DOBRA MLADA VREMENA
Reke su bile bistre, more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.
Žak Prever
Tag Archives: istorija
TRAŽI SE ONA DIVNA, DEBELA SVAŠTARA…
Oglas
Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.
Foto ilustracija: Bora*S
Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate.
U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem!
Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa.
Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.
Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu.
Momo Kapor /Najbolje godine i druge priče/
JEDAN IZGUBLJENI RANDEVU…
Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.
Foto ilustracija: Bora*S
U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo…
Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.
Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin, obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.
Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.
Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.
A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom, babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.
Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.
Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.
Miroslav Antić
STRAŽAR NAD DOLINOM GRUŽE…
Sa Boračkog krša se na lepote gružanskog kraja, pruža pogled za nezaborav!
U centralnom delu Gruže na 14 kilometara od Knića nalazi se selo Borač. Ono što ga čini posebnim i atraktivnim je što se nad njim nadvija Borački krš,vulkanski breg u kojem su prirodne sile izvajale đžinovske figure neverovatnih oblika.
SPOMENIK PRIRODE „BORAČKI KRŠ“
Nad pitomom, zelenom dolinom Gruže, izdiže se kao mrki stražar vulkanski breg nezemaljskog izgleda-Borački krš.
Borački krš
Strahovite prirodne sile su na strmoj južnoj litici brega izvajale fantastične skulpture od okamenjene lave.
Iza njihovih leđa, na severnoj strani brega nalaze se ostaci drevnog Borča.
Borački krš je živi muzej naše nacionalne i tragične istorije. Na njegovim dominantnim i teško pristupačnim vrhovima nalaze se ostaci temelja, pored antičkih zidina srednjevekovnog grada Borča.
Vekovima je bio izložen napadima raznih naroda sa svih strana. Naši stari srpski hroničari ga često pominju. Istorija kaže da su oko njega vođene duge i krvave borbe, tako da se njegovo ime Borač, koje je veoma staro, može jedino izvesti iz glagola „boriti se“.
Prepoznatljiv Borački krš po svom grebenu, oblika džinovske kreste izuzetno je privlačan za ljubitelje aktivnog odmora, planinare, alpiniste, rekreativce, izletnike…
Pored krsta koji predstavlja simbol ovog srednjevekovnog grada, pogled koji se pruža sa njegovih nestvarnih vrhova ostavlja bez daha. Višegodišnja je inspiracija brojnih pesnika i slikara. Duh vekova odiše ovim mestom i poziva svakog ko se na njemu nađe da se priseti svojih korena i drevnih vremena.
Zbog očuvanja stena izuzetnih geoloških i geomorfoloških karakteristika i karakteristične flore i faune od kojih su mnoge vrste zaštićene na osnovu nacionalnog zakonodavstva, Uredbom Vlade Republike Srbije stavljen je pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, odnosno I kategorije kao Spomenik prirode „Borački krš“.
Izvor teksta i fotografija: Katalog To opštine Knić
FOTO – PLUS
Borački krš, izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije
Fotografija: Vladimir Jovanovski / Izvor: http://www.knicturizam.org.rs
Priredio: Bora*S
TRI VEKA PIVARSTVA…
Izložba Muzeja nauke i tehnike „Tri veka pivarstva u Beogradu“ o nastanku i razvoju pivarstva otvorena je u Galeriji 51 (Skenderbegova 51), u Beogradu od 13. novembra 2019.
Foto: Moja Srbija
Zainteresovani posetioci imaju priliku da istu razgledaju do februara 2020. godine, svakog dana, osim ponedeljka.
Cena ulaznice je 200 RSD.
Priredio: Bora*S
TRI VEKA PIVARSTVA U BEOGRADU
GALERIJA 51, MUZEJA NAUKE I TEHNIKE – BEOGRAD
Muzej nauke i tehnike predstavlja izložbu Tri veka pivarstva u Beogradu, kustosa Nenada Lukića, posvećenu nastanku i razvoju pivarstva u Beogradu.
Ove godine navršavaju se tri puna veka od otvaranja prvih pivnica i ručnih pivara u Beogradu.
Beogradska industrija piva-BIP, proslavila je 180 godina postojanja, i još uvek je zaštitno ime pivarstva u Beogradu.
Pogon BIP-a na Mostaru je danas najstariji i jedini preostali industrijski kompleks u Beogradu u kome se još uvek odvija proizvodnja.
Katalogom izložbe i kroz izložbene panoe, autentičnim eksponatima, kao i dodatnim materijalom prikazan je razvoj pivarstva u Beogradu, od početka 18. veka, kada se u njemu otvaraju prve ručne pivare, pa sve do današnjih mini pivara.
Posetioci izložbe će saznati koje su to bile poznate beogradske pivnice u kojima se prevashodno konzumiralo pivo. Isto tako, saznaće koje su to značajne ličnosti važne za razvoj, ne samo pivarske industrije, već i srpskog društva u celini, kao što su familije Vajfert i Bajloni.
Posetioci će između ostalog moći da vide ručni aparat za pečatiranje čepova burića Vajfertove pivare, kako izgleda zlatna medalja koju je osvojila Parna pivara Ignjat Bajloni i sinovi na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, staru vatrogasnu pumpu koja je korišćena u Vajfertovoj pivari za prevenciju od požara, kolekciju BIP-ovih etiketa i krigli, BIP-ov marketinški materijal, tehnološku šemu proizvodnje piva, korporativni dokumentarni film o BIP-u iz 1970, televizijski prilog o prvom punjenju piva u limenke u SFRJ iz 1972, pivarski sitni mobilijar nekoliko savremenih mini pivara i dr.
Izvor:muzejnt.rs
„TEATAR NA ĐUMRUKU“- PRVO POZORIŠTE U BEOGRADU…
Predstavom“ Smrt Stefana Dečanskog“ Jovana Sterije Popovića, na današnji dan, 4. decembra 1841. godine u Beogradu je otvoreno prvo pozorište – „Teatar na Đumruku“
Teatar na Đumruku – prvo beogradsko profesionalno glumište
Foto: Narodna biblioteka Srbije
Sve je započelo sredinom devetnaestog veka preseljenjem Dvora iz Kragujevca u Beograd, novu prestonicu Kneževine Srbije.
Sa njim su stigle i najznačajnije institucije kulture i kulturni poslenici poput Atanasija Nikolića, Jovana Sterije Popovića, Petra Radovanovića, Jozefa Šlezingera i drugi. Dolaskom srpskih intelektulaca, snažnije je pokrenut i kulturni život Beograda. Ogroman doprinos, i očekivan prirodan sled dešavanja bilo je otvaranje i prvog profesionalnog pozorišta u Beogradu.
Ono je počelo da radi, po nalogu kneza Mihajla Obrenovića, 16. decembra (po novom kalendaru) 1841. godine u magacinu carinarnice (đumrukana, na turskom) na savskom pristaništu, današnjoj Savamali, tada jednoj od najvećih beogradskih građevina. U staroj turskoj carinarnici adaptirana je sala sa 250 mesta i od decembra 1841. do kraja avgusta 1842. godine odigrano je pedeset pet domaćih i stranih dramskih dela.
Osnivanje pozorišta na Đumrku predstavljalo je deo šire državne, prosvetiteljsko-obrazovne strategije uspostavljanja institucija važnih za istoriju modernog razvoja Srbije. Potom je usledilo osnivanje Društva srpske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta i drugih institucija. I na taj način Beograd i Srbija se približavaju Evropi uz osnivanje institucija koja temelje državnosti kneževine.
Foto: Wikipedia – Anastasije Nikolić
Po nalogu kneza, i uz državne subvencije, utemeljivači i rukovodioci Teatra na Đumruku bili su Atanasije Nikolić, profesor matematike i „zemljemerenja“, Petar Radovanović i naš poznati komediograf, i jedna od centralnih pozorišnih ličnosti u Srba, Jovan Sterija Popović.
Postavkom Sterijine drame „Smrt Stefana Dečanskog„, odigrane kako govore istorijski podaci samo jednom, počeo je rad Teatra na Đumruku koji će, za manje od godinu dana postojanja, izvršiti značajan uticaj na razvoj pozorišta u Srba, formiranje publike, repertoarske politike, pozorišne kritike, uopšte na razvoj nacionalnog pozorišta i dramske književnosti.
Foto: SkyscraperCity – Zgrada Đumrukane početkom 20. veka
Teatar na Đumruku praktično je bio nastavak Sterijinog i Nikolićevog rada započetog u Kragujevcu 1840. godine. Od početka brigu o teatru vodilo je Popečiteljstvo prosveštenija (Ministarstvo prosvete), koje je za upravnika imenovalo Petra Radovanovića, jednog od najznačajnijih srpskih kulturno-prosvetnih i školskih poslenika u prvoj polovini 19. veka.
Atanasije Nikolić je takođe imao zvanje upravnika i bavio se poslovima iz umetničkih oblasti, dok je Radovanović bio zadužen za finansijsko i organizaciono poslovanje i funkciju upravnika obavljao je celim tokom postojanja.
Od početka rada do 25. februara 1842. glumački ansambl su činili amateri. U februaru je oformljen profesionalni glumački ansambl. U „Novinama Srbskim“ raspisan je konkurs za stalne glumce. Na oglas su se javili članovi srpsko-hrvatske družine iz Zagreba (koji su bili okupljeni u „Domorodnom teatralnom društvu“ iz Zagreba, nekadašnjem „Letećem diletantskom pozorištu“, nastalom u Novom Sadu). Uprava pozorišta ih je angažovala i oformljen je profesionalni ansambl, koji je 26. februara izveo komad „Miloš Obilić“, Jovana Sterije Popovića. Tako je Teatar na Đumruku postao prvo profesionalno pozorište u Srbiji u kojem su predstave redovno izvođene četvrtkom i nedeljom.
Slika: Jovan Sterija Popović – Jedan od osnivača prvog beogradskog teatra
Teatar na Đumruku prestao je da radi krajem avgusta 1842, za vreme bune ustavobranitelja. Poslednja predstava odigrana je 16. (ili 19) avgusta. Ubrzo je Toma Vučić Perišić podigao bunu tokom koje je sa vlasti svrgnut Mihailo Obrenović, čest posetilac Teatra na Đumruku.
Ovo je bilo pozorište sa društvenom misijom, da pored zabave održava u pameti dela naših predaka i sudbinu njihovu… da ponavlja na daskama narodni život radi pouke u utvrđivanju u patriostvu.
AUTOR: Petar Minić
Izvor: www.011info.com
NA PEŠKIRU, DEVOJAČKI SNOVI, NESLUĆENI…
TEKERIŠKI PEŠKIR
„Tekeriški peškir je neobičan i vredan eksponat koji svedoči o moralu i snazi srpskog vojnika.
Ovaj suvenir je sećanje na Tekeriški peškir i u potpunosti je napravljen ručno i od prirodnih materijala. Izrađen je od strane Gradske organizacije invalida rada.
U jednoj noći kada su vođene najveće borbe tokom Cerske bitke, renjen je Mileta Milutinović, vojnik iz okoline Svilajnca. Ne želeći da saborci napuste boj zbog njega, sam je dopuzao do napuštene kuće tražeći pomoć. Tamo je pronašao sanduk sa devojačkom spremom Perse Spajić. Da bi zaustavio krvarenje, uzeo je dva peškira i previo rane. Kada se oporavio vratio se u borbu, prošao albansku golgotu, učestvovao u proboju Solunskog fronta, ali se od peškira nije odvojio.
Kada je rat završen, Mileta se vratio u rodno mesto, ali samo sa jednim peškirom. Oslobodio se ratnih strahota, ali ne i griže savesti što je uzeo nešto tuđe, i još deo devojačke spreme. Raspitivao se godinama i saznao da je Persa umrla tokom rata, pre udaje. Ni to nije umirilo savest jednog vojnika tako da je Mileta Milutinović odlučio da sačuvani peškir vrati uprkos svemu. To je učinio kada je došao na obeležavanje šest decenija od početka Cerske bitke.
Od 1975. godine originalni peškir se čuva u Narodnom muzeju u Šapcu.
Persida je svoje devojačke snove utkala u ovaj peškir ne sluteći da će upravo on nekom spasiti život i dati nadu.“ *
*Tekst u celosti preuzet sa pratećeg flajera uz suvenir „Tekeriški peškir“ na štandu TO grada Šapca u Kragujevcu.
Foto: Bora*S
Jedinstven i originalan
Tkani peškir iz Pocerine, sa početka 20. veka predstavljao je deo devojačke spreme koju su devojke pripremale za udaju i koju su prilikom udaje sa radošću nosile u novi dom.
Izvor fotografije: Vikipedija
Tkan je na razboju, tankim nitima lana i pamuka, ukrašavan crveno-žutim položenim linijama i cvetovima.
Izatkani peškir je na krajevima obrubljivan čipkom a potom dodatno ukrašavan, personalizovan vezom.
Na orginalnom, Persinom peškiru, sa jedne strane je izvezeno: „Persa Spajića đevojka”, a sa druge „Dobro jutro dobri domaćine, sretan ti praznik”.
Tkani deo peškira dugačak je 220, a sa obostranom heklanom čipkom 250 santimetara.
Prilikom obrubljivanja svog peškira čipkom, devojka Persa je zadnji red heklala crnim koncem, što nije svojstveno za devojačku spremu.
Ima li u ovom detalju slutnje duše Spajića devojke, da će njeni devojački snovi u vremenu zlih, iz nigdine pristiglih, biti nasilno razvejani i zanavek nedosanjani?
Priredio: Bora*S
ČUVARI KULTURNE BAŠTINE…
Narodni muzej u Leskovcu proglašen najboljim u Srbiji
Velika izložba pod nazivom „Čuvari kulturne baštine“, upriličena povodom 70 godina postojanja Narodnog muzeja u Leskovcu, te otvaranje „Dečjeg muzejona“, postavke pod motom „Srbi i Francuzi – braća po oružju“ kojom je Srbija u Parizu obeležila vek od završetka Velikog rata, te prilagođavanje dela stalne postavke slepim i slabovidim osobama su samo neki od razloga zbog kojih je pomenutoj ustanovi kulture u gradu na Veternici pripala nagrada „Mihailo Valtrović“.
Foto: muzejleskovac.rs
Proglašavajući Leskovčane za najbolje u prošloj godini, Muzejsko društvo Srbije je odalo priznanje „rezultatima koji po stručnom i naučnom značaju predstavljaju istaknuti doprinos razvoju kulture“.
Leskovački Narodni muzej je, tako, ponovio uspeh od pre četiri godine, kada se dičio delom nove stalne postavke nazvane „Vremeplov leskovačkog kraja„, te se velikom izložbom na temu „Jug Srbije u Velikom ratu“ predstavio i beogradskoj publici. Lane su, takođe, u prestonicu „doneli“ i priču o ratnom putu legendarne Moravske divizije.
– Ovogodišnja nagrada ima još veći značaj jer je u konkurenciji bio i Narodni muzej u Beogradu, a mi smo se plasirali ispred te nacionalne institucije – kaže direktor leskovačke ustanove za ponos Mira Ninošević. – Dragoceno nam je i to što smo izgradili kolektivni duh koji je neophodan da bi se realizovali ovako veliki projekti. Pritom, ne zapostavljamo ni rad u okviru druge faze obnove stalne postavke.
U gradu na Veternici se ponose i timom arheologa koji čine Smilja Jović, Vladimir Stojanović, Julijana Pešić i Vladimir Stevanović – autori izložbe pod nazivom „Tajne arheoloških depoa“.
Inače, leskovačkoj ustanovi je pre nekoliko godina priznanje odao i Nacionalni komitet međunarodnog saveta muzeja sa sedištem u Parizu, proglasivši istoričare Miru Ninošević i Veroljuba Trajković za kustose godine, visoko ceneći dostignuća njihove postavke nazvane „Zlatno doba Leskovca“.
Izvor: turistickisvet.com/ Novosti
____________________________________________________________________________________________
SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…
Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju
Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.
Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja.
Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.
Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.
Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).
Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.
Izvor: turistickisvet.com
_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________
MI SMO KOLO…
KOLO JE IGRA U KRUG, LANAC MEĐUSOBNO POVEZANIH IGRAČA.
KOLO JE KRUG KOJI IDE UOKOLO-NAOKOLO.
KOLO JE MAGIJSKA RADNJA, ZATVARANJE KRUGA KAO SREDSTVO ZAŠTITE OD SVEGA ŠTO BI ZAJEDNICI MOGLO NANETI ZLO.
KOLO JE NAJČEŠĆI I NAJRASPROSTRANJENIJI OBLIK IGRE KOD NAŠEG NARODA.
KOLO JE IME NAŠEG NACIONALNOG ANSAMBLA.
ANSAMBL NARODNIH IGARA I PESAMA SRBIJE „KOLO“
Ansambl KOLO osnovala je vlada NR Srbije 15. maja 1948. godine. Već sedamdeset godina, KOLO na visokom umetničkom nivou čuva, neguje i prezentuje našu tradicionalnu umetnost, kroz igru, pesmu, muziku i običaje.
U stvaranju umetničkog repertoara, učestvovali su naši najeminentniji koreografi, kompozitori, kao i mnogobrojni stručni saradnici / etnomuzikolozi, etnolozi, baletski umetnici… / koji su izgradili prepoznatljiv umetnički stil, izražen pre svega u raznolikosti scenskih i muzičkih oblika.
Ansambl KOLO je jedinstven ambasador kulture koji je gostovao na svim kontinentima, u najprestižnijim koncertnim salama, kao što su Metropoliten i Karnegi Hol u Njujorku, Palata Šajo u Parizu, Rojal Festival Hol u Londonu, Baljšoj Teatar u Moskvi, Opera u Kelnu, Teatar Feniče u Veneciji, Opera u Sidneju, Nacionalni umetnički centar u Pekingu….
Više od šezdeset vrhunskih umetnika, igrača koji su istovremeno i pevači, kao i petnaest muzičara, prezentuju raznovrsnu i bogatu srpsku tradicionalnu umetnost.
Ansambl je stekao izvanrednu reputaciju u zemlji i inostranstvu i nosilac je prestižnih domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja za visoki doprinos u kulturi. Direktor Ansambla KOLO je Vladimir Dekić.
KOLO 70 GODINA
Slavimo sedamdeset godina. Sedamdeset godina u kojima se sve oko nas menjalo. Menjao se način na koji ljudi žive svoje živote, tehnologija je napredovala neverovatnom brzinom, ceo svet se transformisao. Više puta.
Ali tokom svega toga, mi smo očuvali ono što je najvrednije. Očuvali smo naše nasleđe, našu tradiciju, našu kulturu. I ne samo to. Mi je ponovo otkrivamo. To je suština našeg postojanja. Ne da budemo samo muzej naše kulturne baštine u kome će ljudi moći da se podsete istorije. Ne, naša misija i naša vizija su mnogo veće i šire od toga.
Mi smo tu da bismo spojili sve to što se menja i sve to što treba da ostane isto. Mi smo veza između prošlosti i budućnosti. Mi smo tu da budemo i čuvar našeg nasleđa i ledolomac naše kulture.
Zbog svega ovoga smo pred vama ovde. Predstavljamo vam sve što smo postigli, sa namerom da to bude samo prolog svega što ćemo postići.
70 godina postojanja je veliki uspeh. Ali to je tek početak. Mi smo okrenuti onome što dolazi, i idemo mu u susret, uvek svesni da ono što smo očuvali ima smisla samo ako od njega možemo da stvorimo nešto novo, nešto što će komunicirati sa ljudima na nivou koji prevazilazi razlike u godinama, poreklu ili nacionalnoj pripadnosti.
Izvor:centarzakulturubor
_________________________________________________________________________________________
________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
POHVALA SRPSKOJ MAJCI…
Isidora Sekulić
Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.
Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.
Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.
Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.
U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.
Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.
Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.
Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.
Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.
I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.
Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.
Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.
Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.
Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.
(1936)
Isidora Sekulić
Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.
Izvor:srodstvopoizboru
_______________________________________________________________________________________
HTEDOH SE SLIKATI S TOBOM LELO…
ALI TI ODGODI. ŽAO MI JE.
U Drugom svetskom ratu izvršen je jedan od najvećih i najmonstruoznijih pokolja nad civilnim stanovništvom u jednom mestu i u jednom danu. Kragujevački pokolj.
„U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.
Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi.
Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.“- Jovana Gligorijević
Foto: Bora*S
GLUVI JEZIK…
Lazarevo opredeljenje za carstvo nebesko, koje je izraženo ne samo uzvišenim, nego i jasnim i nedvosmislenim jezikom kosovskog zaveta, predstavlja vrhunac duhovnosti srpskog naroda.
Ispod tog vrha šire se mnogi psihološki slojevi, a na samom dnu te piramide, na kome se život održava u nekim redukovanim, tinjajućim oblicima, postoji i jedna tamna, zamunička psihološka crta, koja se izražava tamnim, praznimm, namerno „gluvim“ i besmislenim jezikom.
Taj jezik su stvorili paničan strah i neprekidna briga: strah da se govorom nešto ne oda, i briga da se rečima nešto sakrije. Kako izgleda taj jezik najbolje će se videti iz tri susreta koja sam poslednjih godina doživeo i zapisao na Jelovoj gori.
a) Ove jeseni, posle nekoliko jalovih godina, šljiva je dobro ponela i u šljivicima Momčila Papića, pa je i on pekao rakiju. Pitam ga:
– Koliko ste ispekli rakije?
– Iha!
– Ko vam je pekao?
– Ma kaki!
b) Jednog dana, dižući prašinu, na belom neosedlanom konju, naiđe mali Joco Radojev. Čujem kako ga Momčilo pita sa drvljanika:
– Dokle si to pošo, Joco?
– Donekle!
v) Posle skoro dve nedelje boravka na Jelovoj gori, baš kad smo se već spremali natrag za Beograd, naiđe od Užica Đekna žena, natovarena prtenim torbama. Pozdravlja nas s puta, i pita:
– Kda ste to došli?
– Došli smo još pre dvanaest dana! Već se spremamo i da odemo!
– Ja bila na puta, pa vas nisam viđela!
– A gde si putovala?
– Bila sam vi ja na delokom putu!
Psihologija jednog vekovima proganjanog naroda kao da se ogleda u ovom izbegavanju tačnih odgovora. Srpska istorija je uvek bila puna vidljivih i nevidljivih neprijatelj i pretnji, pred kojima je čovek morao da se krije i zameće tragove. To nepoverenje i opreznost, koji su vekovima bili osnovni uslov egzistencije, održali su se i do danas u podsvesti, ponašanju i jeziku.
Možda se tim skrivanjem pravih namera i činjenica ponekad ponešto i spaslo. Međutim, i tako zavaravajući druge, zavarali smo i sami sebe, i odjednom se našli u jednom svetu koji je i nama, a ne samo onima od kojih smo zazirali, postao nejasan. Kao da smo i sami postali žrtva tog našeg izbegavanja tačnih odgovora, za koje smo verovali da nas spasava, a koje nas je odvelo u nejasnost i kofuziju, u kojima smo ostali bez orijentira i oslonca, i u kojima više ni sami nismo videli ni ko smo, ni šta smo. 1988. (113-114)
Ljubomir Simović – KOVAČNICA NA ČAKOVNI (beleške)
Izvor: srodstvopoizboru
_______________________________________________________________________________________
JUNACI U OPANCIMA…
Džinovski opanak-muzej u čast Soluncima
Povodom veka od proboja Solunskog fronta i završetka Velikog rata, na Trgu oslobođenja u centru Požarevca postavljen je džinovski opanak koji su pre četiri meseca napravili članovi nacionalne asocijacije za stare i umetničke zanate i domaću radinost „Naše ruke“ iz Beograda.
Foto: FB stranica Naše ruke
U ovom svojevrsnom eksponatu s kojim krstare Srbijom otvorena je i izložba pod nazivom „Junaci u opancima“, a postavku čine autentična obuća ratnika iz tog slavnog doba i fotografije vojnika koji su porazili znatno opremljenijeg neprijatelja.
Ova nesvakidašnja limena atrakcija je dugačka šest i po, široka tri i po metra, a teška je čitavu tonu. Ipak, na samo nekoliko kvadrata je uspešno predstavljena vojna istorija ondašnje Srbije…
– Svi eksponati su autentični, uključujući i vojničku trubu, a izložba ukazuje i na to da opanci nisu bili samo obuća, već neretko i hrana solunaca, koji su ih jeli da ne bi umrli od gladi. Ovde su i panoi sa izjavama neprijateljskih oficira koji hvale hrabrost i izdržljivost srpske vojske – kaže kustos mini-izložbe Danica Veselinović i naglašava da, zbog izumiranja ovog starog zanata, centralno mesto zauzima figura opančara Milovana, iza kojeg je postavljena tezga sa autentičnim alatom.
Ovaj nesvakidašnji opanak-muzej, u koji se ulazi kroz vrata postavljena na peti, prethodno je bio postavljen u Guči, Beogradu, Smederevu, Tršiću i Valjevu, a projekat nacionalne asocijacije „Naše ruke“, koju predvodi opančar Dejan Milosavljević se realizuje od juna i – uz podršku Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija – trajaće do novembra.
Izvor: TuristickiSvet/ Novosti
PROVINCIJA JE DUŠA RUSIJE…
Selo Vjatskoje
Najlepše selo u Jaroslavskoj oblasti – Vjatskoje je postalo prvi član Asocijacije najlepših sela Rusije.
Staro trgovačko selo se nalazi u Nekrasovskom rejonu, jednom od ekološki čistijih i istorijski značajnih rejona Jaroslavske oblasti, udaljeno 300 km od Moskve.
Zanimljiva istorija tih krajeva, pogodan geografski položaj, bogati prirodni resursi čine ovaj kraj privlačnim za turiste. Priroda srednjeruske ravnice je zadivljujuće lepote i blage klime.
Selo Vjatskoje predstavlja jedinstveni građevinski kompleks 18 -19. veka sa više od 50 registrovanih spomenika arhitekture, nekada, u prošlosti, trgovačkim i seoskim kućama, čajdžinicama i krčmama. Osnovu istorijsko-kulturnog nasleđa sela čini planska struktura sela, koja se praktično u potpunosti odnosi na 18. vek.
Do danas je u selu restaurirano više od 30 spomenika kulturno-istorijskog nasleđa, koji su dobili novu funkcionalnu namenu.
Selo Vjatskoje je pretvoreno u savremeni kulturno-istorijski kompleks sa desetinom muzeja, tri hotela, restoranom, bioskopskom i koncertnom salom sa odgovarajućom turističkom infrastrukturom. Svaki objekat odražava jedinstvene osobenosti regiona, svojevrsnost i bogatstvo lokalne kulture.
U muzejima Vjatskog se sprovode interaktivni programi, održavaju se tradicionalni praznici. U okviru priprema za obeležavanje 200-godišnjice od rođenja velikog ruskog pesnika N. A. Nekrasova, koja će biti 2021. godine, u Vjatskom se organizuje Sveruski Nekrasovski praznik poezije, festival „Dani Nekrasova u Vjatskom“dečije ekskurzije.
Ovde se svake godine organizuje festival „Provincija je duša Rusije“, čiji je idejni tvorac poznata operska pevačica Ljubov Kazarnovska.
Kulturno-istorijski kompleks Vjatskoje je 2015. godine proglašen na glavnom muzejskom festivalu zemlje „Intermuzej 2015“ za najbolji muzej godine u Rusiji.
Izvor: ruskikutak
Izvor: krasaderevni.ru
_______________________________________________________________________________________
GMIZANJE ČOVEČANSTVA…
BLAGOJE IZVORNIK
Osećao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,
Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg,
Znao je kad iza planine
Nadođe nova veća strmnina,
Kada u gužvi vrhova, klanaca, venaca
Zemlja se umiruje
I val se spušta blag i mek.
Stanislav Vinaver
U tome usponu, uzletu, komešanju
Vedri su proplanci, slavni pašnjaci
I kao da zastaju, i usred bunila,
Nečeg se sećaju,
I kao pre svih vremena da je uklet tu
Izvor, iznenadan i čist
Skriven i tiho
Žuborno raspevan.
Pa kao da izvor doziva
Hiljadama tuđih glasova
Tim besomučnim kršem,
Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.
I što više groznice u pustom rojenju
Što više sklopa i rasklopa
I nekog prkosa, i nekog ponosa
I nekog očajnog nesporazuma
― Kao da se radi o bezbroju puteva
Koji su svi spleteni u klupče ―
U toliko je većma očekivan
Radostan i nasmejan
I blagosloven
Taj izvor.
On zove onog koji ume da čuje
Da sluti
Da zna.
Blagoje Izvornik nalazio je uvek vodu
I iznalazio put
I određivao pravac
I nije se varao gde je šta.
Valjda je isto tako znao i ljude
I njihov poredak i način
Samo nije hteo nikom da kaže
A ko bi ga i razumeo?
On je znao otkuda vrvi neprijatelj,
I da li će da uhvati baš ovu liticu
I kao da je slutio
I tajno gmizanje čovečanstva
U sreći i očajanju,
U patnji i grabežu
U pljački, radosti, molitvi
Kroz neprohodne vekove
Kroz gluhu goru prošlosti
― Koja je odjekivala u njemu ―
Kroz budućnost punu tutnja i topota.
Blagoje Izvornik se ograničio
Samo na zemlju i vodu
Na brdo i dolinu
Na planinu i kamen
Na to nešto sitne tajne
A ćutao je o ljudima
O tajnama velikima
Ma da je kroz san i javu
Čujao narode.
Ležeći na ledini
U noći beskrajne i ledene,
― Kada su umorni vojnici ćućorili
Po stoti put istu nejasnu vest
Ili neko staro jezivo proročanstvo
I pokrivali se čim stignu ―
Blagoje Izvornik, otvorenih očiju
Pokrivao se nebesnim pokrivačem.
Razmršavao je zvezde
U njihovom neutešnom hodu,
Zaplete velikih i malih kola,
U treperenju mlečnoga puta
Padove i rušenja svetlih gnezda.
Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanje
I mislio je: ah, koliko, koliko
Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod Bog
Da to drži ― održi, odmrsi ― ne pomrsi,
I hoće li ikada stići
Da posveti malo svoga dragoga vremena
I nama, i nama
Zaboravljenima,
― I našoj Srbiji.
Stanislav Vinaver
Od leta 1914. do jeseni 1918. godine, trajao je Veliki ili Prvi svetski rat.
Pesnik Stanislav Vinaver jedan je od pripadnika Jedinice „1300 kaplara“, plejade mladih ratnika, koji su skoro kao deca gurnuti u oganj rata. Preživeo je Vinaver golgote ovog ali i zarobljeništvo u logoru Osnabrik u Drugom svetskom ratu.
Prilog za kulturu sećanja povodom 100 godin od proboja Solunskog fronta, koji je označio početak kraja najvećeg vojnog globalnog sukoba dva saveza država u dotadašnjoj istoriji čovečanstva i sloma Centralnih sila.
Priredio: Bora*S
_______________________________________________________________________________________
ČAROBNI GLAS MELANIJE BUGARINOVIĆ…
Melanija Bugarinović, prva Srpkinja u Bečkoj operi
Melanija Bugarinović (1903-1986) je 40 godina suvereno vladala operskim scenama širom Evrope. Bila je prva je Srpkinja sa stalnim angažmanom u Bečkoj operi i prva koja je nastupala na Bajrojtskim svečanostima, gde pravo učešća imaju najeminentniji solisti i dirigenti. Priča o njoj otkrivena je [ove godine] u Noći muzeja u okviru interaktivne postavke „Čarobni glas Melanije Bugarinović“ u Banatskoj sobi u Beloj Crkvi.
Melanija je rođena 29. juna 1903. u Beloj Crkvi i već sa šest godina je pevala u tadašnjoj crkvi i školskom horu. Hteli smo da vratimo sećanje na nju, slušanjem njenih kompozicija i muzike i razgovorom sa posetiocima o tome koliko znaju o njoj. Želja nam je da pokažemo da posedujemo umetnike od neprocenjivog bogatstva i da treba da inspirišemo mlade generacije u duhu tog umetničkog stvaranja – kaže za „Blic“ Jasmina Turturea, autorka izložbe i predsednica Škole plus „Dositej Obradović“.
Operski repertoar Melanije Bugarinović bio je izuzetno bogat, i po broju operskih uloga i po broju zastupljenih kompozitora. Bila je Karmen u istoimenoj operi, Kabanjiha u „Kaći Kabanovoj“, Končakovna u „Knezu Igoru“, Koštanu, Acučenu u „Trubaduru“, Urlika u „Balu pod maskama“, Groficu u „Pikovoj dami“, Friku u „Prstenu Nibelunga“, Ortrud u „Loengrinu“, Amneris u „Aidi“… Gostovala je u Nemačkoj, Španiji, Čehoslovačkoj, Italiji, Francuskoj, SSSR-u, Švajcarskoj, Austriji, Grčkoj, Izraelu, Egiptu…
Isticala je da voli svaku svoju ulogu: „Zavolim je u radu, inače je ne bih ni pevala, jer moja fraza, moja muzika, ono što moram da donesem leži u mom srcu. Volim svaku ulogu, jer i ona najmanja nosi u sebi lepotu“, citirala je Melaniju Bugarčić teatrolog dr Vesna Krčmar u monografiji o ovoj operskoj divi.
Prilikom svakog od svojih brojnih gostovanja Melanija je kupovala detalje kojima je opremala svoju vilu u Beogradu. Naročito je volela austrijsko i rusko srebro, staklo iz Venecije, porcelan iz Beča, studijske kopije značajnih evropskih slikara.
U Beograd se vratila posle Drugog svetskog rata i to kao zvezda po koju su naročito slali auto u Beč. Iz javnosti se povukla 1968. govoreći da je „bolje otići dok je još snage i glasa i tako ostati u lepoj uspomeni“.
Imala je ćerku jedinicu, Mirjanu Kalinović-Kalin, takođe prvakinju Bečke opere koja je zbog bolesti morala da prekine karijeru 1957. Umrla je 1975. Melanija je zato govorila da joj je najteža uloga bio život.
Nakon ćerkine smrti Melanija je 1978. u Novom Sadu osnovala Fond za unapređenje vokalne umetnosti mladih u svoje i ćerkino ime. Fondom je predviđeno da se sva pokretna i nepokretna imovina Melanije i Mirjane daruje novosadskoj opštini u cilju školovanja mladih talenata vokalnog i klavirskog odseka iz SMŠ „Isidor Bajić“ i Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Melanija je umrla 1986. a iza nje su ostale dve vile u Beogradu, vredna numizmatička i filatelistička tbirka, raskošan nakit. Jedna kuća je u međuvremenu prodata, a najvredniji deo zbirki i zlatnog nakita je nestao.
Život primadona u zelenilu mirnog Senjaka danas je moguće videti samo na nekoliko filmskih traka i fotografija koje se čuvaju u Muzeju grada Novog Sada.
– Lokalna sredina veoma malo zna o Melaniji i zato smo iz njenog Fonda u Novom Sadu pozajmili fotografije i druge predmete. Shvatamo da naši sugrađani malo znaju o njoj a osećamo se dužnim da ih podsetimo, ponajviše mlade, da ih podsetimo da je u njihovom gradu rođena ova čarobna diva sa karijerom koja se može porediti sa najvećim svetskim zvezdama i verovatno je bez premca i do danas u Srbiji – istakla je Jasmina Turturea.
U Beloj Crkvi ništa od Melanijine imovine nije ostalo, kuća u kojoj je rođena sada je privatna kuća, ali je važno napomenuti, podeća Turturea, da je Bugarinovićeva prema statutu svog Fonda naglasila da prioritet za stipendije imaju deca iz Bele Crkve.
_____________________________________________________________________________________
U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA PROMOVISANA KNJIGA O MELANIJI BUGARINOVIĆ
Promocija knjige prof. dr Vesne Krčmar „Melanija Bugarinović – primadona čarobnog glasa“, održana je u sredu 12. decembra u Muzeju Narodnog pozorišta.
O knjizi, kao i o karijeri i životu Melanije Bugarinović pored autorke, govorili su muzikolog Marija Adamov, primadona i profesor emeritus Radmila Bakočević, profesor Zvonimir Krnetić i primadona Breda Kalef.
Na promociji je trebalo da učestvuje i profesor dr Svetlana Stefanović član upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalnih umetnosti mladih „Melanije Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović – Kalin“ iz Novog Sada, ali je ona bila sprečena da dođe u Beograd zbog vremenskih nepogoda. U pismu, koje je pročitao kustos Muzeja Narodnog pozorišta Dragan Stevović, ona je, između ostalog, ocenila da je Melanija Bugarinović „srpska Karmen, bila žena neverovatne snage, vanserijskog talenta, jakog duha i plemenite prirode“.
– Ostavila je za sobom neporeciv trag u umetnosti i napretku srpske kulture. Bila je pevačica sa imperesivnom biografijom, umetnica evropskog renomea, anđeoskog glasa i neumorna u želji da svaku ulogu proživi i osmisli do perfekcionizma – napisala je gospođa Stefanović.
Adamov je kazala da je Vesna Krčmar u ovoj knjizi obelodanila brojne činjenice, od kojih i neke sasvim neobične i potpuno nepoznate podatke o stvaralačkom i životnom opusu, kao i kreativnom razvoju te osobene, po mnogo čemu, a naročito po sasvim specifičnom raritetnom glasu ogromne izražajnosti, čudesne i fascinantne operske i koncertne pevačice.
Ovu prvu monografiju o našoj velikoj operskoj pevačici, inicirao je 2006. godine kompozitor Stevan Divjaković, predsednk Upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalne umetnosti „Melanije Bugarinović i kćerke Mirjane Kalinović- Kalin“, a ideju su do konačne realizacije podržale aktuelna predsednica Fonda Marina Jaško i članica Odbora, Gabrijela Teglaši-Velimirović.
Od smrti Melanije Bugarinović (1903-1986), solistkinje Beogradske opere i Bečke državne opere prošlo je 26, a od njenih početaka na domaćoj sceni, 81 godina.
S pozornicom i našom publikom oprostila se 1968. ulogom Marfe u Hovaščini izvedenom povodom njenog ličnog četrdesetogodišnjeg jubileja i stogodišnjice postojanja Narodnog pozorišta u Beogradu.
Tokom karijere koja ju je s „prtljagom“ od stotinak uloga vodila širom sveta, nastupala je najviše u Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Španiji, Italiji, Francuskoj, a 1952. i 1953. godine i u Bajrojtu, kao treća Jugoslovenka i prva Srpkinja, pozvana da učestvuje na čuvenim Svečanim igrama u počast Vagneru.
Pevala je s najvećim operskim zvezdama i pod vođstvom najznačajnijih dirigenata, snimala za domaće i strane radio i televizijske stanice, a s ansamblom Beogradske opere, za kuće „Decca“ i „His Master’s Voice“, zabeležila dela ruskih kompozitora. U Operi Srpskog narodnog pozorišta gostovala je 1959. i 1960, a posle smrti ćerke Mirjane, mecosoprana slične tamne, altovske boje, i bolešću prekinute, obećavajuće sjajne karijere, rešila je da Novom Sadu, gradu kojem je zaveštala svu imovinu, ponudi i osnivanje Fonda za razvoj mladih vokalnih talenata, koji u svojoj osnovnoj funciji uspešno deluje već dvadesetak godina, a zvanično je ustanovljen 1978. godine.
M.B.
Izvor: narodnopozoriste.rs/objavljeno:10.12.2012.
______________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
VIRŠLE U ZEMIČKI…
SIMBOL NAŠEG DETINJSTVA ZAVRŠIO NA IZLOŽBI U NJUJORKU, A SEĆATE LI SE OVOGA?
ČUVENI CRVENI KIOSK, SIMBOL JEDNOG VREMENA, NA IZLOŽBI JE U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU.
Autori izložbe su Martino Stierli, kustos za arhitekturu i dizajn muzeja MoMA, Vladimir Kulić, beogradski profesor arhitekture na Florida Atlantic University, a saradnik je i Ana Kats, takođe iz MoMA muzeja
U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU U TOKU JE IZLOŽBA “BETONSKA UTOPIJA: ARHITEKTURA U JUGOSLAVIJI 1948-1980”, NA KOJOJ JE IZLOŽEN I ČUVENI CRVENI KIOSK KOJEG SE MNOGI SEĆAJU S GRADSKIH ULICA IZ VREMENA BIVŠE ZAJEDNIČKE DRŽAVE.
Izložba je podeljena u tri celine: “Modernizacija”, “Globalne mreže”, “Svakodnevni život i Identiteti”, a teme koje se obrađuju su urbanizacija velikih razmera, tehnološki eksperimenti i njihova primena na svakodnevni život, konzumerizam, spomenička kultura i globalni uticaj jugoslavenske arhitekture.
Izložba je otvorena 15, jula, a u njujorškom muzeju biće do 13. januara 2019.
Foto: facebook.com/ZiveoZivot/
Izvor:vanredno.com
____________________________________________________________________________________________
MAJKA OTADŽBINA ZOVE…
Spomenik “Majka otadžbina zove” – Volgograd, Rusija
Na Mamajev Kurgan brdu iznad ruskog grada Volgograda (nekadašnji Staljingrad), uzdiže se jedna od najvećih statua na svetu – čuvena Majka otadžbina zove, podignuta u znak sećanja na legendarnu Staljingradsku bitku. Smatrala se najvećom građevinom na svetu, a danas je zvanično “sedmo čudo Rusije”.
Davne 1967. godine, kada je završena nakon osam godina izgradnje, proglašena je čak za najvišu građevinu na svetu, koja je tada bila poslednja tzv. nereligijska statua koja je smatrana najvišom. Od tada njena okolina postala je cilj brojnih turista i poštovaoca sećanja na bolne uspomene iz Drugog svetskog rata, ali i na slavu nekadašnjeg SSSR.
Statua je visoka 52 metra, a recimo sam mač “kog u ruci drži žena” dugačak je čak 33 metra. Kompleks je projektovao ruski arhitekta Nikolaj Nikitin, ali je autor skulpture čuveni vajar Jevgenij Vučetič, umetnik srpskog porekla (Jevgenijev otac Viktor bio je rodom Srbin iz Crne Gore).
Zbog svog karakterističnog izgleda, tj. neobičnog stava sa mačem u desnoj ruci podignutim u vis, skulpturu smatraju inžinjerski jednom od najsloženijih. Statua je nešto malo niža od poznatijeg Kipa slobode u Njujorku, ali je zato duplo viša od statue Isusa iznad Rio de Žaneira. Majka otadžbina zove je sa postoljem visoka impozantnih 87 metara. Od vrha brda Mamajev Kurgana, pa sve do podnožja sahranjeni su poginuli borci u Staljingradskoj bici. Memorijalnim kompleksom dominira statua koja je uspomena na 34.505 vojnika stradalih za oslobođenje pomenutog sovjetskog grada.
Do statue vodi 200 granitnih stepenika koji su simbol 200 dana krvave borbe, a pored je smešteno i 35 spomen granitnih ploča na heroje Sovjetskog Saveza. Pamti se da je izgradnja statue bila vrlo složena, da je utrošeno oko 5500 tona betona i oko 24000 tona gvožđa. Temelji su ojačani nanošenjem oko 150.000 tona zemlje. Takozvani kostur od armiranog gvožđa koji je “srž skulpture”, pridržava se zategnutim sajlama koje su smeštene unutar statue, a svaka od tih sajli težila je oko 60 tona.
Iako se motiv “žene koja pokretom mačem poziva u boj” nalazi na daleko čuvenijoj Trijumfalnoj kapiji u Parizu, i to u okviru skulpturalne alegorije pod nazivom Marseljeza, pretpostavke su da je statua kod Volgograda kao inspiraciju imala legendarnu antičku skulpturu Nike sa Samotrake – boginje pobede.
Izvor: Dnevna doza geografije
GLAVNA ŽELEZNIČKA STANICA OTIŠLA U ISTORIJU…
Glavna železnička stanica otišla u istoriju, vozovi sa Prokopa
Od 1. jula za sve vozove u međunarodnom i unutrašnjem putničkom železničkom saobraćaju polazna i dolazna stanica je Beograd Centar u Prokopu. Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd – Budimpešta bio je 30. juna u 21.45 časova.
Foto: Wikimedia
Izuzetak su samo dva para međunarodnih vozova koji saobraćaju između Beograda i Bara, koji su još od 16. juna preusmereni u Železničku stanicu Topčider.
Od 1. jula u stanici Beograd Centar u Prokopu dnevno će saobraćati 195 vozova, i to 16 međunarodnih, 56 lokalnih i daljinskih, 90 vozova na liniji „BG Voza“ između Batajnice i Ovče i 33 voza na liniji „BG Voza“ između Beograd Centra i Resnika.
Po prvi put vozovi će saobraćati između Vršca i centra Beograda, a biće po pet polazaka dnevno.
U saopštenju „Infrastruktura železnice Srbije“ navodi se da je, nakon realizacije velikog broja aktivnosti, i železnička stanica „Vukov spomenik“ u potpunosti pripremljena da od 1. jula kroz nju dnevno prolazi 100 vozova – 90 vozova na liniji „BG Voza“ Batajnica – Ovča i 10 vozova na relaciji Beograd Centar–Vršac.
Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd-Budimpešta bio je 30. juna u 21.45.
Zgrada Železničke stanice u Beogradu, izgrađena 1884. godine, treba da postane Istorijski muzej Srbije.
Tanjug
Izvor:.turistickisvet.com
- ISTORIJA I ARHITEKTURA ŽELEZNIČKE STANICE U BEOGRADU, Ivan Kleut, Nasleđe, Beograd 2012.
- ŽELEZNIČKA STANICA, istorijat
Priredio: Bora*S
______________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 