POTERNICA ZA DOBRIM…

tamoiovde-logo

Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.

izgubljen-crtez1Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.

Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.

Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud  lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su srećni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.

I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano.

Visoki predstavnici NebitnihMrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas,  niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.

I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.

Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.

Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.

A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.

Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama.  No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim.

Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.

Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.

Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.

Jovana Nastasijević

Izvor:kulturniheroj.com

__________________________________________________________________________________________

HEDONIZAM I „LAŽNE“ EMOCIJE…

tamoiovde-logo

Čovek konstantno teži da ima što više prijatnih osećanja, a što manje neprijatnih i oko toga se, nažalost, danas vrti većina njegove egzistencije. Njemu je konstantno potrebna stimulacija “pozitivnih” osećanja i prijatnost. Ovo je još jedan faktor koji dovodi do toga da život postane neautentičan, „original falsifikata“ i to ćemo sada objasniti.

unnamed-238x300Tokom svog boravka na planeti, čovek je (donekle) upoznao spoljašnji svet. Shvatio je šta treba da izbegava, a čemu da prilazi. Jednom je shvatio da oseća zadovoljstvo i prijatnost kada zadovolji neku fiziološku potrebu te da je to najbrži put do prijatnosti.

Od svih potreba, na prvom mestu je seksualna potreba, jer orgazam dovodi do lučenja koktela hormona koji izazivaju intenzivan, veoma prijatan osećaj. Međutim, ako malo bolje pogledamo, prijatnost se tu odnosi na smanjenje tenzije, tenzije koja se gradi, ako se potreba ne ispuni.

Dakle, čovek je pod tenzijom da ispuni fiziološku potrebu, i kada je ispuni dolazi do smanjenja tenzije – što mozak interpretira kao prijatnost. Ovo je, naravno, malo cirkularno, jer ispada da je potreba sama sebi i uzrok i cilj.

Što se ovog fenomena tiče, on je toliko u fokusu ljudske egzistencije da su neki psiholozi sa pravom tvrdili kako je seks glavni cilj i svrha čovekovog života i da motivacija za sve što čovek radi može svesti na motivaciju za seksualnim zadovoljstvom.

Kada govorimo o seksu kao motivatoru, ne treba nam mnogo da bismo uvideli koliko je takvo zapažanje blizu istine. U osnovi skoro sve ego-aktivnosti stoji želja za prijatnošću. Neko može da kaže da ljudi teže i za moći, te da je to posebna priča koja nema veze sa hedonizmom. Ali šta će im moć? Prvenstveno im treba kako bi iskontrolisali svet oko sebe i tako ga lakše predvideli, tj. osigurali svoju egzistenciju.

S druge strane, moć im dozvoljava lakši i brži pristup zadovoljavanju potreba tj.izazivanju prijatnosti (seks, alkohol, luksuz, itd.). Na primer, čovek želi da bude na vrhu uspešne kompanije ne zato što je to cilj sam po sebi, već zato što mu to omogućava veći pristup skupim stvarima, može letovati i zimovati, može kupiti bolja kola. A šta će mu bolja kola osim da deluje kao ovakav ili onakav u očima drugih, što će mu doneti neku nagradu. Kao što vidimo, iako ovakvi ljudi deluju kao slobodni, jer “imaju para, rade šta hoće” itd. oni su u stvari još veći robovi ega. Nažalost, ovakvi ljudi predstavljaju ideal većini koja ih drži za uzore.

Ali, ovde ne govorimo o tome da čovek treba da se oseća “loše” i da ne teži “dobrim” osećanjima. Ovde govorimo o tome da čovek danas ima ekstremizovane potrebe za nečim, oko kojih se vrti čitava njegova egzistencija i što ga udaljava od bavljenja sobom i od spoznaje sebe. Potreba za užitkom je normalna, ali ako nam se ceo život vrti oko toga da imamo užitak, onda ćemo teško živeti pravim životom. Stav, da je svrha života imati konstantne užitke, bi onda opravdao i ljude koji koriste drogu, jer im ona pruža užitak kada je koriste. Ali, poznato je kakvi su životi ljudi kojima se život vrti oko droge.

Mi se rađamo sa čitavim spektrom emocija i jednosmernost osećanja dovodi do gubljenja osećaja autentičnog postojanja, gubitka intuicije, gubitka sposobnosti pravilnog prepoznavanja sopstvenog stanja (ono kada nismo svesni da smo u stvari besni na prijatelja koji nas iskorišćava, samo zato što se trudimo da „gledamo pozitivno na svet“), iskrivljenog pogleda na realnost, nesposobnost suočavanja sa realnošću onakvom kakva jeste. Određena osećanja vezuju se za određena stanja, koja šalju određene poruke našoj svesti i mi tako znamo šta nam je činiti. To se naziva emocionalna inteligencija i ona je isto tako bitna kao i ostale vrste inteligencije.

Što se “negativnih” osećanja tiče, ona su tu kao glasnici da nešto nije u redu, bilo u unutrašnjosti, bilo u spoljašnjosti. Veliki broj psihologa i filozofa govore o tome kako je određen osećaj anksioznosti u stvari nužan za adekvatan razvoj osobe, kao i za ostvarivanje sopstvene slobode, jer navodi čoveka na preduzimanje akcija kako bi učinio svoj život autentičnim. Ovde se ne misli na površinsku anksioznost koja prati život modernog čoveka, strah vezan za gubitak komfora, objekata, odbacivanja od društva, itd.

Anksioznost o kojoj ovi autori govore, naziva se „egzistencijalna anksioznost“ i ona je proizvod svesti i razmišljanja o konačnosti svog života, a uspešna obrada rezultira odbacivanju neautentičnog i statičnog načina života i prihvatanjem života onakvog kakav jeste – spontan, nepredvidiv i konačan. Ona je jedan od glasnika realnosti, alarm da je trenutan način života i trenutna okolina neprihvatljiva i destruktivna po unutrašnje biće. Izbegavajući ovakvu vrstu anksioznosti, kao i svih osećanja vezanih za svest o lažnom životu, čovek odbacuje sopstveno biće, potiskuje svoj pravi duh i ostaje vezan lancima ega.

Egzistencijalna anksioznost daje hrabrost i podstrek ljudima da načine nešto važno od svog života, izlazeći iz svoje zone komfora, odrambene ljuske koju rigidni ego gradi oko bića. Ali, kao što smo videli, čovek tera sebe da potiskuje ovakva osećanja jer ne želi da izađe iz zone komfora i oseti pravu odgovornost za sebe, oseti realnost i živost univerzuma.

Jedan uspešan mehanizam ega za izlaženje na kraj sa egzistencijalnom anksioznošću je potiskivanje i negiranje (gde se ljudi okupiraju besmislenim stvarima, o čemu smo govorili ranije) i forsiranje drugih “pozitivnih” osećanja na mesto osećanja neadekvatnosti života, kako bi se biću odvukla pažnja i ponovo došlo do samoobmanjivanja. Sada nam je jasno zašto se čitava ova priča o forsiranju “pozitivnih emocija” (“budi srećan”, “osmehuj se”),u poslednje vreme masovno provlači kroz literaturu, medije i nauku.

Kada govorimo o „negativnim“ osećanjima, ta osećanja su „glasnici“ da je vaš ego u grču.

Ona vam govore da ste u konfliktu sa samim sobom i sredinom. Vidimo da negativna osećanja postaju nužan pratilac ega. Nemoguće je nemati ova osećanja dok je god ego glavni nosilac psihofizičke strukture i glavni agens između čoveka i okoline. Stoga, mi identifikujemo ova osećanja kao nužna i kao ona na koja se treba obratiti pažnja, koja treba analizirati, jer su glasnici konflikta i (besmislene) borbe sa svetom. Prihvatanje, obrađivanje i autentična reakcija na ova osećanja su nužni procesi kako bi se identifikovale manipulacije i mahinacije ega i počeo put uklanjanja njegove cenzure i kontrole, tj. oslobađanja od autotiranije.

Slično je i sa tzv “pozitivnim” osećanjima, tj osećaju prijatnosti. Ova osećanja su, naravno, opet reakcija na nešto spolja. Mi ovde, kao što je rečeno, ne govorimo o tome da čovek ne treba da teži da se oseća “u miru” sa sobom i univerzumom, što je u stvari i poenta težnje ka prijatnošću. Zadovoljovanjem potrebe za seksom, “umirili” ste jedan deo sebe.

Međutim, rekli smo da je potpuno umirivanje nemoguće dok god je ego aktivan nosilac procesa, jer onda samo služe za samoobmanjivanje („sve je u redu jer sam ja upravo imao/la seks“ ili „popio/la pivo“ ili štagod) i lažno umirivanje, davanje lažne slike da je sve u redu, a nije. Život “u miru” sa univerzumom moguć je samo ukoliko nema ekstremizovanih potreba za bilo čime u spoljašnjosti, i kada nema konflikta sa prirodom. Dakle, pozitivn i negativna osećanja trebaju biti u balansu.

Tako ego tera čitavo biće da funkcioniše na određen način, da mu glavna aktivnost bude samoobmanjivanje. Dolazi do preterivanja i do disbalansa. Tu u pomoć dolazi i sredina, koja nameće i podržava taj hedonistički ideal. Fraze kao što su“budi srećan”, “misli pozitivno” konstantno cirkulišu i predstavljaju neki ideal stanja koje treba dostići, koje treba nametnuti biću. Ego vrši pritisak na sebe i na čitavo biće da se oseća ovako ili onako. Kako smo videli, ovo je odraz konflikta, a disbalans u ovom smeru može voditi u disfunkciju čitavog bića.

Nije li ovde stara kineska izreka “previše svetlosti zaslepljuje oči, previše zvuka zagluvljuje uši, previše ukusa šteti jeziku“ potpuno na mestu? Sve što je preterano ne može biti dobro. Univerzum je balans, savršen spoj sila, zato i opstaje. Ukoliko bi neka sila prevagnula, univerzum bi prestao da postoji ovakav kakav jeste.

Dakle, vidimo da živeti život, čija je svrha imati što više, zadovoljiti sve svoje ekstremizovane potrebe nema smisla, a pored toga deluje destruktivno kako na samo biće, tako i na njegovu okolinu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život (12)

____________________________________________________________________________________

prethodni članak

NE BIRA SE LJUBAV, KAO NI SMRT…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________

Pero Zubac, književnik, scenarista i urednik RTS-a, rođen je u u Nevesinju, 30. maja. 1945. godine.

images1Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

 Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,

sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

 

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

 

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea — sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

 

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

 

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

 

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela, il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

 

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen…

 

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
„Oslobođenja“, ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

 

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču — baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća…

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao…

 

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila — mogao sam pobeći
u samu reku — našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.

Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja — hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

 

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše…

 

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac

Biografija

imagesOsnovnu školu završio u rodnom mestu Nevesinju, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član Udruženja novinara Jugoslavije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.

Objavio 50 knjiga poezije, 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo (Pantologija nova, Smejuljci, Perodije), 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a pesme su mu prevođene na dvadeset svetskih jezika.

Nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine srpskih antologija pesništva i pesništva za decu.

Bio je glavni urednik studentskog lista INDEKS, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu POLJA u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije POLET, urednik skopske MISLE, časopisa „Detinjstvo“ Zmajevih dečjih igara i časopisa za decu „Vitez“ iz Beograda, saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u “Borbi” (Beograd), “Pobjedi” (Podgorica), “Svijetu” i “Nedjelji” (Sarajevo), “Oku” (Zagreb), “Dnevniku” (Novi Sad), “Poletu” (Zagreb), “Radu” (Beograd), “Glasu omladine” (Novi Sad), “Uni” (Sarajevo), “Subotičkim novinama” (Subotica)…

Objavio je (sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom, Vladimirom Nikolićem) dramu “Mudbol”, izvedenu 1968. godine, pozorišni komad “Vratio se Nikoletina” (sa Draganom Jerkovićem), izveden u Beogradu 2000. godine, TV dramu “Izbacivač”, koja je emitovana 1979. godine, na TV Novi Sad i TV Beograd.

Napisao je libreto za balet “Banović Strahinja” Stevana Divjakovića i libreto za operu Miroslava Štatkića “Lenka Dunđerska”.

Na stihove Pera Zubca komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožaju, Nikšiću.

Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova i celovečernji film “Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma za scenario filma Karolja Vičeka “Pinki”.

Realizovao je pedesetak multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja), a kao televizijski autor i urednik napisao je i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade.

Urednik je popularnih jugoslovenskih serijala za decu “Muzički tobogan” i “Fazoni i fore”.

Bio je urednik popularne serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“, šesnaest filmova o savremenim kompozitorima klasične muzike.

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti možeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac

Priznanja

Za književni rad nagrađen je značajnim jugoslovenskim nagradama kao što su: “Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, “Goranov vijenac”, “Goranova plaketa” za književnost za djecu, “Jovan Popović”, “Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, “Zlatna kap sunca Mostara”, “Stražilovo”, “Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca “Pavle Adamov”, Godišnje nagrade Radio Beograda, Nagrade “Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, nagrada “Stara maslina” za književnost za decu, Bar, “Gašino pero”, Lazarevac, za životno delo u književnosti za decu, “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije “Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine.

Ljudi u nasim godinama

Ljudi u našim godinama

ulaze u ljubav oprezno

kao neplivači u plitku vodu,

kao političari u kombinacije,

iz čistog straha od ponovnog voljenja,

iz nesigurnosti,

a oni su zanate ljubavi

već dobrano izučili

i mogli bi biti od slatke

pouke neiskusnima,

no ostaće zavatreni

a sigurni i uspravni na ulici,

međ ljudima,

samo će u hladnim noćima,

sami i prepoznati odjednom,

izaći na začuđen sneg

i glasno zaplakati.

Radovi

Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Pisao je o S. Jesenjinu, V. Majakovskom, B. Pasternaku, M. Cvetajevoj, O. Mandeljštamu, V. Visockom, V. Polonskoj, C. Ajtmatovu i drugima.

Poemu „Mostarske kiše“ u prevodu Irine Čivilihine, objavio je moskovski časopis “Rabotnica” (februar 1988.) u tiražu od 19.750.000 primeraka. Nekoliko njegovih pesama prevedeno je na ruski jezik i objavljeno u ruskim revijama. Poema “Ruska varka” objavljena je i na italijanskom jeziku, u Bariju 2001. godine.

Prevodi Pera Zubca pesnika ruskih vojnika palih u otadžbinskoj vojni, posebno pesme Zahara Gorodijskog, objavljeni su u Jugoslaviji, a pesma “Kad mi časi smrti postanu bliski”, dugo godina je veoma popularna među mladima u Jugoslaviji.

Kad mi časi smrti postanu bliski

Kad mi časi smrti
postanu bliski
i odvedu me pod zemlju
da snujem,
reći ćeš drugovima
da Zahar Garadijski
za odstupanje nije hteo
ni da čuje,
već da je, nagutavši se smrtonosnog vetra,
pao unapred, a ne unazad,
i da je slobode
172 santimetra
uračunato u njegov pad.

Pero Zubac živi i stvara u Novom Sadu. Zaposlen je u Radio-televiziji Srbije, Televiziji Novi Sad, kao odgovorni urednik Redakcije programa za decu i mlade.

sr.wikipedia.org/sr

Priredio : Bora*S