AKO NE POSADIM DRVO, NE MOGU ZASPATI OD MUKE…

tamoiovde-logo

Čuvar prirode: Od 12. godine svaki dan posadi po jedno drvo

I dok mnogi misle da svojim zalaganjem ne mogu napraviti nikakvu razliku u svetu u kojem žive, Abdul Samad Šeik, vozač rikše iz Bangladeša, živi je dokaz da mali doprinos može imati i te kakav značaj. Naime, od svoje 12. godine on svaki dan sadi po jedno drvo, što znači da je u proteklih 48  godina posadio više od 17.500 stabala.

Zamislite samo kako bi svet bio bolje mesto za život kada bi svaki čovek sledio njegov primer. Abdul Samad, u Bangladešu poznat i kao Drvo Samad, radi kao vozač rikše i dnevno zarađuje oko 1,25 dolara, što je jedva dovoljno da prehrani svoju porodicu.

Međutim, i uz taj skroman prihod, on sve ove godine uspeva da svaki dan kupi bar po jednu mladicu i posadi je negde u svom gradu Fardiupuru.

On smatra da je to njegova dužnost na ovom svetu i tvrdi da noću ne može zaspati ako taj dan nije posadio bar jedno drvo.

“Ako ne posadim drvo, ne mogu zaspati od muke. Ovo radim od svoje 12. godine i većinu stabala sam posadio na državnoj zemlji, gde sam siguran da ih niko ne sme dirati. Redovno ih obilazim, zalivam. Volim sva živa bića, volim i životinje, ali za drveće sam nekako posebno vezan“, kaže on.

Samad sa suprugom Jornom i četvoro dece živi u skromnoj drvenoj kolibi. Iako nekada nemaju novca da sastave do kraja meseca, on ne odustaje od sadnje drveća. Supruga mu često drži pridike zbog toga što i to malo novca troši na mlada stabla, ali on je jednostavno ne sluša.

“Njegovi prihodi su zaista minimalni, često nemamo da izdržimo celi mesec. Nekada mu zabranim da troši novac na sadnice, ali on me jednostavno ne sluša”, kaže Jorna. Ipak, deca imaju drugačije mišljenje. “Još nijednom mom ocu nisam rekao da ne sadi drveće, jer znam da čini dobru stvar i drago mi je što je istrajan i svaki dan posadi bar jedno”, kaže Kutub Udin (30), Abdulov sin.

I Abdulove komšije znaju za njegovu svakodnevnu naviku i kažu da to čini bukvalno celi život. Neka stabla koja je posadio u najranijem detinjstvu danas su već ogromna.

“Samad je primer za sve nas, on je izuzetan čovek. Njegov rad me zaista inspiriše. Nije samo stvar u drveću. Samad je izuzetan komšija, pomaže nam u svemu. Samo ga zamolite za nešto, on će dati sve od sebe da vam pomogne. On je tip ličnosti koji je neophodan u svakom društvu”, kaže komšija Sakandar.

Samad kaže da je drveće počeo da sadi jer mu je bog tako rekao. Za ovih 48 godina posadio je tačno 17.532 stabala.  Za svoje zasluge nedavno je i odlikovan. Naime, bangladeški mediji su mu dodelili nagradu od 100.000 taka (1.253 dolara) kako bi sebi i svojoj porodici izgradio bolji dom. U govoru povodom primanja nagrade Abdul je rekao da se on trudi da bude čuvar prirode te pozvao sve da slede njegov primer i štite okolinu. “Ja ne mogu sam, potrebna mi je pomoć i ostalih“, rekao je Abdul.

odditycentral.com

       Izvor: Živeti sa prirodom

________________________________________________________________  

„DАМА“ DOSPELA I NA NOVČANICE…

tamoiovde-logo

Širom Britanije, izložbama, koncertima, priredbama, obeležena dva veka od smrti Džejn Ostin (1775-1817). Kada je umrla, novine nisu zabeležile ni vest, nije se znalo da je autor poznatih romana.

Engleska banka pustiće novčanicu od 10 funti sa likom čuvene spisateljice

Londonski „Tajms“ minule nedelje ispravio je dvestogodišnju nepravdu prema Džejn Ostin (1775 – 1817). Na dan kada je umrla, 18. jula, objavljen je in memoriam ovoj književnici, čija slava i popularnost, čak i na početku trećeg milenijuma predstavljaju svojevrstan globalni fenomen. Vest o njenoj preranoj smrti, u leto 1817, međutim, nije zabeležio ni „Tajms“, niti bilo koje druge novine. Nije se znalo da je baš ona anonimni autor tada već poznatih romana „Razum i osećajnost“, „Gordost i predrasude“, „Ema“, „Mensfild park“, od kojih je neke potpisala samo sa „Dama“. Ni na njenoj nadgrobnoj ploči u katedrali u Vinčesteru, gde počiva na mestu namenjenom ćerki vikara iz Hempšira, nema oznake da je bila pisac.

A upravo ispred Vinčesterske katedrale, prošlog utorka, guverner Engleske banke Mark Karni, predstavio je novih 10 funti na kojima je utisnut lik Ostinove, čime je postala četvrta žena u istoriji koja je dobila počast da se nađe na britanskim novčanicama. Portret koji je izabran za monetu, inače najpoznatiji u široj javnosti, nije nastao prema živom modelu (jedini takav sačuvan uradila je amaterski njena sestra). Posthumno je skiciran na zahtev izdavača, kako bi sve brojnijoj čitalačkoj publici, pružio predstavu o izgledu autora kome je prvi rukopis („Gordost i predsrasude“) – odbijen.

Povodom dva veka od smrti, ovih dana, izloženo je u Hempširu, grofoviji u kojoj se rodila i provela najveći deo života i umrla, na stotine umetničkih dela – skulptura, slika, instalacija – inspirisanih njenim likom i stvaralaštvom. Ova izložba postavljena na tri lokacije (Vinčesterska katedrala, Biblioteka u Čoton hausu i Muzej Crvene kuće u Krajsčerču), samo je od desetina upriličenih povodom godišnjice.

Na postavci „Misteriozna gospođica Ostin“ izložen je njen svileni kaput i tašnica, ali i rukopis alternativnog završetka posthumno objavljenog romana „Pod tuđim uticajem“, dok izložba „Džejn odlazi na bal“, u potpunosti rekonstruiše igranke na koje je odlazila i kao važne društvene događaje opisala u svojim knjigama – od cipela i haljina, do jelovnika, atmosfere, tema razgovora…

Muzika iz te epohe, na originalnim instrumentima, svirala se na koncertu u Vinčesterskoj katedrali, dok su na memorijalnoj službi pevane njene omiljene himne, ali i čitane molitve koje je pisala.

Tokom čitave godine, u Hemširu, ali i Batu (banji u kojoj je Džejn jedno vreme živela, a njene junakinje letovale), Torkiju i drugim krajevima Engleske, organizuju se razgovori, literarne radionice i konkursi, performansi, piknici, šetnje, časovi kuvanja, koji oživljavaju vreme u kome je živela, ali i čuvaju uspomenu na ženu čija se dela danas čitaju, možda više nego ikad, na svim krajevima planete – od Kine i Australije, do Latinske Amerike. Tajna dugovečnosti romana sa desetinama filmskih i televizijskih adaptacija, verovatno leži i u tome što su posvećeni pitanjima srca i razuma, nepromenjenim do današnjih dana.

Rođena u Stiventonu, u porodici sa šestoro braće i starijom sestorm Kasandrom, koja je pripadala nižem srednjem sloju (otac Džordž bio je parohijski sveštenik), Džejn je bila kritičar društvenih nepravdi (pravo nasleđivanja prvog sina), oštroumni posmatrač klasnih razlika (bespoštedno duhovita u predstavljanju blaziranih aristokrata, halapljivih novobogataša, ambicioznog sveštenstva) i odličan poznavalac ljudske prirode. Za devojku svoga doba, stekla je solidno obrazovanje u školama u Oksfordu, Sautemptonu i Redingu, a prvu priču objavila je sa 14 godina.

Posle očeve smrti 1805. godine, sa majkom i sestrom, napustila je Hempšir i preselila se kod brata Fransisa u Sautempton. Posle četiri godine, njen drugi brat, Edvard, ponudio im je da se vrate u stari kraj, gde im je na imanju u Čotonu obezbedio kuću, gde je sada smešten muzej spisateljice. Njeno zdravlje, međutim, naglo je narušeno 1816. godine. Mada do danas nije tačno utvrđeno, pretpostavlja se da je patila od Adisonove bolesti. Tražeći sebi lek uputila se u Vinčester. Smrt je bila brža od slave i literarnog priznanja. Imala je 41 godinu kada je umrla.

LEK ZA DUŠU

Stvaralaštvo Džejn Ostin, iz jednog neliterarnog aspekta, na Univerzitetu u Oksfordu, proučavala je i dr Pola Birn. Ona tvrdi da su romani „Razum i osećajnost“, „Gordost i predrasude“ i drugi čitani vojnicima koji su teško podneli strahote Prvog svetskog rata. „Prepisivani“ su im kao „lek za dušu“, jer su im davali osećaj sigurnosti i mira u surovom okruženju.

NEPRIKLADNA LjUBAV

Bez obzira na to što su svi njeni zapleti vezani za ljuvav, ima onih koji veruju da je Džejn Ostin nikada nije imala u sopstvenom iskustvu. Ipak, zabeleženo je da je dok je bila u 20- tim godinama, u rodnom Stiventonu upoznala tek diplomiranog pravnika irskog porekla Toma Lefroja, koji je verovatno bio ljubav njenog života. Iz pisama sestri Kasandri, vidi se da se između njih dvoje razvila jaka emotivna veza, ali je sredina smatrala neprikladnom, jer su oboje bili bez novca. Lefroj koji je napravio zapaženu pravničku karijeru i decenijama nadživeo Džejn, priznao je, mnogo kasnije, da mu je bila mladalački zanos.

RAZUM KAO MOTIV ROMANA

Dobri prihodi i status u društvu, koji je žena sticala udajom u njeno vreme, motivi su svih šest romana Džejn Ostin. Jedinu bračnu ponudu koju je sama dobila, od šest godina mlađeg ali pomalo nezgrapnog suseda Harisa Big-Vitera, ipak je odbila. Bilo je to u vreme kada joj je štampano prvo delo („Razum i osećajnost“), pa se pretpostavlja da se nadala kako će živeti samostalno od pisanja. To se nije ostvarilo i finansijski je ostala zavisna od svoje braće tokom čitavog života. Ekonomisti su preračunali da je, u današnjem novcu, od četiri romana objavljena za života, zaradila oko 25.000 dolara.

Večernje novosti

Izvor:odknjigedoduse.com

______________________________________________________________

DEVOJKA IZ REKE SENE…

tamoiovde-logo

Negde između 1870. i 1880. godine kod keja u blizini Luvra u Parizu pronađeno je beživotno telo devojke sa misterioznim osmehom čiji lik u narednim godinama postaje opsesija umetnika i mladih devojaka koje žele da izgledaju baš kao ona.

Nepoznata iz Sene, kako su je prozvali jer nikad nije utvrđen njen identitet, imala je prema procenama svega 16 godina, a kako na njenom telu nisu pronađeni tragovi nasilja, veruje se da je rešila da oduzme sebi život.

Devojka koja je u smrt otišla sa blaženim osmehom na licu, postala je poznata širom sveta zahvaljujući jednom patologu iz pariske mrtvačnice koji je toliko bio opčinjen njenom lepotom da je odlučio da napravi posmrtnu masku i zauvek sačuva lik nepoznate devojke.

U narednim godinama počinju da se prave kopije maske lica blagog osmeha koje, očigledno, nije opčinilo samo patologa. Njen gipsani lik postaje nezaobilazan detalj u domovima poznatih pariskih umetnika, a mlade devojke, opsednute izgledom Nepoznate iz Sene, počinju da kopiraju njen izgled.

Čuveni francuski filozof Alber Kami uporedio ju je sa Mona Lizom zbog njenog zagonetnog osmeha, a engleski pisac Al Alvarez je u svojoj knjizi Divljački Bog napisao da su cele generacije nemačkih manekenki oblikovale izgled po ugledu na Nepoznatu iz Sene koja je postala erotski ideal tog vremena.

Rajner Marija Rilke je u svom jedinom romanu opisao lice mladosti koja se udavila koje je neko izlio u mrtvačnici jer je bilo lepo, jer se i dalje smešilo, jer je njen osmeh bio tako varljiv – kao da je znao, a Nabokov je napisao pesmu koja se zove po njoj: Nepoznata iz Sene.

Takođe, francuski Crveni krst, a kasnije i mnogi drugi, iskoristili su njen lik za lutku koja služi za obuku prve pomoći, pa se tako Nepoznata iz Sene često naziva najljubljenijim licem svih vremena.

Kafenisanje.rs

Izvor:  hronograf.net

_______________________________________________________________

 

 

 

DA VAM ŠTO PROZBORIM O NAŠIM ŠUMAMA…

tamoiovde-logo

Naučnik Josif Pančić – botaničar svetskog glasa, rekao je o šumi

 «… Da vam što prozborim o našim šumama, da vam pokažem njihovu važnost za život naš, za naše zdravlje, za svukoliku našu radnju i promišljenost, a to činim u toj poglavitoj nadi, da će se od sada o našim šumama mnogo više i ozbiljnije promišljati.

Druga je korist od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkog časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.

Treća je velika korist od šuma, što one zadržavaju silu vetrova. Vazduh gonjen tim vetrom rashladi se -biva gušći -u putu svome preko visokih brda i valja se Udvojeno težom niz ogolićene strane, a popušta tek onde od svoje sile, gde mu kakova šuma na put stane.

Ne manje važna je ona korist, što nas šume čuvaju od poplave. Voda koja kišom na šumoviti predeo pada, zadržava se većim delom na lišću, granama i stablu od drveća i na onoj mahovini ili drugim biljkama, kojima je u šumi zemlja obrasla, a bezbrojne cevčice na površini svekolikog tog Raića upijaju uz tu vodu i druge svakojake stvari i obraćaju sve to ili na svoje organička potrebe- da rastu, dok se ona po zakonu teže polako kroz zemne slojeve ne provere, i tu kao veći ili manji izvor na vidik ne izađe.

… A šta biva sa vodom, koja iz oblaka pada na kamen ili na golu zemlju? Ona teče, ničim ne zadržana, obično vrlo velikom brzinom niz brdske strane ruši sve što joj se na putu nađe i snosi lom i kamenje u niža, pitomija mesta. Teško stadu ili selu, koje se takovoj bujici na putu zadesi, neizbežne su joj posledice smrt i pustoš. … Još su nam šume od prevelike koristi tim, što usmeravaju žegu i ciču i što od njih zavisi raspoređenje vlage na zemlji. Krajevi, gde ima mnogo šuma, obično su hladniji od onih što su goli. Naša Srbija biva sve toplija, čim se više šume krče.

… Gde su šume i gola mesta srazmerno podeljena, tu vlada ona temperatura koja je kom pojasu prirodna. Gola se zemlja brže i jače zagreje od sunčane toplote. Nema toga koji ne uviđa, da se u gustom hladu šuma skuplja voda u izvore, potoke i rečice, i da šume zadržavaju silu vetrova i bujica.
… A da bi mogli šume da sačuvamo i da obezbedimo sebi sve koristi koje od njih imamo, potrebno je da šume poznajemo.

… A ovo je, braćo, baš ono na šta sam želeo našu pažnju da obratim, jer tu ima najviše grešaka, u našem narodnom gazdovanju, grešaka zbog kojih će nas potomstvo, ako im leka ne potražimo, ljuto osuđivati. … U nas se seklo i danas seče šumsko drveće, gde je kome najudesnije i najbliže. … A šta valja da radimo, da se sačuvamo od daljih grešaka i da šume dovedemo u ono stanje, kao što to nauka propisuje i kao što to naša i našeg potomstva korist iziskuje? Ovim prelazim na drugi najvažniji, ali ujedno i najteži deo mog govora, jer tu treba mnogo šta, čime 1 čovek ne vlada, tu treba da porade zakonodavci, vešti šumari i dobra volja naroda, koji se šumom na razne svoje potrebe služi.

… Ali i ako do sada ništa izgubili nismo, jako bi pogrešili, da ostanemo iu buduće skrštenih ruku i da ne potražimo, da se naši šumski zakoni prema našim potrebama doteraju, a što je još preteznija, da im se dobavi potrebna važnost i poslušnost, bez kojih i najbolji zakon na svetu ostaje mrtvo slovo.

Treće na što želim da vašu osobitu pažnju obratim ovo je: da pored najboljih zakona šumarskih, pored najbrižljivijih i najveštijijih čuvara šumskih, neće biti moguće da se postigne ono čemu imaju da posluže zakoni i čuvari, dok sam narod, svestrano poznavajući svoje istinske koristi, sa punim uviđanjem onoga što je sebi i svome potomstvu dužan, ne prihvati izdate zakone i određene šumare, ili jasnije da se izrazim, dok svaki Srbin živo ne prione, da bude svojim šumama najrevnosniji čuvar i najžešći osvetnik svakoga šumi nanesenog kvara.

… Mi smo šume nemilice sekli ni najmanje se ne osvrćući, šta će najzad od njih biti, i u tome smo radili kao onaj raspikuća, koji iz pune kese neprestance vadi, a nikad ništa u nju ne meće. … Vreme je, da svaki onaj, koji kakovu svoju potrebu iz šume namiruje, pomišlja, da je to samo pozajmica, kojoj valja da se oduži, ako neće da ga potomstvo, kao besavesnu dužnika, proklinje.

… Veći visovi valja da se ostave pod šumom, ili ako su goli, valja da se šumom zasade. Izvori, korita potoka i reka valja da ostanu pod šumom ili da se drvećem zasade, jer ono čuva, da voda brzo ne isparava, da se izvori ne zasiplju i rečne obale ne oburvavaju. Na kamenitim mestima valja tim strožije da se goroseča zabrani, tim brižljivije da se šuma sadi, čim su ta mesta strmenitija.

… Da nam valja svima mogućim sredstvima, da poradimo, kako bi se po narodu našem rasprostrle i utvrdilo ovo uverenje: da je svaki Srbin najprirodniji čuvar i branilac svojih rođenih šuma. Samo ako se ovo četvoro složilo bude, moći će se postići ono, što nauka propisuje i što nam nalaže naša i našeg potomstva korist – da nam se naše lepe šume sačuvaju. «

Added by Emina Milosavljević

Izvor: blagodatsrbije

_______________________________________________________________

FotoPlus

Tršić – B. Stanković

 

SAMO DELA LJUBAVI OSTAJU…

tamoiovde-logo

Vladeta Jerotić citati

Pored titula književnika, lekara, psihoterapeuta i mnogih ostalih, Vladeta Jerotić je pre svega erudita.

Vladeta Jerotić je rođen u Beogradu 1924. godine, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Nakon diplomiranja na Medicinskom fakultetu odlučuje da se specijalizuje za neuropshijatra. Ne zaustavlja se ni tu, već nastavlja svoje obrazovanje u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao i psihoterapiju.

Akademik prof. dr Vladeta Jerotić član je Udruženja književnika Srbije, kao iMedicinske akademije i SANU-a. Napisao je veliki broj radova iz oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Takođe, održava brojna predavanja na iste teme u Beogradu, dok je pre putovao po celoj Jugoslaviji sa istim ciljem.

Pored mnogbrojnih dela, izdvajamo citate iz knjige Samo dela ljubavi ostaju, koja je objavljena 1996. godine.

„Revoltirajte se prvo protiv sebe, pa onda protiv sveta…Prvo revolucija protiv zla u sebi, a potom revolucija protiv zla van sebe…“

„Istinski plod naše duše nije smišljena reč, niti beseda koju smo brižljivo pripremili i doterali. Naš plod je ona reč koja ’izleti’, koju nekontrolisano izgovorimo, ona koja izvire iz ’suviška srca’.“

Analizom stare narodne poslovice „Ne gledaj me ko sam bio, već ko sam sad“,Jerotić objašnjava da je svaka poslovica ili dvosmislena ili višesmislena. Ovu poslovicu, on poistovećuje sa čovekovim psihološkim stanjem, i zato raščlanjuje čoveka po njegovim fizičkim i duhovnim karakteristikama.

Govori da su telesne funkcije čoveka pažljivo posmatrane i proučavane, ali to nikada nije dovoljno. Uvek se pojavi neka nova sitnica, koja može da pobije sve prethodne zaključke.

„A šta reći tek o duhovnim funkcijama čovekovim, o „religioznom čoveku“, o čovekovom verovanju u besmrtnost duše, o njegovoj dubokoj potrebi za ritualima, o žrtvovanju i molitvi!“

Samo dela ljubavi ostaju“ Jerotić navodi kao jednostavnu istinu.

„Ljubav nosi u sebi, kao jedno od bitnih svojstava – stvaralaštvo.“

„Dobro je rečeno da je probni kamen za svaki pravi posao ili izgovorene reči pitanje: da li su nadahnuti ljubavlju? Kada bi čovek samo jednom mogao da uvidi kako je uzaludan najveći deo njegovog rada kada ga ne pokreće ljubav, bio bi mnogo manje sujetan i neplodan u svojim aktivnostima.“

Preko saveta iz proročišta u Delfima: upoznaj samog sebe, Jerotić takođe naglašava potrebu za samospoznajom govoreći: „Savremena psihologija, a filozofija je ovo i ranije znala, s pravom upozorava da čovek ne može da dela pravilno, a ni da procenjuje dela i postupke drugih ljudi, dok ne upozna svesne, i još više nesvesne motive, pre svega emotivne, a onda i intelektualne prirode, koji podstiču, upućuju i determinišu sve naše vidljive radnje.“

Vladeta Jerotić za današnjeg čoveka zapadnoevropske hrišćanske civilizacije misli da nedovoljno voli i poštuje samog sebe. Konzumiranje duvana, alkohola i droge pokazuje ovu teorijsku misao u praksi. Svaki čovek je svestan štetnih posledica ova tri poroka, ali je jako mali broj spreman da im odoli.

Da li ljubav uvek pobeđuje? – pita se i Vladeta Jerotić

„Možemo li ceniti i zavoleti bližnjeg, a ne ceniti, niti voleti sebe? Tako nešto jednostavno nije moguće.“

„Sebičan čovek je čovek koji ne voli sebe.“

„Otkud čoveku ohola ideja da je on sebi dovoljan?“

Strah je još jedna od bolesti današnjice, a, ili je nedovoljno istražena, ili je isuviše subjektivna stvar.

Strah

„Ko se od vas nije uverio da kada duže vremena pati od straha, obavezno počne da sumnja (u sebe i druge ljude), ili kada smo sebični zar ne postajemo i gnevni! A može li ljudska savest da podnese strah, sebičnost, sumnju i gnev, a da ne postane žalosna?“

„Strah leči vera, sebičnost ljubav, a žalost – nada.“

Pred kraj knjige, Jerotić ohrabruje čoveka da shvati njegovu pravu svrhu bivstvovanja. Treba da shvati da je on i hram i tvrđava, što je ujedno i naša poruka kao zaključak:

„Čitav mineralni, biljni i životinjski svet, podjednako onaj koji živi u vodi, na zemlji ili u vazduhu, prisutan je u u telesnom sastavu čoveka.“

 Vana Filipovski

Izvor:  kultivisise

______________________________________________________________

 

CITATI VESNIKA NOVOG DOBA…

tamoiovde-logo

Oldos Haksli – citati vesnika novog doba

Predodređen da bude lekar, rođen u porodici poznatih naučnika i pisaca, Oldos Hakslije imao utabanu stazu koja ga je vodila do akademskih vrhunaca, sve dok nije saznao da boluje od keratitisa, koji će ga neko vreme učiniti praktično slepim.

Ispalo je da je bolest inicirala ispunjenje nekih drugih kapaciteta koje je Haksli posedovao – upisao je i završio fakultet engleskog jezika i književnosti. Nakon toga počinje da se razvija karijera jednog od najblistavijih umova svetske književnosti XX veka.

Oldos Haksli je najviše prepoznatljiv po distopijskom romanu Vrli novi svet, u kome opisuje budućnost čovečanstva pod vlašću tehnokratskih elita i kapitalista, aludirajući imenima likova na političke i ekonomske vladare vremena u kojem je pisao ovu knjigu. Ovim romanom proročki je opisao načine manipulisanja društvom koji su danas uveliko prisutni.

Pored ovog dela, on je autor i romana Kontrapunkt i Ostrvo, filozofskog dela Večna filozofija, neke vrste njegovog duhovnog pogleda na svet, kao i Vrata percepcije po kome je slavna muzička grupa Dors dobila ime.

Oldos Haksli je bio radoznalog duha, svestran, erudita, interesovale su ga razne oblasti od prirodnih nauka i književnosti preko parapsihologije, religije i filozofije. U želji za što većim saznanjem ekpreimentisao je sa psihodeličnim drogama i upoznavao sa sa dalekoistočnim duhovnim konceptima.

Ovim citatima možemo samo upoznati delić onoga šta predstavlja Oldos Haksli i njegovo delo.


Svaki čovek koji zna da čita ima moć da sebe učini boljim, da umnoži načine svog postojanja i da svoj život učini ispunjenim, značajnim i zanimljivim.


Intelektualac je osoba koja je otkrila nešto interesantnije od seksa.


Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek, utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško.


Nema slobode na ovome svetu, postoje samo pozlaćeni kavezi.


Što je kod nekoga veća moć i originalnost uma, to on više naginje religiji i samoći.


Treba da saznaš istinu i istina će od tebe napraviti ludaka.


A logika je, u svetlosti žive istine, samo besmislica. Možete izabrati što vam je volja, logiku ili život. To je stvar ukusa. Neki ljudi više vole da budu mrtvi.


Kroz umetnost čovek se najviše približava Bogu.


Što čovek duže živi, utoliko sa više zla neminovno dolazi u dodir. Niko ne dolazi neminovno u dodir s dobrim. Čovek ne nailazi na više dobra samim tim što duže živi. Ljudi su uvek obraćali pažnju samo na problem zla, isključivo, kao da je priroda dobra nešto očevidno. Ali ona nije nimalo očevidna. Postoji problem dobra koji je težak bar koliko i problem zla.


Osetljiv čovek ne može obići svet i vratiti se sa istom životnom filozofijom s kojom je krenuo.


Prava ljubav, bezmerna i beskrajna ljubav, može da postoji samo u večnosti. Ljubav je nespojiva sa životom. Želja istinskih ljubavnika nije da žive zajedno, već da umru zajedno.
Nije rđavo biti ciničan ako čovek zna kada da se zaustavi.


Sve velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine velike.


Ako mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega.


Žudi li čovek za spasenjem, to spasenje treba da bude sada i ovde. Spasenje nije na onome svetu, ono je ovde.


 Spasa Vidljinović

Izvor: kultivisise/22/05/2017

_____________________________________________________________