ŽENE U SREDNJEM VEKU…

tamoiovde-logo

Kad je na početku trećeg milenijuma završio aktivnu karijeru univerzitetskog profesora u SAD srpski književnik iz Čikaga i istoričar književnosti Nikola Moravčević počeo je da piše istorijske romane iz dubokog profesionalnog uverenja da je ovaj žanr kod Srba strašno zaostao.

Osim što je poradio na popravci žanra, Moravčević je u srpsku književnost vratio srpski srednji vek gotovo celu deceniju pre nego što su Nemanjići postali popularni u Srbiji i dobili prvi TV serijal na državnoj televiziji. Posle knjiga u kojima su glavni junaci bili srpski srednjovekovni vladari i plemići, Nikola Moravčević je u izdanju svog ovdašnjeg izdavača Arhipelaga objavio istorijsku studiju o ženama državnicima i diplomatama s kraja 14. i početka 15. veka, pod nazivom Srpske vlastelinke.

U njoj su opisani životi šest znamenitih Srpkinja: kneginje Milice, supruge kneza Lazara, njihovih tri kćeri Olivere, Mare i Jelene Lazarević, Mare Branković, starije ćerke despota Đurđa Brankovića i malopoznate plemkinje Jelene Dejanović, koja je udajom za vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa postala poslednja romejska carica. Kneginja Milica, njena najstarija kći Mara, udata za Vuka Brankovića, kao i nešto mlađa Jelena supruga Đurđa Stracimirovića Balšića na državnu scenu stupile su nakon što su postale udovice.

Dok su kneginja Milica i Mara Branković, uprkos teškoćama, uspešno upravljale posedima koje su nasledile, Jelena Balšić je žestoko ratovala protiv dominacije Mletačke republike. Sa političke scene povukla se udajom za Sandalja Hanića Kosaču, kojom je osigurala potporu svom sinu Balši Trećem kao vladaru Zete. Dve srpske sultanije, Olivera Lazarević i Mara Branković, bile su diplomatska potpora Srbiji – Olivera za života sultana Bajazita, kasnije je posredovala u porodičnim sporovima, a Mara posle smrti svog muža sultana Murata Drugog, u čemu je imala veliku pomoć svog posinka sultana Mehmeda Drugog. Veruje se da posle sultanije Mare niko od Srba nije imao toliki uticaj na Porti.

Princeza Jelena Dejanović Dragaš, kći vlastelina Konstantina Dejanovića i unuka rođene sestre cara Dušana, bila je poslednja vizantijska carica. Veruje se da je zahvaljujući njenoj državničkoj mudrosti propast Vizantije bila odložena bar za pola veka. Posle smrti cara Manojla Drugog preuzela je državničke dužnosti, a potom u vođenju države pomagala i svom sinu caru Jovanu Osmom, kome ni kad je napustio ovaj svet nije zaboravila potpisivanje crkvene unije sa Rimom – zabranila je da mu se ime pominje na liturgijama uz imena ostalih romejskih careva.

„Osnovni razlog za pisanje ove studije jeste to da se prepoznaju i cene jedinstveni doprinosi ovih žena u oblasti državništva i diplomatije i da buduće generacije Srba bolje razumeju koliko im je kuraži, samopregora i mudrosti bilo potrebno da u predominantno muškom svetu surovih političkih sukoba i borbi za dolazak i ostanak na vlasti u njihovom dobu uđu u ta opasna nadmetanja i na delu dokažu da su u njima ne samo ravne, nego čak i superiorne u pogledu mnoštva realnih vladalačkih postignuća koje istorija i dolazeće generacije treba da dostojno pamte“, objašnjava Nikola Moravčević u završnici knjige, koja je kao i sva njegova dela o srpskoj prošlosti zasnovana na obimnim istraživanjima istorijske građe i umeću istorijske rekonstrukcije.

Nikola B. Moravčević (Zagreb, 1935), univerzitetski profesor, pisac istorijskih romana i istoričar književnosti, po završetku Akademije za pozorišnu umetnost BU otišao je u SAD, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu, a potom i doktorirao na odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu. Profesor na odseku svetske književnosti Univerziteta države Ilinois u Čikagu, bio je osnivač i šef katedre za slavistiku. Autor je dve stotine književnih eseja i kritičkih prikaza iz oblasti ruske i srpske književnosti štampanih u desetak zbirki eseja u više vodećih enciklopedija, kao i u velikom broju književnih časopisa u SAD i Kanadi. Član je nekoliko američkih i internacionalnih profesionalnih udruženja i počasni doktor Vroclavskog univerziteta u Poljskoj. Bio je osnivač i 15 godina glavni urednik Srpskih studija, jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi. Dobitnik je nagrade Rastko Petrović za životno delo. Član je Krunskog saveta i nosilac Ordena Belog orla prvog stepena.

Piše: J. Tasić

 Izvor: Danas.rs

_____________________________________________________________

Advertisements

„DAMA S LAMPOM“…

tamoiovde-logo

Florens Najtingejl

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima.

Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju. Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859. godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor:  srednjeskole.edukacija.rs

_______________________________________________________________

NAJMANJA ŠVAJCARSKA OPŠTINA POSTAJE HOTEL…

tamoiovde-logo

Živopisno selo Corippo, u Ticino Verzasca dolini, zvanično je najmanja opština u Švajcarskoj, koja ima samo 14 stalnih stanovnika i istorijsku arhitekturu. Da bi osigurala budućnost ovog mesta, Fondacija Corippo 1975 želi da seoce pretvori u „difuzni hotel“. Prva gostinjska soba trebalo bi da bude spremna na proleće 2018. godine.

Foto: Wikiwand

– Tradicionalne kuće sa svojim kamenim krovovima ostale su prilično nepromenjene od početka 20. veka i okružene su prirodom koja je u velikoj meri netaknuta – objašnjava Fabio Giacomazzi, arhitekta i predsednik Fondacije Corippo 1975.

Planinsko selo Corippo, smešteno u blizini Lokarna u južnom delu Švajcarske gde se govori italijanski jezik, nekada je imalo 300 stanovnika. Ali, u poslednja dva veka mlađe generacije su ga polako napuštale. Do 1975. godine, lokalna poljoprivreda je gotovo nestala, a danas u selu živi samo 14 ljudi.

Lokalne vlasti su pokušavale da zaustave pad broja stanovnika i da selo vrate u život. Godine 1975. Corippo je osvojio nagradu za očuvanje spomenika i kulturne baštine, i to je dovelo do stvaranja Fondacije.

Upravo je Fondacija došla na ideju za spasavanje sela kroz koncept „difuznog hotela“, koji ima za cilj da na održiv način, kroz turizam, sačuva ovaj istorijski lokalitet. Princip hotela je takav da su sobe, uređene u autentičnom lokalnom stilu, „razbacane“ u različitim građevinama unutar sela. 

Seoski restoran služiće kao recepcija za prijem gostiju, za sastanke i kao trpezarija, dok će trgovi ispred gradske većnice i seoske crkve postati prostori za sastanke na otvorenom. 

Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, biće renoviran i stari mlin, javna pekara i prostorija za sušenje kestena, a gajenje raži, konoplje, kestena i uzgoj koza, doprineće revitalizaciji lokalne privrede.

U junu ove godine, Corippo je osvojio nagradu Švajcarske hotelske i restoranske asocijacije „Gastrosuisse“ za hotelsku inovaciju.

Međutim, realizacija celog projekta iznosila bi 6,16 miliona dolara, i taj novac još uvek nije u potpunosti sakupljen. Uprkos tome, ljudi iz Fondacije se nadaju da će nedavna nagrada „Gastrosuisse“ imati određeni uticaj da se pročuje za ovaj projekat.

– Od dobijanja nagrade, ljudi nas zovu da rezervišu sobu u hotelu. Ali, on još uvek ne postoji – rekao je Giacomazzi.

No, ukoliko se Corippo uspešno pretvori u hotel, biće to prvi difuzni hotel u Švajcarskoj, dok u susednoj Italiji postoji oko 100 sličnih projekata.

 Swissinfo

Izvor: turistickisvet.com/8. Avgust 2017

______________________________________________________________

 

 

ČUDA FRUŠKE GORE…

tamoiovde-logo

ČUDA FRUŠKE GORE: Grgeteg – oaza mira i blagoslova duže od pola milenijuma

Manastir Grgeteg smešten je na mirnim obroncima Fruške gore, ušuškan u zagrljaj ove planine, kako jedno ovakvo kulturno blago i zaslužuje.

Naime, manastir Grgeteg je od Iriga udaljen svega 9 kilometara, od Novog Sada tridesetak, dok je od Beograda udaljen 72 kilometra, a do njega se pristiže lokalnim putem R130, od Iriga ka Grgetegu.

Prema legendi, ovu baroknu građevinu je osnovao despot Vuk Grgurević, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, kako bi u manastir Grgeteg smestio svog slepog oca Grgura Brankovića, kasnije hilandarskog monaha Germana.

Veruje se da je manastir podignut izmežu 1459. i 1521. godine, negde nakon pada Despotovine, a neposredno pre no što su Turci osvojili Srem. Ipak, tačna godina ostaće misterija.

Tokom svoje istorije manastir Grgeteg je vrlo često bio pribežište za kaluđere koji su pod naletom Turaka bežali iz Srbije.

Tako je manastir Grgeteg 1739. godine primio bratstvo manastira Slanci. U ovaj manastir su takođe sklanjane i vredne relikvije pa su iste godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg  prenete i njihove prestone ikone. Manastir nije uspevao da ostane netaknut tokom vekova.

Za vreme tursko – austrijskog rata 1683-1699. godine, manastir su zapalili Turci 1688. godine, posle čega biva napušten.

Kada je 1691. godine odlukom austrijskog cara Lepoloda, poklonjen Isaiji Đakoviću, počinje njegova obnova. Manastir se ponovo naseljava i obnavlja crkva i konaci. Crkva koju je sagradio Isaija Đaković bila je od kamena, sa dva kubeta. Pod je bio popločan opekama,a zidovi okrečeni. Zna se da je postojao ikonostas, koji nije sačuvan i ne zna se kako je izgledao.

U nekim spisima se pominju ikone tog prvog ikonostasa kao “proste molerie”, što dovodi do zaključka da su bile jednostavne i male umetničke vrednosti. 1744. godine Jakov Orfelin izrađuje nov ikonostas koji je na sebi imao 85 ikona, a danas su od njega ostale samo 2 ikone i to prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu). Pretpostavlja se da je očuvanje ovog ikonostasa bilo nemoguće zbog toga što je bio rađena na zidanoj podlozi.

Za današji izgled manastira Grgeteg zaslužan je arhimandrit  Ilarion Ruvarac, poznati istoričar, koji je započeo restauraciju manastira 1899. godine.

Tada je urađen i treći ikonostas od osnivanja crkve, koji je sa umetničke strane i najvredniji, jer ga je živopisao akademski slikar Uroš Predić. Živopisanje je trajalo 2 godine od 1902-1904. godine. Na ovom ikonostasu se nalazi 21 ikona.

Stare sačuvane drvene prestone ikone koje su do tada bile u nivoucarskih dveri, Predić je nasuprot dotadašnjem običaju postavio iznad carskih dveri. Pored toga Predić je oslikao samo dva najvažnija događaja  Rođenje i Vaskrsenje Hristovo. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali je kompletna unutrašnjost crkve ukrašena mnogobrojnim floralnim ukrasima. Ikonostas je sagrađen odkombinacije mermera, gipsa i kovanog gvožđa, tako da je drvo veoma malo zastupljeno ( carske i sporedne dveri).

U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona – izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone.  Manastir Grgeteg nije imao mnogo dragocenosti, ali je njihova vrednost bila veoma velika.

Pred II svetski rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas nalazi umuzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno).

Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. Obnova crkve je urađena po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Na osvećenju su prisustvovala velika imena tog vremena mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadzić, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18 ), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi. Arhimandrit Ilarion Ruvaracnakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine.

Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku iznad manastira.  Tokom II svetskog rada ovaj manastir je doživeo velika i teška oštećenja. Najveću štetu pretrpeo je zvonik koji je srušen do temelja. Zbog toga je novi otvoreni zvonik postavljen pod starim borovima, koji je bio u funkciji sve do 2002. godine, kada je obnovljen stari.

Obnova manastira počela je 1953.godine. Manastir se obnavlja postepeno pa su tako 1988. godine izvršeni konzervatorsko-restauratorski radovi. Obnovom manastirskog hrama, započetom 1987, crkva je građevinski sanirana, a dekoracija u njoj rekonstruisana.  Tokom 1994. su obnovljeni i manastirski konaci.

Danas, nakon više od 500 godina, Grgeteg i dalje odoleva zubu vremena, stasit, blistav i ponosan. Svojom lepotom oduzima dah, a svojom bogatom istorijom pomuti um mnogobrojnim turistima i posetiocima.

Ipak, njegova namena se za pola milenijuma nije promenila: tu je da pruži utočište i mir svakome kome je ono potrebno.

Deo teksta preuzet sa:http://www.ajmonegde.com/

Izvor: sremskevesti.rs

_____________________________________________________________

OVIH DANA-FELIX ROMULIANA…

tamoiovde-logo

Nekada moćan grad, koji se prostirao na 6,5 ha, sa oko 20 utvrđenih kula, bio je rezidencija rimskog cara Gaja Valerija Maksimijana Galerija (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. g.), zeta Dioklecijanovog.

 Unutar utvrđenja se nalazila raskošna palata, dva paganska hrama, tri hrišćanske crkve i druge građevine. Podni mozaici se smatraju ravnima najboljim ostvarenjima kasnoantičkog doba u Evropi.

_______________________________________________________________

Feliks Romulijana

Kasnoantička palata „Feliks Romulijana“ jedna je od najznačajnijih primera rimskog dvorsko-memorijalnog graditeljstva, zadužbina imperatora Gaja Galerija Valerija Maksimilijana (298-311 g.n.e.).

Palata je dobila naziv po majci imperatora Galerija- Romuli. Nalazi se nadomak sela Gamzigrad, 11 kilometara severozapadno od Zaječara.

Zbog svojih jedinstvenih arhitektonskih obeležja, ali i zbog lepote i kvaliteta sačuvanih umetničkij dela, na prvom mestu mozaika, kao i zbog činjenice da se radi o još uvek živom arheološkom nalazištu, Romulijana je 29. juna 2007. godine upisana u UNESKO-vu listu svetske kulturne baštine.

Široj javnosti je manje poznata činjenica da je dve godine pre čuvenog Konstantinovog Milanskog edikta iz 313. godine, Galerije 30. Aprila 311. godine, doneo u Nikomediji edikt kojim je obustavljen progon hrišćana.

Pogranična tvrđava

Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili hrišćanskoj crkvi. Tokom 5. veka palata je razarana od strane varvara, a u 6. vek Romulijanu je Justinijan i obnovio u vidu pogranične tvrđave.

Po svojoj lepoti, veličini, očuvanosti i svetski značajnim arheološkim nalazima, palata nadmašuje ostale spomenike iz tog perioda u Trieru, Milanu, Solunu, Istanbulu i Nikomediji.

Mozaički tepisi koji su prekrivali podove palate predstavljaju najviši domet mozaičke umetnosti svoga vremena i renesansu mozaičke umetnosti poznohelenističkog razdoblja. Prvo mesto pripada jedinstvenoj predstavi boga Dionisa, zatim Venatori (Carski lovci na divlje zveri) i Lavirint.

Dva značajna eksponata sa kasnoantičkog lokaliteta: Glava Galerija, izrađena od crvenog porforita, skupocenog „carskog kamena“ i Pilastar od tufopeščara, na  kome su u medaljonima prikazani tetrarsi, izloženi su 2013. Godine u Koloseumu u Rimu, povodom proslave 1700 godina Milanskog edikta.

Sakralni kompleks na brdu Magura, na oko jedan kilometar udaljenosti od glavne kapije, sačinjavaju dva mauzoleja, Galerijev i Romulin. Na tom mestu je obavljen obred apoteoze, odnosno, tu su car u njegova majka uvedeni u red božanstva.

Kompleks na brdu Magura nije samo u svetu jedinstven spomenik, već je ujedno i poslednji svedok ovako obavljenog čina divinizacije vladara i članova njegove porodice.

Literatura: Brošura Zaječar- izdanje „CEKIT“ Zaječar

 Bora*S


Pročitaj: CARSKA PALATA, FELIX ROMULIANA…


FOTO PLUS – klikom ns fotografiju do većeg formata 

SVET NAM IZMIČE KONTROLI…

tamoiovde-logo

Sve veći broj naučnika smatra da smo, nakon dvanaest hiljada godina epohe holocena, na prelomu hiljadugodišnjih epoha i stupamo u antropocen – epohu koju je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete. Najvažnije promene su klimatske – proistekle iz povećanja emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“.

Naučnici smatraju da prisustvujemo prelomu hiljadugodišnjih epoha Zemljinog razvoja, da se nalazimo na izmaku perioda holocena, koji je trajao 12.000 godina, i da stupamo u antropocen – epohu koju je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete.

Jasno je da se dve epohe ne smenjuju preko noći i da je period smene obeležen istovremenim prisustvom karakteristika obe epohe.

Šef Instituta za klimatske promene Australijskog nacionalnog univerziteta Vil Stefen smatra da upravo sada ulazimo u novu eru.

Antoni Gidens, britanski politolog, poznat po svojim holističkim gledištima, kaže da trenutno živimo u svetu „koji izmiče kontroli“, karakterističnom po tome što smo pokrenuli procese koji su jači od naše sposobnosti da ih kontrolišemo.

Međunarodna komisija za stratigrafiju ozbiljno razmišlja o formalnom proglašenju novog perioda u razvoju Zemlje 2016. godine.

Pojam „antropocen“ je 2002. godine uveo Paul Krucen, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju. Krucen je u jednom članku napisao da čovek bitno utiče na životnu sredinu u poslednjih 200 do 300 godina, i to u sve većoj meri – globalno.

Najvažnije promene su klimatske – proistekle iz povećanja emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“. Teorija o globalnom otopljavanju je poslednjih godina postala politički prihvaćena doktrina, koja ima veliki broj protivnika.

Prekretnica 1800. godine

Prema politički široko prihvaćenoj doktrini čovek menja hemijski sastav atmosfere, što će kao jednu od posledica imati sprečavanje nastupanja sledećeg ledenog doba.

Geolozi koji podržavaju prelazak u antropocen rukovode se i drugim merilima – oni ukazuju na dramatičan porast broja ljudi na Zemlji, na nestajanje mnogih biljnih i životinjskih vrsta, te na velike geološke zahvate, koje izaziva poravnavanje rečnih meandera ili poljoprivreda.

Mark Viliams, geolog sa univerziteta u Lesteru predlaže da se kao početak antropocena uzme godina 1800. Neki smatraju da bi pravi trenutak bila erupcija, zapravo, eksplozija vulkana Tambora u Indoneziji 1815. Količina pepela koja je tada dospela u atmosferu bila je tolika da je na severnoj hemisferi leto sasvim izostalo.

Sunčevi zraci nisu uspeli da u dovoljnoj meri zagreju planetu, jer je sloj pepela u atmosferi predstavljao vrlo veliku barijeru.

Od 2002. godine i Krucenove teorije pa do danas bilo je dosta pokušaja da se uticaj čoveka uzme u obzir kao bitan faktor u istraživanju razvoja Zemlje. Uvođenje nove epohe je i među geolozima, ipak, sporno.

Tako je, svojevremeno, naučnik bonskog univerziteta Tomas Lit čitavu diskusiju nazvao preteranom i izneo drugačije viđenje stvari.

Čovek ne utiče na Zemlju tek od pre 200 godina, smatra Lit, i poput drugih naučnika podseća da je i ranije bilo dramatičnih događaja kakve su, na primer, seče šuma oko Sredozemnog mora, zbog kojih na tom području već dugo nema prirodno šumovitih terena.

Izvor:balkanmagazin.net

_________________________________________________________________

ULAZIMO U NOVU GEOLOŠKU EPOHU – ANTROPOCEN

Ulazimo u novu geološku epohu – antropocen – i naš ekološki otisak biće zapisan u slojevima planete Zemlje

U 21. veku čovečanstvo je pred dvostrukim izazovom: kako održavati prirodu i njene usluge i kako stvoriti pravedan dom za ljude na planeti sa ograničenim resursima. Kako je izjavila Duška Dimović, direktorka WWF programa u Srbiji: „Mi, ljudi, nemamo izbora hoćemo li ili nećemo zaštiti prirodu, moramo to učiniti, naše zdravlje i naši životi zavise od nje!“

Profimedia

Najnovija istraživanja pokazuju da će se brojnost životinjskog i biljnog sveta do 2020. godine smanjiti za dve trećine, navodi se u WWF-ovom „Izveštaju o živoj planeti 2016″.

 Brojnost različitih biljnih i životinjskih vrsta bi do kraja ove decenije mogla da se smanji za čitavih 67% u odnosu na njihovu brojnost od pre pola veka. Prema izveštaju, populacije riba, ptica, sisara, vodozemaca i gmizavaca manje su za 58% u odnosu na 1970. godinu. Ovakav globalni trend sugeriše da degradiramo prirodne ekosisteme na nivou koji do sada nije zabeležen u ljudskoj istoriji.

Saveti za negu biljaka u domu prirodnim sredstvima

„Tokom naših života divlje vrste nestaju do sada neviđenom brzinom“, izjavio je Marco Lambertini, generalni direktor WWF -a.  „Nije reč samo o divnim vrstama koje svi volimo. Biološka raznovrsnost je temelj zdravih šuma, reka i okeana. Nestanu li vrste, ekosistemi neće moći da nam obezbede čistu vodu, vazduh, hranu i klimatske uslove koje nam sada pružaju. Imamo sve mogućnosti da rešimo to pitanje, i moramo početi odmah da ga rešavamo ako želimo da sačuvamo planetu radi našeg ličnog opstanka i boljitka.“

Jasmina Stojanović

Nastavak teksta: lovesensa.rs

_________________________________________________________________

 

POMENI ME U MOLITVAMA TVOJIM…

tamoiovde-logo

PRIZIV

Kip Svete Genoveve SR.WIKIPEDIA.ORG

Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore,
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete, bojim.

Ti čista dušo, budi Genoveva,
Nad zaspalim Parizom koja bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik čedan i zločinci svi;

I nek pod tvojom molitvom zaćute,
O zaštitnice večna duše moje,
Sve kobne misli što mi srce mute,
I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

Pomeni me u molitvama, mila,
I ja ću znati u časove tame,
Kad opet grune nečastiva sila,
Da dobra duša tvoja pazi na me…

Milan Rakić

______________________________________________________________

Milan Rakić, srpski književnik, diplomata i akademik, umro  je na današnji  dan, 30. juna. 1938.godine.

Rođen je u  Beogradu, 18. septembra 1876. godine. 

______________________________________________________________

Biografija Milana Rakića

Milan Rakić rođen je u Beogradu 1876. godine. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sposobnosti. Pored oca Mite i dede po majci, akademika Milana Đ. Milićevića imao je sve uslove za tako nešto. Studirao je prava u Parizu, a po povratku u zemlju ušao je u diplomatsku službu. U njoj je proveo veći deo života. Bio je u Skadru, Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, Sofiji i Rimu.

Svojim prvim pesmama javio se u Srpskom književnom glasniku iz 1902. godine. Njegovi uzori u poeziji bili su u početku francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se učio savršenstvu forme., preciznosti izraza, jasnosti i umetničkoj disciplini. Malo je pisao, objavio je oko pedeset pesama i dve tanke sveske stihova 1903. i 1912. godine i posle toga samo još nekoliko pesama.

Sav prožet osećanjem opšte nedovoljnosti, proliva suze bola nad „tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom“. Situacija čovekove učmalosti i njegovog robovanja na zemlji našla je u njega osoben izraz u „Dolapu“ i „U kvrgama“. Jedini izlaz iz te situacije po njemu je smrt. Rakićev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom.

Protivtežu tom egzistencijalnom očaju nalazimo u njegovom snažnom senzualizmu, u žudnji za punoćom života. On odbacuje svaku obmanu, svaku ulepšavajuću sliku i bez straha se suočava sa smrću. U ljubavi, pak, smatra da je istinit samo trenutni zanos. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. Poznate njegove pesme ljubavne tematike su „Iskrena pesma“ i „Očajna pesma“.

Svog pesimizma i skepse Rakić se oslobađa samo u rodoljubivim pesmama i to u ciklusu „Sa Kosova“ sa svega sedam pesama. Rakićeve kosovske pesme nose u sebi nešto od autentičnosti našeg srednjeg veka. Njegovo rodoljublje je plemenito, a jezik čist i krepak, što i pokazuje pesma „Na Gazi Mestanu“. Umro je u Zagrebu 1938. godine, a sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Izvor: knjizara.com

______________________________________________________________

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita.
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja najzad bude sita…

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela…

Upij se u meni zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim…

Milan Rakić

_________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KAKO JE FRULA POSTALA SRPSKI NACIONALNI INSTRUMENT…

tamoiovde-logo

Smatra se da je frula najstariji i najmnogobrojniji instrument na svetu. U raznim varijantama, veličinama i oblicima, nalazimo ih gotovo kod svih naroda planete. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument.
hqdefault-3Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.

Frula je u Srbiji u svoje vreme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama.

Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.

Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.

Umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, objasnio je poreklo ovog instrumenta u našoj tradiciji:

“Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu.

Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.

Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.

“Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu,”zaključio je sa sigurnošću naš veliki frulaš Bora Dugić.

Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.

U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.

Mit kaže da je frula zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san.

Frula se pravi od gotovo svakog drveta, najčešće je u pitanju šljiva ali i dren, bagrem jasen, trešnja… Drvo za frulu treba biti što starije, oko dvadeset godina. A ako je dren u pitanju oko trideset godina. Najpoznatiji graditelj frule u Srbiji je Mitar Vasić.

Svirale i dvojnice izrađuju se ponajviše u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.

Sastoji se iz čepa (dance) kojim je instrument zatvoren sa gornje strane, uskog proreza za uduvavanje vazduha (pisak ili labina), otvora sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa koje se pokrivaju prstima i jedna na poleđini pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova u dve oktave. U Srbiji se, pored ovakve frule, prave i frule dvojnice – dve spojene svirale — frule.

Jedan od najboljih frulaša Srbije bio je legendarni Sava Jeremić.

Koliko je ovaj instrument popularan i koliko se frulaška tradicija do danas očuvala u Srbiji najbolje svedoče brojne manifestacije posvećene fruli (selo Jagnjilo kod Mladenovca), Dani Save Jeremića (Ražanj), sabori frulaša (Lelić kod Valjeva, Prislonica kod Čačka), takmičenja frulaša (selo Iđoš kod Kikinde), Frula fest (Kruševac)…

Izvor: opanak.net/ 26 June 2017

__________________________________________________________________

Bora Dugić – Zov za nedostižnom lepotom

_________________________________________________________________

FRULA NADSVIRALA MENJUHINA…

MANASTIR TRONOŠA…

tamoiovde-logo

U podnožju Tronoške planine, koja se prostire između Boranje i Gučeva, na 17. kilometru od Loznice, nalazi se MANASTIR TRONOŠA.

Podignut je početkom 14. veka (1317.), kao zadužbina kralja Dragutina i njegove supruge, kraljice Katarine; posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.

Prema narodnom predanju, manastir su podigli braća Jugovići, što je našlo odraza u narodnoj poeziji: pa se u pesmi „Miloš u Latinima“ kaže:

„…da vidite lijepu Tronošu, kod Loznice na rjeci Tronoši, zadužbinu braće Jugovića…“

Međutim istorijska je činjenica da je kralj Dragutin podigao manastir Tronošu. On je bio oženjen Katalinom (Katarinom), ćerkom mađarskog kralja Stefana. Dobio je Srem, Mačvu i ovaj deo Podrinja kao miraz. Kada je podizao manastir Tronošu on nije bio kralj Srbije,već je to bio njegov brat Milutin.

Dragutin je zadržao vlast nad delovima svoga miraza, sa prestonicom u Debrcu kod Obrenovca. Imao je titulu „mali sremski kralj“. Tada podiže manastire sa obe strane Drine. To su manastiri: Rača kod Bajine Bašte; u Bosni manastir Papraću, Tavnu , Lovnicu i Ozren, a pred kraj svog života počinje da zida manastir Tronošu. Umire 1316. Godine. Godinu dana kasnije kraljica Katarina dovršava izgradnju manastira.

Braća Jugovići su po predanju 1388. godine boravili u manastiru i podigli česmu kod manastira. Zato im je narod kasnije pripisao i podizanje samog manastira.

Takav izgled manastira ostao je do Kosovske bitke (1389.), tj. do konačne propasti srpskog carstva. Turci su došli u manastir i srušili ga do temelja. Manastir je ostao u ruševinama sve do 1599. godine, kada je prvi put obnovljen na starom crkvištu.

Oko 1814. godine Turci su ponovo došli u manastir, zapalili ga i srušili mu krov i kube. U ruševinama je ostao do 1834. godine kada je za vreme kneza Miloša Obrenovića po drugi put obnovljen i živopisan freskama. Freske su radili čuveni majstori onoga vremena: Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida. Tada je dograđen zvonik uz crkvu u baroknom stilu tako da od tada čini jednu celinu.

Manastir više nije rušen, mada je za vreme Prvog svetskog rata stradao od Austrijanaca. Za vreme Prvog svetskog rata ovde je bilo smestilište srpske vojske, tj. ukazivana je pomoć povređenima u borbi, tako da su mnogi tu umrli i sahranjeni, kao što su čuveni kapetan prve drinske divizije Dušan Šikoparija, poručnik Žarko Diković i mnogi drugi.

Austrijanci su bili ljuti na manstir zbog učinjenih usluga srpskoj vojsci i zato su pokupili sve znamenitosti veće vrednosti i odneli ih u Beč. Među njima je i čuveni Tronoški rodoslov- jedna od prvih srpskih pisanih istorija. Rodoslov se i danas nalazi u Beču.

Tadašnji starešina manastira arhimandrit Tihon Ivančević sklonio se u manastir Jošanicu kod Jagodine. Austrijanci su ga pronašli, uhvatili i doveli u Beograd gde su ga držali dve godine u tamnici. Posle dugog mučenja zimom i glađu obesili su ga u Beogradu 1917. godine. Ovaj plemeniti  rodoljub prenet je u manastir Tronošu 1926. godine i sahranjen u porti.

Za vreme Drugog svetskog rata manastir je stradao od Nemaca. Jedna kaznena ekspedicija Nemaca je  12. oktobra 1941. godine došla u manastir i činila ista zlodela kao i njihovi prethodnici. Ono što je bilo od veće vrednosti su pokupili i odneli sa sobom, a ostalo su skupili u crkvi i zapalili. Unutrašnjost manastira je izgorela. Freske su počadile i potamnele tako da se skoro nisu ni videle. Konak manastira je zapaljen i porušen. Sve je bilo u ruševinama do 1964. godine.

Dolaskom oca Antonija Đurđevića za starešinu 1961. godine počela je obnova manastira. On je sa svojom bratijom, uz blagoslov i podršku tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana, neumorno radio na podizanju porušenog manastirskog konaka i ostalih ekonomskih zgrada, kao i porušene kapele Svetog velikomučenika Pantelejmona-česme devet Jugovića.

Povodom 100 godina od smrti Vuka Karadžića i povodom njegovog boravka i učenja u manastiru, zavod za zaštitu spomenika iz Beograda je radio jedno vreme na čišćenju i uređenju freski. Freske su očišćene i nikakva boja im nije dodavana, tako da su do danas ostale orginalne.

Vuk Karadžić je kao dečak učio i boravio jedno vreme u manastiru Tronoša. To je jedna od njegovih prvih škola. Sam Vuk je pisao: „kada sam ja bio dečak, ni u sto sela nije bilo ni jedne škole, nego ko je hteo da nauči da čita i piše, išao je u manastir.“

Vukov učitelj je bio čuveni arhimandrit Stefan Jovanović, veliki rodolju i jedan od najprosvećenijih ljudi toga doba.

On je učinio presudni uticaj na malog Vuka- koji se kasnije uključuje u sva istorijska i kulturna kretanja u Srbiji. Sav u službi svoga naroda, arhimandrit Stefan je za bolju budućnost svoga roda i život dao. Turci su ga otrovali u Zvorniku 1799. godine kada je išao da ih moli da pozajme Srbima neku proju koja je zaostala u kulama još od Mađara. Sahranjen je pored crkve manastira.

Od 2001. godine manastir je ženski. Revnosni otac arhimandrit Nikolaj i vredno sestrinstvo nastavili su obnovu i uređenje ove svetinje.

Manastir Tronoša godinama ima jednu posebnu tradiciju. To su ratarske ili oračke sveće- dve velike sveće koje se nalaze ispred oltara. Kada počne vaskršnji post, vernici ovoga kraja skupljaju prilog u vosku i novcu, koliko ko ima. Za taj novac kupuje se čist vosak. Na Veliku sredu seljaci, koji to već godinama rade, izliju te sveće, a na Veliki četvrtak, posle podne, donesu ih i postave pored oltara.

One gore cele godine, svake nedelje i praznika za vreme službe. Ostane nešto malo, a to se pretopi sa novom voskom, tako da uvek u novoj sveći ima stare sveće. Desnu sveću pravi Vukovo selo Tršić i selo Korenita, a levu sveću Zajača, Paskovac, Gornja Borina i drugi priložnici. Jedna je  sveća teška preko 50 kilograma, a visoka je 1,5 metara.

Ovo je jedinstvena tradicija u srpskoj crkvi i nigde je nema sem u manastiru Tronoša.

Sveta liturgija se obavlja svakodnevno sa početkom u 6 časova, a nedeljom i praznicima u 8.30 časova.

Kontakt telefon: 015 846 003

Izvor teksta: Brošura „Manastir Tronoša posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice“

Foto: Bora*S

___________________________________________________________________

 

TRAJANOV MOST…

tamoiovde-logo

Trajanov most je 1000 godina bio najveći u svetu i nalazio se u Srbiji

Trajanov most je bio monumentalna građevina na reci Dunav u delu gde protiče kroz Đerdapsku klisuru. Spajao je Gornju Meziju i Dakiju (današnju Srbiju i Rumuniju), dve provincije Rimskog carstva. Dužina mosta je bila 1.097,5 metara i oko 1.000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen u svetu, a nalazio se u blizini današnjeg sela Kostol kod Kladova.

Trajanov most na Dunavu

Most je izgrađen po naredbi rimskog cara Marka Ulpije Nerva Trajanad, a svečano otvoren 105. godine tokom Drugog pohoda rimskog cara Trajana na Dačane.

Dužina mosta je bila 1.097,5 metara i oko 1.000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen u svetu, nalazio se u blizini današnjeg sela Kostol kod Kladova sa srpske strane i Turn Severina sa rumunske strane. Most je projektovao najveći arhitekta toga doba – Apolodor iz Damaska – zbog čega spada u red najznačajnih dela rimskog građevinarstva.

Izgradnja Trajanovog mosta – Radu Oltean

Rimski car Trajan početkom drugog veka naredio je da se izgradi put kroz Đerdapsku klisuru i most do tada neviđenih razmera. Glavni Trajanov cilj bio je da premosti Dunav i svoje trupe prebaci na levu obalu reke, koju su kontrolisali Dačani.

Izbor mesta za izgradnju mosta je bio uslovljen prirodnim karakteristikama Dunava na ovim prostorima. Korito reke je dosta peskovito. Dunav je na tom delu bio vrlo miran i malih dubina. Neposredna blizina ostrva Šimijan pružala je mogućnost graditeljima da se pregrađivanjem Dunava tok reke usmeri najpre u jedan rukavac i na isušenom dnu izgrade stubovi, a zatim to isto učine sa drugim rukavcem.

Đerdap

Arhitekta iz Damaska, Apolodor, je o gradnji mosta izveštavao redovno u svom spisu koji je kasnije izgubljen, a podatke o mostu, njegovom izgledu i gradnji zapisali su istoričari Dion Kasije i Polibije, kao i pesnik iz Vizantije Ceces.

Trajanov most je podignut za neverovatno kratko vreme, od 103. do 105. godine. To je prvi most ikada podignut na donjem Dunavu koji je na tom mestu širok oko 800 metara i oko 1000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen i to u rekordnom roku s obzirom na tadašnju tehnologiju gradnje.

Trajanova tabla

Izgled mu je uklesan mnogo godina kasnije na Trajanovom stubu u Rimu. Nakon izgradnje Trajan je naredio da se u stenu iznad puta ukleše natpis:

Imperator Cezar, božanskog Nerve sin, Nerva Trajan Avgustus Germanik, vrhovni sveštenik, zastupnik naroda po četvrti put, otac domovine, konzul po četvrti put, savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradio je ovaj put.”

Prikaz mosta na rimskom novčiću

Most je porušen po naređenju cara Aurelijana (270-275) kad su Rimljani pod navalom varvarskih plemena morali da napuste tadašnju provinciju Dakiju. Drugi izvori govore da je porušen 20 godina nakon izgrdanje po naređenju cara Hadrijana (117-138) što je manje verovatno jer su Rimljani još vladali Dakijom, a neki, opet, veruju da se raspao mnogo kasnije, pod uticajem vode.

Dvadeset stubova se još moglo videti 1856. godine, kada je vodostaj Dunava bio rekordno nizak. Godine 1906. Međunarodna komisija za Dunav je odlučila da uništi dva stuba koji su ometali navigaciju. Ostaci 16 stubova Trajanovog mosta su locirani 1932. godine. Pola veka kasnije arheolozi su uspeli da lociraju njih 12, a četiri je verovatno u međuvremenu odnela voda. Ostaci prvih stubova na obe strane i danas se mogu videti na obalama Dunava.

Prikaz Trajanovog mosta na stubu u Rimu

Dobri car Trajan

Puno ime ovog cara nakon usinovljenja je bilo Marko Ulpije Nerva Trajan. Rođen je 53. godine, umro 117, a na presto stupio 98. godine kao rimski car, naslednik Nervin i pripadnik Antoninske dinastije. Prilikom preuzimanja vlasti Trajan je rekao: „Biću poštovan kada Dakiju učinim rimskom provincijom i kada Dunav i Eufrat pređem preko mosta.“

Trajanova tabla

Trajan je bio prvi car koga je usvojio prethodni car, a da sa njim nije bio ni u kakvom srodstvu. Takođe je bio drugi u nizu petorice dobrih careva (Nerva, Trajan, Hadrijan, Antonin Pije i Marko Aurelije) koji su nasleđivali jedan drugoga putem usvajanja i tokom većeg dela drugog veka obezbedili carstvu unutrašnju harmoniju i dobru vladu. Osim toga, Trajan je bio prvi car rođen u nekoj provinciji.

3D rekonstrukcija Trajanovog mosta: D. Stevanović

Izvor: rasen.rs/2016/06/26

__________________________________________________________________

MOJE PUTOVANJE PO SRBIJI S DVEMA ENGLESKINJAMA…

tamoiovde-logo

ENGLESKINJE A. P. IRBI I G. M. MAKENZI U TIMOČKOJ KRAJINI 1862. GODINE

Među sve brojnijim evropskim putnicima, misionarima, diplomatama i publicistima, koji su se početkom šezdesetih godina 19. veka počeli interesovati za težak položaj Slovena pod Turcima i za oslobodilačku borbu srpskog naroda, nalazile su se i dve radoznale, obrazovane i hrabre devojke iz Britanskog kraljevstva.

Jedan od retkih nezvaničnih listova u Srbiji početkom šezdesetih godina XIX veka: “Svetovid“ Aleksandra Andrića

One su već tada počele neobično da pomažu kulturni i politički razvoj Srba i nisu prestale to da čine sve do smrti: G. Mjur Makenzijeva je umrla 1874, a Adelina Pavlija Irbi 1911. godine. Plemenita aktivnost i mnogobrojna dobra dela Irbijeve-koja je imala sreću da poživi dugo i vidi mnoge plodove svoga rada-ostavile su dubokog traga, naročito kod naroda u Bosni.(1)

U vreme kada su počele da se interesuju za Balkan, Irbijeva i Mekenzijeva su, između ostalog, 1862. prošle i Timočkom krajinom. Na putovanju kroz Srbiju pratio ih je profesor Kragujevačke gimnazije Josif Veselić. Zajedničke doživljaje iz tog vremena, ovaj uzorni i kulturni radnik i ljubitelj starina izložio je u putopisu „Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama (od 13. avg. do 5. sept. 1862.)“, objavljenom septembra 1863. u beogradskom listu „Svetovid“.

Iz Carigrada preko Jedrena, Bugarske i Niša, Engleskinje su u Kneževinu stigle pre polovine avgusta 1862. i zadržale se u Kragujevcu.(2) Predvođene profesorom, obilazak zemlje počele su posetom Ćupriji i manastirima Ravanici i Manasiji, da bi 17. avgusta napustile ćuprijski i prešle u crnorečki okrug. Nakon obilaska Timočke krajine posetile su Požarevac i Smederevo i zatim Dunavom otišle za Beograd, gde su se zadržale duže. U svim mestima kroz koje su prošle pozdravljali su ih i pratili predstavnici vlasti, a u Smederevu i okružni fizikus dr Valenta, poznati lekar iz tog vremena.(3)

Deo teksta Josifa Veselića o njihovom zajedničkom putovanju kroz Timočku krajinu donosimo bez izmena; jedino su slova iz nereformisane, zamenjena odgovarajučim znacima Vukove auzbuke.

Prvi deo

Kiša je padala, i mi odemo između brda i planina neprestanom šumom.Ovako putujući ostavismo na strani neku „ledenicu“ za koju se govori, da u sred leta u njoj ima leda; zatim prođemo veliki prostor prazan, gdi nigde nikoganismo mogli živa ugledati. U tome putu stanu Engleskinje, te i mene sa nekim napitkom onako mokra ponude, i ja sam ga tim radije primio, što smo već po kiši jedno tri sata putovali, i gotovo sam nazebao bio.

Ja sam sve rado snosio, ali mi je bilo žao za naše putnice što su onako žestoko iskisle bile. Kad al najedanput se nešto malo razvedri, kiša stade i mi na nekim njivama ugledamo nekoliko stada ovaca, a psi započeše nas goniti, dok nas gazda nije odbranio. Za tim pređemo vodu „Vrelo“ zvanu, i odemo veseli, što je kiša stala, preko planine na Kunjak pored „Crvene boje“ na Sušicu veliku, dođemo na malu Sušicu, gdi smo naše umorene konje nešto malo odmarati morali i već smo se započeli dogovarati o našem konaku. Dogovor je naš tim pre nuždan bio, jer smo već i sami uvideli da onu grdnu prostoriju i pustinjuizmeđu sela Jelovca i Podgorca nemožemo na našim umornim konjima preći, a sve da nisu umoreni bili, neverujem da bi se i u najdužem letnjem danu za jedno posle podne od dva sahata pa do noći moglo preći, jer od Jelovca do Podgorca bit će barem osam sati.

Počem smo dakle naše konje odmorili, i već se dogovorili, da u šumi prenoćimo, udarimo preko Javorovog vrha, koji Vlasi zovu: „Tilva kupać“ i išli smo sve samom šumom i to krivudajućim amo tamo putem preko obaljeni grmova i drveća, koje je nestašna pastirčad na mesti ispresecala, a i vetar je dosta grmova i drveća obalio na samu stazu i put, koim se u onako čestoj šumi prolaziti mora. Ovakvim načinom i ovako putujući došli smo do tako zvanog kladenčića, premda vode u kladencu ni od leka ne beše. Ovde pri kladenčiću u sred bukove šume manastira Manasije, mi smo vatru na tri strane naložili, a svakij si predstaviti može, da drva žalili nismo, tim manje što takova na sve strane obaljena leže, niti ih kogod sabira i kupi, no tako obaljena trunu i u zemlju se pretvaraju.

Pri jednoj su vatri naše putnice svoje krevete na federe razapele, a ja sam kod druge vatre svoj dušek koji su mi Engleskinje dale, namestio, a pri trećoj su se smestili naši pratioci. Ovako smo se pod vedrim nebom u sred šume na čistini u zdravom vazduhu odmarali, al  kad oko pola noći ja prvi osetim kišu, i na to razbudim putnice, koje su dobro zaspale bile, i mi bi se zaista na ovom zdravom i punom mirisa mestu odmorili bili, da nas kiša nije zbunila, koja je koja je do četiri sata posle pola noći po malo tek padala, a posle je sve jača i jača bivala.

Najposle nam ništa drugo neostade, no da naše putovanje produžimo zbog čega smo se na put  na novo spremili i oko 6 sati iz šume krenuli. Od našeg kladenčića udarimo na Štrbinu, atar Podgoričkij i Jelavičkij, posle dođemo u nebrojene livade na mesto „Pojenje“ zbog pojenja konja, stoke, marve i goveda tako nazvano, jer od onoga vremena o kojem sam spomenuo pa do onoga mesta slabo ili barem redko gdi vode ima.U vodi gdi je ovo pojenje, ima bakarna žica, a to posvedoćava onaj žućkasti skorup, koji se na vrh iste vode nalazi.

Odavde pa do sela Podgorca već nije više tako daleko, ali nam se opet zbog pljuska velike kiše daleko učinilo..

Na ovom mučnom putu one su više puta po nekij napitak iz svoje staklene tikvice, koja je lepo opletena bila,uzimale, a mene su nudile, osobito kad bi po nekij put zbog velikog pljuska pod nekij grm ili hrast stali bili, da se koliko toliko od kiše  zaklonimo i malo sačuvamo.Tako putujući ostavili smo sela Valakonje, koje je već u okr. Crnorečkom srezu Zaičarskom sa jedno 247 k. i 1317 duša, zatim pak Boljevac pa desno s one strane Timoka i najposle vrlo kamenitim i iskrivudanim putem i po najvećoj kiši stigli smo u 10 sati pre podne u selo Podgorac, gde nas je mesntij paroh g. Petar Milenković  vrlo lepo dočekao i ugostio.

Za vreme ručka Engleskinje su sa g. Petrom  Parohom mnogog i raznog razgovora imale, osobito o Crnogorcima, i o nekim predelima. One su ispitivale i za Vlase o svačemu, pa i o samom broju njinom, i kako žive. Na sva pitanja lepo, i dobro znao ij je višehvaljenij Sveštenik izvestiti, i toga radi toliko su ga zavolele, da su mu obećale poslati portreta Mirka i sadanjeg Knjaza Crnogorskog i jošt neki drugi slavni muževa fotografirana.Mi smo od našeg puta kroz i kroz mokri bili, i zato je nužno bilo, da se, da se u ugrejanoj sobi odmorimo, a naroćito da naše mokre stvari dobro osušimo. I zato ja idem u svoj kvartir u primiritelnom sudu, budući da kod rečenoga sveštenika malo je mesta za konak bilo.

Počem sam se preobukao i sve svoje stvari, pa i ono nekoliko knjiga, koje sam sa sobom imao, povadio iz torbe i po sobi razturio, da se što skorije prosuši, i sam sam malo legao na krevet da se odmorim. (4)

Pred veče otidem našim putnicama, te sam ij posle malo prethodnog razgovora u srbskom jeziku, a naroćito u ćitanju kako srbskom tako i hrvatskom poučavao. Posle toga mi je ona plava izjavila: da ona sumnja, da ćemo sutra moći u Zaječar koje zbog toga, što joj nije najbolje, a kojeg opet i zbog vremena. Posle ovog razgovora ja preporučivši se odem i ovo veče provedem sa starim moim poznanikom g. Petrom Parohom, koji je 1856.god. samnom gotovo po celom okr. Crnorečkom proputovao i razmotrio drevnosti u razvalinama nalazeće se. Mi smo se s osobitim čuvstvom sećali našeg prvog poznanstva, a osobito i onoga, kad smo u pešteru pri Podgorcu nalazeću se ulazili. Najposle okončavši naše razgovore ja se oprostim sa g. Popom i odem na moj kvartir, gdi sam se dobro odmorio.

Pre nego što sam ja 19. Avgusta ustao, ranim jutrom javile su mi Engleskinje preko svoga dragomana Mihla, da ćemo se toga dana u Podgorcu zadržati, a ovo je meni dobro došlo, jer i tako sam naumio bio isto selo malo obširnije pregledati, a počem je iz jutra bila velika magluština i rđavo kišno vreme, to sam si ja o istome selu Podgorcu ovo pribeležio: Podgorac je selo vlaško u Okr. Crnorečkom, srezu Zaječarskom sa 586 preko 300 duša i 740 por. glava. Osim parohijalne crkve ima ovde škola, u koju Vlasi vrlo slabo i rđavo svoju decu šilju. Ovo je najveće selo u celoj Srbiji; a posle dolazi Izvor sa 513 kuća gdi Srbi i Bugari među sobom složno žive, zatim dolazi Zlot selo vlaško sa 445 kuća. U Podgorcu su dve parohije, a ima i primir. sud, u kojem sam ja ovo beležio. Preko puta od primir. suda ima jedna četvorougaonim kamenom lepo ozidana česma, na kojoj je gore čardaklija.

Izvori i česme ovde su ćeste, i uobšte vode su vrlo dobre. Crkva koja ima u dužini 8 f. a u širini preko 4 fata pokrivena je ćiramidom, a inače je vrlo prosta i gotovo prazna. Zvonara je sasvim kvarna i na njoj su dva zvona. Kuće su obšte prilične i ponajviše su kamenitim belim ploćama pokrivene, koje se u mestu „Bogovinja“ koje za jedan sahat od Podgorca odstoi, gdi su ornice i više nji nekij zabran, vade. U istom selu ima 4 mehane. I ove Engleskinje prilježno su beležile, i sa svojom osobitom veštinom i oštroumijem i samim sviom pogledom na jednu ili na drugu stranu već su imali vredan i dostojan predmet za svoj tobolac i za beleženje.

One su i mene samoga često na ovo il na ono podsetile, kao što sam i ja njima pri njinom putovanju pomagao. Ovoga istoga dana posle ručka ja sam ij gotovo celo posle podne u srbskom jeziku nastavljao, a i po neke su beleške od mene iz moi zapiski crpile i ja sam ijm upravo pokazao, kako se ovo il ono selo, brdo, planina i t.d. ima napisati. Ovako odmorni i oporavljeni sutra dan u osam sati oprostimo se sa g. Parohom Petrom, posedamo na konje i ispraćeni Vlasima preko polja „Zabeo“ k severu, ostavimo s desne strane mnoge planine, između koji se dobro vidi „Rtanj“, zatim Lisovska planina i Šaška, pa i Vrška čuka, gdi je Parlator i granica, a s leve strane vidosmo Banjsku planinu, Stol,i onako jašući po prostranom predelu pređemo Zlotsku reku i stignemo u selo Sumrakovac u okr. Crnorečkom sr.Vražogrnačkom, gdi smo u primir. sudu i to na avlii pod jedno drvo, pa su kako Engleskinje tako i mi posluženi bili po  našem srbskom običaju, a kmet je seoskij i grožđa nam nabavio. Putnicima je u avliji nalazeći se „macko“ na kojem krivci kaznjeni bivaju, u oči pao, i odma su belešku učinile.

U ovom selu ima 180 kuća i 224 por. glave; zatim jedna kapela u kojoj se nesluži služba Božija, nego se samo krštava. Posle jedno po sata našega odmora odemo drumom preko ćuprije niz reku Timok a posle kosom uz breg, ostavimo Osnić, gdi ljudi imaju svoje zabrane a i obštinske šume, i pređemo preko Gamzigradske reke. Na jedno dobar po sata pred Gamzigradom vidi se granica srbsko-turska, gde se na kraj planine i dve karaule i parlator ugledati može.

Planina pak vodi vencem preko Tuke i zove se Šaška i polovinom je granica. Od turske karaule pa do kule Ljutice Bogdana ima tri sata. Na Šaški ima nekoliko naši karaula a turska je samo jedna i to na Tuki, a druga je je već čak na Radijevcu.

Kanicov crtež zidina Gamzigrada

Ovako putujući, beležeći i razmišljajući na jedan čerek sata spazili smo mnoge razvaline i ostatke mnogoorazglašenog Gamzigrada, koji je u jednoj lepoj ravnici i oko njega ima brežuljaka, na kojima se takođe nalazi stari razvaljeni zidina, iz koi se zaključiti daje, da su u ono doba kao neke predstraže morale biti. Sada su oko Gamzigrada njive i polja a i iznutra u njemu ima livada i obrađeni zemalja, na koima ponajviše kukuruz se viđa, a pre nekoliko godina, kad sam ja prvi put dolazio u Gamzigrad sa sadanjim Protom Zaječarskim, nije ništa bilo iznutra zasejano i mi smo na konjima kroz korov i trnje preko stena i obaljenog kamenja prolazili, diveći se mnogobrojnom rastenju „beli slez“ zvanom.

Posle toliko vekova i toliki razni katastrofa zidine Gamzigrada postoje u naokolo sa 20 kula ima oko 70 fati, a u širini 60f. i samo po 4 kule, koje su sve okruglaste formr, i sa dužine u pola su sačuvane. Ispod Gamzigrada teče neka reka, koja je negda veća i znatnija mogla a i morala biti.

Međutim u narodu se pripoveda: da su bila dva brata Gamza i Kosta, koji su imali sestru Vidu, a bili su vrlo imućni, pa su se dogovorili,te su sazidali tri grada, i to: Gamzigrad, Kostolac i Vidin.

Kad su ovi gradovi podignuti bili, onda je trebalo između nji granicu postaviti. No da bi ova dva brata tim lakše do svoje namere došli, oni su sa sestrom Vidomdogovore ovako:ko od nji iz ova tri gradapre s guskama dalje dođe, to će onda,gdi se oni sastanu granica biti, ali braća sestru obmanu,  jer su oni iz Gamzigrada i Kostolca s guskama na konjima pošli, dok je međutim njina sestra Vida guske pred sobom terala, pa je zato i manje prostora zemlje mogla preći. Ovako se videći prevarena, jer je njenoj braći veći deo zemlje zapao, ona je svoju braću, kao što se kaže, proklela ovim rečima: „Gamza brate! u gradu ti se zmije legle, a tvoj brate Kosto! grad se razvalio i tako razorio., da mu se i temelj teško poznati može“.

I zaista mi sada vidimo i jedan i drugi grad u ostatcima i razvalinama.

Od prvog ima dosta ostataka, a od drugog vrlo malo, tek se ponešto primećava i vidi, da je nekij grad morao biti. Vidin, grad na Dunavu blizu srbske granice, kao što je poznato i dabas postoi, ali koliko je ipak istine u ovome pričanju, to je naravno teško opredeliti. Engleskinjama su se ove razvaline mnogo dopadale, i govorile su, da takovi ostataka iz prošlosti, kao što je Gamzigrad, u Engleskoj samo jedan ima, jer su ostale ruine i ostatci manje sačuvani, pa zato govore one, trebalo bi da srbsko pravitelstvo osobito vnimanje obrati na ruine i ostatke prošlosti, a to ne samo na najstarije, nego i na one novije, koji zasecaju u povesnicu srbsku, kao što je n.pr.i onaj konak u manastiru Voljevači iz vremena Karađorđevog.(5)

Dr. Života Đorđević

Kraj 1. dela

NAPOMENE

1 Vlastoje Aleksijević, Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića  Karadžića, sa XV, st.155-158.-Narodna biblioteka, Odeljenje posebnih fondova, R. 425; G. Mjur Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi, Beograd, 1868; Steva Milovanov, Mis Adelina Pavlija Irbi-srpska dobrotvorka-Stražilovo, Novi Sad,1886, br. 45, st.1569-1574; M. Sv. Vulović, Mis Adelina Pavlija Irbi.-Srpske crkva. Kalendar za prestupnu 1912. godinu, Beograd, 1911, st.123-125; Arkadije Varađanin, Umrla je mis Adelina P.Irbi.-Letopis Matice srpske, Novi sad, 1911.sv.283,st. 78; Julka Jonić, Mis Adelina Irbi.-Žena, Beograd,1911, br.9, st.558; Mis A.P.Irbi- Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 1911, br.36, st.561;Petar Marković, Mis Adelina Pavlija Irbi, Sarajevo, 1921; Jelena Lazarević, Engleskinje u srpskom narodu, Beograd,1929; Vasa Čubrilović, Bosanski ustanak 1875-1878, Beograd, 1930, st. 388, 416; Vasa Čubrilović, Mis Irbi u Bosanskom ustanku.- Pregled Sarajevo, 1933, knj.IX, sv.119,st.627-630; Stanoje Stojanović, Istorija srpskog naroda u srednjem veku. Izvori i istoriografija, Beograd 1937,knj.I, O izvorima,st.114-115. Plemenita Adelina Paula Irbi 1883+1911. O stogodišnjici rođenja, Sarajevo, 1938

2.Telegram Miloša Piroćanca Iliji Garašaninu od 27.VII 1862.-Arhiv Srbije, fond Ministarstva unutršnjih dela, 1862, prezidijal; V. Aleksijević, nav. rukopis,XV, šematizam za 1862. godinu, st.50; Josif Veselić, Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama(od 13. avg. do 5. sept. 1862).- Svetovid, 3.IX 1863, br. 97, st.1; G.M.Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, nav. delo, XII,1, 90-99; Milan Đ. Milićević, Spomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, 1888, st.32; Lazarević, nov. delo 57-58; Ljubomir Durković- Jakšić, Prilog proučavanju propagandnog rada za oslobođenje i ujedinjenje Jugoslovena, 1860-1862. god.- Istorijski zapisi, Titograd, 1964, knj. XXI, sv.1, st.34.

3  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid, 3. IX 1863, br.97, st.1-3; 24. IX, 105,3.

4  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid 10, IX 1863, br.100, st. 1-2.

Priredio za: Bora*S

Nastavak sledi…

_________________________________________________________________________________

SA IZLOŽBE “ U SUSRET RUSKOM CARU, ROMANOVI-CARSKO SLUŽENJE“

tamoiovde-logo

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru, Romanovi carsko služenje “ koja je posvećena carskoj porodici Romanov, otvorena je u četvrtak, 23. marta u galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

Foto: B. Stankovic

Na samom početku otvaranja izložbe, Igor Jovanović, v. d. direktora Muzeja rudarstva i metalurgije  pozdravio je  prisutne, potom je Velimir Pejčić, profesor istorije govorio o carskoj porodici Romanov, a nakon toga je usledila beseda oca Saše.

Foto: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

Sa kompozicijom postavke posetioce je upoznala Milica Sredović.

Više od dve stotine posetilaca prisustvovalo je svečanom otvaranju ove izložbe, što govori o izuzetno velikom ineresovanju Borana.

Dinastija Romanovih, je poslednja carska i imperatorska porodica koja je vladala Rusijom od 1613. do 1917. godine.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba crno belih fotografija iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov podeljena je u četiri celine.

Jednu čine portreti članova carske porodice, drugu fotografije vojne tematike, treću dela milosrđa, a četvrti deo su spontane fotografije koje su načinili lično članovi porodice, zabeleživši zajedničke momente u šetnji, razgovoru, dečijim igrama…

ReFoto: B. Stankovic

ReFoto: B. Stankovic

Izložba ima za cilj da približi srpskoj publici lik i delo poslednjeg ruskog cara, Nikolaja II, carevića Alekseja, carice Aleksandre i velikih kneginja Olge, Tatjane, Marije i Anastasije.

Pored razgledanja izloženih fotografija iz porodičnih albuma dinastije, kao i arhivskih fotografija, posetioci su imali priliku da povodom otvaranja izložbe uživaju u upriličenom za tu prigodu muzičkom delu večeri u čast svetog Nikolaja Romanova i njegove porodice.

Gradski hor „Feniks“ je otpevao najpre „Oče naš“, potom Heruvimsku pesmu Arhangelskog i “Tebe pojem” Stevana Mokranjca. Hor „sveti Haralampije“ je upotpunio program sa par vizantijskih pesama, dok je  Milica Sredović na završetku svečanog otvaranja otpevala narodnu rusku pesmu „Konj“.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba će biti otvorena do kraja marta, a istu su organizovali Muzej rudarstva i metalurgije „Bor“, Sretenjski manastir i studio „Ruski Car“.

Priredio: B. S.

___________________________________________________________________

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

___________________________________________________________________

***

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru. Romanovi – carsko služenje“ posvećena je poslednjem Ruskom imperatoru Nikolaju II i njegovoj porodici.

Projekat je nastao sa željom i ciljem da se srpskoj publici približi lik i delo članova poslednje dinastije. Pored toga, da se probudi sećanje na porodicu Romanov, bliže upozna sa životom i žrtvenim služenjem porodice poslednjeg Ruskog cara. Pri tome su se organizatori potrudili da fotomaterijal odaberu polazeći od želje da pre svega prikažu lepotu porodice Romanov, njihov svakodnevni život i služenje za dobrobit Otadžbine i svog naroda.

Upravo mučenik car Nikolaj i njegova porodica uživaju posebnu ljubav kod srpskog naroda. Buđenje sećanja na carske mučenike nosi poseban značaj u dolazećoj 2017. godini, kada se navršava 100 godina od početka velike ruske tragedije, a 2018. godine 100-godišnjica mučeničke končine poslednjeg Ruskog imperatora i njegove porodice, koji su u Ruskoj i Srpskoj Crkvi pribrojani liku svetitelja.

 Izložbu čine crno-bele fotografije iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov. Izložba je tematski podeljena na celine. Jednu celinu čine portreti članova carske porodice. Među njima se posebno izdvajaju paradni portreti. Psihološki portreti donose svu lepotu slovenskog lika, a gledaoci takođe imaju uvid u modu i stil oblačenja sa kraja 19. i početka 20. veka.

Druga celina su žanr fotografije. U okviru ove celine izvajaju se fotografije iz ličnih albuma porodice Romanov. To su spontane fotografije, neformalne. Zabeleženi su momenti u šetnji, razgovoru, odmoru, dečijim igrama. Ove fotografije su retkost jer su ih radili lično članovi porodice. Poznato je da su Romanovi posebno voleli fotografiju.

Sledeće su fotografije vojne tematike. Na njima car blagosilja vojsku pred odlazak u rat, isprobava novo oružje, daje vojsci naređenja, uključuje prestolonaslednika u tajne vojevanja.

Carica i velike kneginje su se bavile humanitarnim radom. Obilazile ranjenike, pomagale bolesnim vojnicima i delima i rečima. Iz njihovih dnevnika se zna da su asistirale i prilikom najtežih operacija. Zabeležene su dok neguju vojnike.

Posebno je važan i citat ̶ reči koje je izgovorio naš Vladika Nikolaj Velimirović, 1932. godine, o Caru Nikolaju.

Projekat realizuju Sretenjski manastir iz Moskve, portal Pravoslavie.ru u saradnji sa studiom „Ruski Car“.

Od avgusta 2016. godine izložba je održana u mnogim gradovima i mestima:

Beograd – Hram Vaznesenja Gospodnjeg, Aleksanda Nevskog, Srpskih Svetitelja, hram svetih apostola Petra i Pavla, crkva svetog Trifuna, hram Rođenja Jovana Krstitelja

Užice – Narodni muzej Užice

Čačak ̶ Narodni muzej u Čačku

Banja Luka – kulturni centar «Banski dvor»

Berane (Budimljansko-Nikšićka eparhija)

Nova Varoš (Mileševska eparhija)

Zrenjanin ̶ Ruska Crkva Svetoarhangelski hram.

Priboj ̶ galerija „Spirala“. (Mileševska eparhija)

Prijepolje – Narodni muzej u Prijepolju (Mileševska eparhija)

Trebinje – Muzej Hercegovine (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Gacko – JU „Kulturno-sportski centar“ (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Batajnica ­– Hram Rođenja Presvete Bogorodice u Batajnici ((Sremska eparhija)

Orahovac

Izvor: pravoslavie.ru

__________________________________________________________________

 

NAJPOPULARNIJI DVOTOČKAŠ…

tamoiovde-logo

Početkom proleća budi se želja za što dužim boravkom u prirodi. Jedan od najboljih načina za uživanje u prolećnim bojama i mirisima jeste vožnja biciklom. Otkrivanje novih staza, uživanje u blagodetima gravitacije nizbrdo, pobeđivanje samog sebe uzbrdo, znači živeti zdravo, u dogovoru sa prirodom. Da li ste se, pri nekoj od vožnji, zapitali kada i gde je nastao bicikl?

Coventry-Machinists-Company-Ariel (1)

Dvotočkaš „Ariel“

Simpatične preteče bicikla

Istorija bicikla počinje sa nemačkim baronom Karlom fon Drajsom, koji je, da bi se lakše i brže kretao po dvorskoj bašti, još davne 1817. godine konstruisao preteču današnjeg bicikla. Model se sastojao od dva točka iste veličine i upravljača pričvršćenog za „ram“ koji je trebalo da se opkorači. Ta naprava, popularno nazvana „Dresina“ bila je napravljena od drveta a kako nije imala pedale, pokretala se nožnim guranjem. Taj „drveni konjić“ kretao se 15 kilometara na sat, a zbog „nožnog pogona“ nije bio mnogo popularan jer nije mogao poslužiti ni za šta drugo sem za „vožnju“ po bašti.

Kros-kontri takmičenja i mauntin-bajk

Od 1981. godine, kada počinje masovnija proizvodnja takozvanog mauntin-bajka, počinje i održavanje kros-kontri takmičenja (koja su, doduše, u svetu bila poznata još sedamdesetih godina). Na Olimpijskim igrama 1996. godine u Atlanti ta disciplina je i prvi put ušla u program igara: muškarci su nastupili na stazi dužine 40-50 km a žene na stazi od 30-40 km.
Konstrukcija tog bicikla razlikuje se od bicikla za piste i drumske trke po jačem i širem ramu, kao i po širim gumama; omogućeno je čak 27 brzina sa tzv. superniskom – „bakinom“ brzinom za najveće uspone. Prilikom vožnje tim biciklom, zaštitna kaciga je obavezna.

Dvadesetak godina kasnije, škotski kovač Mekmilan olakšao je vožnju tako što je dizajnirao dvotočkaša sa pogonom na pedale. Model iz sedamdesetih godina pretprošlog veka skoro je definisao karakteristike sadašnjeg bicikla. Englezi Džejms Starli i Vilijem Hilman dizajnirali su prototip klasičnog bicikla metalne konstrukcije sa lančanim prenosom na zadnji točak. Model je mogao da razvije brzinu između 23 i 24 kilometra na sat. 

Da bi vožnja bila udobnija, a pre svega stabilnija i sigurnija, Englez Lever je 1876. godine konstruisao prvi tricikl sa svetlom za noćnu vožnju. Zbog svojih prednosti taj trotočkaš je bio veoma popularan, što je dovelo i do njegove masovne proizvodnje.

Nova, udobnija era

Džon Danlop Junior na biciklu

Godinama kasnije, dizajn i konstrukcija bicikla su se menjali i usavršavali. Godina 1888. je, ipak, bila prelomna jer je Džon Bojd Danlop, veterinar iz Belfasta, izmislio pneumatske gume koje su obezbeđivale udobniju i „mekšu“ vožnju. Tada su bicikl počele da koriste i žene, koje su govorile da nijedna druga stvar nije učinila više za njihovu emancipaciju, mada su ga ipak najviše koristili muškarci koji su se njim prevozili do posla.

Tih godina otpočela je i masovna proizvodnja tog prevoznog sredstva u Americi, koja je sa milion prodatih primeraka godišnje donosila zaradu od čak trideset jedan milion dolara. To je dovelo i do organizovanja prvih biciklističkih trka i osnivanja biciklističkih saveza. Tako je prvo svetsko prvenstvo amatera održano 1893. godine u Čikagu, a svetsko prvenstvo profesionalaca je organizovano dve godine kasnije. To je dovelo i do toga da se na Olimpijskim igrama, koje su se održale 1896. godine, biciklizam uvrsti u jednu od takmičarskih disciplina, a nekoliko godina kasnije, prvo mesto u takmičarskom izazovu zauzela je etapna trkaTur de Frans, koja se u Francuskoj održava još od 1903. godine.

Novi dizajn popularnih dvotočkaša

Pedesetih godina 20. veka konstruisan je i ženski bicikl koji je savijenom prečagom između volana i sedišta omogućavao udobnu vožnju čak i u dugim suknjama. Pošto su mogli da ga voze i muškarci, cena je bila poprilično visoka. Šezdesetih godina pojavio se bicikl sa tzv. banana sedištem i volanom kome je mogla da se podešava visina.
I na našim prostorima biciklizam je prisutan već od kraja 19. veka. Prvi biciklistički savez Jugoslavije osnovan je 1919. godine, kada je i održano prvo drumsko prvenstvo biciklista.

Idealno rekreativno sredstvo

Na Zapadu je biciklizam podignut na nivo kulta. Postoje prenoćišta za bicikliste, obeležene staze koje vode kroz živopisne predele duge i po više stotina kilometara, turistički aranžmani za bicikliste, štampane brošure…

Kod nas je situacija pomalo drugačija, ali je činjenica da je vožnja biciklom dobra zamena za trčanje jer manje oštećuje kolena, a jača leđne mišiće i kičmu. Bicikl nazivaju još i „pokretnom teretanom“ jer tokom vožnje svi mišići učestvuju u naporu i svi se učvršćuju – mišići nogu i zadnjice, stomačni i grudni mišići, mišići ruku.

Najbolje je, smatra se, voziti bicikl tri puta nedeljno. Lekari ga preporučuju kao idealno rekreativno i rehabilitaciono sredstvo. Biciklista ujednačava rad srca i pluća, harmonizuje pokrete i ujednačava metabolizam. Deset minuta vožnje na dan dovoljno je za poboljšanje mišićnog tonusa, cirkulacije i zdravlja zglobova. Za poboljšanje srčane funkcije dovoljno je pola sata, a ko želi da ubrza metabolizam i sagori masnoću, treba da vozi bicikl 50 minuta dnevno.

AUTOR: Vladana Rašić Dragojević

IZVOR: RTS  / 16. mart 2017.

__________________________________________________________________

KAKO BITI SREĆAN…

tamoiovde-logo

Životne lekcije najvećih umova u istoriji

Veliki filozofi, poput Sokrata, Ničea, Seneke, mudro su govorili o sreći i kako najlakše (p)ostati srećan.

Foto: Thinstock

Bertrand Rasel

“Od svih oblika opreznosti, oprez u ljubavi je možda najfatalniji za istinski sreću.“

Nije uobičajeno da se neko kao Rasel, ljubitelj matematike, nauke i logike, bavi nečim tako prolaznim, kao što je sreća. Ali njegova ideja da se sreća može naći u predaji osećanjima ljubavi zaista ukazuje na istinitost, a savremena nauka je izgleda na njegovoj strani.

Fridrih Niče

“Sreća je osećaj da se moć povećava – da je otpor prevaziđen.“

Za jednog nihilistu kao što je Niče, sreća je neka vrsta kontrole koju osoba ima nad svojim okruženjem. Ovaj nemački filozof je često pisao o uticaju koje moć (ili nedostatak moći) može da ima na ljudska iskustva.

Džon Stjuart Mil

“Naučio sam da tražim svoju sreću tako što sam ograničio svoje želje, pre nego da sam pokušavao da ih zadovoljim.“

Titan liberalizma, Mil je možda i najvažnija figura sa te strane u istoriji. On je širio svoje ideje o slobodi kada god je mogao. Kada je reč o sreći, on je usvojio mudrost starih Grka. Umesto da preplavi svoj život dobrima, Mil je verovao u utilitarizam. Verovao je u korišćenje stvari samo ako imaju svrhu, ako ne, izbacivao ih je iz svog života.

Sokrat

“Vidite, ključ sreće nije u traganju za nečim većim, već u razvijanju mogućnosti za uživanje u malim stvarima.“

Za Sokrata, jednog od najvećih drevnih mislilaca, sreća ne leži u spoljašnjim nagrada i pohvalama, već dolazi iz privatnog, unutrašnjeg uspeha koji su ljudi podarili sami sebi. Kada sklonimo naše potrebe, naučićemo da vrednujemo jednostavnija zadovoljstva.

Konfučije

“Što više čovek usmeri razmišljanje na dobre misli, bolji će biti i njegov svet i svet u celini.“

Ova Konfučijeva rečenica je prenošena kroz istoriju u različitim kontekstima, knjigama poput “Moći pozitivnog mišljenja“ , ali i u nedavnom istraživanju kognitivnog ponašanja, koje je pomoglo ljudima da pronađu vezu između svojih misli, osećanja i ponašanja. Prema Konfučiju, sreća je proročanstvo samoispunjenja, koje se ponavlja kako sve više pronalazimo razloge našeg opstanka.

Seneka

“Najveći blagoslov za čovečanstvo nalazi se u nama i na dohvat ruke. Mudar čovek je zadovoljan svojom sudbinom, kakva god da je, bez želje za onim što nije.“

Lao Ce

“Ako ste depresivni, živite u prošlosti. Ako ste anksiozni, živite u budućnosti. Ako ste u miru, živite u sadašnjosti.“

Neka istraživanja pokazuju da su ljudi najsrećniji kada rade stvari koje zahtevaju njihovu punu pažnju: dobar razgovor, kreativni zadaci ili seks.

Kirkegor

“Život nije problem koji treba rešiti, već stvarnost koju treba iskusiti.“

Kirkegor smatra da sreća proizilazi iz potpune prisutnosti u trenutku, uživanja u njemu. Kada prestanemo da pretvaramo okolnosti u probleme i počnemo da razmišljamo o njima kao o iskustvima, iz njih možemo izvući zadovoljstvo.

Henri dejvid Toro

“Sreća je kao leptir; što ga više juriš, više će te izbegavati, ali ako usmeriš pažnju na druge stvari, on će doći i sesti na tvoje rame.”

Izvor: srbin.info

________________________________________________________________