ZONA PSIHOLOŠKOG KOMFORA…

tamoiovde-logo

Da bi izašli iz zone komfora neophodno je promeniti naše stavove koji nas ograničavaju.

Da bi čovek počeo istinski da živi i da se raduje od samog procesa življenja, on najčešće mora radikalno da izmeni pogled na sebe, da shvati kakvi procesi proishode u njegovoj svesti, na koja psihološka uverenja se i dalje oslanja, a koji ne daju rezultate. Usredsređena pažnja na sebe samog može da se pokaže kao naporan i bolan proces.

Moguće je da se mnogima neće svideti ono što se spremam da kažem, ali ja ću to ipak reći, zato što je shvatanje toga krajnje važno.

To je najteža istina sa kojom se moji klijenti moraju suočiti prolazeći psihoterapiju. Moguće je da će razumevanje toga biti teško i za one koji čitaju ovaj tekst.

Dakle, mi se nalazimo upravo tamo gde želimo da budemo. Naš život je lep tačno toliko, koliko mi sami osećamo da zaslužujemo upravo to što imamo. Sve je prosto. Upravo sada – vi imate taj posao, te odnose, takve prihode u životu koje vi sami smatrate za sebe dopustivim. Drugim rečima, vi se nalazite upravo tamo gde vi želite da budete. To je realnost.

Ja već predviđam neslaganja sa mnom. Vi možete reći: ali to nije tako. Ja čitam toliko raznih članaka o psihologiji i samorazvoju. Ja želim više radosti, slobode i materijalnog blagostanja…

Život može da prolazi u maštama. I sva energija koja je mogla biti potrošena na stvarne promene, u našoj svesti se troši na puste fantazije.

Prosto fantazirati i praviti za sebe slike o boljoj budućnosti je malo.

Ako u dubini duše, u samoj njenoj dubini, vi ne osećate da zaslužujete to što želite – promena neće biti. Taj osećaj može biti sakriven veoma duboko – na nesvesnom nivou. Ali mi moramo do njega dokopati se. Ako vi shvatate da živite ne svojim životom, onda maksimalno iskreno treba da istražujete sve svoje strahove i bojazni.

Mnogima je poznat izraz – psihološka zona komfora. O čemu je tu reč?

To je direktno povezano s našom neslobodom, s nepoverenjem u sebe. Govoreći o ličnosnim svojstvima ne možemo se ne dotaći i duhovnih svojstava ličnosti kao što su – maloverje, malodušnost. Upravo postojanje toga treba najpre da priznamo u sebi. To je priznanje svoje nemoći, svoje slabosti. Priznanje malodušnosti u sebi – može  da bude početak promena.

Ali ovde se može učiniti da postoji određeni paradoks. Kako to? Ja priznajem svoju nemoć, priznajem svoju slabost, ali kako to može da utiče na promene u mom životu?

U stvari to je početak iskrenog dodira sa sopstvenom realnošću, sa svojim ograničenjima. Shvatanje toga da smo do sada prosto izbegavali iskreno gledati na sebe. Čovek se može sakrivati čak u crkvi, nalazeći tamo zonu komfora. Može se sakrivati u vlastitim filozofskim koncepcijama, npr. da evo on radi na sebi, radi na razviju svoje duhovnosti. I biće mu teško da prizna sebi samom, da on pri tom ne živi. On se krije od života. On sve vreme kao da se nalazi na periferiji samog sebe. Ne u središtu, ne u dubini.

Nije potreban nikakav poseban, naročit rad na sebi. Sam život nam stalno nudi zadatke koje je neophodno rešavati. Mi se možemo kriti od tih zadataka, ubeđujući sebe u to da ja stvarno duhovno radim na sebi. Ali često to može da bude prosto lažno shvatanje smirenosti – kao malodušnosti. Ništa specijalno se ne traži, ne trebate ništa naglo menjati. Treba samo da budete maksimalno iskreni. To je naročito teško da urade oni koji za sebe smatraju da su već dovoljno duhovno razvijam…

Niko osim vas samih neće moći da odgovori na ta pitanja, neće stići do iskrenog odgovora. Naš ego je veoma prevrtljiv i lukav. Promene će početi samo ako imamo hrabrosti iskreno da priznamo – ja se samo bojim promena, bojim se da se prihvatim novih poslova, bojim se da menjam posao, svoj život, zato što su mi potrebne garancije… I moja duhovnost  je takav oblik psihološke zaštite od sebe samog. To je moja lična zona komfora.

Istina je da garancije niko i nikada neće da da. I šta se dešava? Čovek zaglušuje svoj unutarnji glas, glas svog dubinskog unutarnjeg JA. I bavi se onim što u psihologiji zovu – racionalizacija i intelektualizacija. Počinje da sebe ubeđuje, opravdava zašto živi upravo tako. I to mu dobro uspeva. On ima pravo da vodi upravo takav život. Moguće je, da to i jeste njegova mera. I niko nikad neće moći da ga izvuče iz njegove zone komfora, dok se glas njegovog unutarnjeg JA ne bude čuo jasno i zahtevno: Ti si sposoban da promeniš sebe, svoj život, ti si u stanju da se iščupaš iz tog zatvora sa uslovnim nazivom – zona komfora.

Beg iz zone komfora

Kako da odredimo da smo se zaglavili, da je došlo vreme da izlazimo van granica onoga što smo sada. U psihoterapiji sve može da bude jasno i očigledno. Usprkos spoljašnjoj sreći, organizovanosti, osoba oseća tugu i nezadovoljstvo. Naravno da to nije uvek slučaj. Setimo se psiholoških zaštita. Čovek je sposoban da sebe nagovori, ubedi… Ali vremenom mu takva stanja veoma zagorčava život. On ne živi. On prosto ne postoji. Pritom, on racionalizira: Ali kod mene je sve u redu. Kod drugih je još gore. Ja imam ovo i ono i još mnogo toga. Ja moram da budem srećan.

Zašto je to samoobmana? On sve vreme upoređuje sebe sa drugima. On traži opravdanje za sebe i svoj život. Psihološke odbrane zato i postoje da bi odbranile naš ego. Kao što je poznato, naš um je lukav i prevrtljiv. Njemi je veoma teško, skoro nepodnošljivo da prizna da – ja lažem sebe. Najčešće biva ovako, da težeći duhovnom razvoju, učinivši to svojim ciljem, čovek u stvari nauči da kontroliše svoja osećanja, nauči da potiskuje svoje emotivne pobude. Ali, tim samim je realno uspeo da ojača svoje psihološke zaštite, ogradio se od svog istinskog JA. Upravo u takvom stanju mu je teško da odluči, šta u stvari želi. Upravo u takvom stanju oseća umor i gubitak energije. Ponekad samo snovi odaju koliko je duboko čovek daleko od svog istinskog Ja.

Ljudska ličnost – to je jedan postojani dinamički proces. A to uopšte ne znači da taj proces mora ići glatko i dosledno. Ponekad čovek pravi nagli preokret u svom životu. Ili čak skok, koji je sposoban da izmeni njen život. Ali za početak prvo mora doći do shvaćanja – da sam se zaglavio u zoni komfora.

Da bi prešli  na novi po kvalitetu nivo u svom životu, mi moramo da se probijemo kroz svoju zonu komfora i da počnemo da radimo za nas neudobne stvari. Treba da imamo na umu da će se naš ego tome protiviti.

Kako restartovati našu svest, pa da bi dopustili sebi da živimo polazeći iz svoga istinskog JA.

Jedini način da se iščupamo iz naše zone komfora jeste da promenimo svoje mišljenje, svoja uverenja. To znači da treba da nađemo druge kriterije od onih na koje smo se do sada oslanjali. Taj kriterij može biti naš unutrašnji glas. Naše JA. I naš zadatak je da se naučimo jasno da razlikujemo glas našeg ega i našeg istinskog JA. Setimo se reči Hrista: tražite najpre Carstvo Nebesko. Ono je u vama. Najčešće to traži veliku hrabrost i odlučnost. Kao uostalom i to da se bude pravi hrišćanin.

Upravo svest o tome da treba izmeniti svoja uverenja, da bi se proširile granice naše zone komfora – sposobno je da radikalno izmeni naš život.

Navešću primer jednog takvog ograničavajućeg uverenja koje često čujem na psihološkim seansama, a koje zadržava čoveka pri donošenju odluke:

„Kada bi ja sigurno znala da će taj izbor biti pravi, onda bi tako i postupila“.

U stvari to nije ništa drugo nego prebacivanje odgovornosti na drugog. To je želja da se kontroliše situacija. Strah pred greškama i želja za sigurnošću. I iza svega toga stoji naš ego. To on želi psihološki komfor i garancije. To je njemu teško da podnosi udarce po samoljublju u slučaju neuspeha.

Ali ponekad nastupa momenat kad čovek govori sebi: Dosta, dosadilo mi je više da se plašim. A šta se najgore može dogoditi, ako ja počnem da izlazim iz svoje zone komfora? Šta rizikujem? Najčešće spokojni i zdravi odgovori na ta pitanja kažu – ništa posebno. Da, možda i neću uspeti. Ali zato sigurno znam da sam uradio sve što je bilo moguće. Prošao sam taj put do kraja.

Odbacite uverenja koja vas ograničavaju

Pozivam vas da istražujete uverenja, koji vas koče. Sledeći put kada glas u vašoj glavi kaže nešto poput „ma nikad nećeš uspeti“ ili „stabilna plata znači bezbednost“ ili „već je kasno da sada počinjem nešto, previše mi je godina“ – stanite i razmislite, koliko te tvrdnje odgovaraju stvarnosti. Moguće da su to samo vaša uverenja koja vas ograničavaju.

Kada otkrijete uverenja koja vas ograničavaju, postavite sebi pitanja: Da li je to stvarno tako? Da li je to uvek tako i da li je to nepobitna istina? A šta bi bilo, da se ta misao kod mene uopšte nije pojavila? Kako bi ja postupila, šta bih preduzela? Kako bi se posle toga izmenio moj život?

Odbacujući ograničavajuća uverenja, vi ćete se odmah početi osećati slobodnim, shvatićete da imate pravo da budete svoji, da imate pravo da proživite svoj život. A takođe imate pravo da pogrešite i da budete u zabludi. Kao i to, da idete dalje, da odbacite svoje zablude i ponovo tražite svoj put prema Istini ili što je jedno te isto – prema samom sebi.

Svako naše uverenje koje nas ograničava treba da se preispita. Mi sebi prosto postavljamo pitanja i tražimo iskrene odgovore u dubini svoga JA. I ako ne možete da pronađete neke osnovane razloge da bi nastavili da verujete u to, da je to istina, onda postavite sebi izazov. Zamenite vaša ograničavajuća uverenja sa novim, koja vam daju snagu.

Na primer: „Mogu da dozvolim sebi da se bavim poslom koji volim. Mogu da prestanem da trošim svoj život na ono u šta ne verujem i što mi ne daje nikakvo zadovoljstvo i ne donosi mi radost“ ili „Pomaganje drugim ljudima me čini srećnim i ispunjuje me radošću“.

Kada ta nova uverenja zamene vaša stara verovanja, vaše unutarnje stanje, vaš unutarnji glas će Vam javiti da li je to zaista tako.

Važno je da napomenemo, da će vam s vremenom savlađivanje zone komfora postati zanimljivo, čak i privlačno. Jer se i spolja i unutar vas zaista odvija živ i blistav život.

P. S. Mali komentar na članak. Članak je, kao i svi moji tekstovi, pisan na osnovu konkretnog grupnog i individualnog rada. Uopšte ne znači da je svakom čoveku obavezno potrebno da izlazi iz svoje zone komfora.

psihoterapeut Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130-zona-psihologicheskogo-komforta

Izvor: poznajsebe


 

OVO MOŽEŠ, A ONO NE MOŽEŠ…

tamoiovde-logo

POHOD NA MJESEC

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ.

Foto ilustracija: Bora*S

Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.

Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.

Foto ilustracija: Bora*S

A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.

Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.

Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Branko Ćopić

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.

Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

TAMOiOVDE- Mesec je plovio

Foto ilustracija: Bora*S

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Branko Ćopić

Iz knjige: Bašta sljezove boje

Ovde – TUGA DA TE UHVATI…

________________________________________________________________________________________

LJUBAV JE BAJKA ( BEZ HEPI ENDA)…

tamoiovde-logo

Marsel Prust i jedna drugačija koncepcija ljubavi

Jedna rasprava o ljubavi prožima Prustovo delo „U potrazi za izgubljenim vremenom koje se sastoji od sedam tomova i gde kroz nekoliko vešto oslikanih ljubavnih priča Marsel Prust nastoji da predstavi kliničku sliku ove bolesti, jer za njega ljubav to jeste; „sveta boljka“, kako sam kaže, nalik gangreni ili kanceru koji se neizmerno širi zahvatajući čitavo biće onog koji voli.

Ljubav je bajka (bez hepi enda)

Prvo pitanje koje se postavlja tiče se nastanka ljubavi. Šta je u njenoj osnovi?

Kako Marsel Prust smatra u osnovi ljubavi je naša mašta. Ljubav nije ništa drugo do bajka koju sami sebi pričamo. To je jedna iluzija, uobražena radost, sladostrana sanjarija, obična fikcija na koju realnost nema nikakvog uticaja.

Voleti nekog ne znači poznavati ga i prihvatiti takvog kakav jeste, već izmisliti ga i stvoriti prema nahođenjima sopstvene duše.

Time se negira ljubav kao objektivna kategorija. Ljubav je jedno subjektivno stanje koje postoji samo u onome koji voli, a čiju stvarnost ništa spoljno ne potvrđuje. Ta ljubav ne odgovara ničemu u pojavnom svetu što bi i drugi mogli uvideti i ceniti.

Jednostavno, nekom ljudskom biću pripisujemo mogućnost da nam pričinjava patnje ili radosti. Stoga nam se čini da pripada nekom uzvišenijem svetu, stvaramo kult njegove ličnosti, okružujemo ga obožavanjem i imamo utisak da nam pretvara život u jedan uzbudljiv prostor.

Samo to rađanje ljubavi, prva faza njenog nastanka definiše se kao „kristalizacija“; pojam pozajmljen od Stendala, koji u svom spisu „O ljubavi“ koristi pomenuti termin kako bi opisao fenomen idealizovanja voljene osobe što predstavlja kamen temeljac svake ljubavi.

Voljena osoba  je nalik mitskom biću koje ne postoji izvan naše svesti o njemu, izvan lebdećeg međugraničnog prostora sna i jave. Zaveden prividom i površnim izgledom stvari, čovek uspeva da simbolizacijom spoljnjih događaja, sopstvenih iskustava i čulnih utisaka stvori idealnu sliku voljenog bića u skrivenim prostorima svog duha.

Drugim rečima, naša uverenja su podložna opsenama i prividu te otuda proizlazi nepodudarnost između sveta fikcije i realnih životnih okolnosti, odnosno nepodudarnost između iskrivljenog lika voljene osobe u našoj svesti i njegove prave slike u pojavnom svetu.

Čak i ta prava slika osobe u pojavnom svetu za Marsela Prusta je nedostižna. On odbacuje mogućnost postojanja jedne objektivne predstave o nekoj osobi budući da je svaka ličnost tama u koju nikad ne možemo prodreti i drugog uvek posmatramo kroz prizmu vlastitih osećanja. Po njemu je i naše vlastito biće neuhvatljivo sa pregrštom nedokučivih tajni, a naš identitet samo opsena.

Jednom rečju, stvarnost nije ono što mislimo da jeste. Čovek se koprca u krugu vlastite predstave koju o njoj gradi posredstvom subjektivnih utisaka. Odnosno, kada se taj subjektivni utisak primeni na međuljudske odnose, konkretno na ljubav, osoba koju volimo zapravo nije ono što mislimo da jeste.

Nuspojave ljubavi

Sva čovekova nesreća ne proizilazi iz činjenice da voleti znači biti u zabludi, već iz njegove potrebe za pouzdanom izvesnošću i jemstvom trajnosti samoobmane, iz izgarajuće želje da imamo ono što želimo da imamo i besmislene težnje da posedujemo onog koga volimo.

Čovek se teško miri s činjenicom da njegova voljena osoba ima život nezavisno od njega i izgara u želji da poseduje i najsitnije deliće njenog srca. Paradoksalno, željom da mu voljeno biće pripada, čovek sam sebi izmiče i počinje da bezuslovno pripada onome koga bi da poseduje.

Prustova koncepcija ljubavi dalje se bazira na dihotomijskom parugospodar-rob. Onaj ko više voli potčinjen je onome koga voli i koji olako zloupotrebljava svoju moć. Ukoliko više raste patnja utoliko više raste i vrednost umirujućeg sredstva, protivotrova koje voljeno biće nosi u sebi.Ljubav je bolest čije razarajuće efekte samo voljena osoba može da ublaži.

Iz potrebe za postojanošću iluzije i posedovanjem voljene osobe izranjaljubomora kao neodvojiva komponenta ljubavi, njena neizbežna senka.

Kao i ljubav, i ljubomora se hrani prividom, maštom, izmišljotinama i sopstvenim opsesijama koje nemaju uporišta u životnoj zbilji, ali za razliku od ljubavi koja je u osnovi opojne sreće, ljubomora prouzrokuje patnju.

Onaj koji voli gubi se u sopstvenim imaginacijama i iako ima utisak da se menja predmet njegove ljubavi, zapravo se menjaju samo predstave koje on o njemu gaji. Otuda su ljubomora i patnja sudbinska neizbežnost ljubavi. Međutim, čim čovek uvidi da pati on počinje pomno da traga za uzrocima svoje patnje i usred pomračene ljubomorne svesti javljaju se kratki periodi lucidnosti koji bivaju sve učestaliji.

U cikličnom krugu u kome se iz ljubavi stvara ljubomora i od nje ponovo katkad čista i neukaljana ljubav, promalja se razborita čovekova pamet koja uviđa svoju zabludu, ništavnost svojih patnji i postaje svesna činjenice da ispod našeg unutrašnjeg sveta osećanja i rasuđivanja vreba neka druga stvarnost.

Uviđanjem strašne oživljavajuće moći imaginacije otpočinje period izlečenja i odvikavanja od opojne iluzije; poslednja faza Prustove koncepcije ljubavi označena kao demistifikacija.

Čovek postaje svestan da u njegovom ličnom doživljaju ljubavi postoji nesklad između zavodljivog lika voljene osobe i njenog tužnog naličja. On u njoj više ne vidi čari koje joj je pripisivao, voljena osoba se skida s prestola idolopoklonstva, uočava se njena banalnost.

Konačno, nekada zaljubljeni čovek uviđa da je doživeo ljubav sa osobom koja nema ništa zajedničko s predstavom koju je on o njoj imao.

Može li se ipak voleti? Šta odgovara Marsel Prust

idealizacijomljubomorom i demistifikacijom, ljubav je jedno porazno iskustvo.

Međutim, ova vizija ipak nije krajnje pesimistička. Prust opet smatra da ukoliko ljubav postoji jedino u nama to znači da njena lepota i dubina zavise od nas samih, našeg senzibiliteta i sposobnosti imaginacije.

Zaljubljeni čovek je nalik umetniku, a voljeno biće muzi koja nadahnjuje, dok je sama ljubav koncipirana kao proces umetničkog stvaranja gde se uzvišena osećanja konstantno smenjuju s duševnom patnjom.

I ljubav i umetnost nastaju usled mnogobrojnih unutrašnjih konflikata, duhovnih i mentalnih previranja koja nose sa sobom blaženstvo, ali i setu. Uostalom, kada Marsel Prust kaže da stvarnost nije ono što mislimo da jeste, to dalje implicira da nikada nismo ni toliko srećni ni toliko nesrećni koliko nam se čini, a to isto važi i u domenu ljubavi.

Saška Todorov

Izvor: kultivisise.rs

____________________________________________________________________________________

 

 

ČAROBNJAK IZ IZLOGA…

tamoiovde-logo

Strani izraz „šoping“ omiljen je u savremenoj komunikaciji, a nekad se govorilo „idemo da razgledamo izloge“. Suštinski, slična zabava koja podrazumeva obilazak prodavnica. Ipak, zašto su ljudi u prošlosti, i to ne tako dalekoj, uživali u razgledanju izloga? U prošlom veku lepo aranžiran izlog još uvek je predstavljao nešto novo.

carobnjak iz isloga

Umetnost aranžiranja izloga

Iako su se vlasnici radnji još krajem osamnaestog veka trudili da kupcima predstave robu u najboljem svetlu, veliki preokret u dekoraciji izloga dogodio se na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Do promene je došlo jer je zahvaljujući ravnom i dovoljno čvrstom staklu mogao da se poveća izložbeni prostor radnje. Ubrzo je stigla i električna struja, svetla su se popalila u gradovima širom sveta, sijalice zamenile gasne lampe. Hrpe naslagane robe (do tada se više vodilo računa o kvantitetu nego kvalitetu), smeštene u velikom osvetljenom izlogu, očigledno nisu više mogle da privuku kupce.

Da je izlog izuzetno važan shvatio je Frenk Baum, američki pisac koji je svetsku literaturu obogatio čuvenim delom „Čarobnjak iz Oza“. Na početku karijere, što je mnogima manje poznato, Baum je osnovao mesečnik posvećen aranžerima izloga, a te iste, 1897. godine, postao je i osnivač Američkog udruženja aranžera izloga. Baum je naglašavao da će se roba bolje prodavati ukoliko je izlog uređen na originalan i maštovit način, što se smatra i danas.

 

Screenshot001Slučajni prolaznici postaju potencijalni kupci, kaže Baum, zbog onoga što vide u izlogu dobiju želju da uđu u radnju i možda nešto i pazare. Zalagao se za originalno uređenje izloga, s mehaničkim spravama, mnoštvom ogledala.

Uređenjem izloga nekada su se bavili čuveni umetnici. Jedan od njih je Endi Vorhol, koji je još kao student dobio posao aranžera. Kao mlad bio je izuzetno mršav i prilično skromno obučen, pa su mu supruge poslodavaca slale odeću i cipele. Vorhol je potom sekao rukave na košuljama, farbao cipele u srebrnu boju i tako udešen odlazio na posao. I kad se proslavio i postao ikona pop kulture, Vorhol je znao da uredi po neki njujorški izlog ili da u njemu izloži svoje prepoznatljive crteže i grafike.

Salvador Dali, španski nadrealista, scenarista, vajar, pisac, jednom je dobio zadatak da aranžira izlog u Njujorku. Bilo je to 1939. godine – vreme posle velike ekonomske krize, kad su trgovci na sve načine pokušavali da vrate kupce u svoje prodavnice. Dali je u izlog postavio kadu iz koje su virile ruke, glava bafala, nekoliko prepariranih pingvina. Scenu je začinio nagim lutkama iz čijih očiju se slivala krv (veštačka, naravno). Kad su poslodavci videli izlog te radnje na Petoj aveniji, zgrozili su se i, da bi malo ublažili nedoličnu scenu, obukli lutke. Narednog dana, kad je video šta su učinili njegovom delu, Dali se toliko iznervirao da je gurnuo kadu i razbio izlog.

Marc-Jacobs-Easter-display-at-Selfridges-London

Uskršnji izlog američkog dizajnera Marka Džejkobsa

Aranžiranjem izloga bavili su se još neki poznati umetnici dvadesetog veka, poput Roberta Raušenberga, Džaspera Džonsa, Roja Lihtenštajna. U biografiji Đorđa Armanija, slavnog italijanskog modnog kreatora, takođe je zabeleženo da je na početku karijere uređivao izloge.

Kako su poslednjih decenija svetsko tržište okupirali veliki lanci prodavnica, roba koja se nudi u Beogradu, takođe može da se nađe u Londonu, Atini, Madridu. Bez obzira na to što se vlasnici i dalje trude da im izlog bude što bolja reklama i da ʼpreotmuʼ kupce od konkurentskih firmi, izlozi su prilično uniformisani. Često se ide na minimalizam sa već zastarelom idejom da nekad manje znači više.

To nikako ne znači da je uređenje izloga na umetnički način zamrlo, naprotiv. Lice prodavnice je poput naslovne strane časopisa ili knjige, a u vreme velikih hrišćanskih praznika (posebno za Božić) aranžeri se trude da ga urede što maštovitije. U Londonu, Njujorku, Parizu pojedine radnje godinu dana prave planove kako će osmisliti izlog za dan rođenja Hristovog. Kako je objasnio jedan od dekoratera, nekad dogovori traju čitavu godinu, kao da se sprema predstava – biraju se glumci, scenografija, kostimi. Dogodi se da izlog krase i pravi ljudi, ali uglavnom su to lutke o kojima ćemo možda nekom drugom prilikom.

Autor: Vesna Sofrenović

Izvor:rts.rs/24. apr 2016

____________________________________________________________________________

 

 

TIMOČKI NAUČNI TORNADO…

tamoiovde-logo
Timočkim predelima Srbije, u subotu, 31. oktobra, između 10 i 14 sati, “protutnjao” je četvrti Timočki Naučni Tornado.

Epicentar TNT zabeležen je u prostoru borske Osnovne škole „Dušan Radović“.

n-INFO-TNTOvaj nesvakidašnji naučni vrtlog izazvalo je više od 400 mladih “eksperata-naučnika”, preko stotinu vaspitača, nastavnika i profesora iz Bora, Zaječara, Negotina i Knjaževca, kao i stručnjaci iz 27 ustanova, preduzeća i drugih institucija.

Oni su na Festivalu nauke izveli i prezentovali više od 300 ogleda, eksperimenata, različitih naučnih i obrazovnih programa, iz oblasti prirodnnih i teničkih nauka, poput hemije, fizike, matematike, biologije, geologije, biohemije, ekologije, rudarstva i drugih naučnih disciplina, koji su oduševljavali a neki i zadivili mnogobrojnu i znatiželjnu publiku.

TNTBila je ovo jedinstvena prilika da i učesnici i posetioci mogu da razvijaju svoju radoznalost, maštu, kreativnost i znanje.

Organizovano je i 13 nagradnih kvizova znanja iz različitih oblasti a najboljima je dodeljeno više od pet stotina nagrada.

Festival nauke zamišljen je tako da učenici i studenti koji pokazuju veća interesovanja za prirodne i tehničke nauke budu izvođači ogleda, demonstracija i prezentacija na samom Festivalu uz mentorstvo svojih nastavnika i profesora. Time im je pružena prilika da se kao „mladi naučnici“ isprobaju u praksi i razvijaju svoja znanja i veštine. U pripremi za Festival nauke nastavnik se stavlja u ulogu moderatora, koji usmerava učenike na primenu principa očiglednosti i primenjljivosti. To upravo razvija i veštine samih nastavnika i vodi ka stvaranju boljih odnosa između nastavnika i učenika, kao i samih učenika jer većinu ogleda izvode timski.”- kazala je profesorka Nataša Ranđelović, idejni tvorac i koordinator ovog Festivala.

12183884_902130513157102_762853252596601055_oTNTPored toga, svaka institucija koja je učestvovala na Festivalu imala je priliku da promoviše svoju delatnost, programe i aktivnosti, a srednje škole i fakultet sopstvene obrazovne profile i smerove, pošto je jedan od dugoročnih ciljeva Festivala da se na ovakav način afirmišu prirodne i tehničke nauke pre svega, jer je očigledno da one u poslednje vreme gube trku sa društvenim naukama, kada je u pitanju izbor budućeg zanimanja i nastavak školovanja mladih ljudi.

Uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, organizatori ovog naučnog festivala bili su :Tehnički fakultet iz Bora, Osnovna škola „Dušan Radović“ Bor i Društvo mladih istraživača Bor.

19989_913642178713223_8804946706165103453_n-TNTČinjenica da smo ovogodišnji Festival nauke u Boru realizovali najviše lokalnim snagama, pokazuje da naša sredina ima kapaciteta da deci pokaže čari prirodnih nauka i motiviše ih da dublje uplove u svet prirodnih nauka.”- naglasila je Ranđelovićeva.

Do kraja godine po već utvrđenom programu ”TNT 2015”, očekuju nas novi mini festivali  u Zaječaru i Negotinu, kao i izložba u Vidinu.

Autor: Bora Stanković

Foto: Nataša Ranđelović i Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

ŠKOLA „OSTAVITE DECU NA MIRU“…

tamoiovde-logo

Zašto “lenji” roditelji imaju srećne porodice

Časovi baleta, tenisa, klavira, engleskog, posete igraonicama i prijateljima. Moderan roditelj je u svakodnevnoj trci da obezbedi što više u strahu da ne radi dovoljno kako bi osigurao zlatnu budućnost svojim potomcima. Ako se prepoznajete u ovom opisu koristiće vam da saznate više o školi lenjeg ili neaktivnog roditeljstva.

225461_456638321076335_360762566_nTom Hodžkins je autor knjige i bloga “The Idle Parent” (Neaktivan roditelj, slobodan prevod) koji podstiču roditelje da na neaktivan način pristupe roditeljstvu.

Naime, roditelji su ubeđeni da će učiniti najbolje za svoju decu ako ih stalno zabavljaju, ispunjavaju im želje i čine sve da im pruže veliki izbor aktivnosti. A kad na zabavu ne misle roditelji tu su televizori, kompjuteri i igrice.

U čemu je tu problem?

Kako kaže Tom Hodžkins, sve ove aktivnosti predstavljaju dodatno opterećenje (u vidu novca i vremena) za već veoma zauzete roditelje. Osim toga, imaju i još jedan negativan uticaj na decu koja postaju nesposobna da se brinu sama o sebi i da sama sebe zabave.

Kada stimulacija dolazi iz spoljnog sveta – bilo da se radi o novom kursu, kompjuteru ili televiziji, deca gube sposobnost kreiranja sopstvenih igara. Ona, u stvari, zaborave kako da se igraju.
Previše stumulisana deca očekuju konstantnu zabavu i zabavljače toliko da se čovek mora zapitati “Šta se desilo sa njihovom maštom?”.

Šta preduzeti?

Hodžkins predlaže jednostavno rešenje koje će ovim porodicama olakšati život i učiniti ga jeftinijim, koje će doneti zadovoljstvo u život dece, učiniti ih samodovoljnim i pomoći im da postanu srećna. Deca koja su sama sebi dovoljna umeju da kreiraju svoj život i ne zavise od mame, tate ili nekog drugog.

Rešenje se, po njemu, zove “neaktivno ili lenje roditeljstvo” i ono veruje u rečenicu “ostavite decu na miru”.

Zauzetom roditelju ova ideja može da izgleda suprotno njegovom instinktu. Zar nam se ne govori uvek da moramo da radimo više a ne manje? Svaki roditelj je pod nekom sumnjom da ne radi dovoljno ili da radi sve pogrešno i da je potrebno raditi više i bolje. Ali, ako se previše mešamo u sve ne dozvoljavamo našoj deci da porastu učeći sama. Dete koje je prezaštićeno neće znati da se brine o sebi.

Šta je to neaktivno roditeljstvo?

Ponašanje koje vodi sigurnom dobitku, kaže Hodžkins. Manje posla za vas a bolje za vaše dete, za uživanje u svakodnevnom životu i takođe za ličnu nezavisnost i sposobnost.

Naravno, neaktivno roditeljstvo ne znači zapostavljanje i puštanje dece da rade šta hoće ili šta god im padne na pamet. Postoji velika razlika između bezbrižnosti i nebrige. Koliko god to zvučalo neverovatno, neaktivan roditelj je veoma odgovoran roditelj. Pre svega jer se celo njegovo nedelanje zasniva na poštovanju deteta i veri u to malo biće.

Neodgovoran roditelj, nastavlja Hodžkins, je onaj koji šetka dete od ustanove do ustanove i predaje ga bilo zabavljačima bilo virtuelnom svetu. Cilj porodice je da bude zajedno. Zbog toga je potrebno osloboditi se prekovremenog rada i bespotrebnih izlazaka i provoditi više vremena sa porodicom, i to kući, za sreću cele porodice.

Šta to znači u praksi?

Nemojte misliti da je lako biti neaktivan roditelj jer je upravo suprotno. Lako je uključiti televizor i pustiti decu da igraju igre na kompjuteru. Ne dozvoliti im da uključe ove aparate je ono što izaziva svađu. Teško je isterati decu u dvorište da se igraju dok vam kukaju za igricama. Ali, samo nekoliko minuta posle te krize videćete decu koja se lepo i srećno igraju napolju.

Nema mesta za mučenike u roditeljstvu. Zamislite da se vi žrtvujete iz dana u dan da biste na kraju imali nervoznu, nezadovoljnu i ljutu decu. Mislite na sebe, kaže Hodžkins. Sreća roditelja je na prvom mestu, jer “kad su roditelji srećni i deca su srećna”. Evo i konkretnih načina da to postignete.

Ograničite aktivnosti vašeg deteta na jedan ili dva dana nedeljno – ili na broj koji daje pravu ravnotežu vašoj porodici.

Sami razmislite o tome kako svakodnevna rutina i obaveze utiču na vas. Organizujte dane tako da vaše dete ima uvek dovoljno vremena za slobodnu igru.

Ne plašite se da kažete detetu da ne može da se bavi nekom aktivnošću ili da mu objasnite da je potreban kompromis.

Jedite zajedno kao porodica u večernjim satima jer se na taj način lako podstiče razgovor o proteklom danu.

Isključite televizor ili računar i pošaljite decu napolje.

Zapamtite da ne važe ista pravila za svu decu – deca su često veoma različita međusobno.

Budite kreativni. Pripremite kutiju slučajno izabranih bezbednih predmeta (loptu, šerpicu, nalepnice) i stavite mu u sobu da se sa njima igra.

Neka vam spavanje bude prioritet (naročito kod manje dece). Sve porodice su srećnije ako su roditelji odmorni.

Probajte kampovanje. Na kampovanju ima dovoljno vremena, prostora i inspiracije za dobru igru.

Izvor: zelenaucionica.com (najboljamamanasvetu.com)

____________________________________________________________________________________