LJUBAV I VOLJA…

tamoiovde-logo

SARGY MANN – SLEPI SLIKAR

Život kroji čoveka, ali i čovek kroji svoj život.

Fotografija od Philip Sinden-a

Zapamtite ime Sargy Mann, jer spada u neverovatne ljude, borce, koji se ne predaju, ma kakve nevolje da ih zadese.

Sa samo 36 godina dijagnostifikovana mu je katarakta na oba oka, i ubrzo nakon toga ostao je potpuno slep. Pre katarakte bio je slikar i nije mogao da zamisli život bez četkice u rukama, zato je osmislio tehniku svojstvenu njemu i njegovom problemu.

Posle 25 godina slikanja u „mraku“ njegovi radovi dostižu vrtoglave cifre i svetsku popularnost. Ogromnu podršku ima od svoje supruge Elizabeth Jane Howard. Ovaj čovek spada u heroje od kojih treba da učimo šta nam svima u životu treba. Ljubav i volja.

Sve ostalo su prolazne stvari.


 

 

BBC je snimio i kratak video o ovom slikaru, pa ako želite možete da ga pogledate ovde.

Izvor: otkacenaplaneta

____________________________________________________________________________________________

IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

tamoiovde-logo

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

_________________________________________________________________________________________

FotoPlustamoiovde-logo

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola(desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

_________________________________________________________________________________________

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

  1. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

_________________________________________________________________________________________

OD ZLOČINA LJUDI ZBUNI SE PRIRODA…

tamoiovde-logo

ZNAŠ LI DETE MOJE?

Zašto se zatvaraju oblaci onda kada su polja žedna kiše, a otvaraju onda kada polja kišu ne žele?
Od zločina ljudi zbuni se priroda, i napusti red svoj.

Foto ilustracija: Bosa*S

Znaš li, dete moje, zašto njive ponesu teški plod u proleće, a u leto daju jalovu žetvu?
Zato što i kćeri ljudske omrzoše na plod utrobe svoje i ubijaju ga u cvetu.

Znaš li, dete moje, zašto izvori presušuju i plodovi zemaljski nemaju više slasti one koje imadoše?

Zbog greha ljudskog, od koga uđe nemoć u svu prirodu.

Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora i jede hleb zagorčan suzama i pakošću?
Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.

Znaš li, dete moje, zašto majka hrani i ne može da nahrani decu svoju?
Zato što dojeći ih ne peva im pesmu ljubavi no pesmu mržnje prema susedu.

Znaš li, dete moje, zašto ljudi postadoše ružni i izgubiše lepotu svojih predaka?
Zato što odbaciše lik Božji što iznutra iz duše delja lepotu lika i navukoše obrazinu zemlju.

Znaš li, dete moje, zašto se bolesti umnožiše i pomori strašni?
Zato što ljudi počeše smatrati da je zdravlje otmica od prirode, a ne dar od Boga.
A što se otima s mukom, s dvojnom mukom se mora braniti.

Znaš li, dete moje, zašto se ljudi bore za zemlju i ne stide se svoga ravenstva s krticama?

Zato što im zemlja proraste kroz srce, te oči vide samo ono što u srcu raste.
I zato, dete moje, što ih greh suviše onemoća za borbu za nebo.
Ne plači, dete moje, skoro će Gospod doći i urediće sve.

Vladika Nikolaj Velimirović

_________________________________________________________________________________________

FRANSISKO GOJA I KAJETANA DE SILVA…

tamoiovde-logo

Fransisko Goja, veliki španski slikar, crtač, portretista, grafičar, poslednji među starim majstorima i prvi među modernim, umro je na današnji dan, 16. aprila 1828. u Bordou.

Parasol (Suncobran), 1777. g.

Tokom dugogodišnje karijere predstavljao je istaknutog hroničara i komentatora svoje ere, te ga otud smatraju za najvažnijeg španskog umetnika s kraja 18. i početka 19. veka.

Fransisko Hose de Goja i Lusijentes, svoj životni put počeo je 30. marta 1746. godine u skromnoj porodici u zabačenom aragonskom selu Fuendetodos u Španiji.

Detinjstvo provodi u Saragosi gde dobija prva znanja o slikarstvu od lokalnog slikara Hozea Luzana. Njegovi „rani“ radovi su uglavnom imitacija radova velikih slikara poput Rembranta i Velaskeza. Nakon toga se preselio u Madrid gde uči i radi sa braćom Baje u njihovom studiju. Rad sa Frensiskom i Ramonom   pored napredovanja u slikarstvu, omogućava mu i susret sa Hazifom, njihovom sestrom i budućom suprugom, kojom se oženio 1775. godine. Te godine dobija i poziv da radi za kraljevsku porodicu. 

Goja je postao dvorski slikar na španskom dvoru  i ta rana porcija njegove karijere je obeležena portretima španske aristokratije i kraljevske porodice, i rokoko stilom tapiserijskih slika dizajniranih za kraljevsku palatu.

U privatnom životu, za razliku od slikarskog ne odvija se sve kako valja. U braku sa Hazifom rađaju se deca, ali i umiru jedno za drugim, njih šestoro. Tek jedno, sedmo po redu, sin Ksavier preživljava detinjstvo. Goja se teško razboleo 1792. godine, a posledica bolesti je bila potpuna i trajna gluvoća, koja opet donosi bitne promene u načinu života, ali i u izboru tema i stila slikanja.

______________________________________________________________________________________

Francisko Goja i Kajetana de Silva

(Ovde) PLATONSKA LJUBAV OŽIVLJENA U SLIKAMA…

Francisko Goja bio je dvorski slikar španskog kralja Karlosa IV i njegove žene, kraljice Marije Luize. Kraljevski dvor u ono vreme posećivala su mnoga poznata lica španske države, među kojima je bila i Kajetana de Silva, 13. vojvotkinja od Albe.

 

OTIŠAO JE “ORFEJ MEĐU ŠLJIVAMA”…

tamoiovde-logo

 Otišao je sin Radmile i Miloša, sin Gruže i zemlje Srbije,“Orfej među šljivama“.

Dobrica Erić

Veliki pesnik Dobrica Erić preminuo je juče, 29. marta u svojoj 83. godini posle duge i teške bolesti.


Voleo sam devojku iz grada

Ja sam rođen u cveću livada;
čuvah stada pokraj reke Gruže
al’ zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže.

Bele ruke a prsti ko dirke
pričahu mi najnežnije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke.

Sin sam plavih šuma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.

Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljenu u senci kestenja.

Šta sad mogu već bol svoj da patim;
mladost moju da tužim za celo.
Morao sam kući da se vratim
svome domu u rođeno selo.

I sad opet svoga vranca jašem
i u krčmi krčmim svoja stada.
Kitim svirce i razbijam čaše
i proklinjem devojku iz grada.


 U selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži, godine 1936. rođen je Dobrica Erić.

Prvu zbirku pesama objavio 1959. a do juče više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd.

 U javnim nastupima, na večerima poezije i drugim priredbama pesme nije čitao. On ih je govorio! Gotovo ih je sve znao napamet!

 Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka, a dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku.

 Dobitnik je niza značajnih nagrada i priznanja: Mlado pokoljenje, Goranov venac, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Neven, Vukova nagrada.

Za knjigu rodoljubivog pesništva “Razapeta zemlja”, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada.


Pismo učitelju

Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću

Dragi gospodine Učitelju, ne znam
Da li si na ovom ili onom svetu
Tvoja reč je za mene bila kao sezam
Kojim se otvaraju gradine u cvetu.

Naučio si me da pišem i čitam
Da poštujem roditelje i sve stare ljude
Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan
Da je zlato svaki grumen rodne grude.

Ti si nas učio, blag i tih ko dašak
Povetarca što nam je ćarlijao vazda
Da je bolje biti pošten siromašak
Nego nepošten bogataš i gazda.

Naučio si me da volim zastavu
Junačke pesme, Svetosavsku himnu
Da je mnogo bolje izgubiti glavu
Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.

Poslušao sam Te, dragi Učitelju
Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast
Najviše na svetu volim svoju Zemlju
Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast.

Ne važe više priče o poštenju
I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce
Ništa više nije po Tvome učenju
Pa mi se čini da stojim naglavce.

Stari ljudi dvore decu i unuke
Lenjost je vrlina, a pošten rad porok
Vlastoljupci niču svuda ko pečurke
I svaki je novi spasitelj i prorok.

Jedni nas kude, a drugi nas hvale
Treći nas uspavljuju šarenim lažama
Peti našu zastavu cepaju i pale
A tuđe im se viju nad glavama.

Gledam, Učitelju, i slušam u čudu
Mesto da je ljube kao kolač slavski
Dali bi za grumen zlata rodnu grudu
A za malo vlasti – i Hram Svetosavski!

Dali bi kosovske kosti i božure
Šumadinske voćnjake, Homoljske planine
Vojvođanske žitnice i raške klisure
Krajine i njine krvave haljine!

Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu
Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje
Mačvansko blato, borsko srebro i zlato
Pesmu petlova i Ružu vetrova!

Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet
Snežni Kopaonik, župske vinograde
Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet
Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade!

Dali bi sela i varoši, reke i Jezera
I sve naše svetinje nad kojima bruje
Zvona u kojima nam je prezimila vera
U Boga koji sve vidi i čuje.

Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu
I polako se povlačim iz boja
Nisam uspeo da spasem planetu
Što lebdi u magli našeg nespokoja-

Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru
Rasipam suvo lišće reči s grana
I lutam i pevam, usamljen u svetu
Kao crna ovca ili bela vrana…

Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo
Blaži me u ovo predvečerje rano
Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo
I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno

Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom!


Književna dela Dobrice Erića

Svet u Suncokretu, (1959), Vašar u Topoli, (1965), Stari seljački kalendar, (1966), Slavuj i sunce, (1968), Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969), Torta sa pet spratova, (1973), Pesma o svicima, (1975), Dolina suncokreta, (1976), Večni kratkovečnici, (1977), Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978), Bašta sa sedam ruža, (1979), Sricanje žene, (1980), Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980), Čardak između četiri jabuke, (1980), Moj drug, Milivojčićev lug, (1982), Cunčeva verenica, (1985), Tako žubori reka, (1987), Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988), Roždestvo ratarevo, (1989), Krunisanje, (1989), Bunar za prijatelje, (1990), Puževa srma, (1991), Ekološki bukvar, (1991), San Gružanske letnje noći, (1992), Jezero Ježeva bara, (1993), U vatri bismo, ne izgorismo, (1993), Plači voljena zemljo, (1993), Razapeta zemlja, (1999), Vilina Dolina, (1999), Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002), Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002), Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005), Peta strana sveta, Pčelica (2012), Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013), Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014).


Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta

Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…


Ponosna pesma

Ja pevam
grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam s grumenom zemlje u šaci
kao što Sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.

Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
Moja kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica.
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.

S njom sam pola stoleća
cvetao i klasao
zrio i gnjio
pevao i plakao
i da sam juče umro
ne bih znao
da ovo nisu voćke kalemljene
ni polja lebna
ni potoci
već prerušene munje, vukovi i poskoci!

Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dane
Zacrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
Oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim što sam Srbin!

Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.

Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da posrnem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se sto sam Srbin!

Ponosim, kažem
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razloga da mrzi druge.

I samo sto ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Moja zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.

Samo se više ne slažemo
sa onom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.

Poabase mi ruho
naružise mi lice
Oko srca mi lanac
na ustima katanac
Uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
sto sam Srbin, Balkanac!

I samo što ponekad zabugarim gnevno
ne bi li me čula nebesa usnula
jer nas opet čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
Crnim tamjanom nam Zemlju okadiše.

Dušebrižnici bez duše i srca
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih prava
pa čak i nasušni hleb
vazduh i vodu.

đavolji sinovi i pasji sinovci
korov istrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.

Blate me, brate Ivo, za trojicu
Muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast neviđena
Napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim male Crnce
Sude mi za svoje grehe i zločine
i za sve ono sto oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!

Moji mladi se čude
sto se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom
Kriv sam jedino zato
sto ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim one stvari)
A gresan sto proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.

Moj djed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka
Moj otac je džzambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
sto mi kica u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!

I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izasla iz jama
Moja kraljica,obučena u pšenicu i raž
Moja velikomučenica Srbija
ukavežena, popljuvana i slana
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se sto sam Srbin
Srbenda sa Balkana!

I samo sto ponekad arlauknem gnevno
ne bi li me čula sazvežđa usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!


Ljubav ratara i njegove žene u noći posle oranja

Tek kad san sklopi decje glave ruse
i kad goluždravi Vlašici ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u cardaku i na zemlji i na nebu.

Ruke što su vazdan milovale gvožde
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožde
Ratar grli ženu ko da njivu ore.

Mlada noc pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeci
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu rašcereci.

Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vicna bicu i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.

Kad se oran orac potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar nocu pluži
mnoge bi carice bile ratarice.

Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj celiji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.

A Ratarica, mlecna mlekarica
slatkomucenica s andeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.

Pucketaju kosti, pucketaju grede
i srucuje se ceramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.

Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sircetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim bericetom.

Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrce s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.

Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u vecernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.

Dobrica Erić


VIDEO

Sve što mi pripada – Dobrica Erić

____________________________________________________________________________________________

Priredio: B. S.

ZA TEBE GOVORIM…

tamoiovde-logo

Ako jednom staviš na gramofon moje srce
čućeš ono što sam izmislio samo zato da bih tebi rekao:

Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji.
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?

Foto ilustracija: Bora*S

Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
i sve što sam lepo rekao o drugima, tebi je namenjeno,
dok sam s tobom govorio telefonom
moja krv je tekla žicom do tvojih usta
i telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu
kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu
kao što je u mojoj glavi prostor ništa manji od ovog izvan nje
tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam to ovako govorio:

Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani
kao konstrukcije porušenih hangara
kao kosturi konja na nekoj visoravni.
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu učiniti za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma
neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.

Sve što je rečeno o budućnosti
da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove
sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama
ja sam govorio tebi,
iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom.
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
i nikome ne želim zlo.

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
da i kada bih pao – do zemlje bih se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao sneg što grmi i dimi se u klanicama,
da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
neka niče drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
nego kakve god hoće i kolike hoće,
neka se slonovi uvuku u mišje rupe!

Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
neka najjači glasovi sruše ove plafone,
neka se nebesa otarase snega i kiše,
neka sve ostane čisto i slobodno,
neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
i neka se proglasi ludakom
svako ko pomisli da te više voli!

Matija Bećković

________________________________________________________________________________________

 

PORTRETI ŽIVOTA I SKULPTURE LJUBAVI…

tamoiovde-logo

U čast Svetog Trifuna, zaštitnika vinogradara, vina i ljubavi i današnjeg Sretenja, Dana državnosti Srbije, sinoć, 14. februara, u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je zajednička izložba „Portreti života“ vajara Milorada Antića Pirketa i „Skulpture ljubavi“ vajarke Daliborke Marković Dali.

Autori su crnim vinom nazdravili publici koja je uživala u razgledanju izložbe

Za ovu izložbu autori su odabrali 22 skulpture u drvetu, metalu i kamenu.

Prisutni posetioci su uživali u razgledanju izloženih eksponata, 

Stihovi o vinu

ali i u stihovima o vinu i zaštitiniku vinogradara Svetom Trifunu, koje je na otvaranju govorila Simonida Gavrić kao i nadahnutom tekstu o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića.

Pirke u svojoj bogatoj kolekiciji poseduje više od 300 dela. Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.

Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.

No, čini se da je  najponosniji na jedan od najlepših krajolika Borskog jezera, „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu i jedinstvenu galeriju na otvorenom prostoru , gde izlaže dela iz svog opusa, od početka maja do kraja jeseni.

 

Plodnost

Daliborka je stvaralac koji za kreiranje svojih skulptura najčešće koristi kamen peščanik.

Ona oslikava život oko sebe i svog Majdanpeka, ali kulturno istorijsko nasleđe ovih krajeva.

Ovo dvoje zavićajnih stvaralaca spaja i krasi skromnost, neiscrpni stvaralački duh, ali i vredan kreativan rad koji retultira visokim umetnićkim dometom  urađenih dela i mnogobrojnim iložbama u zemlji i inostranstvu.


Iz, sa ukusom kreiranog izložbenog kataloga


Milorad Antić Pirke
je rođen 20.10.1940. godine u Pirotu.

Do sada je imao 46 samostalnih i više od 150 zajedničkih izložbi. Učesnik mnogih kolonija.

Za svoje stvaralaštvo dobio je niz priznanja od kojih izdvaja: Nagradu grada Bora za skulpturu 1973. godine, Specijalnu nagradu za skulpturu amatera Jugoslavije 1981.godine i Veliku plaketu za vajarstvo u Majdanpeku 2001.godine.

Ostavio je dva legata i to Muzeju Ponišavlje u Pirotu i Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru.


Nadahnuti tekst iz kataloga o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića

Pirke, vajar otvorene duše i širokog srca

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi, što kroz život nečujno i tiho gaze kao da nogom stupaju po pamuku, a naše oči nikada ne opaze ni njih ni njinu tihu radost ili muku, pjevao je znameniti crnogorski pjesnik Aleksandar Leso Ivanović. Nekako mi se čini, dok sam po hiljaditi put čitao pjesmu o ljudima kojima dobrota iz očiju lije, da je ispred sebe imao i blagost i topli lik umjetnika koji je postao jedna od nezaobilaznih kulturnih znamenitosti grada Bora i njegove okoline.

Pirke je možda potonji predstavnik vrste sa gotovo svim ljudskim vrlinama sa spiska tvorca, koje su, očigledno je, u nestajanju. On je jednostano umjetnik sa srcem. Onaj kome inspiraciju daje nesebična ljubav prema svemu što mu u očinji vid stati može.

U njegovom kutu životne impresije i stvaračke ekspresije, osjeća se neka čudna snagu iz koje izviru i postrojavaju se priče, jedna za drugom.

Glave ljudske u brojnim transformacijama izazovno svjedoče poetsku snagu vajara, njegov nemir i potrebu da odluta u onovremenost gdje se srijeće sa likovim za kojima mu je tragao stvaralački nerv. U tom je društvu sigurniji i ljepše se osjeća njegova zdrava misao koja će, u tišini Doline mira, nadomak Borskog jezera tragati iznova za podsticajima. Biće potreban treptaj u toj bijeloj izmaglici jutra, koji će ga odvesti u san iz koga će se buditi dok traje.

Drvo i kamen, najčešći su družbenici vajara koji zna da oni imaju dušu, široku poput njegove. Oni će mu se prepustiti da ih oblikuje i da tvori oblike koji su tako duboko smješteni u njegovu lirsku unutrašnjost. Pirke će ispisati vajarskim rukopisom i sklad i nesklad, tumačeći upravom tim, na oko neskladom, zajednički život različitosti.

Nije slučajno što ovaj pjesnik skulpture izlaže svoju umjetničku raznovrsnost u Dolini mira, u i oko kuće, koja je utočište vajara i njegovih posebnih emocija.

Skulpture su tu slobodne, sigrurne i svoje na svome. Otići će u neki drugi prostor kada priroda od njih zatraži kratak odmor do proljeća.

Doživljaj koji sam imao u Pirketovoj Dolini mira, njegovo bezrezervno davanje i prihvatanje, pružena ruka i neskrivena radost što može da nas gosti i poji duhovnim sokovima iz njegove bašte skulptorske, ostavili su dojam za sjećanje.

Lijepa je misao, kao da čujem umjetnika, voljeti ljudsko u ljudima. To je privilegija umjetnosti i umjetnika, onih iskrenih čiji izrazi nijesu naručeni niti se stvaraju po receptu. To je potvrda i zahvalnost onima koje je sila nebeska odredila da biju bitke mira i nemira, sklada i nesklada u izrazima koji ostaju i koji će nas sve, bez izuzetka, nadživjeti.

Jedan od onih odabranih je svakako Milorad Antić Pirke, vajar sa djetinjom dušom, umjetnik od znanja i stalne potrebe da stvara i da poetiku stvaranja dijeli sa svima koji to umiju da prime.

Ja sam imao tu privilegiju i na tome mu zahvaljujem,

Slavko Mandić, književnik

Kotor, 29. novembar 2017. godine


Daliborka Marković Dali je rođena u Majdanpeku, 12. 01. 1972. godine.

Do sada je imala 10 samostalnih i 20 zajedničkih izložbi.

Učesnica je mnogih radionica i kolonija u zemlji i inostranstvu.


________________________________________________________________________________________

Foto: katalog i facebook.com/milorad.antic.

Priredio: Bora*S

ZAJEDNO SU ČITALI I TUMAČILI…

tamoiovde-logo

Balada o džambasu i krčmarici

U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Foto ilustracija: Bora*S

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
padala kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu sela pored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tamo na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Brana Petrović

_______________________________________________________________________________________

ŠALA…

tamoiovde-logo

Vedro, zimsko podne… Mraz jak, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane svetlocrvenom čojom.

Foto ilustacija: Bora*S

– Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni. Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju! Umreće, poludeće. – Preklinjem vas! – kažem ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk! Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri… Gle, gle, još trenutak samo i izgleda mi kao da ćemo propasti.

– Ja vas volim, Nađa! – kažem ja poluglasno. Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonica kao da nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane. – Ni za šta na svetu drugi put ne smem – kaže ona gledajući me krupnim očima. Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara neumesno, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost… – Znate šta? – kaže ona ne gledajući u mene. – Šta? – pitam ja. – Hajte još jednom… da projurimo. Mi se penjemo uza stepenike na breg.

Anton Pavlovič Čehov (1860-1904), pripovedač, novelista i najznačajniji ruski dramski pisac.

Pripovetka „Šala“, jedna je od najlepših u velikom opusu Čehova.

Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno: – Ja vas volim, Nađenjka! Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj ispisano: – U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo? Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače. – Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

– A meni… meni se dopada ovo sankanje – kaže ona crveneći. – Kako bi bilo još jedanput? Njoj se «dopada» ovo sankanje, međutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, drhti. Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim: – Ja vas volim, Nađenjka! I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu razmišlja… Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže: – Nije moguće da ih je izgovarao vetar! A ja neću da to vetar izgovara! Sutradan ujutru dobijam cedulju: «Ako pođete danas na sankanje, svratite do mene. N.» I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i spuštajući se sankama dole, svaki put ja izgovaram poluglasno jedne iste reči:- Ja vas volim, Nađenjka! Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar… Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio… svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima… Zatim se bojažljivo penje stepenicama…Strašno joj je da ide samo, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, drhti, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, s otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta… «Z-z-z-z»… zvrlje saonice. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam… Vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata…

Ali dolazi i prolećni mesec mart… Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd… na duže, možda zauvek. Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima… Još je prilično hladno, ma đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo… Prolećni vetar joj duva pravo u bledo, setno lice… On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza… I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno: – Ja vas volim, Nađa!

Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna. A ja idem da se pakujem…Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla…svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči «ja vas volim, Nađenjka», nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu…I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio…

Anton Pavlovič  Čehov


Citat Plus

„Drugi deo života kod pametnog čoveka sastoji se u oslabađanju od ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dela života.“

___________________________________________________________________________________

UTEHA (NI)JE U TOME…

tamoiovde-logo

“Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.

Zar je nada u tome da sve prođe?”

Meša Selimović

__________________________________________________________________________________________

LEPOTA I LJUBAV…

tamoiovde-logo

– Bratac moj, nemoj da se ljutiš, ali moram ti reći da si ti još zelen. Ne znaš šta sve čoveku život priredi. Da bi upoznao čoveka treba sa njim tovar soli da pojedeš. A ti znaš kako se so jede…

Ilustracija: FB stranice autora

Ponekad mi se čini kao da život šali sa mnom, kao da je to neki bezobrazni i besposleni komšija koji nema druga posla nego da se zevzeči sa nama. Pa, opet, drago mi je što me prima tako lepo, kako se primaju dobri prijatelji. Ide svojim tokom kao i vreme. Niti voli, niti mrzi. Njega se mnogo toga ne tiče.

Bore na mom licu se javljaju kao oznaka naše prolaznosti. Trajemo, ali se menjamo. Ne brzo kao aprilsko vreme, ali dovoljno brzo da nam se pokaže ko je stvarni gazda, da se ni sa sobom ne pitamo više nego pijan s gaćama – filozofira Rade, sedeći u uglu kauča, dok ispred njega stoji flaša piva i kafa koja se puši.

Rade je držeći sedamdesetogodišnjak. Nosi tamne naočare za slepe. Kosa mu je progrušana sedinama, a lice puno ožiljaka. Bio je profesionalni vatrogasac, pa je u nekoj akciji doživeo nesreću u kojoj je izgubio vid. Sada invalidski penzioner, voli da raspravlja o svemu i svačemu.

Neki ga uvažavaju zbog te njegove priče, drugi se trude da ga ne uvrede zbog slepila, dok neki, koji ga dobro poznaju ne obraćaju pažnju na njegova filozofska razmišljanja o životu.

Upoznali smo se davno prilikom neke šetnje u parku. Beše sunčan dan, dosta penzionera i dece u parku. Popričasmo o koječemu. On mi ispriča kako je doživeo nesreću, pa već dvadeset godina ne vidi. U početku je to za njega bio smak sveta, a sada mu je lakše, oseća se sigurnijim, navikao se na svoju nevolju, izlazi sam u šetnju, dobija knjige „za čitanje“.

Duže vremena nije ga bilo u šetnji. Onda se jednog dana pojavi sa jednim stasitim momkom. Pozdravismo se.

– Izvini za nedolazak u park! Reče da je bio teže bolestan i da ga je danas supruga pustila samo zato što ga je unuk pratio.

– Prošetaj ti s Milanom, ja ću naručiti kafu i posedeti ovde na suncu.

– Ne oseća se dobro, baka mu ne dozvoljava da izađe – objasni mi Milan. A njih dvoje, on i baka, tako se vole i paze. Pedeset godina su u braku. Eto, pre neki dan, on zanemogao, seo u fotelju, pokrio kolena nekim ćebetom, a na krilu drži bakinu sliku od pre četrdeset godina.

– Tvoja baka je mnogo lepa žena. Najlepša koju sam znao – kaže mi.

–  Šteta što je sada ne možeš videti – kažem mu ja. – Ja mislim da više ne bi tako tvrdio, jer i nju su stigle godine.

– Vidim ja nju, onako mladu, lepu, jedru, kao pre moje nesreće. Ona je meni zauvek ostala mlada! Ona ne može da ostara u mojim očima, njena lepota se zadržala, ja sam je sačuvao u sećanju, baš kao i ova slika – objasni mi prelazeći prstima preko slike sa njihovog venčanja.

Shvatih da je u pravu. I shvatih da je ta ljubav neobična, dugotrajna i prava. Ona je ostala u njegovom sećanju onakva kakva je bila pre toliko godina. Postala mu je još bliža, jer mu je njena pomoć bila neophodna sve dok se nije navikao na svoj nedostatak. On živi sa njom kao i pre, spavaju u istom krevetu, idu ponekad zajedno u kafanu, čak i u kupovinu, ona nije promenila svoj odnos prema njemu, a on je „vidi“ i voli kao i pre tri decenije. Prava ljubav valjda i ne stari, ona je mirnija od zaljubljenosti, ali je stalnija.

A lepota? Pa lepota je bila verovatno i jedan od uslova i uzroka stvaranja njihove zajednice. Ali, kada se zajedno stara, onda se lepota drukčije doživljava. I starost lakše pada i jednom i drugom. A u ovakvim nesrećama i ljubav i lepota zamrznu se u vremenu. Ona nikada neće ostarati u njegovim očima. A to je lepota te dugotrajne ljubavi – zaključi Milan sa malim prisenkom tuge u glasu, predloživši mi da se vratimo da popijemo kafu sa Radom.

Na crkvi Svetog Marka oglasi se zvono dok smo prilazili Radovom stolu na kome nas je već čekala kafa.

Dimitrije Janičić

Priča uz dozvolu  preuzeta sa FB stranice autora.

_______________________________________________________________________________________

LJUBOMORA…

tamoiovde-logo

Tada je pevao dan u granama topola. 
Setim se tebe i odmah grešna mi misao.
Jutrom: reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško, ja bih od bola vrisko.

Foto ilustracija: Bora*S

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom kurjaku dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći dva bela studenca.
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave, izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, našoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.
I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka,

tvoja ili tvog- vuka.

Branko V. Radičević

_________________________________________________________________________________________

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

tamoiovde-logo

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

 

 

LJUBAV JE BAJKA ( BEZ HEPI ENDA)…

tamoiovde-logo

Marsel Prust i jedna drugačija koncepcija ljubavi

Jedna rasprava o ljubavi prožima Prustovo delo „U potrazi za izgubljenim vremenom koje se sastoji od sedam tomova i gde kroz nekoliko vešto oslikanih ljubavnih priča Marsel Prust nastoji da predstavi kliničku sliku ove bolesti, jer za njega ljubav to jeste; „sveta boljka“, kako sam kaže, nalik gangreni ili kanceru koji se neizmerno širi zahvatajući čitavo biće onog koji voli.

Ljubav je bajka (bez hepi enda)

Prvo pitanje koje se postavlja tiče se nastanka ljubavi. Šta je u njenoj osnovi?

Kako Marsel Prust smatra u osnovi ljubavi je naša mašta. Ljubav nije ništa drugo do bajka koju sami sebi pričamo. To je jedna iluzija, uobražena radost, sladostrana sanjarija, obična fikcija na koju realnost nema nikakvog uticaja.

Voleti nekog ne znači poznavati ga i prihvatiti takvog kakav jeste, već izmisliti ga i stvoriti prema nahođenjima sopstvene duše.

Time se negira ljubav kao objektivna kategorija. Ljubav je jedno subjektivno stanje koje postoji samo u onome koji voli, a čiju stvarnost ništa spoljno ne potvrđuje. Ta ljubav ne odgovara ničemu u pojavnom svetu što bi i drugi mogli uvideti i ceniti.

Jednostavno, nekom ljudskom biću pripisujemo mogućnost da nam pričinjava patnje ili radosti. Stoga nam se čini da pripada nekom uzvišenijem svetu, stvaramo kult njegove ličnosti, okružujemo ga obožavanjem i imamo utisak da nam pretvara život u jedan uzbudljiv prostor.

Samo to rađanje ljubavi, prva faza njenog nastanka definiše se kao „kristalizacija“; pojam pozajmljen od Stendala, koji u svom spisu „O ljubavi“ koristi pomenuti termin kako bi opisao fenomen idealizovanja voljene osobe što predstavlja kamen temeljac svake ljubavi.

Voljena osoba  je nalik mitskom biću koje ne postoji izvan naše svesti o njemu, izvan lebdećeg međugraničnog prostora sna i jave. Zaveden prividom i površnim izgledom stvari, čovek uspeva da simbolizacijom spoljnjih događaja, sopstvenih iskustava i čulnih utisaka stvori idealnu sliku voljenog bića u skrivenim prostorima svog duha.

Drugim rečima, naša uverenja su podložna opsenama i prividu te otuda proizlazi nepodudarnost između sveta fikcije i realnih životnih okolnosti, odnosno nepodudarnost između iskrivljenog lika voljene osobe u našoj svesti i njegove prave slike u pojavnom svetu.

Čak i ta prava slika osobe u pojavnom svetu za Marsela Prusta je nedostižna. On odbacuje mogućnost postojanja jedne objektivne predstave o nekoj osobi budući da je svaka ličnost tama u koju nikad ne možemo prodreti i drugog uvek posmatramo kroz prizmu vlastitih osećanja. Po njemu je i naše vlastito biće neuhvatljivo sa pregrštom nedokučivih tajni, a naš identitet samo opsena.

Jednom rečju, stvarnost nije ono što mislimo da jeste. Čovek se koprca u krugu vlastite predstave koju o njoj gradi posredstvom subjektivnih utisaka. Odnosno, kada se taj subjektivni utisak primeni na međuljudske odnose, konkretno na ljubav, osoba koju volimo zapravo nije ono što mislimo da jeste.

Nuspojave ljubavi

Sva čovekova nesreća ne proizilazi iz činjenice da voleti znači biti u zabludi, već iz njegove potrebe za pouzdanom izvesnošću i jemstvom trajnosti samoobmane, iz izgarajuće želje da imamo ono što želimo da imamo i besmislene težnje da posedujemo onog koga volimo.

Čovek se teško miri s činjenicom da njegova voljena osoba ima život nezavisno od njega i izgara u želji da poseduje i najsitnije deliće njenog srca. Paradoksalno, željom da mu voljeno biće pripada, čovek sam sebi izmiče i počinje da bezuslovno pripada onome koga bi da poseduje.

Prustova koncepcija ljubavi dalje se bazira na dihotomijskom parugospodar-rob. Onaj ko više voli potčinjen je onome koga voli i koji olako zloupotrebljava svoju moć. Ukoliko više raste patnja utoliko više raste i vrednost umirujućeg sredstva, protivotrova koje voljeno biće nosi u sebi.Ljubav je bolest čije razarajuće efekte samo voljena osoba može da ublaži.

Iz potrebe za postojanošću iluzije i posedovanjem voljene osobe izranjaljubomora kao neodvojiva komponenta ljubavi, njena neizbežna senka.

Kao i ljubav, i ljubomora se hrani prividom, maštom, izmišljotinama i sopstvenim opsesijama koje nemaju uporišta u životnoj zbilji, ali za razliku od ljubavi koja je u osnovi opojne sreće, ljubomora prouzrokuje patnju.

Onaj koji voli gubi se u sopstvenim imaginacijama i iako ima utisak da se menja predmet njegove ljubavi, zapravo se menjaju samo predstave koje on o njemu gaji. Otuda su ljubomora i patnja sudbinska neizbežnost ljubavi. Međutim, čim čovek uvidi da pati on počinje pomno da traga za uzrocima svoje patnje i usred pomračene ljubomorne svesti javljaju se kratki periodi lucidnosti koji bivaju sve učestaliji.

U cikličnom krugu u kome se iz ljubavi stvara ljubomora i od nje ponovo katkad čista i neukaljana ljubav, promalja se razborita čovekova pamet koja uviđa svoju zabludu, ništavnost svojih patnji i postaje svesna činjenice da ispod našeg unutrašnjeg sveta osećanja i rasuđivanja vreba neka druga stvarnost.

Uviđanjem strašne oživljavajuće moći imaginacije otpočinje period izlečenja i odvikavanja od opojne iluzije; poslednja faza Prustove koncepcije ljubavi označena kao demistifikacija.

Čovek postaje svestan da u njegovom ličnom doživljaju ljubavi postoji nesklad između zavodljivog lika voljene osobe i njenog tužnog naličja. On u njoj više ne vidi čari koje joj je pripisivao, voljena osoba se skida s prestola idolopoklonstva, uočava se njena banalnost.

Konačno, nekada zaljubljeni čovek uviđa da je doživeo ljubav sa osobom koja nema ništa zajedničko s predstavom koju je on o njoj imao.

Može li se ipak voleti? Šta odgovara Marsel Prust

idealizacijomljubomorom i demistifikacijom, ljubav je jedno porazno iskustvo.

Međutim, ova vizija ipak nije krajnje pesimistička. Prust opet smatra da ukoliko ljubav postoji jedino u nama to znači da njena lepota i dubina zavise od nas samih, našeg senzibiliteta i sposobnosti imaginacije.

Zaljubljeni čovek je nalik umetniku, a voljeno biće muzi koja nadahnjuje, dok je sama ljubav koncipirana kao proces umetničkog stvaranja gde se uzvišena osećanja konstantno smenjuju s duševnom patnjom.

I ljubav i umetnost nastaju usled mnogobrojnih unutrašnjih konflikata, duhovnih i mentalnih previranja koja nose sa sobom blaženstvo, ali i setu. Uostalom, kada Marsel Prust kaže da stvarnost nije ono što mislimo da jeste, to dalje implicira da nikada nismo ni toliko srećni ni toliko nesrećni koliko nam se čini, a to isto važi i u domenu ljubavi.

Saška Todorov

Izvor: kultivisise.rs

____________________________________________________________________________________