ŽIVIMO U DRUŠTVU SPEKTAKLA…

tamoiovde-logo

Mario Vargas Ljosa: Opasno je kad razum zaćuti

„Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi i politika. Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se “uprljaju politikom”, koju povezuju sa neuspehom, korupcijom i nasiljem. Traži se nezavisnost, a ne angažovanost. Ja nisam takav!

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Pripadam generaciji u kojoj je bilo nezamislivo da pisac ne učestvuje, na bilo koji način, u društvenim debatama. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme. Naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Intelektualci ne smeju da ćute, moraju da reaguju na ovoliku zabrinutost ljudi.

Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču “misleći ljudi”, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo.

Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.

Važno je da reagujemo odmah i izbegnemo budućnost koju će činiti mašine, veliki ekrani i građani pretvoreni u zombije, koji rade po automatizmu. Nažalost, čini mi se da je ovakva budućnost vrlo izvesna. Zato moramo da je sprečimo, da se mobilišemo, da kulturu vratimo na ono što je tradicionalno i bila – izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma.“

INTERVJU: Mario Vargas Ljosa, Večernje novosti, 23. jun 2013.

Ceo intervju sa Ljosom možete pročitati ovde >>

Autor: Ana Popadić
Izvor: Večernje novosti

____________________________________________________________________________________________________

Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine.

Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

____________________________________________________________________________________________________

 

PRED POČETAK 51. GITARIJADE…

tamoiovde-logo

Organizatori su uveliko spremni za početak 51. Gitarijade, koja će se održati od 29. juna do 1. jula na stadionu Kraljevica u Zaječaru.

Ulaz na Gitarijadu, kao i boravak u Rock kampu sa obrokom, besplatan je.

PROGRAM

ČETVRTAK, 29.06.2017

21:00h – BAJAGA/RIBLJA ČORBA

22:00h – PRVO POLUFINALNO VEČE GITARIJADE

23:00h – BAJAGA/RIBLJA ČORBA

00:30h – PSIHOBILJE

 

PETAK, 30.06.2017

21:00h – HADŽI PRODANE DUŠE

22:00h – POLUFINALISTI GITARIJADE

23:00h – THE CULT

00:30h – DEJAN CUKIĆ & SPORI RITAM BEND

 

SUBOTA, 01.07.2017

21:00h – GENERACIJA 5

22:00h – FINALISTI GITARIJADE

23:00h – NAZARETH

00:30h –  HUTI OTA TRE

_________________________________________________________________

NIKOLIĆ PREVOZ BESPLATNO PREVOZI PUTNIKE ZA 51. GITARIJADU!

Nikolić prevoz sponzor je ovogodišnje Gitarijade.

Ovaj autobuski prevoznik će za vreme trajanja 51. Gitarijade, 29. juna, 30. juna i 1. jula besplatno prevoziti putnike do Zaječara iz tri mesta, iz Knjaževca, Negotina i Bora.

Iz Knjaževca se polazi u 19:30 isped hotela „Timok“.

Iz Negotina autobus polazi u 19:30 sati ispred Pedagoške akademije.

Iz Bora autobus kreće u 19:30 sati ispred Doma kulture.

Izvor: gitarijada.org/sr/

________________________________________________________________

ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO…

tamoiovde-logo (1)

Regionalna privredna komora Zaječar, 30. septembra i  01. oktobra 2016. godine, organizuje:

5. MEĐUNARODNI SAJAM „ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO“
2. SAJAM FINANSIRANJA
1. SAJAM TURIZMA

unnamedkomoraSajam „Zdravo–domaće–prirodno“ će biti organizovan na platou Grada Zaječara.

2. Sajam finansiranja i 1. Sajam turizma će biti održani u sali Nacionalne agencije za regionalni razvoj – NARR, Trg oslobođenja bb u Zaječaru.

Sajam „ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO“ održava se sa ciljem promocije tradicionalnih, domaćih proizvoda i prava je prilika za širenje tržišta prirodnih proizvoda, povećanje proizvodnje i plasmana, ali i za razmenu znanja i iskustava.

Sajam finansiranja je prilika da se na jednom mestu okupe predstavnici banaka iz regiona i šire i osiguravajuće kuće i predstave svoje ponude privrednicima i građanima.

mapa-sajam-zdp-2016Jedan od najvažnijih ciljeva sajma turizma je predstavljanje turistističkih potencijala, prirodnih resursa, kulturnog bogatstva i turističkih destinacija sa raznovrsnim sadržajima za odmor, zabavu, zdravstveni oporavak, sport, rekreaciju.

RPK Zaječar će učesnicima i posetiocima pripremiti prateći program kroz edukativne seminare, prezentacije kao i degustacije proizvoda.

Izlagačima je obezbeđen BESPLATAN izlagački prostor, a za sve posetioce sajma ulaz je besplatan.
Najavljeno je učešće većeg broja izlagača iz Srbije, zemalja u okruženju i EU.

_________________________________________________________________________________

DINOSVILLE…

tamoiovde-logo

Prirodnjački centar Srbije Svilajnac predstavlja spoj nauke, obrazovanja i turizma na vrlo specifičan način. Takav koncept čini ga jedinstvenim u ovom delu Evrope.

TAMOiOVDE-Prirodnjački centar Svilajnac20160506_124929Prirodnjački centar Srbije Svilajnac izgrađen je na najfrekventnijem turističkom pravcu – na samo 6 km od auto-puta, a pored regionalnog puta Markovac-Svilajnac-Despotovac u neposrednoj blizini kompleksa Sportsko-turističkog centra.

Njegova atraktivnost ogleda se u jedinstvu velikog izložbenog prostora i zabavnog dino-parka na otvorenom.

Veliki izložbeni prostor u samom objektu sadrži četiri tematske izložbe, na čijim postavkama su radili stručnjaci Prirodnjačkog muzeja Beograd i Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

„Geološki vremeplov“ jedna je od najatraktivnijih izložbi i predstavlja nastanak planete Zemlje i njen razvoj kroz epohe sve do postanka čoveka.

Posetioci doživljavaju svojevrsno putovanje u prošlost kroz prikaze geološke istorije Zemlje od Velikog praska do pojave savremenog čoveka. Sticanje znanja kroz ovu izložbu zapravo je avantura.

TAMOiOVDE-060520161285„Svet dinosaurusa“ smeštena je u centralnom delu zgrade. Paleonotološku postavku čini sedam skeleta različitih vrsta dinosaurusa koji na jedinstven način dočaravaju period mezozoika.

Sve skeletne replike rađene su po uzoru na originalne fosile. Utemeljena na naučnim činjenicama ova izložba posetioce na najbolji i najatraktivniji način upoznaje sa osnovama paleontologije.

TAMOiOVDE-DINO-060520161306„Svet minerala i stena“ predstavlja minerale i stene od koih je izgrađena naša planeta. Pored minerala i stena koji su karakteristični za Srbiju postavka sadrži i primerke veoma retkih minerala što je čini ekskluzivnom.

Jedan od najatraktivnijih eksponata je mineral Jadarit koji je za sada pronađen jedino na teritoriji naše zemlje, a koji po svom hemijskom sastavu odgovara čuvenom Kriptonitu iz Supermenovih stripova.

„Biodiverzitet Srbije“ predstavlja bogatstvo flore i faune naše zemlje. Sve vrste su originalne i napravljene specijalnim preparatorskim metodama. Smeštene su u karakteristične situacije, prikazane kroz sva četiri godišnja doba i kroz različite delove dana. Ova izložba na autentičan način prikazuje prirodna bogatstva Srbije.

Postavka – “Paleontologija” – pokazuje kako izgleda iskopavanje na terenu, uz osnovni alat paleontologa, kao i prave fosile dinosaurusa iz S.A.D, dok je izložba „Nebesko kamenje“ postavka o meteoritima, koja se sastoji od tri replike značajnijih meteorita koji su pali na teritoriju Srbije.

Od aprila 2016. godine Prirodnjački centar Srbije bogatiji je za još dve ekskluzivne izložbe:

Bioarheologija Đerdapa” na interesantan način predstavlja posetiocima jedinstvenu kulturu Lepenskog Vira, koja je otkrivena početkom šezdesetih godina na srpskoj strani Dunava u Đerdapu, a čije je istraživanje nastavljeno 2006. godine. Tokom godina istraživanja na ovom lokalitetu otkriveno je naselje čija je starost oko 10.000 godina i pripada granici mezolit-neolit, kao i niz predmeta iz svakodnevnog života, umetničke tvorevine, alati, oruđa i dobro očuvani ljudski skeleti.

Svedoci ledenog doba” na autentičan način prikazuje impozantne primerke megafaune koji su tokom poslednjeg Ledenog doba (pre oko 16 miliona godina) živeli na prostorima današnje Srbije i koji su sa tih prostora nestali pre oko 10.000 godin

Osim izložbenog prostora u objektu se nalaze i specijalizovane učionice i laboratorije namenjene naučno-istraživačkom radu.

-DINO-TAMOiOVDEDINOSVILLE – Zabavni park smešten je na otvorenom u nastavku zgrade Prirodnjačkog centra.

Dino – Najveći deo parka zauzima jedinstvena postavka dinosaurusa u njihovim živim oblicima i autentičnom okruženju. U parku se nalazi preko 20 replika različitih vrsta dinosaurusa, od kojih je najveća replika Diplodokusa visoka 11, a dugačka 20 metara.

Šetnja kroz vulkan – Kroz Park se kreće kružnom putanjom u čijem je centralnom delu model vulkana visine oko 10 m. Oko vulkana je prostrana zelena površina sa izgrađenim minijaturnim jezerom, a može se ući i u unutrašnjost vulkana.

Igra i opuštanje – Obod parka sadrži kafe-restoran za predah i opuštanje. Najmlađi posetioci imaju u parku svoj „kutak“ sa igraonicama, koje su koncipirane tako da oni budu u ulozi istraživača i naučnika i da kroz igru uđu u složeni svet nauke. Na ovaj način deci nauka postaje zabavna. U parku je smeštena i bogato opremljena suvenirnica koja prati tematiku parka.

Vizija ljudi koji čine tim Prirodnjačkog centra Svilajnac je da stvore instituciju od nacionalnog značaja, koja će postati važan centar nauke, edukacije, zabave. Tim stručnjaka radiće na stvaranju dobrih naučnih programa, na organizaciji i postavci stalnih izložbi, ali i na stalnoj inventivnosti i novim sadržajima, kako bi vremenom Prirodnjački centar Svilajnac postao naučno-zabavni brend.

Izvor teksta:prirodnjackicentar.rs

Foto: Bora*S

_________________________________________________________________________________

FotoPlus


______________________________________________________________________________

NAJVEĆA TERMALNA JEZERA NA PLANETI…

 tamoiovde-logo

Heviz

Jezero Heviz je sa površinom od 4,44 hektara najveće termalno jezero na svetu.

Nalazi se  u Mađarskoj županiji Zala, zapadno od Balatona,udaljeno 8 kilometara od grada Kesthelj.

288px-HévízTok vode je toliko veliki da se veruje da se kompletna količina vode jezera zameni za jedan dan.

Pošto se veruje da voda jezera ima pozitivne zdravstvene efekte, okolina jezera je prilagođena cvetajućem zdravstvenom turizmu.

Geografija jezera

Jezero je ovalnog oblika i sa svoje severne strane se snabdeva vodom iz dva potoka. Takođe ima svoje sopstvene termalne izvore, na južnoj strani, koji mu daju terapeutske efekte i povišenu temperaturu.

272px-Hungary_physical_map.svg

Geografski položaj

Preko leta normalna prosečna temperatura vode se kreće u rasponu od 33-35 °C, u u toplijim danima u rasponu i do 36-38 °C. Preko jeseni i zime prosečna temperatura vode je u rasponu od 24-26 °C. Takođe na jugu je i kanalni odtok kojim višak vode otiče u reku Zala i dalje u Balaton.

Okolne šume na površini od 50 ha, pomažu održavanju mikro klime jezera, tako da svi pozitivni efekti dolaze do maksimalnog izražaja tokom cele godine.

250px-Hévíz_Lake_in_autumn

Kupališta jezera

Godine 1972. su vršena naučno istraživačka merenja i po tim podacima, najveća dubina jezera i izvora je 38,5 metara. Krater izvora leži na peskovito-kamenom tlu i širine je od 2-3 metara, dubine 60-80 cm, što daje 35.000 litara vode u minuti sa temperaturom od 39,5 °C.

U istom krateru postoji i drugi izvor, sa zapadne strane, koji opslužuje jezero hladnijom vodom od 26,3 °C. U proseku u jezero putem ovih izvora stiže 10% hladne i 90% tople vode.

Mikroorganizmi jezera

250px-GyógyfürdőHévíz

Kupalište jezera, sa druge strane

Flora i fauna jezera su jedinstveni, upravo zbog temperature vode (koja je blago radioaktivna), hemijskog sastava vode (sadrži sumpora u različitim oblicima) i okolne mikro klime.

Bakterije su dominantna životna forma jezera. Najčešće bakterija je termofilna Cijanobakterija, vlaknasta plavo-zelena alga (Oscillatoria princeps, O. tenuis, O. jasoruensis, O. chlorina, Spirulina major). Postoje dve vrste plavo zelenih algi, Pseudanabaena papillaterminata i Pseudanabaena crassa, kojima je jezero Heviz jedino Mađarsko prebivalište.

Tektonske bakterije su tipične za ovo jezero, kraterski deo dubine od 1,5 m, sadrži bakterije Thiothrix’ i Beggiatoa koje igraju veliku ulogu u cikliranju sumpora.
Bakterija Micromonospora heviziensis je veoma jak protein i razgrađivač celuloze i jedino se ovde može naći.
Zelene alge, naročito Chlorella, se mogu naći po celom jezeru osim u delu gde se nalaze jezerski izvori.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

_____________________________________________________________________________________________

TERMALNO JEZERO ISPOD BUDIMPEŠTE

Otkrićem velikog toplog jezera koje se prostire ispod Budimpešte i zvaničnom potvrdom da je ono najveće te vrste na planeti, Mađarska je učvrstila svoju vodeću poziciju kada je reč o ovakvim prirodnim fenomenima. Jer, uzme li se u obzir da je Heviz, nedaleko od Balatona, najveća nadzemna topla vodena površina na svetu, ova zemlja se posle novog podzemnog otkrića preporučila za titulu kraljice termalnih izvora.

2431836884a7c1b5fcfc65115315685_origIndicije da glavni grad Mađarske leži na ogromnom toplom jezeru nisu novog datuma. Stanovnici tih prostora su još u doba Rimljana koristili termalne izvore za lečenje raznih bolesti, a broj banja na teritoriji Budimpešte umnožio se po dolasku Turaka.

Iz tog doba su do danas ostala samo dva kupatila sa tipično turskom arhitekturom, ali su izvori lekovite vode i dalje u funkciji. Naravno, sada su natkriveni drugačijim, evropskim arhitektonskim oblicima koji se gotovo neprekidno dorađuju i stilizuju.

Novo termalno jezero pronađeno je na budimskoj strani grada, od vajkada poznatoj po lavirintu podzemnih pećina koje su tokom svetskih ratova, a i ranije, često služile kao skloništa desetinama hiljada stanovnika Budima i Pešte. Do sada se, međutim, verovalo da se podzemna jezera prostiru u šupljinama više kilometara ispod površine zemlje. Otuda i veliko iznenađenjee speleologa kada su tik ispod jednog od budimskih parnih kupatila iz turskog doba, naišli na pećinu sa aktivnim termalnim izvorom.

Dvorana u kojoj je nastala prirodna akumulacija vode iz toplog izvora, dugačka je 86, široka 27, a visoka 25 metara. Taj prostor je zapravo deo od ranije poznate pećine Janoša Molnara. Hemičari veruju da je voda iz pećine lekovita, jer se na površini zemlje, u neposrednoj blizini, nalaze dva termalna izvora, vekovima poznata po svom blagotvornom dejstvu za obolele od raznih bolesti koštanog tkiva.

U mađarskom Ministarstvu za zaštitu čovekove okoline kažu da su već pokrenuli akciju obezbeđivanja sredstava za dalja istraživanja ovog lokaliteta, jer se veruje da je jezero ispod Budima samo jedna u lancu termalnih vodenih površina koje je priroda dugo skrivala od čoveka. U isto vreme, gradske vlasti Budimpešte podnele su UNESKU zahtev da se lavirint budimskih pećina uvrsti u svetsku baštinu, što bi svakako značilo dodatna sredstva za očuvanje i dalja istraživanja ove prirodne retkosti.

Koliko vremena će proći dok pećine ispod Budimpešte ne prime prve turiste, za sada se ne zna, ali sudeći po nekim sličnim lokalitetima u Mađarskoj koji su odavno pretvoreni u veoma popularne podzemne banje, na to nećemo dugo čekati. Jedna od takvih koju smo posetili, nazvana je Miškolc-tapolca, po gradu Miškolcu u čijoj se blizini nalaze. Neupućeni prolaznik neće ni naslutiti šta se zapravo krije iza neupadljive zgrade, nalik školi, u podnožju brda na periferiji grada. Tek kada se prekorači njen prag biva jasno da je reč o pravom carstvu za ljubitelje uživanja u toploj, mineralnoj vodi.

Niz međusobno povezanih pećina ispod površine zemlje je, zavaljujući jakim podzemnim izvorima tople vode, pretvoren je u lavirint vodenih kanala i malih jezera. Posećenost je izuzetno velika ne samo zbog jedinstvenog osećaja izolovanosti od svakodnevne gradske verve i svega što ona nosi, nego i zbog dodatnih sadržaja kojima je uprava banje vešto upotpunila ovu prirodnu atrakciju.

Relaksirajuća muzika koja dopire do svake pećine i znalački postavljeno osvetljenje, daju ovom lancu nestvarni izgled, a uz podvodnu masažu, prirodne i veštačke vodopade i brzake, većina posetilaca i ne primeti kako vreme prolazi, pa u pećinama Miškolc-tapolce ostaju do kasno u noć. Banjski radnici kažu da je gostiju u pećinama više zimi nego leti, zbog prijatne temperature vode i vazduha.

Pomalo iznenađuje podatak da i druge mađarske banje beleže zavidan broj „zimskih gostiju“.

Heviz, najstarije prirodno lečilište u Mađarskoj, mnogi nazivaju svetskim čudom, iako ga na zvaničnoj listi prirodnih fenomena za sada nema.

Reč je o najvećem nadzemnom termalnom jezeru na svetu na kome zbog prijatne mikroklime iznad površine jezerske vode, i zimi sve vrvi od kupača. Cirkulacija vode je tako snažna da se, kako kažu stručnjaci, kompletna količina zameni za samo jedan dan.

Prosečna temperatura vode kreće se u rasponu od 33 do 35 stepeni, a u toplijim letnjim danima dostiže i 38. podeljak Celzijusove skale. Najviše gostiju je iz susedne Austrije i Nemačke, a domaćini zadovoljno trljaju dlanove bez obzira na zimu. Jer, broj rezervacija je tokom ovih meseci februar dupliran u odnosu na isti period prošle godine. Razlog je, navode domaćini, priključenje Mađarske Šengenskoj zoni. Bez obzira što su zapadni Evropljani u ovu zemlju do sada ulazili samo sa ličnom kartom, ispostavilo se da je i ta formalnost za mnoge bila napor, pa ih je tek uklanjanje graničnih rampi motivisalo da krenu na put.

Imajući u vidu da je ova banja udaljena samo osam kilometara od Balatona, najvećeg mađarskog „hladnog“ jezera gde turizam cveta isključivo leti, u Hevizu ipak željno iščekuju najtoplije godišnje doba jer im tada masovnije dolaze gosti sa Balatona. Njihovom optimizmu idu u prilog i cene lečenja, smeštaja i drugih usluga: u poređenju sa banjskim centrima Zapadne Evrope, cene u Hevizu su niže za trećinu.

Većina pacijenata usluge u ovom lečilištu plaća iz sopstvenog džepa. Ipak, sve više Evropljana koristi pogodnosti koje su se u njihovim zemljama uvedene nakon proširenja evropske porodice naroda na istok. Mogućnost naplaćivanja nekih banjskih troškova od zdravstvenog osiguranja, za mnoge je bio dodatni motiv za odlazak na lečenje ili oporavak u inostranstvo. Za zaposlene u mađarskim banjama ta pogodnost znači angažovanje raspoloživih kapaciteta preko cele godine.

Zbog lekovitih sastojaka vode, u Heviz na lečenje dolaze mahom oni koji koji pate od hroničnih reumatskih oboljenja. Međutim, pošto je dubina jezera od 38 metara pogodna za sportove na vodi koji ne zahtevaju upotrebu motornih plovila, broj onih koji ovde ne dolaze zbog lečenja jem u proteklih nekoliko godina, gotovo izjednačen sa brojem gostiju zainteresovanih za zdravstvene terapije.

Dok nam predočava blagodeti koje Heviz pruža svojim posetiocima, jedan od rukovodilaca banje, dr Erne Kovač, priseća se utisaka koje je svojevremeno poneo iz Srbije i ne krije čuđenje zbog zapuštenosti i nedovoljne iskorišćenosti tamošnjih banja. Za pojedina srpska lečilišta tvrdi da su po lekovitosti svojih voda daleko ispred mađarskih.

– Znam da ovo što ću vam reći ne ide u prilog banji u kojoj radim, ali moram da budem iskren i priznam da je banja Gornja Trepča kod Čačka vodeća u svetu po uspehu u lečenju pojedinih bolesti kostiju. Možda se o tome u Srbiji još nedovoljno zna, ali je voda tog lečilišta jedinstvena na našoj planeti po svom hemijskom sastavu – kaže naš sagovornik.

Od doktora Kovača saznajemo da je krajem osamdesetih godina prošlog veka grupa mađarskih lekara ispitivala sastav i efekte trepčanske vode, u nameri da tamo šalju svoje pacijente. Rezultati do kojih su došli potvrdili su ranija saznanja da voda u Trepči jedina u svetu pomaže u lečenju multipliskleroze, a izuzetne rezultate daje i u lečenju reumatskih oboljenja.

– Žao mi je što do naše saradnje sa kolegama u toj srpskoj banji nije došlo, jer je ubrzo počeo rat u bivšoj Jugoslaviji. Ipak, nadam se da su u Srbiji shvatili kakvo blago imaju i kako ga mogu iskoristiti. Iskreno govoreći, u ono vreme se u Srbiji nije mnogo računalo na to blago. Da Mađarska ima Gornju Trepču, bio bi to danas jedan od vodećih evropskih banjskih centara, i zdravstvenih i rekreativnih, jer kod nas banje nisu samo lečilišta – naglašava dr Kovač.

I primer mađarske banje Đula, nedaleko od grada Bekeščabe, ili 300 kilometara od Beograda, ide u prilog tezi da naši severni susedi vešto koriste darove prirode.

Đulu godišnje poseti preko milion gostiju iz svih krajeva Evrope. Letnja sezona tamo startuje već početkom marta, a pacijente i rekreativce očekuje dvadesetak otvorenih i zatvorenih bazena, od kojih je šest sa mineralnom vodom temperature od 36 do 40 stepeni. Posebna atrakcija je kompleks bazena za decu „Vodeni raj“, sa toboganma i „vodeni ježom“, kao i bazen sa veštačkim rečnim brzacima, vodenom zavesom, podvodnom masažom, talasima i drugim novotarijama. Banjska voda u Đuli preporučuje se za postoperacione oporavke, a naročito dobre rezultate daje u lečenju osteoporoze.

Turistima su u Đuli zanimljivi i botanička bašta, stari plemićki dvorac i tvrđava. Domaćini svojim gostima s ponosom pokazuju i jedno vrlo staro stablo u banjskom parku, ispod kojeg je kompozitor Erkel Ferenc komponovao današnju mađarsku državnu himnu. Kao ni u Heviz, ni ovde ne dolaze samo bolesni. Osim pacijenata, mnogo je i mladih kojima su na raspolaganju kafići, restorani, čarde u kojima se, pored ostalog, služe i pikantna mađarska jela.

Ako ih upitate u čemu je tajna velike popularnosti ovog lečilišta, banjski radnici će vam reći da se u Mađarskoj još u socijalizmu shvatilo da su, u nedostatku mora, banje najveća turistička šansa ove zemlje i da je zato treba iskoristiti. Država nije štedela prilikom ulaganja u prirodne resurse ove vrste, a takva orijentacija preovladava i danas. Ističu da Mađarskoj priroda nije bila naklonjenija nego Srbiji, jer Panonska nizija sa svojim termomineralnim izvorima pruža svima iste uslove. Međutim, da bi se od toga napravio unosan posao, potrebni su znanje, iskustvo, sveže ideje i preduzimljivost.

Naravno, važna karika u tom lancu je spoj tradicije i hvatanja koraka sa svetom. U slučaju banje Harkanj, koju još zovu i „Mekom za reumatičare“, turizmom se bave duže od dva veka. Broj gostiju je približno jednak onom u Đuli, pa su ta dva banjska centra danas međusobni takmaci u srednjoevropskom regionu. Osim reumatskih oboljenja, voda u Harkanju blagotvorno deluje i kod lečenja stomačnih i kožnih bolesti.

Kao i ostalim mađarskim banjama, i ovoj je uspelo da privuče i zdrave ljude, željne opuštanja i zabave. U parku površine četrnaest hektara posetioce očekuje osam hiljada kvadratnih metara vodene površine, od čega je pet hiljada kvadrata pokriveno. U tom kompleksu nalazi se osam bazena mineralne vode različite temperature, mnoštvo džakuzija, penušavih bazena, sauna, parnih kabina i drugih atraktivnih sadržaja.

Njih ima i Budimpešta, u svojih devet banja smeštenih u srcu grada, a najpoznatije su Gelert, Rudaš, Lukač, Kiralj i Sečenji. Ipak, kao ni tada, one ni danas nisu dostupne svima. Zbog relativno jeftinih prevozničkih usluga niskobudžetskih avio-kompanija i povećanog priliva turista sa Zapada, budimpeštanske banje uveliko postaju stecišta imućnijih stranaca željnih relaksacije i zabave. Zato i ne čudi što su cene ulaznica za ova lekovita kupališta prilagođenije džepovima zapadnih, nego domaćih posetilaca.
Autor: Dragan Jakovljević
Izvor: B92 (6. 08. 2009. )

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DA LI SU BASNE I BAJKE POUČNE…

tamoiovde-logo

 KAO ŠTO SMO MISLILI?

 Čitanje dečjih knjiga je neizostavni deo detinjstva, iako svakako privlače pažnju i odraslih. Pored zabave, tradicionalne priče i bajke su najbolji način da decu naučimo važnim lekcijama i da ih pripremimo za odraslo doba.

2014-06-18-pinnochio-kang-leePromovišu brojne moralne i kulturne vrednosti, važno su sredstvo socijalizacije, motivišu i inspirišu na pozitivne akcije. 

Brojni roditelji ali i autori, smatraju da je puko čitanje sasvim dovoljno za formiranje ličnosti i moralnog karaktera, pa čak i da nije poželjno da roditelj pojašnjava poentu i poruku priče, jer je akcenat isključivo na dečjoj mašti.

Tek kada su istraživači uzeli stvar u svoje ruke, takve pretpostavke i očekivanja su dovedeni u pitanje.

Prvo se pokazalo da razumevanje teksta zavisi od veštine čitanja i prethodnog znanja o svetu. Čitalac nije pasivan, već aktivno koristi prethodno znanje i strateški konstruiše značenje teksta, uklapa ga u svojeviđenje sveta. Ukoliko je tema poznata, tekst se mnogo lakše shvata, a što je dalja od dečjeg uma, veće su šanse da ga pogrešno zapamtepogrešno tumače ili iskrive sećanja kako bi ih uklopili u postojeće šeme.

Otkrivanje teme, tj. poente priče pokazalo se kao nimalo lak zadatak čak i za decu od 9 do 10 godina. Čak i kada imaju odgovor na pitanje „Šta sve ovo znači?“ obično je iz perspektive autora ili odraslog- pogrešan.

 Narvaez je radio istraživanje na deci predškolskog uzrasta, čitajući im priču Majmun i zec. Iako su neki odgovori bili slični odraslim, većina se razlikovala. Imali su svoje lične interpretacije, i svakome se priča obraćala na drugačiji način. Recimo, osnovne poruke koje su deca navodila su- „Nikada ne budi sam u džungli!“ ili  „Nemoj da se češeš i gledaš okolo dok jedeš!“.

Postoje individualne razlike među čitaocima- psihološke, emocionalne, kulturne, socijalne- koje utiču na razumevanje tekste. Uostalom, kao i kod odraslih.

Isto tako, i moralne poruke zavise od moralnog razvoja i veštine čitanja. To je ono što možemo da pripišemo samom čitaocu, ali šta je sa sadržajem priča? Kang Lee i saradnici su se u svom istraživanju fokusirali samo na klasične priče koje decu uče o posledicama laganja i vrlinama iskrenosti, i zapitali su se da li one zaista promovišu iskrenost.

Dečja literatura je prepuna „lažova“, dece ili odraslih, koji doprinose stvaranju zapleta i određuju moralnu dimenziju teksta. U Guliverovim putovanjima, na primer, susrećemo se sa plemenom Huinhmi, koji nisu ni imali reč za laganje, već postoje samo „stvari koje jesu“ i „stvari koje nisu“.

U ovom istraživanju, uzorak su činila deca uzrasta od tri do sedam godina. Upravo oko treće godine se javlja osnovno razumevanje laganja, iako je potrebna još skoro decenija da u tom pogledu dostignu zrelost, tj da budu u stanju da uzmu u obzir i namere, moralne vrednosti i kontekst, kako bi odlučili da li je nešto laž ili ne.

Kako deca rastu, počinju da razlikuju laži od slučajne greške, nagađanja, preterivanja, sarkazma i ironije. Sa tri godine, znamo da su deca veoma loši i lako provaljivi „lažovi“, i koriste ih da izbegnu kaznu, da se zaštite od neželjenih posledica ili da postignu prednost.

Article Lead - wide641987661280c5image.related.articleLeadwide.729x410.128032.png1418687373380.jpg-620x349Polazeći od toga da su klasične priče odlično sredstvo za lekciju o iskrenosti, i da je ovo ujedno najpogodniji uzrast, Kang Lee i saradnici su poredili efikasnost klasičnih moralnih priča u prenošenju ovih važnih poruka.

Mali ispitanici su pozvani da učestvuju u zadatku o laganju gde treba da prikriju svoj prestup. Igrali su igru u kojoj je trebalo da pogode koja je igračka u pitanju samo na osnovu zvuka koji proizvodi. Tokom igre, eksperimentatori bi ih ostavili same po jedan minut, uz upozorenje da za to vreme ne vire i ne gledaju u sakrivenu igračku.

Unapred se zna da je za decu ovo veoma primamljiva situacija i da malo ko od njih odoli da ne vara.

Pre nego što su ih upitali da li su tokom njihovog odsustva virili, pročitali su im jednu od tri priče (plus kontrolnu priču za četvrtu grupu): bajku Pinokio– koja govori o negativnim posledicama laganja, jer njegov nos svaki put postaje sve veći; basnu Dečak koji je vikao vuk– koja opet promoviše negativne posledice laganja, jer je dečak toliko lagao da mu niko nije poverovao onda kada ga je vuk stvarno napao; anegdotu Džordž Vašington i trešnjino drvo– koja se razlikuje od ostalih priča jer naglašava pozitivne posledice iskrenosti. Džordž govori istinu o tome kako je posečeno trešnjino drvo, i otac ga pohvali za iskrenost.

Rezultati su pokazali da bez obzira na uzrast, ni Pinokio ni Dečak koji je vikao vuk nisu uspeli da smanje laganje, dok priča o Džordžu jeste. Čak i onda kada je ova anegdota izmenjena tako da naglašava negativne posledice laganja, efekat promovisanja iskrenosti se izgubio.

Suštinska razlika je u tome što samo anegdota o Džordžu motiviše decu da budu iskrena. Očigledno je efikasnije stavljati akcenat na iskrenost nego naglašavati negativan uticaj laganja, iako i sami roditelji obično rade suprotno.

Kažnjavaju laži a mnogo manje nagrađuju iskrenosti, misleći da tako najbolje uče decu da nije lepo lagati. Lee na kraju zaključuje da „ne treba slepo prihvatati klasične moralne priče kao edukativne samo zato što imaju dugu istoriju upotrebe“.

parson-weemss-fable-amon-carter-museum-of-american-2Ako se osvrnemo na laganje uopšte, treba imati u vidu da postoje dva tipa laži. One koje su po prirodi prosocijalne, kojima želimo da pomognemo drugima a ne da im nanesemo štetu (pravimo se da nam se poklon dopada kako ne bismo povredili tuđa osećanja), i one koje su antisocijalne, koje krše moralna pravila je nam donose korist na štetu drugih.

Upravo ove druge laži se trudimo da obeshrabrimo još u najranijem detinjstvu, ali i one mogu biti normalan deo dečjeg emocionalnog i intelektualnog razvoja. Ne moraju biti odmah ocenjene kao ozbiljan problem u ponašanju.

Prva laž u životu deteta može nam biti odličan pokazatelj razvojnog dostignuća, jer označava dečje otkiće da im se mišljenje razlikuje od mišljenja roditelja. Inteligencija, teorija uma, nezavisnost, perspektiva, radna memorija, emocionalna kontrola i mnogi drugi psihološki procesi višeg reda potrebni  su da bi dete bilo u stanju da upotrebi laž.

Antisocijalne laži smanjujemo vremenom vaspitanjem i promovisanjem pozitivnih posledica iskrenosti, a to ćemo najbolje učiniti ukoliko i sami pružimo odgovarajući model ponašanja- iskrenošću, pouzdanošću i poverenjem.

Piše: Sanja Dutina

Izvor:psihobrlog.wordpress.com

___________________________________________________________________________

BEG OD STVARNOSTI…

tamoiovde-logo

NJEGOVIM TRAGOM PUTUJE SLAVA

_______________________________________________________________________________

„Poema ‘Ježeva kućica’ je vrhunac Ćopićeve magije. Nešto tako milo i čedno na našem jeziku nije napisano.

JEŽ-TAMOiOVDEJežurka Ježić, čudljivi usamljenik s bodljama kao jamcem svoje nezavisnosti, jedno je malo šumsko božanstvo.

O njegovoj logi pod kladom Ćopić je napisao zanosnu himnu.

To je apoteza o kući kao vrhunskom utočištu. Ko pročita ovu poemu, ne može sresti ježa a da se ne osmjehne Ćopićevim osmjehom.

Ponekad pomišljam da je Ježurka Ježić drugo ime Branka Ćopića“.

Rajko Petrov Nogo

________________________________________________________________________________

JEŽEVA KUĆICA 

jez u kuciSLAVNI LOVAC
Po šumi, širom, bez staze, puta
Ježurka Ježić povazdan luta.
Lovom se bavi često ga vide,
s trista kopalja na juriš ide.
I vuk i medo, pa čak i – ovca,
poznaju ježa, slavnoga lovca.
Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,
zmija ga šarka po svu noć sanja.
Pred njim dan hoda, širi se strava,
njegovim tragom putuje slava.

LIJINO PISMO

Jednoga dana, vidjeli nismo,
Ježić je, kažu, dobio pismo.
Medeno pismo, pričao meca,
stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k’o jaja:
„Za druga Ježa
Na kraju gaja“.
U pismu piše:
„Ježurka, brate, sanjam te često i
mislim na te.
Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li šara!
Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,
ne žali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
čekat ću na te, požuri trkom.
Nježno te grli medena lica
i pozdrav šalje lisica Mica“
Jež se veseli: – Na gozbu, veli,
tu šale nema, hajd da se sprema.
Ježurka Ježić lukavo škilji,
pregleda bodlje i svaku šilji.
– Ako bi usput došlo do boja,
nek bude spremna obrana moja.

lijino pismoKOD LIJINE KUĆE

Sunčani krug se u zenit dig’o
kad je Ježurka do lije stig’o.
Pred kućom- logom, kamenog zida,
Ježurka Ježić svoj šešir skida,
klanja se, smješka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
– Dobar dan, lijo, vrlino čista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
kokoš nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
Živjela vječno u miru, sreći,
nikada lavež ne čula pseći.
I još ti ovo na kraju velim:
ja sam za ručak trbuhom cijelim!
Otpoče ručak čaroban, bajni.
I jež i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se niže,
Ježurka često zdravicu diže:
u zdravlje lije i njene kuće,
za pogibiju lovčeva Žuće.
Niže se ručak četverosatni,
zategnu trbuh k’o bubanj ratni.

NOĆ

Evo i noći, nad šumom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom
Promakne samo leptiri koji
i vjetar noćnik listove broji.
Utihnu šuma, nestade graje,
mačaka divljih oči se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
čarobnim sjajem putanju žali.
A sova huknu svoj ratni zov:
– Drž’te se, ptice, počinje lov!

RASTANAK

Ježić se diže, njuškicu briše.
-Ja moram kući, dosta je više.
Dobro je bilo, na stranu šala,
lisice draga, e, baš ti hvala.
-Moja je kuća čvrsta k’o grad,
prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?
Tako ga lija na konak sladi
a jež se brani, šta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al’ mi je draži moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve guče,
moli ga, zove, za ruku vuče.
Al’ jež tvrdoglav, osta pri svom
– Draži je meni moj skromni dom!
Šušte i šumom jež mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:
– Kućico moja, najljepši raju!

POTJERA

Ostade lija, misli se: – Vraga,
što mu je kuća toliko draga?
Kad ježi tako žudi za njom,
bit’ će to, bogme, bogati dom.
Još ima možda od perja pod,
pečene ševe krase mu svod.
Ta kuća, vjerujem obiljem sja.
Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;
možda si negdje pronašla ovcu?
– Idem da doznam – lija sve duva –
zašto jež kuću toliko čuva.
-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poći ću s tobom jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

MEDO

Dok jure dalje brzo k’o strijela,
srete ih medo, prijatelj pčela.
– Sumnjiva žurba – medo ih gleda –
možda ste našli jezero meda?
– Ne, nego maštu golica moju,
zašto jež voli kućicu svoju.
-Kućica, glupost! Moje mi njuške,
svoju bih dao za gnjile kruške.
Za sati meda dat’ ću je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poći ću s vama, jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

DIVLjA SVINjA

Sve troje jure k’o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano škilji i – jelo sanja.
– Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda bogovski krka?!
– Poskoči svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zašto jež voli rođeno gnijezdo!
-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ručka ja bih ga dala!
Poći ću s vama jer volim šalu,
hoću da vidim ježa- budalu!

jezeva kucica1ispredPRED JEŽEVOM KUĆICOM

Svi jure složno ka cilju svom,
kuda god prođu – prasak i lom!
Pristigli ježa, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lišća suha.
Tu Ježić uđe, pliva u sreći,
šušti i pipa gdje li će leći.
Namjesti krevet, od pedlja duži,
zijevnu, pa leže i noge pruži.
Sav blažen, sretan, niže bez broja:
– Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi’!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!

TRI GALAMDžIJE

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
– Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

JEŽEV ODGOVOR

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
– Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
To sluša lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, jež ima pravo!
To re e, klisnu jednom ćuviku,
a ono troje digoše viku:
– Jež nema pravo, na stranu šala:
a i ti, lijo, baš si – budala!

KRAJ

Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.

Branko Ćopić
Izvor: 6yka.com

____________________________________________________________________________________

„Činim ono što sam mislio da neću, pišem o onome o čemu se ne piše, govorim baš ono što je trebalo izbeći.

Branko-Copic-01-620x350

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević

Diram u ranu. Tako nešto nije se nigde nikada dogodilo.

Najčitaniji i najomiljeniji pisac, najpoznatiji lik, najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda – Branko Ćopić, krenuo je iz kuće u svoju poslednju šetnju.

Svi su ga prepoznavali, retko se ko nije okrenuo za njim, mnogi šeširi su podignuti da ga pozdrave. Niko nije znao kuda se zaputio. A zaputio se na poslednje mesto, poslednjih ljudi koji nemaju ništa od onoga što je on imao.

A oni su nadirali u suprotnom pravcu: u bitku za hleb i krov nad glavom.

Prijatelji su znali njegove poslednje brige: da neće imati za kiriju i za hleb, da će mu zapaliti kuću, i oterati ga na robiju.

A bio je poslednji koji je imao razloga da brine za sebe. Ali je brinuo kako će preživeti Nikoletina Bursać, Jovica Jež, Jovandeka Babić, Vuk Bubalo, Pepo Bandić, Stanko Veselica, i toliki drugi koje je doveo na svet. Branko Ćopić nije imao druge dece. Bila je to briga malo teža od one Balzakove: za koga udajemo Evgeniju Grande?

Svet za koji se osećao odgovornim razdešavao se na njegove oči. U njemu se više nije mogao snaći ni novi Štrbac, zvani Nikoletina, ni domisliti nijedan um, ma koliko se pravio lud, ni spasiti duša makar ukrivena u stotine kožuha.

U tuđem svetu pomeo se i Branko Ćopić. U jedno vreme koje je nadmudrilo Davida Štrpca.

Onaj koji je priznavao da je kukavica, a napisao „Jeretičku priču”, onaj koji je nazvan lažovom, koji je prvi rekao istinu.

Izbio je iz njega strah koji je morao izbiti. Strah, ali kakav? Ko na njegovom mestu još negde na svetu strahuje takve strahove. Verovao je da su mu za najveću krivicu i neoprostiv greh uzeli posetu Hristovom grobu. Tu su ga uočili i protiv njega se urotili organi gonjenja celoga sveta.

Jednog popodneva, sedeći u svom udobnom stanu u glavnoj ulici naše prestonice, u obilju, među knjigama i diplomama, pored svoje biste, poverio je svojoj ženi valjda najgoru slutnju:
− Mene će, izgleda, streljati!

Nešto ranije je iz pisma Ziji Dizdareviću provirila dželatova kapuljača. „Po hladnoj jezi koja im prethodi” osećao je da će „doći po njega i odvesti ga neznano kud”.

Streljanje Branka Ćopića je prizor kojim je krunisan naš vek. Da bi preduhitrio smrt sa kosom, noćne i dnevne vampire, što su počeli da se „rote u svom stiješnjenom svijetu” čim je završio svoju „Zlatnu bajku o ljudima” sišao je na most. Onaj isti most pod kojim je, kažu, nepoznati dečak ispod Grmeča prespavao svoju prvu noć kad je stigao u Beograd. Čelom na beton. Onaj za koga se to nikad nije ni mislilo. Krug se sklopio i smanjio: kao da u međuvremenu nije ništa bilo.

Smrt Jesenjina i Majakovskog je potresla svet.

Javnu smrt Branka Ćopića (u po bela dana na najvećem mostu u centru glavnog grada) kao da smo sakrili od sebe.

A on kao da se sklonio od onoga što nas čeka.“

Matija Bećković-Posmrtna beseda Branku Ćopiću na komemoraciji velikom piscu, 26. marta 1985. godine.

______________________________________________________________________________

BRANKO ĆOPIĆ

Branko Ćopić, istaknuti srpski pisac, rođen je 1. januara 1915. u Hašanima, u Bosanskoj Krajini. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću a učiteljsku školu je pohađao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu. Filosofiju i pedagogiju studirao je u Beogradu.

Branko_Copic_(1915—1984)_pesnik_Branko Ćopić spada među najplodnije pisce srpske savremene književnosti. „Njegovo delo je obimno i žanrovski raznoliko — pisao je pripovetke, romane, pesme, komedije, satire, filmske scenarije, priče i pesme za decu.

U toku svog dugog stvaralačkog rada, koji je trajao više od pola veka, stvorio je književno delo koje vremenski i tematski obuhvata veliko razdoblje novije istorije srpskog naroda — od perioda između dva svetska rata do osme decenije ovog veka. U prvom periodu stvaralaštva Ćopić je pripovedao o ljudima svog zavičaja, o njegovom tegobnom životu pritisnutom siromaštvom i svakojakim nepravdama.

U drugom periodu u njegovom književnom izrazu došlo je do sadržajnog poistovećenja književno-estetskih i idejno-revolucionarnih ciljeva, kada je Ćopić bio ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi u trećem periodu došlo do izražaja razočarenje u stvarnost socijalistickog društva, što je potisnulo ideološku tendenciju i inteziviralo emocionalne sadržaje i lirski karakter njegove slike sveta.“

Napisao je veći broj knjiga za decu: „Bojna lira pionira“, „Put u vedrinu“, priče „U svetu leptirova i medveda“, „Bosonogo djetinjstvo“, zbirke pesama „Ognjeno rađanje domovine“, „Ratnikovo proljeće“.

„Svoju trajnu umetničku vrednost imaju njegove pripovetke kojima je skrenuo na sebe pažnju književne kritike još kao student filosofije na Beogradskom fakultetu zbirkama Pod Grmečom, Borci i begunci i Planinci. Objavio još desetak zbirki pripovedaka to su: Priče partizanke, Surova škola, Ljudi s repom, Veliki prijatelj hromog dečaka, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Bosonogo djetinjstvo, Gorki med, Bašta sljezove boje. Poslednja zbirka donela je Ćopiću jedno od najvećih priznanja — Njegoševu nagradu“.

Ostala dela: romani „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj, bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

Brankova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski jezik. Bio je član SANU i Akademije nauka i umetnost BiH.

„Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža — ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko…

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

NIN-ovu nagradu dobio je 1958. godine za roman ‘Ne tuguj, bronzana stražo’. Redovni član SANU postao je 1968. godine.

„Pisanjem bajki o detinjstvu i ratu Ćopić je branio i samoga sebe od stvarnosti u kojoj mu je bivalo sve tesnije i tamnije, da bi njegova melanholija vremenom postajala sve izraženija i da bi marta 1984. izvršio samoubistvo“.
Izvor:riznicasrpska.net

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Saznajte Ovde: TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA

____________________________________________________________________________________

VREME NEMA PODEOKE…

tamoiovde-logo

Nova godina će, razume se, stići i onima koji je ne budu čekali.
Međutim, sva čar i jeste u čekanju, a ne u Novoj godini. Lepo je čekati nešto u šta ste sigurni da će doći.
Čekali smo u životu razne stvari, to svi znamo, a uvek su nam i sigurno dolazile samo nove godine.”
Duško Radović

29eg3lwVreme nema nikave podeoke kojima označava svoje prolaženje. Ne postoji iznenadna oluja ili nebeske trube koje označavaju dolazak novog meseca ili godine.

Čak i kada počne novi vek, samo mi smrtnici to obeležavamo trubama i pucnjima. Thomas Mann

Kad ne bi imali zbog čega da se kajete Nove godine ne bi ni bilo. William Thomas

Nova godina je bezopasna institucija koja nam služi kao izgovor da se tinejdžerski napijemo, pozovemo prijatelje ili izgovaramo neispunjive želje. Mark Twain

Bolje razmišljajte o dnevnim nego o novogodišnjim željama i obećanjima. Henry Moore

______________________________________________________________________________________

GEOLOŠKO BLAGO: JAKOBOV BUNAR…

tamoiovde-logoJakobov bunar je definitivno jedno od najlepših, najmisterioznijih i najopasnijih mesta na svetu!

ec9e5d4418cddeb916f54861fa51abb5_LJakobov bunar je jedna od najdubljih podvodnih pećina na svetu.

jakobov-01jakobov-02Nalazi se u Teksasu i predstavlja jedno od najinteresantnijih mesta. Veoma je značajno geološko blago.

Voda u Jakobovom bunaru je toliko čista da kada skačete u vodu izgleda kao da skačete u potpuno prazan prostor.

Bogato je stanište za mnoge vodene vrste.

jakobov-04Osim toga što je prelepo, ovo je i jedno od najopasnijih mesta na svetu.

Bunar je širok samo četiri metra, a dubok je deset. Prepun je uskih tunela u koje nikada niko nije mogao da uđe.

jakobov-03

Prilikom istraživanja ovog mesta, čak 8 iskusnih ronilaca je izgubilo život, a neki od njih nikada nisu ni pronađeni.

Objavljeno u Zanimljivo/cityofnis.rs

_____________________________________________________________________________

STVARAN SVET U KOJEM ŽIVIMO…

TAMOiOVDE-logo
Film „Zemljani“: Delo koje morate odgledati i koje će vam promeniti život!

Svi oni koji kažu za sebe da su ljubitelji životinja trebalo bi da pogledaju film „Zemljani“. Oni koji se interesuju kako funkcioniše svet u kome živimo i ko stoji iza napretka ljudske rase, ne smeju da okreću glavu od istine.

1403692818ky_deadcowsPredstavljamo vam film koji velike korporacije i vlade ne bi volele da odgledate!

Da bismo postali samosvesni pojedinci koji žive u 21.veku moramo se suočiti sa realnošću i izaći iz fabrikovanog sistema.

Film Zemljani (eng. Earthlings) je dokumentarni film višestruko nagrađivan na festivalima i koji se smatra za jedno od najvažnijih dela iz oblasti prava životinja i zaštite životne sredine.

Izašao je 2005. godine i prvenstveno je zamišljen je kao projekat podizanja svesti građana o sterilizaciji kućnih ljubimaca.

BeFunky_earthlings1Zahvaljujući producentu, scenaristi i reditelju Shaunu Monson-u koji je počeo da istražuje sve aspekte životinjske eksploatacije i njihove povezanosti sa ljudima, ovaj projekat obuhvatio je: tržište kućnih ljubimaca, azile i skloništa, mesnu industriju, industriju kože i krzna, industriju morske hrane, korišćenje životinja za zabavu i medicinske svrhe.
Originalnu muziku je komponovao Moby, a narator je holivudski glumac Joaquin Phoenix koji je dobio nagradu za humanitarni rad na ovom dokumentarcu.

Ovaj film sadrži zbir snimaka koje su reditelju dostavili ljudi iz udruženja za zaštitu životinja, pojedinci i organizacije. Autentičnost snimaka je potvrđena dugotrajnim istraživačkim radom, a autor i sam apeluje na početku dela na javnost koja odbacuje istinu.

Mi vas samo možemo zamoliti da film odgledate do kraja.

BeFunky_Earthlings_March1Scene su jezive, uznemiravajuće, groteskne ali imajte na umu jedno: scene su realne!

Sve ovo što vidite danas, sve ovo što će u vama izazvati buru emocija i što će vas naterati da zažmurite – se dešava svakog dana širom sveta.
Nevezano za to da li ste vegetarijanac, da li planirate da prestanete da nosite krzno ili ne, ovo delo morate pogledati!

Čak i ako posle ovoga ne budete promenili ništa u svom životu, važno je da bar budete svesni šta se dešava životinjama širom sveta.

BeFunky_earthlings_1.jpgSpoznati istinu je prvi korak ka promenama.

Film „Zemljani“ jedno je od dela koja mogu podstaći sve nas na aktivizam, na nepristajanje na monstruozni sistem koji od nas traži da žmurimo nad patnjom drugih živih bića.

Otvorite oči i ma koliko bilo teško pogledajte svet u kome svi živimo.

Ako vam se ono što vidite ne dopadne, znajte da ga uvek možete promeniti…

Stisnite zube i odgledajte ovaj film!

______________________________________________________________________________________________


Autor: zivotinje.rs

______________________________________________________________________________________________

ŠTA JE ČOVEK? DEFINIŠITE MI GA …

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I NAPRAVIĆEMO VAM KOPIJU

___________________________________________________________________________________________________

Zbog čega nas užasavaju roboti koji liče na ljude

Još od “Piksarovog” probnog kompjuterski animiranog filma “Tin toj” iz 1988, kada je publika pokazala izrazitu odbojnost prema realističnom liku ljudske bebe po imenu Bili, uočen je fenomen da crtani likovi i roboti koji veoma podsećaju na ljude kod ljudskih posmatrača izazivaju neprijatan osećaj i nelagodnsot. Ovaj fenomen je u međuvremenu od robotičara Masahira Morija dobio naziv “Ankani veli” (sablasna dolina).

231850_robot_f

Džil je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota

Poučen iskustvom, “Piksar” se preorijentisao na likove kao što su žive igračke, čudni roboti i automobili koji govore, a robotičari i psiholozi se trude da otkriju psihološku pozadinu ovog fenomena. Njegovo razumevanje bi se, naime, moglo pokazati kao ključno u predstojećim godinama, kada se očekuje da čovekoliki roboti, odnosno “virtuelni družbenici”, nađu svoje mesto u našim domovima i preduzećima.

Fenomen “sablasne doline” znači, naime, da ljudski izgled i ponašanje mogu veštačku tvorevinu da približe posmatračima – ali samo do one tačke dok veštački lik ne pokuša nesavršeno da oponaša realno ljudsko ponašanje, govor i mimiku, kada se osećaj bliskosti naglo pretvara u odbojnost, tj. u doživljaj “sablasne doline”.

Ako se krećete poput ljudskog bića, ali su vam pokreti neskladni, ili ne uspostavljate pravi kontakt očima, to izaziva neprijatan utisak – smatra kognitivni psiholog Ajs Sejgin, koji se bavi proučavanjem ove problematike na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.

 

Verujem da je stvar u tome što čovekolike pojave u mozgu izazivaju neka očekivanja. A ako ova očekivanja nisu zadovoljena, u mozgu nastaje problem” – što je kod humanoidnih robota današnjeg stepena savršenosti još uvek neminovno.

– Evolucija nas je naučila da otkrivamo već i mala odstupanja od uobičajenog ljudskog izgleda i ponašanja, koja ukazuju na bolesti, mentalne ili fizičke probleme, koji mogu biti i opasni – objašnjava psihološkinja Talija Vitli sa Koledža Datrtmut.

231861_humanoidni-robot02-reuter-toru-hanai_ffOna, stoga, smatra da insistiranje na ljudskom izgledu robota nije poželjno, osim ako zaista ne uspemo da ih učinim savršenima, što prema rezutatima ispitivanja znači da po izgledu i ponašanju moraju najmanje 65% da odgovaraju pravim ljudima.

Pored toga, većina nas još uvek ne očekuje (niti želi) u svom životu čovekolike robote kao ljubavnike, kućnu poslugu i virtuelne družbenike, mada postoje i neke oblasti u kojima je humanoidni izgled robota nesumnjivo poželjan, pa čak i neophodan. U pitanju su, recimo, roboti koji služe za praksu studentima medicine, ili pak oni koji se koriste za snimanje opasnih scena u filmovima.

D. Milojković | Izvor: blic.rs/07. 04. 2012.

Džuls je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota:

_____________________________________________________________________________________________________

Da li bi vas prevarila? Pogledajte najnoviju japansku „roboticu“

234607_24robot02-fonet_ff

Džeminoid F simulira ljudski glas dok govori i smeje se, i u stanju je da pokaže 65 ljudskih osećanja

Humanoidni roboti poslednje generacije polako brišu granicu između mašine i čoveka, bar naizgled. Japan je predstavio robota u ženskom obličju, koji priča, peva i može da pokaže 65 izraza lica, od kojih, na primer, osmeh, pa čak i izraz čuđenja.

Hiroši Išiguro, japanski naučnik i robotički dizajner sa Univerziteta Osaka, u zapadnom Japanu, kaže da je njegov cilj da napravi robota za koga će ljudi misliti da je ljudsko biće.
– Šta je čovek. Definišite mi ga i napravićemo vam kopiju – kaže Išiguro.

234609_24robot04-fonet_ff

Robot se osmehuje okupljenima u tržnom centru u Hongkongu

Neki od njegovih dosadašnjih androida dostižu cenu od čak 1,2 miliona dolara, dok “džeminoid F” košta “samo” 110.000 dolara.

Profesor Išiguro takođe je poznat po tome što je napravio robota-dvojnika.

Devojka-robot može da se smeši, pomera obrve i usne, iako uglavnom ima izgled zbunjenosti na licu.

234473_geminoid-f01-afp_ff

Džeminoid F predstavlja najinteligentniju generaciju robota

Takođe, može da govori i peva, emituje muzičke snimke, i da kopira pokrete posmatračevih usana.

Robot poseduje 12 servo-motora, koji rade na pritisak vazduha, što joj omogućava da oponaša ljudske emocije na licu.

I.F. | Izvor: blic.rs/12. 04. 2012.

_______________________________________________________________________________________________________________

 Uskoro na tržištu roboti sa emocijama

Za nepunih godinu dana na tržištu će se pojaviti humanoidni roboti za ličnu upotrebu koji će, osim što će „raditi“ kao dadilje pa čak i prijatelji za zabavu, biti sposobni da izražavaju emocije – tako bar tvrdi izvršni direktor japanske kompanije SoftBank.

478512_robot-reuters_f

Robot Pepper

U februaru 2015, počeće prodaja ovih robota koji su predviđeni da služe kao dadilje, medicinske sestre, radnici hitne medicinske pomoći ili čak prijatelji za zabavu, i koji će koštati 198.000 jena (1.900 dolara).

Biće sposobni za učenje i izražavanje emocija, najavio je izvršni direktor Softbanka, Masajoši Son, na konferenciji za novinare, na kojoj ga je pratio elegentni primerak robota po imenu „Pepper“, i koji je sa novinarima i ćaskao piskavim, dečačkim glasom, prenosi Tportal.

Prototip robota za ličnu upotrebu biće predstavljen inače ove nedelje i posluživaće kupce u prodavnicama mobilnih telefona Softbank firme u Japanu.

Son tvrdi da će to biti roboti koji će prvi put u ljudskoj istoriji dobiti srce, i emocije.
Ali kaže i da će kompanija SoftBank ovim biznisom proširiti poslovanje na sektor koji se smatra ključnim za rešavanje nedostatka radne snage u društvu čije stanovništvo ubrzano stari.
Tanjug | 06. 06. 2014. | Foto: Reuters | Izvor: /blic.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

IZA ZAVESE DEČJIH ILUZIJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Život u cirkusu

Balansiranje na tankoj žici koja povezuje i razdvaja školovanje, neobično detinjstvo, cirkusku tradiciju i akrobatski duh, čini da deca sazrevaju vrlo rano.

images-2012-12-iza_zavese_decijih_iluzija_aps_763968207

Foto: Marko Risović

Pred njima je put neizvesnost i napornog rada, ali ona toga nisu svesna. Za njih je ovo samo igra.

Melani Donert ima šest godina. Dok je posmatram kako se bezbrižno ljuljuška na surli ogromne slonice, pokušavam da se setim svog detinjstva i trenutka kada sam prvi put otišao u cirkus.

(Pogledajte galeriju fotografija)

Ono što za Melani predstavlja svakodnevicu, za mene je u njenom uzrastu bio čarobni svet sakriven iza zavese cirkuskog šatora. Kao i svako drugo dete, sa nestrpljenjem sam čekao da me roditelji uhvate za ruke i odvedu u carstvo naglašenih boja, smešnih klovnova, egzotičnih životinja i veštih artista. Ono što se ispred mene dešavalo, rasplamsavalo je dečju maštu.

Danima posle predstave, pokušavao sam da izvedem neke od vratolomija koje sam zapamtio. Kada bih, kako sam mislio, uspeo u tome, osećao bih kao da pripadam svetu magičnih bića iz cirkusa.

Tokom svake predstave pitao sam se šta se dešava iza kulisa cirkuskog kruga. Kuda odlaze svi kada se svetla pogase, kada se ljuljanje trapeza potpuno umiri i utihne glasna muzika? Do odgovora sam došao mnogo godina kasnije, kada sam, privučen živopisnim sećanjima iz detinjstva, zavirio iza zavese staklenim okom foto-aparata.

Život u cirkusu nije lak. Bleštava svetla prikrivaju pravu sliku, punu neizvesnosti i odricanja. Težak rad i nomadski život oblikuju bore na licima cirkusanata, kao što kiša, vetar i sunce prave pukotine na njihovom šatoru. Mnogi od njih nisu imali izbora. Veština se prenosi sa kolena na koleno, a budućnost ovih ljudi određena je i pre njihovog rođenja.

Cirkuske porodice ljubomorno čuvaju svoju tradiciju, pa znanje ostaje u uskom krugu ljudi. To čini cirkus zatvorenom strukturom, sa jasnom hijerarhijom i pravilima. U taj krug je teško ući, što sam i sam imao prilike da iskusim. Ipak, čini mi se da je daleko teže iz cirkuskog kruga izaći, naročito onima koji su rođeni unutar njegovih granica.

Melani, devojčica sa početka priče, jedna je od njih. Potiče iz porodice artista sa dugom tradicijom. Ona pripada četvrtoj generaciji koja živi i nastupa u cirkusu. Lice joj je razvučeno u širok dečji osmeh dok se igra i komanduje slonici Liliki, koja je oko stotinu puta teža od nje. Jedan pogrešan potez mogao bi da bude fatalan, ali Melani ga verovatno neće napraviti. Za nju je ovo svakodnevna zabava, kao što je za drugu decu igra sa plišanim igračkama ili fudbalskom loptom. Prvi put je stala pred publiku kada je imala samo dve godine. Od tada redovno nastupa u nekoliko tačaka u italijansko-mađarskom cirkusu koji nosi njeno ime. A u dokolici mirno spava zavaljena u sigurnost slonovskog zagrljaja i sanja vesele snove naglašenih boja, verovatno poput onih koje krase moje sećanje na detinjstvo i česte posete cirkusu.

Fineas T. Barnum je još polovinom XIX veka znao da ljudi ostaju velika deca čitavog života. Rodonačelnik savremenog cirkusa, vešt šoumen i biznismen, koristio je ljudsku potrebu za zabavom kao osnovni pokretač svojih aktivnosti. Njegov „Najveći šou na zemlji“ bio je i te kako dobra i unosna predstava.

Svet se od tada promenio. Senzacionalizam i spektakl preneti su u domen virtuelne zabave.

Cirkus je doživeo veliku transformaciju. Savremene trupe više liče na pozorišne – nastupaju u zatvorenom prostoru, bez šatora i bez životinja, zbog protesta raznih udruženja koje se protive njihovom korišćenju u predstavama. U Francuskoj, SAD-u, Rusiji i Kini postoje fakulteti na kojima se izučavaju cirkuske veštine. Mađarska, kao zemlja sa dugom tradicijom u ovoj sferi zabave, ima izgrađen cirkuski kompleks nadomak Budimpešte. Retki su anahroni primeri nomadskih cirkusa koji i dalje žive po nekim starim pravilima, stalno putujući u potrazi za publikom i zaradom.

images-2012-12-zivot_u_cirkusu_aps_443697367Dok posmatram jedan od tih tradicionalnih putujućih cirkusa kako tromo, u dugoj koloni vozila, nestaje iza linije horizonta u smiraj dana, setni prizor me tera da se zapitam da li će u godinama koje dolaze neko dete osetiti iskrenu radost i ushićenje dok posmatra Melani kako graciozno pleše na leđima svoje slonice.

Ova reportaža, objavljena u izdanju časopisa za oktobar 2011. godine, dobila je nagradu „Best Edit“ u konkureciji vše od 30 redakcija National Geographica

Autor: Marko Risović/nationalgeographic.rs/

___________________________________________________________________________________________

 

I SLONOVI TO ZNAJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Razmišljanja jednog slona

Imam četiri noge, surlu i veliki mozak. On je često nepoznanica i za mene samog, a kamoli za ljude.

254477-lola

Foto: 24 sata

Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest.

Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo – onda mora biti da sam sličan čoveku.Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče? Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu.

Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo  lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao.

I opet smo mu oprostili.

Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete.

Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču.

 Da li si to znao, čoveče?

 

Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava.

Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše.

Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.

I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime «Ganeš», po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli… Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Nisu bolele. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak.

Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali… potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima.

Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem.

Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.

 

Zime, proleća, leta, jeseni… pa opet zime… Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Uzimam. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Pamtim. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše… Ali, niko me ne razume.Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi.

Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče?

Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava?

Milka Knežević Ivašković /feniks.org.rs/ ___________________________________________________________________________________________

Krdo tužnih slonova okupilo se oko beživotnog tela mladunčeta koje je uginulo zbog srčane mane, u zoo vrtu Helabrun u Minhenu…

___________________________________________________________________________________________

Susret slonice sa pripadnikom svoje vrste nakon 37 godina milaSlonica Mila, stara 41 godinu, prvi put je srela drugog pripadnika svoje vrste nakon punih 37 godina, pošto je tri decenije živela u cirkusu kao jedini slon, a nakon toga samovala u Zoološkom vrtu grada Frenklina, na Novom Zelandu, prenosi „Dejli mejl“.

Susret je bio dirljiv: nežan zagrljaj surlama preko metalne ograde.

Kako stručnjaci za slonove kažu, trljanje i preplitanje surli predstavlja uobičajen način komunikacije među afričkim slonovima, pri čemu važnu ulogu igra i njihovo vrlo razvijeno čulo mirisa.

Pored neveselog boravka u cirkusu, Milin život je obeležio i tragični incident. Slonica je, naime, 2012. nesrećnim slučajem zgnječila čuvarku kojoj je bila veoma privržena i koja se zalagala da se velika životinja vrati među pripadnike sopstvene vrste.

Ova tragedije je, međutim, zoološki vrt Frenklina navela da pokrene akciju prikupljanja novca za Milino premeštanje u drugi zoo vrt, u kom bi bila okružena slonovima, a ne samo ljudima.

Prikupljen je 1,5 milion dolara, dovoljno da slonica bude premještena u Zoološki vrt San Dijega u SAD, koji ima šest afričkih i indijskih slonova, starih od 33 do 49 godina.

Drugim rečima, pravi drugari za Milu, a pošto je Meri vođa ovog malog krda, čuvari su procenili da će upoznavanje sa njom predstavljati najbolji prvi korak za uvođenje Mile u društvo.

 (blic.rs)

__________________________________________________________________________________________________________

I slonovi teše jedni druge

Slonovi ne samo da prepoznaju kada su članovi njihove grupe pod stresom, već teše jedni druge i to dodirima i cvrkutavim zvucima.

360600_slonovi1-rojters_f

Svi za jednog, jedan za sve. I slonovi to znaju.

Empatija i uteha su retke među životinjama.

Samo psi, šimpanze i ljudi imaju ove osobine. Ali, istraživači sa Tajlanda, koji su izučavali azijske slonove, uočili su da i slonovi mogu da se pridruže ovoj grupi.

Kada jedan slon pokaže znake stresa, drugi se skupe oko njega kako bi mu dali svoju podršku. Ostali slonovi stavljaju delove tela u usta slona kome je teško, ispuštaju određene zvuke, dodiruju genitalije napaćenog (ali ne na taj način)…

 „Dodirivanjem genitalija, slonovi se identifikuju, a na taj način slonovi uoče probleme u ponašanju drugog slona“, rekao je jedan od koautora studije.

  Ova saznanja, kažu naučnici, mogu pomoći u očuvanju slonova, kao i približavanju prirodnog staništa čoveka i slona.

___________________________________________________________________________________________

 

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MEMOARI JEDINE ZAPADNE GEJŠE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Razgovor s gejšom Sayuki, jedinom zapadnjakinjom koja je postala deo sveta japanskih gejši

gallerysayuki09_large

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

  Profesionalne japanske gejše zabavljačice, deo su japanske tradicije već dugi niz godina. O ovim prelepim, elegantnim i veštim umetnicama snimani su filmovi i pisane knjige, a mnogi ljudi samo su zbog njih krenuli put Japana. Gejše su tradicionalno japanske žene, no, prvi put u tradiciji dugoj 400 godina, zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši u Japanu.

Fiona Graham iz Australije, 2007. godine postala je Sayuki. Bivša novinarka Rojtersa i BBC – a dotadašnji život zamenila je karijerom japanske gejše .

Prvi put u tradiciji dugoj 400 godina , zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši. Kako je sve počelo ? Kada ste počeli da se zanimate za japansku kulturu ?

– Delimično sam odrasla u Japanu i živela sam tamo od svoje petnaeste godine. To je još dovoljno mlado doba da postanete tečni u japanskom jeziku, te sam takođe srednju školu i fakultet pohađala u Japanu. Vrlo su me zanimali Kimoni i japanski antikviteti na prvoj godini fakulteta, no tek mnogo kasnije, nakon što sam postala socijalni antropolog i uređivala antropološke televizijske programe,  ponovo sam se zainteresovala za ovakve stvari.

  Zapadnjaci često vide gejše u medijima, no ne shvataju u potpunosti njihove obaveze. Možete da objasnite šta je tačno posao gejše, zadaci i obaveze. Šta sve mora znati i savladati da bi zaslužila naslov gejše ?

gallerysayuki04_large

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

– Gejša bukvalno znači “ umetnica „, no posao gejše je prvo i najbitnije biti umetnica i prezentovati umetnost gejši – ples i muziku svojim gostima. Iako gejša redovno nastupa pred velikom publikom, na velikim pozornicama, tradicija gejši je nastupanje na privatnim zabavama i mnogo toga se izvodi u privatnim sobama ekskluzivnih restorana, zbog čega moramo moći da razgovaramo sa gostima i zabavljamo ih na intimnijem nivou. Da bi neko bio “ poput gejše “ mora biti predivan i staložen, mora mu biti prijatno u svakoj društvenoj situaciji i talentovan umetnik.

Šta ste lično morali usavršiti da biste postali deo tradicije stare 400 godina . Je li proces bio različit za Vas ?

– Gejša nikada ne “ usavrši “ svoje umetnosti. Čak i vrlo stare gejše još uvek vežbaju i edukuju se svakodnevno . To je celoživotni proces napretka. Imala sam sreće da bude primljena u Asakusa okrug gejši, jedan od najstarijih u Japanu te mi je omogućeno vežbanje u svakom mogućem smislu, kako bi to radila bilo koja druga gejša.

U stvari je početna ideja bila da snimam televizijski program jednu godinu, no iako se udruženja gejši s time složila, nije bilo moguće snimati dok vežbam, pošto sam morala raditi sve što i bilo koja druga “polaznica”. Bilo je vrlo teško ući unutra i dugo sam uveravala udruženje gejši u to. Ne znam ni jedan drugi okrug u Japanu koji bi pustio strankinju unutra. Veliki uticaj je imalo to da sam delimično odrasla u Japanu i imala vrlo dobre veze.

memoari-gejse-tekst1Zašto ime Sayuki?
– Običaj je da nova gejša preuzme jedan deo slova iz imena svoje majke gejše i formira novo ime. Ime moje majke gejše bilo je „Yukiko„- dete sreće, stoga sam uzela deo “ yuki“ i kombinovala ga sa slovima „sa„,  što je stvorilo ime „Sayuki“ – transparentna sreća .

Možete nam reći nešto više o životu u okiyi?

– U prvoj godini edukacije , pre nego što nova gejša napravi svoj debi, najčešće mora putovati u okiyi  svaki dan i pomagati tamo. Čineći to uči kako treba nositi kimono, gde se stvari drže i sve o tome što njene starije sestre rade svakodnevno. To je vrlo praktičan trening. Sada imam svoju sopstvenu nezavisnu kuću gejši, sa dve mlađe gejše. Dolaze gotovo svakodnevno da pomognu u svemu što radim i praktično se edukuju.

Da li je bilo negativnih komentara od ostalih gejši , ili možda medija zbog svog porekla ?

– Naravno, nova gejša prima mnogo kritika, ali to je potrebno kako bi naučila da bude što bolja. Osnovni proces učenja za gejšu je da bude kritikovana od strane starijih sestara te iz toga  da nauči da je opet ne kritikuju. Ali dobro obučena gejša nikada neće govoriti o drugoj gejši u medijima. Japanski mediji su me podržavali i poštovali zbog čega sam im zahvalna .

gallerysayuki01_large

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

Može li se gejša udati ?  Nosi li to posledice ?

– Gejša se ne sme udavati prema tradiciji, ali smemo imati ljubavnike, čak i decu. Tradicionalno, gejše su bile radnice i samohrane majke, dugo pre no što je to postalo prihvatljivo na zapadu .

Koliko novca može gejša  da zaradi ? Jesu li cene iste za svaku umetnicu ?

– Honorar za gejše je određen u okrugu, tako da su plaćene jednako, no ako je neka gejša veoma tražena, češće će biti pozivana na događanja.

Odevni predmet kimono veoma je skup, možete nam reći cene .

– Kimono koji gejša nosi može koštati od3000, do 12.000 $  ili više. No oni mogu biti korišćeni generacijama, zbog čega su odlična investicija. Takođe postoji mnogo poklanjanja i primanja između mlađih i starijih sestara. Ja trenutno skupljam kimona dugih rukava za mladu dvadesetogodišnju gejšu iz moje kuće. Njoj je potreban različiti kimono za svaki mesec, obično sa dizajnom baziranim prema godišnjem dobu i 12 setova ukrasa za kosu, od kojih svaki košta oko 500 $ .

gallerysayuki13_large

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

Šta mislite o filmu “ Memoari jedne gejše “ ? Šta profesionalne gejše misle o njemu ?

– Šteta je da su odabrali glumicu koja se nije znala kretati u kimonu, niti hodati i stajati, a niti ponašati se kao prava japanska gejša, zbog čega film nije bio realističan. Frizure i ostali detalji su takođe bili pogrešni. Film nije shvaćen ozbiljno od strane pravih gejši. Jedina pozitivna stvar koju je doneo, pokazao je, da je svet gejši uistinu predivan .

Zašto obuka počinje sa šest godina, šest meseci i šest dana starosti ? Postoji li simbolika ?

– Podučavanje plesa i umetnosti počinjale su tada u ranijim vremenima. To je povoljno vreme za početak, no smatram da je najbitnije da počne mlad.

Zašto se gejše često povezuje sa prostitucijom ? Odakle taj stereotip ?

– Samo van Japana gejše su zamenjivane s prostitutkama, Japanci nikada ne prave takve greške. Gejše su prvi put predstavljene zapadu tako što je zapadni fotograf uslikao gole fotografije devojaka sa farmi i nazvao ih gejšama. Takođe su prostitutke za vreme Drugog svetskog rata vojnicima govorile da su gejše. Zbog tih grešaka stereotipa su otišli ​​na zapad .

Možete li ispričati šta se dogodilo 2011. godine kada se razbolela Vaša majka gejša ?

– Moja majka gejša se razbolela i nije mogla da hoda, te je morala da zatvori svoju kuću gejši i penzioniše se kao gejša . Pravila Asakusa nalažu da gejša može prijaviti sopstvenu kuću kada je radila kao gejša 4 godine. Bila sam u Asakusa gejša gotovo 4 godine i prijavila sam se za sopstvenu kuću što sam normalno trebala dobiti , no nekoliko vrlo starih ljudi u udruženju su odlučili da  ignorišu sopstvena pravila i ne dozvole strankinji da ima sopstvenu kuću gejši. To nije bila udružena odluka svih gejši i danas još uvek radim sa gejšama Asakusa. Postoji vrlo malo gejši u Japanu koje nisu povezane sa određenim okrugom već imaju sopstvenu kuću gejši, što ja imam danas. Gejša ne mora biti povezana sa određenim okrugom da bi bila gejša. Bitno je da ju je trenirala gejša.

gallerysayuki06_large

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

Bili ste takođe novinarka BBC – a i Rojtersa ?

– Bila sam slobodna novinarka Rojtersa i BBC – a pre no što sam se okrenula rađenju televizijskih dokumentaraca. Još uvek radim za njih, iako se u zadnje vreme češće pojavljujem u programu nego što ga stvaram.

Da li je ijedna zapadnjakinja posle Vas postala gejša? Da li je bilo najteže za Vas pošto ste morali da probijete led i pokažete da se možete uklopiti u tako kompleksnu kulturu ?

– Dve devojke debitovale su na selu gde su standardi veoma različiti od onih u gradu, no ni jedna nije mogla to da učini u okrugu u gradu. Brak nije dozvoljen za gejše, a jedna je već odustala. Nisam “ probila led “ za strankinje pošto je još uvek praktično nemoguće da strankinja postane gejša, pošto je potreban dugotrajan boravak i tečnost u japanskom jeziku. Odrasla sam u Japanu, i nisam različita od ijedne Azijatkinje u Americi koja možda želi da postane operska pevačica ili balerina i ne bi smela biti isključena zbog boje kože .

Koliko gejši ima danas u Japanu ? Mislite li da će tradicija još dugo da potraje ? Ulaže li Japan dovoljno u očuvanje tradicije ?

memoari-gejse-tekst2– Sada ima manje od hiljadu gejši u Japanu. Zemlja ne ulaže baš u održavanje tradicije, kao što to rade za kabuki teatar. No ima znakova promene. Ove godine putovala sam u Veliku Britaniju u društvu pet gejši i sponzorisala nas je vlast grada Tokija. Oduševljena sam novim stvarima u svetu gejši. Volimo da putujemo i moja mlada gejša bi volela ići u istočnu Evropu. Možemo putovati uglavnom u martu, ili tokom leta i rado prihvatamo pozivnice iz inostranstva.
Kabuki glumci i sumo rvači su sponzorisani od strane kompanija, poput sportista i to je moguć put i za gejše. Prihvatam ideju uključivanja u reklame za časopise ili televiziju i smatram da je to dobar način izdržavanja gejši. Ipak ti proizvodi ili usluge moraju biti lepi, skupi i vredni te da pristajaju stilu gejši. Vrlo naporno radim u obezbeđivanju preživljavanja tradicije gejši u modernom dobu i brinem se da se nove gejše obučavaju, stoga, verujem da će tradicija opstati .

Sayuki možete kontaktirati na njenim službenim stranicama: Sayuki – Geisha in Asakusa

Autor:Teklić.hr/Ana Vuković /Izvor:naturala.hr/

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Foto i video:Sayuki – Geisha in Asakusa

Priredio:Bora*S