TAJNA BOJE JEZERA…

Turistička atrakcija: Ružičasta jezera u Meksiku

Las Koloradas je mesto koje se nalazi u srcu poluostrva Jukatan, u Meksiku.

Foto: Shutterstock/Jess Kraft

Specifičnost ovog područja, što ga čini glavnom turističkom atrakcijom mnogih avanturista, ogleda se u boji njegovih jezera, koja poseduju ružičasti pigment.

Malo ribarsko mesto Las Koloradas ponosi se ružičastom lagunom, koju okružuju nasipi od bele soli. Ovo mesto pripada najvećem močvarnom području na meksičkom poluostvru Rio Lagartos.

Ružičasta boja jezera potiče od velikog broja mikroorganizama, koji imaju izraženi crveni pigment, i zapanjujuće količine posebne vrste račića – artemije.

Slični prizori mogu se videti u slanom jezeru Kojašskoje na Krimu, kao i u nekim područjima uz obale Australije.

Izvor: b92.net/Dnevni avaz

---

 

NA DOHVAT RUKE…

Daljine

Daljina ništa nije ona uzalud mami

ako na kraju puta opet živimo sami.

 Vekovi ništa nisu samo slojevi praha

ako je ljubavi bilo uvek manje od straha.

Ilustracija: photo by Bora*S

Daljine ništa nisu do znatiželje puke

jer

sve što je moje na ovome svetu

 to je na dohvat ruke.

Vekovi neka teku po svome tajnom planu

a sve što je moje

može da se desi

samo u jednom danu.

Duško Trifunović

---

 

TAJNA SAPIOSEKSUALNOSTI…

Zašto je inteligencija tako privlačna?

Primećuje se da u poslednje vreme sve češće nailazimo na reč sapioseksualnost – kako u govoru, tako i u medijima. Ova takoreći kovanica stala je tako u ravan sa rečima kao što su hipster i selfi i zagospodarila društvenim mrežama u vrlo kratkom roku.

Prema nekim istraživanjima na internetu, na sajtovima za upoznavanje postalo je odjednom veoma popularno okarakterisati sebe kao sapioseksualca. Očekuje se zadovoljstvo i prijatno iznenađenje osobe preko puta ekrana kada u opisu vašeg profila ugleda baš ovu reč.

O tome kako je sapioseksualnost naprasno postala sveprisutna nemački list Bild piše:

„Sapioseksualnost je nova reč i označava privlačnost inteligencije. Reč je o trenutku u kom osoba shvata da je inteligentni sagovornik svojom pričom ne samo animira nego i seksualno privlači.”

Međutim, pitanje koje se sa donekle naučnog stanovišta obrađuje u ovom tekstu jeste: da li je reč sapioseksualnost otkrovenje za sve one koji do sada nisu jednom rečju mogli da obuhvate ovo kompleksno osećanje ili je to, pak, izlizana oznaka za svakog pripadnika ljudske vrste?

Šta sve spada u inteligenciju?

Da bismo dublje zašli u tematiku, potrebno je prvo da razgraničimo šta označava pojam inteligencije. Pre svega, inteligencija je reč latinskog porekla i u doslovnom prevodu glasi – sposobnost čitanja nekom preko ramena iliti sposobnost uviđanja. Otuda se engleska obaveštajna služba Intelligence Serviceprevodi kao služba uviđanja, dakle ona koja ima uvida u inače nepristupačne podatke.

Čovekova inteligencija ne temelji se samo na opterećenosti podacima i saznanjima, već obuhvata emotivnu, socijalnu, kognitivnu i ostale podtipove inteligencije, te je veoma složena pojava.

Inteligentnog čoveka odlikuju oštroumnost, duhovitost, dovitljivost, šarm i kad se sve ove osobine sažmu – takođe i sposobnost zavođenja.

Ako se već ovde zamislimo, lako ćemo shvatiti da ove osobine nisu „rezervisane” samo za takozvane sapioseksualce, već za gotovo svakog čoveka. One su ključne u odabiru partnera, bili mi toga svesni ili ne.

Kako je, dakle, došlo do toga da inteligencija postane presudni faktor?

Naučno objašnjenje sapioseksualnosti

U poslednje 2,5 milijarde godina ljudski mozak trostruko se uvećao. Nijedna druga vrsta nije razvila tako neverovatan stepen inteligencije kao što je čovek. Ali zašto? Čovek bi mogao gotovo jednako produktivno i bez smetnji da funkcioniše i sa dosta manjim mozgom, ali ova osobina iz nekog razloga poprilično je evoluirala.

Seksualna selekcija, originalno Darvinova teorija, nudi objašnjenje za ovu pojavu. Naime, ova teorija predstavlja nastanak osobina za koje nedvosmisleno možemo da zaključimo da odmažu svojim nosiocima u preživljavanju, ali im pomažu u reprodukciji i toliko su učestale da postaju tipične za jednu vrstu.

Ovakvom vrstom selekcije objašnjavaju se paunov abnormalno veliki i raskošni rep (zbog kog mu je onemogućeno letenje ako se nađe u opasnosti), jelenovi rogovi, glasna pesma ptica (kojom odaju svoje skrovište i izlažu se nevoljama) i ljudski mozak (što je kompleksniji i veći, postoji više šansi za oštećenje nervnog sistema).

Sve ove osobine razvile su se da bi služile u borbi za seksualnog partnera između jedinki istog pola ili za zavođenje jedinki suprotnog.

Takođe, otkriveno je da se geni koji utiču na inteligenciju i geni koji utiču na plodnost nalaze na istom x hromozomu. Kako obe karakteristike zahtevaju kompleksnu genetsku mrežu, smatra se da su evoluirale zajedno.

Biolog Džefri Miler rekao je da je inteligencija „indikator opšteg zdravlja osobe”, tako da se može izvući zaključak da su naši preci, birajući partnera na osnovu njegove inteligencije zapravo birali partnera sa kojim mogu da ostvare plodno potomstvo.

Miler dalje objašnjava:

„Inteligencija se genetski prenosi na potomke u vidu širokog spektra najrazličitijih osobina, poput elokvencije, bistrine uma i smisla za humor.”

Dakle, izražen intelekt kod partnera povećavao je šanse za opstanak potomaka.

Um caruje, snaga klade valja

Iako postoje i druga objašnjenja za neverovatno razvijanje inteligencije kod čoveka, kao što su ta da je inteligencija evoluirala da bismo bolje razumeli društvo u kom živimo (teorija društvene inteligencije Nikolasa Hamfrija) ili da bismo mogli da manipulišemo drugim ljudima (teorija makijavelističke inteligencije Vajfena i Birna), teorija seksualne selekcije ostala je do danas najšire prihvaćena.

Čak i da se ogradimo od ove teorije i porazmislimo o stanju stvari, jasno je da klišeirane izreke – Lepota je prolazna, inteligencija ostaje; Najvažnija je unutrašnja lepota; Um caruje, snaga klade valja. – zaista nisu ni najmanje besmislene, koliko god im se smisao zagubio u nedoglednom ponavljanju.

Prihvatali mi sebe kao sapioseksualce ili ne, činjenica je da ova reč na širem planu definiše svakog od nas. Možda se danas više nego ikad čini da su neke druge vrednosti pogazile ovu osnovnu i da je fizički izgled prevagnuo u svakom smislu.

Ipak, očigledno je da ljudska populacija ne bi stigla dovde gde jeste i inteligencija ne bi nastavila da se razvija i danas, neumorno i nezaustavljivo, da ipak nismo kroz vekove birali po ključnim osobinama

Izvor: kultivisise.rs

---

 

TI SI LEPOTA KOLIKO SI TAJNA…

 PESMA ŽENI

Ti si moj trenutak i moj san

i sjajna moja reč u šumu

i samo si lepota koliko si tajna

i samo istina koliko si žudnja.

 

Ilustracija: Lepota i tajna, ulje na platnu/ Bora*S

Ostaj nedostižna, nema i daleka

jer je san o sreći više nego sreća.

Budi bespovratna, kao mladost.

Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

 

Srce ima povest u suzi što leva,

u velikom bolu ljubav svoju metu.

Istina je samo što duša prosneva.

Poljubac je susret najlepši na svetu.

 

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.

Ti beše misao moja očarana,

simbol svih taština, porazan i leden.

 

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.

Rođena u mojoj tišini i čami,

na Suncu mog srca ti si samo sjala

jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

Jovan Dučić

Zbirka: Pesme ljubavi i smrti

---

 

IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

---

FotoPlus

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola (desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

---

---

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

1985. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

---

---

Priredio: Bora*S

TAJNA RUSKE KIKE…

U našoj kosi se čuva tanana energija. To se može lako osetiti. Svaki čovek se posle šišanja oseća nekako nov, ne samo spolja, već i iznutra.

U svim narodima i kulturama sveta je postojalo mnoštvo običaja i obreda vezanih za kosu. U Rusiji i Indiji su žene oduvek plele kosu u kike. Smatralo se da tako žene skupljaju energiju. Ponekad se kika rasplitala, da bi se ispunio prostor nakupljenom blagodatnom energijom.

Za žene je duga kosa izvor opčinjavajuće snage, a takođe, zalog zaštite. Kod Slovena je postojalo verovanje, da je snaga veštice smeštena u njenoj kosi. Reč „ведьма“ (veštica, figurativno rospija, oštrokonđa) potiče od reči „ведать“ , odnosno „znati“. Negativnu konotaciju je ta reč dobila skoro. I danas se veštice, čarobnjaci, magovi predstavljaju sa dugom kosom.

Devojke su ukrašavale kike trakama, a žene su vezivale marame. Do udaje su devojke nosile jednu kiku. Uoči svadbe, na devojačko veče drugarice su mladoj, plačući, valjda zbog zavisti, plele dve kike. Upravo su udate žene u Rusiji nosile dve kike. Skupljale su ih i vezivale trakom, da bi lakše stavljale ukras za glavu. Od momenta stupanja u brak, niko, osim muža, više nije mogao videti kike.

Devojčicama su pleli kike strogo u pravcu kičme, jer po mišljenju predaka, kika je služila da preko kičmenog stuba ispuni čoveka životnom snagom. Nije slučajno, što su pri udaji ženama pleli dve kike: jedna je napajala životom nju, a druga buduće potomstvo.

Češljanje kose je bilo kao ritual, jer se u toku procedure mogla dodirnuti životna energija čoveka. Da bi se obnovila izgubljena u toku dana životna snaga, trebalo je proći češljem po kosi najmanje 40 puta.

Za žene je kosa bila simbol časti, kao što je za muškarce brada. Povući devojku za kiku je značilo uvredu, da ne govorimo o odsecanju.

Kika debljine ruke je bila mera ženske lepote u Rusiji.

Zdrava i sjajna kosa je bolje govorila o budućoj ženi nego laskave reči provodadžije. Na žalost, nisu se sve lepotice mogle pohvaliti debelim dugim kikama. Zato su pribegavale maloj obmani, uplitale su u svoje kike dlake iz konjskog repa. Šta da se radi, trebalo se udati!

Na ruskom se kosa kaže волосы, a kika se kaže коса.

Izvor:ruskikutak

_______________________________________________________________________________________

 

 

TRAG KOJI SE VEĆ DOGODIO…

TAJNA

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje.
Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe.
Nisam žurio da je otvorim.
Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa.
A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.
Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči.
Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet,
ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Miroslav Antić

______________________________________________________________

UPOTREBNA UMETNOST…

Da li se ubrajate u grupu ljudi kojima je kredo delanje, ili među one kojima je svrha ovozemaljskog postojanja mišljenje? Koja je svrha izražavanja individualnosti u radu? Zašto su ljiljan i suncokret simboli engleskog estetskog pokreta?

Postoje na ovom svetu dve vrste ljudi, dve velike vere, dva različita oblika prirode: ljudi kojima je cilj života delanje, i ljudi kojima je cilj života mišljenje. Ovi drugi tragaju za samim iskustvom, a ne za plodovima iskustva. Oni uvek moraju da izgaraju u jednoj od strasti ovoga vatreno obojenog sveta. Smatraju da je život zanimljiv ne zbog svoje tajne, već zbog svojih situacija; zbog svog pulsiranja, a ne zbog svoje svrhe.

Umetnost Vilijama Morisa

Strast prema lepoti koju podstiču dekorativne umetnosti njima će doneti veća zadovoljstva od svakog političkog ili religioznog oduševljenja, od svakog oduševljenja čovečanstvom, od svake ekstaze ili žalosti u ljubavi. Zato što umetnost pristupa pojedincu ne obećavajući mu na početku ništa osim najvišeg kvaliteta sopstvenih trenutaka, i to samo zarad tih trenutaka.

A tek kako će onim ostalim, koji drže da je život neodvojiv od rada, taj stav biti osobito drag. Ako je i naše doba jalovo bez industrije, industrija bez umetnosti bi se mogla okarakterisati kao puko varvarstvo.

Među nama će se uvek naći drvoseča i vodonoša. Ali dozvolimo makar da krčag na đermu izgleda lepo, i svakodnevni rad će zasigurno biti lakši. Pustimo da fizički radnik iznađe neku lepu formu, kakav graciozni oblik kojim će pristupiti obaranju i slaganju rezane građe, i on će uživati. Zar, naposletku, dekoracija nije ništa do radnikov izraz uživanja u svome radu? I ne samo uživanje (premda je i ono samo po sebi značajno, ali nedovoljno), već i ona prilika da izrazi sopstvenu individualnost koja ‒ što je zapravo suština života uopšte ‒ jeste i izvorište celokupne umetnosti.

„Pokušao sam da svakog od svojih radnika načinim umetnikom, a kad kažem umetnik, mislim čovek“, rekao je Vilijam Moris, engleski slikar, arhitekta, dizajner, pesnik i pisac, vodeća figura engleske secesije. Predvidevši veliku opasnost koja preti od industrijalizacije, postavio je sebi za cilj da obnovi umetničke zanate u duhu srednjeg veka, te je osnovao radionice za proizvodnju mobilijara u viktorijanskom stilu, tepiha, tapiserija i ostalih artefakata.

Iako poreklom iz bogate porodice, kao opredeljenom socijalisti priličilo mu je da se sa posebnom pažnjom odnosi prema radničkoj klasi; podučavao je da umetnost ne treba da im predstavlja „grimiznu odoru koju je satkao rob i prebacio je preko izbeljenog tela gubavog kralja, ne bi li sakrio i ulepšao greh njegovog luksuza, već jedan predivni i plemeniti izraz života“.

Vilijam Moris

Prava vrednost radnika nije njegova radinost, već samo njegova sposobnost da osmišljava. „Dizajn nije čedo jalovih sklonosti: to je promišljeni rezultat akumulativnog posmatranja i ugodne navike.“ (V. Moris). Sve učenje ovog sveta neće omogućiti da radnik formira ispravno mišljenje o koloraturi ukoliko pre toga nije video dražesne boje neiskvarene prirode. Neće moći da se zadovolji lepom situacijom ili delom ukoliko je sam nije iskusio u okruženju.

Da bismo gajili saosećanje, moramo biti među živim stvarima i razmišljati o njima. A da bismo gajili divljenje, moramo biti među lepim stvarima i posmatrati ih. „Čelik iz Toleda i svila iz Đenove dali su snage ugnjetavanju i sjaj ponosu“, rekao je Džon Raskin. „Ne postoji ništa toliko loše u običnom životu, toliko trivijalno u običnim stvarima što vašim dodirom ne bi moglo postati plemenito“, ništa u životu što umetnost ne može posvetiti.

Engleski estetski pokret, da zaključimo, simbolišu dva prelepa cveta ‒ ljiljan i suncokret, zato što su to dva najsavršenija primera oblikovanja, najprirodnije prilagođena dekorativnoj umetnosti ‒ kitnjasta lavovska lepota jednoga, te dragocena ljupkost drugoga donose umetniku najpotpunije i najsavršenije uživanje.

Svako od nas samo uludo traći svoje dane tragajući za tajnom života. Tajna života je u umetnosti.

AUTOR: ANA PAVLOVIĆ

IZVOR: RTS

_____________________________________________________________

 

 

POSLEDNJE PISMO VIRDŽINIJE VULF SUPRUGU LENARDU…

Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti.

Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se skoncentrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac.

Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim sa tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba.

Ne mogu da čitam.

Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život.

Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo bili mi.

 V.

Odlomak iz knjige: „Virdžinija Vulf“ Aleksandre Lemason

Izvor: zabaviste

---

VIRDŽINIJA VULF: SIGURNA U SVOJE IZBORE

Kada govorimo o najuticajnijim piscima moderne književnosti često nabrajamo muškarce, uvek iz vida gubeći ženske autore. Niko ne spori književne velikane poput, recimo, Remboa i Bodlera, ali je neosporna i činjenica da je kroz istoriju žensko stvaralaštvo bilo zanemarivano. Jedna od najcenjenijih književnica ne samo modernog, već sveukupnog literalnog stvaralaštva, svakako je Virdžinija Vulf.

Biografi Vulfove, često u svojim  radovima o ovoj britanskoj književnici, imaju običaj da priču o njenom životu počnu od kraja, odnosno od tragične smrti koju je sama odabrala. Ali priča o samoubistvu nije potpuna ukoliko se ne krene od početka, od Virdžinije Stiven. U protivnom mnogi važni detalji iz života ove spisateljice ostaju prećutani ili zanemareni. Zato, započnimo priču od početka.

Adelina Virdžinija Stiven rođena je 1882. godine u uglednoj porodici univerzitetskog profesora Leslija Stivena i Džulije Stiven (rođene Prinsep). Osim Virdžinije, imali su i ćerku i dva sina, a sa njima je živelo još troje dece iz Džulijimnog prvog braka. Lesli Stiven bio je karijerista i univerzitetski profesor koji se nije previše uplitao u obrazovanje svoje dece, već ja taj posao prepuštao supruzi, ali su na samu Virdžiniju, možda, najveći uticaj imali pisci koji su bili česti gosti njihove kuće.

Međutim, kako to često biva sa velikim ljudima, život im još u detinjstvu počne zadavati muke, preispitujući njihovu snalažljivost, hrabrost i istrajnost. Virdžinija Stiven nije bila pošteđena toga. U najranijem detinjstvu jedan od starije polubraće Džerald seksualno je zlostavlja što zauvek ostavlja posledice na njeno viđenje suprotnog pola.

Tu, međutim, nije bio kraj bolnog detinjstva koje se nastavilo nakon što je sa 13 godina ostala bez majke. U tom periodu nastavlja se seksualno zlostavljanje, a ovog puta od strane drugog polubrata.

Nakon majčine smrti, sve obaveze na sebe preuzima starija sestra Stela. Iz, do sada nepoznatih razloga, Lesli Stiven svojoj ćerki Virdžiniji uskraćuje školovanje, ali je želja za učenjem i sticanjem novih znanja ne napušta. Nastavila je sama da uči, istražujući stare i prašnjave knjige kućne biblioteke. Da bi joj pružio kakvu-takvu utehu, brat Tobi zahtevao je od oca da njegovoj sestri bude dozvoljeno prisustvovanje sastancima književnika koje je Lesli poznavao i koji su se održavali u njihovoj kući. Nekoliko godina kasnije, kada Virdžinijin otac umre, ona se sa sestrom i bratom seli u Gordon Skver i tu upoznaje Lintona Strenčila, Rodžera Fraja, kao i Lenarda Vulfa.

Lenard i Virdžinija Vulf

Život Virdžinije Vulf (odnosno Stiven) obeležile su brojne depresivne epizode, traumatična iskustva i nervni slomovi, a u jednoj od ovih faza utehu joj pruža Lenard Vulf za kog se udaje, iako je nesigurna u svoja osećanja prema njemu. Da bi je zaštitio od sveta koji joj je zadavao muke,

Lenard je odvodi u predgrađe Londona i tamo drži podalje od prijatelja i poznanika. Međutim, ovaj potez delovao je izrazito loše na Virdžinijino raspoloženje pa se vraćaju u London, gde će nekoliko meseci kasnije ona upoznati Vitu Sakvil Vest, sa kojom je, prema nekim izvorima, bila u vezi do kraja života.

Ono što se pouzdano može reći jeste to da je po povratku u London objavila svoj prvi roman “Putovanje” koji joj nije doneo slavu i novac, ali je nagovestio o čemu će to Virdžinija pisati narednih godina. Pošto se depresivne epizode ponavljaju, kao deo radne terapije sa suprugom osniva izdavačku kuću “Hogart pres” koja će objavljivati njene knjige, dela koje je  prevodila, ali i dela drugih pisaca.

Neće joj ni sledeća dva romana (“Noć i dan” i “Jakovljeva soba”) doneti uspeh i od nje stvoriti veliko ime.  To će se desiti tek 1925. godine kada izlazi njeno najznačajnije delo “Gospođa Dalovej”. Iako je radnja krajnje banalna, ovaj roman je bio i te kako važan. U knjizi je predstavljen jedan obični dan Klarise Dalovej koja se priprema za zabavu koju sa mužem održava u velelepnoj viktorijanskoj kući.

Tog dana se iz Indije u London vraća njen prijatelj iz mladosti, sa kojim je decenijama ranije imala vezu, ali se odlučila za supruga prema kojem je znala da nikada neće osetiti ništa toliko snažno. Razlog za takvu odluku bilo je, kako se navodi u romanu, to što je znala da će brak uništiti ljubav. Delo obiluje ispraznim i površnim razgovorom likova, ali pravu lepotu predstavlja ono po čemu je Vulfova poznata i što je usavršila, a to je tehnika “toka svesti”.

Dakle, misli aktera romana se pretaču, ponekad ih je teško uhvatiti i razumeti, dok sva svoja razmišljanja, brige i radosti ne iznose naglas, već ih zadržavaju za sebe i čitaoce. Kraj romana ostaje nerazumljiv. Naime, iako zabava i dalje traje, iako su u kući i suprug i prijatelj i drugarica koju godinama nije videla (obe se prisećaju ruža koje su jedna drugoj poklanjale i sati provedenih u šetnji), Klarisa Dalovej, ipak, oblači kaput, uzima štap za šetnju i odlazi sa svoje zabave. Ovakav kraj romana razjasniće se tek 16 godina kasnije.

U ostala značajnija dela spadaju i romani “Talasi”, “Ka svetioniku”, “Flaš”, “Orlando”, ali i zbirka eseja “Sopstvena soba” na koji će svi prvo pomisliti, ukoliko se pomenu feministički stavovi Vulfove. Bila je nominovana za Nobelovu nagradu za književnost, ali je nije dobila.

Iako je za života bila cenjena i popularna, to je neće poštedeti nerazumevanja koje je dolazilo od drugih ljudi

Drugi svetski rat je na pomolu, ona je žena Jevrejina, feministkinja i neko ko se bavi kulturom, a to je bilo sve ono što su nacisti i fašisti želeli da unište. Lenard i ona sklapaju dogovor da će, ukoliko Nemci uđu u Veliku Britaniju, ispiti otrov, da ne bi bili potčinjeni nikakvim ideologijama i režimima. Prošle su dve godine od početka rata, Nemcima nije uspelo osvajanje Britanije, a činilo se da pisanje novog dela Virdžiniji ide dobro.

Ipak, tek te 1941.  godine, krajem marta, nakon što je suprugu ostavila oproštajno pismo, književnica razotkriva tajnu kraja svog najpoznatijeg dela. Uzima kaput i štap, i odlazi u svoju poslednju šetnju do reke Uz. Njeno telo biće nađeno dvadesetak dana kasnije. Po okončanju Drugog svetskog rata biće skoro potpuno zaboravljena, ali će njena dela ponovo početi da se čitaju sedamdesetih godina prošlog veka, tokom jačanja feminističkih pokreta.

Izvor: zabaviste

---

---

NOĆ U SOBI VAN GOGA…

Jedna od najpoznatijih slika na svetu krije tajnu koja i danas zbunjuje naučnike

Jedan od najvećih slikara svih vremena Van Gog, iza sebe je ostavio veliki broj vrhunskih dela. Ipak, najpoznatija je svakako slika „Zvezdano nebo“ koja je u umetničkim krugovima izuzetno cenjena zbog poteza četkicom i postizanja tako žive slike neba nad južnom Francuskom.

Zvezdana noć, Foto: Profimedia.rs

Međutim, sada je ovo delo postalo izuzetno popularno i u krugovima matematičara, fizičara i astronoma, zbog jedne tajne koju krije.

Pored toga što je bio izvandredan umetnik, ispostavilo se da je Van Gog bio i naučnik, i to daleko ispred svog vremena. Jer on je još pre više od 100 godina uspeo na platnu da dočara astrofizički fenomen koji i danas naučnicima zadaje probleme – zvezdanu turbulenciju.

Ovo je još uvek neistražena pojava, kojom se naučnici tek u poslednjih par godina ozbiljnije bave, i čak se dovodi u vezu i sa Velikim praskom i nastankom Zemlje. Reč je o konceptu u fluidnoj dinamici koji je izuzetno težak za razumevanje čak i najvećim umovima.

Stvar postaje još fascinantija kada shvatite da su naučnici tek nedavno počeli da shvataju ovu pojavu, a Van Gog je, dok je bio u azilu u Francuskoj, sam od sebe video i naslikao nešto tako veličanstveno.

Koliko je čitava stvar oko turbulencija komplikovana, najbolje pokazuje izjava fizičara Vernera Hajzenberga:

„Kada budem sreo Boga, postaviću mu dva pitanja: zašto relativitet i zašto turbulencija? Nadam se da će imati odgovor na prvo pitanje.“

Naučnici su ispitali i druga dela velikih slikara, da vide nisu li i oni možda imali detalje turbulencija na svojim delima – i ispostavilo se da je većina impresionista uspela na slikama da dočara „sjajnost“, fenomen zbog kog slike deluj živo, a zbog igre svetla ponekad deluju i kao da se pomeraju.

Ali niko osim Van Goga nije zašao u polje turbulencije zvezda.
Autor: ljk

Izvor: 24sata.rs

_______________________________________________________________________________

Replika Van Gogove sobe kao ponuda za smeštaj u Čikagu

Ljubitelji umetnosti imaju priliku da provedu noć u sobi koja je replika spavaće sobe slikara Vinsenta van Goga za samo deset dolara.

Foto: Tanjug / AP

Institut umetnosti u Čikagu dekorisao je garsonjeru za izdavanje da izgleda kao Van Gogova slika njegove sobe u južnoj Francuskoj.

Soba koja se nalazi u čikaškom kvartu River Nort reklamira se na portalu za iznajmljivanje Airbnb kao da je sam umetnik izdaje da bi skupio novac za kupovinu boja.

Oni koji iznajme prostoriju dobiće i karte za izložbu „Van Gogove sobe“ u Institutu umetnosti (Art Institute Chicago), koja se otvara u nedelju 14. februara i trajaće do 10. maja.

Portparolka muzeja Amanda Hiks rekla je da su svi termini za februar odmah rasprodati nekoliko minuta po objavljivanja ponude u utorak uveče. Dalja ponuda biće objavljena preko društvenih mreža Instituta umetnosti. Druga replika Van Gogove sobe napravljena je za samu izložbu u Institutu umetnosti.

Izvor: Beta petak, 12.02.2016.

 Izvor:b92.net

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VINU U POHODE…

Sveti Trifun – Vinu u pohode!

Osvećenjem loze, vinogradari širom Srbije obeležavaju svog zaštitnika – Svetog Trifuna. Veruje se da lepo vreme na ovaj dan obećava berićetan rod, te samim tim i dosta “božanskog napitka”.

Našim vinogradarima želimo dobru berbu, a vama, našim dragim čitaocima da se uputite put naših najpoznatijih vinogorja i ako već niste probate najbolja srpska vina.

Šumadijski vinski put

Predeo oko Topole i Oplenca je oduvek bio poznat po gajenju vinove loze. Pogodna klima i sama konfiguracija terena uslovila je da se žitelji ovog kraja opredele za gajenje sortnih loza i pravljenje ukusnih i kvalitetnih vina.

Grožđe i vino predstavljaju simbol svakog sela ove oblasti, stoga ovaj kraj sa ponosom krasi titula prestonice srpskih čokota, a od skoro i “šumadijska Toskana”.

U Vinči, nedaleko od Topole, čije ime potiče od rimskog vincea, koje nam jasno govori o tome čime se stanovništvo ovde od davnina bavilo, nalazi se vinarija Arsenijević. Iako mlada, ova vinarija je među ljubiteljima i poznavaocima vina uspela da se izdvoji pre svega izuzetno izbalansiranim Sauvignon blanc – om.

Nakon finog uvoda u ovoj vinariji posetite čuvenu vinariju Aleksandorvić. Regent, Vizija, Varijanta, Trijumf su samo neke od etiketa pred kojima nećete ostati ravnodušni!

Za kraj ostavite ono najbolje – odlazak do Kraljeve vinarije! Oprema iz kraljevog vremena postala je deo muzejske postavke, a posebna muzejska atrakcija jesu najstarije bačve, lični poklon kralja Petra iz 1906. godine. U muzejskoj postavci nalazi se i najstarija srpska vinoteka.

Riznica tajni – vinska tura Srema

Kažu da se u Sremskim Karlovcima prave najbolja vina u Sremu. Još u rimsko doba vinovu lozu u ove krajeve doneo je imperator Marko Aurelije Prob.

Karlovačka vina točena su i u evropskim prestonicama, od dvora u Beču, preko Češke, Poljske, Švajcarske, Belgije i Moldavije, do krčmi u Londonu. Poznato je da su se karlovačka vina pila i na čuvenom „Titaniku“!

Bermet je vino koje je proslavilo Karlovce. Čak je i carca Marija Terezija da bi uživala u ovom čuvenom vinu provodila nekoliko dana u godini na Fruškoj Gori.

Nikola Tesla je Bermet cenio i smatrao da podstiče intelektualne sposobnosti, dok mnogi smatraju da ima afrodizijačku moć.

Vinarija „Kiš“ je jedna od najzasluženijih u Sremskim Karlovcima kada je u pitanju promocija Bermeta i vraćanje starog sjaja ovog zaista posebnog vina. Ova vinarija datira još iz davne 1830. godine.

Vršačko vinogorje

Foto: vladam l fotokonkurs

Vršac i njegova okolina poznati su kao vinogradarski kraj još od vladavine Rimljana. Za ljubitelje dobre kapljice, one pravljene po tradiciji starih majstora, svakako je doživljaj poseta i degustacija vina u privatnim podrumima.

Tu su i gostoprimljivi domaćini, koji su svoje stare podrume preuredili u mesta, gde uz degustaciju vina možete uživati u ukusu specijaliteta “začinjenim” zvukom tamburice.

Značaj vinogradarstva za ovaj kraj ogleda se u činjenici da je od 1804. godine, vinova loza sastavni deo grba grada Vršca. Uživajte u šetnji kroz ovaj lepi barokni gradić, posetite staru Apoteku u kojoj se nalazi galerija slika Paje Jovanovića, jednog od najpoznatijih srpskih slikara.

Posebna atrakcija je odlazak do sela Gudurice u kojem se nalazi čuveni podrum Le chateau d’ amitie .

Srpski Bordo

Župa zauzima značajno mesto u vekovnoj tradiciji srpskog vinogradarstva i vinarstva. Nekada su tri najveća srpska manastira Hilandar, Studenica i Žiča, kroz čitav srednji vek imali svoje vinograde i podrume u Župi.

Srpska Šampanja, kako je Župu nazivao francuski konzul Deko, nalazi se u kotlini između Kopaonika, Željina, Goča i Jastrebca. Kažu da je klima u Župi ista kao klima u francuskoj oblasti Bordo.

Vino u Župi vekovima je bilo znak moći, bogatstva, vlasti ali i izvor opstanka. Pili su ga keltski ratnici, rimski legionari, srpski carevi i turski begovi.

Aleksandrovac i okolina gaje tamjaniku i prokupac, najstarije autentične sorte u Srbiji. Još se gaje i bojadiser, smederevka, sovinjon, semijon, župljanka, šardone i italijanski rizling. Uz kajmak i beli sir sa ovog područja odlično se slaže lokalno vino župljanka, uz koju dobro ide i gibanica.

Rajačke pimnice
Rajačke pimnice, kao jedinstven arhitektonski kompleks vinskih podruma u Negotinskom vinogorju, predstavljaju važan deo srpske baštine. Vinova loza u ovom kraju gaji se još od rimskog perioda. Početkom prošlog veka kajinska vina su nosila epitet najboljih u Evropi.

Kažu da ovo vino podstiče da se dobro misli, bolje govori, a najbolje peva. Od autohtonih sorti neguje se bagrina, začinak, prokupac, vranac i smederevka.

Rajačke pimnice su građene od polovine XVIII veka do 30tih godina prošlog veka, te je tako nastalo oko 270 jedinstvenih kuća za vino. U njima se odvijao ceo proces proizvodnje vina, a kasnije i skladištenja vina.

U Negotinskoj Krajni bogatu vinsku istoriju imaju sela Rajac, Rogljevo i Smedovac za koja kažu da imaju najmirisnija crvena vina, nastala iz srećnog spoja dobre zemlje, sunca i nadmorske visine od 150 do 250 metara.

Izvor: superodmor.rs

_________________________________________________________________________________

TAJNA OBLIKOVANIH GLAVA…

 Naučnici otkrili šokantnu tajnu ispod glava na Uskršnjim ostrvima!

Arheološki tim je pažljivim iskopavanjem dve džinovske glave na Uskršnjem ostrvu, otkrio da one imaju i tela koja se protežu nekoliko metara u dubinu, prenosi “Dejli mejl”.

Na Uskršnjem ostrvu, poznatom i kao Rapa Nui, ima oko 1.000 takozvanih moai statua, za koje je javnost do sada verovala da se radi samo o oblikovanim glavama i delimičnim torzoom.

Međutim, nedavno su arheolozi koji se u okviru projekta “Easter Island Statue Project” (EISP) bave proučavanjem zagonetnog lokaliteta, iskopali celi torzo sa rukama.

“Naš tim je otkrio torzo dve statue, visine sedam metara. Stotine, možda i hiljade posetilaca ostrva je bilo zapanjeno kada su videli da ove statue imaju i telo. Međutim, ono što je još važnije, jeste to što smo otkrili važne stvari o tehnikama drevnog graditeljstva na Rapa Nuiji”, izjavila je direktorka projekta Džo-En van Tilburg.

Ono što su oni, između ostalog, otkrili jeste da su moai statue podignute baš na tim mestima i da stoje na kamenim postoljima, te da je u njihovoj obradi korišćeno više različitih kamenih alatki, kamenja i konopaca.

Takođe su otkrili i da su u temelju statua bile izbušene rupe u koje su uglavljena debla sa konopcima kojima su statue podizane u vertikalni položaj.

“Pronašli smo velike količine crvenog pigmenta koje su možda korišćene za bojenje statua. Konačno, pronašli smo i urezani znak na jednom postolju koji verovatno predstavlja kanu.

Na leđima statua se nalaze brojni petroglifi (crteži na kamenu), koji takođe predstavljaju polinezijski kanu ili vaku. Pretpostavljamo da postoji jaka veza između tih simbola i identiteta tvorca statue, ili onih kojima je ona pripadala”, rekla je Van Tilburgova.

Za Moai statue, koje su i zaštitni znak zabačenog Uskršnjeg ostrva, nije najjasnije ko ih je, kada i zašto izgradio, ali se pretpostavlja da su stare između 400 i 1000 godina.

Uskršnje ostrvo je otkriveno 1722. godine, a 1888. pridodato je Čileu kao najbližoj državi

(Izvor: :balkanspress.com/Family.rs)

_____________________________________________________________________________________

ĆILIBARSKA SOBA…

Ćilibarsku sobu, verovatno zauvek izgubljenu u smutnim vremenima krvave završnice Drugog svetskog rata, kreirali su početkom 18. veka za pruskog kralja Vilhelma I vajar Andreas Šluter i draguljari, stručnjaci za oblikovanje ćilibara, Gotfrid Volfram, prvi majstor pri danskom dvoru, i njegove nemačke kolege Gotfrid Turau i Ernst Šaht iz Danciga.

“Osmo svetsko čudo”, kako je nazivan ovaj fantastični salon oblikovan u stilu baroka od ćilibara, zlata i ogledala, stvarano je deset godina, u periodu 1701-1711.

Pojedini procenjivači veruju da bi danas Ćilibarska soba vredela preko 150 miliona dolara, dok drugi drže da je njenu realnu vrednost nemoguće proceniti.

Ćilibarska soba se nalazila u Vilhelmovoj Berlinskoj palate sve do 1716. godine kada je poklonjena ruskom imperatoru Petru Velikom u zalog rusko-pruskog savezništva u ratu protiv Šveđana.

Očaravajuća soba koja svetli kao “zlatna vatra”, kako su je opisivali oni srećnici koji su bili u prilici da kroče u nju, proširena je u Petrogradu na prostor nešto veći od 55 metara kvadratnih, kojom prilikom je dodato još šest tona ćilibara u njene fascinantne, duborezom naročito oblikovane zidove.

U ove raskošne panele od ćilibara koji je još od drevnih vremena smatran posebno vrednim draguljem s naročitim, isceliteljskim moćima, pa je nazivan i sunčevim suzama, ugrađene su na pojedinim mestima i slike, mozaici i minijaturne skulpture.

Ćilibarska soba je dovršena u celini 1755, a prvi put je restuarirana 1830.

Katarina Velika je prenela Ćilibarsku sobu iz Zimskog dvorca u imperijalni letnjikovac u Carskom selu, gde je predstavljala najveću atrakciju sve do početka Drugog svetskog rata kada su je nacisti demontirali i odneli u Kenigsberg (jedno vreme Kalinjingrad) u istočnoj Pruskoj.

Zanimljivo je da su Rusi pokušali da zavaraju nacističke tragače za umetničkim blagom tako što su čitavu sobu prelepili papirnim tapetima. Međutim, Nemci su varku lako prozreli.

Trebalo je samo 36 sati specijalno obučenim pripadnicima naročite jedinice za “prikupljanje” umetničkih dela i kulturnih dobara da 14. oktobra 1941. demontiraju ovaj raskošni enterijer pod stručnim nadzorom Dr. Ernsta-Ota grofa Solms-Lajbaha, direktora Istorijskog muzeja Nemačke.

Ponovo je sklopljen u dvorcu Kenigsberg u kome je Ćilibarska soba izlagana sve do 1945, kada je navodno evakuisana zajedno sa mnogim drugim umetničkim delima koje su predstavnici Trećeg Rajha opljačkali tokom Drugog svetskog rata širom Evrope.

Prema navodima očevidaca, spakovana u naročite palete, poslednji put je viđena 30. januara 1945. na železničkoj stanici u Kenigsbergu odakle je deportovana na brod koji su potpopile savezničke podmornice.

Pojedini istraživači smatraju da je stradala još 1944. kada je dvorac Kenigsberg pogođen tokom vazdušne kampanje Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva.

Mnoštvo spekulacija, mitova, ali i pravih trilera u okviru stvarne portage za ovim jedinstvenim umetničkim draguljem, nastalo je od svršetka poslednjeg svetskog rata do danas.

Ćilibarska soba je “viđena” na različitim lokacijama. Čas skrivena po zabačenim rudničkim jamama koje se više ne koriste, čas među ostacima potonulih brodova na dnu Atlantika.

Deo rimskog mozaika koji se nalazio među nekoliko desetina minijatura ugrađenih u zidove Ćilibarske sobe zaista je 1997. godine pronađen u porodici nemačkog vojnika koji je učestvovao u demontaži i pakovanju ovog fascinantnog objekta 1941. u Rusiji.

Šta se zaista dogodilo sa Ćilibarskom sobom verovatno će zauvek ostati tajna. U međuvremenu, ruski stručnjaci su uspeli da u period 1979-2003 naprave rekonstrukciju ovog remek dela prema fotografijama originalne sobe. Ovu repliku koja se danas može videti u Carskom selu, ruski predsednik Vladimir Putin i nemački kancelar Gerhard Šreder otvorili su za javnost 2003. godine, tokom svečane proslave 300-te godišnjice osnivanja Petrograda.

U Kleinnmahovu, nedaleko od Berlina, postoji minijaturna kopija Ćilibarske sobe. Izrađena je od originalnog istočnopruskog ćilibara po narudžbini kolekcionarke minijatura Ule Klingbeil. Novac od ulaznica dobijenih za posetu ovoj ljupkoj kopiji prilaže se za pomoć hendikepiranoj deci.

Nijedna od ovih replika, ma kako maestralno urađene, nema sjaj originala kažu ljubitelji umetnosti i misterija.

Tamara Ognjević
Izvor:artiscenter.com

---

---

U ČEMU JE TAJNA…

Koristili je stari Grci, Egipćani i Rimljani: Ova biljka je proglašena najzdravijim povrćem na Zemlji!

O njenoj hranljivoj vrednosti više nego dovoljno govori činjenica da sadrži veće količine gvožđa od spanaća i više vitamina C od limuna i pomorandže. Reč je o biljci koja se naziva potočarka (Nasturtium officinale).

Iako su od davnina poznata njena lekovita svojstva, ova je biljka kroz generacije pomalo zaboravljena. Poreklo potočarke je područje Evroazije, no danas je široko rasprostranjena i može se naći gotovo svuda u svetu.

Poznata je kao jedna od najstarijih biljaka čija upotreba seže još u daleku istoriju. Mnogi stari narodi koristili su je u ishrani i lečenju zdravstvenih tegoba.

Antički grčki lečnik i otac medicine Hipokra tcenio je ovu biljku i preporučivao je za lečenje katara pluća, zubobolje, bolesti grla, gušavosti i promuklosti. Kod starih Grka, Egipćana i Rimljana bila je poznata kao snažno sredstvo za vraćanje energije.

Egipatski faraoni naredili su svojim robovima svakodnevno ispijanje soka od potočarke kako bi održali snagu, a time i produktivnost. Sada je službeno međunarodno istraživanje proglasilo ovu lisnatu zelenu biljku trenutačno najzdravijim povrćem na planetu, odnosno namirnicom broj 1.

U čemu je tajna

Potočarka zaustavlja i smanjuje oksidativni stres i povećava antioksidacioni učinak. Potočarka utiče na razmenu hemijskih jedinjenja u našem metabolizmu te reguliše poremećaje koji nastaju, što je značajno u pristupu lečenja prirodnim putem.

Potočarka čisti krv, osvežava, podstiče apetit i pročišćava celi organizam. Kod autointoksikacije – toksemije, preporučuje se konzumiranje potočarke nakon dugog zimskog perioda. Potočarka u pučkoj medicini ima veliku primenu u lečenju i to kao sveža i u obliku svežeg soka. Preporučuje se uzimanje svežeg soka u razmeri 1 : 5, jedan deo soka i pet delova vode jer čisti sok može izazvati upalu želuca i ždrela. Sveži sok potočarke uzimamo prema propisanom receptu jer nije preporučljivo svakodnevno uzimanje soka, već s prekidima, odnosno pauzama.

Gorušičino ulje koje sadrži većim se delom izlučuje kroz bubrege te u njima pojačava cirkulaciju i pojačava mokrenje, dok duža upotreba može nadražiti bubrege. Sok potočarke je omiljeno sredstvo za spoljnu upoterbu kod oboljenja kože, kožnih nečistoća, kod ispadanja kose u vidu utrljavanja soka ili stavljanja obloga. Kao oblog od zgnječenih listova koji stavljamo na obolela mesta smanjuje pojavu sunčanih pega na koži te leči šugu i razne kožne nečistoće.

Naučna istraživanja govore o zaustavljanju rasta tumora i metastaza (eksperimentisano na životinjama), ako se ekstrakt potočarke ubrizga u deo tela te kao pomoć u lečenju kardiovaskularnih bolesti i u zaustavljanju širenja raka dojke.

Ujedno se okorelim pušačima preporučuje uzimanje salate od potočarke jer izvrsno deluje i sprečava štetne posledice pušenja.

Za pripremu obloga lišće potočarke možemo smrviti, isceckati tako da dobijemo kašastu smesu koju onda nanosimo na obolelo mesto. Pre stavljanja obloga tretirano mesto očistimo alkoholom, stavimo kašastu smesu i previjemo. Oblog držimo od 2 do 4 sata te posle skidanja operemo, tj. isperemo i namažemo mašću ili uljem. Obloge od potočarke primenjujemo kod raznih kožnih nečistoća, pogotovo onih koji su nastali delovanjem raznih gljivica.

Dobro oprane listove u više voda, i odstajale u slanoj vodi i sirćetu te ponovno isprane možemo uzimati za pripremu salate. Salatu začinimo sitno naseckanim belim lukom, maslinovim uljem, sokom limuna, malo soli i papra te po želji dodamo i tanko rezani luk i pustimo da odstoji izmešana tri sata.
Uzimamo kao dijetalno jelo kod navedenih oboljenja.
(alternativainformacije)
Izvor: vestinet.rs

___________________________________________________________________________________

TAJNA KOSE…

Dosije Duga kosa – čuvana tajna
Otkrivena dugo čuvana tajna američke vojske

Tajna nepobedivosti i moći, mitskog Samsona, bila je u njegovoj dugačkoj kosi. U njoj je bila njegova snaga. Mnogi antički narodi verovali su u moć kose, tako je i sa američkim Indijancima. Nedavno je žena nekadašnjeg vojnog psihijatra, obelodanila strogo čuvanu tajnu američke vojske, a tiče se upravo indijanske kose…

Još u vreme kolonijalnih ratove, američka vojska je regrutovala mlade i spretne Indijance, da im budu „tragači” zbog svojih „natprirodnih” sklonosti.

U vreme građanskog rata, Indijanci su se, takođe, ravnopravno borili na obe strane. Pokazali su se kao izuzetni ratnici, koji se oslanjaju na svoju intuiciju, šesto čulo i urođene instikte, nepoznate belom čoveku.

Kada bi kretali u bitke, Indijanci bi ispleli kosu u pletenice i na njih pokačili sokolova pera, kako ih neprijatelj, navodno, ne bi sustigao i trgao ih za kosu. Pobeđenim neprijateljima, Indijanci bi „skinuli skalpove”. Verovalo se da je kosa izvor snage i moći i da u njoj obitava Sveti duh, ili Manitu. Odsečena kosa bila je znak da je neprijatelj ostao bez snage i zaštitnika. Skalp je predstavljao pobedu kako nad telom tako i nad duhom neprijatelja.

U američkoj vojsci, indijanski regruti su dugo vremena bili dugokosi. Na početku Vijetnamskog rata, američka vojska je želela da uniformiše vojnike, te ih je sve jednako šišala. Međutim, samo ošišanim Indijancima je ubrzo dozvoljeno da opet puštaju kosu. Dugo vremena nikom nije bilo jasno, zbog čega su Indijanci pošteđeni šišanja? Razlog je ujedno bio i vojna tajna!

Supruga vojnog psihijatra, otkrila je medijima dugo čuvanu tajnu.

Devedesetogodišnja starica obelodanila je vrlo poverljive informacije o radu njenog pokojnog muža na tajnom medicinsko-vojnom projektu. Šokirana informacijama koje je pronašla među muževljevim beleškama, odlučila je da ovu tajnu ispriča celom svetu. Starica se seća da je njen suprug jednom doneo kući sa posla, nekakve fascikle sa oznakom „poverljivo” i vladinim pečatima. Ona se seća da je tog dana i sam njen muž bio iznenađen sadržajem tih dokumenata. Od tog događaja, on i njegovi vojni saradnici, prestali su da šišaju svoje brade i kose.

Šta je zapravo pisalo u tim dokumentima?

Američka vojska je pre početka Vijetnamskog rata, tražila mlade, zdrave i spretne Indijance koji bi se sa lakoćom kretali po nepoznatim neprijateljskim terenima. Oni su regrutovani kao „eksperti za traganje i preživljavanje”.
Posle redovnog vojničkog šišanja, indijanskim vojnicima dogodilo se nešto neobično. Ni jedan od regruta nije mogao da prođe testove, te su se teške obuke, koje su kao dugokosi sa lakoćom savladavali, pokazale kao nekorisne.

Zbog čega su indijanski regruti postali beskorisni vojnici?
Kada su ih pitali šta je razlog njihovom neuspehu, svi su odgovorili da su izgubili moć, koja im je bila u kosi. Ni jedan nije umeo da se poveže sa svojim duhovnim bićem i da intuitivno reaguje.
Tada je regrutovana nova grupa indijanskih mladića. Njima je dozvoljeno da zadrže dugačku kosu. Rezultati su bili zapanjujući. Svi dugokosi vojnici su se pokazali izuzetno spremnim za zvanje eksperata u vojsci.

Da bi se potvrdio ovaj eksperiment, vojska je opet ponovila testove. Jednu grupu indijanskih vojnika je ošišala, a drugu ne. Rezultat je uvek bio isti! Greške nije bilo. Potvrđeno je! Snaga vojske je, zapravo, u kosi!

U ovim istraživačkim spisima stajalo je: „Kosa je produžetak nervnog sistema i ispravno je smatrati da su to ekstrasenzorni nervi, vrsta visoko razvijenih antena, koje prenose ogromnu količinu informacija moždanom sistemu, limfnom sistemu i neokorteksu.” Smatra se da pored kose i, brada i brkovi, pružaju iste informacije o svom okruženju i emituju energiju iz mozga.

Šišanje kose, smatra se svojevrsnim stresom na naš organizam i na samu psihu. Po ovom istraživanju, svaki put kada se ošišamo mi smo u disbalansu sa svojim duhovnim bićem. Tada nam se bude mnoge frustracije i skloniji smo konfliktima.

Sada se otvaraju neka nova pitanja, na primer, da li su dlakaviji ljudi produhovljeniji za razliku od onih „ćosavih”? Jesu li samo Indijanci u „dosluhu” sa svojim duhom kose? Da li su intuicija i „šesto čulo” svojstveni samo dlakavim bićima, kao što su mačke i psi? I mnoga druga pitanja na koje je, možda, danas, nemoguće odgovoriti.

Za svaki slučaj mislite o vašoj kosi, negujete je, jer kako kažu Navaho Indijanci, misli potiču iz glave baš kao i kosa, izbijaju zajedno sa dlakom, te su sveže i mlade misli uvek pri koži glave, a stare i mudre na krajevima. Što je duža kosa i mislilac je veći!

Pripremila Janja Rešćanski

Foto: Elwood W. McKay III @ FreeDigitalPhotos.net
Izvor:lookerweekly.com/31.10.2012. /

---

 

UTIŠAJTE SRCE…

Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Kako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!

Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.

Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.

On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.

Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!

Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao:
“Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.

Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.

Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo?
Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.

Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.

Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!

Izvor: vestinet.rs (novi-svjetski-poredak.com)

____________________________________________________________________________________

TAJNA SOBA NA VRHU AJFELOVE KULE…

Nakon izgradnje čudesne kule 1889. godine, njen tvorac Gistav Ajfel odlučio je da sebe časti malim stanom na vrhu svoje građevine. Potpuno u kontrastu sa čeličnom strukturom, njegovo tajno boravište bilo je uređeno u “jednostavnom stilu kakav vole naučnici”, kako je napisao Anri Žirar u svojoj knjizi o tornju, 1891. godine.

U Ajfelovom tajnom gnezdu, na visini od 300 metara, nalazio se nameštaj od drveta, slike, pa čak i koncertni klavir.

Imao je i malu prostoriju koju je koristio kao laboratoriju i u njoj vršio naučne eksperimente.

Gistav Ajfel je očigledno bio obasut zahtevima pariske elite da im izdaje svoj mali apartman, čak i na samo jednu noć, ali on ih je sve odbijao, i čuvao svoje sklonište u kome je mogao da na miru razmišlja.

Međutim, jednom prilikom je ugostio Tomasa Edisona, koji mu je poklonio fonograf. Ajfelov tajni kutak bio je ranije zatvoren za javnost, ali  danas ga radoznali turisti ponovo mogu videti. Veći deo originalnog nameštaja je ostao, a postavljene su i dve figure koje predstavljaju Ajfela i Edisona.

Neke činjenice o Ajfelovom tornju:

Kula je sagrađena povodom Svetske izložbe u Parizu koja se održavala 1889. godine i nije bilo planirano da tu i ostane.

Trebalo je da bude demontiran 1909. godine, ali je sačuvan zahvaljujući tome što je dobio novu namenu – kao radio-antena.

Ajfelova kula je najposećeniji spomenik čija se poseta naplaćuje. Godine 2011. posetilo ga je 6,98 miliona turista.

Za vreme Drugog svetskog rata, kada je Hitler boravio u Parizu, Francuzi su presekli sajle za lift tako da nije mogao da se popne.

Prevarant sa svetskom slavom, Viktor Lustig “prodao” je Ajfelov toranj biznismenu koji se bavio kupovinom otpada.

Prvobitno je Ajfelov toranj trebalo da bude podignut u Barseloni.

Visina tornja varira za 15 cm zbog promena temperature.

Pronalazač Franc Rajhelt poginuo je dok je skakao sa tornja prilikom testiranja padobrana koji je sam dizajnirao.

Do vrha tornja ima 1.665 stepenika.

Žena sa imenom Erika “udala” se 2007. godine za Ajfelov toranj.

Danas toranj ukrašava 20.000 sijalica.

Na svetu postoji 30 replika Ajfelovog tornja širom sveta.

Samo boja na Ajfelovoj kuli teška je koliko i 10 slonova.

Godine 1891. London je počeo da gradi zdanje koje je trebalo da premaši Ajfelovu kulu u visini. Međutim, građevina je bila nesigurna, nikad nije završena i na kraju je 1907. godine uklonjena.

Gistav Ajfel uradio je i skelet za Statuu slobode u Njujorku.

U vreme izgradnje, Ajfelova kula bila najviša građevina na svetu.
Izvor:superodmor.rs

---

---

 

LEPOTA SEDENJA NA JAJIMA…

Na prvi pogled obična plaža, ali ako pogledate malo bliže….

Ova divlja plaža u Argentini na prvi pogled deluje tipično za Patagoniju.

Iako je lepa, njena prava lepota vidi se tek kada joj se malo približite.

Ova plaža krije prelepu tajnu.

U videu koji je snimljen dronom, vidi se preko 5300 parova kormorana koji su se uredno poređali na plaži i sede na svojim jajima.

Ovo je samo jedna kolonija ptica

To je oko 10.600 ptica, plus njihovi mladunci koji su zauzeli 2000 kvadratnih metara ove plaže.

Kada vidite tu količinu ptica na jednom mestu pomislite da su to govoto svi kormorani koji postoje na ovom svetu, ali je u pitanju samo jedna kolonija!

Izvor:blic.rs

_______________________________________________________________________________________

ULICA DEČJEG OSMEHA…

Juče, 24. decembra, deo centralne borske ulice „Moša Pijade“ u vremenu od 10 d0 14 sati  preimenovan je, makar na kratko u „Ulica dečjeg omeha“.

U organizaciji borskog Centra za kulturu, sada već tradicionalna manifestacija „Ulica dečjeg omeha“, pokrenuta je sa ciljem da ulepša i dočara Novogodišnju atmosferu, ali pre svega da smanji društvenu isključenost dece i podstakne njihovu kreativnost i maštu.

Ovom događaju prethodio je konkurs za najlepšu pesmu priču, likovni rad, kreativni predmet, ukras, čestitku, kapu i slično, sa akcentom da budu izrađeni od darova prirode ili reciklažnih materijala.

Na konkursu i na Ulici dečjeg osmeha učestvovale su sve gradske i seoske osnovne škole, Dečja ustanova „Bambi“, Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“ i Udruženje za za decu sa potrebnim potrebana „Mozaik“.

Izuzetno za ovo doba godine lep dan uz odličan odziv izlagača i posetilaca-kupaca, doprineli su da vreme predviđeno za manifestaciju zaista bude obojeno i ozvučeno lepotom dečjeg osmeha.

Deca, kreativni stvaraoci, pokazala su ovom prilikom, da su ljupki i vešti prodavci.

Koliko su zaradili prodajom svojih originalnih rukotvorina, neka ostane njihova slatka tajna.

Osmehe su delili besplatno.

Tekst/foto: Bora*S

Za pisustvo i informacije zahvalan sam sjajnoj Simonidi Gavrić.

_________________________________________________________________________________

DUGINE BOJE PRIRODE…

Umetnička snaga duginih boja prirode

Za najkoloritnije drvo na svetu se na prvi pogled može pomisliti da je delo maštovitog apstraktnog slikara koje ostavlja posmatrača bez daha.

Neverovatan spektar boja na umetničkom stablu eukaliptusa, iznova dokazuje magijsku moć prirode.

Za razliku od umetnika koji u jednom trenutku svoje delo završi i izloži u nekoj galeriji, priroda svoju šarenu fantaziju neguje i menja u zavisnosti od godišnjeg doba, a nas ostavlja da se iznova divimo njenoj neverovatnoj umetničkoj kreaciji.

Drvo koje svakako očarava svojom lepotom je “Eucalyptus deglupta” poznatije kao “eukaliptus boje duge” (Rainbow Eucalyptus), koje raste na teritoriji Filipina, Papua i Nove Gvineje.

Predivne boje nastaju kada jednom godišnje u različitim vremenskim intervalima sa ovog drveta otpadnu delovi spoljašnje kore, pa se na tim mestima na unutrašnjoj kori pojavljuju prvo svetlo zelene nijanse koje vremenom tamne i pod uticajem vremenskih prilika prerastaju u pravi spektar od narandžastih, plavih, ljubičastih do crvenih i bordo tonova.

Ono što posebno ističe lepotu ovog eukaliptusa je to što njegova krošnja počinje da se grana tek na 15 metara visine, usled čega se još više ističe lepota šarenolikog stabla koje može da dostigne visinu i do 75 metara i širinu prečnika 2.5 metara.

Tajna različitih boja je u postepenom ljuštenju kore koje dovodi do toga da se nijanse i raspored reljefa razlikuje ne samo kod svakog stabla, već i na istom stablu u različitim vremenskim intervalima.

Ovo čarobno drvo koje sa pravom nosi i naziv „najkoloritnije na svetu“ se najčešće koristi kao ukrasna biljka, ali je svoju primenu našlo i u izradi ukrasnog papira.
Autor: Tea

Izvor:medias.rs

_____________________________________________________________________________

Talasi duginih boja

Nemojte se prevariti, ono što vidite pred očima nisu slike, več su zapravo fotografije!

Ove predivne fotografije snimio je fotograf David Orias iz Kalifornije. Njegova serija, pod naslovom Talasi, ostavlja nas bez daha.

Umetnik koristi duge ekspozicije i telefoto objektiv za snimanje širokog spektra pokreta koji spajaju lepo u ovim mirnim scenama.

Zahvaljujući zori ili sumraku, sunčevoj svetlosti, kao i Kalifornijskoj atmosferi, on beleži impresivnu paletu boja.

Fotografije nisu naknadno obrađivane, već su čisti proizvod svetlosnih uslova svakog od tih trenutaka.

Priroda daje uvek ljudima neke lepe i misteriozne teritorije, koje koliko god se trudili ne mogu dovoljno da ih istraže.

Jednostavno, to je priroda u svoj svojoj lepoti!

Izvor: zanimacija.com

________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S