ARHITEKTURA SA OLOVKOM…

tamoiovde-logo

Crtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju.

Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta.

Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

TamoiOvde-a1p2_l1Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima.

Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono.

Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

arhitekton.net/

________________________________________________________________________________________

OVDE RUKA NE DRHTI…

tamoiovde-logo

Umetnik Diego Fazo iz Italije, jedan je od najtalentovanijih u sferi crtanja grafitnom olovkom. Ima 22 godine i umetnik je koji se bavi fotorealističnim crtanjem.

Na Devian Art-u je pokazao svoje radove, ali mu niko nije verovao da se radi o rukom crtanim portretima. Zato je Diego okačio i nekoliko fotografija u kojima je prikazano kako nastaju njegova remek dela.

Kaže da je počeo kao crtač tetovaža, ali se nije ograničavao samo njima, nego je godinama usavršavao svoju veštinu. Rezultat dugogodišnjeg truda je više od fascinantnog.

 


Izvor: otkacenaplaneta/Jul 17, 2013 

______________________________________________________________

PREPUSTITE SE BOJAMA I LINIJAMA…

tamoiovde-logo

Bojanke za odrasle?! Da, sjajna relaksacija!

U poslednje vreme, bojanke za odrasle postaju sve popularnije među kupcima, o čemu svedoči podatak da su na „Amazonu“ među šest od dvadeset najprodavanijih knjiga.

BojankaOva nezaobilazna razonoda za petogodišnjake kod odraslih smanjuje stres, podstiče kreativnost i podseća na manje stresna vremena, piše Hafington post.

Psiholog Antoni Martinez preporučuje bojenje kao tehniku za opuštanje.

Bojenjem se ‘prebacujemo’ u kreativnije, slobodnije stanje. Aktivnost preporučujem u tihom okruženju, uz neku laganu muziku.

Trebalo bi da se prepustite bojama i linijama“, savetuje Martinez.

Bojanka,-foto-3Klinički psiholog Ben Mihaelis i autorka najbolje prodavane bojanke za decu, Outside the Lines, Suris Hong, istakli su meditativne prednosti bojenja kod odraslih osoba.

Bojenje, čiji je cilj poboljšati mentalno zdravlje pojedinca, postoji odavno. Švajcarski psihoanalitičar Karl Jung je, na primer, svojim pacijentima na prelazu u prošli vek nudio bojenje u mandalama kako bi omogućili oslobađanje podsvesnog i time postigli balans procesa u telu i psihi“, podsetio je dr Mihaelis.

U svom pionirskom istraživanju podsvesnog kroz ličnu umetničku izradu, Jung je primetio da se motiv kruga neprestano ponavlja i da odražava unutarašnje stanje.

Bojanka, foto-4Poznavajući filozofske spise Indije, nazvao ih je mandalama kako bi opisao crteže krugova koje su napravili on i njegovi pacijenti.

Danas znamo u kolikoj je meri bojenje mandale korisno i opuštajuće“, kaže dr Mihaelis.

Na tržištu je veliki izbor bojanki za odrasle, od onih s cvetnim mandalama do kreativnih ilustracija, poput onih u Outside the Lines.
Izvor:rts.rs

__________________________________________________________________________________________

Valja pročitati:TERAPIJA BOJAMA…

TAJNE DEČJIH CRTEŽA…

tamoiovde-logo1  Inteligencija deteta: Koju tajnu kriju dečji crteži

Kvalitet crteža u detinjstvu povezan je s inteligencijom deteta i deset godina kasnije, smatraju naučnici.

inteligencija_deteta_koju_tajnu_kriju_decji_crtezi_aps_389305979Roditelji se često smeju kada ugledaju crteže dece: glave u obliku balona i krivudave i prekobrojne udove, ali stručnjaci veruju da kvalitet crteža ukazuje na to kako se inteligencija deteta povezana s genetikom razvija.

Naučnici Kraljevskog koledža u Londonu sproveli su, naime, istraživanje u kojem je učestvovalo 15.504 četvorogodišnjaka.

Mališani su radili test „Nacrtaj dete“, kognitivni test koji se upotrebljava radi evaluacije dece i adolescenata u različitim aspektima.

Tema ovog testiranja bila je nasleđena inteligencija, odnosno inteligencija koja je povezana s genetikom, a učesnici su ocenjivani ocenama od nula do dvanaest.

Deset godina kasnije, ovi dečaci i devojčice su ponovo radili isti test, a naučnici su utvrdili postojanje veze između visokih rezultata i inteligencije u ova perioda života dece.

files.php1

Foto: Facebook

„Ovaj test je osmišljen dvadesetih godina prošlog veka radi ispitivanja dečje inteligencije, pa činjenica da je utvrđena veza između inteligencije i crtanja u četvrtoj godini nije neobična“, objasnila je autorka studije dr Rozalind Arden iz Instituta za psihijatriju Kraljevog Koledža u Londonu.

„Ono što nas je iznenadilo jeste što to što veza postoji i čitavu deceniju kasnije.“

Ona naglašava da je veza, ipak, nedovoljno jaka da bi naučnici savetovali roditeljima da se zabrinu ukoliko su crteži njihove dece loši ili neprecizni.

„Sposobnost za crtanje ne određuje inteligenciju, već postoji bezbroj faktora – i genetskih i onih koji su tiču okruženja – koji utiču na inteligenciju i ukazuju na nju u kasnijem toku života“, kaže Ardenova.

Crteži su procenjivani na osnovu toga da li se na crtežu i u kom broju pojavljuju glava, nos, oči, usta, uši, kosa, telo i ruke.
Naučnici su, navodi se u izveštaju studije, izveli zaključak da je genetika bitan faktor za inteligenciju koja se ispoljava na crtežu, kao i da se ona ogleda u testovima inteligencije u četrnaestoj godini.
yumama.com

_______________________________________________________________________________________________

Analiza dečjeg crteža
Foto: Shutterstock
Crtež je prozor kroz koji možemo da zavirimo u detetovu svest. To je način na koji ono sebi objašnjava svet – kako ga vidi i doživljava

analza_decjeg_crteza_225131452Crtež je, takođe, pokazatelj detetovog razvoja i napretka. Mnoga čula su tu uposlena: čulo vida, motorika (za početak, i uhvatiti olovku je poduhvat), a crtež je povezan i sa razvojem govora. Kada su sve te funkcije u redu, postoji nekoliko faza razvoja crteža koje mogu da se kvalifikuju, razvrstaju i prate. Njima su obuhvaćeni gotovo svi elementi detetovog napretka – kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni.

Od trenutka rođenja, dete je svesno sveta oko sebe: vidi boje, oseća mirise, čuje zvuke – i na svoj način ih doživljava i utiskuje u svest. Kasnije ta imena, lica i zvukovi dobijaju jasniju definiciju i izraz (mama, tata, kuća, drvo…). U kasnijim fazama razvoja, dete ih „beleži“, pravi zapis o njima putem crteža.

Kako dete raste, rastu i njegovi crteži. Širi se obim pojmova koje primećuje, i sve to dobija mesto na papiru. Saznanje o svetu se uvećava, i crtež postaje bogatiji. Likovni izraz otkriva detetove talente i važne stvari koje ulaze u njegovu svakodnevicu.

Žvrljam, šaram, crtam

Već oko 15. meseca, deca uzimaju olovku – ti prvi pokušaji ne predstavljaju ništa osim radosti prvog šaranja. Saznanje da olovka na papiru ostavlja trag, podstiče dalju igru. Prvi crteži su, u stvari, vežba motorike, prelaska pokreta prilikom crtanja iz ramena i lakta na finije pokrete ruke i prstiju.

Oko 20. meseca, počinju da se pojavljuju prvi kružni oblici, koje dete prepoznaje i imenuje.

Prvi definisan crtež se javlja u uzrastu od dve i po godine, i obično predstavlja ljudsku figuru. Njen prikaz uglavnom podseća na crtež punoglavca. Za crtanje smislene figure, potrebno je da se steknu uslovi što se tiče zrelosti, odnosno razvoja deteta.

Prvi crtež čoveka je uglavnom isti kod sve dece: velika glava iz koje polaze ruke i noge. Oči, nos i usta su detalji koji dolaze kasnije. Budite oprezni sa usmerenjima i instrukcijama (koje ćete prirodno poželeti da pružite svom detetu) u ovoj, ali i ostalim fazama crtanja.

Jedna od prvih stvari koje dete nauči da pokaže na sebi i drugom – oči, usta, nos, i njihovo prepoznavanje – nije problem. Veliki zadatak čeka dete koje poželi da ono što vidi i zna prenese na papir. Da bi to nacrtalo, potrebno je da se seti rasporeda delova tela koje će da smesti u crtež, i da im odredi redosled – koji u početku neće izgledati isto kao u realnom životu. Crtež u ovom uzrastu je dobra vežba vizuelnih i opažajnih odnosa (percepcije) kao i usavršavanje pokreta ruke i prstiju. Uz sva znanja koja dete usvaja, crtanje je njegov prirodan i spontan izraz.

yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Prvi „pravi“ crtež
Treća godina života se uzima za prvu značajnu fazu u razvoju crteža.

files.php4Savet +
Možda ćete poželeti da sačuvate rane zapise svesti vašeg malog kućnog Pikasa. Pitajte dete šta je nacrtalo, šta likovi i predmeti na crtežima za njega znače, i na poleđini obavezno upišite datum kada je crtež nastao. Kada dete malo poraste zajedno ćete moći da gledate ta prva „umetnička dela“, da komentarišete i prisećate se detetovog detinjstva.

U tom uzrastu, motorika je dovoljno razvijena da se čvrsto drži olovka između prstiju, a dete pokreće šake umesto da prilikom crtanja kao ranije pokreće celu ruku iz ramena ne bi li napravilo željeni pokret.

Ali, ako se desi da povremeno pravi pokret iz lakta, to nije neobično, postepeno će da se izvešti u motorici – zato je u ovoj fazi crtež dobra vežba za to.

Veoma je važan momenat slušanja i obraćanja pažnje na ono što dete čuje – na primer, na zahtev da nacrta nešto, i trud da to obavi. Prvi crtež ljudske figure ima dosta veze sa crtanjem kruga, koje postaje interesantno mališanu u ovom uzrastu. Kružna žvrljotina prethodi sve veštijem obliku kruga – koji će da posluži kao ispomoć u prvim crtanjima ljudske figure, a kasnije će da predstavlja mesec, sunce, loptu… U ovoj fazi je važno da razgovarate sa detetom, koje će i samo biti raspoloženo za objašnjenje onog što crta.

Čovek i kuća kao teme
Ljudska figura je jedna od najčešćih tema dečjeg crteža – od najmlađeg uzrasta, pa sve do kasnijih faza, u kojima će se veština njenog prikaza usavršavati. Dete će češćom vežbom sve pravilnije da smešta delove tela na crtežu, tako da oni više odgovaraju realnosti. Svaka naredna faza u crtanju otkrivaće detetova nova znanja i veštine. Na rukama i nogama će se javiti, opet predstavljene krugom, šake i prsti. Deci je, takođe, zabavno da stave svoju šaku na papir i iscrtavaju njen oblik.

Sledeći tipičan crtež je crtež kuće, koji je nešto komplikovaniji i zahteva iscrtavanje pravih i kosih linija. Kako ruka postaje slobodnija, na papiru će se pojaviti talasaste linije, koje se formiraju u sliku drveta ili cveta. Najprostiji prikaz drveta, kombinovan sa uspravnim linijama iz kojih izrasta kružna krošnja – dete će, kao i prvi crtež čoveka, da obogati detaljima.

Izražavanje emocija
U periodu između tri i sedam godina, stvarnost i crtež još uvek nisu usklađeni, to jest delovi spojeni na crtežu – u stvarnosti ne stoje jedni pored drugih. Veličine i birane boje više zavise od detetovog raspoloženja nego od imitiranja pravih odnosa i perspektiva – zato je ova faza vrlo plodna za ispitivanje povezanosti dečjih emocija i likovnog izraza. Dete crta po sećanju, to jest po načinu na koji vidi i doživljava određeni predmet. Prisutan je i trenutak u kom uvećano crta stvari koje su mu privlačne. Može da bude prisutno i takozvano rendgensko prikazivanje stvari (providni zidovi, tela, kuće). Dete najčešće crta ono na šta usmerava pažnju, pa iz tog razloga crteži mogu mnogo da kažu o njegovom unutrašnjem svetu.
yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Simbolika crteža
Kada posmatrate crtež vašeg deteta, važno je da obratite pažnju na ton celog crteža, naglašenost pojedinih delova i njihov raspored.

files.php55Ne namećite svoje mišljenje

U praćenju likovnog izraza, morate da budete oprezni sa savetima i usmerenjima koje dajete detetu. Treba ga usmeriti i razgovarati sa njim, ali se treba čuvati ideje da mu vodite ruku prilikom crtanja i namećete svoje modele, da ga previše kritikujete ili, čak, crtate umesto njega. Treba biti vrlo oprezan, jer je crtanje važan način učenja, koji se agresivnim pristupom roditelja narušava.

Veličina figura je važna, jer deca onom što vole daju najviše prostora na papiru, bez obzira na realne dimenzije nacrtanog predmeta ili osobe. Uložen trud i vreme na određenu figuru i predmet takođe mnogo govore o detetovom stavu prema njemu. Naravno, jedan ili dva crteža iz istog perioda neće biti dovoljni da se stvori kompletna, adekvatna slika o detetovom unutrašnjem svetu, ali zato ostavlja prostor da se izvedu pogrešni zaključci i brojne greške.

Simbolika boja je važna, ali je važnije naše znanje o tome koja je boja našem detetu omiljena, i koje figure tom bojom boji. Ne zaboravite da je mnogo značajniji razgovor sa detetom o crtežu i ono što znate o njemu, nego neki simbol koji zabrinjava – kao što je nedostatak stopala na nozi neke osobe ili zatvoreni prozori na kući.

Bube, pauci, čudovišta i insekti – u jednoj fazi mogu da budu ilustracija nekog straha, ali isto tako mogu da budu nacrtani pod uticajem skoro odgledanog crtanog filma, ili priče koje je dete čulo, ili događaja koji ga je zadivio ili uplašio. Kroz razgovor ćete najbolje zaključiti kako stvari stoje. Važno je uzeti više crteža deteta iz istog perioda i videti koji se motivi ponavljaju, kao i koja boja i emocija na njima dominiraju.

Postoje i profesionalne analize dečjeg crteža, kada stručnjaci analiziraju njegov sadržaj, i na osnovu toga i razgovora sa detetom mogu da vam pomognu savetom, daju smernice za dalje, ili ukažu na eventualni problem. Naročito je važan prikaz ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu analize crteža se vidi odnos deteta prema sebi i važnim ljudima u njegovom životu. On otkriva mnoge faze ličnosti deteta, njegove talente, interesovanja, a posebno njegov svet, kao i probleme koji ga muče.

Crtež porodice
Jedan od najčešćih zahteva koji se postavlja detetu je da nacrta crtež porodice, to jest ljude sa kojima živi. Ono ga obično proprati objašnjenjem i pisanjem imena članova porodice. Taj crtež je koristan u sagledavanju odnosa među članovima porodice i mesta koje im dete pridaje u svom životu.

Sunce i kuća
Sunce predstavlja oca. Da li je ono u centru crteža i sve obasjava, ili se krije iza oblaka, ili ga uopšte nema – govori mnogo o komunikaciji i stavu deteta prema roditelju. Kuća je simbol majke i sigurnosti koju ona pruža.kao i dominantnih emocija koje bude u njemu. Detetova objašnjenja nacrtanog treba pažljivo slušati, postavljati pitanja i usmeravati.

U psihologiji se i inače najčešće analiziraju crteži porodice, jer oni mogu dosta da otkriju. Najznačajnija osoba na crtežu porodice za dete se obično crta krajnje levo – ta figura može i veličinom da dominira crtežom. Deca crtaju afektivno, pa će predmete i ljude koji su im važni i koje vole da nacrtaju uvećane u odnosu na ostale delove crteža. Dete će obično da nacrta sebe pored te figure ako provodi dosta vremena sa njom. Ponekad će odbiti da nacrta pojedine članove porodice, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre, ali to ne treba da vas brine. Uglavnom je u pitanju mala doza ljubomore koju deca u tom uzrastu imaju. Nekada se može desiti da izostave jednog roditelja, najčešće oca, uz obrazloženje da je „na poslu“.

Kako dete doživljava sebe
Telo ili „ja“ je najintimniji detetov doživljaj sebe. Tokom crtanja, pravi se veza između nacrtanih delova tela i detetovih emocija, pa predstavlja nesvestan način prikaza sebe, svojih potreba i problema. Čak iz laičkog, roditeljskog posmatranja crteža, može dosta da se zaključi. Posebno obratite pažnju na naglašene delove tela, odeću i detalje koji su uz njih. Potom, da li dete sebe stavlja u centar crteža, da li je njegova figura velika ili mala u odnosu na ostale, gde je smeštena na prostoru crteža, kakva je linija crteža – da li je izreckana ili sigurno izvučena. Da li dete sebe crta kao srećno, povučeno, plašljivo, ili ljutito, ratoborno? Sve su to mali znakovi pored puta koji pokazuju informacije o budućem usmerenju deteta, osobinama ličnosti i eventualnim problemima.

Marija Jovičić u saradnji sa terapeutom Vesnom Tsitsivas
yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Crtež čoveka
Jedna od prvih prepoznatljivih formi koju dete crta je ljudska figura. Ona predstavlja jednu od najpopularnijih tema dečjih crteža.
crtez_coveka_112456588Najraniji crtež čoveka javlja se u proseku u uzrastu od tri godine. Sastoji se od kružne linije u kojoj su najčešće smeštene oči, nos i usta. Na kružnici ispod usta, nacrtane su noge u vidu dve najjednostavnije linije. Nekada će dete nacrtati dve linije koje idu iz glave, imenujući ih kao ruke. Uglavnom su figure vrlo jednostavne.

Ponekad se može desiti da imaju uši, kosu ili neka druga obeležja. Ova faza crtanja čoveka kod većeg broja dece traje u proseku oko dva meseca, sa obogaćivanjem crteža, jer dete dodaje i usložnjava elemente.

Osvajanje i utvrđivanje kruga u koji će se položiti elementi glave a okolo linijski i ostali delovi tela, zahtevaju dosta veliku pažnju koja je usmerena isključivo na predmet crtanja.

Dete uči da se celina sastoji iz delova.
U ovom uzrastu, dete počinje da crta uglavnom na sredini hartije, da bi zatim sve sledeće figure ili predmete crtalo oko te prvo nacrtane figure. Dešava se i da se figure ili sledeće nacrtani predmeti preklapaju. U ovoj fazi crtanja i na tom uzrastu, dete nema formiranu prostornu dimenziju.

files.php2Kompletan razvoj deteta odvija se dinamičkim redosledom.
Određene skupine posebnih kognitivnih sposobnosti se utvrđuju, dok se druge privlače. Ova činjenica je utoliko važna, što dete staro tri godine, može da kaže i pokaže na sebi i drugima mnogo više elemenata od kojih se sastoji ljudska figura, nego što ume da prikaže crtežom.

Tako, na primer, veliki broj dece nacrta pupak ili stomak unutar glave, što i kaže. Razlika između takozvanog punoglavca i čiča “Gliše“ je upravo dodata kružnica koja predstavlja telo, a veća ili manja tačka predstavlja pupak.

Razvojne faze u crtanju deteta

Sa 3 godine dete:
– sedi pravilno na stolici sa laktovima na stolu,
– drži olovku između prstiju,
– imitira pravilno horizontalnu i vertikalnu liniju,
– ume da nacrta više krstića,
– zna pravilnu upotrebu najmanje jedne bojice,
– uspostavilo dominantnost jedne ruke,
– crta po uzoru krug i krst naizmenično,
– linijski savlađuje osnovne geometrijske oblike
– priča dok crta samostalno ili u toku izvršavanja naloga i postavlja pitanja
– hoće da oboji geometrijske oblike ili crtež čoveka.

U daljem razvoju crteža čoveka, glava je i dalje mnogo veći krug od tela

Predstoji učenje lokalizacije određenih delova tela, jer sva deca ovog uzrasta bez greške pokazuju sopstvene stomake i pupkove, kao i druge delove tela.

Razvoj crtanja punoglavačke figure, na tom uzrastu, odvija se u dva pravca:

1. Deca crtaju veliku glavu sa svim elementima glave, u kojoj se dodaje i manja ili veća tačka pupka; ruke i noge su predstavljene linijama;

2. Deca crtaju malu glavu koja sadrži osnovne elemente; produžene linije iz glave predstavljaju noge, između kojih negde u sredini deca nacrtaju veliku tačku da bi označili stomak ili pupak; ruke predstavljene linijama nalaze se u ravni stomaka ili nešto iznad stomaka.

Dete otkriva i uči koji se delovi obično crtaju a koji nisu neophodni.

Ono uči kako da nacrta svaki deo tela i da se tokom crtanja seti svih tih delova. Treba da ih nacrta odgovarajućim redosledom i da zna tačno gde dolazi svaki deo u odnosu na druge delove. Na kraju, treba sve te delove da uklopi i međusobno spoji. Da bi sve to spontano i simultano moglo da obavi, potrebno je da je razvilo dobru kontrolu finih pokreta šake i prstiju. Samo u tom slučaju će se njegova mentalna predstava poklopiti sa nacrtanim. Međutim, ako je opisana razvojna dinamika određenih sposobnosti narušena, onda nedostatak znanja i veštine kod deteta može dovesti do problema.

files.phpDete možda ne zna kako da nacrta određen deo tela ili gde da ga smesti u odnosu na druge delove tela.
Moguće je da dete poseduje to znanje ali u trenutku crtanja ono razmišlja i o nizu drugih stvari koje treba da uskladi. Takva preopterećenost ga dovodi u situaciju da potpuno izostavi jedan deo figure ili da taj deo ne bude izdiferenciran tokom crtanja u odnosu na preostale delove tela.

U razvojnom smislu, dete se bori sa brojnim procesima savladavanja redosleda kod crtačke aktivnosti. Neki od tih procesa se odvijaju delimično u sledu, a neki simultano. Ova aktivnost se može uporediti i sa usvajanjem redosleda brojeva, prvo do tri a zatim do pet. Usvojenost redosleda brojeva, znači da dete sa punom pažnjom može da broji redom a da pri tom ne preskoči ni jedan broj predmeta koji broji. Može da pokaže na svojim i tuđim prstima broj tri, a kasnije i broj pet i da broji unazad.

Dete koje nije usvojilo redosled brojeva unapred i unazad, može da ima velikih poteškoća sa crtanjem figure čoveka kao i drugim predmetima
Lokalizacija i smeštanje delova tela na crtežu čoveka, usvaja se i izvodi u slično vreme kada se uspostavljaju i operacije redosleda brojeva. Svaki obuhvaćeni i savladani skup veština, pretpostavlja ulazak u takozvanu narednu fazu razvijanja i obogaćivanja crteža.

Dete voli da stavlja svoju šaku na list hartije i da je linijski kopira. Na taj način utvrđuje broj prstiju, veličinu i odnose.
Ovladavanje pravim i kosim linijama, navešće dete da nacrta kuću. Talasastim i isprepletanim linijama, kao najtežim elementima, dete će nacrtati razne cvetove i drvo. Crtež drveta nastaje od dve prave linije, tipa pravougaonika i najjednostavnijeg kruga. U kasnijoj fazi dete na sličan način kao i crtež čoveka obogaćuje drvo granama, listovima, rupom u drvetu za vevericu i drugim elementima.

Dr Neda Subota, klinički psiholog

yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Crtežom mališani teraju strah
Svako dete muče određeni strahovi, bez obzira na uzrast. Deca prolaze kroz različite faze razvoja u kojima su izuzetno labilna i podložna strahovima.

U prvih pet godina života proživljavaju pet oblika straha koji će ih pratiti tokom celog života: strah od gubitka fizičkog kontakta, strah od nepoznatih ljudi i strah od razdvajanja dominiraju do treće godine života.
Izvor: Blic
crtezom_terati_strah_133079128Oko treće godine života razvija se i strah od uništenja, a između četvrte i pete godine života strah od smrti. Roditelji ne mogu da spreče pojavu ovih strahova, ali mališanima mogu da pruže podršku u njihovom savladavanju i daju im sigurnost koja im je toliko neophodna.

Za početak otkrijte šta kod vašeg deteta izaziva strah. Pri tom se uzdržite od davanja bilo kakvih ocena! Dečji razlozi za strah su često – barem za njih – veoma realni, iako će se vama možda učiniti bezazlenim.

Deca se podjednako plaše čudovišta u ormanu kao i velikog psa na ulici ili malog grubijana iz obdaništa. Uopšte nije važno da li im objektivno preti opasnost, jedino što je bitno jeste da je subjektivno doživljavaju kao takvu.

Sada vi treba da se umešate: shvatite mališanov strah isto tako ozbiljno kao što ga i on shvata. Umirujući komentar „pa to nije ništa!“ sigurno mu neće pomoći.
Upotrebite svu svoju maštu i mnogo strpljenja da biste razumeli poreklo njegovog straha i zajedno s njim razvijajte strategije za borbu protiv opasnosti koje vrebaju iz mraka. Recite mu da opiše ili nacrta čudovište iz ormana, jer je deci potrebno da svom strahu daju konkretan oblik. Ponekad će biti dovoljno da pored njegovog čudovišta nacrtate zmaja koji će ga uplašiti i oterati iz dečje sobe.

Upravo kada je reč o irealnim dečjim strahovima, deca često imaju najbolje ideje šta treba učiniti. Obavezno prihvatite njihove kreativne zamisli! Na taj način ćete pomoći detetu da razvije poverenje u vlastite načine rešavanja problema i samo stekne uverenje da je hrabro i jako. Ne pokušavajte da problem rešite na brzinu, već budite strpljivi prilikom razvijanja strategije borbe protiv onoga što izaziva strah.

Pružite detetu osećaj da ćete zajedničkim snagama prebroditi situaciju koja ga plaši. Vaše poverenje u njegovu snagu prenećete i na njega, a to je početak uspešne borbe protiv strahova u budućnosti.
Izvor:yumama.com

____________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

KRVAVO ZLATO…

TAMOiOVDE-logo

Izložba „Đorđe Andrejević Kun u Boru“

Izložba grafika „Đorđe Andrejević Kun u Boru“, otvorena je u četvrtak, 4. septembra u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

172_4736-TamoiOvde

Otvaranje izložbe: Suzana Mijić, Mira Kun i Slađana Đurđekanović Mirić

Izložbu je otvorila Suzana Mijić, direktor Mizeja, o životu i stvaralaštvu umetnika sa posebnim naglaskom na njegov boravak i rad u Boru, govorila je Slađana Đurđekanović Mirić, viši kustos, istoričar umetnosti a otvaranju izložbe prisustvovala je Mira Kun, ćerka ovog majstora slikarstva.

– Izuzetno sam počastvovana i uzbuđena što se nalazim po četvrti put među vama uvek prezadovoljna vašim gostoprimstvom. Izložba mape grafika „Krvavo zlato“ je ovoga puta obogaćena reprodukcijama dveju slika, a ja sam se trudila da obogatim dokumentaciju Muzeja materijalom koji je u vezi sa nastankom grafike i uopšte sa biografijom moga oca. Želim kolektivu Muzeja da bere plodove uspeha i dalje, da radi na dobrobit mladih generacija, a onoliko koliko naša porodica može pomoći, mi smo tu – rekla je prisutnima Mira Kun, filolog, bibliograf i istraživač.

Tako su posetioci pored razgledanja, sagledavanja segmenta grafičkog opusa i upoznavanja sa  biografijom i stvaralaštvom Đorđa Andrejevića Kuna, imali ekskluzivnu priliku da se upoznaju i razgovaraju sa, ljubaznom i prijatnom gospođom Mirom.

______________________________________________________________________________________________

Autor: Bora*S ___________________________________________________________________________________________________

172_4745

Đorđe Andrejević Kun, autoprtret

Razlozi za ponovni susret, sagledavanje i čitanje segmenata grafičkog opusa Đorđa Andrejević a Kuna, majstora slikarstva, profesora, rektora Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i dopisnog člana Jugoslovenske znanosti i umjetnosti u Zagrebu, su mnogobrojni. Za ovaj čin, nije manje ni povoda u ovoj 2014. godini:

– 110 godina od rođenja u Vroclavu u Poljskoj, – 100 godina od preseljenja porodice u Beograd, –  80 godina od prve grafičke izložbeu Beogradu, – 80 godina od boravka i rada u Boru na materijalu buduće mape grafika „Krvavo zlato“, – 50 godina od smrti, – 10 godina od poslednje izložbe u Boru.

Izdvajanje nekoliko jubileja iz kratkog, ali veoma bogatog i sadržajnog života Đorđa Andrejević a Kuna dato je umesto uobičajenih bibliografskih podataka. Organizovanje izložbe predstavlja davanje omaža umetniku,koji je, osim kao autor, učinio i ljudski napor pomogavši da likovna zbirka muzeja u osnivanju u Boru dobije umetničko delo, koje je bilo jedno od obeležja stvaralaštva četvrte decenije 20. veka socijalne orjentacije u Jugoslaviji.

IMGP6991U istoriji umetnosti prihvaćeno je da 1934. godina predstavlja prelom u stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna, kada od poetskog realizma i intimizma, slikanja portreta, mrtvih priroda, pejžaža i sl. se okreće socijalnim temama, a kao sredstvo izražavanja slikanje zamenjuje grafičkim tehnikama. Počela je je organizacijom i učešćem na Prvoj grafičkoj izložbi u beogradu, održanoj od 04. Do 15. februara u Umetničkom paviljonu, na kojoj je izloženo šest drvoreza (Kosmajska ulica br. 13, Testeraši, Harmonikaš, Prosjak i Ulica) i dva linoreza (Podne i Fragmenti) a autor je i izložbenog plakata. Iste godine osnovana je i umetnička grupa „Život“, koja je, iako bez formalnog idejno-organizacionog programa, odigrala značajnu ulogu u razvoju socijalne umetnosti u Srbiji između dva rata.

IMGP6999-TAMOiOBDE-Bor-Kun

Borski rudnik, 1955. Ulje na kartonu kaširano na lesonitu. Otkupljena od autora 1956.godine

Preokretu u stilskom i idejnom stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna doprineo je i jednomesečni boravak u Boru, koji je tada bio najveći proizvođač rude bakra u Evropi i sedmi u svetu, a u vlasništvu Francuskog društva Borskih rudnika- Kompanija „Sveti Đorđe“. Cilj umetnikovog boravkau Boru bio je da zbeleži uslove života i rada rudara, ali lokalnog stanovništva. Dragocene podatke o Kunovom vremenu provedenom u Boru nalazimo u intrvjuu autora iz 1958, ali i izjavi supruge Nade Kun, date borskom novinaru tokom prisustvovanja otvaranju izložbe „Krvavo zlato“ 1979. godine u borskom muzeju.

Đorđe Andrejević Kun došao je u Bor bez najave i prethodne saglasnosti uprave rudnika za obilazak i rad u rudničkom krugu. Prvih nekoliko dana ulazio je sam u rudarske pogone, ali njegov blok i skice koje je pravio na terenu izazvale su interesovanje radnika, ali i podozrenje nadzornika, policije i uprave rudnika. Poznanstvo i odmah stečeno prijateljstvo sa bravarskim radnikom Krstom Petrovićem u pogonu drobilice olakšalo mu je izbegavanje kontrola prilikom ulaska u fabrički krug kao i susreta sa ljudima iz uprave.

172_4728Radio je svakodnevno, sve do prijave upravi od strane jednog nadzornika da bez dozvole obilazi pogone. Sutradan je Kun priveden u policijsku stanicu, saslušan i naređeno mu je da napusti Bor. Uz izjavu da je „Bor grad kao i svi ostali“ i da on kao slobodan građanin može da boravi gde hoće, Đorđe Andrejević Kun je ostao u Boru, ali je nakon narednog zahteva policije da napusti Bor bio primoran da zatraži saglasnost rudničke uprave dozvolu za obilazak rudnika u cilju slikanja. Dobio je jednodnevnu dozvolu, pa je u pratnji nadzornika posetio jamu i druge pogone. Posle toga napustio je Bor na tri dana prešavši u Zaječar, nakon čega se krišom vratio u Bor, smeštivši se kod prijatelja Krste Petrovića.

Taj drugi boravak u Boru u suštini je bio ilegalan, jer je izlazio jedino noću kada je sa Krstom Petrovićem obilazio rudnik da bi završio planirane crteže i skice. Za njega, kao slikara, najupečatljiviji su bili upravo ti noćni obilasci, kada su boje iz topioničarskih peći ili livačkih lonaca najupadljivije i naiupečatljivije.

172_4739malaU takvim uslovima neizvesnosti , policijskih privođenja, ilegalnih ulazaka u krug kompanije, promena mesta stanovanja, prekida u radu prelaskom u Zaječar, Kun je u periodu od oko mesec dana uspeo da uradi skice i crteže prepunjene tehnoloških i ambijentalnih detalja, grupa ljudi ili pojedinačnih figura i likova sa insistiranjem na psihološko stanje, gest ili detalj. Dramaturške preokrete postiže svedenijim kompozicijama, ili čak prikazivanjem iz ptičje perspektive.

Nakon povratka u Beograd, crteže i skice preneo je u drvene klišee, koje je u tiražu od 10 primeraka otisnuo u svom stanu u jesen 1936. na finoj japanskoj hartiji, jer je za tako očigledan kritički sadržaj, koncipiran po sistemu „romana u slikama“, zbog cenzure, nije se mogao lako naći štampar spreman da rizikuje kazne ili zatvaranje.

….. 172_4752Bor je delovao inspirativno na Đorđa Andrejevića Kuna, jer je već 1935. godine na Prolećnoj izložbi u Beogradu izlagao sliku rađenu uljanom tehnikom „U rudokopu“ (90 x 130 cm.). Sliku je kupio Dvor, ali se nakon toga ne zna njena sudbina. Takođe je 1955, po narudžbini Vlade nastala slika „Borski rudnik“ čija se sudbina, takođe, ne zna. Jedna slika Borskog rudnika nalazi se u Modernoj galeriji Narodnog muzeja Crne Gore na Cetinju.

Levičarsko opredeljenje i slobodarski duh Đorđa Andrejevića Kuna uticali su na njegove životne odluke, koje su opredeljivale njegovo stvaralaštvo. Po izbijanju Španskog građanskog rata 1936. godine, želeo je da se priključi borbi protiv fašizma. U Španiju je otišao ilegalno 1937. Naime, jula meseca iz Beograda je sa suprugom Nadom otputovao u Pariz na Svetsku izložbu, odakle je ilegalno prešao u Španiju. Po dolasku, prvo je bio u borbama na barikadama, a potom je priključen štabu 129. brigade kao kulturni radnik, gde je davao idejna rešenja za plakate.

Kada je maja 1938. dobio naređenje da se vrati u zemlju, ponovo je ilegalno prešao špansko-francusku granicu, u Parizu je oko mesec dana čekao zajednički pasoš sa suprugom, kojim je i doputovao u Francusku i legalno se vratio u zemlju. Skice i crteže, koje su nastale u Španiji, poslao je drugim kanalima u Beograd.

172_4765Već početkom 1939. iz štampe je izašla mapa „Za slobodu“ sa 20 drvoreza inspirisanih borbom španskog naroda. Međutim, rasturen je samo deo tiraža, a ostale i klišee zaplenila je policija. Mapa je zabranjena, a Kun uhapšen. U zatvoru je ostao skoro mesec dana, ali nije priznao da je bio u Španiji. Nakon oslobođenja, povodom Kongresa španskih boraca Jugoslavije, 1946. štampao je mapu „Za slobodu“ u tiražu od 350 primeraka. Mapa je već u julu ponovo štampana i to: 20 specijalnih primeraka, 1000 primeraka kartonirano, a 4000 popularno izdanje.

172_4761

Mira Kun, nakon otvaranja izložbe

Muzej rudarstva i metalurgije u Boru poseduje peto izdanje mape, kompjuterski skeniranih 12 drvoreza. Mapa je štampana uz pomoć vlade Kraljevine Španije u tiražu od 330 primeraka.

U muzejskoj zbirci nalazi se od 2008. godine zahvaljujući poklonu Udruženja španskih boraca i prijatelja (1936/39), a posredstvom ćerke Đorđa Andrejevića Kuna, Mire Kun.

Slađana Đurđekanović Mirić

Foto: Bora Stanković

___________________________________________________________________________________________________

NEKO JE TALENTOVAN ZA CRTANJE…

TAMOiOVDE-logoNEKO NIJE

Zašto?

Od samog početka čovekovog bavljenja umetnošću, jedna stvar je jasna – razlika između ljudi koji su talentovani za crtanje i onih koji to nisu je više nego očigledna. Ali, koja je zapravo razlika između crtača i necrtača?

images-2013-profimedia_0199805030_744601360

Foto: Profimedia

Nedavna istraživanja otkrivaju odgovor na ovo davno pitanje. Čini se da sposobnost realističnog crtanja zavisi o nekoliko čiinilaca: od načina na koji osoba doživljava stvarnost, od njene sposobnosti pamćenja vizualnih informacija od jednog do drugog trenutka i od izbora elemenata objekta za crtanje.

Ako ste zapeli na prikazu figure, prema istraživačima sa Univerziteta College u Londonu, dobra vest je da se svi ti mentalni procesi mogu poboljšati praksom. Kao prvo, ljudi koji ne znaju da crtaju, ne vide svet onakvim kakav zaista jeste. Kad gledamo neki objekat, naš vizualni sisitem automatski pogrešno procjenjuje atribute poput veličine, oblika i boje pa neke od pogrešnih interpretacija postaju greške u crtanju.

Paradoksalno, u nekim drugim situacijama, pogrešna interpretacija može da vam pomogne da svet izgleda smisleno. Na primer, objekat izgleda veći kad je blizu nego kada je daleko. Čak i tada, vizualni sistem koristi se „konstantom veličine” kako bi percipirao jednu približnu veličinu, nezavisno od toga koliko je objekt udaljen. Vizualni sistem „zna” da je udaljeni predmet veći nego što izgleda i šalje mozgu lažne informacije o tome što očne jabučice zapravo vide.

„Ljudi koji imaju najviše poteškoća sa procenom veličine, oblika, boje i svetlosti mogu biti oni koji najlošije crtaju”, ukazuje naučnik Justin Ostrofsky i njegovi kolege sa koledža Brooklyn i univerziteta New York. Oni koji crtaju bolje imaju razvijeniju sposobnost zaobilaženja ovih vizualno pogrešnih opažanja i percipiraju ono što njihove očne jabučice zaista vide.

„Međutim, pogrešno percipiranje slike samo je deo priče”, tvrdi psiholog Rebecca Chamberlain sa londonskog College univerziteta. Ona je sa kolegama radila eksperimente koji istražuju ulogu pamćenja u procesu crtanja. Oni veruju da je veština crtanja delimično rezultat sposobnosti pamćenja jednostavnih odnosa među objektima, poput ugla između dve linije, od momenta percipiranja ugla do trenutka crtanja. Osim toga, izgleda da su „u proces crtanja uključeni holistički proporcionalni odnosi, ali i fokusiranje na detalje izdvojene iz celine. Možda je sposobnost prebacivanja iz jednog načina gledanja u drugo, dobra podloga za uspešan crtež”, izjavila je Chamberlain.

Dalje, Ostrofsky i kolege došli su do značajnih dokaza da vrsni umetnici bolje biraju potrebne elemente koje će uneti u prikaz objekta. Jednom kad umetnik odabere koji su mu elementi važni, bolje će fokusirati svoju pažnju na njih i ignorisati ono što ga nepotrebno ometa.

Ali, đavo je u detaljima pa istraživači i dalje rade na interakciji svih činilaca koji utiču na tačnost crtanja. Međutim, oni se mogu i naučiti. „Nema sumnje da je vežbanje važna komponenta sposobnosti crtanja”, kaže Chamberlain. „Dok neki ljudi imaju predispozicije za bolju perceptivnu tačnost i vizuelno pamćenje, drugi mogu koristiti trikove kako bi to oponašali.”

U istraživanju predstavljenom pre par godina na Univerzitetu Columbia, Chamberlain je otkrila da se vežbanjem značajno poboljšava sposobnost crtanja tokom vremena, što je bilo vidljivo kod ljudi koji su učestvovali u istraživanju.

Na temelju tih istraživanja psiholozi preporučuju sledeće tehnike za bolje crtanje: fokusiranje na razmer crteža kako bi on odgovarao veličini papira; nastojanje da se objekat smesti u svoju okolinu na odgovarajuće mesto u prostoru; usresređenost na udaljenost između elemenata objekta i njihove relativne veličine; usresređenost na veličinu i oblik „negativnog prostora” tj. praznog prostora između delova objekta. Na kraju, oni preporučuju da se razmišlja o linijama kakve one zaista jesu – granice između svetlih i tamnih područja.

Chris McManus, član istraživačkog tima ističe: „Malo je ljudskih veština koje se ne mogu poboljšati praksom.”

Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

 

ŠTA NAM CRTEŽIMA GOVORE DECA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako da tumačite dečji crtež
Poznato je da deca nemaju fond reči kojim bi izrazila neko osećanje. Zato se mnogo toga o duševnom životu i emocijama deteta, kao i načinu na koje ono vidi ljude i svet oko sebe, može saznati na osnovu dečijeg stvaralaštva, posebno crteža.

Girl coloring at tableČesto se navodi da „dete ne crta ono što vidi, već ono što zna ili oseća“. Spontani crtež deteta ili crtež na zadatu temu, predstavljaju jednu od osnovnih metoda proučavanja ličnosti i duševnog života deteta.

Detetove slike i crteži prikazuju i njegove najskrivenije strahove koje teško može izraziti rečima.

„Postoje dva načina na koji se crtež posmatra – kako dete upotrebljava linije (da li zadebljava neke površine i da li naglašava pojedine delove) i kako raspoređuje stvari u prostoru. Ako dete crta više figura, a nekoj posveti mnogo više pažnje i truda, to odaje utisak da mu je ta osoba i veoma bitna.

Kada dete mnogo senči crtež, to često ukazuje na anksioznost, a ukoliko podebljava neke delove tela – recimo, nacrtalo je celu ljudsku figuru, ali je šake zatamnilo ili je podebljao linije šake ili ih nije ni nacrtalo, to ukazuje da dete sa tom osobom ne može da ostvari kontakt. Ukoliko sebe nacrta bez očiju ili ušiju, to ukazuje da ima potrebu da se od nekih stvari skloni ili želi da se zaštiti. Ponekad na crtežima nedostaju stopala, što govori o tome da dete ima doživljaj da nigde ne pripada.
Ako prednost daje bojama kao što su crna i žuta, to može značiti ljubomoru (odnosno strah da ne izgubi nečiju ljubav). Boju treba gledati u vezi s prikazanim predmetom: na primer, crvena lica ljudskih likova mogu biti odraz potisnute agresivnosti i potrebe deteta da je izbaci iz sebe. Sunce u dečjoj podsvesti predstavlja oca.

Ako je zamračeno ili previše udaljeno od ostatka crteža, može označavati potrebu za većom komunikacijom s ocem.

Kuća je simbol majke. Krov plameno crvene boje može se povezati s agresivnošću usmerenom prema liku majke“ – objašnjava docent dr Fadilj Eminović, profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, koji se bavi art terapijom i svrstava je u važne metode lečenja.
Jelena Nedeljković
Izvor:riznicazlatnihideja.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________________

 

LJUBAV PREMA CRTANJU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Crtao po tatinom pasošu i…
Pasos,-foto-1Zbog ljubavi prema crtanju, jedan četvorogodišnjak je, zajedno sa ocem, ostao zarobljen na aerodromu u Južnoj Koreji! Mališan je, naime, očev pasoš upotrebio kao bojanku.

Dok je sa roditeljima bio na odmoru u Južnoj Koreji, dečak je, u nedostatku primerenijeg materijala, šarao po tatinom pasošu.
„Knjižicu“ je ukrasio figurama ljudi i životinja i drugim neobičnim oblicima. Takođe, tati je docrtao bradu, pogled učinio prodornijim, usne punijim…

Mališan, bez sumnje, ima šanse da postane veliki umetnik, ako ikada bude uspeo da ode sa aerodroma, naravno.

Pasos,-foto-2Kako javlja Metro UK, dečakov otac zadržan je u Južnoj Koreji zbog toga što ima „dokument sa neprepoznatljivom slikom“, te da je najverovatnije da neće moći da se vrati u Kinu kako je to bilo planirano.
Izvor:.rts.rs/page/magazine/sr/

______________________________________________________________________________________________________

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

tamoiovde-logo

Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.

Pedja-MilosavljevicZbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.

Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.

Preminuo je 1987. godine.

Izvor:galerijaslika.rs

___________________________________________________________________________

Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)

U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja. Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.


Sanjarenje (1938)

p-milosavljevic-sanjarenje-1938-szpb-78Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.

No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.


U parku (1944)

p-milosavljevic-u-parku-1944-szpb-79Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada. Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.

Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.


Bele ruže (1944)

admin-ajax.phpNakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi. Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti. Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.

Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.


Put slave (1952/53)

p-milosavljevic-put-slave-1952-53Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina. Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.


Dimnjaci i ruže (1937)

p-milosavljevic-dimnjaci-i-ruze-1937Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem. Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.” Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.

Izvor:pavle-beljanski.museum

___________________________________________________________________________

 

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________

P. S.

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924

SLIKANJE LIRIČNIH RASPOLOŽENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. decembra 1883. godine, rođen je slikar i grafičar Stojan Aralica, član Srpske akademije nauka i umetnosti i JAZU

__________________________________________________________________________________________

STOJAN ARALICA
(Škare, Lika, 24. decembar 1883 – Beograd, 4. februar 1980)

Život Stojana Aralice može se pratiti preko studija u Minhenu (1909–1914), kratkotrajne praške etape, pariskog usavršavanja, života u Zagrebu i konačnog prelaska u Beograd 1941, gde – osim boravka 1946/48. u Stokholmu – ostaje do kraja života.

Stojan-AralicaKao i u životnim razdobljima, i u njegovom slikarskom opusu razlikujemo četiri jasno odvojena perioda: minhenski, pariski, zagrebački i beogradski.

Tokom školovanja u Minhenu tematski preovladavaju portret i akt, po formi bliski akademizmu i kasnim odjecima secesije. Kratkotrajnu prevlast forme nad bojom (1922–25), posle dolaska u Pariz (1926), smenjuje period umetničkog sazrevanja. Uključujući se u žive lokalne tokove, okreće se od dekorativnog ka čisto likovnom interesovanju.

Ranije naglašena forma punog volumena, postepeno se rastače u kolorisane površine. Ta velika prekretnica započinje malim aktovima i mrtvim prirodama, rađenim u Lotovom ateljeu, da bi se koloristička organizacija slike razvila na pejzažima Malakova, Kasisa i posebno Sen Tropea.

Neophodno prečišćavanje završilo se u sledećem, zagrebačkom periodu (1933–1941), kada se Aralica ponovo uključuje u aktuelne umetničke tokove u zemlji. Postupak blizak fovistima posebno se ističe na primorskim pejzažima – Dubrovnik, Orebić, Korčula.

Najzad, beogradski period, posebno između 1951. i 1959. godine, može se smatrati stvaralačkim zenitom Stojana Aralice. Slikanjem liričnih raspoloženja u širokim, slojevitim namazima, na seriji pejzaža iz Rovinja, Beograda i sve češće Like, izdvojio se iz okvira intimističke slike, da bi je razvio do monumentalne celine opšteg značenja.

Mada je Araličino slikarstvo bilo u stalnom kontaktu sa aktuelnim zbivanjima u evropskoj umetnosti, u užem smislu ono, ipak, pripada podneblju naših slikara kolorista, čije stvaralaštvo crpi snagu i inspiraciju s vlastitog, domaćeg tla. Nizom značajnih dela koja je naslikao u godinama posle oslobođenja (1944) doprineo je i daljem razvoju savremene umetnosti druge polovine dvadesetog veka.

____________________________________________________________________________________________

Voćnjak (1929)

Jedan od najstarijih pariskih pejzaža, Voćnjak iz 1929. godine, najavljuje grupu slika rađenih u duhu nove kompozicije.
Na ovom platnu iz pariskog ateljea u Malakovu javljaju se burni sukobi agresivnog kolorističkog slikanja i postupka svetlo-tamno.

s-aralica-vocnjak-1929-szpb-1Zanimljivo je da se predmeti u prvom planu nalaze u dubokoj senci, dok su snažni, zvučni tonovi povučeni u dubinu prostora drugog plana, na krovove udaljenih zgrada ili na nemirno nebo. Najzanimljiviju novost predstavljaju bogata, gusta pasta emajlnog sjaja i prodor reskih crvenih boja koje izbijaju iz nekadašnje orkestracije prigušenih smeđih tonova.

Pojava tog novog zvuka zabeležena je već na prvom Araličinom javnom predstavljanju u Parizu, na Jesenjem salonu 1927, kao i na Salonu nezavisnih 1928. godine. Tom prilikom kritičar Journal des Debats završava svoje poglavlje o pejzažu: „Milo i Aralica oduševljavaju se pred prirodom, plahovito i nervozno”. Početkom 1929. godine Stojan Aralica pojavio se iznenada u Beogradu, kao prvi samostalni izlagač u tek otvorenom Umetničkom paviljonu na Malom Kalemegdanu. Tada je Todor Manojlović pozdravio Aralicu, kao trećeg borca, posle Save Šumanovića i Petra Dobrovića, za „potpunu pobedu kolorizma i tzv. čisto ‘slikarskog slikarstva’”. Upravo ga je Manojlović svrstao među umetnike koji su „iz jednog tonskog i plastičnog načina prešli, naprasno, u najraskošniji i najsvetliji dvodimenzionalni kolorizam, u jednu takoreći ‘peinture-peinture’ ”.

Plava kapija (1930)

Godine 1928. Marko Čelebonović okupio je u Sen Tropeu malu koloniju jugoslovenskih slikara. Pored samog Marka, Mila Milunovića i Marina Tartalje, tu je i Stojan Aralica. Novi doživljaj slikanja u prirodi u velikoj meri je pomogao slikaru da brže i do kraja izgradi svoj novi likovni jezik.

s-aralica-plava-kapija-1930-szpb-2 Ako je u pariskom ateljeu, u tamnim senkama ulica u Malakovu, nalazio opravdanje za postupak u kom su se mešali kolorističko i tonsko slikanje, sad se osetio oslobođenim da se u punoj meri prepusti svom unutrašnjem nagonu – svetlosti i boji.

U tom smislu Plava kapija, inače jedan od motiva sa Azurne obale, reprezentuje njegova platna na kojima atmosfera ustupa mesto kolorističkoj orkestraciji, ton boji, a linija treperavoj arabesci. Zanimljivo je da slikar – poput Montičelija – gotovo potpuno zaobilazi motiv mora, zadržavajući se na detaljima na kojima puno sunčano osvetljenje čini da boje vibriraju.

Rezultate svojih novih inspiracija Aralica je prikazao na zajedničkoj izložbi s Milunovićem, Čelebonovićem i Uzelcem, u pariskoj galeriji Bernheim Jeune 1931. godine. Tom prilikom komentator lista Comoedia zaključio je svoj članak visokim komplimentom: „Ovih četrdesetak slika kojima smo mogli da se divimo kod Bernhajma, veoma modernim po izrazu i tendencijama, nisu samo predstavnici savremenog jugoslovenskog slikarstva, već čine čast pariskoj školi iz koje su četvorica slikara zahvatila ono najbolje u svojoj umetnosti.


Enterijer (1933)

Stojan Aralica vratio se 1933. godine iz Pariza u umetnički život Zagreba kao afirmisani slikar, čije su stvaralačke snage bile u punom naponu. Međutim, bez obzira na ugled koji ga je pratio, u početku nije imao uslova za miran umetnički rad.

s-aralica-enterijer-1933-szpb-3Bez ateljea i sigurnih prihoda, jedno vreme je bio prinuđen da honorarno predaje crtanje u IV realnoj gimnaziji. Prvi atelje u kom je mogao normalno da radi ustupio mu je Hinko Jun, vajar i profesor Škole za umjetnost i obrt. Konačno, u zgradi iste škole, dobio je atelje starog Otona Ivekovića u kojem je ostao do izbijanja rata i svog odlaska u Beograd. Ipak, uprkos pomenutoj situaciji kad je bio bez ateljea, Aralica je od samog početka vredno slikao.

Pored pejzaža i figure u enterijeru, te dve za njega najomiljenije i najvažnije teme, nastao je i izvestan broj mrtvih priroda i, naročito, bonarovski komponovanih enterijera. Jedan od prvih svakako je i Enterijer iz 1933. godine. Data kao intiman isečak iz svakodnevnog života, ova slika karakteristična je po kolorističkom zvuku, poznatom još iz pariskih dana.

U brzom postupku slikar je bojom izvlačio oblik predmeta, rešavao plitku perspektivu, komponovao planove. Potez je širok, faktura slobodna, boje izrazito intenzivirane, pri čemu još uvek dominira topla crvena. Kao u najvećem broju slučajeva, Aralica je pokazao prefinjen sluh, koji se ispoljavao u orkestracijama prečišćenog zvuka, povezujući kitnjaste ritmove, rascvetane širom platna, u skladne celine. Vedra, optimistička gama nadjačava potisnutu melanholiju, jedva nagoveštenu ponekim ugašenijim tonom.


Žena sa slamnim šeširom (1934)

Novi, zagrebački period u slikarstvu Stojana Aralice, koji je potrajao od 1933. do izbijanja rata i okupacije 1941. godine, predstavlja logičan nastavak pariskih rezultata. Kad je u pitanju tematika, to su predeli s Jadranskog primorja, mrtve prirode, retko portreti.

s-aralica-zena-sa-slamnim-sesirom-szpb-4Ako se može govoriti o nekoj novini, onda je to povratak figure na njegova platna, ali kao figure u pleneru; dakle, opredeljenje za izbor intimnog motiva, određenog punim, neposrednim kontaktom s prirodom, s tim što uvek dominiraju svetlost i boja. Nesumnjivo, reprezentativan primer takvog interesovanja jeste poznata Žena sa slamnim šeširom.

Na ovoj slici, gde mu je pozirala njegova supruga Karin, figura se nametnula kao centralna tema, okružena i dopunjena detaljima plenera, odnosno mrtve prirode. Ono što je pri tom zanimljivo, jeste dosledno Araličino opredeljenje za postupak blizak impresionističkom. Poreklo tog postupka nalazimo još na pariskim motivima, kao što je, recimo, Mrtva priroda sa belim bokalom (1930). Iz gustog tkanja reljefne fakture, gde su boje nanošene sočnim in pasto postupkom, iz nekadašnje „kajgane” – kako je to svojevremeno nazvao jedan pariski kritičar – razvio se sistem kosih poteza, kojim su prečišćene, svetle boje polagane u jasnom komplementarnom sazvučju.

Žena sa slamnim šeširom predstavlja najkarakterističniji primer ovakvog slikanja, koje bismo mogli uporediti sa impresionističkim slikarstvom Renoarovog tipa. Čista u zvuku, rafinirana u jednostavnim, ali skladnim odnosima zelenih i crvenih, plavih i žutih tonova, ova slika predstavlja izuzetno ostvarenje ne samo u Araličinom opusu.

Izvor: pavle-beljanski.museum

____________________________________________________________________________________________

STOJAN ARALICA je rođen u selu Škare (Otočac, Lika). Posle gimnazije u Otočcu, u Osijeku završava učiteljsku školu i počinje da se bavi slikarstvom. Prve pouke iz slikarstva dobio je u privatnoj školi Henriha Knira u Minhenu. Godine 1910, upisuje se u klasu Karla Mara na minhenskoj Visokoj školi za likovnu umetnost, a dve godine kasnije prelazi u klasu Ludviga Herteriha.

Po izbijanju Prvog svetskog rata vraća se u Zagreb i otvara privatnu slikarsku školu. Potom odlazi u Prag, gde pohađa grafički odsek Akademije za likovnu umetnost, kod Augusta Bremsa, a potom kod Maksa Švabinskog. Deo života je proveo u Rimu, Parizu, Stokholmu, a jedno vreme je proveo u selu Brestač kod Rume, gde je radio kao učitelj. Posle 1948. godine se nastanjuje u Beogradu gde ostaje do kraja života.

Njegov opus čini preko 1.500 umetničkih dela. On se hronološki može podeliti na minhensku, parisku, zagrebačku i beogradsku fazu, sa jasno određenim stilskim obeležjima. U prvoj fazi vidljivi uticaji akademizma i secesije. Počinje sa portetima i sakralnim motivima, da bi potom nastavio da radi portete i aktove. U Parizu iz osnova menja umetnički pristup, a najčešći motivi su mu pejzaž i mrtva priroda. U vreme kada je živeo u Zagrebu slikao je vlastiti doživljaj predela sa Jadrana. To je najuspešnije doba njegovog stvaralaštva, sa slikama punim topline, svetlosti i intezivne čiste boje. Njegovo delo je puno vedrine i optimizma, sa istančanim osećajem za boju i prozračnu atmosferu mediteranskog podneblja. Najznačajnije slike: „Motiv iz Lošinja“, „Žena sa slamnim šeširom“, „Portret B. Petronijevića“, „Put“ i dr.

Dominantan slikarski stil mu je u duhu pariskog postimpresionizma i lirske apstrakcije.

Dopisni član SANU postaje 14.11.1965; redovni od 7. marta 1968. godine. Bio je član JAZU (Jugoslovenske Akademije Znanosti i Umetnosti) u Zagrebu, član je ULUS-a i umetničkih grupa Oblik, Dvanaestorica i Šestorica. Samostalno je izlagao u Zagrebu, Osijeku, Karlovcu, Beogradu, Splitu, Stokholmu, Somboru. U Otočcu je 1972. osnovao fond Stoajna Aralice.

Umro je u Beogradu, 4. februar 1980. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: Vikipedija

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

FORMA I KOMPOZICIJA REALNOG ŽIVOTA …

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

  Anri Kartije Breson, francuski fotograf, kojeg smatraju ocem moderne fotografije i foto žurnalizma.

0873e6b41cb52f9bdcd350b4bb46da37367ac1Bio je među prvima koji su počeli da fotografišu fotoaparatima koji su koristili 35 milimetarki film.

Pomogao je i direktno uticao na formiranje i razvijanje tzv.,,ulične fotografije,,, odnosno fotografije koja odslikava realni život.

Ovaj stil uticao je i idalje utiče na mnoge fotografe širom sveta.

  Kartije Breson rodjen je 22.avgusta 1908.godine u mestu Seine-et-Marne u Francuskoj. Njegov otac je bio bogati tekstilni magnat i preduzetnik, a porodica njegove majke bila je takodje vrlo imućna, jer su se bavili uzagajanjem, proizvodnjom i preradom pamuka, a posedovali su i ogromne količine zemlje u Normandiji. Upravo zbog ovoga Kartije nije morao da se brine za svoju budućnost i egzistenciju. Porodica mu je pružala punu podršku u bavljenju fotografijom i sa moralne i sa materijane strane. Ovo mu je omogućilo da se slobodnije i nezavisnije bavi fotografijom od većine fotografa tada.

  Nakon besuspešnih pokušaja da se bavi i studira muziku, Kartije je počeo da se bavi slikarstvom, tj. da uči slikarstvo, prvenstveno ulje na platnu, kod talentovanog pariskog slikara Luisa. U toku 1927.godine, Kartije upisuje prestižnu privatnu slikarsku školu Lot, koju drži kubista i vajar Andre Lot. Ovde se Kartije Breson zainteresovao i za remek dela Renesanse uz dotadašnje intersovanje za modernu umetnost.

  Učenje i rad u Lot akademiji, pomoglo mu je da shvati i reši probleme koji su ga mučili po pitanju forme i kompozicije u umetnosti, naročito u pogledu fotografije. Tih godina počinje fotografska revolucija pod parolom: ,, Srušite tradiciju! Fotografišite stvari onakvim kakvim jesu! ,,.

Ideje pokreta Surealizam su bitno uticale na Kartijea, posebno na početku njegove karijere.

  Krajem 30-tih godina , dvadesetog veka, Kartije Breson je diplomirao engleski jezik i književnost na Univerzitetu Kembridž. U potrazi za avanturom, odlazi u Obalu Slonovače gde se bavi lovom. Loveći sa lokalnim stanovništvom, znatno je unapredio svoje lovne tehnike što će mu kasnije, kako je rekao, znatno pomoći u bavljenju fotografijom. Nakon povratka u Francusku, produbljuje svoju saradnju sa pokretom Surealizam.Fotografija koja će mu umnogome tada prometniti život je fotografija madjarskog fotografa Martina Munkaša, na kojoj au siluete tri afrička dečaka koji trčeći ulaze u jezero Tanganjika.Ta fotografija inspirisala ga je da prekine da se bavi slikarstvom i da se potpuno posveti fotografiji. Kako je jednom prilikom naveo, tada je shvatio da fotografija može da namesti ili popravi večnost u samo jednom trenutku.

  cartier-bressons_first_leicaTada je nabavio fotoaparat Lajka sa 50 milimetraskim objektivom kojom će fotografisati najveći deo svoje karijere. Za ovaj aparat izjavio je da mu je kao nastavak oka i da mu pruža mogućnost da ,,zaustavi,, svet i fotografiše ga u aktuelnoj brzini i transformaciji. Baveći se fotografijom Kartije je obišao svet i fotografisao Berlin, Brisel, Varšavu, Prag, Budimpeštu i Madrid. Prvu izložbu imao je 1932. godine u galeriji ,,Džulijen Levi,, u Njujorku, a potom i u Ateneo klubu u Madridu.

Kartije Breson 1934 .godine upoznaje poljskog fotografa Dejvida Sejmora, poznatijeg  kao Chim, a potom i čuvenog Roberta Kapu. Njih trojica su početkom 30-tih godina delili studio i blisko saradjivali. Robert Kapa je tokom tih godina bio mentor Kartije Bresonu i promenio mu poglede na fotografiju i fotografisanje. Učio ga je i savetovao da prestane sa striktnim bavljenjem umetniškom fotografijom nego da postane fotoreporter koji će tražiti dogadjaje i fotografisati ih. ,, Nemoj da ostaneš samo u okviru umetničke fotografije i surealizma. Budi fotoreporter! Pokreni se! ,, , bio je presudan savet koji je Kartije Breson dobio od Roberta Kape. 

Prvi zadatak koji je Kartije Breson imao kao fotoreporter bila je sahrana kralja Džordža VI za francuski nedeljnik Regards.

  Kada je počeo Drugi Svetski rat, Kartije Breson se priključio francuskoj vojsci kao kaplar u filmskoj i foto jedinici. Tokom bitke za Francusku 1940. godine, Kartije je bio zarobljen i proveo je 35 meseci u logoru za ratne zarobljenike gde je obavljao najteže poslove. Njegov treći pokušaj bekstva iz logora bio je uspešan. Neko vreme nakon toga se krio na jednoj farmi sve dok nije nabavio lažna dokumenta koja su mu omogućavala da se vrati u Francusku. Nakon povratka Kartije Breson je bio ilegalac i pomagao je ostalim zarobljenicima koji su uspeli da pobegnu.

Takodje je sa ostalim fotografima tajno dokumentovao okupaciju Francuske,ali i borbe za oslobodjenje i samo oslobodjenje. Godine 1943., Kartije je iskopao svoju čuvenu Lajku, koju je zakopao nedaleko od mesta gde je bio zarobljen tokom bitke za Francusku.

  U proleće 1947. godine  Kartije Breson zajedno sa Dejvidom Sejmorom, Robertom Kapom, Džordž Rodžerom i Vilijamom Vandivertom, osnovao je Magnum Photos. Osnivači su podelili zadatake  i delove sveta na kojima će raditi,medju sobom. Kartije Breson je otišao u Indiju i Kinu. Medjunarodno prizanje i slavu stekao je za fotografije Gandijeve sahrane i za fotografije završne faze Kineskog gradjanskog rata. U to vreme fotografisao je poslednje preživele carske evnuhe u Pekingu, neposredno pre nego što su grad osvojili komunisti.

  Kartije Breson je 1952.godine objavio knjigu pod nazivom ,,The Decisive Moment,, u kojoj je bilo 126 fotografija sa Istoka i Zapada. Naslovnu stranu knjige uradio je čuveni Anri Matis. U predgovoru knjige Kartije je citirao jednu filozofsku misao iz 17.veka :  ,, There is nothing in this world that does not have a decisive moment,,.

  Upravo je ova knjiga bila lajtmotiv mnogim fotografima širom sveta i odredila jedan potpuno nov pravac u fotografiji, tzv. ,,fotografije trenutka,,. Kartije Breson je tokom svoje karijere najviše i najduđe koristio 35 milimetarski fototaparat Leica sa objektivom od 50 milimetara. Često je oko aparat vezivao crnu traku da bi aparat bio što manje uočljiv i da bi on što mirnije i neopaženije radio.  Tokom godina razvio je svoj jedinstven i prepoznatljiv stil fotogafisanja. Nikada nije koristio blic, jer je smatra da je to, kako je jednom izjavio ,, u najmanju ruku nepristojno… ,,. Verovao je da se fotografija planira i stvara u tražilu fotoaparata, a ne u laboratoriji i mračnoj komori. Svoje fotografije je izradjivao isključivo u punom formatu bez korekcija i tzv. ,,kropovanja,,.

Sve fotografije je radio u crno beloj tehnici.

U svojoj karijeri napravio je svega nekoliko fotografija u koloru kojima je bio vrlo nezadovoljan i večinu svojih kolor fotografija je uništio. 

  U intervju za Washington Post 1957.godine, o svojoj tehnici i stilu rada, izjavio je: ,, Fotografija nije kao slikarstvo. U fotografiji postoji kreativno deljenje te sekunde kada napravite fotografiju. Morate svojim očima videti kompoziciju i detalje ispred vas koji vam se nude i morate imati intuiciju,da osetite kada da stisnete okidač fotoaparata. To je trenutak kada je fotograf  kreativan. Trenutak! Kada ga jednom propustite, nestao je zauvek! ,,.

Kartije Breson je verovao da u fotografiji i najmanja stvar može biti ogromna. Mali detalj može biti lajtmotiv.

  Bavljenje fotografijom Bresona je odvelo širom sveta. Boravio je u Kini, Meksiki, Indiji, Americi, Japanu, Sovjetskom savezu. Bio je prvi zapadni fotograf koji je mogao slobodno da fotografiše u posleratnoj Rusiji.

   Kartije Breson je prestao da se bavi fotografijom početkom 70-ih godina. Svoj čuveni fotoaparat  Lajka držao je zaključanu u sefu svoje kuće.

Nakon povlačenja iz sveta fotografije, Breson se vratio crtanju i slikanju. Prvu izložbu svojih crteža imao je u galeriji Karlton u Njujorku 1975.godine.

  Čuveni fotograf,koji je imao neponovljiv stil i koji je stvorio novi pravac u fotografiji, Anri Kartije Breson, umro je 3.avgusta 2004.godine u svojoj kući u mestu Monthustin u Francuskoj. Više od tri decenije ovaj fotograf pratio je dokumentovao, za magazin Life ali i druge prestižne novine, neke od najznačajnijih događaja i ljudi u istoriji, kao što su Španski gradjanski rat, Drugi svetski rat, oslobodjenje Pariza, Kinesku revoluciju,ubistvo Mahatme Gandija, studentske nemire u Parizu 1968.godine, ali i neke od najznačajnijih ljudi  iz sveta umetnosti, kulture i politike, među kojima su Albert Kami, Pablo Pikaso, Anri Matis…

 henri_cartier-bresson03 Njegova najpoznatija fotografija oko koje je i nastao čitav pravac u fotogarfiji i umetnosti generalno, bila je ,, Behind the Gare St. Lazare,, koja je umnogome promenila njegov život,ali i fotogarfiju generalno.

Od svih kadrova u životu i karijirei, ovaj je verovatno bio najvažniji za Anri Kartije Bresona.

  Zajedno sa ženom i ćerkom, Kartije Breson je 2003,godine osnovao fondaciju koja nosi njegovo ime i bavi se očuvanjem njegovog nasleđa i širenjem ideje.

bauk-online.net

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Henri Cartier-Bresson


________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Izvor fotografija: pleasurephotoroom.wordpress.com

Priredio: Bora*S

DOK SE MAČORI ŠEPURE U BEOGRADU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dok se „Četiti mačora“ šepure u Beogradu, u Nacionalnom parku Seros de Amotape, na severozapadu Perua, slepi miš uleteo žabi krastači u usta.

Posle snažnog zemljotresa magnitude 7,8, koji je 24. septembra  zatresao jugozapadni deo Pakistana, iz Arapskog je mora blizu pakistanske obale, izronilo ostrvo.

Jedna 99-godišnja žena iz Ajove (SAD) „oseća se mnogo pametnije”, nakon što je primila počasnu diplomu Voterlu Ist srednje škole.

TAMOiOVDE

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nedavno, 20, septembra je u galeriji „New Moment“ u Beogradu (Hilandarska 14) otvorena izložba pod nazivom „Cuatro gatos“ (Četiri mačora)

TamoiOvde-602828_530636487011003_497446195_n Na ovoj izložbi je po prvi put u Beogradu prikazano 50 originalnih grafičkih radova španskih majstora. Pikasa, Salvadora Dalija, Huana Miroa i Antonija Tapiesa.

  Ovi su umetnici svojom, inovativnom umetničkom ličnošću i snagom, pronalazili potpuno nove horizonte u likovnom jeziku XX veka. Stvorili su nove pravce i time omogućili da u tom bogatstvu ideja brojni savremeni stvaraoci još i danas traže i pronalaze podstrek i stvaralačku inspiraciju.

 Sam koncept ove postavka, između ostalog, predstavlja grafiku kao medij koji je umetnicima savremenog doba bio među najznačajnijima.


Intrigantan naziv izložbe – „Četiri mačora“ nije slučajan.

Naime, ovaj naziv je dobila  po čuvenom, istoimenom kafeu u Barseloni „Els Quatre Gats“ poznatom, između ostalog, i po tome što su se u njemu okupljala najveća umetnička imena s početka 20. veka, uključujući Pikasa.

Grafike ovih sjajnih umetnika možete videti  do 10. oktobra, a ulaz za sve posetioce je besplatan.(Izvor:mediji)

* Za dodatne informacije posetite zvaničnu Facebook stranicu Emanere

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Slepi miš uleteo krastači u usta

Šumar Nacionalnog parka Seros de Amotape, na severozapadu Perua, naleteo je na žabu krastaču sa nečim u ustima. Ispostavilo se da je to nešto – slepi miš, piše “Foks njuz”.

382624_zaba-progutala-sismisa--foto-yufani-olaya-via-rainforest-expeditions_ff

Foto: Yufani Olaya

 U neverici, šumar Jufani Olaja fotografisao je žabu sa čitavim šišmišom u ustima.
Olaja je pokazao fotografiju biologu Filu Toresu, koji radi u Istraživačkom centru Tambopata, naučnoj stanici u Peruanskoj Amazoniji.


Olaja je ispričao da se šišmiš odjednom pojavio i uleteo krastači direktno u usta. Krastača je, kako je naveo, sedela širom otvorenih usta.


Ovo je retka prilika da se jedna od njih zatekne dok jede šišmiša, koji su obično visoko iznad tla na kojem obitavaju žabe.
“Šišmiš je verovatno tragao za insektima blizu tla i žabi se posrećilo”, napisao je Tores na svom blogu.


“Ovo je verovatno prva fotografija morske, ili krastače šećeruše, koja jede šišmiša, koji je verovatno baršunasti slepi miš sa pokretljivim repom, vrsta uobičajena na severu Južne Amerike”, naveo je Tores, dodajući da su krastače šećeruše poznate po proždrljivosti i ta osobina im je omogućila da budu invazivna vrsta u područjima poput Australije.


“Ova priča, međutim, ima srećan kraj, bar po šišmiša. Krastača nije uspela da ga proguta čitavog, pa je na kraju odustala i slepi miš, koji je bio još uvek živ, je odleteo”, naveo je Tores.


Istraživač Rejčel Pejdž, sa Instituta Smitsonijan tropikal u Panami, rekla je za “Lajv sajens” da je poznato da krastače jedu šišmiše, ali da se to dogodi samo kad slučajno nalete na takvu priliku.

“Ipak, neke žabe sistematski čekaju ispred pećina i hvataju šišmiše kako izlaze kad padne noć. Ovo je zabeleženo u Australiji”, navela je Pejdž.

Ni šišmiši nisu uvek žrtve – neke vrste jedu krastače.
“Mislim da je to uobičajenije. Šišmiši love žabe, krećući se za zvukom koji one prave dok se kreću kroz lišće, a neki slepi miševi čak prate i zov mužjaka žabe kojim privlače ženke”, istakla je Pejdž.

M. Milikšić(blic.rs)

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Prve fotografije ostrva nastalog posle zemljotresa u Pakistanu

TamoiOvde-sve-pakistan_620x0011Nedaleko od Gvadara u Arapskom moru u Pakistanu juče je posle snažnog zemljotresa iz mora „isplivalo“ ostrvo.

Lokalne vlasti danas su objavile prve fotografije novog ostrva.

Novonastalo ostrvo je visoko između šest i devet metara.

Snimak ostrva, koji se pojavio juče nakon zemljotresa magnitude 7,7 stepeni, prikazale su lokalne televizije.

Pakistanski seizmolog Zahid Rafi kaže da ova pojava nije neobična s obzirom na jačinu potresa.(Izvor:novosti.rs/FOTO: Tanjug/AP )

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

„Mala“ diploma u 99. godini života

Jedna 99-godišnja žena iz Ajove (SAD) napustila je srednju školu pre više od 80 godina, uprkos tome što joj je ostalo samo da položi ispit iz još jednog predmeta, pre nego što dobije diplomu.

Delayed Degree

Odri Krebtri (Foto: Beta / AP Photo/Waterloo Courier, Tiffany Rushing)

 Odri Krebtri iz Kedar Folsa, sada je primila počasnu diplomu Voterlu Ist srednje škole.

 “Osećam se mnogo pametnije”, rekla je Krebtri.

 Ona je počela obrazovanje u jednosobnoj školi na sveroistoku Ajove, a napustila srednju 1932. zbog nesreće na plivanju i ronjenju zbog koje je propustila nekoliko školskih dana. Morala je, takođe, da brine o bolesnoj baki.

 “Bila sam završna godina, ali mi je nedostajala jedna ocena, pa sam mislil da ću se vratiti naredne jeseni”, rekla je ona.

 To bi se i desilo, da nije upoznala svog prvog muža. Par je 1957. kupio lokalnu cvećaru u kojoj je Krebtri radila 28 godina. Nažalost, suprug je nije pratio u poslovnim poduhvatima, jer je umro samo dva meseca, posle pokretanja biznisa.

Uprkos svemu, Krebtri kaže da je oduvek bila nezadovoljna zbog toga što nije završila školu.

Njena unuka je zato kontaktirala Voterlu školu i pomogla joj da organizuje ceremoniju dodele diplome.

“Nikom ne bih savetovala da napušta školu. Moram da kažem da je prema meni Gospod bio dobar”, kaže Krebtri. (Izvor:b92.net)

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

A ONDAK JE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Aleksandar Deroko, arhitekta, istoričar umetnosti, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, akademik- rođen je  na današnji dan, 16.septembra 1894. godine.

TamoiOvde-images Učesnik Prvog svetskog rata, jedan od prvih srpskih pilota na Solunskom frontu i jedan od 1300 kaplara, Deroko je studirao tehniku u Rimu i Pragu, a diplomirao na arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu.

Kao stipendista francuske Vlade usavršavao se u Parizu, gde mu je drug iz detinjstva, Rastko Petrović, pomogao da se snađe u čudesnom svetu  umetnika toga doba, poput Šumanovića, Korbizijea,  Pikasa i drugih.

Po povratku u Beograd, našao se u vrtlogu novih kulturnih strujanja, koja su se  kretala od akademskog klasicizma preko srpsko – vizantijskog stila do modernizma. Kroz sva ta preplitanja pravaca i stilova, Deroko je prošao učvršćujući  svoju orijentaciju ka srpsko – vizantijskoj arhitekturi i očuvanju tradicionalnog  neimarstva.

a1p2_g7Projektovao je i gradio mnoge značajne objekte širom zemlje: Kosturnicu sarajevskim atentatorima, Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, Bogoslovski fakultet, Konak u Žiči, Hram Svetog  Save, česme u Beogradu…

Pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao.


Napisao je  knjige i udžbenike: „Srednjevekovni gradovi na Dunavu„, „Narodno neimarstvo„, „Monumentalna dekorativna arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji„, „Sveta Gora„,“A ondak je letijo jeroplan nad  Beogradom„…

derokobeogradDeroko je bio i jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom.

Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao je u takmičenjima koja su organizovali prvi mladi modelari Srbije.

Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici.

Umro je 30. novembra 1988. godine u Beogradu .

____________________________________________________________________________________________

 

____________________________________________________________________________________________

Ime Aleksandar Deroko podrazumeva višedecenijsku osvedočenu originalnost.

Ovaj višestruko zanimljiv i radoznao pisac i besednik, slikar i neumorni hodočasnik, avijatičar i arheolog, fotograf i restaurator, jedan iz stroja onih čuvenih 1.300 kaplara i hilandarac; naposletku, akademik i družbenik pesnika i sportista bio je dragocena kopča koja je kroz svoje delo obuhvatila i povezala dva živopisna i turbulentna veka.

TamoiOvde-be482f99-0e43-48dc-b441-44718586e687-00000850242Knjiga A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, čiji je lepršavi naslov preuzet sa potpisa jednog njegovog zvonko kolorisanog akvarela, zbirka je ingenioznih i svevremenih sećanja i autobiografskih pribeleški, memoara i antimemoara kroz koju je Deroko ispisao apoteozu i nezaboravne stranice o Beogradu XIX i XX veka, o njegovim herojima, izletištima, javnim kupatilima; o zabavi na vodi, uličnim prodavcima, neobičnoj modi…

Na ovim uzbudljivim stranicama najviše prostora dato je pustolovini doživljaja, s gotovo erotskim detaljisanjem putovanja i svakodnevice. Tako vedar i prepun beše Derokov Beograd, presvučen sav u rođake i likove poznatih, takav je uveliko bio i njegov Pariz kojeg je neumorno konzumirao sa svojim prijateljem Rastkom Petrovićem. Drukčiji su već bili košmari iz Soluna, vrv Carigrada ili strašni nespokoj Banjice. Deroko je kroz Jeroplan protkao pozlaćene rečenice uvek u čulno opipljivom prostoru, slažući ih jednostavno kao što se kuća postavlja, kao spomenik, prosto, za svakog i zauvek… (dereta.rs)

____________________________________________________________________________________________

Projekat Hrama svetog Save napravio je sa Bogdanom Nestorovićem, 1926.godine 

Hram se nalazi na kraju beogradske linije KalemegdanTrg republikeTerazijeBeograđanka – hram svetog Save. Izgrađen je u srpsko-vizantijskom stilu, sa četiri zvonika visoka 44 m. Visina vrha kupole iznosi 70 m, dok je glavni pozlaćeni krst visok još 12 m, što vrhu hrama daje ukupnu visinu od 82 m, a nadmorsku visinu od 134 m (64 m iznad nivoa reke Save). Zbog toga ova crkva zauzima istaknuto mesto na beogradskom horizontu i vidljiva je sa svih prilaza gradu.

TamoiOvde-300px-Hram_Sv.SaveHram zauzima površinu od 3.500 kvadratnih metara u prizemlju, uz dodatnih 1.500 m² na tri galerije na prvom nivou. Postoji još i galerija od 120 m² na drugom nivou, na kome se nalazi i spoljašnji vidikovac koji se prostire oko cele kupole. Hram se u pravcu istok-zapad proteže 91 m, a u pravcu sever-jug 81 m. Kupole su ukrašene sa osamnaest pozlaćenih krstova u tri veličine, dok se u zvonicima nalazi 49 zvona iz austrijske zvonolivnice Grassmayr.

Crkva može da primi 10.000 vernika, a na zapadnu horsku galeriju može da stane 800 horista. Ispod poda hrama je izgrađena riznica i kripta svetog Save, kao i grobna crkva svetog kneza Lazara, ukupne površine oko 1.800 m².

Hram je obložen belim mermerom i granitom, u čemu je sudelovao i slovenački Marmor Hotavlje. Živopisanje, koje tek prestoji, biće urađeno u tehnici mozaika. Predviđeno je da se u glavnoj kupoli nalazi ogroman mozaik Hrista Pantokratora. (wikipedia.org)

____________________________________________________________________________________________

 Arhitektura sa olovkom

a1p2_fCrtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju. Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

TamoiOvde-a1p2_l1Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta. Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima. Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono. Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

 

arhitekton.net/

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________

INŽENJER KOJI JE VOLEO DUDOVE…

tamoiovde-logo

ATANASIJE NIKOLIĆ, ČOVEK OD 100 ZNANJA

Da napravi tehnički rečnik, organizuje pozorište, izlije top, napiše dramu, sagradi put, drži časove radnicima, sastavi policijski zakonik, kalemi voćke – sve je to zanimalo, nesuđenog pravnika i artiljerca

 atanasijenikolicDa je živeo bar tri, a ne samo jedan život, Atanasije Nikolić, jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti, čiji je naslednik Srpska akademija nauka i umetnosti, raskrilio je polje delovanja na crtanje, „zemljomerije”, inženjerstvo, matematiku, pozorišnu umetnost, poljoprivredu. Dobar crtač, u Novom Sadu 1824. godine otvara privatnu školu crtanja, bavi se kartografskim poslovima, a umeće koristi i u više umetničke svrhe kada izrađuje pečat Liceja u Kragujevcu.


Zaljubljenik u matematiku i tehniku, piše prve udžbenike iz ove oblasti, gradi velike melioracione kanale u Bačkoj, brane, nasipe, drumove. Piše drame, glumi u predstavama, sa Jovanom Sterijom Popovićem osniva prvo beogradsko stalno pozorište, čuveni Teatar na Đumruku. Piše o poljoprivredi, iz Austrije i Mađarske donosi razne sorte voća, osniva prvu poljoprivrednu školu u Topčideru, upošljava zatvorenike na poljoprivrednom dobru, otvara prvu fabriku sukna. Kao da mu nije dosta, izliva prvi top i osniva prvu fabriku municije u Beogradu i topolivnicu u Kragujevcu.
I moglo bi još da se nabraja, kako je napisao prvi policijski zakonik, uredio poštanski saobraćaj, prvi proslavio Svetog Savu kao školsku slavu…
Još bi više umeo napisati, što bi nužno bilo da se kao građa upotrebi u novijoj našoj istoriji, ali mi nestaje snage i volje za pisanje”, zaključuje 28. avgusta 1875. godine završavajući autobiografiju.

Međutim, i ovo do sada napisano dovoljno je da nas uvede u šaroliki život Atanasija Nikolića.

Ćirilična matematika

Lomila su se koplja oko toga hoće li mladi Atanasije biti zanatlija, što je predlagao otac Nikola, trgovac, ili će poći „na nauke”, u čemu ga je podržavala majka Marija. Prevagnula je ova druga strana: upornošću majke završava gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a uz pomoć ujaka, trgovca Marka Despotovića, odlazi da studira filozofske nauke u Đuru. Zvanje pravnika koje se dobijalo po završenim studijama, nije ga privlačilo: Atanasije se živo seća kako je, zavolevši crtanje i topografiju, pred kraj gimnazijskog školovanja sa pažnjom učio od Marka Ignjatovića koji je pravio kartu sela Bukovac.
Od ovoga vremena oseti ja čežnju za matematikom i za zemljomerijem. I činjaše mi se kad bi umeo zemlju meriti i karte sačinjavati, da bi bio najsrećniji čovek na svetu”.
Vođen savetom da se dobre tehničke nauke izučavaju u Artiljerijskoj školi u Beču, odlučuje da tamo nastavi školovanje i 1821. godine, dok je njegovim drugovima mrsko da izlaze na polja Simiringeka, Atanasiju su „mile zabave” da vežba sa topovima, gađa, gradi baterije, vezuje fašine.  Kako u vojnoj službi nisu napredovali najuporniji, već oni sa dobrim poreklom i vezama, napušta Beč i u Novom Sadu otvara privatnu školu crtanja, ali će i tu ponovo naići na zatvorena vrata. Nikolićeva škola dobiće dozvolu da postane javna, ali će njegovo postavljenje za javnog učitelja zaustaviti odluka jednog od senatora Novosadskog mađistrata koji se protivi da rimokatoličkoj deci crtanje predaje pravoslavac.
I ponovo Atanasije napušta dotadašnja nastojanja i otvara sebi vrata na drugom mestu. „Zloba me natera da postanem indžinirom”.

topolivnicaukragujevcu

Topolivnica u Kragujevcu

U Pešti polaže ispite za inženjera 1829. godine, i bude naimenovan za besplatnog inženjera Bačke varmeđe. Počeo je da pravi melioracione kanale, brane, nasipe i već je uveren da će biti postavljen za redovnog inženjera sa mesečnom platom. Ista stvar ponavlja mu se kao i u Artiljerijskoj školi: imenovanje dobija kandidat sa jačim preporukama, a ne onaj koji se radom dokazao. Opet je vreme za novu službu.
   Atanasije Nikolić prihvata poziv Petra Čarnojevića da bude upravnik njegovog imanja. Nedugo zatim, kao inženjeru u Munkaču na imanju grofa Šenborna, stiže mu pismo od Dimitrija Isajlovića, člana  Popečiteljstva prosvete, koji ga poziva u Srbiju da bude profesor matematike u nedavno osnovanom Liceju u Kragujevcu. Osim skromnog pokućstva, novi profesor, koji je postavljen i za rektora Liceja, donosi sa sobom u Kragujevac i prvi udžbenik iz algebre, koji je napisao pripremajući se za početak školske godine. Listajući ga u vreme kada piše autobiografiju Atanasije Nikolić priznaje da je preterao prevodeći latinske reči za potrebe srpskih đaka: čak su i simboli, matematičke formule napisani ćiriličnim slovima!

                                              Škola: sveto mesto

   Polaznici kragujevačkog Liceja dobili su vrednog i svestranog rektora, profesora koji će im uz časove algebre, geometrije, trigonometrije, crtanja, držati i dodatnu nastavu kako bi poboljšao njihovo slabo znanje matematike. Uz predanost, međutim, išla je i strogost. Mogli su odmah da je naslute svi oni koji su došli na svečani početak školske godine kada je rektor, znajući da disciplina nije bolja strana novosnovanom Liceju, umesto prigodnog pozdravnog govora, zagrmeo „Stoj! Stoj! Stoj! Jer mesto na kojem stojiš sveto je”. Obaveze rektora i profesora nisu ga sprečavale da uveče obilazi đake da bi pazio čime se zanimaju kad nisu u školi, a po nezadovoljstvu kafedžija zadovoljno konstatuje da je njegova zabrana točenja likera licejistima urodila plodom.
   „Moj postupak sa Srbčadma beše patrijarhalan i očinski. Ja sam nastajavao, da svaku pogrešku mladiću primetim, pa ovu bez opomene, bez saveta, a dosta puta bez kazni nisam ostavio“.
   Osim što je izradio pečat Liceja, uveo školsko zvono koje je označavalo početak i kraj časova, Atanasije Nikolić za „hram znanja” uvodi i proslavljanje školskog patrona Svetog Save. Kragujevčani su te 1840. godine posmatrali kako se svečana litija sačinjena od crkvenih velikodostojnika, profesora i đaka kreće gradskim ulicama do Liceja, a zvanice prisustvuju priredbi i gozbi organizovanoj u zgradi škole.
Po završetku školske godine, međutim, profesori biraju drugog kandidata za mesto rektora, a Atanasije Nikolić odlazi u Beograd. To, ipak, nije kraj njegovom pedagoškom radu. Još čvršću disciplinu uvešće u poljoprivrednoj školi. Kada su prvi đaci stigli u Zemljodelsku školu u Topčideru u maju 1853. godine, na poljoprivrednom dobru koje su već obrađivali zatvorenici bilo je raznih sorti žita, 125 vrsta vinove loze, 460 sorti jabuka i 320 krušaka, soj štajerskih krava i bikova, ali i konja, svinja. Upravitelj škole učenicima je obezbedio ne samo uslove za dobru praktičnu nastavu, već i odeću, obuću, dva obroka, knjige, mastilo i hartije.
   Njihovo je bilo da naredne dve godine prionu na učenje o zemljoradnji, vinogradarstvu, pčelarstvu, šumarstvu, „svilodeljstvu i skotovodstvu”. Po zamisli Atanasija Nikolića, oni su se „usposobljavali i za plug i za pušku”. Uz takmičenja u kalemljenju voćaka, učenje o hranjenju svilenih buba, imali su obavezne egzercire, učili gađanje i rukovanje puškom. Na završni ispit pozivani su kmetovi iz svih srezova, a najbolji đaci kući su nosili posebne nagrade: bika, prase engleskog soja, kutiju sa oruđima za kalemljenje voćaka, dve oke semena deteline…

   04_Atanasije-Nikolic_ilustrNova strujanja u politici posle Svetoandrejske skupštine, kada je zbačena dinastija Karađorđevića, a na vlast vraćeni Obrenovići, donela su promene i u Zemljodelskoj školi. Zbog tužbe koju su podneli pitomci, a iza koje su stajali ekonom škole Vladimir Jovanović i profesor Josif Pecić i posle žalbi na loše uslove učenja, preteranu strogost upravnika i loša znanja koja dobijaju, Atanasijeva poljoprivredna škola se zatvara. Njegov trud oko imanja i škole ruši se kao kula od karata. Želja da obrazuje druge, da poučava „Srbčad”, zbog koje je tako veselo krenuo iz Munkača, iako je mogao da proživi dane bez mnogo trzavica u službi mađarskog grofa koji je obezbeđivao i penziju, nije se ograničila samo na mlade niti samo na zvanične škole.
   U Beogradu, kao i prethodne godine u Kragujevcu, „u školi kod Saborne crkve”, Atanasije drži predavanja o poljskoj ekonomiji: besplatno i svojevoljno. Sricali su slova i pisali brojke kod Nikolića i šegrti, kalife, sluge. S namerom da i oni dobiju kakvo-takvo obrazovanje, Atanasije s prijateljima profesorima pokreće nedeljne škole, gde je radnički sloj svih uzrasta mogao besplatno da dolazi na časove.

                                            Pozorište u magazi

   Isti taj strogi profesor, zaljubljenik u „zemljomerije” i matematiku, znao je da obuče i glumački kostim i zaigra na daskama koje život znače. Pred nama je sada plodan pozorišni čovek koji je iza sebe ostavio više dramskih komada sa temama iz nacionalne istorije, postavio brojne predstave, osnovao prvo stalno pozorište u Beogradu, a i dalje govorimo o Atanasiju Nikoliću.
   Kada je 1824. godine u Novom Sadu počeo da s đacima svoje škole crtanja da izvodi predstave, odvajajući prihod od ulaznica u fond škole, Novosađani su tu dušekorisnu zabavu veoma lepo prihvatili. Osim Joakima Vujića, niko nije izvodio predstave na srpskom jeziku u njihovom gradu. A Atanasije Nikolić, uvežbavajući đake kako će glumiti, predstavio im se komadom „Zao otac i nevaljao sin”, da bi nešto kasnije pred publiku izneo i istorijsku dramu Stefana Stefanovića „Smrt Uroša Petog”. Za tu predstavu i sam se našao u glumačkoj postavi tumačeću ulogu kralja Vukašina, glavnog zloće u drami.
   Istorijski kostim navući će i u Kragujevcu, kada je u velikom hodniku Liceja igrao cara Dušana u svojoj drami „Ženidba cara Dušana” koju je posvetio knezu Mihailu Obrenoviću. Igrali su u toj predstavi činovnici i profesori, a scenografija i kostimi napravljeni su od onoga što se imalo. Dobar prijatelj sa Jovanom Sterijom Popovićem, još iz vremena kada je Atanasije bio rektor kragujevačkog Liceja, a Sterija profesor prirodnog prava, zajedno s ovim velikim dramskim piscem osniva pozorište 1842. godine.
   Bio je to teatar za koji je ustupljena jedna magaza na Đumruku, carini, sa glumačkim ansamblom sastavljenim od diletanata, mladih činovnika i „ženskinja”, ali bilo je to prvo beogradsko stalno pozorište, Teatar na Đumruku. Sala je dekorisana, podignuta galerija za orkestar i moglo je da se počne sa predstavama – igrale su se utorkom i četvrtkom, a na repertoaru su tada omiljene istorijske drame.
nasip

Podizanje nekoliko nasipa pod rukovodstvom Atanasija Nikolića uređena je močvara na prostoru nekadašnje Bare ‘Venecije’.  

Beogradska publika gledala je pozorišnu igru s pesmama u tri čina koju je Atanasije Nikolić napisao po narodnoj pesmi „Kraljević Marko i Arapin”, Sterijinu dramu „Smrt Stefana Dečanskog”, Stefanovićevu „Smrt cara Uroša”, u kojoj Atanasije ponovo igra kralja Vukašina. Pre Teatra na Đumruku, sa Sterijom Atanasije Nikolić osniva još jednu važnu instituciju: Društvo srpske slovesnosti 1841. godine. Atanasije prvo razmatra sa Sterijom da bi trebalo okupiti učenjake koji bi radili na srpskom tehničkom rečniku i prevodili stručne termine na naš jezik.

  Upošljavanje zatvorenika

Iz te ideje rađa se Društvo srpske slovesnosti, za koje su Atanasije i Sterija izradili Statut, a među prvim članovima su i Jovan Stejić, pesnik Sima Milutinović, Dimitrije Isajlović, koji je pisao Nikoliću da dođe u Srbiju. Već na prvim sednicama iznose se i prve plodonosne ideje: da se osnuje nacionalna biblioteka, da se za nju podigne posebna zgrada, a da se štamparije obavežu da će od svake knjige davati dva primerka za biblioteku.

Tih četrdesetih godina Atanasije uveliko igra predstave sa svojim amaterima, a bije ga glas pozorišnog znalca, pa se kod njega dolazi i po savete. Kada je 1847. godine grupa mladića iz Pančeva došla u Beograd sa namerom da igra predstave, u Nikoliću su imali podršku i pomoć. Odlazio je na njihove probe u kafani „Kod jelena”, davao savete, a za svoju dramu s pesmama „Zidanje Ravanice” sa kompozitorom Šlezingerom obučavao ih je i u pevanju.
Napustivši kragujevački Licej i došavši u Beograd, Atanasije Nikolić je 1841. godine imenovan za načelnika policajno-ekonomičkog odeljenja pri Popečiteljstvu vnutrenji dela (Ministarstvu unutrašnjih poslova), gde je pomoćnik ministra Ilija Garašanin. U državnoj službi, s manjim prekidima, Atanasije će ostati do kraja života. Bio je Garašaninov čovek od poverenja – pomoćnik ministra i kasnije najmlađi srpski ministar pisao je za njega da nije samo običan pisar, već i „projekt-majstor”.

Jedan od njegovih projekata bio je i da uposli zatvorenike, koji su do tada kažnjeničke dane provodili besposleni. Organizujući ih da rade prvo na malom imanju ispred Ministarstva finansija, Atanasije će uskoro dobiti veliko zemljište na Topčideru, gde će biti izgrađen i zatvor, ali i fabrika sukna i veliko poljoprivredno dobro na kojem su u voćnjacima, zasadima dudova, radili kažnjenici, uposleni i oko proizvodnje ćebadi za vojsku i izrade sanduka za municiju. U vreme kada je počeo da radi sa zatvorenicima, Nikolić razmišlja o tome kako bi mogao razviti zemljoradnju.

   Uzbuna velikih sila

Sa ciljem da sa što širim krugom ljudi podeli „zemljodelska” znanja, počinje da uređuje „Čiča Srećkov list” od 1844. do 1847. godine.   Naročito se interesuje za proizvodnju svile. Kako bez dudova nema ni svilenih buba, na Nikolićev predlog izdaje se naredba policajcima iz svih okruga da popišu stabla duda, a on zatim radi na tome da podstakne njihovo sađenje. Plod tog njegovog rada je i da je u Požarevačkom okrugu zasađeno 60.000 stabala, dok je on u Topčideru imao, takođe, znatan broj.
Odeljenje čiji je načelnik ima veoma širok krug delovanja: policiju, građevinu, vojsku, poljoprivredu, ekonomiju. I Atanasije koji upravlja njime širi krug svog delovanja: sastavlja prvi policijski zakonik, uređuje poštanski saobraćaj, šljunkom nasipa puteve po Srbiji, radi na razvoju poljoprivrede, organizovanju dobrovoljaca u Vojvodinu tokom 1848. godine, naoružanju zemlje. U nesigurno vreme, doba kada se vode pregovori oko oslobađanja balkanskih naroda od Turaka, dok Srbiju potresaju unutrašnji nemiri i previranja oko vlasti, Atanasije Nikolić sa majstorom Vesom u Beogradu pravi prvi top izlivajući materijal za njega od dva stara.
Top nije bio lep, nije imao nikakvih ukrasa, ali se mogao dati upotrebiti. Šta više ovim opitom pokrenuli smo bar tu ideju, da bi mogli topove liti i tako ovo oružje sebi pribaviti”. U Beogradu, Atanasije organizuje rad fabrike municije, a u Kragujevcu, pošto je uspešno završio ogled sa majstor-Vesom, otvara topolivnicu.   Proizvodnja teškog naoružanja izazvala je veliku pažnju stranih sila.   Žučnu prepisku sa Carigradom razvili su Rusija i Austrija koje protestuju zbog otvaranja topolivnice, a svoje ljude šalju u Srbiju da izvide kakva je to proizvodnja.

    Tajni zadatak 

Nikolić učestvuje i u nekoliko poverljivi diplomatskih misija, sastaje se sa predstavnicima Francuske, Rusije, zastupajući svoju vladu, učestvuje u određivanju položaja topova i osiguravanju granice od mađarskog napada u vreme bune u Vojvodini 1848. godine. Posle Svetoandrejske skupštine, kada je Aleksandar Karađorđević abdicirao pod pritiskom ustavobraniteljske vlade, Atanasije Nikolić prinuđen je da napusti Srbiju. Tada kao pedesetsedmogodišnjak odlazi u Novi Sad i nudi svoje usluge kao geometar.
desniPo dolasku kneza Mihaila Obrenovića na vlast, Atanasije Nikolić je pomilovan, određena mu je penzija i on ponovo dolazi u Beograd 1861. godine. Čeka ga i jedan zadatak dostojan akcionih filmova: da iz Rusije tajno preveze u Srbiju tovar od 60.000 pušaka. Uspeh ove misije bio je utoliko veći što je Nikolić prevlačeći toliko oružje, izvukao živu glavu, a u zemlju dopremio 30.000 pušaka koje su od početka decembra do kraja januara s bugarske granice donošene u Srbiju.
Čovek od sto zanata koji je više puta, ne posustajući, tražio za sebe novo zanimanje i počinjao svoju karijeru bezmalo od početka, smirio se zauvek u Beogradu, 28. juna 1882. godine, okončavši u osmoj deceniji buran, bogat i raznovrstan životni put.

Autor: J. Čalija /Ilustrovao: Dragan Maksimović /politikin-zabavnik.rs/broj: 3126

_______________________________________________________________________________________________