LICIDERSKO SRCE…

Licideri vas zovu na novogodišnje vašare: Liciderski zanat je jedan od najstarijih, a evo i kad je stigao u Srbiju

Licideri su se i ove godine potrudili da novogodišnju čaroliju na ulicama naših gradova upotpune šarenilom svojih liciderskih tezgi!

Neki njihovi slatkiši lepi su i namenjeni samo za gledanje, a neki bogami vrlo ukusni. Ljudi liciderska srca i lizalice najčešće kupuju kao suvenir, da okače kao ukras oko vrata ili na zid.

Licidarski zanat ranije je bio veoma rasprostranjen u našim krajevima. Vašari su bili glavni dani za licidare, ali su imali i svoje radnje. Evo odakle potiče jedan od mnogima najdražih zanata.

Najpoznatiji liciderski kolač je svakako onaj u obliku srca tj. licidersko srce.

Ono nije namenjeno za jelo jer sadrži pored brašna i gips (da bi bilo lepše i čvršće). To srce pored raznih ukrasa ima i malo ogledalo.

Njega su momci poklanjaju devojkama na vašarima kao znak simpatije.

Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začini čine osnovni sastav mednog testa, od kojeg se prave licitarski (liciderski) kolači, a zanatlije koji ih prave su licitari. Još u starom Egiptu su postojale velike radionice u kojima su se pravili obredni medeni kolači.

Prilikom arheoloških iskopavanja piramida, uz sarkofage su se često mogli naći i medenjaci, kao i kalupi za njihovu izradu. Kalupi su bili različitih oblika – životinja, čovek, oružje…

Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.

Šta znači reč licider odn. licidar ili licitar?

Reč licitar dolazi od austro-nemačke reči Lebzelter, ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač. Najveći vrhunac licitarskog zanata je bio u doba Austrougarske monarhije.

Veliki broj zanatlija, medokolačara, bavio se ovim poslom koji iziskuje mnogo umešnosti, vremena i truda. Svaki primerak licitarskog kolača, bilo da je on u obliku životinje, čoveka ili srca, unikatan je, jer se svaki kolač ukrašava ručno i nikada nema dva ista primerka.

Kada je ovaj zanat stigao u Srbiju?

U Srbiji se, osim u Beogradu, ovaj zanat javlja tek u drugoj polovini 19. veka. I to kao voskarsko-liciderski. Praktično je prenet iz Vojvodine gde je bio razvijen u 18. veku.

Ova dva veoma različita zanata i po materijalima i po alatima su spojeni potrebama tržišta – tražnje tj. tražnja je bila mala pa su zanatlije bile primorane da se bave sa oba zanata. Interesantno je da su se licidarskim zanatom bavili Nemci, a Srbi voskarskim.

Danas se u Beogradu nalazi jedina stara bombondžijska radnja koja se bavi proizvodnjom licidarskih slatkiša.

Od Katarina – December 22, 20190600

Izvor: Zanati u Požarevcu krajem 19. i početkom 20. veka, Danica Đorđević

Izvor: opanak.rs/

 

---

TAMOiOVDE FotoPlus

Foto by Bora*S – krajem novembra u Kragujevcu

---

 

LIČNE GRANICE …

Zašto je zdravo reći ne?

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bismo imali razmenu sa okolinom, smatra učenik utemeljivača geštalt terapije Frica Perlsa, Gari Jontef.

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Rad na sebi i lične granice

Rad na sebi može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Jedan od oblika rada na sebi može da bude i psihoterapija. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

Piše: Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

______________________________________________________________

 

DEVOJAČKO KOLANČE…

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

---

KRISTALNO OKO VIDLJIVO IZ SVEMIRA…

NUNAVIKA-Neobičan krater pun je kristalno čiste vode i vidljiv iz svemira

Neobičan krater čije ime na jeziku lokalnog stanovništva u Kanadi znači „gde se tlo podiže“ prepun je kristalno čiste vode i vidljiv je iz svemira.

Foto: YouTube Screenshot

Priča o ovoj neobičnoj rupi u tlu, koja je gotovo savršenog kružnog oblika, počinje u doba pleistocena, kada su Zemljom hodali mamuti, mastodonti, sabljozubi tigrovi i gliptodonti.

Krater je nastao kada je meteor udario u Zemlju pre oko 1,4 miliona godina, a danas je jezero čiji bazen spada u najstarija jezera zapadne hemisfere, o čemu svedoče slojevi sedimenta i fosili stari više stotina hiljada godina.

Ovo jezero, nazvano Pingualuit, sadrži izuzetno čistu vodu – njegov nivo saliniteta iznosi manje od 3 ppm, toliko čistu da ono spada u najčistija jezera na svetu i da se s površine može videti i do 35 metara.

Pored toga, ono je duboko oko 400 metara, što ga čini jednim od najdubljih jezera Severne Amerike, a njegov obod se uzdiže čak oko 160 metara iznad okolnog zemljišta. Zbog toga je sam krater dobio ime Pingualuit, što na jeziku Inuita znači „gde se tlo podiže“, a ovaj narod je dugo znao za njegovo postojanje, pre svega zbog vode tako čiste da su ga, između ostalog, nazvali i Kristalno oko Nunavika.

Zanimljivo je i da Pingualuit nema pritoke i da vodu dobija isključivo zahvaljujući padavinama, a gubi je isključivo isparavanjem.

Izvor: b92.net/Fokus

________________________________________________________________________________________

KORIFEJ SRPSKE I JUGOSLOVENSKE UMETNOSTI…

Na današnji dan, 21. novembra 1902. u Beogradu je  rođen Marko Čelebonović, slikar, profesor Likovne akademije u Beogradu, ambasador…

Marko Čelebonović (Beograd, 21.11. 1902 – Sen Trope, 23. 07. 1986)

Marko Čelebonović je studirao ekonomiju u Oksfordu, a pravo u Parizu. Vajarstvo je učio u Burdeleovom ateljeu, ali se kasnije opredelio isključivo za slikarstvo.

Bio je član francuskog Pokreta otpora, a posle rata vratio se u Beograd, gde je kao slikar i javni radnik razvio impozantnu aktivnost. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti i sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a zatim poslat na ambasadorsko mesto u Parizu. 

Čelebonović je izlagao samostalno u Beogradu (1938, 1952, 1953) i desetak puta u Parizu. Pojavljivao se često na revijalnim izložbama ULUS-a i sa grupom „Samostalnih“, čiji je bio osnivač i član.

Najčešće je slikao mrtvu prirodu, enterijere sa figurom i figuru, portrete žena u narodnoj nošnji, ali i predele naše zemlje i Francuske. Bio je doživotni predsednik Međunarodnog udruženja likovnih umetnika.

---

 

Marko Čelebonović

Osetio sam odmah osobitu privlačnost boja i njihovih razmaza u različitim gustinama (…) Rekao bih da slikar, u toku života, prvo stanuje u prizemlju, blizu tla, a kasnije se seli na prvi ili drugi sprat, što ga odvaja od materijalne realnosti i uvodi u neopterećeni duhovni svet.
Marko Čelebonović, 1981.

Umetnici se različito odnose prema sopstvenim delima. Skoro svi najreprezentativnija promovišu na likovnim smotrama i samostalnim izložbama. Mnogi ih rado prodaju ili poklanjaju muzejima i ljubiteljima, ispravno uvereni da tek onda počinju da snažno dejstvuju i da svedoče o tokovima epohe.

Pojedini se od nekih teško rastaju iz sentimentalnih ili bilo kojih drugih razloga, katkad ubeđeni da su bolja od ostalih i da nikakva materijalna protivvrednost ne može da nadoknadi onu umetničku.

Tako su i u porodici Marka Čelebonovića ostali njegovi radovi za koje je, uvereni smo, bio posebno vezan. Oni su dragoceni zato što otkrivaju autora kao čoveka, supruga, oca i prijatelja, takođe i kao umetnika, jer ovaj vredan skup omogućava sagledavanje njegovog stvaralaštva od 1923. do 1984, od prvih rezultata, preko najviših uzleta do poslednjih pokušaja koji su zaslužili overu potpisom.

Marko Čelebonović spada u red korifeja srpske i jugoslovenske umetnosti XX veka.

Njegova dela nalaze se u stalnim postavkama najuglednijih muzeja i galerija, a bila su neohodna i kod najprobranijih antologijskih pregleda, kakve su Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej priredili kod nas i u inostranstvu.

Njgovo stvaralaštvo su pratili, tumačili i proučavali najeminentniji kritičari, teoretičari i istoričari umetnosti. Na pojedinačna ostvarenja u okviru zajedničkih smotri pre Drugog svetskog rata, osvrtali su se Todor Manojlović, Rastko Petrović, Boško Tokin, Milan Kašanin, Branko Popović, Đorđe Popović, Sreten Stojanović i drugi. Samostalnu izložbu u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1932) prikazali su, uz pohvale, nadahnuto i nepogrešivo, Miodrag B. Protić, Moma Stevanović, Pavle Vasić, Petar Lubarda i Stojan Ćelić. Slike kojima je zastupao Jugoslaviju na Bijenalu u Sao Paolu (1957) brazilskoj i svetskoj publici približio je Oto Bihalji-Merin.

Od tada su i mnogi drugi u javnim glasilima iznosili stavove o dometima ovog velikana, posebno stalni saradnici dnevnika i nedeljnika među kojima Lazar Trifunović, Katarina Ambrozić, Miodrag Kolarić, Dejan Medaković, Zoran Markuš, Vladimir Rozić, Boris Petkovski, Dušan Pajin, Đorđe Kadijević, Aleksandar Basin, Ješa Denegri, Kosta Vasiljković i Nikola Kusovac. Studije u monografijama, katalozima i knjigama o srpskoj umetnosti objavili su Stojan Ćelić, Miodrag B. Protić, Lazar Trifunović, Stanislav Živković, Aleksa Čelebonović, Andre Tedesko i Ivana Ivanović.

Oto Bihalji Merin je ispravno istakao da Čelebonović poseduje gotovo apsolutnu hromatsku percepciju, da kod njega svaka boja izaziva eho u beskraju. Na početku svoje izuzetne studije, Miodrag B. Protić je nepogrešivo ocenio: Slikar stvari, prostora, raspoloženja, i preživljenog iskustva daleko više nego mentalnog iskustva, za Čelebonovića bi se moglo reći ono što je Kasu rekao za Vijara – da je magičar malih čuda svakidašnjeg života. Isti stručnjak je poglavlje o njegovom stvaralaštvu u Srpskom slikarstvu XX veka rekapitulirao tvrdnjom da Čelebonovićev istorijski značaj nije, dakle, samo u ulozi – koja je često i sticaj okolnosti – već u samoj suštini i vrednosti njegove umetnosti: izuzetna slika, struktura i doživljaj sveta u jednoj tako presudnoj i protivurečnoj epohi.

Lazar Trifunović se saglasio da je Stojan Ćelić dao prihvatljivo objašnjenje kada je izneo da su obe komponente – francuska tradicija i balkanska, istočnjačka senzibilnost posebne vrste – ne isključuju jedna drugu, što je svojevremeno osetio i Žan Bure kad je govorio o Čelebonovićevim urođenim čisto slovenskim osobinama.

Posle iscrpne analize, Stanislav Živković je rezimirao da Čelebonovićevo slikarstvo sadrži realnost pomešanu sa fantastikom, mistiku epa sa poezijom svakodnevnog života (…) jedna od poruka ovog slikarstva, gde je umetnost neka vrsta alhemije, a sam stvaralački akt nešto pomalo mistično, gde se sve dešava instiktivno, nagonski, bez racionalne kontrole.

Stojan Ćelić zaključuje da Čelebonović duguje francuskom slikarstvu mnogo, ali može se reći da on sebe osećanjem tog duga nije opteretio. On je otkrivao vrednosti u tom slikarstvu i one su u njegovom posedu, dakle već izmenjene kao elementi, samo jedan nužan , sa razlogom usvojen deo njegovog izraza. Ostalo, složena struktura njegove umetničke ličnosti izgrađena je na doticajuma sa drugim školama, pre svega španskim i sa holanskim (…) Na kraju treba reći (…) da je Čelebonovićevo slikarstvo zasnovano na vrednim, u stvari najvrednijim osloncima koje je Evropa u svojoj tradiciji stvorila, da je doticalo značajna iskustva umetnosti ovog veka i da se samo nudi kao iskustvo izuzetno i nezamenljivo.

Aleksa Čelebonović, slikar i izvanredan teoretičar, objavio je razgovore sa svojim starijim bratom Markom i istakao: Po njemu, umetnost nije realizovanje nekih odreređenih, unapred stvorenih zamisli, nego je ona izraz konttinuiteta življenja. U njegovim slikama, kako ih sada radi, nema ni početka ni kraja. Sve izvire jedno iz drugog. Kad sedne pred takozvano belo platno, ono za njega nije belo, nego već ima neke sadržaje. Sadržaje koji proističu iz onog što je prethodno radio.

Andre Tedesko i nazivom Marko ou les objets et leurs ombres navodi na večitu zapitanost između stvarnog i nikad uhvatljivog, trajnog i prolaznog, što jeste bitno svojstvo poetike našeg izuzetnog umetnika koji pripada i srpskom i francuskom slikarstvu.
Ivana Ivanović konstatuje da je Čelebonović objasnio ne samo svoje viđenje procesa nastanka umetničkog dela već je u rečenici: „U borbi između reda i nereda leži cela drama čovekove kreacije” ujedno sažeo suštinu sopstvenog stvaralaštva koje počinje i završava jedinstvom suprotnosti između emocija i razuma, spontanosti i samokontrole, logike i haosa.

Stanislav Živković pretpostavlja da je Čelebonović uradio preko dve hiljade ulja i oko pet stotina pastela, crteža i grafika. Potpuniji popis nije urađen, što opravdava i činjenica da su eksponati uglednih manifestacija rasuti širom sveta, a autor nije vodio nikakvu evidenciju. Isti istoričar umetnosti stvaralaštvo ovog umetnika deli na faze koje bi mogle da nose nazive: parisko školovanje (1923-1926), sazrevanje (1926-1928), mrka (1928-1933), zelena (1933-1939), dramatični intermeco (1940-1945), prelazna (1945-1955), zeleno-plava (1956-1965) i bela (od 1965).

M. B. Protić je Čelelebonovićeve pređene deonice odredio kao naivni romantizam, poetski realizam i intimizam, realistički ekspresionizam, s napomenom da je njegovo delo uklopljeno u pojedine evropske pokrete, ali u svim razdobljima i izraz neponovljive umetničke ličnosti, čije oznake postoje u svim njegovim slojevima, od predmetnog i fenomenalnog do transcendentalnog.

Polazeći od psihološkog i simboličkog konteksta, Ivana Ivanović predlaže periodizaciju u odnosu na sledeće motive: zid i ograda, globus, ramovi za slike i vrata, obilje, kotarice i plodovi; ptica i krčag; ogledalo, čaša i jabuka.

Međutim, Čelebonovićevu ikonografiju ne mogu u potpunosti da odrede ponuđeni pojmovi. Na slikama između 1930. i 1940. pojavljuju se, iznosi Aleksa Čelebonović, dve persijske figure, pozlaćena barokna bogorodica, stari globus, makedonski peškiri i delovi narodne odeće iz Skopske Crne Gore, rimski ćup, porcelanski krčag sa izvijenim trakama od pozlate itd. Sada (1981, prim. Lj. M.) ničeg od toga nema. Sve je manje-više razdelio, a umesto toga opet je poređao niz dekorativnih stvari koje imaju istu funkciju, ali nemaju nikakvu akntikvarnu vrednost.

Zapazićemo kamenje nađeno na žalu, korenje, dečje poklone i jednog veoma ekspresivnog lava od keramike.

Skoro po pravilu, Čelebonović je za podnožje mrtvih priroda od sredine šezdesetih koristio malu komodu sa jednom fiokom iz svog odeljenja u Sen Tropeu. Odgovarajući na bratovljevo pitanje, objasnio je šta mu ona znači: To je donji ritam, a iznad nje je gornji ritam. Lišće je vazduh. Mora dole nešto da postoji da bi se mogla izraziti gornja dinamika. (…) U većini mojih slika, bar za mene je to tako, postoji transpozicija onog što je vidljivo u nešto što odgovara osećanju svečanog. Svečanost je sam život. Svečanost nije slavlje.

Čelebonović je slikao portrete, figure, enterijere, predele i, posebno mrtve prirode sa predmetima iz svog okruženja. Međutim, usredsređivao se na srž plasičnog govora i stvaralački proces po sebi i, kako je sam izjavio: Moje preokupacije nisu nikada bile skoncentisane na estetsku stranu slikarstva već na ono što može čoveka drastično da uzbudi i ponese. Duhovnost i simbolika boja stremile su istom cilju. Cezure u njegovom opusu nisu oštre. Zato su potrebna i drugačija razvrstavanja koja bi segmente izdvojila iz celine i istovremeno ih sa njom spojila. Kretao se od novog realizma prožetog ekspresionizmom forme, ponekad postkubizmom i, kratko, šagalovskim onirizmom i fantastikom, preko umerenog ekspresionizma do poetskog ili poetizovanog realizma obeleženog snažnom ekspresijom i metafizičkom dimenzijom. Sve ono što je u nasleđe ostavio svojim najbližima pruža uvid u estetske postulate, omiljene motive, slikarski postupak i vrhunske rezultate.

Dva najranija platna svedoče o darovitosti mladog pravnika sa Sorbone, koji je skulpturu učio kod Burdela, ali se okrenuo slikarstvu. Nesuđeni vajar je zadržao skulpturalno modelovanje kompatnih oblika i voluminoznih masa, što su bili i zahtevi vremena, a odmah iskazao i izraziti koloristički senzibilitet. Kod figura i aktova razrešavao je iste probleme forme i konstrukcije kao kod uništene kompozicije poznate po reprodukciji u francuskom časopisu Krapujo, predstavljene na Salonu Tiljeri (1925). Čelebonović je, posle prvog učešća na cenjenoj smotri, tražio i u onostranom, a pre svega u slobodnom tretiranju oblika, zvučnim pigmentima i nesputanijem iznošenju kulturom i obrazovanjem izbrušenih emocija.

Četiri slike, od kojih se Čelebonović nije rastajao i ostavio ih porodici, u rasponu od 1926. do 1928, dokazuju da su mu mnogo značile kao prvi uspesi, svedočanstvo o vrlo brzo postignutoj zrelosti, podsećanje na odanog prijatelja Mila Milunovića i ostale njemu drage ljude.

Njegovi potezi su sigurni i gestualni, crtež razgiban i pojednostavljen, boje istančane i nešto sonornije. I dalje je blizak ekspresionizmu, najčešće vrlo umerenom, uvek sklon izvesnoj liričnosti uslovljenoj i činjenicom da svesno nije radio po modelu nego po sećanju, u nameri da njegova slika bude samo eho realnog, odraz proosećanog i doživljenog.

Po njemu, bilo je to slikarstvo osećanja, koje se petnaestak godina potompretočilo u razrešavanje problema koje sam sebi postavlja, čvrsto rešen da, kako slikovito pojašnjava, Aleksa Čelebonović, gazi po terenu koji je težak, možda i mučan, jer odražava njegov život, a ne da se odmara rezultatima koje je već postigao.

Sklonost ka zasićenim površinama, očita je i u mrkoj fazi čiji naziv dovode u sumnju slike svetle palete. Ćelić pominje i belu fazu, za koju misli da se naslućuje u delima iz 1928-1929, kulminira 1931-1932, a završava 1933. godine. Ipak, u njenom zenitu ima slika koje nisu ni bele ni mrke. Zato bi naziv razdoblje toplih harmonija okera i smeđe, često sa znalačkim akcentima crvene i plave, bilo preciznije od opšte prihvaćenog. Čelebonović je, 1928, prvi put slikao po prirodi svog dvorišta u Sen Tropeu, koji su ukućani zvali kokošinjac. Od tada mu je polazište bilo samo podstrek za nalaženje hromatskih i prostornih odnosa, za sprovođenje likovnih zakona i stvaranje prirode slike. Pored nekoliko motiva iz Sen Tropea, obradio je dramatičnu, asocijativnu mrtvu prirodu, figure u enterijeru i, kao uvek, likove dragih osoba, među kojima i nadahnute portrete svoje ćerke. Iz ovog perioda potiču i njegova prva remek-dela.

Slike iz porodične kolekcije koje pripadaju zelenoj fazi, dokazuju da je Čelebonović i dalje koristio iste tople harmonije, poneki akcenat crvene, a zelenu uveo kao lajtmoti kolorističke orkestracije. Njemu je ova grupa radova bila važna iz više razloga. Pretpostavljamo da ga je enterijer ateljea podsećao na prve godine u Sen Tropeu, takođe i zato što se u njemu već kristališu mrtve prirode iz sedamdesetih. Dva poetskorealistička akta vezuju se za seriju onih koje je naslikao tokom šeste decenije. Likove i karaktere Freni, porodičnih prijateljica i, nadasve, ćerke Nikol, sugerisao je na način izvanrednog portretiste koji ne povlađuje modelu nego ističe suštinu i potvrđuje Ćelićeve reči: Njega nešto goni da pronalazi mnoge skrivene, zamagljene podatke o ljudima i stvarima, da razotkriva tajne ljudske psihe ili da podređuje čoveka svojoj meri i svom biću.

U fazi dramatičnog intermeca Čelebonović je uspešno definisao i svog prijatelja Van der Ensta. Istim žustrim potezima, širom četkom i svetlijim pigmentima, kompozicijom i izvesnom tajnovitošću usmerio je na govor predmeta, na određeno raspoloženje prema duši stvari, kako je sam izjavio, što postaje njegovo trajno obeležje. U svojoj prelaznoj fazi (1945-1955), zahteve socrealizma u Jugoslaviji zadovoljio je novim motivom, ne neizbežnim poletnim pokličem i ulepšavanjem stvarnosti. Nije se odrekao stare plastične građe, pikturalnog bogatstva i svedenim oblika. U isto doba, radio je mrtve prirode i portrete, od kojih je jedan (Devojka sa lišćem, 1948) izlagao u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1952). Uskoro je supruga Freni postala i centar i detalj razvijenog enterijera sa mrtvom prirodom. Slikarskim postupkom, hromatikom i nervaturom crteža, ovaj rad sa njenim likom vezuje se za motiv Sen Tropea, izveden samo po strogim moralnim načelima umetnika koji ne pristaje na diktat bilo koje vrste, nego se hrabro zalaže za slobodu umetnika i umetnosti, a to potvrđuje i članstvom u grupi Samostalni.

Čelebonović je zenit dostigao u najplodnijoj i priznanjima ovenčanoj zeleno-plavoj fazi (1955-1965), u kojoj nisu zanemarljive ni istančane nijanse okera ni dejstvo crvene i žute. Ostvarenja u porodici upućuju u sve motive kojima je tada posvećivao pažnju, a pre svega u ono što je sam smatrao najbitnijim: Mene prvenstveno interesuje sam slikarski problem. Duboko verujem da se slikarska sadržina izjednačuje sa samim procesom rada. Melodija je ista. U tom mučenju ima nečeg veoma važnog što ranije nisam cenio.

Dosegao je autentičan izraz, krajnje artikulisan likovni govor, željenu kolorističku zvučnost i izvođačku sigurnost. Ostao je u matičnim tokovima srpske i jugoslovenske posle socrealizma obnovljene moderne, iako se oslobodio obaveze da prati i interpretira trendove. Na Bijenalu u Sao Paulu, zastupao je Jugoslaviju sa trideset novih slika, među kojima se nalazila i jedna stara, njemu posebno bitna Porodica (1931). Sigurno je zato za sebe sačuvao nekoliko eksponatasa ove prestižne smotre svetske umetnosti (Starac iz Prizrena, Trgovac, Akt s pticom, Ženski akt s leđa, Žuto i zeleno) ili njihove srodne varijante (Obilje II – koju je ćerka Nikol Čelebonović poklonila Srpskoj akademiji nauka i umetnosti; Svetla mrtva priroda), isto kao i one sa pariskog Jesenjeg salona (Mrtva priroda sa gipsanom glavom, Beli i zeleni čaršav) i svojih samostalnih i retrospektivnih izložbi.

Osim zbog istorijskog značaja one su bitne jer pružaju dobar uvid u sve ono što što je postigao i potvrđuju da se nije poveo za aktuelnim tendencijama, pre svega za enformelom i aprstakcijom, takođe da se suprotstavio najavljenom kraju slikarstva. Uspeo je da grafizmom i pikturalnošću, prefinjenim nijansiranjem i reskim pigmentima, uzvišenom melodijom i tišinom nad burama u svetu, iskaže poglede na život i umetnost, da dosegne vrhove.

Čelebonović je tada pretežno slikao mrtve prirode sa tikvama, jabukama, pomorandžama, paradajzom, punjenim pticama, mrtvom guskom, bocama vina, hlebom, lukom, gipsanim glavama, punjenim orlovima, sovama, čapljama, rodama, tetrebima i drugim predmetima koji su, nema sumnje, bili i lični i opšti simboli koji zahtevaju odgonetanje, bez obzira što su uvek i svuda prisutni zbog čisto likovnih razloga.

Po završetku Drugog svetskog rata, on je pažnju poklanjao devojkama u pitoresknim narodnim nošnjama i ljudima kod kojih se osete damari prošlosti, ženskim aktovima u enterijeru, prirodi i, u okviru složenih kompozicija, predelima iz primorja, najčešće nastalim tokom letnjih odmora u Budvi.

U porodici nema mnogo dela odmah po Čelebonovićevom povratku u Francusku 1960. godine. Na osnovu nekoliko, uočavamo da je kod manjih slika formu sveo na ritam ploha, da je izražajnost i ubedljivost likova ostvario minimalnim sredstvima, da se kod predela vratio započetom krajem pedesetih, odnosno nastavio da realno pretače u arabesku crteža, vehementne poteze, sklad toplih i hladnih tonova, igru prozirnog i neprozirnog, atmosferu mediteranskog podneblja.

Devet slika iz porodične kolekcije pripada Čelebonovićevoj beloj fazi, koja počinje od sredine sedme decenije. Najviše je obrađivao mrtve prirode, sa uobičajenim predmetima i mobilijarom, lišćem, skulpturama i, katkad, sopstvenim likom, ne više ispred slike, nego, ikonografski dobro osmišljeno, u slici ili kao odraz u ogledalu.

Na svetloj, katkad skoro beloj osnovi, odvija se dinamičan koloristički ritam. Faktura je mestimično reljefna, ostvaruje igru sa predmetima i pojednostavljenom linearnom arabeskom. O tome svedoči i Mrtva priroda s pticom i keramikom II, reprodukovana u monografiji čiji je autor Stojan Ćelić, ali sada sa izbrisanim potpisom i, nesporno, nešto malo doslikana. Čelebonović je, vrlo često, radio preko gotovih slika ili prepravljao one kojima, nekada i bez razloga, nije bio zadovoljan. Aleksa Čelebonović je u pitanju postavljenom bratu dao i odgovor: Slikanjem jednog delića i nagomilavanjem materije na tom mestu ideš ka izražavanju jedne mnogo opštije sadržine. Ceo život konkretizuješ u tom deliću, nije ti potrebna priča, nego i najmanji povod na slici koristiš da kažeš sve o sebi, pa i o drugima, na kraju krajeva.

Na izložbi u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1982), Čelebonović je predstavio osamdeset četiri rada ili ovog poslednjeg razdoblja koje, po njemu, proističe iz svega kroz šta je prošao: Celo delo je povezano i ne može jedna faza da opstane bez druge. Zbog toga se ne može reći da je nešto počelo pre nekoliko godina. Jedna je linija koja vodio od blistavih momenata melodije, koja je u čoveku, do traženja inspiracije u đubretu. U starim legendama o počecima ljudskog roda uvek se navodi blato kao element iz kojeg je čovek izišao. Nisam ja to hteo, ali postoji nešto što me goni na taj put. Moje cveće ne raste u kristalnim vazama, nego iz blata. Osećam da je to osnovno u mojim poslednjim godinama, a sastoji se od izvesnog mučenja (…) I smrt je poetična. Sve može biti poetično. Nije sve gadno što se dešava u starosti. Uglavnom se razvijanje moje plastične misli odvija na putu između lepog pevanja i šumova brutalne muzike. Bilo je to traženje u sebi, borba sa sobom, dirljivo suočavanje sa prolaznošću i nepokolobljiva vera u stvaranje koje slavi život.

Pri kraju, Čelebonović je, osim mrtvih prirodi i enterijera, naslikao kompozicije sa figurama od kojih jednu po umetnosti, po pomenutoj Porodici, svom vrhunskom ostvarenju koje se izlaže u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Beogradu i na mnogim antologijskim pregledima. I kod ovog, posle više od pola veka kasnije ponovljenog monumentalnog grupnog portreta svojih dragih rođaka i supruge Freni za stolom u enterijeru, kao i kod ostalih kompozicija, njegove linije su ostale seizmograf duše, jarke boje odraz drugačije percepcije autora koji se suočava sa nestajanjem, forma odjek onih koji su fizički nestali.

Potvrdio je svoj stav: Važan je sam čovek, a ne htenje ili program. Ja sam malo pomalo izgubio kontakt sa tom vrstom problema. Sada mi je glavno: kako se može izgraditi kompleks elemenata pun značenja. To će reći da rad ne bude prazan i samo dekorativan. Intenzivno značenje može biti i u smislu boje, harmonije, u smislu otkrivanja subjekta. Za mene više nije važno da li je mrtva priroda ili pejzaž. Radim isključivo na otkrivanju nekog ritma. Umetnički rad je za mene potpuno odvojen od značenja, od istorijskog procesa, rekao bih da je taj rad kod mene sličan muzici, sličan inspiraciji muzičara koji pridaje značaj melodiji, šumu ili zvuku. To treba razlikovati „son” u „bruit”. (…) Ako produžimo paralelu sa muzikom, u poslednjim godinama faktor u kome živim nije više melodija nego je šum. Proizvodi ga život, a melodiju proizvodi ljudski genije.

Čelebonović nije želeo da bude krik čovečanstva, nego mudrac koji u malim stvarima otkriva smiraj, koji sebe traži u svetu, a svet nalazi u sebi samom. Zalagao se za umetnost oslobođenu ideologija i dnevno-političkih programa.

Ipak, suprotstavio se haosu surovog XX veka. Kao pripadnik Pokreta otpora borio se protiv nemačke okupacije Francuske i surovosti nacizma, kao umetnik protiv diktature socrealizma, i svaga što čoveka odvraća od života i vodi smrti tradicionalnih likovnih oblasti.

Ono što je ostavio svojima, zaslužuje studioznije proučavanje, povezivanje sa njegovom celokupnim stvaralaštvom i sa umetnošću kod nas i u svetu. Mnoga dela iz porodične kolekcije biće neizbežna za retrospektivne, tematske ili bilo koje druge izložbe, čak i vrlo sažete preseke srpske umetnosti.

Izložbeni katalog Marko Čelebonović: slike iz porodične kolekcije objavljen je povodom izložbe u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (Beograd, 7.10-6.11. 2010. )

Izložbeni katalog je dostupan u Likovno-grafičkoj zbirci Biblioteke Matice srpske i čuva se pod signaturom Ук II 10230.

Ljubica Miljković

Izvor:kulturniheroj.com

---

---

GALERIJA

---

Priredio: Bora*S

GREŠKE I TEŠKOĆE U KOMUNICIRANJU…

Ako ste pokušali vežbati asertivnu komunikaciju sa nekom osobom u svom okruženju (ili još gore, sa nekim strancem) možda ste primetili da to nije baš tako lako kao što zvuči u teoriji i na papiru. Pogotovo ako je u ovako skraćenoj formi kao ovde.

Mi naravno, ne možemo ovde preneti u potpunosti sve aspekte tema o kojima govorimo, ali se trudimo da čitaocima predstavimo najvažnije elemente u što sažetijoj i informativnijoj formi. Stoga, o asertivnoj komunikaciji se ne može govoriti u par pasusa, niti se ona može „naučiti“ samo kroz iste.

Takva vrsta komunikacije se vežba nedeljama, mesecima, pa čak i godinama, a teorijski se može razglabati u nedogled – sam fenomen ljudske komunikacije kao tema za sebe je poprilično opširna oblast, da ne govorimo o težini podučavanja nekoga da adekvatno komunicira. Isto tako, neki ljudi koji znaju teoriju koja stoji iza asertivne komunikacije i dalje ne znaju, ili jednostavno nemaju živaca, da je primenjuju u praksi. To je posebna situacija o kojoj nećemo sada govoriti.

Sad možemo nastaviti dalje razmatranje principa asertivne komunikacije nadovezujući se na opažanja iz prvog pasusa. Naime, komunicirati asertivno nije lak zadatak, a ponekad je teško u nekoj situaciji ne odreagovati „po instinktu“ tj, po našim dosadašnjim, čvrsto uvreženim obrascima ponašanja. Neki i nisu svesni da su ti obrasci loši, pa im to uopšte nije problem – oni nikad ne moraju ići i raditi nešto što nije u skladu sa njihovim dotadašnjim razmišljanjima i delima. Međutim, naša dužnost prema sebi samima je da spoznamo sebe kako bi se unapredili.

Nije opravdanje ako neko prekrši zakon samo zato što ga nije znao. Isto tako, nije opravdanje za nekog da se, na primer, ponaša agresivno samo zato što nije svestan šta radi i da povređuje druge, ili da može bolje od toga.

Ono što ćemo u ovom članku da naglasimo, to su neki aspekti i konkretne „zamke“ u koje možemo upasti kada komuniciramo, a da toga nismo svesni. Komunicirati asertivno podrazumeva da smo svesni kako naše reči utiču na druge i šta želimo postići. Zato je nužno vežbati, jer se kroz vežbu mogu primetiti neke stvari i uobličiti tako da svaki put komunikacija ide sve bolje. Takođe, dobro je i pre toga imati neku teorijsku osnovu kako bismo ubrzali proces i znali na šta da obratimo pažnju.

Zašto smo „potrošili“ par pasusa govoreći kako asertivna komunikacija i slanje „ja-poruka“ nije nimalo laka stvar kao što je možda izgledalo? I zašto smo govorili o njima kao da su nešto jednostavno? Prvo, morali smo se upoznati sa osnovnim principima u što kraćoj, informativnoj formi jer jednostavno nemamo prostora za detalje u par novinskih strana. Drugo, „ja-poruke“ jesu jednostavna stvar kada se navežbaju i kada imamo dobru osnovu.

Prva stvar koja je nužna za uspešnu asertivnu komunikaciju i uspešno slanje „ja-poruka“ je tzv. empatičnost, tj. mogućnost da pošaljemo empatičnu poruku drugoj osobi. Biti empatičan znači biti sposoban „hodati tuđim cipelama“, tj. saosećati sa osobom. Konkretno, prilikom komunikacije, ovo znači biti sposoban sagledati situaciju iz ugla druge osobe, biti svestan kako se ona oseća, kako otprilike razmišlja, kako će reagovati, itd. To je, složićete se, veoma korisna osobina, nužna za uspešnu asertivnu komunikaciju.

Dakle, kada šaljemo „ja-poruku“, tj. kada pokušavamo iskazati svoje potrebe i stavove i postići ono što želimo u komunikaciji, ona mora biti empatična – ne samo što je moramo formirati na ovim osnovama, već i drugoj osobi pokazati i preneti joj da smo svesni kako se oseća, ili kako bi se mogla osećati. To šalje jednu pozitivnu vibraciju drugoj osobi, što će automatski preduprediti nastanak tenzije i konflikta (naravno, uvek ima „onih“ osoba, koje su se namerile da urade ili kažu nešto bez obzira šta vi radili ili rekli).

Setimo se ponovo da ovde govorimo o iskazivanju sopstvenih potreba i sopstvenog bića, te nije dovoljno samo biti empatičan, već treba znati kako to uklopiti u celinu koja će reći drugoj osobi šta želite. Empatičnost je ovde samo korak koji vodi do toga da ostvarite sebe, nije cilj za sebe. Ako vam nešto smeta, ali ste samo empatični i dajete do znanja drugima da znate ili pretpostavljate kako se osećaju i tolerišete njihove postupke (nepoštovanje vaše ličnosti, vremena, stavova, osećanja, itd) samo zato što oni imaju svoje probleme, to vas neće daleko odvesti. Možete čak i ispasti submisivni i otvoriti vrata drugoj osobi da vas još više ne poštuje.

Stoga, empatična asertivna poruka se treba sastojati iz dva dela – prvo, bitno je prepoznati situaciju, ukazati na ponašanje koje je neadekvatno. S tim u vezi, prateći korak bi bio opaziti osećanja i stanje druge osobe i to joj adekvatno preneti. Drugi deo se sastoji od adekvatnog izražavanja i predstavljanja svoje strane, svojih stavova i osećanja, tj. posledica koje takvo ponašanje ima po nas.

Na primer, ako nam prijatelj / partner često kasni na viđanje/ sastanak/ i želimo mu ukazati na to da nam se to ne sviđa i da je to loše (bez onoga optužujućeg „ti si neodgovoran“ itd.), možemo to uraditi na sledeći način: „Vidim da si zakasnio/la pola sata (dajemo do znanja da smo primetili kašnjenje). Razumem da imaš dosta obaveza i da ti je teško da sve postigneš na vreme (empatična izjava, stavljamo se u njegovu kožu i dajemo do znanja da smo svesni njegove situacije). Međutim, osećam se neprijatno kada stojim toliko dugo sam/a na ulici. Voleo/la bih da odvojiš vreme za naše viđanje i držiš se dogovorenog termina.“ (izjava kojom pokazujemo kako se mi osećamo povodom toga i šta želimo).

Ili, još jedan primer: „Razumem da si trenutno slab sa finansijama te si možda u škripcu sa novcem za kiriju. Voleo/la bih da shvatiš da sam i ja u sličnoj situaciji i da mi je novac preko potreban, te bih voleo da nađemo način da to rešimo.“

Opet se vraćamo na to da ovo, iako zvuči jednostavno, nije toliko lako izvodivo. Još jedan momenat koji je veoma važan prilikom formiranja asertivne poruke je tačno identifikovanje ponašanja koje je problem. Ponekad je teško uočiti i prepoznati šta nam tačno smeta kod druge osobe. Šta je to što je rekla ili učinila što nas je „pogodilo“? Da li je to način na koji je nešto rečeno ili sama izjava – ili nas možda celokupna „predstava“ osobe nervira? Možda nas i sama osoba nervira čim je vidimo („organski“ je podnosimo), pa je teško razlučiti šta je tačno ono što je problem – a pogotovo je teško da se „pravimo“ kako nam je stalo do toga kako se ona oseća. Međutim, upravo ovde možemo napraviti grešku i neadekvatno preneti asertivnu poruku jer možemo lako preći u upiranje prstom i optuživanje, što će staviti drugog u defanzivan stav i zaoštriti komunikaciju. Isto tako, ako je u pitanju konfliktna situacija i ako postoji dosta tenzije „u vazduhu“ može biti teško opažati i analizirati koje nas tačno ponašanje i reč povređuje.

U takvim situacijama, postoji opasnost da se generalizuje, te se upotrebljavaju reči „uvek“, „nikad“, „stalno“, što neće nikud odvesti. To su one izjave tipa „ti me stalno napadaš“ ili „uvek si ovakav“ ili „nikad ne slušaš“ itd, koje će ponovo zamutiti komunikaciju jer su nerealne i samim tim deluju optužujuće. Razmislite, koliko je stvarno moguće da neko baš nikad ne sluša ili je baš u svakoj situaciji isti, 100% uvek identično odreaguje?

Dakle, fraze u kojima se koriste ove uopštavajuće reči će nužno delovati napadački te ih stoga trebamo izbegavati ako hoćemo da prenesemo empatičnu poruku i delujemo kao racionalne osobe.

Prilikom opisa sopstvenih osećanja, treba paziti da se ne upotrebi reč ili fraza koja je neadekvatna i koja deluje optužujuće. Na primer, ako upotrebimo reč „nervirati“ (u smislu „nervira me tvoje ponašanje“) opet možemo naići na poteškoću u komunikaciji, koju upravo želimo izbeći korišćenjem asertivnih izjava. Nekad je i nama samima teško tačno identifikovati sopstvena osećanja kao i adekvatno preneti jačinu osećanja. Ako vaš partner zakasni na sastanak, bitno je napraviti razliku između toga da li ste besni, ljuti, nervozni, zabrinuti, tužni, itd.

Vrlo je važno upotrebiti prave reči, ne bi li asertivna poruka delovala konzistentno. Primera radi, ako krenete sa empatičnom izjavom tipa „razumem da imaš svoje obaveze pa zato kasniš“ a onda kažemo „ali me to ipak mnogo nervira“ onda pobijamo ono što smo rekli u prvom delu rečenice. Ako razumemo da osoba ima obaveze, onda to ne može da nas „mnogo nervira“. Ako saosećamo sa nekim ko ima probleme u životu pa nema novca da nam plati kiriju, ne možemo mu to reći, a onda izjaviti kako smo besni ili ga mrzimo zbog toga.

To poništava „ja-poruku“, empatičnost i ugrožava optimalnost komunikacije. Takođe, sarkastičnost, cinizam ili korišćenje neprikladnih izjava može doprineti neadekvatnom prenosu empatične „ja-poruke“. Sarkazam može često biti znak pasivne agresije i ventil za ispoljavanje potisnutih osećanja, te nas „odati“ kao neiskrene i tako dovesti do pada kvaliteta komunikacije.

Dakle, budite realni i trudite se adekvatno preneti svoja osećanja bez „folirancije“, neiskrenosti i uz smirenost. Prikrivena i potisnuta osećanja se moraju izneti na površinu i razgovarati o njima. Ona su često upravo proizvod nemogućnosti uspostavljanja realne, asertivne komunikacije sa drugom osobom.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (3)

prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

SRPSKA SLAVA NA LISTI UNESKA…

POSTAJE DEO KULTURNOG NASLEĐA ČOVEČANSTVA!

Praznik porodice posvećen svetitelju zaštitniku domaćinstva, oblikovan u srednjem veku, postaje do kraja nedelje deo nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva

DO kraja predstojeće sedmice, saznaju „Novosti“, srpska krsna slava, zvanično će biti na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Tako će slava, najprepoznatljiviji običaj većine naših pravoslavnih porodica, ostati upamćena i kao „prvi upis“ Srbije na listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Ali, iako nema sumnje koliki je značaj slave za Srbe u Srbiji i kod većine Srba u regionu i svetu, našu javnost ovih dana najviše interesuje kako su je predlagači opisali i predstavili Uneskovoj komisiji.

Magistar Marko Stojanović, član nominacionog tima Slave za Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kaže da je slava predstavljena, pre svega kao obred osveštanja hrane i pića, koji pravoslavni hrišćani u Srbiji praktikuju u okviru godišnjeg ciklusa običaja. Kao praznik porodice, posvećen svetitelju, zaštitniku domaćinstva.

Naglašeno je, kaže, i da je reč o narodnom običaju proslavljanja sveca zaštitnika pod nazivom slava, krsno ime, krsna slava i, ranije, pamjat svetom, koji je oblikovan u srpskoj srednjovekovnoj državi, kao i da njegovu današnju običajno-religijsku formu, osim većinskog srpskog stanovništva, praktikuju i pripadnici nekih manjinskih zajednica.

– Objasnili smo i da obred slave i rituali sadrže beskrvne i krvne žrtve, uz molitve i zdravice. A, centralni, hristijanizovani ritual podrazumeva paljenje sveće, molitvu i unakrsno presecanje, prelivanje vinom i lomljenje hleba odnosno slavskog kolača na četiri dela, što simbolizuje telo, krv i bestelesnu prirodu Hrista.

Gozba, koja sledi nastavak je i sjedinjenje sa centralnim ritualom. Ona i za domaćina i za goste započinje uzimanjem zalogaja slavskog kolača i slavskog žita, potom otpijanjem gutljaja vina uz zdravicu, koja se izgovara za plodnost i blagostanje svih prisutnih, slavljenika i gostiju – kaže mr Stojanović.

NACIONALNA LISTA SA 27 “STAVKI“

Pre Uneskove, nematerijalno kulturno nasleđe mora da se nađe na nacionalnoj listi.

Srbija je, 2012. godine, usvojila registar koji trenutno sadrži 27 „stavki“ srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Osim slave, tu su molitva – đurđevdanski obred, belmuž, izlivanje i paljenje ratarskih sveća, izrada pirotskog kačkavalja, pirotsko ćilimarstvo, filigranski zanat, klesarski zanat, pazarske mantije, kosovski vez, pevanje uz gusle, groktalica, pevanje iz vika, erski humor, kolo (kolo u tri, kolo u šest), rumenka, sviranje na gajdama, frulaška praksa, sviranje na kavalu, naivno slikarstvo Slovaka, Lazarice u Sirinićkoj župi, izrada drvenih čutura u selu Pilica, Vukov sabor, ojkača, vranjska gradska pesma i čuvanje Hristovog groba.

On pojašnjava da je u „objašnjenju“ slave, predočeno i da je na gozbi neizostavna pečenica od mesa, kao krvna žrtva koja potiče iz antičkih vremena, i koja za slave koje se obeležavaju za vreme hrišćanskog posta ili na posne dane podrazumeva isključivo uzimanje ribe.

– Naglasili smo, takođe, da se i takozvano prenošenje slave obavlja uz kolač, kada sinovi, koji prema običaju isključivo nasleđuju slavu, na njen dan od oca ritualno preuzimaju komad kolača za vlastito domaćinstvo.

Rekli smo i da gozbu, slavski kolač i žito, pripremaju isključivo žene, i tako postaju ravnopravni nosioci slavskog obreda. Deca, pak, pomažu, rade manje poslove, posmatraju i uče da u budućnosti preuzmu značajnije uloge – priča naš sagovornik.

Posebno je ukazano da ritualna priprema i ukrašavanje slavskog kolača, utiskivanje Hristovih simbola IS-HS-NI-KA, uz kvalitet i obilje jela na gozbi, naglašavaju kulturnu, obrednu i društveno ritualizovanu ulogu žene i njen prestiž. Jer, pripremanjem žrtve u hrani, ona obezbeđuje plodnost i blagostanje domaćinstvu, ali ujedno prenosi ritualna znanja i veštine sa kolena na koleno.

– Objašnjavajući značaj slavske gozbe, pojasnili smo i da se tako širi društveni krug u kome se slava prepoznaje kao simbol zajedništva i identiteta. Pozivanjem i učešćem rodbine, prijatelja i suseda u gozbenom ritualu, usklađuju se društveni status, različita etnička i religijska pripadnost učesnika i naglašava važnost svakog gosta – naglašava Stojanović i kaže da je komisiji koja je odlučivala o tome da li će se slava naći na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva naš centar priložio obimnu dokumentaciju i priloge koji najbolje svedoče o istinskoj važnosti slave za identitet srpskog naroda tokom minulih vekova, danas i u budućnosti.

ZASLUŽNI I MEDIJI

– ZAKONSKI okvir, koji domaćinima za dan slave omogućava da ne rade, uz podršku medija koji povodom slava emituju ili pišu prigodne priloge, odražava opštedruštveni, pozitivan stav javnog mnjenja, što pospešuje očuvanje i održivi razvoj slave kao nematerijalnog nasleđa u Srbiji.

Osim toga, u Etnografskom muzeju u Beogradu i Muzeju hleba u Pećincima sprovode se dečji obrazovni programi koji promovišu i podižu svest o značaju proslavljanja porodičnog svetitelja – naglašava mr Marko Stojanović.
J. Matijević 

Izvor:novosti.rs| 23. novembar 2014.

___________________________________________________________________________

TAJNE DEČJIH CRTEŽA…

  Inteligencija deteta: Koju tajnu kriju dečji crteži

Kvalitet crteža u detinjstvu povezan je s inteligencijom deteta i deset godina kasnije, smatraju naučnici.

Roditelji se često smeju kada ugledaju crteže dece: glave u obliku balona i krivudave i prekobrojne udove, ali stručnjaci veruju da kvalitet crteža ukazuje na to kako se inteligencija deteta povezana s genetikom razvija.

Naučnici Kraljevskog koledža u Londonu sproveli su, naime, istraživanje u kojem je učestvovalo 15.504 četvorogodišnjaka.

Mališani su radili test „Nacrtaj dete“, kognitivni test koji se upotrebljava radi evaluacije dece i adolescenata u različitim aspektima.

Tema ovog testiranja bila je nasleđena inteligencija, odnosno inteligencija koja je povezana s genetikom, a učesnici su ocenjivani ocenama od nula do dvanaest.

Deset godina kasnije, ovi dečaci i devojčice su ponovo radili isti test, a naučnici su utvrdili postojanje veze između visokih rezultata i inteligencije u ova perioda života dece.

Foto: Facebook

„Ovaj test je osmišljen dvadesetih godina prošlog veka radi ispitivanja dečje inteligencije, pa činjenica da je utvrđena veza između inteligencije i crtanja u četvrtoj godini nije neobična“, objasnila je autorka studije dr Rozalind Arden iz Instituta za psihijatriju Kraljevog Koledža u Londonu.

„Ono što nas je iznenadilo jeste što to što veza postoji i čitavu deceniju kasnije.„

Ona naglašava da je veza, ipak, nedovoljno jaka da bi naučnici savetovali roditeljima da se zabrinu ukoliko su crteži njihove dece loši ili neprecizni.

„Sposobnost za crtanje ne određuje inteligenciju, već postoji bezbroj faktora – i genetskih i onih koji su tiču okruženja – koji utiču na inteligenciju i ukazuju na nju u kasnijem toku života„, kaže Ardenova.

Crteži su procenjivani na osnovu toga da li se na crtežu i u kom broju pojavljuju glava, nos, oči, usta, uši, kosa, telo i ruke.
Naučnici su, navodi se u izveštaju studije, izveli zaključak da je genetika bitan faktor za inteligenciju koja se ispoljava na crtežu, kao i da se ona ogleda u testovima inteligencije u četrnaestoj godini.
Izvor: yumama.com

---

Analiza dečjeg crteža

Crtež je prozor kroz koji možemo da zavirimo u detetovu svest. To je način na koji ono sebi objašnjava svet – kako ga vidi i doživljava

Foto: Shutterstock

Crtež je, takođe, pokazatelj detetovog razvoja i napretka. Mnoga čula su tu uposlena: čulo vida, motorika (za početak, i uhvatiti olovku je poduhvat), a crtež je povezan i sa razvojem govora. Kada su sve te funkcije u redu, postoji nekoliko faza razvoja crteža koje mogu da se kvalifikuju, razvrstaju i prate. Njima su obuhvaćeni gotovo svi elementi detetovog napretka – kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni.

Od trenutka rođenja, dete je svesno sveta oko sebe: vidi boje, oseća mirise, čuje zvuke – i na svoj način ih doživljava i utiskuje u svest. Kasnije ta imena, lica i zvukovi dobijaju jasniju definiciju i izraz (mama, tata, kuća, drvo…). U kasnijim fazama razvoja, dete ih „beleži“, pravi zapis o njima putem crteža.

Kako dete raste, rastu i njegovi crteži. Širi se obim pojmova koje primećuje, i sve to dobija mesto na papiru. Saznanje o svetu se uvećava, i crtež postaje bogatiji. Likovni izraz otkriva detetove talente i važne stvari koje ulaze u njegovu svakodnevicu.

Žvrljam, šaram, crtam

Već oko 15. meseca, deca uzimaju olovku – ti prvi pokušaji ne predstavljaju ništa osim radosti prvog šaranja. Saznanje da olovka na papiru ostavlja trag, podstiče dalju igru. Prvi crteži su, u stvari, vežba motorike, prelaska pokreta prilikom crtanja iz ramena i lakta na finije pokrete ruke i prstiju.

Oko 20. meseca, počinju da se pojavljuju prvi kružni oblici, koje dete prepoznaje i imenuje.

Prvi definisan crtež se javlja u uzrastu od dve i po godine, i obično predstavlja ljudsku figuru. Njen prikaz uglavnom podseća na crtež punoglavca. Za crtanje smislene figure, potrebno je da se steknu uslovi što se tiče zrelosti, odnosno razvoja deteta.

Prvi crtež čoveka je uglavnom isti kod sve dece: velika glava iz koje polaze ruke i noge. Oči, nos i usta su detalji koji dolaze kasnije. Budite oprezni sa usmerenjima i instrukcijama (koje ćete prirodno poželeti da pružite svom detetu) u ovoj, ali i ostalim fazama crtanja.

Jedna od prvih stvari koje dete nauči da pokaže na sebi i drugom – oči, usta, nos, i njihovo prepoznavanje – nije problem. Veliki zadatak čeka dete koje poželi da ono što vidi i zna prenese na papir. Da bi to nacrtalo, potrebno je da se seti rasporeda delova tela koje će da smesti u crtež, i da im odredi redosled – koji u početku neće izgledati isto kao u realnom životu. Crtež u ovom uzrastu je dobra vežba vizuelnih i opažajnih odnosa (percepcije) kao i usavršavanje pokreta ruke i prstiju. Uz sva znanja koja dete usvaja, crtanje je njegov prirodan i spontan izraz.

Izvor: yumama.com

---

Prvi „pravi“ crtež

Treća godina života se uzima za prvu značajnu fazu u razvoju crteža.

Savet +
Možda ćete poželeti da sačuvate rane zapise svesti vašeg malog kućnog Pikasa. Pitajte dete šta je nacrtalo, šta likovi i predmeti na crtežima za njega znače, i na poleđini obavezno upišite datum kada je crtež nastao. Kada dete malo poraste zajedno ćete moći da gledate ta prva „umetnička dela“, da komentarišete i prisećate se detetovog detinjstva.

U tom uzrastu, motorika je dovoljno razvijena da se čvrsto drži olovka između prstiju, a dete pokreće šake umesto da prilikom crtanja kao ranije pokreće celu ruku iz ramena ne bi li napravilo željeni pokret.

Ali, ako se desi da povremeno pravi pokret iz lakta, to nije neobično, postepeno će da se izvešti u motorici – zato je u ovoj fazi crtež dobra vežba za to.

Veoma je važan momenat slušanja i obraćanja pažnje na ono što dete čuje – na primer, na zahtev da nacrta nešto, i trud da to obavi. Prvi crtež ljudske figure ima dosta veze sa crtanjem kruga, koje postaje interesantno mališanu u ovom uzrastu. Kružna žvrljotina prethodi sve veštijem obliku kruga – koji će da posluži kao ispomoć u prvim crtanjima ljudske figure, a kasnije će da predstavlja mesec, sunce, loptu… U ovoj fazi je važno da razgovarate sa detetom, koje će i samo biti raspoloženo za objašnjenje onog što crta.

Čovek i kuća kao teme
Ljudska figura je jedna od najčešćih tema dečjeg crteža – od najmlađeg uzrasta, pa sve do kasnijih faza, u kojima će se veština njenog prikaza usavršavati. Dete će češćom vežbom sve pravilnije da smešta delove tela na crtežu, tako da oni više odgovaraju realnosti. Svaka naredna faza u crtanju otkrivaće detetova nova znanja i veštine. Na rukama i nogama će se javiti, opet predstavljene krugom, šake i prsti. Deci je, takođe, zabavno da stave svoju šaku na papir i iscrtavaju njen oblik.

Sledeći tipičan crtež je crtež kuće, koji je nešto komplikovaniji i zahteva iscrtavanje pravih i kosih linija. Kako ruka postaje slobodnija, na papiru će se pojaviti talasaste linije, koje se formiraju u sliku drveta ili cveta. Najprostiji prikaz drveta, kombinovan sa uspravnim linijama iz kojih izrasta kružna krošnja – dete će, kao i prvi crtež čoveka, da obogati detaljima.

Izražavanje emocija
U periodu između tri i sedam godina, stvarnost i crtež još uvek nisu usklađeni, to jest delovi spojeni na crtežu – u stvarnosti ne stoje jedni pored drugih. Veličine i birane boje više zavise od detetovog raspoloženja nego od imitiranja pravih odnosa i perspektiva – zato je ova faza vrlo plodna za ispitivanje povezanosti dečjih emocija i likovnog izraza. Dete crta po sećanju, to jest po načinu na koji vidi i doživljava određeni predmet. Prisutan je i trenutak u kom uvećano crta stvari koje su mu privlačne. Može da bude prisutno i takozvano rendgensko prikazivanje stvari (providni zidovi, tela, kuće). Dete najčešće crta ono na šta usmerava pažnju, pa iz tog razloga crteži mogu mnogo da kažu o njegovom unutrašnjem svetu.
Izvor: yumama.com

---

Simbolika crteža

Kada posmatrate crtež vašeg deteta, važno je da obratite pažnju na ton celog crteža, naglašenost pojedinih delova i njihov raspored.

Ne namećite svoje mišljenje

U praćenju likovnog izraza, morate da budete oprezni sa savetima i usmerenjima koje dajete detetu. Treba ga usmeriti i razgovarati sa njim, ali se treba čuvati ideje da mu vodite ruku prilikom crtanja i namećete svoje modele, da ga previše kritikujete ili, čak, crtate umesto njega. Treba biti vrlo oprezan, jer je crtanje važan način učenja, koji se agresivnim pristupom roditelja narušava.

Veličina figura je važna, jer deca onom što vole daju najviše prostora na papiru, bez obzira na realne dimenzije nacrtanog predmeta ili osobe. Uložen trud i vreme na određenu figuru i predmet takođe mnogo govore o detetovom stavu prema njemu. Naravno, jedan ili dva crteža iz istog perioda neće biti dovoljni da se stvori kompletna, adekvatna slika o detetovom unutrašnjem svetu, ali zato ostavlja prostor da se izvedu pogrešni zaključci i brojne greške.

Simbolika boja je važna, ali je važnije naše znanje o tome koja je boja našem detetu omiljena, i koje figure tom bojom boji. Ne zaboravite da je mnogo značajniji razgovor sa detetom o crtežu i ono što znate o njemu, nego neki simbol koji zabrinjava – kao što je nedostatak stopala na nozi neke osobe ili zatvoreni prozori na kući.

Bube, pauci, čudovišta i insekti – u jednoj fazi mogu da budu ilustracija nekog straha, ali isto tako mogu da budu nacrtani pod uticajem skoro odgledanog crtanog filma, ili priče koje je dete čulo, ili događaja koji ga je zadivio ili uplašio. Kroz razgovor ćete najbolje zaključiti kako stvari stoje. Važno je uzeti više crteža deteta iz istog perioda i videti koji se motivi ponavljaju, kao i koja boja i emocija na njima dominiraju.

Postoje i profesionalne analize dečjeg crteža, kada stručnjaci analiziraju njegov sadržaj, i na osnovu toga i razgovora sa detetom mogu da vam pomognu savetom, daju smernice za dalje, ili ukažu na eventualni problem. Naročito je važan prikaz ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu analize crteža se vidi odnos deteta prema sebi i važnim ljudima u njegovom životu. On otkriva mnoge faze ličnosti deteta, njegove talente, interesovanja, a posebno njegov svet, kao i probleme koji ga muče.

Crtež porodice
Jedan od najčešćih zahteva koji se postavlja detetu je da nacrta crtež porodice, to jest ljude sa kojima živi. Ono ga obično proprati objašnjenjem i pisanjem imena članova porodice. Taj crtež je koristan u sagledavanju odnosa među članovima porodice i mesta koje im dete pridaje u svom životu.

Sunce i kuća
Sunce predstavlja oca. Da li je ono u centru crteža i sve obasjava, ili se krije iza oblaka, ili ga uopšte nema – govori mnogo o komunikaciji i stavu deteta prema roditelju. Kuća je simbol majke i sigurnosti koju ona pruža.kao i dominantnih emocija koje bude u njemu. Detetova objašnjenja nacrtanog treba pažljivo slušati, postavljati pitanja i usmeravati.

U psihologiji se i inače najčešće analiziraju crteži porodice, jer oni mogu dosta da otkriju. Najznačajnija osoba na crtežu porodice za dete se obično crta krajnje levo – ta figura može i veličinom da dominira crtežom. Deca crtaju afektivno, pa će predmete i ljude koji su im važni i koje vole da nacrtaju uvećane u odnosu na ostale delove crteža. Dete će obično da nacrta sebe pored te figure ako provodi dosta vremena sa njom. Ponekad će odbiti da nacrta pojedine članove porodice, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre, ali to ne treba da vas brine. Uglavnom je u pitanju mala doza ljubomore koju deca u tom uzrastu imaju. Nekada se može desiti da izostave jednog roditelja, najčešće oca, uz obrazloženje da je „na poslu“.

Kako dete doživljava sebe
Telo ili „ja“ je najintimniji detetov doživljaj sebe. Tokom crtanja, pravi se veza između nacrtanih delova tela i detetovih emocija, pa predstavlja nesvestan način prikaza sebe, svojih potreba i problema. Čak iz laičkog, roditeljskog posmatranja crteža, može dosta da se zaključi. Posebno obratite pažnju na naglašene delove tela, odeću i detalje koji su uz njih. Potom, da li dete sebe stavlja u centar crteža, da li je njegova figura velika ili mala u odnosu na ostale, gde je smeštena na prostoru crteža, kakva je linija crteža – da li je izreckana ili sigurno izvučena. Da li dete sebe crta kao srećno, povučeno, plašljivo, ili ljutito, ratoborno? Sve su to mali znakovi pored puta koji pokazuju informacije o budućem usmerenju deteta, osobinama ličnosti i eventualnim problemima.

Marija Jovičić u saradnji sa terapeutom Vesnom Tsitsivas
Izvor: yumama.com

---

Crtež čoveka

Jedna od prvih prepoznatljivih formi koju dete crta je ljudska figura. Ona predstavlja jednu od najpopularnijih tema dečjih crteža.

Najraniji crtež čoveka javlja se u proseku u uzrastu od tri godine. Sastoji se od kružne linije u kojoj su najčešće smeštene oči, nos i usta. Na kružnici ispod usta, nacrtane su noge u vidu dve najjednostavnije linije. Nekada će dete nacrtati dve linije koje idu iz glave, imenujući ih kao ruke. Uglavnom su figure vrlo jednostavne.

Ponekad se može desiti da imaju uši, kosu ili neka druga obeležja. Ova faza crtanja čoveka kod većeg broja dece traje u proseku oko dva meseca, sa obogaćivanjem crteža, jer dete dodaje i usložnjava elemente.

Osvajanje i utvrđivanje kruga u koji će se položiti elementi glave a okolo linijski i ostali delovi tela, zahtevaju dosta veliku pažnju koja je usmerena isključivo na predmet crtanja.

Dete uči da se celina sastoji iz delova.
U ovom uzrastu, dete počinje da crta uglavnom na sredini hartije, da bi zatim sve sledeće figure ili predmete crtalo oko te prvo nacrtane figure. Dešava se i da se figure ili sledeće nacrtani predmeti preklapaju. U ovoj fazi crtanja i na tom uzrastu, dete nema formiranu prostornu dimenziju.

Kompletan razvoj deteta odvija se dinamičkim redosledom.
Određene skupine posebnih kognitivnih sposobnosti se utvrđuju, dok se druge privlače. Ova činjenica je utoliko važna, što dete staro tri godine, može da kaže i pokaže na sebi i drugima mnogo više elemenata od kojih se sastoji ljudska figura, nego što ume da prikaže crtežom.

Tako, na primer, veliki broj dece nacrta pupak ili stomak unutar glave, što i kaže. Razlika između takozvanog punoglavca i čiča “Gliše“ je upravo dodata kružnica koja predstavlja telo, a veća ili manja tačka predstavlja pupak.

Razvojne faze u crtanju deteta

Sa 3 godine dete:
– sedi pravilno na stolici sa laktovima na stolu,
– drži olovku između prstiju,
– imitira pravilno horizontalnu i vertikalnu liniju,
– ume da nacrta više krstića,
– zna pravilnu upotrebu najmanje jedne bojice,
– uspostavilo dominantnost jedne ruke,
– crta po uzoru krug i krst naizmenično,
– linijski savlađuje osnovne geometrijske oblike
– priča dok crta samostalno ili u toku izvršavanja naloga i postavlja pitanja
– hoće da oboji geometrijske oblike ili crtež čoveka.

U daljem razvoju crteža čoveka, glava je i dalje mnogo veći krug od tela. 

Predstoji učenje lokalizacije određenih delova tela, jer sva deca ovog uzrasta bez greške pokazuju sopstvene stomake i pupkove, kao i druge delove tela.

Razvoj crtanja punoglavačke figure, na tom uzrastu, odvija se u dva pravca:

1. Deca crtaju veliku glavu sa svim elementima glave, u kojoj se dodaje i manja ili veća tačka pupka; ruke i noge su predstavljene linijama;

2. Deca crtaju malu glavu koja sadrži osnovne elemente; produžene linije iz glave predstavljaju noge, između kojih negde u sredini deca nacrtaju veliku tačku da bi označili stomak ili pupak; ruke predstavljene linijama nalaze se u ravni stomaka ili nešto iznad stomaka.

Dete otkriva i uči koji se delovi obično crtaju a koji nisu neophodni.

Ono uči kako da nacrta svaki deo tela i da se tokom crtanja seti svih tih delova. Treba da ih nacrta odgovarajućim redosledom i da zna tačno gde dolazi svaki deo u odnosu na druge delove. Na kraju, treba sve te delove da uklopi i međusobno spoji. Da bi sve to spontano i simultano moglo da obavi, potrebno je da je razvilo dobru kontrolu finih pokreta šake i prstiju. Samo u tom slučaju će se njegova mentalna predstava poklopiti sa nacrtanim. Međutim, ako je opisana razvojna dinamika određenih sposobnosti narušena, onda nedostatak znanja i veštine kod deteta može dovesti do problema.

Dete možda ne zna kako da nacrta određen deo tela ili gde da ga smesti u odnosu na druge delove tela.
Moguće je da dete poseduje to znanje ali u trenutku crtanja ono razmišlja i o nizu drugih stvari koje treba da uskladi. Takva preopterećenost ga dovodi u situaciju da potpuno izostavi jedan deo figure ili da taj deo ne bude izdiferenciran tokom crtanja u odnosu na preostale delove tela.

U razvojnom smislu, dete se bori sa brojnim procesima savladavanja redosleda kod crtačke aktivnosti. Neki od tih procesa se odvijaju delimično u sledu, a neki simultano. Ova aktivnost se može uporediti i sa usvajanjem redosleda brojeva, prvo do tri a zatim do pet. Usvojenost redosleda brojeva, znači da dete sa punom pažnjom može da broji redom a da pri tom ne preskoči ni jedan broj predmeta koji broji. Može da pokaže na svojim i tuđim prstima broj tri, a kasnije i broj pet i da broji unazad.

Dete koje nije usvojilo redosled brojeva unapred i unazad, može da ima velikih poteškoća sa crtanjem figure čoveka kao i drugim predmetima
Lokalizacija i smeštanje delova tela na crtežu čoveka, usvaja se i izvodi u slično vreme kada se uspostavljaju i operacije redosleda brojeva. Svaki obuhvaćeni i savladani skup veština, pretpostavlja ulazak u takozvanu narednu fazu razvijanja i obogaćivanja crteža.

Dete voli da stavlja svoju šaku na list hartije i da je linijski kopira. Na taj način utvrđuje broj prstiju, veličinu i odnose.
Ovladavanje pravim i kosim linijama, navešće dete da nacrta kuću. Talasastim i isprepletanim linijama, kao najtežim elementima, dete će nacrtati razne cvetove i drvo. Crtež drveta nastaje od dve prave linije, tipa pravougaonika i najjednostavnijeg kruga. U kasnijoj fazi dete na sličan način kao i crtež čoveka obogaćuje drvo granama, listovima, rupom u drvetu za vevericu i drugim elementima.

Dr Neda Subota, klinički psiholog

Izvor: yumama.com

---

Crtežom mališani teraju strah

Svako dete muče određeni strahovi, bez obzira na uzrast. Deca prolaze kroz različite faze razvoja u kojima su izuzetno labilna i podložna strahovima.

U prvih pet godina života proživljavaju pet oblika straha koji će ih pratiti tokom celog života: strah od gubitka fizičkog kontakta, strah od nepoznatih ljudi i strah od razdvajanja dominiraju do treće godine života.
Izvor: Blic
Oko treće godine života razvija se i strah od uništenja, a između četvrte i pete godine života strah od smrti. Roditelji ne mogu da spreče pojavu ovih strahova, ali mališanima mogu da pruže podršku u njihovom savladavanju i daju im sigurnost koja im je toliko neophodna.

Za početak otkrijte šta kod vašeg deteta izaziva strah. Pri tom se uzdržite od davanja bilo kakvih ocena! Dečji razlozi za strah su često – barem za njih – veoma realni, iako će se vama možda učiniti bezazlenim.

Deca se podjednako plaše čudovišta u ormanu kao i velikog psa na ulici ili malog grubijana iz obdaništa. Uopšte nije važno da li im objektivno preti opasnost, jedino što je bitno jeste da je subjektivno doživljavaju kao takvu.

Sada vi treba da se umešate: shvatite mališanov strah isto tako ozbiljno kao što ga i on shvata. Umirujući komentar „pa to nije ništa!“ sigurno mu neće pomoći.
Upotrebite svu svoju maštu i mnogo strpljenja da biste razumeli poreklo njegovog straha i zajedno s njim razvijajte strategije za borbu protiv opasnosti koje vrebaju iz mraka. Recite mu da opiše ili nacrta čudovište iz ormana, jer je deci potrebno da svom strahu daju konkretan oblik. Ponekad će biti dovoljno da pored njegovog čudovišta nacrtate zmaja koji će ga uplašiti i oterati iz dečje sobe.

Upravo kada je reč o irealnim dečjim strahovima, deca često imaju najbolje ideje šta treba učiniti. Obavezno prihvatite njihove kreativne zamisli! Na taj način ćete pomoći detetu da razvije poverenje u vlastite načine rešavanja problema i samo stekne uverenje da je hrabro i jako. Ne pokušavajte da problem rešite na brzinu, već budite strpljivi prilikom razvijanja strategije borbe protiv onoga što izaziva strah.

Pružite detetu osećaj da ćete zajedničkim snagama prebroditi situaciju koja ga plaši. Vaše poverenje u njegovu snagu prenećete i na njega, a to je početak uspešne borbe protiv strahova u budućnosti.
Izvor:yumama.com

---

 Priredio: Bora*S

SVE U PRIRODI JE POVEZANO…

Po izgledu ploda možemo zaključiti koji organ leči
Ako žena pojede jedan avokado nedeljno, hormoni će joj biti uravnoteženi, i sprečava se rak materice i jajnika. Najzanimljivije je to što je potrebno tačno 9 meseci da avokado od cveta postane zreo plod!
Orah nesumljivo podseća na mozak, pasulj na bubrege, a paradajz na srce.

Sve u prirodi je povezano.

Paradajz – Srce

Foto: Womansday.com

Paradajz ima četiri komore i crvena je. Srce takođe. Istraživanja pokazuju da je paradajz prepun kalijuma i gvožđa i dobra su hrana za srce i krv.

Orah – Mozak

Foto: Womansday.com

Orahovo jezgro liči na mozak, ima levu i desnu hemisferu, čak i nabori liče moždanim vijugama. Danas se zna da orah stvara neuronske prenositelje moždanih funkcija.

Celer – Kosti

Foto: Womansday.com

Celer, rabarbara i sl. sliče kostima, i utiču na jačinu kostiju. Kosti sadrže 23% natrijuma baš kao i ova hrana. Ako ne uzimate preko hrane dovoljno natrijuma, vaš će ga organizam uzeti iz kostiju, koje tada slabe. Ova hrana nadoknađuje potrebe vašeg skeleta.

Avokado – Materica

Foto: Womansday.com

Avokado, patlidžan i kruške utiču na zdravlje i funkciju materice – a upravo na nju liče! Ako žena pojede jedan avokado nedeljno, hormoni će joj biti uravnoteženi i sprečava se rak materice i jajnika. A najzanimljivije je to što je potrebno tačno 9 meseci da avokado od cveta postane zreli plod!

Slatki krompir – Pankreas

Foto: Womansday.com

Batat (Slatki krompir) liči na pankreas i uravnotežuje šećer u krvi.
Šargarepa – Oči

Foto: Womansday.com

Šargarepa u preseku liči ljudskom oku. Zenica, šarenica i druge crte podsećaju na oko. Da i nauka je dokazala da šargarepe itekako povećavaju protok krvi i funkciju očiju.

Grejpfrut – Dojke

Foto: Womansday.com

Pomorandže, grejpfrut i ostali agrumi liče na ženske dojke i pomažu kretanju limfe kroz dojke te sprečavaju rak.

Đumbir – Stomak

Foto: Womansday.com

Đumbir liči na želudac, poznato je da ublažava želudačne tegobe i nadutost. Sadrži posebne enzime koji su odgovorni za katalizu proteina u hrani, i na takav način pomažu probavi i sprečavaju grčeve, sprečava nastanak čira, oštećenja sluznice želuca, koristi se za lečenje želučanih bolesti poput dispepsije, kolika i dijareje.

Pečurka – Uho

Foto: Womansday.com

Gljiva poput šampinjona prerezana na pola podseća na ljudsko uho. Gljive poboljšavaju sluh, jer su jedna od retkih namirnica koje sadrže vitamin D. Ovaj vitamin je važan za zdravlje kostiju, čak i onih sitnih u uhu koji prenose zvuk prema mozgu.

Luk je sličan ljudskim ćelijama. On pomaže uklanjanju otrova iz njih. Od njega plačemo, a suze ispiraju i čiste spoljni deo oka.

Foto Kurir arhiva

Beli luk ima slična svojstva, uklanja otrove i opasne slobodne radikale iz našeg tela. Masline pomažu zdravlju i funkciji jajnika. Smokve su pune semena i vise u paru. One povećavaju broj i pokretljivost spermatozoida što sprečava muški sterilitet. Pasulj zapravo leči i pomaže funkciju bubrega, a izgleda upravo kao bubreg.
Fotografije preuzete sa sajta Womansday.com

Izvor:kurir-info.rs /(Atma)

---

NAJSTARIJA ARHITEKTURA NA TLU EVROPE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LEPENSKI VIR

Najstarija arhitektura na tlu Evrope stvara se u periodu od 7000- 6000 p.n.e  na desnoj obali Dunava ( Đerdapska klisura)

Ova arhitektura nema paralele sa nekom drugom kulturom i smatara se samostalnom tvorevinom. 

Dok su ostali ljudi živeli po pećinama u Lepenskom Viru prave se kuće sa osnovom u  obliku zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 60 °.

Pod je od zbijenog, zalivenog krečnjaka a preko drvenih nosača  postavljao se krov u obliku presečenog levka ili dvovodni u obliku poliedra.

Očito je da su poznavali neka matematička pravila, jer je unutar osnove izvršena podela prostora po trougaonom modulu. Radi veće iskorišćenosti prostora, jednakostranični trougao je na začelju skraćen za četvrtinu a na pročelju povećan sa kružnim lukom.

Enterijer je takođe bitan: ukošeni kameni pragovi, zatim sledi pravougaono ognjište i tamo gde bi bio centar trougla postavljao se loptasti kameni žrtvenik i skulpture isklesane od oblutaka. Primetićemo da cela ova kompozicija podseća na stilizovanu ljudsku figuru.

Forma kuće je predmet pretpostavki i njih ima  više.

Arhitekta Voja Dević ( Novi Sad) pretpostavlja da noseća konstrukcija ima oblik rbljeg skeleta,  Drveni nosači ( kosti konstrukcije) povezani su šibljem koje formira mrežu na koju se odozgo lepio glineni materijal.

Unutar kuće postavljena je vertikala koja osim praktične uloge ima i  simboličku jer spaja kosmos sa zemljom.

Arhitekta Hristivoje Pavlović ( Beograd ) ima više poverenja u graditeljske sposobnosti Lepenaca pa je njegova forma kuće modernija sa više unutrašnjeg prostora.

On smatra da su Lepenci živeli u ekološkim pećinama (kućama) sa samonosećom kupolastom konstrukcijom. Ni sve kuće u Lepenskom Viru nisu bile iste veličine, pa ovaj model odgovara kućama većih gabarita gde su pojedini konstruktivni delovi morali da se nadovezuju i preklapaju.

Ima i onih koji smatraju da lepenske kuće imaju  šatorast oblik na dve vode ali takvu formu su koristili nomadi a ne narodi koji su skoro 2000 godina živeli na jednom mestu.

Sve kuće su oko ognjišta imale kamene znake u obliku:

Začetak pismenosti?

Kuće u Lepenskom Viru pored funkcije stanovanja bila su i mesta magijsko- religijskog delovanja. Oko ognjišta su se nalazile skulpture rađene od peščara koje imaju apstraktne forme sa izraženim ljudskim ili ribolikim glavama. Ovo su , u istoriji umetnosti, najstarije skulpture i prikaz su mita o nastanku živih bića ili ljudi iz vode.

Taj mit imao je svoje uporište i kasnije, npr. filozof  Anaksimandar je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe tj. da su nastali iz jednog ribolikog bića.

Ista šema kuće se prenosi na celo naselje koje takođe ima oblik zarubljenog kružnog isečka. Široka pročelja kuća okrenuta su prema Dunavu, a uska začelja skoro urastaju u brdovit teren. Lepezasto postavljeni objekti koji se maksimalno otvaraju prema suncu i svetlosti, dobar su predlog i za moderniju arhitekturu.

Ako se pitate, da li postoji veza između ove najstarije civilizacije u Evropi i nas, odgovor je – potvrdan.

Ako mi ne verujete pogledajte ovaj video :

Izvor: nadgradnja.wordpress.com

NAJVEĆA DRVENA GRAĐEVINA…

TAMOiOVDE______________________________________________

 PRKOSI ZUBU VREMENA

 Već 150 godina, spektakularna ruska pravoslavna crkva Kiži Pogost, u potpunosti sagrađena od drveta, prkosi zubu vremena. 

Sa svojih 37,5 metara visine ostaje najveća drvena građevina na svetu.

 

Ruska pravoslavna crkva Kiži Pogost prkosi prirodnim nepogodama već 150 godina i predstavlja najveću drvenu građevinu na svetu.

 Kiži Pogost sa svojih 37,5 metara visine, koja se zapravo sastoji od dve crkve, nalazi se na malom ostrvu Kiži, usred jezera Onjega, na severozapadu Rusije, u blizini granice sa Finskom.

 

Svi elementi građevine, od zakivaka do impresivnih kupola, napravljeni su isključivo od drveta, što pokazuje koliko je ovaj materijal otporan.

 

 Usled brojnih žalbi vernika, crkva je nedavno podvrgnuta manjem renoviranju, ali i dalje nije korišćen nijedan drugi materijal osim drveta.

 

Sagrađen u 18. veku, drveni hram ima zvonik, 22 kupole i unutrašnji svod u formi piramide, a ukrašavaju ga 102 ikone.

 Mesto hodočašća mnogih pravoslavaca, crkva Kiži Pogost je na spisku svetske baštine Uneska od 1990. godine.

Izvor: rts.rs/

---

---

UDAJ SE ZA MENE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

UDAJ SE ZA MENE, naslov je originalne izložbe venčanih haljina, koja je otvorena sinoć,18. maja, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije, povodom manifestacije Noć muzeja 2013.

Bora*S

---

 VENČANE HALJINE U BORU OD POČETKA DO  70-ih godina XX veka

Odevanje stanovništva u Boru i seoskim sredinama okoline Bora od početka i tokom XX veka prolazilo je kroz niz transformacija.

Faktori koji su najznačajnije uticali na ove promene su:

1. početak rada Francuskog društva borskog rudnika;

2. suštinske promene političkih i kulturno-istorijskih činilaca posle Drugog svetskog rata.

Transformacije načina odevanja odrazile su se i na segmente obredne prakse, kome pripada i čin venčanja. Prvim Ustavom koji je donela nova vlast 1946. godine, instititucije braka i porodice prešle su u nadležnost države.Iste godine donet je i osnovni zakon o državnim matićnim knjigama, po kojima se priznaje brak koji je sklopljen pred državnim organima i zaveden u državne matične knjige.

Do 1946.godine legalna forma sklapanja braka bio je crkveni brak. Crkveni propisi nalagali su da se obred venćanja obavlja u tačno utvrđene dane, sibotom ili nedeljom tokom prepodneva, posle liturgije.Po pravoslavnom učenju brak prevashodno ima duhovni značaj i predstavlja svetu tajnu ljubavi i zajednice u vremenu i večnosti.

Opanak, ženski
Metovnica, početak 20.veka
Bela svinjska koža, roze-beli-tirkizni kožni kaišići.
Dužina 26 cm, širina 8 cm, visina 2 cm.
Inv. br. E/1037
Svadbena obuća nošena do Prvog svetskog
rata nošena u okolini Bora.

Cipele, venčane
Krivelj, 1933.
Koža, antilop crne boje.
Dužina 27 cm,visina štikle 5,5 cm.
Nošene na venčanju u Krivelju 1933. g.
Privatno vlasništvo.

 U periodu do prvog svetskog rata neveste su na venčanjima nosile narodnu nošnju koja je bila posebno pripremana za taj dan.U seoskim sredinama nastanjenim vlaškim stanovništvom to je podrazumevalo: veženu košulju, jelek,zimi-šubu(ajnu) ili zubun, a leti nove pregače.

Na nogama su obuvale nove opanke, dok je kod imućnijeg sloja svekar kupovao cipele od crne kože koje su kopčane tankim kaišićem. Nevesta je nosila upletenu kosu spuštenu niz leđa, a preko tako oćešljane kose kupovni beli veo i mali venčić.

Srpkinje su takođe na venčanju nosile svečanu devojačku nošnju (košulju,pregaču i zubun), a na glavi „prevez“-svilenu maramu koja je spreda padala preko lica, a pozadi do polovine leđa.Na vrhu glave je venčić od prirodnog cveća, a kosa je upletena i spuštena niz leđa. Posle Prvog svetskog rata u Boru i okolini venčana haljina bele boje, veo i bele ili crne cipele predstavljaju jedinstveni obrazac odevanja neveste u svadbenoj ceremoniji.

Autor izložbe,teksta i kataloga :Suzana Mijić

---

Haljina, venčana
Bor, 1979.
Žoržet bele boje.
Dužina 136 cm, obim struka 68 cm, dužina rukava 36 cm,
širina ramena 34 cm, donji obim 330 cm.
Inv.br. E/1836
Nošena u Boru na venčanju Dobrice Đorđević,
radnice Muzeja rudarstva i metalurgije i Dušana Božića
zaposlenog u borskoj štampariji.

Haljina, venčana
Slatina,1973.
Saten, aplikacije od satena.
Dužina 140 cm, širina ramena 38 cm, dužina
rukava 57 cm, donji obim 168 cm.
Nošena u Slatini 1973.godine na venčanju
Branislave i Dragija Dimitrijevića(Krčobe).
Privatno vlasništvo.

Haljina, venčana
Šarbanovac, 1952.
Veštačka svila, heklana čipka.
Dužina 134 cm, širina ramena 33 cm,obim struka 86 cm,
dužina rukava 53 cm, donji obim 434 cm.
Inv.br. E/1835
Predmet je otkupljen od Divne Petrović, haljinu je
nosila njena majka na venčanju u Šarbanovcu 1952.godine

 

Peškir, deverski
Beograd, 1942.
Saten.
Dužina 214 cm,širina 35 cm.
Inv. br. E/1838
Pripadao mladencima iz bogate trgovačke
porodice Grujić iz Krivelja, venčanih 1942.godine
u Beogradu gde su peškiri i kupljeni.

Haljina, venčana
Krivelj, 1967.
Pamučna čipka bele boje.
Dužina 151 cm, obim struka 74 sc, dužina rukava 55 cm,
širina ramena 33 cm i donji obim 268 cm.
Inv. br E/ 1837
Nošena u Krivelju 1967.godine na venčanju
Mirjane Rajić,domaćice i Vidoja Nestorovića,
zaposlenog u borskom rudniku.

Haljina, venčana
Zaječar, 1957.
Viskoza, bele boje štampani floralni
ornamenti plave i zelene boje.
Dužina 105 cm,obim struka 64 cm, širina
ramena 46 cm, donji obim 514 cm.
Inv. br. E/1833
Nošena u Zaječaru 1957.godine na venčanju
Zorke Igrutinović, arheologa i Ljubiše
Stanojevića, doktora pedijatra.

Haljina, venčana
Slatina, 1965..
Mašinska čipka,til.
Dužina 54 cm, širina ramena 33 cm,dužina
rukava 36 cm, obim struka 70 cm, donji obim 286 cm.
Nošena na venčanju u Slatini 1965.godine.
Privatno vlasništvo.

 

ISPITIVANJE VREMENA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

-Uvek sam volela jastuke.

Posebno mi se dopadalo kako o tom dekorativnom predmetu razmišlja Endi Vorhol, čuven po atraktivnim srebrnim jastucima koje je pravio u svom ateljeu „Fektori“. (Nataša Krstić,  Politika Magazin)

Prosto mame. Izazivaju.

Da se na njih sedi, naslanja, izležava, isprepliću san i java, uživa i blaženo spava.

Da se među  njima mašta, emocija rađa, sa njima se „gađa“, zašto ne i…

Ma, može se svašta.

Raznih boja, oblika i veličina.

Uredno složeni ili nestašno razbacani na krevetu, fotelji, stolici, podu.

Udobni i lepi.

Jastuci.

U stanu Nataše Krstić, akademske slikarke i teoretičara umetnosti i medija, postoji jedna takva gomila.

Meka i velika kao oblak.

Ciklus slika na temu „Status i emotivni život žene u savremenom društvu“ podstakao je Natašu da počne da ih dizajnira.

Natašini jastuci nastali su iz tih slika.zapravo, svaka slika dobila je svoj pandan u jastuku.

U junu 2012., u galeriji „Evrocentar“ u Beogradu, autorka priredila izložbu pod nazivom „Ispitivanje vremena“, na kojoj su se ta njena dela likovne i primenjene umetnosti našla jedna pored drugih.

Bora*S

NATAŠA KRSTIĆ – BIOGRAFIJA

 1990 – Kolektivna izložba u Galeriji Biblioteke grada Beograda

1992 – Samostalna izložba slika,crteža i projekata u galeriji kluba Omen u Beogradu

1994 – Učešće na Sajmu mode – kolekcija marama
– Kolektivna izložba “Akcesorijum” – Mala galerija Singidunum

1995 – Kolektivna izložba izabranih crteža studenata FLU u Bgd u galeriji Doma omladine, Bgd.
– Učešće na revijama na Sajmu mode, dizajn nakita
– Učešće na diplomskoj reviji studenata FLU dizajn kapa i nakita – Muzej 25.Maj

1995 – Samostalna izložba slika – Narodno pozorište

1996 – Grupna izložba “Akcesorijum” – Mala gal. Singidunum

1998 – Samostalna izložba slika i crteža u Kulturnom centru Beograda

1999 – Kolektivna revija Bgd. sajam

2000 – Fashion week – C 2 – u SKC
– Majska izložba – Muzej 25. maj

2001 – Majska izložba – Muzej 25. Maj

2001 – Oktobarski salon

2002 – Majska izložba Muzej revolucije
– izradila 120 crteža u boji za hotel Zemcužina u Sociju

2003 – Fashion Week – samostalna revija
– revije u Miločeru i na Svetom Stefanu

2004 – školske 03 – 04 asistirala je na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora
Koste Bunuševca na predmetu crtanje i slikanje na odseku za kostim.
Trenutno na II godini doktorskih studija na Univerzitetu umetnosti u Bgd.

2007 – samostalna izlozžba u Galeriji 73, Beograd

2011 – Majska izložba u Muzeju primenjene umetnosti

Nagrade :

1994 – Srebrna košuta za trikotažu na sajmu mode u Beogradu

2003 – godišnja nagrada Ulupudsa

2007.- godišnja nagrada Ulupudsa

izvor: natasakrstic.in.rs

______________________________________________________________________________________________