LJUBI DOK IMA…

tamoiovde-logo

POGLEDI

Nismo pažljivo slušali poglede. Ja se raspričao o zvezdama
i anđelima u njenoj kosi, o zelenim kajsijama mog detinjstva
i muzici njene kože. Zaćutao bih tek da trepnem i uzmem dah.
U toj tišini osetih njen srebrni dodir na mestu gde se sastaju vrat i rame…

Ilustracija: Ulje na keramici by Bora*S

Ne umem da ćutim. Rekoh kako sam posetio nebo
i sve njegovo, dalje nisam išao, da ne zalutam.
Rekoh da sam je sanjao, dok je nisam poznavao, kako hoda po kiši,
pre no što kapljice dotaknu tlo. Rekoh da ću te noći umreti, jer tako hoću,
ako zaplače onda neću.

Rekoh da je ništa ne sprečava da bude srećna,
jer sam zlim silama pripretio, rekoh da sve umem,
samo neću… i svašta bih još rekao, da me pogledom nije prekinula
i rekla: „Ljubi dok ima…“

Goran Tadić


 

ŽALIO SE SVET NA TRNJE…

tamoiovde-logo

NAŠTO TRNJA NA SVETU?

Žalio se svet na trnje:

„Šta je bilo dragom Bogu,

Da i ovo zlo nam stvori,

Kad bez njega ljudi mogu?“

 

A vran gavran reko: „Nije!

Svet bez trnja i zla da je,

Čovečanstvo možda nikad

Ne bi znalo dobro šta je!“

 

Andra Franičević

Izvor:belegbg

_____________________________________________________________________________________________

 

ODLAZAK VELIKANA…

tamoiovde-logo (1)

UMRO LEONARD KOEN

Legendarni muzičar, tekstopisac i umetnik Leonard Koen preminuo je u 83. godini.

Vest o smrti kanadskog muzičara, čiji su stihovi, šarm i specifična boja glasa obeležili svetsku muzičku scenu objavljena je noćas na njegovoj zvaničnoj Fejsbuk stranici, mada neki dobro obavešteni na forumu Leonarda Koena tvrde da je preminuo u ponedeljak i da je sahranjen na privatnoj ceremoniji u Montrealu. I na njegovoj stranici na Vikipediji kao datum smrti stoji 7. novembar, a isti podatak preneo je i „Vošington post“.

ihhktkqturbxy81nta1zwi4ztnmyjm0yjy5nmm1ztyxmgflnwm5mmuxyi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Tanjug/AP

„Izgubili smo jednog od najcenjenijih i najplodnijih vizionara muzike“, navedeno je u tekstu u kome se ne napominje uzrok smrti legendarng muzičara.

Privatna memorijalna služba biće održana kasnije tokom dana u Los Anđelesu, javile su agencije, napominjući da uzrok smrti velikog muzičara nije objavljen.

Koenov sin Adam je objavio da mu je otac umro „mirno u svom domu u Los Anđelesu“.

„Pisao je do poslednjih trenutaka sa svojim osobenim humorom“, naveo je Adam Koen.

U nedavnom intervjuu koji je dao za „Njujorker“ Leonard Koen je izjavio: „Spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neprijatno. To je to od mene“.

 

2mzktkqturbxy9jythmnja5mddjyjmwn2y3odbjzji1m2nhymexyjgyzi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters

„Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo““, rekao je tada Koen.

Koen je rođen 21. septembra 1934. godine u Montrealu. Počeo je da piše još 1951, a svoju prvu knjigu pesama „Let Us Compare Mythologies“ objavio u Montrealu 1956. godine.

Privučen poezijom i kompozicijama Boba Dilana odlučio je da postane muzičar u vreme kada je već uveliko zahvaljujući svojim knjigama poezije i proze, uživao ugled u književnim krugovima.

Neki od njegovih najvećih hitova su „Suzanne“ i „„I’m Your Man““, a prošlog meseca objavio je 14. album pod nazivom „You Want it Darker“.

Album „Popular Problems“, tada 80-godišnjeg Leonarda Koena, spada u kategoriju „probranih umetnika“ kojima poodmakle godine nisu smetale da snime odličan materijal.

Tajnu Koenove muzičke dugovečnosti verovatno najbolje objašnjava činjenica da je oduvek bio mudar tekstopisac.

rwuktkqturbxy9kzja0zgzhowu1nmjkzme1mmjhmja0ymu5njm1mzrkzs5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters Opraštanje od velikana

„Bio je poštovani pesnik i pre nego što je svoje stihove preneo u pesme krajem 1960-ih, a poznato je da pesnici duže zadržavaju kreativnu vitalnost od ‘običnih’ muzičara“, navodi londonski list „Gardijan“ koji je povodom objabljivanja tog Koenovog albuma sačinio listu muzičara koji su potkraj života svetu podarili odličnu muziku.

Tokom karijere objavio je 14 albuma i dobio je oko 40 nagrada, što za poeziju, što za muziku.

U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2008, a Gremi za životno delo dobio je 2010. godine.

Zastave na pola koplja

Kanadski premijer Džastin Trudo oglasio se na Tviteru povodom Koenove smrti:“Ničija muzika nije zvučala kao Koenova. Nedostajaćeš i Kanadi i svetu“.

U Montrealu su gradske vlasti naložile da se zastava spusti na pola koplja, preneo je AFP.

Izvor: Blic , Tanjug , | 11. 11. 2016

_________________________________________________________________________________

 

 

U SAMOĆI SMO LJUDI…

TAMOiOVDE-logo

U ČOVEČANSTVU SMO METEŽ

VUK

I

Kao da će kraj avgusta.

Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo.

Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.
Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II
Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.
Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.

Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III
I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć?
Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

IV
Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.
Uši sam zalepio lišćem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata.
Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.

V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protiče reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu.
Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

VI
Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muči. Naleteo je na zasedu, a nešto nije dovršio, nešto važno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parčetom želje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlačio je život da ga ne vuče na ledjima, izgužvan i u ritama.
Postoji umešnost nadmoći. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji veština opreza. Možda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Još je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt događa drugima.

VII
Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre?
Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.
I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII
U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.”
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti.
Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka.
Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

IX
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.
Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba.
Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

X
Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigosu.
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – nas zavičaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.

XI
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat.
Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII
Vuk je mahao glavom kao da nešto otresa.
Hteo je da kaže: ” Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i šalitru.”
I hteo je da kaže: “U ponekom još potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala što ste razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.
I hvala što ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom”.

XIII
Jos uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: “Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.
Hteo sam da mu kažem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad uzdišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menažerija”.

XIV
I hteo sam da kažem: “Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.
Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svećan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: vi ”.
Hteo je, valjda, da kaže: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.
I hteo je da kaže: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist”.

XV
Hteo sam da mu kažem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nesto čime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde žmureći. Umrite mimo mene”.
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da će živeti zato sto je bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strašno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja.
Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše.
Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.

XVII
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da vidim ko će.
Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim,
da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.
Miroslav Antić

_________________________________________________________________________________________

DALEKO U NAMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

DALEKO U NAMA

75001_10151332172609000_1564766748_n

Foto:natasamiljanovic.wordpress.com

Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu.

Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih.

Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka.

U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje.

U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe.

Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama.

___________________________________________________________________________________________

Vasko Popa
29. juna 1922. godine rođen je srpski pisac Vasko Popa, član Srpske akademije nauka i umetnosti, jedan od najvećih pesnika srpske književnosti u drugoj polovini 20. veka.

images-2013-5483441_751711845Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.

Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije.

Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.

Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.

Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923-2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.
Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________________

IZMEĐU IGARA

Niko se ne odmara

Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce

A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako

A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake

A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže

A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočeka

Niko se ne odmara

***

vasko-popa-sa-suprugom-hasom

Foto:secanja.com

OČIJU TVOJIH DA NIJE

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.

***

PRE IGRE

Zаžmuri se nа jedno oko
Zаviri se u sebe u svаki ugаo
Pogledа se dа nemа ekserа dа nemа lopovа
Dа nemа kukаvičijih jаjа
Zаžmuri se i nа drugo oko
Čučne se pа se skoči
Skoči se visoko visoko visoko visoko
Do nаvrh sаmog sebe
Odаtle se pаdne svom težinom
Dаnimа se pаdа duboko duboko duboko
Nа dno svogа ponorа
Ko se ne rаzbije u pаrаmpаrčаd
Ko ostаne čitаv i čitаv ustаne
Tаj se igrа.

***

LJUBAV NA PRVI POGLED

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo

Sveo sam se
Na tvoju osovinu

Savsam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

***

POREKLO LJUBAVI

Čekam sunce na klupi u parku
Preko puta od moga stana

Pratim hod oblaka na nebu
I zagrljenih parova
Na stazi između borova

Čitač novina s drugog kraja klupe
Prati hod mojih pogleda

Ljubav nije oduvek postojala
Nju je znate izmislila sirotinja

Da bez dukata dođe
Do slatke ženske brave
I pravog muškog ključa

***

RUŽOKRADICE

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice

Ružokradice se privuku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice

Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

SEMENA

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće

***

VRATI MI MOJE KRPICE

Vrati mi moje krpice
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu
8
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš
12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje!

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

 

 

DO RATA I BEZ ATENTATA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine u Sarajevu je nacionalni revolucionar iz organizacije „Mlada Bosna“ Gavrilo Princip, ubio austrougarskog nadvojvodu, prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Austro-Ugarska je iskoristila taj događaj da Srbiji postavi ultimatum, optužujući je, neosnovano, da stoji iza atentata. Pošto je Srbija odbacila ultimatum, Austro-Ugarska joj je objavila rat i napala je, čime je započela Prvi svetski rat. Prethodno je na Ferdinanda bombom atentat pokušao Nedeljko Čabrinović, bezuspešno.

Atentatori su pohvatani i osuđeni: Veljko Čubrilović i Danilo Ilić na smrt, a Princip, Čabrinović i Trifko Grabež kao maloletnici na 20 godina robije, ali su ubrzo umrli pod torturom u tamnici u Terezinu u Češkoj, ne dočekavši raspad Austro-Ugarske i oslobođenje njihove zemlje.
Izvor:rtv.rs

_____________________________________________________________________________________________________

POSLEDNJA ISPOVEST GAVRILA PRINCIPA
Šta je mladi atentator ispričao Martinu Papenhajmu u tvrđavi kazamatu 1916. godine. Inteligentan čovek, duševno zdrav. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega porazno delovale. Želeo da umre za ideju

Zatvor u kome je bio smesten Gavrilo Princip

Tvrđava kazamat, Gavrilo Princip

MNOGI su mislili da je Princip jedno dete, zaključio je sažaljivo psihijatar dr Martin Papenhajm, jedini čovek iz spoljnjeg sveta kome je 1916. dozvoljeno da uđe u tvrđavu kazamat Terezijenštat i razgovara s atentatorom na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Tri dana uoči razgovora s lekarom Gavrilo Princip je skinut sa zida tamnice sa koga je doslovno visio kao na raspeću, jer su mu ruke bile u visoko učvršćenim okovima.
„Novosti“ objavljuju delove zaboravljene zabeleške dr Papenhajma, koje su poslednja zabeležena ispovest mladića koji je verovao da će pucnji na Vidovdan 1914. pokrenuti revoluciju među svim porobljenim Slovenima.

– Princip je odavao utisak fanatika i karakternog čoveka – zabeležio je dr Papenhajm. – Ljubav prema svom narodu pokazivao je u svakoj prilici. Bio je inteligentan čovek, duševno zdrav. Žalio se se što u zatvoru ne može ni sa kim da govori. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega su porazno delovale. Tešio se da bi do svetskog rata došlo i bez njegovog atentata. Nikada nikog nije optuživao. Govorio je da je atentat bio njegova zamisao u koju je uvukao sve svoje drugove. Uvek sam imao utisak da govori istinu. Princip je istorijska ličnost i zadovoljan sam jer sam razgovarao s njim.
rep-gavrilo-MALAPsihijatar je utvrdio da je Princip odmalena bio usamljenik, ćutljivi idealista, koji je živeo u svetu knjiga i velikih ideja o slobodi.
– Najviše pati zato što nema šta da čita – zapisao je Papenhajm. – Noću spava po četiri sata. Kaže da uvek sanja.
Principove rečenice, koje je beležio psihijatar, bile su kratke i iskidane, baš kao i njegovo telo koje je razjedala tuberkuloza i žive rane na grudima i ruci, od prebijanja i mučenja.
– Rane su se pogoršale, mnogo gnoje, on bedno izgleda – zapisao je dr Papenhajm. – Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo jer je bio isuviše slab.
Utamničenom Principu su bile uskraćene sve informacije iz spoljnog sveta, naročito zbog poraza koje je Austrija trpela 1914-1915. godine na srpskom frontu. Prve vesti dobija tek kad je Srbija okupirana, a njih oseća kao najteže mučenje.
– Čuo sam tragične vesti da Srbija više ne postoji – zabeležio je Papenhajm. – Teško mom narodu. – Imao sam ideale, a sada je sve srušeno.

RAZOČARAN AUSTRIJOM
– STARIJIM generacijama govorili su o slobodi koju treba da dobiju legalnim putem od Austrije, ali mi ne verujemo u takvu slobodu – govorio je Princip dr Papenhajmu, razgočaran u nade starijih generacija Srba.

Devetnaestogdišnji atentator je u vreme razgovora već bio u bunilu od strašnih bolova i ispovedao se lekaru svestan da neće dugo živeti. Govorio je s velikom ljubavlju i poštovanjem o porodici u Grahovu,mirnim i vrednjim ljudima, koje nikada nije opterećivao svojim političkim idejama. U tamnici se s tugom setio i neostvarene đačke ljubavi.
– Upoznao sam je u četvrtom razredu gimnazije, ali to je bila idealistička ljubav, nikad je nisam ni poljubio – sećao se Princip.- Moja ljubav nije prestala, ali joj nikad nisam ni pismo napisao.
Te sudbonosne 1911. godine on u Sarajevu učestvuje u demonstracijama, zbog čega postaje nepoželjan u školi.
– Čitao sam mnogo socijalističke, anarhističke i nacionalističke spise – sećao se Princip.- Bio sam u prvom redu učenika i profesori su se rđavo ponašali prema meni. Napustio sam školu u Sarajevu i otišao u Beograd ne javljajući se nikome.
Otac i stariji brat u početku nisu želeli da mu šalju novac za školvoanje u Srbiji, ali su kasnije popustili pred njegovim molbama. Uoči Prvog balkanskog rata 1912. on se uputio ka Prokuplju, gde se nalazio regrtuni centar četnika.
Našli da sam slab i odbili me – kazao je Princip.
Tu ranu na duši Princip nikad nije preboleo, primetio je psihijatar. U Beogradu se družio sa sličnim mladim strastvenim Srbima iz Austrije, od nacionalista do anarhista, koji su sanjali o revoluciji. Mladalački Principov ideal bilo je jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca u sopstvenoj državi, republici.

SANJAO REVOLUCIJU
SVAKE noći sam snivao da sam anarhista, da se rvem s policajcima – pričao je Princip lekaru o vremenu uoči atentata.- Mnogo sam čitao o ruskoj revoluciji, o borbama, uživeo sam se u tu ideju. Smatrao sam da su školske stvari prozaične, bezvredne.

U razgovoru s dr Papenhajmom on priznaje da je 1913. želeo da izvede atentat na austrijskog guvernera Bosne, generala Oskara Poćoreka, ali da ga je osujetio odlazak u bolnicu.
– Mislio sam da se atentatima skreće pažnja inteligenciji, da najpre među inteligentnim ljudima treba stvoriti raspoloženje za revoluciju i oslobođenje, a tek posle među masama – prizano je Princip.
Kada je u martu 1914. osamnaestogodišnjak čuo da austrijski prestolonaslednik dolazi u Sarajeveo, ponovo je počela da ga opseda grozničava ideja o atentatu.
– Mislio sam da će izbiti revolucija ako Austrija zapadne u težak položaj – pričao je Princip.- Nisam želeo da postanem heroj, hteo sam samo da umrem za svoju ideju.
Ispovest dr Papenhamu prekinulo je Principovo očajno zdravstveno stanje. Gnojnu nelečenu ranu na ruci zahvatila je sepsa, a Beč se pravio gluv prema molbama za amputaciju. Kad je odobrenje za operaciju najzad stiglo lečenje se pretvorilo u agoniju koja se otegla do aprila 1918.godine. Kad je umro, Princip je imao samo oko 40 kilograma.
Boris SUBAŠIĆ
Izvor:V. Novosti

_____________________________________________________________________________________________________

JEDINA SAČUVANA PESMA GAVRILA PRINCIPA: Ove stihove je noktima urezao na zid zatvora!

Pesma je prvi put objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u „Zvonu“, pod naslovom „Sarajevski atentat 1914“

Nakon što je ubio austrougarskog prestolonaslednika, Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip je uhapšen i bačen u zatvor u Terezinu. Princip je tamo napisao svoj jedini literarni rad, koji je nosio političku poruku.

S obzirom da je znao da iz te tamnica nikada neće izaći, Gavrilo Princip je ove stihove urezao sopstvenim noktima na limenoj činiji, objavio je “24 sata”. Sa druge strane, neki kažu da je stihove napisao kašikom, i to šifrovanom robijaškom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatočenicima.

Atentat-Franc-Ferdinand-1Sarajevo, 1914

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
“Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!”
(Telegraf.rs)

_____________________________________________________________________________________________________

SVOJIM OČIMA SAM GLEDAO KAKO UMIRE GAVRILO PRINCIP

Potresna ispovest Luidija Pozeka iz istarskog gradića Savudrije koji je robijao zajedno sa Gavrilom Principom u zloglasnom zatvoru „Terezin“ u Češkoj

U malom primorskom gradiću Savudrija u Istri sve do nedavno živeo je čovek koji je sa Gavrilom Principom, sarajevskim atentatorom koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, robovao zajedno u zloglasnom zatvoru Terezin u Češkoj.
Kako je nedavno zabeležila i hrvatska štampa, Luidi Pozek, skončao je u poznoj starosti, a jedini je čovek koji je preživeo robijaški pakao i koji je gledao kako umire Gavrilo Princip, njegov drug iz zloglasne tamnice, kazamata u Terezinu.
Starac Luidi Pozek, ribar i težak po zanimanju, živeo je maloj kamenoj kućici na obali mora u Savudriji. Gotovo ceo život proveo je sam ovde uz more, ribe i galebove.
Zanimljiva je prica Luidija Pozeka o tome kako je i zašto dospeo u tada jedan od najpoznatijih svetskih zatvora za politicke osuđenike i kako je upoznao Gavrila Principa, koji je, kao gimnazijalac, iz patriotskih pobuda usmrtio, austrougarskog prestolonaslednika. Pozek je isprićčao da je još 1915. godine u austrijskom gradu Grac, sa svojim kolegama železničarima, organizovao demontracije i proteste. Uhapsila ga je austrijska policija i organizovano mu je suđenje. Bio je osuđen na četiri godine „teške tamnice“. Odveden je u zatvor negde daleko, za koji mu je jedan austrougarski žandarm rekao „da otuda nikada neće živ izaći“! Kaže da se seća da je uz stražare do zuba naoružane doveden pred velike zidine nekakve trvđave koja je ležala uz reku. „Dovode me u pakao“. Pomišljao je u sebi, jer je sve u ovom kazamatu izgledalo veoma zastrašujuće. Saznao je od stražara da je doveden u tada čuveni i zloglasni kazamat za političke zatvorenike Terezin u Češkoj, Austrougari su ga „germanizovano“ zvali – Terezinštad.
Luidi Pozek je ispričao da je posle nekoliko dana boravka u Terezinu primetio suvonjavog mladića, koji je licio na ljudski kostur. Bio je to Gavrilo Princip.
Mladić iz Bosne bio je izmasakriran svuda po telu, pa čak i po licu – Na licu mladića, umrljanom tragovima krvi i dubokih posekotina, zjapile su crne i crvenkaste žive rane, koje su svedočile o zverskim mučenjima. On se izdvajao od ostalih zatvorenika upravo zbog tragova od batina i mučenja, bio je živi leš.
– Sreo sam Gavrila Principa prvi put u zatvorskoj ambulanti. Tek pošto me zatvorski lekar pregledao zbog problema sa neuhranjenošću i teškim kašljem koji je odavao utisak da sam možda zaradio tzuberkulozu ili najmanje upalu pluća od spavanja na golim daskama i u vlažnim ćelijama punim krupnih miševa i drugih životinjica koje žive i obitavaju u otpadnim vodama i kanalizacijama, usudio sam se da pitam lekara – ko je ovaj izmasakrirani i do smrti izmučeni mladić?
„To ti je zemljak“, odgovorio mi je lekar, a na moje iznenađenje i pitanje: „Kakav zemljak“, on mi reče – Gavrilo Princip! Za to ime sam čuo, a odmah sam se zapitao – pa, to je čovek koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda. Zbunjen i iznenađen ovim odgovorom, bez reči sam napustio zatvorsku ambulantu, kaže Luidi Pozek.
On je ispričao da je osećao veliki bol i ranu zbog stanja u kome je bio Gavrilo Princip i postupanja prema ovom mladiću, pa je počeo da se interesuje „za zemljaka“, tražio je da ga i poseti i porazgovara sa njime, ali mu nije bilo dozvoljeno.
Pričao je da je Gavrilo Princip bio zatočen u samici, gde je polagano umirao od gladi i bolesti, prebijan sistematski, bukvalno svakodnevno. U vlažnim ćelijama, punim glodara, na golim daskama obitavali su robijaši u zloglasnom Terezinu. Gavrilo Princip je bio u samici. Nešto, što je pre bilo splačina nego čorba robijašima je deljeno svaki treći dan, a Gavrilo Princip je dobijao hranu tek svaki peti dan. Mučen je zverski na raznorazne načine, a „specijalitet“ zatvora bilo je mučenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranavljeno mlado telo!
Luidi Pozek je ispričao da nikada sa Gavrilom Principom nije uspeo da razgovara, ali je sa njime ipak uspeo da uspostavi kontakt.
– Zatvorski lekar je bio fini čovek, imao je nešto humano u sebi, pa je lako uspostavljao kontakte sa nama, političkim zatvorenicima, i uvek težio da nam pomogne. Često sam sa zatvorskim lekarom pričao o Gavrilu Principu, zamolio sam lekara da pozdravi Gavrila Principa i da mu kaže koju reč o meni, njegovom zemljaku. I na moje veliko zadovoljstvo, lekar je pozdravio Gavrila i ispričao mu o meni. Gavrilo mi je poručio preko lekara „da mu je teško što nema prilike da razgovara samnom“. Bio sam veoma srećan Gavrilovom porukom upućenoj meni, ali sam i dalje imao neodoljivu želju da lično porazgovaram sa čovekom za koja je tih godina znao ceo svet, a čiji mladi život se polako gasi u zatvorskoj ćeliji u Terezinu, u paklu koji se zvao zatvor – kaže Luidi Pozek.
– U zatvor u Terezinu sam došao krajem 1915. godine, tamo je već bio zatočen Gavrilo Princip. Video sam ga više puta 1916. godine, a pamtim i susrete sa njime 1917. godine. Tako je jednom te godine, dok su ga nosili iz zatvorske ambulante, ja sam mu se sasvim približio i neprimetno sam mu se javio rečima: „Ja sam tvoj zemljak…“.
Gavrilo je izgovorio par nerazumnih reči, hteo je nešto da mi kaže, ali sam bio siguran da više nije imao snage da to i izgovori. Bio je živi leš, sa ne više od tridesetak kilograma. Znao sam da neće još dugo živeti. I tako je, nažalost, i bilo – ispričao je Pozek.
Ovaj istarski ribar je gotovo tri godine gledao kako umire čovek koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu celom svetu pokazao da mora doći kraj austrougarskom ropstvu i austrougatrskoj tiraniji, kojoj je odvajkada trn u oku bila – Srbija.
Luidi Pozek kaže na kraju svoje neverovatne ispovesti da nikada nije ni pomišljao da će izaći na slobodu iz pakla Terezina. Na njegovu sreću, to se dogodilo početkom 1918. godine, kada mu je saopšteno da napusti Terezin. Opraštajući se od svojih zatvorskih kolega, uprkos sreći da je dočekao slobodu, bio je tužan zbog Gavrila Principa, koga nije uspeo da poseti i sa njime porazgovara. Tražio je prilikom izlaska iz zatvora da ga poseti makar na trenutak, ali na njegovu žalost to mu nije bilo dozvoljeno. Ipak, uz mito zatvorskom stražaru, uputio je preko njega svoj poslednji pozdrav Gavrilu Principu.
Samo nekoliko dana po dolasku u zavičaj, u rodnu Savudriju, u aprilu 1918. godine pročitao je u novinama da je umro Gavrilo Princip, sarajevski atentator, čije ime je zauvek zabeleženo u novijoj istoriji. Naravno, nije u novinama pisalo o zverskim mučenjima Gavrila Principa.
A na samrti, Gavrilo Princip je ispisao svoje poslednje reči na zidovima ćelije u Terezinu, kao rodoljubivu poruku generacijama koje će ga se sećati sa poštovanjem:
„Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu“!
Piše: Mujo Bjelopoljac/Izvor:svedok.rs

______________________________________________________________________________________________________

Sarajevski atentat u režiji Beča
Milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biće prikazan TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kome se ne krivi Srbija za pripremu i početak rata, već Austrougarska

ojgen-kneht-kao-gavrilo-princip

Glumac Ojgen Kneht u ulozi Gavrila Principa (Foto Pres-služba ZDF-a)

U jeku rasprava o krivici i krivcima za izbijanje Prvog svetskog rata, iduće nedelje će milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biti prikazan igrani TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kojem se, za razliku od stava većine tamošnjih istoričara, Srbija ne optužuje da je vinovnik atentata, a time ni ne krivi za početak ratnih operacija na Starom kontinentu.

Premda je reč o trileru čija se filmska priča tek oslanja na istorijske ličnosti i događanja, pri čemu detalji mahom ostaju daleko od istorijskih činjenica, čini se da će ovaj TV film više doprineti da nemačka i austrijska javnost razumeju tadašnje stvarne događaje, nego sve stručne replike na nova tumačenja anglo-američkih, austrijskih i nemačkih istoričara koji uoči stogodišnjice atentata podvrgavaju reviziji definiciju Versajskog (mirovnog) ugovora, po kome Nemačka i Austrougarska snose isključivu krivicu za izbijanje svetskog sukoba. Triler proslavljenog austrijskog režisera Andreasa Prohaske usredsređuje se na sudbinu Lea Pfefera, istražnog sudije u postupku protiv sarajevskih atentatora, to jest na pritiske kojim je carski Beč izložio svog istražitelja ne bi li on „rutinski” potvrdio unapred osmišljenu tezu – da je vlada u Beogradu bila naručilac atentata na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Ideja za scenario filma koji će iduće srede biti prikazan u glavnim večernjim programima na prvom kanalu Austrijske radio-televizije (ORF) i Druge nemačke televizije (ZDF) potiče iz romana o istorijskim akterima sarajevskog atentata koji je austrijski književnik srpskog porekla Milo Dor (Milovan Doroslovac) napisao davne 1982. godine.
Međutim, za razliku od originala, u kome kosmopolita i humanista Dor opisuje sudbine „malih ljudi” koji postaju žrtve vremena, sudbine i nezajažljivih apetita velesila, TV film se usredsređuje na borbu hrabrog pojedinca protiv državne sile koja zahteva unapred definisane istražne rezultate da bi opravdala dugo pripremanu agresiju, a pri tom izbegla da bude proglašena agresorom.

scena-iz-filma-atentat,-sarajevo-1914

Scena iz TV filma „Atentat, Sarajevo 1914” (Foto Pres služba ORF-a)

„Želeo sam da izbegnem ’romantiku’ carskih uniformi koja prati bezmalo sve igrane filmove na temu nekadašnje monarhije i budi maštanja gledalaca… Umesto toga sam prikazao ružno lice onih koji su odlučivali o ratu i miru, ali i snishodljivu poslušnost njihovih sledbenika i službenika”, izjavio je Prohaska.

Uvidom u sadržaj filma stiče se utisak da je režiser uspeo u svom naumu. U njegovoj verziji, istražitelj Leo Pfefer shvata da je krivac za atentat unapred određen i pokušava da ospori verodostojnost od policije iznuđenih priznanja, po kojim su atentatori delovali po nalogu Beograda. Pfefer otkriva strašnu istinu o pretećem ratu i pokušava da ga spreči tako što će obavestiti nadležne i javnost o „montiranoj” istrazi.
Kada ni najveća ucena ne pokaže rezultate – policija u Sarajevu hapsi sina lepe srpske udovice Milunke, istražiteljeve ljubavnice i preti Pfeferu da će i sin biti optužen za učešće u atentatu ako ne prihvati zahtevanu verziju krivice – istražitelj završava karijeru kao milioni Evropljana u Prvom svetskom ratu, u blatnjavom rovu na liniji fronta…
Milo Dor je u svom romanu drugačije opisao događaje. U njegovoj verziji se Milunka zove Marija i žrtva je „ratnog ludila” koje će desetkovati kontinent, baš kao i Leo Pfefer. On će, kao milioni carskih podanika u crno-žutoj monarhiji, podleći pritisku pretpostavljenih i odustati od istine, shvatajući da je slamka u moćnoj struji Dunava. Ipak, ni drama Dorovog romana ne zaobilazi najbitniju činjenicu – da je Beč režirao povod za ratni sukob sa Srbijom.
U svakom slučaju, čini se da je uspeo naum proslavljenog književnika i prevodioca Mila Dora da istorijskim romanima, poput Ive Andrića, ukaže širokoj javnosti na istorijsku istinu, i to efektnije od istorijskih naučnih dela. Njegova priča će izvesno imati više uticaja na „obične ljude” nego sva naučnoistorijska istraživanja i ubeđivanja, sažeti je zaključak recenzije pozorišnog komada u nemačkim i austrijskim medijima, od lista „Frankfurter algemajne” do bečkog „Prese”.
Nažalost, Dor neće saznati koji je efekat imala njegova priča – preminuo je 2005 – ali će ostati zapamćeno da je doprineo novoj popularnosti stava da se poroci pobeđenih huškača rata ne smeju pravdati. Upravo ovaj stav Dor je izneo prilikom jednog od poslednjih susreta sa autorom ovih redova, sredinom devedesetih godina, u Beču.

U starobečkoj kafani „Humel”, nedaleko od njegove kućne adrese, Dor je izvadio cigaru tipa „virdžinac” iz futrole, omiljenu marku austrougarskog cara Franje Josipa, koja se do danas proizvodi u Austriji. Na čuđenje da i on puši cigaru marku koja je bila simbol Šenbruna, Dor je tada rekao: „Legitimno je pravo pobednika (mislio je na to što je potomak Srba) da uživaju u porocima pobeđenih ako ti poroci ne izazivaju krvoproliće.”
Miloš Kazimirović
objavljeno: 18.04.2014.
Izvor:politika.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________