VISEĆE KAPSULE U SVETOJ DOLINI INKA…

tamoiovde-logo

Samo za avanturiste  – viseći hotel u Svetoj dolini

Hotel Skylodge Adventure Suites smešten je u Svetoj dolini nadomak Maču Pikčua u Peruu i sačinjen je od tri odvojene staklene luksuzne kapsule u koje može da se smesti maksimalno osam ljudi. Svaka kapsula ima četiri kreveta, prostor za večeru i kupatilo.

Kapsule su duge sedam, a visoke dva i po metra, i sastoje se od šest velikih prozora, sa zavesama i nekoliko ventilacionih otvora. Ulaz je na vrhu kapsule.
Hotel je otvoren u junu 2013. i „prvi je viseći hotel na svetu“. 

Kapsule su napravljene od specijalne vrste aluminijuma i polikarbonata, a u svakoj od njih su po četiri kreveta, trpezarija i kupatilo. Zastakljene su i iz njih se pruža neverovatan pogled na okolinu, Svetu dolinu Inka, u Kusku u Peruu.

Večera, vino i doručak se dostavljaju direktno u sobe, a kompletno iskustvo košta 300 dolara po osobi za noć. U tu cenu uključena je i upotreba žičare kojom se iz svoje sobe spuštate na tlo.

Iako u kupatilu nema tuša i odvojeno je od ostatka kapsule, sobe vam neće omogućiti privatnost, ali s takvim pogledom koji se pruža na prirodu Perua, možda vam neće ni nedostajati.

Da biste ušli u viseću kapsulu, morate se popeti na vrh planine Via Ferata, odakle vašoj „sobi“ pristupate uz pomoć zip-lajna!

Nova ekonomija 

Izvor:  turistickisvet

______________________________________________________________

Advertisements

NAJMANJA ŠVAJCARSKA OPŠTINA POSTAJE HOTEL…

tamoiovde-logo

Živopisno selo Corippo, u Ticino Verzasca dolini, zvanično je najmanja opština u Švajcarskoj, koja ima samo 14 stalnih stanovnika i istorijsku arhitekturu. Da bi osigurala budućnost ovog mesta, Fondacija Corippo 1975 želi da seoce pretvori u „difuzni hotel“. Prva gostinjska soba trebalo bi da bude spremna na proleće 2018. godine.

Foto: Wikiwand

– Tradicionalne kuće sa svojim kamenim krovovima ostale su prilično nepromenjene od početka 20. veka i okružene su prirodom koja je u velikoj meri netaknuta – objašnjava Fabio Giacomazzi, arhitekta i predsednik Fondacije Corippo 1975.

Planinsko selo Corippo, smešteno u blizini Lokarna u južnom delu Švajcarske gde se govori italijanski jezik, nekada je imalo 300 stanovnika. Ali, u poslednja dva veka mlađe generacije su ga polako napuštale. Do 1975. godine, lokalna poljoprivreda je gotovo nestala, a danas u selu živi samo 14 ljudi.

Lokalne vlasti su pokušavale da zaustave pad broja stanovnika i da selo vrate u život. Godine 1975. Corippo je osvojio nagradu za očuvanje spomenika i kulturne baštine, i to je dovelo do stvaranja Fondacije.

Upravo je Fondacija došla na ideju za spasavanje sela kroz koncept „difuznog hotela“, koji ima za cilj da na održiv način, kroz turizam, sačuva ovaj istorijski lokalitet. Princip hotela je takav da su sobe, uređene u autentičnom lokalnom stilu, „razbacane“ u različitim građevinama unutar sela. 

Seoski restoran služiće kao recepcija za prijem gostiju, za sastanke i kao trpezarija, dok će trgovi ispred gradske većnice i seoske crkve postati prostori za sastanke na otvorenom. 

Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, biće renoviran i stari mlin, javna pekara i prostorija za sušenje kestena, a gajenje raži, konoplje, kestena i uzgoj koza, doprineće revitalizaciji lokalne privrede.

U junu ove godine, Corippo je osvojio nagradu Švajcarske hotelske i restoranske asocijacije „Gastrosuisse“ za hotelsku inovaciju.

Međutim, realizacija celog projekta iznosila bi 6,16 miliona dolara, i taj novac još uvek nije u potpunosti sakupljen. Uprkos tome, ljudi iz Fondacije se nadaju da će nedavna nagrada „Gastrosuisse“ imati određeni uticaj da se pročuje za ovaj projekat.

– Od dobijanja nagrade, ljudi nas zovu da rezervišu sobu u hotelu. Ali, on još uvek ne postoji – rekao je Giacomazzi.

No, ukoliko se Corippo uspešno pretvori u hotel, biće to prvi difuzni hotel u Švajcarskoj, dok u susednoj Italiji postoji oko 100 sličnih projekata.

 Swissinfo

Izvor: turistickisvet.com/8. Avgust 2017

______________________________________________________________

 

 

ČUDA FRUŠKE GORE…

tamoiovde-logo

ČUDA FRUŠKE GORE: Grgeteg – oaza mira i blagoslova duže od pola milenijuma

Manastir Grgeteg smešten je na mirnim obroncima Fruške gore, ušuškan u zagrljaj ove planine, kako jedno ovakvo kulturno blago i zaslužuje.

Naime, manastir Grgeteg je od Iriga udaljen svega 9 kilometara, od Novog Sada tridesetak, dok je od Beograda udaljen 72 kilometra, a do njega se pristiže lokalnim putem R130, od Iriga ka Grgetegu.

Prema legendi, ovu baroknu građevinu je osnovao despot Vuk Grgurević, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, kako bi u manastir Grgeteg smestio svog slepog oca Grgura Brankovića, kasnije hilandarskog monaha Germana.

Veruje se da je manastir podignut izmežu 1459. i 1521. godine, negde nakon pada Despotovine, a neposredno pre no što su Turci osvojili Srem. Ipak, tačna godina ostaće misterija.

Tokom svoje istorije manastir Grgeteg je vrlo često bio pribežište za kaluđere koji su pod naletom Turaka bežali iz Srbije.

Tako je manastir Grgeteg 1739. godine primio bratstvo manastira Slanci. U ovaj manastir su takođe sklanjane i vredne relikvije pa su iste godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg  prenete i njihove prestone ikone. Manastir nije uspevao da ostane netaknut tokom vekova.

Za vreme tursko – austrijskog rata 1683-1699. godine, manastir su zapalili Turci 1688. godine, posle čega biva napušten.

Kada je 1691. godine odlukom austrijskog cara Lepoloda, poklonjen Isaiji Đakoviću, počinje njegova obnova. Manastir se ponovo naseljava i obnavlja crkva i konaci. Crkva koju je sagradio Isaija Đaković bila je od kamena, sa dva kubeta. Pod je bio popločan opekama,a zidovi okrečeni. Zna se da je postojao ikonostas, koji nije sačuvan i ne zna se kako je izgledao.

U nekim spisima se pominju ikone tog prvog ikonostasa kao “proste molerie”, što dovodi do zaključka da su bile jednostavne i male umetničke vrednosti. 1744. godine Jakov Orfelin izrađuje nov ikonostas koji je na sebi imao 85 ikona, a danas su od njega ostale samo 2 ikone i to prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu). Pretpostavlja se da je očuvanje ovog ikonostasa bilo nemoguće zbog toga što je bio rađena na zidanoj podlozi.

Za današji izgled manastira Grgeteg zaslužan je arhimandrit  Ilarion Ruvarac, poznati istoričar, koji je započeo restauraciju manastira 1899. godine.

Tada je urađen i treći ikonostas od osnivanja crkve, koji je sa umetničke strane i najvredniji, jer ga je živopisao akademski slikar Uroš Predić. Živopisanje je trajalo 2 godine od 1902-1904. godine. Na ovom ikonostasu se nalazi 21 ikona.

Stare sačuvane drvene prestone ikone koje su do tada bile u nivoucarskih dveri, Predić je nasuprot dotadašnjem običaju postavio iznad carskih dveri. Pored toga Predić je oslikao samo dva najvažnija događaja  Rođenje i Vaskrsenje Hristovo. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali je kompletna unutrašnjost crkve ukrašena mnogobrojnim floralnim ukrasima. Ikonostas je sagrađen odkombinacije mermera, gipsa i kovanog gvožđa, tako da je drvo veoma malo zastupljeno ( carske i sporedne dveri).

U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona – izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone.  Manastir Grgeteg nije imao mnogo dragocenosti, ali je njihova vrednost bila veoma velika.

Pred II svetski rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas nalazi umuzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno).

Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. Obnova crkve je urađena po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Na osvećenju su prisustvovala velika imena tog vremena mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadzić, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18 ), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi. Arhimandrit Ilarion Ruvaracnakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine.

Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku iznad manastira.  Tokom II svetskog rada ovaj manastir je doživeo velika i teška oštećenja. Najveću štetu pretrpeo je zvonik koji je srušen do temelja. Zbog toga je novi otvoreni zvonik postavljen pod starim borovima, koji je bio u funkciji sve do 2002. godine, kada je obnovljen stari.

Obnova manastira počela je 1953.godine. Manastir se obnavlja postepeno pa su tako 1988. godine izvršeni konzervatorsko-restauratorski radovi. Obnovom manastirskog hrama, započetom 1987, crkva je građevinski sanirana, a dekoracija u njoj rekonstruisana.  Tokom 1994. su obnovljeni i manastirski konaci.

Danas, nakon više od 500 godina, Grgeteg i dalje odoleva zubu vremena, stasit, blistav i ponosan. Svojom lepotom oduzima dah, a svojom bogatom istorijom pomuti um mnogobrojnim turistima i posetiocima.

Ipak, njegova namena se za pola milenijuma nije promenila: tu je da pruži utočište i mir svakome kome je ono potrebno.

Deo teksta preuzet sa:http://www.ajmonegde.com/

Izvor: sremskevesti.rs

_____________________________________________________________

TRAJANOV MOST…

tamoiovde-logo

Trajanov most je 1000 godina bio najveći u svetu i nalazio se u Srbiji

Trajanov most je bio monumentalna građevina na reci Dunav u delu gde protiče kroz Đerdapsku klisuru. Spajao je Gornju Meziju i Dakiju (današnju Srbiju i Rumuniju), dve provincije Rimskog carstva. Dužina mosta je bila 1.097,5 metara i oko 1.000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen u svetu, a nalazio se u blizini današnjeg sela Kostol kod Kladova.

Trajanov most na Dunavu

Most je izgrađen po naredbi rimskog cara Marka Ulpije Nerva Trajanad, a svečano otvoren 105. godine tokom Drugog pohoda rimskog cara Trajana na Dačane.

Dužina mosta je bila 1.097,5 metara i oko 1.000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen u svetu, nalazio se u blizini današnjeg sela Kostol kod Kladova sa srpske strane i Turn Severina sa rumunske strane. Most je projektovao najveći arhitekta toga doba – Apolodor iz Damaska – zbog čega spada u red najznačajnih dela rimskog građevinarstva.

Izgradnja Trajanovog mosta – Radu Oltean

Rimski car Trajan početkom drugog veka naredio je da se izgradi put kroz Đerdapsku klisuru i most do tada neviđenih razmera. Glavni Trajanov cilj bio je da premosti Dunav i svoje trupe prebaci na levu obalu reke, koju su kontrolisali Dačani.

Izbor mesta za izgradnju mosta je bio uslovljen prirodnim karakteristikama Dunava na ovim prostorima. Korito reke je dosta peskovito. Dunav je na tom delu bio vrlo miran i malih dubina. Neposredna blizina ostrva Šimijan pružala je mogućnost graditeljima da se pregrađivanjem Dunava tok reke usmeri najpre u jedan rukavac i na isušenom dnu izgrade stubovi, a zatim to isto učine sa drugim rukavcem.

Đerdap

Arhitekta iz Damaska, Apolodor, je o gradnji mosta izveštavao redovno u svom spisu koji je kasnije izgubljen, a podatke o mostu, njegovom izgledu i gradnji zapisali su istoričari Dion Kasije i Polibije, kao i pesnik iz Vizantije Ceces.

Trajanov most je podignut za neverovatno kratko vreme, od 103. do 105. godine. To je prvi most ikada podignut na donjem Dunavu koji je na tom mestu širok oko 800 metara i oko 1000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen i to u rekordnom roku s obzirom na tadašnju tehnologiju gradnje.

Trajanova tabla

Izgled mu je uklesan mnogo godina kasnije na Trajanovom stubu u Rimu. Nakon izgradnje Trajan je naredio da se u stenu iznad puta ukleše natpis:

Imperator Cezar, božanskog Nerve sin, Nerva Trajan Avgustus Germanik, vrhovni sveštenik, zastupnik naroda po četvrti put, otac domovine, konzul po četvrti put, savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradio je ovaj put.”

Prikaz mosta na rimskom novčiću

Most je porušen po naređenju cara Aurelijana (270-275) kad su Rimljani pod navalom varvarskih plemena morali da napuste tadašnju provinciju Dakiju. Drugi izvori govore da je porušen 20 godina nakon izgrdanje po naređenju cara Hadrijana (117-138) što je manje verovatno jer su Rimljani još vladali Dakijom, a neki, opet, veruju da se raspao mnogo kasnije, pod uticajem vode.

Dvadeset stubova se još moglo videti 1856. godine, kada je vodostaj Dunava bio rekordno nizak. Godine 1906. Međunarodna komisija za Dunav je odlučila da uništi dva stuba koji su ometali navigaciju. Ostaci 16 stubova Trajanovog mosta su locirani 1932. godine. Pola veka kasnije arheolozi su uspeli da lociraju njih 12, a četiri je verovatno u međuvremenu odnela voda. Ostaci prvih stubova na obe strane i danas se mogu videti na obalama Dunava.

Prikaz Trajanovog mosta na stubu u Rimu

Dobri car Trajan

Puno ime ovog cara nakon usinovljenja je bilo Marko Ulpije Nerva Trajan. Rođen je 53. godine, umro 117, a na presto stupio 98. godine kao rimski car, naslednik Nervin i pripadnik Antoninske dinastije. Prilikom preuzimanja vlasti Trajan je rekao: „Biću poštovan kada Dakiju učinim rimskom provincijom i kada Dunav i Eufrat pređem preko mosta.“

Trajanova tabla

Trajan je bio prvi car koga je usvojio prethodni car, a da sa njim nije bio ni u kakvom srodstvu. Takođe je bio drugi u nizu petorice dobrih careva (Nerva, Trajan, Hadrijan, Antonin Pije i Marko Aurelije) koji su nasleđivali jedan drugoga putem usvajanja i tokom većeg dela drugog veka obezbedili carstvu unutrašnju harmoniju i dobru vladu. Osim toga, Trajan je bio prvi car rođen u nekoj provinciji.

3D rekonstrukcija Trajanovog mosta: D. Stevanović

Izvor: rasen.rs/2016/06/26

__________________________________________________________________

DVE POGREŠNO POSTAVLJENE CIGLE…

tamoiovde-logo

Savršenstvo i osećaj krivice

Nakon što smo 1983. godine kupili zemljište za naš manastir, ostali smo bez novca. Bili smo u dugovima. Na našem zemljištu nije bilo nikakvog objekta, čak ni šupe. Prvih nekoliko nedelja nismo spavali na krevetima, već na starim vratima koja smo jevtino kupili na nekom stovarištu. Postavili smo ih na cigle, da ne bi bila baš na samom podu. Dušeka nismo imali, jer ipak – mi smo bili pustinjski monasi.

Sveštenik je imao najbolja vrata, ravna. Moja su pak vrata bila puna neravnina, sa velikom rupom na sredini. Šalio sam se kako sada bar neću morati da ustajem iz kreveta kada idem u WC! Ali, istina je bila surova – kroz tu veliku rupu stalno je duvao vetar. Nisam se baš naspavao tih noći.

Bili smo siromašni monasi kojima je neophodno bio potreban prostor za stanovanje. Nismo sebi mogli da priuštimo zidara – već je i sam građevinski materijal bio dovoljno skup. I tako sam sâm morao da naučim gradnju: kako da iskopam temelj, da izlijem beton, da zidam cigle, da postavim pod, da uvedem vodovod. Pre nego što sam se zamonašio, bio sam teorijski fizičar i srednjoškolski nastavnik i nisam bio vičan fizičkom radu. Posle nekoliko godina, postao sam prilično vešt u građevini, a svoje drugove monahe sam u šali zvao BGF (Budistička građevinska firma). Ali početak je bio vrlo težak.

Nekome može da izgleda da je zidanje cigli lak posao: malo cementa, tu i tamo koji udarac. Ali kada sam počeo da zidam, lagano sam udario jedan ćošak cigle prema dole, da bih je poravnao, a drugi je ćošak odskočio na gore. Tada sam opet morao da kucnem i taj drugi ćošak, a cigla bi sad štrčala. Pošto sam je vratio nazad, prvi ćošak je bio previsoko. Dobro, bar sam pokušao!

Kao monah, naučio sam da budem strpljiv i imao sam strpljenja na pretek, kao i vremena. Trudio sam se da svaka cigla bude savršeno postavljena, bez obzira koliko mi je za to trebalo vremena. Najzad sam završio svoj prvi zid. Bio sam zadivljen. Međutim, odjednom sam ugledao kako dve cigle stoje ukrivo. Sve druge su bile savršeno poređane, tačno u liniji, pod konac. Ove dve cigle su bile nakrivljene na jednom kraju. Izgledale su strašno. Pokvarile su ceo zid. Uništile su ga.

Sada je već cement bio pretvrd da bi cigle mogle da se izvade. Upropastio sam zid i najradije bih ga razneo. Pitao sam sveštenika da li da ga srušim i sazidam ispočetka, ali on mi je odgovorio: „Zid ostaje!“

Kada sam vodio prve goste u obilazak našeg manastira, uvek sam gledao da izbegnem da prođu pored mog zida. Nisam hteo da ga iko vidi. Jednoga dana, tri ili četiri meseca pošto sam ga sazidao, šetao sam sa jednim posetiocem i on je video zid.

„Baš lep zid“, primetio je.

„Gospodine, da niste možda ostavili naočare u autu? Imate li problema sa vidom? Pa zar ne vidite one dve pogrešno postavljene cigle koje kvare ceo zid?“ – pitao sam iznenađeno.

Ono što je posetilac nakon toga rekao, promenilo je moj pogled na zid, na samoga sebe, kao i na mnoge druge aspekte života. Rekao je: „Da, vidim one dve pogrešno postavljene cigle. Ali vidim i 998 dobro postavljenih cigli.“

Ostao sam zapanjen. Prvi put u ova tri meseca video sam i ostale zigle u zidu. Iznad, ispod, sa desne, i sa leve strane tih dveju nesrećnih cigala, bile su druge, savršeno postavljene cigle. Njih je bilo daleko više od ove dve. Pre toga bio sam usredsređen isključivo na moje dve greške, a za sve ostalo bio sam slep. Zbog toga nisam mogao da podnesem ni sam pogled na zid, a kamoli da nekome dopustim da ga vidi. Zbog toga sam hteo da ga uništim. Sada, kada sam video dobro postavljene cigle, zid više nije izgledao tako loš. Bio je to, kako je spomenuti posetilac rekao, „lep zid od cigle“. Eno ga, još uvek stoji, više od dvadesetak godina pošto sam ga sazidao, ali sam zaboravio gde su tačno te dve nesrećne cigle. Jednostavno, te svoje dve greške više ne mogu da pronađem.

Koliko ljudi prekida veze ili se rastaje, jer su sve što vide na svom partneru „dve pogrešno postavljene cigle“? Koliko ljudi pada u depresiju ili razmišlja o samoubistvu, jer su sve što vide u sebi „dve pogrešno postavljene cigle“? Zapravo, mnogo je dobro postavljenih cigli iznad, ispod, s desne, i sa leve strane pogrešaka, ali često ih ne vidimo. Umesto toga, svaki put kada pogledamo sebe ili druge, isključivo vidimo greške, nesavršenosti. Greške su jedino što vidimo i zato želimo da ih uništimo. I ponekad tako, na žalost, uništimo i „vrlo lep zid“.

Svi mi imamo svoje dve pogrešno postavljene cigle, ali kvalitetnih cigala je u svakome od nas daleko više.  Kada to uvidimo, stvari više i nisu tako strašne. Ne samo da možemo u miru da živimo sami sa sobom, uključujući tu i naše nedostatke, već isto tako možemo da uživamo u životu i sa svojim partnerom. To je loša vest za advokate koji se bave brakorazvodnim parnicama,  ali odlična vest za nas same.

Često pričam sledeću anegdotu. Jednom prilikom prišao mi je jedan zidar i otkrio profesionalnu tajnu:“Mi zidari uvek pravimo greške“, rekao je i dodao: „Ali svojim klijentima tada kažemo kako je to ‘originalni detalj’, koji njihovu kuću izdvaja od svih drugih koje se nalaze u tom delu grada. I tada im naplatimo nekoliko hiljada dolara više.“

Tako su i „jedinstveni detalji“ u vašem domu verovatno započeti kao greške. Isto tako, ono što smatrate greškom u sebi samima, na partneru, ili generalno u životu, može da postane „jedinstven detalj“ – kada prestanete da se time opterećujete.

Krava koja je plakalaAjahn Brahm

Izvor: mirelapavlovic.wordpress.com

_________________________________________________________________

NE, OVO NIJE KUĆA HOBITA…

tamoiovde-logo

ZAVIRITE U SLOVENAČKU ČAJDŽINICU PREKRIVENU TRAVOM

Ne, ovo nije kuća Hobita! Ovo je zemunica ukopana pod zemlju u planinama slovenačkih Alpa.cejnica8-726x400

Danica i Jože Kolarič napravili su neverovatnu zemunicu u mestu Sveta Ana, nedaleko od Maribora, koja pleni pažnju i eksterijerom i enterijerom.

cejnica4-630x420

Naime, Čajnica je ukopana u zemlju i prekrivena travom tako da je potpuno stopljena sa organskom baštom koja je okružuje.

Za zadnje strane urađen je potporni zid od betona kako bi se objekat zaštitio od obrušavanja zemlje.

Ova zemunica à la Hobiti nedavno je prikazana u popularnoj TV emisiji Ambienti u kojoj su gledaoci mogli da saznaju kako je ona građena. 

cejnica11-630x377 Prvo, iskopana je zemlja kako bi se uradili temelji za ovaj, u osnovi, drveni objekat. Za zadnje strane urađen je potporni zid od betonakako bi se objekat zaštitio od obrušavanja zemlje.

Kada je kuća završena, objekat je zasut zemljom pogodnom za rast trave koja je vremenom pokrila ceo krov. Sada ova zemunica izgleda kao deo planine.

cejnica1-630x420 Ništa manje impresivniji nije ni enterijer. On je urađen isključivo od prirodnih materijala i to pre svega od drvene građe.

Centralnu poziciju zauzima kamin na drva urađen od kamena koji se naslanja na potporni zid od betona.

Ovo rešenje je dobro jer zid akumulira toplotu od kamina što garantuje prijatnu temperaturu za boravak.

cajnica21-630x420

Brojni detalji u enterijeru potiču iz starih kuća u okruženju što enterijeru pruža toplu i ušuškanu atmosferu.

cejnica9-630x420Danica i Jože Kolarič imaju organsku baštu u kojoj uzgajaju bilje za čajeve. Takođe, imaju i svoje košnice tako da je celokupna ponuda za putnike namernike iz sopstvene proizvodnje.

cejnica10-630x420Iz brda jedino viri dimnjak od kamina koji nagoveštava da se ispod nešto dešava…

Foto: Čajnica, Ambienti, Jasna Marin

Izvor: gradnja.rs/ Objava: Igor Conić /27/01/2017

_________________________________________________________________________________

 

 

NJIH DVOJE PRAVE KOLIBE, KAO ONE U BAJKAMA…

tamoiovde-logo

 SPREMITE SE DA ZAVIRITE UNUTRA ! OVO NIJE REALNO!

Dan Pauly je već četvrta generacija stolara u svojoj porodici, a proslavila se praveći fantastične bajkovite kolibe izrađene od recikliranog drveta.

Danov pradeda je krajem 1800-ih izgradio mnoge kolibe u Minesoti, a neke od njih su preživele čak i do danas.

Dan često koristi isto drvo koje je koristio i njegov pradeda, te reciklira njegove stare građevine. 

Zavirite u njihova umetnička dela…

Magično! A još kada bi bile izgrađene od čokolade… mmm!

Foto: http://www.dailymotion.com

Izvor: kutaknet.com/ (Likemag.com/ Maja Mihajlović)

_________________________________________________________________________________

GROČANSKA ČARŠIJA – SRCE STARE VAROŠI KRAJ DUNAVA…

tamoiovde-logo

Malo je poznato da je Grocka jedinstvena po broju i značaju istorijskih i kulturnih dobara. Narodi koji su je naseljavali još od neolita, ostavili su brojne tragove – danas kulturno-istorijska dobra, arheološka nalazišta i lokalitete, značajne za grad Beograd i Srbiju, ali i svetske okvire.

grocanska-carsija-foto-zorica-atic-768x509

Gročanska čaršija, foto Zorica Atić

Prve naseobine na prostoru današnje Grocke, koja je zbog svojih prirodnih lepota u 20. veku nazvana “Mala Kalifornija”, nastale su 6.000 godina pre nove ere. Kao naselje se u spisima prvi put spominje još u devetom veku (878), pod slovenskim imenom Gardec.

Već u turskim popisima iz 16. veka, ovo staro naselje kraj Carigradskog druma imalo je status varošice, da bi u 18. i 19. veku bilo središte istoimenog sreza i nahije, sa carinarnicom i pratećim uredima.

Teritorija Grocke je tada obuhvatala i veliki deo današnjeg Beograda – Mladenovac, Sopot i Lazarevac, Jajince, Kumodraž, Resnik, Rušanj, deo Voždovca, čitav podavalski kraj, Mirijevo, Višnjicu… Bile su to plodne gročanske njive, koje su urbanizacijom postepeno prerastale u gradska naselja i opštine. Nekoliko istorijskih detalja potvrđuje ove teritorijalne granice: Vasa Čarapić iz voždovačkog Belog Potoka, čuveni Zmaj od Avale, bio je gročanski vojvoda, a mladi Ilija Garašanin, znameniti Gročanin i državnik, tvorac Načertanija, prvu državnu službu dobio je u gročanskoj carinarnici, i to kao carinik na “udaljenoj” rečnoj granici gročanskog sreza – u selu Višnjici na Dunavu.

carsija-izmedu-2-rata-150x150

Gročanska čaršija između dva rata, foto: Centar za kulturu Grocka

izgled-carsije-pred-ii-svetski-rat-150x150

Izgled Gročanske čaršije pred Drugi svetski rat, foto: Centar za kulturu Grocka

carsija-posle-2-sv-rata-150x150

Gročanska čaršija posle Drugog svetskog rata, foto: Centar za kulturu Grocka

Spisak vrednih lokaliteta, spomenika kulture i značajnih nalaza je poduži, budući da Grocka “leži” na jednoj od najvažnijih srednjovekovnih saobraćajnica na Balkanu, Carigradskom drumu. Istom trasom protezao se i antički Vojni put (Via Militaris), kojim su stari Rimljani putovali do Male Azije, a Grocka je upisana kao Mutatio ad sextum militare – utvrđena postaja na tom putu.

U Grockoj je na arheološkom lokalitetu Dubočaj otkrivena prva antička villa rustica u Srbiji, kao i neolitsko naselje starčevačke kulture.

Posebno se ističe Arheološko nalazište “Belo brdo” u Vinči iz doba neolita, koje predstavlja ne samo lokalitet od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, već je i središte prve evropske civilizacije. Kao takvo, deo je evropskog i svetskog kulturnog nasleđa.

1-150x150

Vinča, foto Zorica Atić

4-150x150

Vinča, foto Snežana Negovanović (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)

2-150x150

Vinča, Foto Zorica Atić

Naselje Brestovik opštine Grocka poznato je po vinogradarima i grobnicama iz doba antike.Ističe se Kasnorimska grobnica otkrivena krajem 19. veka, i to kao jedina antička grobnica na teritoriji Beograda koja je u toj meri očuvana, da u nju i dan-danas može da se uđe.

U Grockoj se nalazi najviše sačuvanih starih varoških kuća zaštićenih kao spomenici kulture, izvanrednih primeraka narodnog neimarstva, starijih od većine monumentalnih zdanja u centru prestonice. Zaštićeni pojedinačni stambeni objekti u nekadašnjim čaršijskim sokacima nose nazive po porodicama kojima su generacijama pripadali: Rančićeva kuća (Majevička 9),Karapešićeva kuća (Zlatiborska 9), Teomirovića kuća (Zlatiborska 11), Cincarska kuća (17. oktobra 9), Vlajkovićeva kuća (17. oktobra 8), Popovića kuća (17. oktobra 4), Božića kuća(Hajduk Stanka 33), Topalovića kuća (Hajduk Stanka 30), Markovića kuća (Hajduk Stanka 16),Panića kuća (Bulevar revolucije 29), Smiljanića kuća (Dimitrija Tucovića 17).

panorama-grocke-foto-vladan-zivancevic-768x512

Panorama Grocke, foto Vladan Živančević (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)

Uže jezgro stare varoši, Bulevar oslobođenja, predstavlja prostornu kulturno-istorijsku celinu „Gročanska čaršija“, uz koju se formiralo prvobitno naselje. “Čaršija” je srce stare varoši kraj Dunava i najstarija gročanska ulica, po svojoj važnosti u rangu sa Kosančićevim vencem i starim jezgrom Zemuna, i to kao zaštićena ambijentalna celina.

Značajnija je po svojim karakteristikama, primera radi, od čuvene beogradske Skadarlije, koja takođe ima status zaštićene prostorne celine, ali ne i kategoriju “veliki značaj”. “Gročanska čaršija” je od 1966. godine pod patronatom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, i to kao druga po redu zaštićena prostorna celina na teritoriji grada Beograda (PKIC2), odmah nakon Knez Mihailove ulice (PKIC1).

Proces formiranja i afirmacije Grocke kao trgovačkog i privrednog centra vidan je i danas kroz njeno očuvano urbanističko i arhitektonsko nasleđe iz 18. i 19. veka – najrečitiji materijalni dokaz istorijskog razvoja i trajanja varošice.

“Gročanska čaršija” u dužini od 300 metara svojom arhitekturom i vizurama pruža mogućnost doživljavanja ambijenta koji je i značajno dostignuće narodnog neimarstva. Poput ostalih varoši i varošica, i Grocka je bila uređena na orijentalni način, sa prometnom čaršijom u središtu naselja oko koje su se nizali dućani i sokaci. Da je od samog svog nastanka bila trgovački i poslovni centar varošice, svedoči karakter i namena očuvanih starih kuća, od kojih najstarija potiče iz sredine 18. veka. Osim poslovnih zgrada sa dućanima, zanatskim radnjama i kafanama, u “Čaršiji” je bilo i par stambenih kuća varoškog tipa, čiji su vlasnici bili imućni trgovci i zanatlije.

Značajniji sačuvani objekti u okviru zaštićene ambijentalne celine su Apostolovićeva kuća iz sredine 18. veka, za koju se priča da je bila han, Nišlićeva kuća i Savića mehana s početka 19. veka, kao i vizuelno dominantna crkva Sv. Trojice, podignuta 1883. godine na temeljima starijeg sakralnog objekta iz 1828. godine, građenog podrškom kneza Miloša Obrenovića. U okviru “Čaršije” se nalazi i biblioteka “Ilija Garašanin“ u čijoj će galeriji od 2017. godine biti izložena stalna arheološka postavka, nalazi sa lokaliteta „Dubočaj“ u Grockoj – zaboravljeni legat prof. dr Aleksandra Kostića.

akvarel-grocanske-carsije-autor-stojan-nikolic-oko-1880-galer-matice-srpske-ns-768x615

Akvarel Gročanske čaršije, autor Stojan Nikolić, oko 1880, Galerija Matice srpske NS

Ove kuće, stare preko 200 godina, pokazuju veštinu narodnih graditelja koji su od drvenih konstrukcija, bez ijednog eksera stvarali zdanja koja traju do danas. Starije su od većine sačuvanih građevina u srcu Beograda, iako su zidane od laganih, “ekoloških” materijala sa podneblja – hrastovih greda povezivanih pleterom (bondruk), pri čemu su zidovi ispunjavani mešavinom slame i blata. Pokrivene su četvoroslivnim krovovima od ćeramide, veoma širokih streha, poput zaštitnih šešira sa obodom.

Prostrane varoške kuće sa više prostorija, podrumom, pristupnim tremom i istaknutim drvenim doksatom, predstavljaju karakterističan tip stambenog objekta u staroj arhitekturi varošice. Neimari su svoje znanje prenosili s kolena na koleno i imali razvijen osećaj kako za funkcionalnost i solidnost gradnje, tako i za lepo – vidljivi delovi konstrukcije (poput stubova i greda) i detalji enterijera skulptoralno su oblikovani, ukrašavani i rezbareni.  

Gročanske kuće od bondruka svojim arhitektonskim i etnografskim vrednostima predstavljaju najveće domete građevinske, stambene i likovne kulture u našoj narodnoj arhitekturi.

Sam centar naselja je osamdesetih godina 20. veka delimično obnovljen u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda uz poštovanje tradicionalne arhitekture, godine 1994. je delom postao pešačka zona, a 2016. godine je “Čaršija” u potpunosti rekonstruisana, kada su u ulicu vraćeni i nekadašnji drvoredi.

Grocka je od 1955. godine jedna od 17 beogradskih opština, u čijem je sastavu 15 razuđenih naselja. I dalje je čuveni voćarski i vinogradarski kraj pored Dunava, osobeni gradić-varošica na obodu velikoga grada, čarobnih panorama, prirodnih i kulturno-istorijskih lepota. To znaju svi koji su je ikada posetili, a mnogi među njima su poželeli da se ovde vrate, o čemu svedoči više hiljada vikend-kuća.

Zorica Atić, dipl. istoričar umetnosti

direktor Centra za kulturu Grocka

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Izvor: avantartmagazin.com

______________________________________________________________________________

OVA SRPSKA KUĆA ODUŠEVILA JE CEO SVET…

tamoiovde-logo

I vi ćete odlepiti kada je vidite!

Ova kućica je smeštena na južnoj strani planine Maljen i uzidana je u padinu, zbog čega je i zadržala autentičnost planinskih brvnara

kuca-na-planini-maljen-5-620x350

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Koliko vremena je prošlo otkako ste poslednji put videli neku malu kuću, a toliko lepu i utopljenu u prirodu da ste ostali bez komentara? Ne znamo kada vam se poslednji put desilo tako nešto, ali smo sigurni da ćete upravo sada ostati bez komentara.

Naime, na planini Maljen sagrađena je mala vikendica koja je toliko jednostavna, a toliko posebna, da nikoga ne može ostaviti ravnodušnim, pa čak ni one koji vole luksuz i raskoš.

Da li biste živeli u ovakvoj vikendici?

Da živim usred ničega okružen/na šumom i životinjama? Nikada!

Mogao/la bih da provedem neko vreme, ali ne bih mogao/la da živim tu

Obožavam prirodu tako da verujem da bih bio/la veoma srećan/na u njoj

kuca-na-planini-maljen-2

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Tijana i Andreja Mitrović, koji se bave projektovanjem i dizajniranjem su tvorci ove vikendice koja je trebalo da pokaže kako moderna i tradicionalna arhitektura može da se spoji, pa su za krajni rezultat svoje ideje dobili vikendicu na obroncima Maljena, koja se savršeno uklapa u okolinu.

Inspirisani su bili srpskom tradicionalnom brvnarom, a planinski objekat je dimenzijama usklađen s prirodnom vegetacijom, niskim zimzelenim rastinjem, dok je njegov oblik proistekao iz planinskih uslova i uklopljen je u otvoreni, strmi i kameniti teren.

kuca-na-planini-maljen-3

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Ova kućica je smeštena na južnoj strani planine i uzidana je u padinu zbog čega je i zadržala autentičnost planinskih brvnara, a njene fotografije su objavljenje na OVOM BLOGU.

Verovali ili ne, iako deluje kao veoma mala, ova vikendica može da primi i do sedam ljudi. Na dva sprata je, pa je u njenom donjem delu smeštena kuhinja, dnevna soba i trpezarija, a na spratu se nalazi kupatilo i velika prostrana spavaća soba iz koje se pruža predivan pogled na pejzaž.

kuca-na-planini-maljen-4

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Sve ovo je deo projekta mladih arhitekata Srbije, a koliko je uspešan i koliko je zadivio svet pokazuje činjenica da su vest o ovoj vikendici preneli i vodeći svetski magazini iz sveta arhitekture “Wallpaper” i “Archaily“.

kuca-na-planini-maljen-1

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Nadam se da se i vama dopala kao što je i nama.

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Izvori: kutaknet (Telegraf /4. novembar 2015.)

________________________________________________________________________________

VRMDŽA, DOM LJUDI IZ RAZLIČITIH KRAJEVA SRBIJE I SVETA…

tamoiovde-logo

Otkrijte zašto su se u proteklih osam godina u selo Vrmdža, na obroncima planine Rtanj, doselili ljudi iz različitih krajeva zemlje i sveta.

vrmd__a_216649641

Foto: Instagram/bkgorski

U selu trenutno živi oko 600 stanovnika, a medju njima su i jedan Amerikanac, Italijan i Švajcarkinja, kao i Beograđani, Nišlije, Novosađani, Subotičani.

Od 2008. godine kada je u selu prodata prva kuća do sada, nove vlasnike dobilo je 34 zapuštenih kuća i imanja. Neki od njih obnovili su stare čatmare, dok su gradili nove kuće.

Meštani Vrmdže blagonakloni su prema novim stanovnicima sela, a od njihovog dolaska imaju višestruku korist, jer novim komšijama prodaju sir, jaja i druge proizvode, ali i učestvuju u gradnji kuća i sređivanju starih.

Računica stanovnika tog sela govori da je kroz kupovinu kuća i imanja, nabavku građevinskog materijala i namirnica, u Vrmdži od 2008. godine do sada napravljen obrt više od pola miliona evra.

Meštani sela su u proteklih deset godina nezadovoljni konstantnim smanjivanjem broja stanovnika uradili mnogo toga da bi privukli ljude da dodju da žive u Vrmdži.

Stanovnici sela Vrmdža su od 2006. godine počeli da promovišu lepote njihovog kraja, kroz organizovanje brojnih zanimljivih manifestacija i unapređenja postojeće infrastrukture.

Predsednik Mesne zajednice Vrmdža Slaviša Krstić rekao je agenciji Beta da su meštani na internetu kroz različite akcije predstavili potencijale sela.

„Dobar deo porodica koje su se doselile nikada pre nije čuo za Vrmdžu. Upoznali su je na internetu“, rekao je Krstić i dodao da su ljude iz raznih krajeva u Vrmdžu privukli živopisni predeli, ogromne stene i hrastova šuma u samom selu, zdrava hrana, brojni izvori vode i gostoprimljivi starosedeoci.

Krstić je kazao da se u Vrmdži nalaze ostaci Latin-grada, rimskog utvrđenja za odbranu carskog druma, etno-muzej, crkva Svete Trojice koja je sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, kao i Vrmdžansko jezero bogato ribama.

Meštani često organizuju vajarske kolonije i brdske biciklističke trke i planinarske pohode, dok se za iduću godinu planira organizacija festivala dokumentarnog filma i takmičenje u slobodnom penjanju.

„U svim akcijama koje u selu organizujemo aktivno učestvuju i naši novi meštani. Oni pomažu i finansijski, ali i odličnim idejama. Uglavnom su to visokoobrazovani ljudi“, rekao je Krstić.

Novi stanovnici Vrmdže potvrdili su da je to mesto „odlično za život“.

Američki kompozitor Pol Šapira i njegova supruga, IT stručnjak Maja Šapira doselili su se u selo pre pet godina. Oni su pre toga živeli u Njujorku, Čikagu, San Francisku, Pragu i Beogradu.

„Došli smo samo na kratko, ali smo ostali jer je ovo divno mesto. Naši sinovi od sedam godina i godinu i po vole da žive ovde. Slomio bih im srce kada bismo se preselili negde drugde“, kazao je Šapira koji trenutno radi na svom novom delu „Balkan rok opera“.

Nišlija Goran Orlić koji je radni vek proveo u Sloveniji i Švajcarskoj, u Vrmdži je renovirao zapuštenu kuću i imanje, a kako kaže to selo idealno je za sve one koji vole mir, netaknutu prirodu i gostoljubive komšije.

„U početku su bili podozrivi, pitali su se zašto sam došao u Vrmdžu i kupio kuću. Sada je drugačije, svi su ljubazni, dobro sarađujemo“, rekao je Orlić.

Izvor: nationalgeographic.rs/Beta

___________________________________________________________________________________

KAKVA SVE BLAGA SRBIJA IMA…

tamoiovde-logo

RIMSKI MOST KOD IVANJICE: Kakva sve blaga Srbija ima, a da to i ne zna!

Šesnaest kilometara jugozapadno od Ivanjice, u selu Kumanica, zarastao u prirodu kao da se nalazi u jukatanskoj džungli, leži preko reke Moravice most koga narod tog kraja od pamtiveka naziva rimskim, iako njegove linije govore da je sazidan za vreme Turaka. To, međutim, ne mora ništa da znači

80

Rimski most u blizini Ivanjice, kod sela Kumanice

Naša je zemlja kao zapušteni tavan stare kuće na koji se niko nije popeo još od kako je deda Miloje poginuo na Ceru. Ne znamo kako da drugačije objasnimo činjenicu da kulturno i prirodno nasleđe kojeg naša zemlja ima u obilju leži ili zaboravljeno ili zaraslo šumu i korov kao da je u pitanju jukatanska džungla i hramovi Maja, a ne Srbija, Balkan i Evropa.

Danas vam otkrivamo postojanje jednog takvog blaga, za koje zna vrlo malo ljudi. Naravno, da je u pitanju neka druga država, malo svesnija što se tiče ovakvih stvari, znala bi cela zemlja; ovako, ne zna skoro niko.

Takozvani Rimski most se nalazi u selu Kumanica na oko 16 kilometara jugozapadno od Ivanjice u pravcu prema planini Goliji, u blizini jedne stare i nažalost, kao i Srbija, zapuštene vodenice-potočare. Nadnosi se nad reku Moravicu, što je u stvari Zapadna Morava u svom gornjem toku, jednim svodom polukružnog oblika koji se oslanja na stenovite obale svojim oporcima i upornjacima, preko ne baš izraženih stubova; da budemo precizni, oporci svoda skupa sa paralelnim krilnim zidovima čine obalne stubove.

Most je širok 2,4 metra, a to je istovremeno i širina kolovoza; dugačak je 14 metara, računajući i stubove, a veličina lučnog otvora je 6,72 metra. Visok je oko 4 metra. Sa svih strana je okružen zelenilom i potpuno je utopljen u prirodu i okruženje, tako da posmatrač nema utisak da je u pitanju veštačka tvorenima.

85Deo je starog, i ponovo moramo da kažemo, zapuštenog puta, koji je danas prohodan samo za pešake, tovarne životinje, bicikliste i motocikliste, koji je nekada vodio iz Ivanjice pa preko Međurečja i sela Bratljeva, za Sjenicu, odnosno rašku oblast, kojim je mnogi karavan tokom epohe carigradskih sultana prošao. I ispred i iza njega, drevni se drum oštrim krivinama i velikim usponima penje na obale reke preko koje prelazi.

Sam most je delom sagrađen od tamnih glinenih škriljaca kojih ima na obala Moravice; manji deo čeonog zida je uz čela svodova sazidan krupnim lomljenim kamenom, a mestimično ima i nepravilnih komada oblutaka. Ostatak mosta, njegov najveći deo, sagrađen je od pločasto lomljenog kamena, tačnije – od krupnih pločastih komada škriljaste stene koje u okolini ima u skoro neograničenim količinama. Zbog toga se veruje da je sazidan u više razdoblja.

Na desnom obalnom stubu uzvodno postoje ostaci nepravilno izvedenog kljuna, kao neke vrste zaštitnog zida koji je imao zadatak da vertikalni krilni zid mosta zaštiti od nabujale Moravice, a slična stvar postoji i kod levog oporca uzvodno.

84Rimski most danas koriste samo pešaci, seljani iz okoline, i retki turisti-pustolovi, što strani što domaći, koji se sigurno iznenade kada nabasaju na blago u polunaseljenoj nedođiji. Oko mosta se granaju mnogi brdski putići.

Ko je i kada tačno sazidao ovaj most u selu Kumanica nije lako utvrditi. Nije nemoguće, ali nije lako; za to je potrebno da se neko stručan angažuje, da ispita sam most, metod gradnje, materijal, istorijske izvore, i tako dalje. Reklo bi se da je u pitanju turski most, pošto mu otvor liči na jedini očuvani otvor na mostu preko Uvca, a sudeći po tehnici verovatno je sazidan u 15. stoleću kada i mostovi u našoj bivšoj carskoj prestonici Prizrenu.

Narod ga zove Rimski most iz naučno neshvatljivih razloga; kao što nauka ne može da objasni kako Srbi pamte cara Dukljanina (rimskog imperatora Dioklecijana) ako su došli na Balkan nekoliko vekova nakon što je ovaj preminuo, ne može da objasni ni zašto rimskim zovu turski most. Svakako ne zbog netrpeljivosti prema Osmanlijama, pošto onda ni običnu kafu ne bismo nazivali turskom već bismo je zvali srpskom, kao što je Grci zovu grčkom.

83Ne, pre će biti da je sadašnji izgled most dobio za vreme Otomanskog carstva, ali da je za vreme Rimljana na tom mestu postojao most koji su Otomani obnovili jer je i tada kao i u antici to bio najkraći put ka Duklji iz pravca Mezije; to što mnoštvo različitih materijala korišćeno pri izgradnji sugeriše da je građen u više razdoblja, samo potvđuje ovu hipotezu.

Bilo kako bilo, nesumnjivo je u pitanju vešto izgrađena i lepa tvorevina, neobično vitkih i skladnih linija.

Još nešto, pre nego što zapečatimo tekst. Zanimljivo bi bilo videti i poreklo imena sela u kome se nalazi; etimologija bi mogla da bude povezana sa turkijskim narodom Kumana, čiji su se neki pripadnici nakon mongolske invazije 1237. godine naselili u Bugarskoj: neki su, može biti, zalutali i zapadnije, u naše krajeve. Nešto kasnije, zna se, ugarska je supruga kralja Dragutina bila po majci Kumanka, a u naše su krajeve zalazili i njihovi plaćenici tokom dinastičkih borbi između Dragutina i Milutina (spalili su Žiču). I tako dalje.

Sa druge strane, u Iranu, nedaleko od obale Kaspijskog mora, postoji selo Kumani. Veza, ipak, teško da postoji. Ali, opet, ko zna.

(Telegraf/Ivatourism)

Izvor:arheo-amateri.rs

__________________________________________________________________________________

TVRĐAVA STALAĆ…

tamoiovde-logo

Tvrđava Stalać

Srednjevekovni grad Stalać nalazi se nedaleko od današnjeg Stalaća, na visokom brdu iznad sastava Južne i Zapadne Morave i severnoistočnih ogranaka Mojsinjskih planina.

tvrdava-stalac

Tvrđava Stalać

Grad se pominje u vreme kneza Lazara kada je pod njim bio panđur tj. podgrađe, a predpostavlja se da je podignut u 14. veku.

Strateški položaj grada, na prostranom platou omogućavao je kontrolu komunikacija u pravcu zapada.

 

Konstantin Filozof beleži da je grad 1413. godine protiv vojske turskog sultana Muse branio velikom hrabrošću jedan od vlastelina despota Stefana, sve dok nije sa svojim ljudima u njemu izgoreo (u narodnim pesmama to je bio vojvoda Prijezda, dok narodno predanje vezuje grada za nekog Todora od Stalaća).

tvrdava-stalac-2-253x190

Tvrđava Stalać

Nakon turskog razaranja grada, on se više ne pominje u turskim i ugarskim izvorima te je vremenom izgubio na svom strateškom značaju i ostao u zaleđu turskih osvajanja.

Sačuvana je samo glavna kula grada, koja je branila prilaz sa najpristupačnije strane. Kula je tipičan donžon sa ulazom tek na gornjem spratu. Otvor ovoga ulaza je donekle i dekorativno obrađen, što je inače retko u Srbiji.

Izvor:arheo-amateri.rs

__________________________________________________________________________________

DOK ZRI DOKTOROVA “LJUBAVNA ČEŽNJA”…

tamoiovde-logo (1)

Dr Pera Paunović leči lepom rečju, savetom i – najboljim vinom iz njegovog blagorodnog Rajca

4-glavna-800x445Kada krenete, u susret Sv. Trifunu (bila je godina 2013), od Zaječara prema vinozovnom Rajcu i čuvenim Rajačkim pivnicama, prvo selo koje prekrivaju vinogradi, jeste Braćevac; idilično seoce u kome je drugi srpski Pelagić, narodni lekar i doktor Pera Paunović, rođeni Rajčanin, imao prvo lekarsko zaposlenje.

U središtu Braćevca dominira najstariji jasen u Srbiji, razgranat i ostario u svoj svojoj raskoši, prepušten ćudima vremena, svedoči o prohujalih 300 godina i generacijama koje su izdašno uživale u njegovoj hladovini kujući razne, pa i ljubavne i planove.

Na ulazu u Rajac, na raskršu, dve strelice, jedna pokazuje put ka Zaječaru, druga Rajcu, pivnicama, vinogradima i starinama i lepotama kakvim se može podičiti samo jedno ovako, tajnovito i prepuno istorijske vrednosti, srpsko selo u kome su se i pre Rimljana sladili najzdarvijim vinima.

Dr Pera Paunović, u 74. letu svom, odlazi do kuće da uzme veliki gvozdeni ključ kako bi gostima otvorio pivnicu na brdu iznad sela. To je jedna od 250 kamenih, podrumskih kuća vina. Ispod velike doktorove kuće je 3.500 čokota vinove loze o kojima lično brine, gore, u pivnici ili , kako domaćini vele, pimnici, u ogromnim buradima zri “Knez Rajkovo”, “Ljubavna čežnja”, lanjski game i još bar deset i više vrsta raznih, belih, crnih i roze, vina.

Doktor je pokazivao čuvene kamene kuće,uređeno staro groblje, puteve vina, najstarije domove i ljude. Tu, u kamenoj varoši, još od Turaka, ostale su priče o ljubavi prema grožđu i vinogradu, težačkom radu, o Hajduk Veljku i Čučuk Stani, bojevima i bunama. A tek će se kazivati o mlađanom  Milanu Nikoliću, doktorovom đaku po arheologiji koji je već sakupio 5.500 predmeta od kasne antike do početka 21. veka. Sve je u  sobičku novije kuće; u staroj, obližnjoj građevini sa doksatima, gde se 1730. rodio njegov predak Stojan, nema stanara, možda i zato, pod bremenom vekova, polagano tone i propada u zemlju. Nestaje.

Divan, sunčan, ranofebruarski dan u Rajcu, selu u koje, gotovo svako jutro, iz Zaječara, uprkos ciči zimi, vozom sporaćem, dolazi doktor Pera da obiđe ognjište, pogleda mladi vinograd, odleti do pivnica, pročita neku od oko 6.000 svojih knjiga. I zapiše svaki doživljaj i poduči narod zdravlju, jer “zdravlje je najpreče dok život teče”. Ovaj slogan je “timočki Pelagić” davno smislio, ali ni danas ne silazi sa radio i TV programa

-Imam i puno zapisa o desetinama timočkih sela, o velikanima timočkim, sačinio sam i čitanku zdravlja, završio pisanije “na današnji dan u Timočkoj krajini” – kazuje dr Pera oduševljen što je bio domaćin novinarima, dragim mu prijateljima s kojima je proveo, veli, veći deo najplodnijeg života. Najviše zbog njih ostavlja ogromni ključ od njegove pivnice na vidno mesto, pa kad god nalete ili se namerače ovim putem mogu mirno da svrate i posluže se kao u svojoj kući. Ima li takog poverenja igde na ovom svetu – upitao se novinarski urednik i najmlađi predsednik borske opštine u njenom postojanju, Srđan Marjanović.

Nakon dve nedelje nazvao je Srđana doktor iz Rajca i stidljivo zapitao: – Nije li onaj ključ od pivnice kod vas, nema ga na onom “specijanom mestu” ?  Dolaze mi kolege iz Beograda, pa…

-Jeste, brate, Pero. Mi se zamlatismo kad ono bismo kod tebe i ključ ponesmo sa sobom. Evo ga visi na zidu iznad stola tvog drugara novinara Branka Pešića i svakome zapada za oko.

Nismo se dugo čuli. Pre dva, tri meseca javio se doktor Pera sa novim riukopisima. Da objavimo, taman posla da se nešto plati. On će da časti ono najbolje, naglasi muški, iz njegovog blagorodnog i vinozovnog, jedinog takvog na svetu, Rajca.

Autor: B. Filipovićsolarismedia 07/08/2016

_________________________________________________________________________________

 

GLINENI ZAMAK DOLINE IZ BAJKE…

tamoiovde-logo (1)

Novi hotel kao iz bajke otvara se u Transilvaniji

Na obroncima planine Fagaras u unutrašnjosti Rumunije, predelu poznatom kao „Dolina iz bajke“, izgrađen je hotel „Castelul de Lut Valea Zanelor“ koji svojim izgledom dočarava bajkovitost predela u kom se nalazi.

rum_hotNapravljen u potpunosti od prirodnih materijala, kao što su drvo, glina, slama i pesak, hotel ima 10 soba, od kojih svaka ima zaseban ulaz, a grejaće se uz pomoć drva.

Krivudavi, šiljati krovovi i neobična lokacija čine da se gosti osećaju kao da se nalaze u staroj narodnoj bajci.

Vlasnici Razvan i Gabriela Vasile kažu da naziv hotela u prevodu znači „Glineni zamak doline iz bajke.“ U planu je i otvaranje rustičnog restorana koji će ponuditi lokalnu organsku hranu.

Otvaranje se očekuje uskoro, a hotel svojim neobičnim izgledom već privlači veliki broj posetilaca.

Izvor: turistickisvet.com

________________________________________________________________________________