KUĆA KOJA KRIJE ISTORIJU SRPSKE UMETNOSTI 70 GODINA…

tamoiovde-logo

Kuća slikara na Kosančićevom vencu 19, neizostavni je deo ambijentale celine najpoznatije po mestu na kome je nekada do temelja izgorela bombardovana Narodna biblioteka Srbije. Kosančićev venac, nekadašnji beogradski Šanac, kao celina danas je pod prvostepenom zaštitom grada.

 zastava-150x150Od septembra 2016. u toku je rekonstrukcija stare i jedine sačuvane autentične gradske kaldrme. Najavljeno je da će posle tih obimnih radova biti uređene i fasade, a na jednom delu ulice planira se i izgradnja Gradske galerije.

Istorija i sadašnjica na Kosančićevom vencu žive u simbiozi, a pomalo mitski junaci ove ulice, stanovnici, prolaznici, vlasnici nekadašnjih reprezentativnih zdanja, tu rođeni ili tu doseljeni, a uz njih i književni junaci, povremeno izađu u stvarnost, zajedno sa današnjim stanarima. Tu na obroncima Tvrđave događale su se smutnje i promene vlasti, tu su se negde graničili Srbi i Turci, tu su se mešala evropska stremljenja i orijentalne navike.

razglednica-1-lice-za-web-768x559

Kuća slikara, razglednica napravljena povodom izložbe 2016.

Jedna kuća, na broju 19, koja zvanično pripada Poslovnom prostoru Grada, a nezvanično nosi naziv „Kuća slikara“ već 70 godina postoji kao posebna umetnička celina. Ona je dom i pribežište likovnih umetnika, kojima je ULUS ustupljivao na korišćenje nevelike prostorije za slikarske ateljee. Ne postoji logičnije mesto u Beogradu gde bi umetnici trebalo da borave od Kosančićevog venca koji je bio dom i Prve crtačke i slikarske škole Kirila Kutlika.

O zdanju na broju 19 ne mogu se utvrditi ni osnovni podaci. Po nekim tvrdnjama zidana je krajem 19. veka, a po nekim drugim svedočenjima, u ovom današnjem obliku završena je 1911 godine. Preživela je bombardovanje Narodne biblioteke u neposrednoj blizini. Između dva rata ova je zgrada bila deo Državne štamparije čija se  lavna zgrada nalazila u susednoj Pop Lukinoj ulici. Posle rata, zahvaljujući umetniku Branku Šotri, u kuću su pristigli prvi umetnici. I tako je do danas.

detalj-ateljea-ace-tomasevica-768x952

Detalj iz ateljea Aleksandra Tomaševića, Kosančićev venac 19

Kada bismo nabrojali sve umetnike koji su tu imali svoj mali atelje, a zatim i one koji su boravili ili koji su dolazili u posete, ostali bismo zapanjeni ovom nenapisanom istorijom srpske i jugoslovenske umetnosti. Ovde su, neko na kratko a neko čitavog stvaralačkog veka, radili i stvarali Petar Lubarda, Branko Šotra, Jovan Bijelić, Anton Huter, Mirko Počuča, Dušan Ristić, Stojan Aralica, Franjo Mraz, Jovan Kukić, Dušan Mišković, Slobodan Petrović, Milan Popović Krompir, Olja Ivanjici, Nikola i Rada Graovac, Sveta Samurović, Kosta Bradić, Majda Kurnik, Kosta Hakman, Miodrag B. Protić, Franjo Radočaj, Zuko Džumhur, Zora Petrović, Aleksandar Tomašević i mnogi drugi. Tu je uz Aleksandra, živela i njegova supruga Gordana Tomašević, zaslužna za prva arheološka istraživanja prostora nekadašnje biblioteke, koji u svojim obrušenim i danas zapuštenim „katakombama“ krije i jednu rimsku palatu. Danas u Kući slikara takođe stvaraju umetnici, tu su Zoran Purić, Mirjana Krstevska, Nenad Nikolić, Mira Jovanović, Ljubica Mrkalj, Ilija Kostov, Dijana Kožović, Marijana Karalić, Nevenka Stojsavljević, Zoran Petrović.

Kuća je dom i najstarije galerije – Prodajne galerije Beograd, kao i jedne od najstarijih radionica za uramljivanje, koja se nalazi u podrumu zgrade.

happen1-678x1024

Jedan od hepeninga Olje Ivanjicki organizovan na Kosančićevom vencu 19, tokom šezdesetih godina XX veka

Jedan od najpoznatijih ateljea bio je atelje Olje Ivanjicki, u kome su se susretali i umetnici i ljubitelji umetnosti, i strani gosti i diplomatski predstavnici, u kome su se jednom prilikom sreli i ruski i američki kosmonaut, koji je bio mesto okupljanja članova Medijale koji su u beskrajnim dogovorima i raspravama tragali za integralnom umetnošću. Ostalo je zapisano da je Mediala u dvorištu ove kuće stvorila i jedinu zajedničku sliku. 

Olja Ivanjicki je od ateljea koji je njj bio i jedini životni prostor, stvorila jedinstveno mesto. Enterijer je ukrasila kolekcijom slika i predmeta koje je godinama sakupljala, a koji su, zajedno sa neobičnom lličnošću njihove vlasnice, dodavali nešto od mistike, neobičnosti i glamura. Od 1960. godine kada se uselila u svoj atelje, pa do 2009. godine kada je iz istog tog prostora krenula u bolnicu, Olja Ivanjicki nikada nije poželela da se odatle odseli. Govorila je da je to mesto sa najlepšim zalascima sunca, da nebo i ptice delimo sa svima onima koji su vekovima pre nas upravo na isti nain, sa tog brega posmatrali onu drugu obalu i daljine ravnice. Danas, njen atelje je prazan jer je zbog nerešenih pitanja oko zaostavštine celokupna imovina na čuvanju u Istorijskom muzeju Srbije. Najavljeno je da će ova velika i prva rekonstrukcija Kosančićevog venca upravo obuhvatiti i uređenje ateljea Olje Ivanjicki i pretvoriti ga u spomen-dom, koji bi svakako privlačio i ljubitelje umetnosti i brojne strance.

detalj-iz-ateljea-olje-ivanjicki-768x576

Detalj iz ateljea Olje Ivanjicki, Kosančićev venac 19

Nažalost, od drugih umetnika koji su boravili u samoj kući, osim sećanja i ponekog imena na starim poštanskim sandučićima, nema mnogo tragova. Tu gde je imao ko da ostane, od porodice, sačuvano je življe sećanje. Takav je slučaj sa porodicom Koste Bradića, čija deca su sva rođena u ovoj kući i koja čuvaju uspomenu na svog oca. O nekim drugim umetnicima na primer, više se ne zna gde su završile stvari i umetnička dela koja su ostala posle smrti.

Možda bi, otvaranjem jednog ateljea kao spomen-doma, mogla da se otvori i mogućnost jednog kolektivnog obnavljanja sećanja i na druge značajne umetnike ove kuće. To bi bio svojevrsni sabirni centar svih onih duša koje su neki atom sebe ostavile i na Kosančićevom vencu, posmatrajući kroz prozore ruševinu stare biblioteke ili sa druge strane susret Save i Dunava.

sveta-003-768x529

Svetozar Samurović u svom ateljeu na Kosančićevom vencu

O Kući slikara do sada se nije mnogo čak ni govorilo. Kustosi Prodajne galerije Beograd, Zdravko Vučinić i Mile Tomović, koji su sa umetnicima iz kuće imali i poslovni i prijateljski odnos, napravili su svojevremeno jednu izložbu radova umetnika iz ove kuće.

Reditelj i kompozitor Arsenije Arsa Jovanovićje tokom devedesetih godina objavio knjigu razgovora sa umetnicima koje je tada zatekao u zgradi i to bi danas moglo biti i jedino svedočanstvo o ljudima iz ove kuće. Tokom muzejske manifestacije 2016. godine, Fond Olge Olje Ivanjicki koji je Olja osnovala upravo u svom ateljeu, organizovao je izložbu u hodnicima kuće koja je prvi put predstavila sve umetnike koji su tu boravili i time je obeleženo i 70 godina „umetničkog“ života ove kuće. Tokom muzejskih dana 2016, umetnici koji danas borave u kući, otvorili su vrata svojih ateljea za publiku. Takvu akciju umetnici pripremaju i za maj ove godine. Ta izložba i danas stoji na zidovima ovog zdanja, i svako ko poželi može da uđe i upozna ovo zdanje koje je više od kuće i više od galerije.

Suzana Spasić

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Posted by: avantart/17/02/2017

Izvor: avantartmagazin.com

_________________________________________________________________________________

LEDENA BELINA ZIDOVA…

tamoiovde-logo

ALBUM THE WALL, ZAPOČET I OKONČAN KAO SASVIM LIČNA EGZORCISTIČKA SEANSA, USPUT JE IZRASTAO U SVOJEVRSNI REKVIJEM. VOTERSOV ZID PRETVORIO SE U NADGROBNI SPOMENIK ČITAVOM JEDNOM VREMENU; IZA UTOPIJSKOG GLAMURA SEDAMDESETIH VREBALA JE MRAČNA DISTOPIJA DECENIJE KOJA JE BILA NA PRAGU. TEŠKO DA JE IKO OD ONIH KOJI SU PRED BOŽIĆ 1979. GODINE KUPOVALI „ANOTHER BRICK IN THE WALL“ POMISLIO NA TAKO NEŠTO: UZ TU PESMU SE TAKO DOBRO MOGLO PLESATI

905115_pinkfcekiciPokušaj stvaranja „globalne metafore“ jedna je od najpouzdanijih prečica ka umetničkom promašaju: istorija umetnosti, književnosti naročito, prepuna je tužno nedovršenih spomenika stvaralačkoj sujeti.

Naravno, to nipošto ne znači da ne postoje dela koja u sebi sažimaju iskustva čitavih epoha – ima ih, ali je iznenađujuće velika većina njih začeta kao plod introvertnih nastojanja da se odgonetnu neka sasvim lična pitanja: Eliot je Pustu zemlju opisao kao „sasvim privatno staračko gunđanje“; Kafka je svoja dela osudio na smrt, uveren da nikome osim njemu ne mogu značiti ništa; Džojs je svoj Dablin gradio ponajpre zbog sebe, kao gorki protivotrov za smrtonosnu nostalgiju; slično važi i za Markesov Makondo. Duboko lični intimni umetnički iskazi po pravilu imaju više izgleda da dosegnu univerzalnost, nego oni koji svesno nastoje da sažmu i objasne kolektivno iskustvo generacije ili epohe, da bi se neosetno rasplinuli i nestali u magli apstrakcije koja ne sažima i ne objašnjava ništa.

Album The Wall je pored ozloglašene „globalne metaforičnosti“ nosio u sebi još jednu tempiranu bombu: u pitanju je bio takozvani „konceptualni album“. Krajem sedamdesetih, takva oznaka je u svetu rok muzike najčešće bila drugo ime za pretencioznu budalaštinu koja nemilosrdno otkriva nedoraslost autora vlastitim megalomanskim ambicijama. Pri tome, jedini greh takvog umetničkog poduhvata ogleda se u pokušaju povezivanja muzike s drugim umetničkim medijima – najčešće s književnošću. Jer, osnovna ambicija svakog konceptualnog albuma jeste da ispriča priču, i to na način znatno konkretniji no što to muzika obično čini.

905115_pink-floyd-the-wallPRAVO NA SOPSTVENI ŽIVOT: Rodžeru Votersu, istinskom autoru albuma potpisanog imenom grupe Pink Floyd, ni to nije bilo dovoljno: The Wall je od samog početka bio zamišljen kao multimedijalni poduhvat, bez pravih prethodnika u dotadašnjoj istoriji popularne kulture; za priču koju je želeo da ispriča bili su mu neophodni album (koji se sasvim lepo može čitati i kao zaokružena, brižljivo komponovana zbirka poezije), scenski spektakl, i film.

Mnogima je to unapred poslužilo kao povod za podozrivost, čak i za podsmeh: zadatak bas-gitariste jeste da svira bas i možda ovde-onde ponešto zapeva, ako ume – alegorijske prikaze ljudske egzistencije treba ostaviti „pravim“ umetnicima, naročito u vremenu u kome su pesme već počele nepovratno da ulaze u trominutni MTV format, podesan za nenametljivu popunu vremena između dva bloka reklama. A Voters je, zapravo, mučio svoju muku: The Wall je pre svega bio njegov način da bez milosti rastavi na delove sopstveni život. Zadatak mu je bio prilično olakšan činjenicom da je taj život već bio u stanju raspadanja: veliki bend se lagano gasio; zajedno s njim i Votersova vera u smisao avanture koju je zajedno sa zlosrećnim Sidom Baretom otpočeo u Kembridžu petnaestak godina ranije; dugi i bolan razvod mučno ga je podsećao na to koliko je u svetu industrije zabave uzaludno tražiti pravo na sopstveni život.

Njegov je, činilo mu se, pripadao svima osim njemu. Ta mnogostruka frustracija dovela ga je do trenutka koji je predstavljao okidač za nastanak ideje o Zidu: na koncertu u Montrealu, 6. septembra 1977. godine, pozvao je jednog od obožavalaca iz grupe onih koji su u prvim redovima prilično napadno izražavali svoju naklonost da mu priđe bliže – a onda ga pljunuo. Bio je to iracionalni gest otpora prema svima koji nepozvani žele da uđu u njegov svet, gest čoveka koji je zaboravio da je taj svet sam ponudio na prodaju. Tada je počeo da razmišlja o zidovima koje oko sebe nesvesno podižemo da bismo se zaštitili od onih koje su drugi podigli oko nas.

Takva razmišljanja uvek vode samo u jednom pravcu: unatrag, kroz nostalgiju za ružnom prošlošću koja je ipak bila bolja od pogane sadašnjosti, do prapočetaka u kojima su postavljeni temelji svih tamnica koje smo odabrali da u njima živimo. Iz tog sveta izronio je tek dve godine kasnije, noseći sa sobom priču pod naslovom Zid, kojoj da bi bila ispričana nije bio dovoljan tek dvostruki album: ta priča bila je pretočena i u film Alana Parkera, kao i u scenski spektakl, megalomanski čak i po kriterijumima koje su godinama postavljali upravo Rodžer Voters, Dejvid Gilmor, Ričard Rajt i Nik Mejson, sve labavije povezani u grupu pod imenom Pink Floyd. Album The Wallpokidao je i poslednje veze među njima, i istovremeno označio kraj jednog perioda u istoriji rokenrola – onog u kome je još bilo moguće pisati epove.

Snažna, duboko proživljena Votersova poezija dobila je odgovarajuće grandioznu muzičku podlogu: labudova pesma benda u raspadanju ovekovečena je na dva komada vinila koji su primorali kritičare da im u vremenu kada je već bilo pitanje časti rugati se takvim poduhvatima, ipak odaju priznanje. Priča koju je Voters ispričao imala je, kao i sve istinski velike priče, hipnotičku moć koja slušaocu nije ostavljala mogućnost izbora: uvlačila ga je u svoj mračni tunel na čijem ga je drugom kraju izbacivala omamljenog i zbunjenog. Ako ga je uopšte izbacivala; The Wall je bio zatvoren krug, započet i završen rečenicom koja se uliva sama u sebe: Isn’t this where we came in? U bezizlazu nagoveštenom ovim pitanjem izgubljen je glavni junak Votersove priče; njegovo ime je Pink, prezime Flojd: svaka eventualna sličnost s postojećim ličnostima, naravno, sasvim je slučajna.

KOD ZIDA VREMENA: Kao što je sasvim prirodno nastojanje da takve sličnosti prepoznamo: metafora zida uvedena je u pesmi „Another Brick in the Wall, Part 1“, koja korene traumatičnog Pinkovog detinjstva pronalazi u pogibiji njegovog oca, pilota, u Drugom svetskom ratu. Identičan događaj bio je prva cigla u zidu iza koga progovara Rodžer Voters, obilato darujući Pinka svojim nemoćnim gnevom, svedenim na biblijsko pitanje: daddy, what d’ya leave behind for me? Neke od mogućih odgovora na ovaj upit nudi „Another Brick in the Wall, Part 2“ – svakako jedna od ključnih pesama na albumu, i to ponajmanje zbog činjenice da se pretvorila u najveći hit u povesti grupe Pink Floyd.

Činjenica je, uostalom, višestruko ironična: subverzivna himna anarhiji, pankerskija od svakog panka (koji je netom objavljenim albumom London Calling grupe Clash, upravo dostizao svoj zenit), zasela je na prvo mesto britanske top liste u valjda najneprikladnijem mogućem trenutku – neposredno uoči Božića. Umesto prigodnih poruka o miru, dobroti i ljubavi, pesma je u hipnotičkom ritmu disko-koračnice nudila ogorčen protest protiv kontrole i uniformisanja detinjih misli u školskim učionicama, budeći jasne asocijacije na jezivu, subliminalnu hipnopediju iz Hakslijevog Vrlog novog sveta.

Ciljevi školovanja, po Haksliju i Votersu, svode se na proizvodnju duhovnih klonova, na pretvaranje ja u mi. Deca u Votersovom horu već su prošla kroz taj preobražaj: nepovratno uterana u prvo lice množine, ona samo sanjaju pobunu – kao dečaci (kad se već bavimo distopijskim referencama) koji u Goldingovom Gospodaru muva glume anarhiju unutar nametnutog modela društvenog ustrojstva, nasleđenog od sveta odraslih. Muzički oplemenjena filigranskim radom Dejvida Gilmora, pesma je na pravi način odjavila srećne sedamdesete i najavila novo, olovno vreme.

905115_pfbrick

Kadar iz filma Zid

Pink kroz to vreme prolazi u šarenoj odori dvorske lude, tačnije u kostimu i ulozi rok zvezde koja sa hedonizmom očajnika u vrtoglavom sunovratu prolazi kroz obavezni program poroka i stiže do očekivanog krajnjeg odredišta: prazne hotelske sobe i otvorene telefonske veze na čijem drugom kraju nema nikoga. „Čemu besmrtnost, ako ne postoji život?“, pitanje je koje pre ili kasnije sebi postavljaju svi kojima je industrija zabave podarila iluziju neograničene moći i neograničenog trajanja; Pink na to pitanje odgovara pokušajem da stupi u novi život. U njemu će se pretvoriti upravo u ono što ga je u prethodnom životu ubilo: otelovljenje fašistički brutalne kontrole misli i osećanja, diktatora koji upravlja masama zato što nije u stanju da gospodari samim sobom. I koji će, budući da zakone sam stvara, na kraju morati da sudi samome sebi. Zagonetan, otvoreni kraj tog suđenja, nemalo nalikuje onom u najpoznatijem romanu Franca Kafke: proces se i u njemu odvija pre svega u glavi Jozefa K.; zato i jeste tako neizbežan i neumoljiv, i zato može imati samo jedan ishod.

Tako je The Wall, započet i okončan kao sasvim lična egzorcistička seansa, usput izrastao u svojevrsni rekvijem. Votersov zid pretvorio se u nadgrobni spomenik čitavom jednom vremenu; iza utopijskog glamura sedamdesetih vrebala je mračna distopija decenije koja je bila na pragu. Teško da je iko od onih koji su pred Božić 1979. godine kupovali „Another Brick in the Wall“ pomislio na tako nešto: uz tu pesmu se tako dobro moglo plesati…

zoran paunović

Beograd 20.08.2009. Zoran Paunovic Foto : Milovan Milenkovic

Beograd 20.08.2009.
Zoran Paunovic
Foto : Milovan Milenkovic

 

 

Izvor: vreme/29. decembar 2009.
_______________________________________________________________________________

VIDEO PLUS


DVE REVOLUCIJE NA SRETENJE…

tamoiovde-logo

Jedan mali narod sa Balkana pojavio se niotkuda i vrlo brzo stvorio modernu državu. Hajduci postali vojna sila. Moderan ustav 1835. iznenadio celu Evropu. Stalno u „vanrednom stanju“

rep-sretenje-600-aSRETENJE je od 2001. državni praznik U Srbiji, ali još vlada dilema šta se tog dana obeležava: da li početak Prvog srpskog ustanka iz 1804. ili donošenje Sretenjskog ustava 1835. Istoričari objašnjavaju da praznovanje Sretenja treba da podseti na ceo period od februara 1804. do 1835, koji svetska nauka priznaje kao „srpsku revoluciju“.

Tokom tih burnih godina, jedan mali narod pojavio se niotkuda na svetskoj pozornici i munjevito, bukvalno ni iz čega, stvorio državu.

Srpska revolucija počela je na Sretenje 1804, kad su se, posle masovne seče knezova, Srbi okupili u Orašcu i zapalili han turskih janičara. Proglašen je ustanak i za vožda je izvikan Karađorđe. On nameće surovu strategiju „ko nije s nama, on je protiv nas“ i u sukob uključuje ceo narod.

U prvi mah, ustanak je imao karakter socijalne revolucije, pobune naroda protiv janičara koji su uzurpirali carsku vlast u Beogradskom pašaluku i ukinuli knežinske i seoske samouprave koje je Srbima garantovala Porta.

– Međutim, s prvim vojničkim pobedama rasla je i svest o obnovi nezavisne srpske države, na temelju dostignuća iz vremena slavnih Nemanjića. Sve to je izvanredno i veoma objektivno objasnio nemački istoričar Leopold Ranke u svojoj „Istoriji srpske revolucije“ – kaže dr Miroslav Svirčević iz Balkanološkog instituta SANU.

VOŽD I OPOZICIJA

VOŽD Karađorđe vrlo brzo uočava i ulogu guslara kao „medijskih radnika“ i pomoću njih stvara kulta ličnosti – kaže dr Ljubinković. S druge strane, tvrdoglava opozicija usred rata često odbija da sluša komandanta, a neprestano je razdiru unutrašnji sukobi. Tipičan primer za to je junačka pogibija Stevana Sinđelića. U pesmama se ne pominje da su ga na cedilu ostavile vojvode iz susednih šančeva na Čegru. Nisu hteli da narede svojim vojnicima da mu priteknu u pomoć, jer su bili u zavadi.

Istoričari naglašavaju da 1804. Karađorđe nije bio ni jedini ni najvažniji vođa.

– Osnovna odlika Prvog srpskog ustanka su više pobunjeničkih centara – ističe dr Svirčević. – Jedan je bio u Šumadiji, na čijem je čelu bio Karađorđe sa Mladenom Milovanovićem i Milojem Petrovićem Trnavcem. Drugi je bio u Valjevskoj nahiji, gde je ustanike predvodio Jakov Nenadović sa sinovcem protom Matejom. Treći centar nalazio se istočno od Morave, gde su rukovodili Milenko Stojković i Petar Teodorović Dobrnjac.

Ustaničke vođe nisu bili isključivo knezovi koji „nisu bili radi kavzi“, jer su ratni događaji zahtevali vođe drugačijeg kova.

– U centar ustaničkih zbivanja izbili su odvažni ljudi – kaže dr Svirčević. – U sastavu novog starešinskog sloja, pored knezova, bili su i trgovci, popovi i arhimandriti, hajduci, buljubaše i pripadnici raspuštenog Mihaljevićevog frajkora iz austrijsko-turskog rata, kao i razni avanturisti, pretežno Srbi iz Austrije, ali je i iz drugih sandžaka osmanske države.

Na iznenađenje cele Evrope srpska odmazda koja je ličila na hajdučiju brzo je prerasla u pravi rat, u kome hajduci prerastaju u vojnu silu koja devet godina nanosi poraze regularnim trupama Osmanskog carstva.

– Narod koji je do 1804. živeo u potpunom feudalnom mraku, bez ijedne institucije, munjevito formira vojsku čije su pobede omogućile stvaranje vlade – Sovjeta, ministarstava i sudova – kaže Branko Bogdanović, stručnjak za vojnu istoriju. – Srbija već 1809. dobija zakon koji reguliše pitanje vojne obaveze, a u pogledu naoružanja i obuke svrstava se u red srednje razvijenih evropskih zemalja.

Srpska sila nije uterivala strah u kosti samo Turcima već i Srbima, čije su vojvode svaki čas bile u sukobu, a pravdu su često delile sabljom i kuburom.

– Ustanička država, po svedočenju savremnika, odmah je pokazala mane koje nas „krase“ i danas – kaže prof. dr Nenad Ljubinković. – Samovolja knezova izazivala je unutrašnju nestabilnost i stvarala velike probleme u međunarodnim odnosima. Srbi se vrlo brzo dele na „nemačkare“ i „rusoljube“. Nudili smo se različitim carstvima istovremeno i nasedali svakom lepom obećanju. Ustanak je u suštini propao zbog nesposobnosti ustaničkih vođa da procene međunarodnu situaciju i prihvate više povoljnih ponuda za mir.

Najvažniji srpski saveznik Rusija je 1812. u Bukureštu zaključila mirovni ugovor s Osmanskim carstvom da bi se spremila za odbrambeni rat protiv Napoleona, a Srbija je nastavila rat.

rep-sretenje-mala– Ruska vojska povukla se iz Srbije i privremeno odložila rešavanje istočnog pitanja – podseća dr Svirčević. – Srbija se tada nije mogla osloniti na Austriju, kojoj je bilo do dobrosusedskih odnosa sa Portom. Pogotovo nije mogla računati na Francusku, koja je nameravala da uništi srpskog pokrovitelja – Rusiju. Karađorđe je tada shvatio da je tokom ustanka načinjeno niz grešaka u diplomatiji, ali je tada bilo kasno za ispravke.

Sagovornici „Novosti“ se slažu u konstataciji da je knjaz Miloš bio neuporedivo veštiji političar, koji je uz minimalne žrtve i razaranja u Drugom srpskom ustanku, dobio ustupke koji su doveli do obnove državnosti Srbije. Međutim, zbog njegove autokratske vladavine, na Sretenje 1835. Srbi su po drugi put iznenadili Evropu donošenjem ustava koji za to doba bio više nego demokratski.

On u Srbiji, još uvek autonomnoj kneževini u okviru Osmanske imperije, promoviše srpski kao službeni jezik, deklariše neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, slobodu kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, zabranjuje kuluk i proglašava slobodu raspolaganja zemljom. Sretenjski ustav je slobodoumnošću šokirao tursku, austrijsku i rusku imperiju, koje su jednoglasno zahtevale da ovaj akt bude hitno ukinut.

Iako kratkog veka, ovaj ustav je ostao simbol srpskog prkosa i slobodarstva, osobina zahvaljujući kojima smo dobili državu.

 – Suočeni sa brojnim teškoćama, Srbi u Osmanskoj imperiji su bili prinuđeni da stalno žive u nekoj vrsti „vanrednog stanja“ – smatra dr Miroslav Svirčević. – Samo takvo ljudstvo – osetljivo na svoj položaj, nenaviknuto na sistematsku državnu upravu, prilično nedisciplinovano, sa surovom gorštačkom naravi, s avanturističkim nagonom, s mnogo vrele hajdučke krvi u žilama, moglo je podariti u osvit 19. veka ustaničkim vođima Karađorđu i Milošu vojsku koja im je bila potrebna za oslobađanje Srbije. 

* * * * * * * *

HRONOLOGIJA (prema prof. dr Momčilu Pavloviću)

  1. GODINA
  • 4-10. februar – Seča knezova, ubijeno oko 150 srpskih prvaka
    1. februar – Skupština u Orašcu izvikala Karađorđa za vođu ustanika
    1. avgust – pregovori sa Bećir-pašom. Pogubljena četvorica dahija
  1. GODINA
  • 18-20. avgust – Prvi sukob ustanika i turske regularne vojske na Ivankovcu. Težak poraz Turaka
    1. avgust – U Borku održana skupština na kojoj je osnovan Sinod, prva ustanička vlada
  1. GODINA
    1. mart – sultan Selim III objavio ustanicima rat i pozvao vojsku u džihad (sveti rat)
    1. avgust – U bici na Mišaru ustanici porazili dvostruko brojnije turske trupe
  • novembar – Skupština ustanika u Smederevu prihvatila Portin mirovni predlog
  1. GODINA
    1. januar – zauzeta beogradska tvrđava i oslobođen Beograd
    1. januar – komandant ruske vojske pozvao Srbe da odbace Portin mirovni predlog
  1. GODINA
    1. maj – Austrija od ustanika zahteva upravu nad gradovima koji leže uz Savu i Dunav
    1. septembar – U Beogradu otvorena Velika škola
  • 18/19. decembar – Skupština u Beogradu donela ustavni akt kojim su ograničena prava vožda
  1. GODINA
  • Kraj januara – Huršid-paša predložio Krađorđu separatni mir. Karađorđe odbio
    1. april – Nastavak rata Rusija-Turska. Posle 18 meseci zpočeli sukobi Srba i Turaka
  • 27/28. avgust – Ruski izaslanik Rodofinikin pobegao u Pančevo. Karađorđe se nudi Austriji i Francuskoj
  1. GODINA
  • januar – srpska delegacija u Parizu traži priznanje Srbije
    1. februar – Grof Meternih predložio caru da se u Srbiji uspostavi mir
  1. GODINA
  • 19-25. januar – Uspostavljena vlada (popečiteljstvo) od šest popečitelja (ministara) i Veliki zemaljski sud
  1. GODINA
    1. maj – Rusija i Turska u Bukureštu zaključile mir. Mirovnim ugovorom Srbija vraćena pod suverenitet Porte
  1. GODINA
    1. jul – Karađorđu uručeno pismo Huršid-paše, koji od Srba traži bezuslovnu predaju
    1. jul – Karađorđe uz saglasnost Sovjeta poziva narod na odsudnu bitku
    1. oktobar Karađorđe napušta Srbiju. U Austriju pobeglo više od 100.000 srpskih izbeglica
    1. oktobar – Turci ponovo zauzeli Beogra

B. SUBAŠIĆ

Izvor: novosti.rs  /14. februar 2013.

______________________________________________________________________________

Srodne teme: DANAS JE DAN DRŽAVNOSTI REPUBLIKE SRBIJE…

______________________________________________________________________________

 

DUHOVNA OSNOVA MORALA…

tamoiovde-logo

Moral se ne održava i ne čuva snagom javne kontrole: ta kontrola je nemoćna i nedovoljna; to je puka politička kontrola. Moral, pre svega, nije neka „racionalna“ kategorija, neko (aristotelovsko ili metafizičko) dejstvo razuma koji bi u čoveku određivao „dopustivu i društveno korisnu“ meru strasti (egocentričnog, grešnog osećanja).

250px-%d1%92%d0%b0%d0%ba%d0%be%d0%bd_%d0%b0%d0%b2%d0%b0%d0%ba%d1%83%d0%bcMoral je osećanje, i to osećanje dužnosti, a to osećanje proizilazi iz čovekova osećanja pripadnosti duhovnoj zajednici, u kojoj čovek, opet osećanjem i samo osećanjem (ne razumom!), nalazi i doživljava svoj lični identitet, doživljava svoje (tajno, „intimno“) poistovećenje, tako da čovek svoj moralni čin (ili žrtvu, požrtvovanje, vršenje dužnosti čak i po cenu života!) ne doživljava kao negaciju svoje ličnosti ili ličnog interesa, nego kao potvrdu svog duhovnog identiteta, svoje pripadnosti duhovnoj zajednici! Tako se moral – kao čuvanje zakona i pravne države (pogotovu u ratu, kao u Srba u godinama 1912-1918) – javlja, i može da se javlja, samo kao potvrda i sila ličnosti, duhovne kategorije čoveka

Kao što je osnova stabilne države moral njenih državljana, tako je i osnova morala ličnost, i to u njenom osećanju pripadnosti duhovnoj zajednici u kojoj čovek, transcendencijom (kad osećanjem prevazilazi svoju individualnost, posebnost postojanja), nalazi svoj identitet: duhovni identitet!

Žarko Vidović, ISTORIJA I VERA /Istorijska svest, suština i moral nacije/, Svetigora, Cetinje, 2008

Posted in ESEJŽarko Vidović,

Izvor: srodstvopoizboru

________________________________________________________________________________

ASTRONOMSKA OPSERVATORIJA…

tamoiovde-logo

Astronomska opservatorija – od naučne institucije do muzeja

aoblogo-150x150

Logo Astronomske opservatorije sa natpisom: Omnia in numero et mensura – Sve je u broju i meri, 1887.

zastava-150x150Astronomska opservatorija jedna je od najstarijih srpskih naučnih institucija, a čak su i gradsko naselje i opština na kojoj se nalazi po njoj dobili ime „Zvezdara“. Ove godine navršava se i 130 godina postojanja Opservatorije i 160 godina od rođenja njenog prvog upravnika Milana Nedeljkovića.

Razvoj Opservatorije

Osnivanje se vezuje za prvog školovanog astronoma u Srbiji Milana Nedeljkovića, koji je, vrativši se sa studija u Francuskoj, ubedio vlasti da osnuju opservatoriju. Zahvaljujući njegovim naporima, dekretom Milana Kujundžića, ministra prosvete Kraljevine Srbije, 1887. godine osnovana je Astronomska i meteorološka opservatorija Velike škole.

porodicna-kuca-ernsta-gajzlera-u-kojoj-se-nalazila-opservatorija

Porodična kuća Ernsta Gajzlera, u kojoj se nalazila Opservatorija

Prvi upravnik bio je Nedeljković, a opservatorija je bila smeštena u porodičnoj kući Ernesta Gajzlera na Vračaru. Kasnije biva premeštena u zgradu u Karađorđevom parku, a pošto je u početku primarna delatnost bila meteorologija, u toj zgradi se danas nalazi Republički hidrometeorološki zavod. 

Tokom Prvog svetskog rata većina instrumenata je uništena ili oštećena, a zahvaljujući velikom zalaganju Milana Nedeljkovića, nabavljeni su novi instrumenti na ime ratne odštete.

nedeljkovic-300x300

Milan Nedeljković,, osnivač Opservatorije i profesor Velike škole, reljef, foto: AOB

Astronomska i meteorološka opservatorija su se razdvojile 1924. godine. Zahvaljujući drugom astronomu i njenom upravniku Vojislavu V. Miškoviću, opservatoriji je dodeljena lokacija na Velikom Vračaru, na koti 253 (današnja Zvezdara)  i 1930. godine počinje izgradnja četiri paviljona. Češki arhitekta Jan Dubovi je projektovao zgradu i ona predstavlja primer rane moderne arhitekture u Srbiji. Opservatorija je otvorena 1932. godine i tada počinje intenzivan naučnoistraživački rad.

Razaranje i propadanje

miskovic-300x300

Vojislav V. Mišković, osnivač nove Astronomske opservatoriie

Posle Drugog svetskog rata obnovljeni su ratom razoreni paviljoni, a izgrađena su još tri. Ni devedesetih godina 20. veka, opservatorija nije bila pošteđena. Pored toga što nije u nju ulagano i što je većina mladih astronoma otišla iz zemlje, u paviljonima u kojima je bila smeštena jedinica Vojske Jugoslavije, izbio je požar u kojem je uništen jedan teleskop.

dokument-o-osnivanju-opservatorije-768x549

Dokument o osnivanju Opservatorije, Foto: AOB

Kompleks Astronomske opservatorije u Beogradu je odlukom Vlade Republike Srbije od 2001. godine proglašen za spomenik kulture. Od 2002. godine postignuti su značajni pomaci u radu Opservatorije.

Danas je u njoj zaposleno 40 naučnika a uspostavljena je saradnju sličnim institucijama u Čileu, Moskvi, Atini, Turskoj…

Posmatranje tamnog neba na planini Vidojevica

Svetlosno zagađenje grada je značajno smanjilo mogućnosti za profesionalna posmatranja iz zvezdarske Opservatorije. Zato je formirana njena posmatračka stanica na planini Vidojevici kod Prokuplja čija je izgradnja započeta 2005. godine

Vidojevica je jedna od retkih planina u Srbiji sa tamnim nebom, na kojoj je svetlosno zagađenje minimalno.

Sa teleskopom „Milutin Milanković“ u novi pohod ka zvezdama

veliki-refraktor-snezana-negovanovic-2010-1-768x514

Veliki refraktor, foto: Snežana Negovanović, 2010, Zavod za spomenike grada Beograda

U protekloj godini u Srbiju je dopremljen najveći teleskop u zemlji i regionu, a nosi naziv po našem čuvenom naučniku Milutinu Milankoviću, koji je bio i jedan od upravnika Opservatorije. Nabavku ovog teleskopa, čiji je prečnik ogledala 1.4m, vrednog milion evra, finansirala je Evropska unija kroz šestogodišnji međunarodni projekat „Bellisima“. U potpunosti je automatizovan, a posmatranje će se vršiti preko interneta. To je trenutno najveći teleskop na zapadnom Balkanu.

Postavljen je i upola manji teleskop koji je nazvan po osnivaču Opservatorije „Nedeljković“.

Astronomska otkrića

biblioteka-opservatorije-768x514

Biblioteka Astronomske opservatorije Beograd, foto: AOB

Beogradski astronomi su od 1936. do 1956. godine otkrili 43 mala tela u Sunčevom sistemu. Seriju je otvorio astronom Pero Đurković, koji je u Belgiji otkrio asteroid 1564 i nazvao ga „Srbija“. On je prvi video ukupno pet asteroida među kojima su oni nazvani Milanković i Zvezdara, a jedan nosi i ime njegovog sina Dejana.

Astronom Milorad Protić, koji je pokrenuo Službu za posmatranje malih planeta i Sunca, je otkrio čak 33 asteroida od kojih mnogi nose domaće nazive: 1507 Beograd, 1550 Tito, 1554 Jugoslavija, 1675 Simonida, 2244 Tesla i 2348 Mišković. Među njima je i telo 1724 koje je Protić nazvao po svom unuku Vladimiru.

Protićeva istraživanja je nastavila Vojislava Protić-Benišek. Pre nekoliko godina je jedan asteroid dobio i njeno ime, a postuhmno je dodeljen i Miloradu Protiću.

Nekadašnji direktor opservatorije Zoran Knežević je 1980. godine učestvovao u otkrivanju četiri mala nebeska tela, da bi 1991. godine italijanski astronomi po njemu nazvali asteroid okruglog broja 3900.

U istraživačkom radu Opservatorije otkriveno je oko 260 dvojnih zvezda koje uglavnom nose imena otkrivača, kao i preko 40 planetoida, među kojima su i „Srbija“, „Zvezdara“, „Tito“…

Transformacija u muzej

Danas se zvezdarska Opservatorija sve više preusmerava na teorijski rad. Budući da baštini  bogatu zaostavštinu, započeta je njena transformacija u muzej, ali kako kaže direktor Gojko Đurašević „zbog manjka sredstva taj proces je usporen“.

„Borimo se za puko preživljavanje. Uspeli smo da registrujemo zbirku instrumenata, koji će biti eksponati na izložbi povodom obeležavanja 130 godina postojanja Opseravatorije“,  kaže Đurašević.

Opservatorija je otvorena i za posetioce, svake poslednje subote u mesecu od aprila do oktobra, ljubitelji gledanja u zvezde mogu da je posete u Volginoj 7.

„U toku jednog obilaska dođe od 100 do 150 ljudi. Među njima je i veliki broj učenika beogradskih škola i studenata. Omogućeno im je da pogledaju najveću astronomsku biblioteku u Srbiji, paviljon Velikog reflektora kao i najveći teleskop te vrste na Balkanu“, kaže direktor Astronomske opservatorije u Beogradu Gojko Đurašević.

Biblioteka Opservatorije sadrži preko 5000 knjiga i oko 100 000 brojeva periodičnih publikacija iz oblasti astronomskih i astrofizičkij istraživanja. Jedna od najstarijih knjiga u biblioteci je „Elementorum universae matheseos“ Tom III, Ruđera Boškovića štampana u Rimu 1754. godine. Osim nje, biblioteka poseduje i „Kalendar“ Zaharija Orfelina, koji je štampan u Beču 1783. godine.

Jovana Pešić

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Izvor: avantartmagazin/04/02/2017  |   Filed under: ArtIstorija  |   Posted by: avantart

_______________________________________________________________________________

 

GROČANSKA ČARŠIJA – SRCE STARE VAROŠI KRAJ DUNAVA…

tamoiovde-logo

Malo je poznato da je Grocka jedinstvena po broju i značaju istorijskih i kulturnih dobara. Narodi koji su je naseljavali još od neolita, ostavili su brojne tragove – danas kulturno-istorijska dobra, arheološka nalazišta i lokalitete, značajne za grad Beograd i Srbiju, ali i svetske okvire.

grocanska-carsija-foto-zorica-atic-768x509

Gročanska čaršija, foto Zorica Atić

Prve naseobine na prostoru današnje Grocke, koja je zbog svojih prirodnih lepota u 20. veku nazvana “Mala Kalifornija”, nastale su 6.000 godina pre nove ere. Kao naselje se u spisima prvi put spominje još u devetom veku (878), pod slovenskim imenom Gardec.

Već u turskim popisima iz 16. veka, ovo staro naselje kraj Carigradskog druma imalo je status varošice, da bi u 18. i 19. veku bilo središte istoimenog sreza i nahije, sa carinarnicom i pratećim uredima.

Teritorija Grocke je tada obuhvatala i veliki deo današnjeg Beograda – Mladenovac, Sopot i Lazarevac, Jajince, Kumodraž, Resnik, Rušanj, deo Voždovca, čitav podavalski kraj, Mirijevo, Višnjicu… Bile su to plodne gročanske njive, koje su urbanizacijom postepeno prerastale u gradska naselja i opštine. Nekoliko istorijskih detalja potvrđuje ove teritorijalne granice: Vasa Čarapić iz voždovačkog Belog Potoka, čuveni Zmaj od Avale, bio je gročanski vojvoda, a mladi Ilija Garašanin, znameniti Gročanin i državnik, tvorac Načertanija, prvu državnu službu dobio je u gročanskoj carinarnici, i to kao carinik na “udaljenoj” rečnoj granici gročanskog sreza – u selu Višnjici na Dunavu.

carsija-izmedu-2-rata-150x150

Gročanska čaršija između dva rata, foto: Centar za kulturu Grocka

izgled-carsije-pred-ii-svetski-rat-150x150

Izgled Gročanske čaršije pred Drugi svetski rat, foto: Centar za kulturu Grocka

carsija-posle-2-sv-rata-150x150

Gročanska čaršija posle Drugog svetskog rata, foto: Centar za kulturu Grocka

Spisak vrednih lokaliteta, spomenika kulture i značajnih nalaza je poduži, budući da Grocka “leži” na jednoj od najvažnijih srednjovekovnih saobraćajnica na Balkanu, Carigradskom drumu. Istom trasom protezao se i antički Vojni put (Via Militaris), kojim su stari Rimljani putovali do Male Azije, a Grocka je upisana kao Mutatio ad sextum militare – utvrđena postaja na tom putu.

U Grockoj je na arheološkom lokalitetu Dubočaj otkrivena prva antička villa rustica u Srbiji, kao i neolitsko naselje starčevačke kulture.

Posebno se ističe Arheološko nalazište “Belo brdo” u Vinči iz doba neolita, koje predstavlja ne samo lokalitet od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, već je i središte prve evropske civilizacije. Kao takvo, deo je evropskog i svetskog kulturnog nasleđa.

1-150x150

Vinča, foto Zorica Atić

4-150x150

Vinča, foto Snežana Negovanović (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)

2-150x150

Vinča, Foto Zorica Atić

Naselje Brestovik opštine Grocka poznato je po vinogradarima i grobnicama iz doba antike.Ističe se Kasnorimska grobnica otkrivena krajem 19. veka, i to kao jedina antička grobnica na teritoriji Beograda koja je u toj meri očuvana, da u nju i dan-danas može da se uđe.

U Grockoj se nalazi najviše sačuvanih starih varoških kuća zaštićenih kao spomenici kulture, izvanrednih primeraka narodnog neimarstva, starijih od većine monumentalnih zdanja u centru prestonice. Zaštićeni pojedinačni stambeni objekti u nekadašnjim čaršijskim sokacima nose nazive po porodicama kojima su generacijama pripadali: Rančićeva kuća (Majevička 9),Karapešićeva kuća (Zlatiborska 9), Teomirovića kuća (Zlatiborska 11), Cincarska kuća (17. oktobra 9), Vlajkovićeva kuća (17. oktobra 8), Popovića kuća (17. oktobra 4), Božića kuća(Hajduk Stanka 33), Topalovića kuća (Hajduk Stanka 30), Markovića kuća (Hajduk Stanka 16),Panića kuća (Bulevar revolucije 29), Smiljanića kuća (Dimitrija Tucovića 17).

panorama-grocke-foto-vladan-zivancevic-768x512

Panorama Grocke, foto Vladan Živančević (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)

Uže jezgro stare varoši, Bulevar oslobođenja, predstavlja prostornu kulturno-istorijsku celinu „Gročanska čaršija“, uz koju se formiralo prvobitno naselje. “Čaršija” je srce stare varoši kraj Dunava i najstarija gročanska ulica, po svojoj važnosti u rangu sa Kosančićevim vencem i starim jezgrom Zemuna, i to kao zaštićena ambijentalna celina.

Značajnija je po svojim karakteristikama, primera radi, od čuvene beogradske Skadarlije, koja takođe ima status zaštićene prostorne celine, ali ne i kategoriju “veliki značaj”. “Gročanska čaršija” je od 1966. godine pod patronatom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, i to kao druga po redu zaštićena prostorna celina na teritoriji grada Beograda (PKIC2), odmah nakon Knez Mihailove ulice (PKIC1).

Proces formiranja i afirmacije Grocke kao trgovačkog i privrednog centra vidan je i danas kroz njeno očuvano urbanističko i arhitektonsko nasleđe iz 18. i 19. veka – najrečitiji materijalni dokaz istorijskog razvoja i trajanja varošice.

“Gročanska čaršija” u dužini od 300 metara svojom arhitekturom i vizurama pruža mogućnost doživljavanja ambijenta koji je i značajno dostignuće narodnog neimarstva. Poput ostalih varoši i varošica, i Grocka je bila uređena na orijentalni način, sa prometnom čaršijom u središtu naselja oko koje su se nizali dućani i sokaci. Da je od samog svog nastanka bila trgovački i poslovni centar varošice, svedoči karakter i namena očuvanih starih kuća, od kojih najstarija potiče iz sredine 18. veka. Osim poslovnih zgrada sa dućanima, zanatskim radnjama i kafanama, u “Čaršiji” je bilo i par stambenih kuća varoškog tipa, čiji su vlasnici bili imućni trgovci i zanatlije.

Značajniji sačuvani objekti u okviru zaštićene ambijentalne celine su Apostolovićeva kuća iz sredine 18. veka, za koju se priča da je bila han, Nišlićeva kuća i Savića mehana s početka 19. veka, kao i vizuelno dominantna crkva Sv. Trojice, podignuta 1883. godine na temeljima starijeg sakralnog objekta iz 1828. godine, građenog podrškom kneza Miloša Obrenovića. U okviru “Čaršije” se nalazi i biblioteka “Ilija Garašanin“ u čijoj će galeriji od 2017. godine biti izložena stalna arheološka postavka, nalazi sa lokaliteta „Dubočaj“ u Grockoj – zaboravljeni legat prof. dr Aleksandra Kostića.

akvarel-grocanske-carsije-autor-stojan-nikolic-oko-1880-galer-matice-srpske-ns-768x615

Akvarel Gročanske čaršije, autor Stojan Nikolić, oko 1880, Galerija Matice srpske NS

Ove kuće, stare preko 200 godina, pokazuju veštinu narodnih graditelja koji su od drvenih konstrukcija, bez ijednog eksera stvarali zdanja koja traju do danas. Starije su od većine sačuvanih građevina u srcu Beograda, iako su zidane od laganih, “ekoloških” materijala sa podneblja – hrastovih greda povezivanih pleterom (bondruk), pri čemu su zidovi ispunjavani mešavinom slame i blata. Pokrivene su četvoroslivnim krovovima od ćeramide, veoma širokih streha, poput zaštitnih šešira sa obodom.

Prostrane varoške kuće sa više prostorija, podrumom, pristupnim tremom i istaknutim drvenim doksatom, predstavljaju karakterističan tip stambenog objekta u staroj arhitekturi varošice. Neimari su svoje znanje prenosili s kolena na koleno i imali razvijen osećaj kako za funkcionalnost i solidnost gradnje, tako i za lepo – vidljivi delovi konstrukcije (poput stubova i greda) i detalji enterijera skulptoralno su oblikovani, ukrašavani i rezbareni.  

Gročanske kuće od bondruka svojim arhitektonskim i etnografskim vrednostima predstavljaju najveće domete građevinske, stambene i likovne kulture u našoj narodnoj arhitekturi.

Sam centar naselja je osamdesetih godina 20. veka delimično obnovljen u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda uz poštovanje tradicionalne arhitekture, godine 1994. je delom postao pešačka zona, a 2016. godine je “Čaršija” u potpunosti rekonstruisana, kada su u ulicu vraćeni i nekadašnji drvoredi.

Grocka je od 1955. godine jedna od 17 beogradskih opština, u čijem je sastavu 15 razuđenih naselja. I dalje je čuveni voćarski i vinogradarski kraj pored Dunava, osobeni gradić-varošica na obodu velikoga grada, čarobnih panorama, prirodnih i kulturno-istorijskih lepota. To znaju svi koji su je ikada posetili, a mnogi među njima su poželeli da se ovde vrate, o čemu svedoči više hiljada vikend-kuća.

Zorica Atić, dipl. istoričar umetnosti

direktor Centra za kulturu Grocka

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Izvor: avantartmagazin.com

______________________________________________________________________________