ŽALIO SE SVET NA TRNJE…

tamoiovde-logo

NAŠTO TRNJA NA SVETU?

Žalio se svet na trnje:

„Šta je bilo dragom Bogu,

Da i ovo zlo nam stvori,

Kad bez njega ljudi mogu?“

 

A vran gavran reko: „Nije!

Svet bez trnja i zla da je,

Čovečanstvo možda nikad

Ne bi znalo dobro šta je!“

 

Andra Franičević

Izvor:belegbg

_____________________________________________________________________________________________

 

Advertisements

ODLAZAK VELIKANA…

tamoiovde-logo (1)

UMRO LEONARD KOEN

Legendarni muzičar, tekstopisac i umetnik Leonard Koen preminuo je u 83. godini.

Vest o smrti kanadskog muzičara, čiji su stihovi, šarm i specifična boja glasa obeležili svetsku muzičku scenu objavljena je noćas na njegovoj zvaničnoj Fejsbuk stranici, mada neki dobro obavešteni na forumu Leonarda Koena tvrde da je preminuo u ponedeljak i da je sahranjen na privatnoj ceremoniji u Montrealu. I na njegovoj stranici na Vikipediji kao datum smrti stoji 7. novembar, a isti podatak preneo je i „Vošington post“.

ihhktkqturbxy81nta1zwi4ztnmyjm0yjy5nmm1ztyxmgflnwm5mmuxyi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Tanjug/AP

„Izgubili smo jednog od najcenjenijih i najplodnijih vizionara muzike“, navedeno je u tekstu u kome se ne napominje uzrok smrti legendarng muzičara.

Privatna memorijalna služba biće održana kasnije tokom dana u Los Anđelesu, javile su agencije, napominjući da uzrok smrti velikog muzičara nije objavljen.

Koenov sin Adam je objavio da mu je otac umro „mirno u svom domu u Los Anđelesu“.

„Pisao je do poslednjih trenutaka sa svojim osobenim humorom“, naveo je Adam Koen.

U nedavnom intervjuu koji je dao za „Njujorker“ Leonard Koen je izjavio: „Spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neprijatno. To je to od mene“.

 

2mzktkqturbxy9jythmnja5mddjyjmwn2y3odbjzji1m2nhymexyjgyzi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters

„Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo““, rekao je tada Koen.

Koen je rođen 21. septembra 1934. godine u Montrealu. Počeo je da piše još 1951, a svoju prvu knjigu pesama „Let Us Compare Mythologies“ objavio u Montrealu 1956. godine.

Privučen poezijom i kompozicijama Boba Dilana odlučio je da postane muzičar u vreme kada je već uveliko zahvaljujući svojim knjigama poezije i proze, uživao ugled u književnim krugovima.

Neki od njegovih najvećih hitova su „Suzanne“ i „„I’m Your Man““, a prošlog meseca objavio je 14. album pod nazivom „You Want it Darker“.

Album „Popular Problems“, tada 80-godišnjeg Leonarda Koena, spada u kategoriju „probranih umetnika“ kojima poodmakle godine nisu smetale da snime odličan materijal.

Tajnu Koenove muzičke dugovečnosti verovatno najbolje objašnjava činjenica da je oduvek bio mudar tekstopisac.

rwuktkqturbxy9kzja0zgzhowu1nmjkzme1mmjhmja0ymu5njm1mzrkzs5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters Opraštanje od velikana

„Bio je poštovani pesnik i pre nego što je svoje stihove preneo u pesme krajem 1960-ih, a poznato je da pesnici duže zadržavaju kreativnu vitalnost od ‘običnih’ muzičara“, navodi londonski list „Gardijan“ koji je povodom objabljivanja tog Koenovog albuma sačinio listu muzičara koji su potkraj života svetu podarili odličnu muziku.

Tokom karijere objavio je 14 albuma i dobio je oko 40 nagrada, što za poeziju, što za muziku.

U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2008, a Gremi za životno delo dobio je 2010. godine.

Zastave na pola koplja

Kanadski premijer Džastin Trudo oglasio se na Tviteru povodom Koenove smrti:“Ničija muzika nije zvučala kao Koenova. Nedostajaćeš i Kanadi i svetu“.

U Montrealu su gradske vlasti naložile da se zastava spusti na pola koplja, preneo je AFP.

Izvor: Blic , Tanjug , | 11. 11. 2016

_________________________________________________________________________________

 

 

U SAMOĆI SMO LJUDI…

TAMOiOVDE-logo

 

U ČOVEČANSTVU SMO METEŽ

VUK

I

Kao da će kraj avgusta.

Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo.

Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.
Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II
Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.
Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.
Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III
I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć?
Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

IV
Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.
Uši sam zalepio lišćem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata.
Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.

V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protiče reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu.
Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

VI
Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muči. Naleteo je na zasedu, a nešto nije dovršio, nešto važno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parčetom želje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlačio je život da ga ne vuče na ledjima, izgužvan i u ritama.
Postoji umešnost nadmoći. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji veština opreza. Možda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Još je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt događa drugima.

VII
Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre?
Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.
I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII
U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.”
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti.
Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka.
Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

IX
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.
Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba.
Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

X
Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigosu.
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – nas zavičaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.

XI
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat.
Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII
Vuk je mahao glavom kao da nešto otresa.
Hteo je da kaže: ” Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i šalitru.”
I hteo je da kaže: “U ponekom još potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala što ste razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.
I hvala što ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom”.

XIII
Jos uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: “Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.
Hteo sam da mu kažem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad uzdišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menažerija”.

XIV
I hteo sam da kažem: “Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.
Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svećan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: vi ”.
Hteo je, valjda, da kaže: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.
I hteo je da kaže: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist”.

XV
Hteo sam da mu kažem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nesto čime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde žmureći. Umrite mimo mene”.
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da će živeti zato sto je bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strašno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja.
Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše.
Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.

XVII
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da vidim ko će.
Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim,
da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.
Miroslav Antić

________________________________________________________________________________________________

DALEKO U NAMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

DALEKO U NAMA

75001_10151332172609000_1564766748_n

Foto:natasamiljanovic.wordpress.com

Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu.

Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih.

Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka.

U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje.

U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe.

Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama.

___________________________________________________________________________________________

Vasko Popa
29. juna 1922. godine rođen je srpski pisac Vasko Popa, član Srpske akademije nauka i umetnosti, jedan od najvećih pesnika srpske književnosti u drugoj polovini 20. veka.

images-2013-5483441_751711845Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.

Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije.

Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.

Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.

Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923-2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.
Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________________

IZMEĐU IGARA

Niko se ne odmara

Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce

A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako

A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake

A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže

A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočeka

Niko se ne odmara

***

vasko-popa-sa-suprugom-hasom

Foto:secanja.com

OČIJU TVOJIH DA NIJE

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.

***

PRE IGRE

Zаžmuri se nа jedno oko
Zаviri se u sebe u svаki ugаo
Pogledа se dа nemа ekserа dа nemа lopovа
Dа nemа kukаvičijih jаjа
Zаžmuri se i nа drugo oko
Čučne se pа se skoči
Skoči se visoko visoko visoko visoko
Do nаvrh sаmog sebe
Odаtle se pаdne svom težinom
Dаnimа se pаdа duboko duboko duboko
Nа dno svogа ponorа
Ko se ne rаzbije u pаrаmpаrčаd
Ko ostаne čitаv i čitаv ustаne
Tаj se igrа.

***

LJUBAV NA PRVI POGLED

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo

Sveo sam se
Na tvoju osovinu

Savsam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

***

POREKLO LJUBAVI

Čekam sunce na klupi u parku
Preko puta od moga stana

Pratim hod oblaka na nebu
I zagrljenih parova
Na stazi između borova

Čitač novina s drugog kraja klupe
Prati hod mojih pogleda

Ljubav nije oduvek postojala
Nju je znate izmislila sirotinja

Da bez dukata dođe
Do slatke ženske brave
I pravog muškog ključa

***

RUŽOKRADICE

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice

Ružokradice se privuku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice

Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

SEMENA

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće

***

VRATI MI MOJE KRPICE

Vrati mi moje krpice
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu
8
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš
12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje!

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

 

 

DO RATA I BEZ ATENTATA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine u Sarajevu je nacionalni revolucionar iz organizacije „Mlada Bosna“ Gavrilo Princip, ubio austrougarskog nadvojvodu, prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Austro-Ugarska je iskoristila taj događaj da Srbiji postavi ultimatum, optužujući je, neosnovano, da stoji iza atentata. Pošto je Srbija odbacila ultimatum, Austro-Ugarska joj je objavila rat i napala je, čime je započela Prvi svetski rat. Prethodno je na Ferdinanda bombom atentat pokušao Nedeljko Čabrinović, bezuspešno.

Atentatori su pohvatani i osuđeni: Veljko Čubrilović i Danilo Ilić na smrt, a Princip, Čabrinović i Trifko Grabež kao maloletnici na 20 godina robije, ali su ubrzo umrli pod torturom u tamnici u Terezinu u Češkoj, ne dočekavši raspad Austro-Ugarske i oslobođenje njihove zemlje.
Izvor:rtv.rs

_____________________________________________________________________________________________________

POSLEDNJA ISPOVEST GAVRILA PRINCIPA
Šta je mladi atentator ispričao Martinu Papenhajmu u tvrđavi kazamatu 1916. godine. Inteligentan čovek, duševno zdrav. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega porazno delovale. Želeo da umre za ideju

Zatvor u kome je bio smesten Gavrilo Princip

Tvrđava kazamat, Gavrilo Princip

MNOGI su mislili da je Princip jedno dete, zaključio je sažaljivo psihijatar dr Martin Papenhajm, jedini čovek iz spoljnjeg sveta kome je 1916. dozvoljeno da uđe u tvrđavu kazamat Terezijenštat i razgovara s atentatorom na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Tri dana uoči razgovora s lekarom Gavrilo Princip je skinut sa zida tamnice sa koga je doslovno visio kao na raspeću, jer su mu ruke bile u visoko učvršćenim okovima.
„Novosti“ objavljuju delove zaboravljene zabeleške dr Papenhajma, koje su poslednja zabeležena ispovest mladića koji je verovao da će pucnji na Vidovdan 1914. pokrenuti revoluciju među svim porobljenim Slovenima.

– Princip je odavao utisak fanatika i karakternog čoveka – zabeležio je dr Papenhajm. – Ljubav prema svom narodu pokazivao je u svakoj prilici. Bio je inteligentan čovek, duševno zdrav. Žalio se se što u zatvoru ne može ni sa kim da govori. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega su porazno delovale. Tešio se da bi do svetskog rata došlo i bez njegovog atentata. Nikada nikog nije optuživao. Govorio je da je atentat bio njegova zamisao u koju je uvukao sve svoje drugove. Uvek sam imao utisak da govori istinu. Princip je istorijska ličnost i zadovoljan sam jer sam razgovarao s njim.
rep-gavrilo-MALAPsihijatar je utvrdio da je Princip odmalena bio usamljenik, ćutljivi idealista, koji je živeo u svetu knjiga i velikih ideja o slobodi.
– Najviše pati zato što nema šta da čita – zapisao je Papenhajm. – Noću spava po četiri sata. Kaže da uvek sanja.
Principove rečenice, koje je beležio psihijatar, bile su kratke i iskidane, baš kao i njegovo telo koje je razjedala tuberkuloza i žive rane na grudima i ruci, od prebijanja i mučenja.
– Rane su se pogoršale, mnogo gnoje, on bedno izgleda – zapisao je dr Papenhajm. – Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo jer je bio isuviše slab.
Utamničenom Principu su bile uskraćene sve informacije iz spoljnog sveta, naročito zbog poraza koje je Austrija trpela 1914-1915. godine na srpskom frontu. Prve vesti dobija tek kad je Srbija okupirana, a njih oseća kao najteže mučenje.
– Čuo sam tragične vesti da Srbija više ne postoji – zabeležio je Papenhajm. – Teško mom narodu. – Imao sam ideale, a sada je sve srušeno.

RAZOČARAN AUSTRIJOM
– STARIJIM generacijama govorili su o slobodi koju treba da dobiju legalnim putem od Austrije, ali mi ne verujemo u takvu slobodu – govorio je Princip dr Papenhajmu, razgočaran u nade starijih generacija Srba.

Devetnaestogdišnji atentator je u vreme razgovora već bio u bunilu od strašnih bolova i ispovedao se lekaru svestan da neće dugo živeti. Govorio je s velikom ljubavlju i poštovanjem o porodici u Grahovu,mirnim i vrednjim ljudima, koje nikada nije opterećivao svojim političkim idejama. U tamnici se s tugom setio i neostvarene đačke ljubavi.
– Upoznao sam je u četvrtom razredu gimnazije, ali to je bila idealistička ljubav, nikad je nisam ni poljubio – sećao se Princip.- Moja ljubav nije prestala, ali joj nikad nisam ni pismo napisao.
Te sudbonosne 1911. godine on u Sarajevu učestvuje u demonstracijama, zbog čega postaje nepoželjan u školi.
– Čitao sam mnogo socijalističke, anarhističke i nacionalističke spise – sećao se Princip.- Bio sam u prvom redu učenika i profesori su se rđavo ponašali prema meni. Napustio sam školu u Sarajevu i otišao u Beograd ne javljajući se nikome.
Otac i stariji brat u početku nisu želeli da mu šalju novac za školvoanje u Srbiji, ali su kasnije popustili pred njegovim molbama. Uoči Prvog balkanskog rata 1912. on se uputio ka Prokuplju, gde se nalazio regrtuni centar četnika.
Našli da sam slab i odbili me – kazao je Princip.
Tu ranu na duši Princip nikad nije preboleo, primetio je psihijatar. U Beogradu se družio sa sličnim mladim strastvenim Srbima iz Austrije, od nacionalista do anarhista, koji su sanjali o revoluciji. Mladalački Principov ideal bilo je jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca u sopstvenoj državi, republici.

SANJAO REVOLUCIJU
SVAKE noći sam snivao da sam anarhista, da se rvem s policajcima – pričao je Princip lekaru o vremenu uoči atentata.- Mnogo sam čitao o ruskoj revoluciji, o borbama, uživeo sam se u tu ideju. Smatrao sam da su školske stvari prozaične, bezvredne.

U razgovoru s dr Papenhajmom on priznaje da je 1913. želeo da izvede atentat na austrijskog guvernera Bosne, generala Oskara Poćoreka, ali da ga je osujetio odlazak u bolnicu.
– Mislio sam da se atentatima skreće pažnja inteligenciji, da najpre među inteligentnim ljudima treba stvoriti raspoloženje za revoluciju i oslobođenje, a tek posle među masama – prizano je Princip.
Kada je u martu 1914. osamnaestogodišnjak čuo da austrijski prestolonaslednik dolazi u Sarajeveo, ponovo je počela da ga opseda grozničava ideja o atentatu.
– Mislio sam da će izbiti revolucija ako Austrija zapadne u težak položaj – pričao je Princip.- Nisam želeo da postanem heroj, hteo sam samo da umrem za svoju ideju.
Ispovest dr Papenhamu prekinulo je Principovo očajno zdravstveno stanje. Gnojnu nelečenu ranu na ruci zahvatila je sepsa, a Beč se pravio gluv prema molbama za amputaciju. Kad je odobrenje za operaciju najzad stiglo lečenje se pretvorilo u agoniju koja se otegla do aprila 1918.godine. Kad je umro, Princip je imao samo oko 40 kilograma.
Boris SUBAŠIĆ
Izvor:V. Novosti

_____________________________________________________________________________________________________

JEDINA SAČUVANA PESMA GAVRILA PRINCIPA: Ove stihove je noktima urezao na zid zatvora!

Pesma je prvi put objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u „Zvonu“, pod naslovom „Sarajevski atentat 1914“

Nakon što je ubio austrougarskog prestolonaslednika, Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip je uhapšen i bačen u zatvor u Terezinu. Princip je tamo napisao svoj jedini literarni rad, koji je nosio političku poruku.

S obzirom da je znao da iz te tamnica nikada neće izaći, Gavrilo Princip je ove stihove urezao sopstvenim noktima na limenoj činiji, objavio je “24 sata”. Sa druge strane, neki kažu da je stihove napisao kašikom, i to šifrovanom robijaškom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatočenicima.

Atentat-Franc-Ferdinand-1Sarajevo, 1914

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
“Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!”
(Telegraf.rs)

_____________________________________________________________________________________________________

SVOJIM OČIMA SAM GLEDAO KAKO UMIRE GAVRILO PRINCIP

Potresna ispovest Luidija Pozeka iz istarskog gradića Savudrije koji je robijao zajedno sa Gavrilom Principom u zloglasnom zatvoru „Terezin“ u Češkoj

U malom primorskom gradiću Savudrija u Istri sve do nedavno živeo je čovek koji je sa Gavrilom Principom, sarajevskim atentatorom koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, robovao zajedno u zloglasnom zatvoru Terezin u Češkoj.
Kako je nedavno zabeležila i hrvatska štampa, Luidi Pozek, skončao je u poznoj starosti, a jedini je čovek koji je preživeo robijaški pakao i koji je gledao kako umire Gavrilo Princip, njegov drug iz zloglasne tamnice, kazamata u Terezinu.
Starac Luidi Pozek, ribar i težak po zanimanju, živeo je maloj kamenoj kućici na obali mora u Savudriji. Gotovo ceo život proveo je sam ovde uz more, ribe i galebove.
Zanimljiva je prica Luidija Pozeka o tome kako je i zašto dospeo u tada jedan od najpoznatijih svetskih zatvora za politicke osuđenike i kako je upoznao Gavrila Principa, koji je, kao gimnazijalac, iz patriotskih pobuda usmrtio, austrougarskog prestolonaslednika. Pozek je isprićčao da je još 1915. godine u austrijskom gradu Grac, sa svojim kolegama železničarima, organizovao demontracije i proteste. Uhapsila ga je austrijska policija i organizovano mu je suđenje. Bio je osuđen na četiri godine „teške tamnice“. Odveden je u zatvor negde daleko, za koji mu je jedan austrougarski žandarm rekao „da otuda nikada neće živ izaći“! Kaže da se seća da je uz stražare do zuba naoružane doveden pred velike zidine nekakve trvđave koja je ležala uz reku. „Dovode me u pakao“. Pomišljao je u sebi, jer je sve u ovom kazamatu izgledalo veoma zastrašujuće. Saznao je od stražara da je doveden u tada čuveni i zloglasni kazamat za političke zatvorenike Terezin u Češkoj, Austrougari su ga „germanizovano“ zvali – Terezinštad.
Luidi Pozek je ispričao da je posle nekoliko dana boravka u Terezinu primetio suvonjavog mladića, koji je licio na ljudski kostur. Bio je to Gavrilo Princip.
Mladić iz Bosne bio je izmasakriran svuda po telu, pa čak i po licu – Na licu mladića, umrljanom tragovima krvi i dubokih posekotina, zjapile su crne i crvenkaste žive rane, koje su svedočile o zverskim mučenjima. On se izdvajao od ostalih zatvorenika upravo zbog tragova od batina i mučenja, bio je živi leš.
– Sreo sam Gavrila Principa prvi put u zatvorskoj ambulanti. Tek pošto me zatvorski lekar pregledao zbog problema sa neuhranjenošću i teškim kašljem koji je odavao utisak da sam možda zaradio tzuberkulozu ili najmanje upalu pluća od spavanja na golim daskama i u vlažnim ćelijama punim krupnih miševa i drugih životinjica koje žive i obitavaju u otpadnim vodama i kanalizacijama, usudio sam se da pitam lekara – ko je ovaj izmasakrirani i do smrti izmučeni mladić?
„To ti je zemljak“, odgovorio mi je lekar, a na moje iznenađenje i pitanje: „Kakav zemljak“, on mi reče – Gavrilo Princip! Za to ime sam čuo, a odmah sam se zapitao – pa, to je čovek koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda. Zbunjen i iznenađen ovim odgovorom, bez reči sam napustio zatvorsku ambulantu, kaže Luidi Pozek.
On je ispričao da je osećao veliki bol i ranu zbog stanja u kome je bio Gavrilo Princip i postupanja prema ovom mladiću, pa je počeo da se interesuje „za zemljaka“, tražio je da ga i poseti i porazgovara sa njime, ali mu nije bilo dozvoljeno.
Pričao je da je Gavrilo Princip bio zatočen u samici, gde je polagano umirao od gladi i bolesti, prebijan sistematski, bukvalno svakodnevno. U vlažnim ćelijama, punim glodara, na golim daskama obitavali su robijaši u zloglasnom Terezinu. Gavrilo Princip je bio u samici. Nešto, što je pre bilo splačina nego čorba robijašima je deljeno svaki treći dan, a Gavrilo Princip je dobijao hranu tek svaki peti dan. Mučen je zverski na raznorazne načine, a „specijalitet“ zatvora bilo je mučenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranavljeno mlado telo!
Luidi Pozek je ispričao da nikada sa Gavrilom Principom nije uspeo da razgovara, ali je sa njime ipak uspeo da uspostavi kontakt.
– Zatvorski lekar je bio fini čovek, imao je nešto humano u sebi, pa je lako uspostavljao kontakte sa nama, političkim zatvorenicima, i uvek težio da nam pomogne. Često sam sa zatvorskim lekarom pričao o Gavrilu Principu, zamolio sam lekara da pozdravi Gavrila Principa i da mu kaže koju reč o meni, njegovom zemljaku. I na moje veliko zadovoljstvo, lekar je pozdravio Gavrila i ispričao mu o meni. Gavrilo mi je poručio preko lekara „da mu je teško što nema prilike da razgovara samnom“. Bio sam veoma srećan Gavrilovom porukom upućenoj meni, ali sam i dalje imao neodoljivu želju da lično porazgovaram sa čovekom za koja je tih godina znao ceo svet, a čiji mladi život se polako gasi u zatvorskoj ćeliji u Terezinu, u paklu koji se zvao zatvor – kaže Luidi Pozek.
– U zatvor u Terezinu sam došao krajem 1915. godine, tamo je već bio zatočen Gavrilo Princip. Video sam ga više puta 1916. godine, a pamtim i susrete sa njime 1917. godine. Tako je jednom te godine, dok su ga nosili iz zatvorske ambulante, ja sam mu se sasvim približio i neprimetno sam mu se javio rečima: „Ja sam tvoj zemljak…“.
Gavrilo je izgovorio par nerazumnih reči, hteo je nešto da mi kaže, ali sam bio siguran da više nije imao snage da to i izgovori. Bio je živi leš, sa ne više od tridesetak kilograma. Znao sam da neće još dugo živeti. I tako je, nažalost, i bilo – ispričao je Pozek.
Ovaj istarski ribar je gotovo tri godine gledao kako umire čovek koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu celom svetu pokazao da mora doći kraj austrougarskom ropstvu i austrougatrskoj tiraniji, kojoj je odvajkada trn u oku bila – Srbija.
Luidi Pozek kaže na kraju svoje neverovatne ispovesti da nikada nije ni pomišljao da će izaći na slobodu iz pakla Terezina. Na njegovu sreću, to se dogodilo početkom 1918. godine, kada mu je saopšteno da napusti Terezin. Opraštajući se od svojih zatvorskih kolega, uprkos sreći da je dočekao slobodu, bio je tužan zbog Gavrila Principa, koga nije uspeo da poseti i sa njime porazgovara. Tražio je prilikom izlaska iz zatvora da ga poseti makar na trenutak, ali na njegovu žalost to mu nije bilo dozvoljeno. Ipak, uz mito zatvorskom stražaru, uputio je preko njega svoj poslednji pozdrav Gavrilu Principu.
Samo nekoliko dana po dolasku u zavičaj, u rodnu Savudriju, u aprilu 1918. godine pročitao je u novinama da je umro Gavrilo Princip, sarajevski atentator, čije ime je zauvek zabeleženo u novijoj istoriji. Naravno, nije u novinama pisalo o zverskim mučenjima Gavrila Principa.
A na samrti, Gavrilo Princip je ispisao svoje poslednje reči na zidovima ćelije u Terezinu, kao rodoljubivu poruku generacijama koje će ga se sećati sa poštovanjem:
„Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu“!
Piše: Mujo Bjelopoljac/Izvor:svedok.rs

______________________________________________________________________________________________________

Sarajevski atentat u režiji Beča
Milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biće prikazan TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kome se ne krivi Srbija za pripremu i početak rata, već Austrougarska

ojgen-kneht-kao-gavrilo-princip

Glumac Ojgen Kneht u ulozi Gavrila Principa (Foto Pres-služba ZDF-a)

U jeku rasprava o krivici i krivcima za izbijanje Prvog svetskog rata, iduće nedelje će milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biti prikazan igrani TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kojem se, za razliku od stava većine tamošnjih istoričara, Srbija ne optužuje da je vinovnik atentata, a time ni ne krivi za početak ratnih operacija na Starom kontinentu.

Premda je reč o trileru čija se filmska priča tek oslanja na istorijske ličnosti i događanja, pri čemu detalji mahom ostaju daleko od istorijskih činjenica, čini se da će ovaj TV film više doprineti da nemačka i austrijska javnost razumeju tadašnje stvarne događaje, nego sve stručne replike na nova tumačenja anglo-američkih, austrijskih i nemačkih istoričara koji uoči stogodišnjice atentata podvrgavaju reviziji definiciju Versajskog (mirovnog) ugovora, po kome Nemačka i Austrougarska snose isključivu krivicu za izbijanje svetskog sukoba. Triler proslavljenog austrijskog režisera Andreasa Prohaske usredsređuje se na sudbinu Lea Pfefera, istražnog sudije u postupku protiv sarajevskih atentatora, to jest na pritiske kojim je carski Beč izložio svog istražitelja ne bi li on „rutinski” potvrdio unapred osmišljenu tezu – da je vlada u Beogradu bila naručilac atentata na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Ideja za scenario filma koji će iduće srede biti prikazan u glavnim večernjim programima na prvom kanalu Austrijske radio-televizije (ORF) i Druge nemačke televizije (ZDF) potiče iz romana o istorijskim akterima sarajevskog atentata koji je austrijski književnik srpskog porekla Milo Dor (Milovan Doroslovac) napisao davne 1982. godine.
Međutim, za razliku od originala, u kome kosmopolita i humanista Dor opisuje sudbine „malih ljudi” koji postaju žrtve vremena, sudbine i nezajažljivih apetita velesila, TV film se usredsređuje na borbu hrabrog pojedinca protiv državne sile koja zahteva unapred definisane istražne rezultate da bi opravdala dugo pripremanu agresiju, a pri tom izbegla da bude proglašena agresorom.

scena-iz-filma-atentat,-sarajevo-1914

Scena iz TV filma „Atentat, Sarajevo 1914” (Foto Pres služba ORF-a)

„Želeo sam da izbegnem ’romantiku’ carskih uniformi koja prati bezmalo sve igrane filmove na temu nekadašnje monarhije i budi maštanja gledalaca… Umesto toga sam prikazao ružno lice onih koji su odlučivali o ratu i miru, ali i snishodljivu poslušnost njihovih sledbenika i službenika”, izjavio je Prohaska.

Uvidom u sadržaj filma stiče se utisak da je režiser uspeo u svom naumu. U njegovoj verziji, istražitelj Leo Pfefer shvata da je krivac za atentat unapred određen i pokušava da ospori verodostojnost od policije iznuđenih priznanja, po kojim su atentatori delovali po nalogu Beograda. Pfefer otkriva strašnu istinu o pretećem ratu i pokušava da ga spreči tako što će obavestiti nadležne i javnost o „montiranoj” istrazi.
Kada ni najveća ucena ne pokaže rezultate – policija u Sarajevu hapsi sina lepe srpske udovice Milunke, istražiteljeve ljubavnice i preti Pfeferu da će i sin biti optužen za učešće u atentatu ako ne prihvati zahtevanu verziju krivice – istražitelj završava karijeru kao milioni Evropljana u Prvom svetskom ratu, u blatnjavom rovu na liniji fronta…
Milo Dor je u svom romanu drugačije opisao događaje. U njegovoj verziji se Milunka zove Marija i žrtva je „ratnog ludila” koje će desetkovati kontinent, baš kao i Leo Pfefer. On će, kao milioni carskih podanika u crno-žutoj monarhiji, podleći pritisku pretpostavljenih i odustati od istine, shvatajući da je slamka u moćnoj struji Dunava. Ipak, ni drama Dorovog romana ne zaobilazi najbitniju činjenicu – da je Beč režirao povod za ratni sukob sa Srbijom.
U svakom slučaju, čini se da je uspeo naum proslavljenog književnika i prevodioca Mila Dora da istorijskim romanima, poput Ive Andrića, ukaže širokoj javnosti na istorijsku istinu, i to efektnije od istorijskih naučnih dela. Njegova priča će izvesno imati više uticaja na „obične ljude” nego sva naučnoistorijska istraživanja i ubeđivanja, sažeti je zaključak recenzije pozorišnog komada u nemačkim i austrijskim medijima, od lista „Frankfurter algemajne” do bečkog „Prese”.
Nažalost, Dor neće saznati koji je efekat imala njegova priča – preminuo je 2005 – ali će ostati zapamćeno da je doprineo novoj popularnosti stava da se poroci pobeđenih huškača rata ne smeju pravdati. Upravo ovaj stav Dor je izneo prilikom jednog od poslednjih susreta sa autorom ovih redova, sredinom devedesetih godina, u Beču.

U starobečkoj kafani „Humel”, nedaleko od njegove kućne adrese, Dor je izvadio cigaru tipa „virdžinac” iz futrole, omiljenu marku austrougarskog cara Franje Josipa, koja se do danas proizvodi u Austriji. Na čuđenje da i on puši cigaru marku koja je bila simbol Šenbruna, Dor je tada rekao: „Legitimno je pravo pobednika (mislio je na to što je potomak Srba) da uživaju u porocima pobeđenih ako ti poroci ne izazivaju krvoproliće.”
Miloš Kazimirović
objavljeno: 18.04.2014.
Izvor:politika.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

tamoiovde-logo

Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.

Pedja-MilosavljevicZbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.

Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.

Preminuo je 1987. godine.

Izvor:galerijaslika.rs

___________________________________________________________________________

Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)

U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja. Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.


Sanjarenje (1938)

p-milosavljevic-sanjarenje-1938-szpb-78Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.

No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.


U parku (1944)

p-milosavljevic-u-parku-1944-szpb-79Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada. Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.

Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.


Bele ruže (1944)

admin-ajax.phpNakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi. Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti. Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.

Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.


Put slave (1952/53)

p-milosavljevic-put-slave-1952-53Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina. Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.


Dimnjaci i ruže (1937)

p-milosavljevic-dimnjaci-i-ruze-1937Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem. Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.” Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.

Izvor:pavle-beljanski.museum

___________________________________________________________________________

 

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________

P. S.

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924

RUĐER, JEDAN OD NAJVEĆIH SVETSKIH UMOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. maja 1711. godine rođen je RUĐER BOŠKOVIĆ, matematičar, fizičar, astronom, filozof, pesnik, univerzitetski profesor.

boskovic-rudjer_660x330Osnivač je Brerske astronomske opservatorije, pored Milana, i direktor Optičkog instituta francuske mornarice, jedan je od najvećih umova u istoriji nauke uopšte.

Bio je srpskog porekla – njegov otac Nikola, trgovac, pisao je o svom poreklu i o srpskim manastirima Raške oblasti. U 15. godini otišao je iz rodnog Dubrovnika u Rim,gde je završio isusovački kolegijum. Postavio je dve geometrijske metode za određivanje elemenata rotacije Sunca, geometrijsku metodu određivanja putanje kometa, jedinstveni zakon sile, pretpostavio da se tela ne samo privlače nego i odbijaju na malim rastojanjima, sve formule sferne trigonometrije sveo je na četiri osnovne, izračunao je dimenzije ispljoštenosti Zemlje na osnovu merenja meridijana, rešio je problem okaca u saću. Nasuprot Isaku Njutnu, vreme i prostor smatrao je relativnim, po čemu je preteča Alberta Ajnštajna. Dela: „Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium“, „Opera partientia ad opticam et astronomiam“, „Elementorum universae matheseos“, „O morskoj plimi“,“O zakonu sila u prirodi“, „O svetlu“, „Teorija konusnih preseka“,“Elementi matematike“.   Izvor: rtv.rs

BIOGRAFIJA

RUĐER JOSIPA BOŠKOVIĆ (1711 – 1787)

 Ljudi prečesto koriste frazu kada opisujući nekoga kažu „išao je ispred svog vremena“, napisao je nobelovac i naučnik Leon Lederman.“Ne govorim o Galileju niti o Njutnu, već o Srbo–Hrvatu Ruggieru Giuseppeu Boscovichu, koji je veliki deo svoje karijere proveo u Rimu.

boskovic1Ruđer je rođen 16 godina pre Njutnove smrti. Veoma je podržavao njegove teorije ali „imao je izvesne probleme sa zakonom gravitacije.“

Bošković je tvrdio da je ovaj Njutnov zakon „skoro savršeno tačan ali da izvesna odstupalja od zakona o obrnutom kvadratu rastojanja ipak postoje, iako su ona vrlo malena.“ „Nagađao je da će ovaj klasični zakon privlačenja morati sasvim da se sruši na atomskoj razmeri veličina, na kojoj su sile privlačenja zamenjene oscilacijama između privlačnih i odbojnih sila. Zaprepašćujuća misao za naučnika u osamnaestom veku“, završava Lederman.

Bošković je došao na ideju da postoje „polja sila“ pomoću kojih možemo da objasnimo kako tela deluju na neka druga tela na rastojanju. On je imao jednu zamisao, potpuno ludačku za osamnaesti vek, da se tela ne mogu sastojati od kontinualne supstance niti od bliskih čestica materije, već da su sazdana od bezbroj nevidljivih i nedeljivih a–toma[1].

To nije bilo ništa novo s obzirom na poznata učenja Demokrita, Galileja i Njutna. Novo je bilo to što je Bošković tvrdio da te čestice nemaju veličinu – da su samo geometrijske tačke. Kao što se sećamo iz časova geometrije, tačka je samo jedno bezdimenzioalno mesto, presek dve prave.  Bošković je tvrdio, ni manje ni više, da je svakolika materija sazdana od čestica koje nemaju nikakvih dimenzija. Lederman nam kaže da je jedno od najvećih otkrića XX veka, otkriće kvarkova, samo potvrdilo davna Ruđerova predviđanja. Treba mu verovati, jer je on čovek koji je dobio nobelovu nagradu za fiziku baš za otkriće kvarkova.


[1]  Piše se sa crticom da bi se razlikovao od starogrčke predstave o nejmanjoj čestici materije, od hemijske čestice materije, kao najmanjoj nedeljivoj jedinici materije. Tada se još nije znalo o postojanju subatomskih čestica i da se i sâm ‘nedeljivi’ atom sastoji od mnogo još elementarnijih čestica.

Polje sila

Među ostalima treba pomenuti radove:

·         O Sunčevim pegama (1736);
·         O Merkurovoj putanji (1737);
·         O polarnoj svetlosti – Aurori Borealis (1738);
·         O upotrebi teleskopa u astronomskim istraživanjima (1739);
·         O obliku Zemlje (1739);
·         O kretanju nebeskih tela u sredini bez otpora (1740);
·         Različiti efekti gravitacije (1741);
·         O aberaciji nepokretnih zvezda (1742).

Problemi čiste matematike, kao i filozofska razmatranja koja se tiču brojnih tema o građi materije, zaokupljali su njegovu pažnju, a njegovo mišljenje je zauzimalo značajnu ulogu u svim naučnim diskusijama tog doba. Tu svakako spadaju: „Zemljina devijacija od verovatno sfernog oblika“, „Istrašivanja neobične gravitacije“, „Proračun orbite komete“ itd. Njegove sposobnosti iskazane na ovim i sličnim problemima, svratile su pozornost kako talijanskih tako i stranih Akademija – iz Bolonje, Pariza i Londana – i on postaje njihov član.

Ovaj elegantni i kažu lep čovek, brilijantan u javnim kontaktima, iskazivao je sposobnosi i u borbi sa praktičnim problemima. Za vreme njegovog službovanja na Collegio Romano, tamo je isplanirana velika opservatorija, kasnije vrlo poznata. Prvi je sugerisao da se masivni stubovi školske crkve, zbog svoje velike stabilnosti iskoriste kao nosači. Ali nepovoljni uslovi toga vremena, koji su doveli do progona Jezuita, poremetili su Boškovićeve planove o opservatoriji, sve do 1850. kada je njegov vredni naslednik Otac Secchi[1] uspešno dovršio radove. Postoji jasna i uočljiva paralela između ta dva korifeja[2] rimskog koledža, a Bošković je bez sumnje bio Secchijev intelektualni prethodnik. Kao i Secchi kasnije, Bošković je u papskoj vladi bio savetnik po svim važnim tehničkim pitanjima. Zato, kada su sredinom XVIII veka na velikoj bazilici sv. Petra u Vatikanu počele da se javljaju pukotine i prvi znaci vremena (izazivajući zaprepašćenje Pape i čitavog Rima), uzbuđenje nije splaslo sve dok Bošković nije ugradio velike gvozdene obručeve i to sprečio.

Godine 1757. papa Benedikt XIV , pod uticajem Boškovića, naređuje njemu i kolegi Jezuitu Cristofu Maireu da naprave nekoliko preciznih instrumenata za merenje meridijanskih lukova i odredi Zemljinu zakrivljenost i koriguje papske državne mape, čime je proglašen nevažećim dekret protiv Kopernika i njegovog sistema.

Mnogi univerziteti van Italije želeli su Ruđera za svog profesora. On sam je bio pun duha i preduzimljivosti, što se videlo kada je portugalski kralj John V zatražio od Jezuita 10 očeva da bi napravili radnu ekspediciju u Brazil. On je dobrovoljno ponudio svoje usluge, želeći da organizuje jednu nezavisnu ekspediciju u Ekvador, sa željom da utvrdi tačan oblik Zemlje, što je izazvalo naučno uzbuđenje kolega naročito u Engleskoj i Francuskoj.

Pored rada na matematičkoj astronomiji, Bošković je već 1748. ulagao napore za što šire prihvatanje Newtonovog zakona opšte gravitacije. Napisao je više eseja o tome, u kojima je govorio da se tela ne mogu satojati od kontinuirane supstance, niti od bliskih čestica materije, već moraju biti sačinjene od bezbroj tačkastih struktura koje se ne mogu deliti. Sile odbijanja između njih su infinitezimalna ali ne mogu nestati. To odbijanje izazivaju određene sile koju svaka od tih tački poseduje. Kada su jako blizu, ona (sila) teži beskonačnosti., međutim sa porastom rastojanja ona opada, da bi se na kraju pretvorila u privlačnu silu. Svoja razmatranja na tu temu opisao je u tri dela, baveći se prvo postavljanjem i objašnjavanjem teorije, sa osvrtom na primenu na mehaničke probleme, i na kraju objašnjavajući kako bi se to primenilo u fizici. On je pokušao da redukuje komplikovane prirodne zakone na jednostavne osnovne zakone i to je uradio 1763. u svojoj knjizi „Theoria Philosphiæ Naturalis“ (Venecija, 1763). Ona sadrži ni manje ni više nego 66 rasprava počevši od 1736, što samo govori o njegovoj literarnoj aktivnosti.

Bošković je i svojim političkim pisanjem skretao pozornost jednako kao i svojim naučničkim. Njegovi stihovi na latinskom, u kojima slavi poljskog kralja Tomislausa, papu Benedikta XIV i mnoge plemiće Venecijanske, čitani su na rimskoj Akademiji. Njegova „Carmen de Solis ac Lunae defectibus“ (5 tom, London, 1760) imala je mnogo obožavalaca.

Radio je u nekoliko provincija i gradova–država. Godine 1757. u gradu–republici Lucca je po nalogu suda iz Beča nadgledao gradnju brane na jezeru koje je ugrožavalo grad, a čemu se protivio veliki toskanski vojvoda. U tom poslu je iskazao veliku veštinu i diplomatiju, pa je proglašen za počasnog građanina Lucce i dobio veliku pomoć pri njegovim naučnim ekspedicijama po Italiji, Francuskoj i Engleskoj. Za vreme boravka u Engleskoj, izvršio je 6. juna 1761. pripreme za posmatranje prolaska Venere. Da bi izbegao hromatsku aberaciju sočiva, postavio ih je u tečnost, čime je dao doprinos kasnijim Dollandovim ahromatskim teleskopima.

Kada su Dubrovčani došli u konflikt sa kraljem Francuske, preklinjali su Boškovića da se zauzme za njih, te je morao i papa da se umeša. Iz Londona se vraća u pratnji venecijanskog ambasadora, sa kojim preko Poljske putuje čak do Konstantinopolja. Tu je dobio priliku da proširi svoja znanja o arheologiji, što je i objavio u Bessanu 1784. godine: „Giornale d’un viaggio da Constantinopli in Polnia con una relazione della rovine de Troja.“ Težak rad na tom putu mu je poljuljao zdravlje, te se više usresređuje na praktične radove u Rimu, gde 1762. radi na isušivanju Papskih močvara. godine 1764. prihvata postavku za profesora matematike na univerzitetu u Paviji.

U isto vreme, jezuitski oci iz opservatorije u Marselju, dobijaju poziv iz Milana da na tamošnjoj Visokoj školi u Breru podignu veliku opservatoriju. Rešili su da iskoriste velike Ruđerove tehničke sposobnosti i radovi su počeli već sledeće 1765. godine. Čak i danas, pored one u Collegio Romano, spada među najčuvenije opservatorije u Italiji. Bila je opremljena novim Skjaparelijevim sočivom od 18 inča (46 cm) smeštenim u kućište od 12 m.

Ubrzo pošto je postao profesor u Pizi, a posle progona Jezuita u Italiji, francuski kralj Luj XV ga zove u Pariz gde on za platu od 8.000 franaka postaje upravnik mornaričke optike. Posle 10 godina se vraća u Italiju da bi nadgledao štampanje svojih još neobjavljenih radova u V tomova, jer u Francuskoj nije mogao da nađe izdavača spremnog da objavljuje knjige pisane na latinskom. Konačno, 1785. u Bassanu se pojavljuje „Rogerii Josephi Boscovich opera pertinentia ad opticam et astronomiam. . .in quinque tomos distributa“ poslednje iz pera ovog aktivnog čoveka. Posle tog iscrpljujućeg napora, odlazi u manastir Vallombrosa da se odmori. Vraća se u Milano sa novim planovima ali ga sustiže smrt u njegovoj 76. godini, oslobodivši ga od ozbiljnih duševnih bolesti koje su se udružile sa trajnim mentalnim problemima. Sahranjen je u crkvi Santa Maria Podone u Milanu.

Ruđer Bošković, sa svojim vanserijskim talentima, bio je eminentan i među skolastičarima svog vremena. Njegova čestitost je bila opšte poznata u društvu i među kolegama, kao i među papama i prinčevima koji su ga sa naklonošću darivali i slavili. Bio je poznat kao darovit učitelj, uspešan vođa naučnih pregnuća, pronalazač važnih instrumenata, od kojih su neki još u primeni (kao npr. prstenasti mikrometar i dr.)i pionir u razvijanju novih teorija. I pored toga, nije bio imun na snažnu zavist protiv sebe, izraženu naročito u poslednjem periodu života kada je boravio u Francuskoj. Opis pronalaska pronalaska pomenutog mikrometra, koji je Bošković opisao u svojim memoarima objavljenim u Rimu 1739. „De novo telescopii usu ad objecta coelestia determinanda“, nepravedno je pripisan holandskom filozofu Huygensu.

Njgov slavni naslednik na opservatoriji na Collegio Romano, otac Angelo Secchi, u svojoj knjizi „Unita della forze fisiche“ izražava se sa puno poštovanja prema svom prethodniku, a mnoge činjenice i kosmološka viđenja velikog broja kasnijih prirodnih filozofa odražavala su teorijske uticaje misli Ruđera Boškovića.

Danas jedan krater na Mesecu prečnika 46 km i dubine 1770 m nosi njegovo ime. Pored toga možda je ovde zgodno napomenuti da 35 kratera na našem satelitu nosi imena znamenitih Jezuita[3], od kojih neki mogu da se vide i golim okom. Treba reći u vreme poterivanja Jezuita 1773. god. od 130 opservatorija u svetu, njih 30 su bila pod upravom Jezuita.

U životu je napisao 151 knjigu od kojih su mnoge izvršile veliki uticaj na modernu fiziku i objašnjenje univerzuma. Njegova dela i rukopisi se čuvaju u Boškovićevom legatu u Banckroftovoj biblioteci retkih knjiga univerziteta Berkli, u Kaliforniji. Među 180 naslova se nalazi se samo 66 njegova naučna spisa, već i preko 2.000 pisama koji pripadaju matematičarima kakvi su bili Ojler, D’Lambert, Lagranž, Laplas, Jacobi i Bernuli.


[1]  Angelo Secchi (1818–1878), jezuitski sveštenik i astrofizičar, prvi uradio spektre zvezda i predložio klasifikaciju u 4 osnovna spektralna tipa.
[2]  Prvak, onaj koji je najbolji u nečemu, naročito u oblasti umetnosti ili nauke, „zvezda“, kolovođa.
[3]  Neki od njih su: Christopher Clavius – najuticajniji učitelj Renesanse, ljubimac Keplera, Galileja i dr. Uticao na usvajanje Gregorijanskog kalendara, Francesco Grimaldi – otkrio difrakciju svetlosti i uticao na Newtona, Christopher Grienberger – Claviusov naslednik i onaj koji je potvrdio Galilejeva otkrića 4 Jupiterova satelita, Maximilian Hell – upravnik bečke opservatorije u vreme progona Jezuita, Athanasius Kircher – njegov uticaj na matematiku, astronomiju, harmoniju, akustiku, hemiju, mikroskopiju, medicinu itd je odigrao veliku ulogu u naučnoj revoluciji, Christopher Scheiner – pronašao Sunčane pege nezavisno od Galileja, Francesco Lana–Terzi –  otac aeronautike, Vincent Riccati – njegove hiperbolične funkcije, Mateo Ricci – zaslužan za naučne inovacije u Kini i td.

 

 THEORIA PHILOSOPHIAE

 

rbTheoria Philosophiæ Naturalis Reducta Ad Unicam Legem Viriun In Natura Existentium  („Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi„) predstavlja glavno i životno delo Ruđera Boškovića, a prvi put je objavljeno na latinskom jeziku u Beču 1758. godine.

Drugo izdanje ove knjige je (opet na latinskom), štampano je u Veneciji 1763. godine. To drugo izdanje Bošković je sam korigovao, doterao i dopunio u odnosu na bečko izdanje „sa kojim nije bio potpuno zadovoljan, zbog mnogih štamparskih pogrešaka.“[1]

Prevod drugog izdanja „Teorije prirodne filozofije“ na srpsko–hrvatski jezik objavljen je tek 1974. godine u Zagrabu i to je prvo izdanje glavnog Boškovićevog dela na našem jeziku.

U svom glavnom delu Bošković je zapravo spojio svoje prethodno objavljene rasparave O živim silama (1754), O svetlosti (1748), O deljivosti materije (1748), O zakonu kontinuiteta (1754), O zakonu sila koje postoje u prirodi (1755), kao i neke svoje filozofske komentare koje je napisao analizirajući radove dubrovačkog filozofa Benedikta Staja, inače svog istaknutog učenika sa Rimskog kolegijuma[2]. U izgradnji svoje teorije, Bošković se nadahnuo teorijama prirodne fiolzofije Njutna i Lajbnica. Od Njutnove teorije je prihvatio uzajamne sile (privlačne ili atraktivne i odbojne ili repulzivne), a od Lajbnica primarne jednostavne i neprotežne elemente ali on istovremeno potvrđuje da se njegova teorija razlikuje od Lajbnicove po tome što ne prihvata nikakvu neprekidnu (kontinuiranu) protežnost kao posledicu međusobnog dodirivanja direktno sukcesivnih neprotežnih tačaka i „što prihvata homogenost primarnih elemenata, tumačeći različitost masa rasporedom i različitošću položajnih kombinacija primarnih elemenata.“[3]

Boškovićeva „Teorija prirodne filozofije“ razlikuje se od Njutnove teorije po tome što jednim jedinim zakonom sila objašnjava isto ono što i Njutnova tri principa: gravitacije, kohezije i fermentacije i što na malim rastojanjima ne prihvata važenje privlačne sile, već uvodi odbojnu. On smatra da su primarni elementi materije „neprotežne i nedeljive tačke koje deluju međusobno silom koja zavisi od njihovog rastojanja“[4] ali tako da ne može doći do dodira tačaka „jer na vrlo malim rastojanjima odbojna sila raste neograničeno i u stanju je da uguši ma kako veliku brzinu kojom bi se jedna tačka približavala drugoj“, dok se u slučaju kada se jedna tačka udaljuje od druge odbojna sila smanjuje do nule. Bošković je smatrao da su osnovne čestice materije (one manje od atoma) samo tačke – bez dimenzija.

Treće izdanje Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“ je bilo dvojezično (latinski i engleski) i izašlo je 1922. godine u Londonu, dok je četvrto izdanje bilo samo na engleskom i pojavilo se u Americi 1966. godine. Prof. Ernest Stipanić piše da su istaknuti naučnici i filozofi sledili Boškovićevu prirodnu filozofiju „naročito kad je bila u pitanju njegova teorija o materiji“ i navodi sledeća imena: istaknutog francuskog fizičara Andrè–Marie Ampérea (1775–1836), pronalazača elektromagnetizma, nemačkog fizičara G. T. Fehnera (1801–87), jednog od najvećih pionira elektrotehnike Michaela Faradaya (1791–1867), engleskog inženjer i fizičar znameniti William Thomson Lord Kelvin (1824–1907), zatim engleski fizičar–nobelovac i pronalazača elektrona ser J. J. Thomsona (1856–1940), pa Dimitrija Ivanoviča Mendeljejeva (1834–1907), koji je otkrio periodni sistem hemijskih elemenata i mnoge druge.

Nemački fizičar G. T. Fehner je napisao: „Ne grešim ako smatram da je duboki fizičar i matematičar, Isusovac R. Bošković i Dubrovnika, pravi začetnik fizike, jednostavne atomistike prostorno diskretnih atoma“, (Nauka o atomima).

Faradej je u svoju teoriju o elektricitetu ugradio Boškovićevu ideju o atomima kao centrima sila, a Lord Kelvin u svojoj molekularnoj dinamici i u proučavanju sila koje deluju među elektronima ističe veliku sličnost Boškovićeve atomistike sa modernim fizičkim teorijama o materiji sa početka XX veka. Kelvin je 1900. godine izjavio da je njegovo „sadašnje gledište čisti i jednostavni boškovićijanizam.“

J. J. Tomson je našao u Boškovićevoj Teoriji o sastavu materije ideju o mogućim i nemogućim putanjama primarnih elemenata materije i ona mu je „poslužila da izgradi svoju teoriju kretanja elektrona“, te je iz nje uzeo pojam stabilnih orbita.

Niels Bohr, veliko ime nuklearne fizike, takođe je preuzeo istu ideju od Boškovića i na taj način je u savremenu fiziku ušla Boškovićeva zamisao o primarnim elementima materije, prilagođena novim saznanjima o strukturi materije. Ruđerova teorija delovanja privlačnih i odbojnih sila uticala je na genezu jednog vrlo značajnog pojma savremene fizike, pojma polja sila. Taj pojam je nadahnuo Faradeja, da bi ga kasnije preuzeo od njega i dalje razradio znameniti fizičar i teoretičar James Clerk Maxwell (1831–79)[5].

Prof. Mendeljejev je napisao: „Danas svuda R. Boškovića smatraju u izvesnom smislu osnivačem savremenih predstava o materiji …“ (Osnove hemije). Češki matematičar i filozof E. Kolman u svojoj studiji „Život i naučna delatnost Ruđera Boškovića“ (objavljena u časopisu Akademije nauka iz Moskve) piše: „Model atoma koji su izradili Raderford 1911. i Bor 1913. godine sačuvao je Bošković–Tomsonove stabilne putanje kao jedine dopuštene.“

Povodom dvestagodišnjice objavljivanja Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“, 1758 – 1958, u njegovom rodnom Dubrovniku održan je međunarodni simpozijum na kome su učestvovala i tada dva vodeća fizičara i nobelovca Werner Heisenberg i Niels Bohr. (W. K. Heisenberg, 1901–76, dobio nobelovu nagradu 1932. a N. H. Bohr, 1885–1962, dobio nobelovu nagradu 1922. godine).

Tada je Heisenberg istakao da Boškovićeva teorija „sadrži mnoštvo ideja koje su tek u modernoj fizici, u poslednjih pedeset godina, došle u potpunosti do svog izražaja i koje pokazuju koliko su bila ispravna filozofska stanovišta kojima se Bošković rukovodio u svojoj nauci o prirodi“, zatim, „ako se želi izraziti modernim jezikom glavna Boškvićeva filozofska teza, onda se valjda može reći da je Bošković smatrao da se u zakonu sila koje deluju između elementarnih čestica nalazi ključ za razumevanje strukture materije.“

Bor je tada, između ostalog, izjavio: „… da su Boškovićeve ideje izvršile duboki uticaj na delo sledećih generacija fizičara, iz kojeg su proizašla shvatanja opšte mehanike koja su inspirisala markiza Pierre–Simon Laplacea i možda manje direktno Faradeja i Maksvela“.[6]


[1]  Prof. Ernest Stipanić, „Ruđer Bošković“ – Prosvetni pregled, Beograd, 1984
[2]  Ibid. str. 53
[3]  Ibid. str. 54
[4]  Ibid. str. 54
[5]  Ibid. str. 63
[6]  Ibid. str. 66

  

RUĐER KAO POETA

 

boskovic2Već je rečeno da je Bošković svoje naučne traktate i književne sastave pisao na latinskom, italijanskom i francuskom jeziku, a sa svojom sestrom Anicom i Braćom Božom i Barom dopisivao se na našem jeziku.

Bošković je bio visokog rasta i snažne građe, veoma živog temperamenta, sklon da plane u srdžbi kao svaki Dinarac ali je bio bezazlene naravi i dečje duše. Za sebe je jednom prilikom rekao: „Nisam ja zgodan za dvorove jer ne znam laskati, ne tražim ništa, ne nadam se ničemu, a govorim ono što osjećam.“ U društvu je bio duhovit i rado slušan govornik. Iz Pariza je pisao bratu Baru: „Kako govorim živahno i slikovito, vidim da me svaki skup lica rado sluša, a mislim da se ne varam …“. O njegovom boravku u Parizu pisao je i slavni francuski matematičar, astronom i geometar Alexis–Claude Clairaut[1]: „To je jedan od najljubaznijih ljudi koje sam upoznao i mogu ga uporediti jedino sa Vama u pogledu znanja i društvenih vrlina. Viđali smo se često i povezao sam ga sa svojim prijateljima, koji su svi o njemu mislili kao i ja.“ Astronom Jerome Lalande[2] je jednom napisao: „… treba da ga čovek upozna, pa da vidi koliko u njemu ima genija!“

Sam Bošković o sebi kaže: „Poznajem ja samog sebe. Moja mašta je živa i da nisam takav, ne bih bio ni onaj geometar ni onaj pjesnik za koga me bar drže.“ Dar opažanja i opseg Boškovićevih istraživanja su bili iznenađujući. Radan, misaon, intuitivnog duha, razvijao je nove ideje uz strogoću naučnika. Uz veliki trud i predanost svom naučnom radu, posedovao je izvanrednu memoriju i lakoću stvaranja. Putujući po Evropi, pratio je stanje nauke u pojedinim zemljama. Prati on i politička zbivanja, težnju Engleza da zagospodare trgovinom na Levantu, prvi ulazak ruske flote u Sredozemno more, želju Egipta da se oslobodi turskog ropstva itd. Za svoj Dubrovnik obavlja mnoge korisne diplomatske poslove, zauzimajući se čak i kod samog pape.

U poemi „O pomrčini Sunca i Mjeseca“, objavljenoj na latinskom u Londonu 1760. godine, on peva o Dubrovniku i posvećuje je najstarijem i najuticajnijem naučnom udruženju u Engleskoj, britanskom Kraljevskom društvu (Akademija nauka, čiji je postao član). Poema doživljava još tri izdanja: u Veneciji, Rimu i Parizu. U predgovoru francuskog izdanja De Bariel, između ostalog, piše: „… ovaj čovek koji je već toliko čuven među matematičarima, osvojio je svojom poemom o pomračenjima i slavno ime među pesnicima.“ Pevajući o Sunčevom sistemu i o Zemlji između Venere, boginje ljubavi i Marsa, boga rata, Ruđer Bošković kaže:

Priroda je postavila Zemlju
U položaj zlokoban i strašan,
Da u trku Veneru i Mars sreće.
Kad lepota jedne i obesnost drugog
Truju ljud’ma sve izvore sreće.

Mladim i lepim ženama, koje je sretao u salonima evropskih gradova obavljajući diplomatske poslove za svoju dubrovačku republiku, pevao je na latinskom jeziku lirske pesme i zabavljao okupljeno društvo izvanrednim pričama o mestima koja je posećivao. Evo jedne strofe (prevod sa latinskog jezika):

Pehare ove posvećujem
Nimfama trima:
O, da ste mi zdravo,
Vi zvijezde nebeske!
Dokle god vas posmatram
Uvek ću biti astronom.

Ili drugom prilikom:

Žuri dječače,
podigni gospođi rasutu kosu.
Eno joj pada:
već njom prašinu mete, po tlu.
Među nebeskim kometama
o, nema baš takve, kojoj
tako je dugačak pram,
kao što je njena vlas.

                                             (Kraj)

Osnovna bibliografija:

·         Enciclopedia Treccani, headword Boscovich;
·         B. Marini – La nazionalità di Ruggero Boscovich – Roma 1970;
·         M Deanović – I rapporti tra il Voltaire, R. Boscovich e l’Accademia – Godišnjak Sveučilišta u Zagrebu, 1929;
·         Ernest Stipanić – Ruđer Bošković, Prosvetni pregled, Beograd 1984;
·         G. Gozzi – Repubblica di Ragusa – Roma 1974;
·         D. Gaiani – Galleria di Ragusei illustri – Ragusa 1841;
·         Katolička Enciklopedija, knjiga II, 1907. od Roberta Appeltona – New York.


[1]  Proračunao 1758–9. uticaj gravitacije Saturna i Jupitera na kretanje i pojavljivanje Halejeve komete, čime je dao jednu od prvih potvrda tada novoj Newtonovoj teoriji gravitacije
[2]  Joseph-Jérôme Lefrançais De Lalande, (1732–1807), tvorac najboljih astronomskih tablica položaja planeta sve do kraja XVIII vek.

Izvor: static.astronomija.co.rs/

Priredio: Bora*S

GREŠIO SAM MNOGO…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović