JEDAN IZGUBLJENI RANDEVU…

tamoiovde-logo

Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

Foto ilustracija: Bora*S

U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo…

Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.


Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin, obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.

A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom, babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.

Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.

Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

Miroslav Antić


 

STRAŽAR NAD DOLINOM GRUŽE…

tamoiovde-logo

Sa Boračkog krša  se na lepote  gružanskog kraja, pruža pogled za nezaborav!

U centralnom delu Gruže na 14 kilometara od Knića nalazi se selo Borač. Ono što ga čini posebnim i atraktivnim je što se nad njim nadvija Borački krš,vulkanski breg u kojem su prirodne sile izvajale đžinovske figure neverovatnih oblika.


SPOMENIK PRIRODE „BORAČKI KRŠ“

Nad pitomom, zelenom dolinom Gruže, izdiže se kao mrki stražar vulkanski breg nezemaljskog izgleda-Borački krš.

tamoiovde-borac48dki-krc5a1-to-knic487

Borački krš

Strahovite prirodne sile su na strmoj južnoj litici brega izvajale fantastične skulpture od okamenjene lave.

Iza njihovih leđa, na severnoj strani brega nalaze se ostaci drevnog Borča.

Borački krš je živi muzej naše nacionalne i tragične istorije. Na njegovim dominantnim i teško pristupačnim vrhovima nalaze se ostaci temelja, pored antičkih zidina srednjevekovnog grada Borča.

Vekovima je bio izložen napadima raznih naroda sa svih strana. Naši stari srpski hroničari ga često pominju. Istorija kaže da su oko njega vođene duge i krvave borbe, tako da se njegovo ime Borač, koje je veoma staro, može jedino izvesti iz glagola „boriti se“.

Prepoznatljiv Borački krš po svom grebenu, oblika džinovske kreste izuzetno je privlačan za ljubitelje aktivnog odmora, planinare, alpiniste, rekreativce, izletnike…

Pored krsta koji predstavlja simbol ovog srednjevekovnog grada, pogled koji se pruža sa njegovih nestvarnih vrhova ostavlja bez daha. Višegodišnja je inspiracija brojnih pesnika i slikara. Duh vekova odiše ovim mestom i poziva svakog ko se na njemu nađe da se priseti svojih korena i drevnih vremena.

Zbog očuvanja stena izuzetnih geoloških i geomorfoloških karakteristika i karakteristične flore i faune od kojih su mnoge vrste zaštićene na osnovu nacionalnog zakonodavstva, Uredbom Vlade Republike Srbije stavljen je pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, odnosno I kategorije kao Spomenik prirode „Borački krš“.


Izvor teksta i fotografija: Katalog To opštine Knić


FOTO – PLUS

1

Borački krš, izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije


Vladimir-Jovanovski

Fotografija: Vladimir Jovanovski / Izvor: http://www.knicturizam.org.rs


Priredio: Bora*S


 

TRI VEKA PIVARSTVA…

tamoiovde-logo

Izložba Muzeja nauke i tehnike „Tri veka pivarstva u Beogradu“ o nastanku i razvoju pivarstva  otvorena je u Galeriji 51  (Skenderbegova 51), u Beogradu od 13. novembra 2019.

Foto: Moja Srbija

Zainteresovani posetioci imaju priliku da istu razgledaju do februara 2020. godine, svakog dana, osim ponedeljka.

Cena ulaznice je 200 RSD.

Priredio: Bora*S


TRI VEKA PIVARSTVA U BEOGRADU

GALERIJA 51, MUZEJA NAUKE I TEHNIKE – BEOGRAD

Muzej nauke i tehnike predstavlja izložbu Tri veka pivarstva u Beogradu, kustosa Nenada Lukića, posvećenu nastanku i razvoju pivarstva u Beogradu.

Ove godine navršavaju se tri puna veka od otvaranja prvih pivnica i ručnih pivara u Beogradu.

Beogradska industrija piva-BIP, proslavila je 180 godina postojanja, i još uvek je zaštitno ime pivarstva u Beogradu.

Pogon BIP-a na Mostaru je danas najstariji i jedini preostali industrijski kompleks u Beogradu u kome se još uvek odvija proizvodnja.

Katalogom izložbe i kroz izložbene panoe, autentičnim eksponatima, kao i dodatnim materijalom prikazan je razvoj pivarstva u Beogradu, od početka 18. veka,  kada se u njemu otvaraju prve ručne pivare, pa sve do današnjih mini pivara.

Posetioci izložbe će saznati koje su to bile poznate  beogradske pivnice u kojima se prevashodno konzumiralo pivo. Isto tako, saznaće koje su to značajne ličnosti važne za razvoj, ne samo pivarske industrije, već i srpskog društva u celini, kao što su familije Vajfert i Bajloni.

Posetioci će između ostalog moći da vide ručni aparat za pečatiranje čepova burića Vajfertove pivare, kako izgleda zlatna medalja koju je osvojila Parna pivara Ignjat Bajloni i sinovi na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, staru vatrogasnu pumpu koja je korišćena u Vajfertovoj pivari za prevenciju od požara, kolekciju BIP-ovih etiketa i krigli, BIP-ov marketinški materijal, tehnološku šemu proizvodnje piva, korporativni dokumentarni film o BIP-u iz 1970, televizijski prilog o prvom punjenju piva u limenke u SFRJ iz 1972, pivarski sitni mobilijar nekoliko savremenih mini pivara i dr.

Izvor:muzejnt.rs


„TEATAR NA ĐUMRUKU“- PRVO POZORIŠTE U BEOGRADU…

tamoiovde-logo

Predstavom“ Smrt Stefana Dečanskog“ Jovana Sterije Popovića, na današnji dan, 4. decembra 1841. godine u Beogradu je otvoreno prvo pozorište – „Teatar na Đumruku“


Teatar na Đumruku – prvo beogradsko profesionalno glumište

Foto: Narodna biblioteka Srbije

Sve je započelo sredinom devetnaestog veka preseljenjem Dvora iz Kragujevca u Beograd, novu prestonicu Kneževine Srbije.

Sa njim su stigle i najznačajnije institucije kulture i kulturni poslenici poput Atanasija Nikolića, Jovana Sterije Popovića, Petra Radovanovića, Jozefa Šlezingera i drugi. Dolaskom srpskih intelektulaca, snažnije je pokrenut i kulturni život Beograda. Ogroman doprinos, i očekivan prirodan sled dešavanja bilo je otvaranje i prvog profesionalnog pozorišta u Beogradu.  

Ono je počelo da radi, po nalogu kneza Mihajla Obrenovića, 16. decembra (po novom kalendaru) 1841. godine u magacinu carinarnice (đumrukana, na turskom) na savskom pristaništu, današnjoj Savamali, tada jednoj od najvećih beogradskih građevina. U staroj turskoj carinarnici adaptirana je sala sa 250 mesta i od decembra 1841. do kraja avgusta 1842. godine odigrano je pedeset pet domaćih i stranih dramskih dela.

Osnivanje pozorišta na Đumrku predstavljalo je deo šire državne, prosvetiteljsko-obrazovne strategije uspostavljanja institucija važnih za istoriju modernog razvoja Srbije. Potom je usledilo osnivanje Društva srpske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta i drugih institucija. I na taj način Beograd i Srbija se približavaju Evropi uz osnivanje institucija koja temelje državnosti kneževine.

Foto: Wikipedia – Anastasije Nikolić

Po nalogu kneza, i uz državne subvencije, utemeljivači i rukovodioci Teatra na Đumruku bili su Atanasije Nikolić, profesor matematike i „zemljemerenja“, Petar Radovanović i naš poznati komediograf, i jedna od centralnih pozorišnih ličnosti u Srba, Jovan Sterija Popović. 

Postavkom Sterijine drame Smrt Stefana Dečanskog, odigrane kako govore istorijski podaci samo jednom, počeo je rad Teatra na Đumruku koji će, za manje od godinu dana postojanja, izvršiti značajan uticaj na razvoj pozorišta u Srba, formiranje publike, repertoarske politike, pozorišne kritike, uopšte na razvoj nacionalnog pozorišta i dramske književnosti.

Foto: SkyscraperCity – Zgrada Đumrukane početkom 20. veka

Teatar na Đumruku praktično je bio nastavak Sterijinog i Nikolićevog rada započetog u Kragujevcu 1840. godine. Od početka brigu o teatru vodilo je Popečiteljstvo prosveštenija (Ministarstvo prosvete), koje je za upravnika imenovalo Petra Radovanovića, jednog od najznačajnijih srpskih kulturno-prosvetnih i školskih poslenika u prvoj polovini 19. veka.

Atanasije Nikolić je takođe imao zvanje upravnika i bavio se poslovima iz umetničkih oblasti, dok je Radovanović bio zadužen za finansijsko i organizaciono poslovanje i funkciju upravnika obavljao je celim tokom postojanja.

Od početka rada do 25. februara 1842. glumački ansambl su činili amateri. U februaru je oformljen profesionalni glumački ansambl. U „Novinama Srbskim“ raspisan je konkurs za stalne glumce. Na oglas su se javili članovi srpsko-hrvatske družine iz Zagreba (koji su bili okupljeni u „Domorodnom teatralnom društvu“ iz Zagreba, nekadašnjem „Letećem diletantskom pozorištu“, nastalom u Novom Sadu). Uprava pozorišta ih je  angažovala i oformljen je profesionalni ansambl, koji je 26. februara izveo komad „Miloš Obilić“, Jovana Sterije Popovića. Tako je Teatar na Đumruku postao prvo profesionalno pozorište u Srbiji u kojem  su predstave redovno izvođene četvrtkom i nedeljom.

Slika: Jovan Sterija Popović – Jedan od osnivača prvog beogradskog teatra

Teatar na Đumruku prestao je da radi krajem avgusta 1842, za vreme bune ustavobranitelja. Poslednja predstava odigrana je 16. (ili 19) avgusta. Ubrzo je Toma Vučić Perišić podigao bunu tokom koje je sa vlasti svrgnut Mihailo Obrenović, čest posetilac Teatra na Đumruku.

Ovo je bilo pozorište sa društvenom misijom, da pored zabave održava u pameti dela naših predaka i sudbinu njihovu… da ponavlja na daskama narodni život radi pouke u utvrđivanju u patriostvu.

AUTOR: Petar Minić

Izvor: www.011info.com


 

NA PEŠKIRU, DEVOJAČKI SNOVI, NESLUĆENI…

tamoiovde-logo

TEKERIŠKI PEŠKIR

„Tekeriški peškir je neobičan i vredan eksponat koji svedoči o moralu i snazi srpskog vojnika.

Ovaj suvenir je sećanje na Tekeriški peškir i u potpunosti je napravljen ručno i od prirodnih materijala. Izrađen je od strane Gradske organizacije invalida rada.

U jednoj noći kada su vođene najveće borbe tokom Cerske bitke, renjen je Mileta Milutinović, vojnik iz okoline Svilajnca. Ne želeći da saborci napuste boj zbog njega, sam je dopuzao do napuštene kuće tražeći pomoć. Tamo je pronašao sanduk sa devojačkom spremom Perse Spajić. Da bi zaustavio krvarenje, uzeo je dva peškira i previo rane. Kada se oporavio vratio se u borbu, prošao albansku golgotu, učestvovao u proboju Solunskog fronta, ali se od peškira nije odvojio.

Kada je rat završen, Mileta se vratio u rodno mesto, ali samo sa jednim peškirom. Oslobodio se ratnih strahota, ali ne i griže savesti što je uzeo nešto tuđe, i još deo devojačke spreme. Raspitivao se godinama i saznao da je Persa umrla tokom rata, pre udaje. Ni to nije umirilo savest jednog vojnika tako da je Mileta Milutinović odlučio da sačuvani peškir vrati uprkos svemu. To je učinio kada je došao na obeležavanje šest decenija od početka Cerske bitke. 

Od 1975. godine originalni peškir se čuva u Narodnom muzeju u Šapcu.

Persida je svoje devojačke snove utkala u ovaj peškir ne sluteći da će upravo on nekom spasiti život i dati nadu.“ *

*Tekst u celosti preuzet sa pratećeg flajera uz suvenir „Tekeriški peškir“ na štandu TO grada Šapca u Kragujevcu. 

 

Foto: Bora*S


Jedinstven i originalan

Tkani peškir iz Pocerine, sa početka 20. veka predstavljao je deo devojačke spreme koju su devojke pripremale za udaju i koju su prilikom udaje sa radošću nosile u novi dom.

Izvor fotografije: Vikipedija

Tkan je na razboju, tankim nitima lana i pamuka,   ukrašavan  crveno-žutim položenim linijama i cvetovima.

Izatkani peškir je na  krajevima obrubljivan čipkom a potom dodatno ukrašavan, personalizovan vezom.

Na orginalnom, Persinom peškiru, sa jedne strane je izvezeno: „Persa Spajića đevojka”, a sa druge „Dobro jutro dobri domaćine, sretan ti praznik”.

Tkani  deo peškira dugačak je 220, a sa obostranom heklanom čipkom 250 santimetara.

Prilikom obrubljivanja svog peškira čipkom, devojka Persa je zadnji red heklala crnim koncem, što nije svojstveno za devojačku spremu.

Ima li u ovom detalju  slutnje duše Spajića devojke, da će njeni devojački snovi u vremenu zlih, iz nigdine pristiglih, biti nasilno razvejani i  zanavek nedosanjani?

Priredio: Bora*S


 

 

ČUVARI KULTURNE BAŠTINE…

tamoiovde-logo

Narodni muzej u Leskovcu proglašen najboljim u Srbiji

Velika izložba pod nazivom „Čuvari kulturne baštine“, upriličena povodom 70 godina postojanja Narodnog muzeja u Leskovcu, te otvaranje „Dečjeg muzejona“, postavke pod motom „Srbi i Francuzi – braća po oružju“ kojom je Srbija u Parizu obeležila vek od završetka Velikog rata, te prilagođavanje dela stalne postavke slepim i slabovidim osobama su samo neki od razloga zbog kojih je pomenutoj ustanovi kulture u gradu na Veternici pripala nagrada „Mihailo Valtrović“.

Foto: muzejleskovac.rs

Proglašavajući Leskovčane za najbolje u prošloj godini, Muzejsko društvo Srbije je odalo priznanje „rezultatima koji po stručnom i naučnom značaju predstavljaju istaknuti doprinos razvoju kulture“.

Leskovački Narodni muzej je, tako, ponovio uspeh od pre četiri godine, kada se dičio delom nove stalne postavke nazvane „Vremeplov leskovačkog kraja„, te se velikom izložbom na temu „Jug Srbije u Velikom ratu“ predstavio i beogradskoj publici. Lane su, takođe, u prestonicu „doneli“ i priču o ratnom putu legendarne Moravske divizije.

– Ovogodišnja nagrada ima još veći značaj jer je u konkurenciji bio i Narodni muzej u Beogradu, a mi smo se plasirali ispred te nacionalne institucije – kaže direktor leskovačke ustanove za ponos Mira Ninošević. – Dragoceno nam je i to što smo izgradili kolektivni duh koji je neophodan da bi se realizovali ovako veliki projekti. Pritom, ne zapostavljamo ni rad u okviru druge faze obnove stalne postavke.

U gradu na Veternici se ponose i timom arheologa koji čine Smilja Jović, Vladimir Stojanović, Julijana Pešić i Vladimir Stevanović – autori izložbe pod nazivom „Tajne arheoloških depoa“.

 Inače, leskovačkoj ustanovi je pre nekoliko godina priznanje odao i Nacionalni komitet međunarodnog saveta muzeja sa sedištem u Parizu, proglasivši istoričare Miru Ninošević i Veroljuba Trajković za kustose godine, visoko ceneći dostignuća njihove postavke nazvane „Zlatno doba Leskovca“.

Izvor: turistickisvet.com/ Novosti

____________________________________________________________________________________________