DVADESET PRVI…
Nečisti mač i krst bogougodnika,
Već dugo iste ruke svetom pronose.
Tuđim se bolom hrane horde silnika
I svojom rukom plaste tuđe otkose.
Foto ilustracija Bora*S
U očima im siti vuci glad glođu
I kosti ratnika slobode izmišljene.
Drsko braneći krezubog zverinja vođu,
Ne plašeći se ni ljudi ni vaseljene.
Što sila biva veća čovečnost je manja.
Nebo bez oblaka, a dan noći sličan,
Svaki korak dalje porazom odzvanja,
Zverinju i plenu isto je bezličan.
Anđelko Zablaćanski
Obratite pažnju na oblake.
Ovako sam video 15. julsko jutro 2022. Bora*S
Oni će vas mnogočemu naučiti.
TI DANAS POLAZIŠ U ŠKOLU…
HIMNA
1.
Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
Još kod Defoa, u “Robinzonu”, naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost.
Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno, prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen. Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno, prete ti da ćeš biti smrvljen.
Sve među sobom ima nekakve iskonske i opake račune. Ali ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
Foto ilustracija: Ana M.
2.
Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.
Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.
Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.
3.
Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da svojim presavijenim jezikom govore tvoju sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od papira, beleže tvoje dane.
Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe, rođeni moj.
Kažu: “Mora da se dogodi nesrećan slucaj, da se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo.”
Ovo je srećan slučaj što jedan otac i sin, ležeći ovako na leđima, vide kroz krov i kroz oblake i kroz tamu, ove noći čitavu večnost u nebesima.
4.
Sećaš se onoga što sam ti pisao iz Ura. Prepisano sa ruševine: “Život je spor, kao oranje pomoću igle, a smrt je brza, kao voda sto nestaje u pesku.”
Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim azbukama. Izaberi najdužu. Najtežu. Pronađi takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo. Azbuka sa milijardu milijardi znakova.
I neka u svakom od njih, kao rumena semenka, bude po jedno tvoje malo srce.
Onda izađi u neko vedro veče, izađi ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione.
Miroslav Antić
Ovo je pesma jedne košulje,
zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu štipaljku, i glasi:
Foto ilustracija: Bora*S
Držiš me na ovoj ljuljašci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu.
Zahvaljujući tebi moći ću malo da se našalim sa stokom i živinom u ovom dvorištu.
Nadimaću se.
Raskopčaću svu dugmad na svom platnenom telu.
Celo prepodne biću zastava koja rukavima šamara vetar i miriše na sapunicu i nebo.
Drži me čvrsto, ali nemoj da mi zavidiš. Mene popodne peglaju.
Novi Sad, 1954.
Miroslav Antić
JABUKA
Jabuka jedna neobrana
još se drži na grani.
Tako je zrela, tako je sočna,
da oči naprosto mami.
Foto ilustracija: Bora*S
Nitko ne gleda opalo voće,
nogama gaze po njemu.
I svi se upinju, svi imat hoće
tu sladost osamljenu.
Palo je lišće, pale su kiše
i snijeg već po njoj pada.
A ona blista u goloj krošnji
k’o sunce iznad grada.
O što li misli u svojoj ljepoti,
ta zavisti crvena meta?
Možda se njena nebeska rumen
doziva utrobe cvijeta?
Foto ilustracija: Bora*S
Penju se djeca, klipaju starci,
vjetru se rose zubi.
Još nitko ne prođe a da se na nju,
kamenom ne baci grubim.
I svijet se kupi, rukave suče,
„Tresite!“-naređuju vlasti.
A ona stoji, žarom boji,
niti ne misli pasti.
Padoše sjekire, padoše riječi,
uz krik se stropošta deblo.
I gle, sve oči padoše k zemlji,
a jabuka padne u Nebo
Enes Kišević
Goran je 15 godina u invalidskim kolicima, a u svoju knjižicu je upravo upisao 1014. skok padobranom
Skakanje padobranom ne bi menjao nizašta, jer za njega ne postoji bolji osećaj nego kada adrenalin struji venama dok plovi slobodnim nebom.
Da je u pravom smislu Faca kako ga zovu, potvrdio je nedavno Goran Todorović, bivši pripanik 63. padobranske brigade Vojske Srbije, koji je poslednjih 15 godina u invalidskim kolicima, kada je uspeo da izvede pet tandem padobranskih skokova sa visine od 6000 metara. Da bude još sjajnije, one je te skokove realizovao u jednom danu.
– To se desilo na aerodromu “Bovec” u Sloveniji. Moj tandem instruktor ovom prilikom bio je iskusni pilot Nejc Jurčec. Na zemlji je temperatura dostizala 30 stepeni Celzijusa a sa visine od 6000 metara odakle smo se vinuli u nebo bilo je čak 10 stepeni ispod nule. Velika temperaturna razlika, kod nas padobranaca, vatru u venama dodatno raspaljuje – kaže Goran.
To što je u invalidskim kolicima Facu ne sprečava da uspešno radi ono što najviše voli a to je padobranstvo. Kako sam kaže, skakanje padobranom ne bi menjao nizašta, jer za njega ne postoji bolji osećaj nego kada adrenalin struji venama dok plovi slobodnim nebom.
– Slobodni pad od 90 sekundi u kanjonu planina visokih preko 2000 metara, ne bih menjao nizašta. Jer to je sloboda duha koja ne poznaje granice. Možda bi nekom delovalo previše, ili bi osećao umor, ali sam kod trećeg skoka, neumorno, prestigao tandem pilota nestrpljivo čekajući ispred aviona željan ponovnog hodanja po oblacima. Granice postoje samo one koje sami sebi postavimo. Potrebno je samo verovati i desiće se ponovo, iznova i iznova. – dodaje naš sagovornik.
Faca je ovom prilikom, uspešno izvevši pet tandem skokova, u svoju knjižicu upisao i 1014. skok padobranom.
Da podsetimo, nakon nesreće koja mu se dogodila pre 15 godina na vojnom aerodromu u Nišu prilikom skoka sa 1.200 metara, kada mu se umrsio padobran nakon čega je udario u zemlju brzinom od 120 kilometra na čas, ostao je u invalidskim kolicima.
– Rekordnih pet skokova u jednom danu sa 6000 metara poklanjam Gorskoj službi spasavanja Srbije, 63. Padobranskoj brigadi, 72. Jurišnoj brigadi, PTO “Kobre”, Vojnoj policiji, SAJ MUP-a Srbije, mojoj braći padobrancima i pilotima iz Slovenije. Hvala neumornim ljudima što pomažu da ponovo hodam po oblacima – kaže Faca.
Izvor: volimsrbiju.com
_______________________________________________________________________________________
MUŠKARAC I ŽENA
Muškarac je najuzvišenije stvorenje.
Žena je najdivniji ideal.
Bog je stvorio presto za muškarca;
Za ženu oltar.
Presto slavi;
Oltar sveti.
Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava;
Ljubav oživljava.
Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje;
Suze smiluju.
Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje;
Martirijum uzdiže.
Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.
Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neopisiv.
Težnja muškarca je najviša slava.
Težnja žene je krajna vrlina.
Slava čini sve što je veličastveno;
Vrlina čini sve što je božanstveno.
Muškarac je kod.
Žena je jevanđelje.
Kod popravlja;
Jevanđelje usavršava.
Muškarac razmišlja.
Žena sanja.
Razmišljati znači imati u glavi larvu;
Sanjati znači imati na čelu aureolu.
Muškarac je okean.
Žena je jezero.
Okean sadrži biser koji kiti;
Jezero je pesma koja zadivljuje.
Muškarac je orao u letu.
Žena je slavuj što peva.
Leteti znači gospodariti prostorom;
Pevati znači osvajiti Dušu.
Muškarac je hram.
Žena je sakrarijum.
Pred hrmom skidamo kapu;
Pred sakrarijumom klečimo.
Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava;
Žena, gde nebo počinje.
Viktor Igo
_____________________________________________________________
Na svakih 29 dana Zemljin satelit iznova izvodi svoju drevnu predstavu na nebu. Šta su Mesečeve mene i kako ih vidimo?
DAN 1.
Ovomesečna predstava počinje u mraku. Mlad mesec izlazi na pozornicu leđima okrenut publici, postavljen između Zemlje i Sunca, kao Karađoz u pozorištu senki. Na glavnu scenu, u zenit iznad našeg meridijana, postavljen je već oko podne. Tokom narednih mesec dana doći će na suprotnu stranu svoje putanje oko planete, gde će biti pun i ponovo se vratiti na početni položaj u odnosu na Zemlju.
DAN 2.
Dan kasnije počinje da se javlja uzan, ali svakog dana sve širi srp meseca. Sada je osvetljeno oko tri odsto njegove suve, kamene površine. Zemljin satelit je tamno telo koje ne zrači svetlost, ali je jedna njegova strana uvek osvetljena Suncem. Pošto Mesec kruži, taj deo, posmatrano sa Zemlje, svakog dana izgleda drugačije. Predstava na nebu naziva se menama ili fazama meseca.
DAN 3.
Srp meseca postaje sve veći – osvetljeno je oko osam odsto Mesečeve površine. Sada mesec na nebo izlazi ujutru, a zalazi uveče oko 20 sati, pred Sunčev smiraj. U narednim danima sve kasnije će izlaziti i kasnije zalaziti, postajući prava noćna ptica. Sunce, međutim, zbog nagiba Zemljine ose, u ovo doba sve kasnije izlazi, ali ranije zalazi, tako da je svaki sledeći dan kraći za oko tri minuta.
DAN 5.
Ugnuta strana srpa, između takozvanih rogova, postaje sve više prava, a na Mesecu se, kako nastavlja put, sve više vidi njegov osvetljeni deo. Ostatak je u mraku, ne zato što ga od Sunca zaklanja Zemlja (što se događa samo pri pomračenju Meseca i moguće je samo kad je pun), već zbog geometrije položaja.
Mene su samo predstava za publiku na Zemlji – Mesečev deo koji obasjava Sunce.
DAN 7.
Mesec je stigao do prve četvrtine, što znači da Sunce osvetljava pola njegove površine. Osvetljeni srp nije više ugnut, a linija nazvana terminator je prava. Međutim, dok je rastao, ljudi u publici su mogli da nazru kratere i na tamnoj strani – to je posledica svetla iz gledališta, odnosno svetlosti odbijene sa Zemlje, koja zbog njene veličine nije zanemariva. Takozvana puna Zemlja, kako se vidi na Mesecu, svetli 80 puta jače nego pun Mesec na Zemlji.
DAN 15.
Pun Mesec. Ili, uštap.
Izlazi u sumrak i uvek svetli sve do jutra.
Penje se polako do visine od oko 40 stepeni iznad horizonta.
U zenitu je oko ponoći.
Zadivljeni gledaoci prema njemu mogu da nameste satove.
DAN 18.
Osvetljena strana se polako okreće, a Mesec sve kasnije izlazi i kasnije zalazi, da bi, kad ponovo bude mlad, izašao ujutru. Dok se polako smanjuje, sve više se penje na horizontu. U zenitu stiže čak do 56 stepena. Inače, tada je njegova fizička udaljenost najveća i iznosi 406.033 kilometara. Mesec oko planete ne kruži po kružnici, nego po elipsi, ali to ne menja sliku na sceni i publika ne haje za to.
DAN 23.
Poslednja četvrt, kasno noću.
DAN 27.
Za posmatrača koji predstavu ne prati iz partera, nego sa jeftinijom ulaznicom stoji na dalekoj galeriji – na zvezdama nekretnicama – sve je već gotovo. Mesec je obrnuo pun krug oko Zemlje za tačno 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11,47 sekundi, što je vreme koje se naziva siderički (zvezdani) mesec.
Međutim, celo pozorište, Zemlja i Mesec, u međuvremenu su se kretali oko Sunca, na suprotnu stranu. Zato, da bi stigao u početni položaj za posmatrača na Zemlji, Mesec će morati da putuje još dva dana i pet sati, dok se ponovo ne poravna sa zvezdom. Zbirna predstava za publiku na planeti traje ceo sinodički (zbirni) mesec, tačno 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2,78 sekundi.
DAN 29.
Kraj predstave. X
Piše: Slobodan Bubnjević
Izvor: elementarium.cpn.rs
_______________________________________________________________
MART
Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
– unutra u mene.
Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
– unutra u mene.
Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.
Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.
Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
– unutra u mene.
Miroslav Antić
Zakačena za stenu koja je visoka 12 metara, u podnožju Popovog vrha kod Bele Palanke, u vazduhu visi kućica „Odmori dušu“
Sa terase ovog jedinstvenog graditeljskog objekta ili ploče koja se nalazi na samom vrhu stene vidi se veći deo Oreovačkog polja, celo selo Oreovac koje je udaljeno nekih petnestak minuta hoda od vikendice, selo Divljana, manastir Sveti Dimitrije u Divljani, selo Mokra, jedan deo Bele Palanke, Suva planina…
Za Miroslava Pavlovića iz Bele Palanke, jedna stena u podnožju brda „Popov vrh“, nadomak Oreovca, njegovog rodnog sela, oduvek je bila nešto posebno.
Osamdesetih godina minulog veka, „kad su se stekli uslovi“ Miroslav je kupio stenu. Nakon kupovine stene i okolne šume, odlučio je da na samom vrhu stene podigne kuću za odmor. I to ne bilo kakvu i ne bilo kako.
Da bi dokazao moć svog znanja u graditeljstvu (građevini), Miroslav je načinio neobičan plan i krenuo da ga realizuje na još neobičniji način.
Umesto uobičajenog podizanja od poda do krova, Miroslav je krenuo obrnutim redom, tako što je gradio, „kačeći“ kuću za odmor – od krova ka podu.
Najpre je poravnao vrh stene, odvaljujući ogromne komade teške i preko jedne tone. Potom je izlio betonsku ploču, a za nju pričvrstio krov, za krov zidove, za zidove pod, terasu… I tako je čini se inovirao gradnju „odozgo- nadole“ ili od krova do temelja.
Zadnja strana poda kućice oslanja se na stenu tek 25 centimetara, dok preostala dva i po metra „vise u vazduhu“.
Dve je godine Miroslav uz pomoć mladalačke energije i prijatelja gradio svoj san, svoje arhitektonsko i građevinsko čudo.
Gvožđe, džakove sa cementom i peskom, neophodne alate, materijale, i sve ostalo nephodno za gradnju, iznosili su stazom uz brdo do vrha stene na leđima i u rukama, bez ikakvih tehničkih pomagala.
Ljudima koji su mu prilikom gradnje pomagali, Mika je plaćao, tako što im je rad- radom vraćao.
Stena je visoka 12 metara, dok visina od podnožja stene do poda vikendice iznosi 8 metara.
Unutrašnja, useljiva površina iznosi 12, a ploča (svojevrstan vidikovac) iznad kućice zahvata dodatnih 16 kvadratnih metara . Okačena tako, kućica jednostavno nestvarno, visi u vazduhu.
Iako na prvi pogled ne izgleda lako, do ovog ptičjeg gnezda, i nije teško doći.
U Miroslavljevom stilu gradnje, opisujem i dostupnost objektu.
Od vikendice do makadamskog puta vodi pešačka staza (oko 100m vazdušne linije). Dužina makadamskog (prilaz autom) do asfaltnog puta iznosi kilometar, a potom sleduje par kilometara asfaltnog puta do Bele Palanke .
Ljudi koji su je posećivali prozvali su je „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Lastavičje gnezdo“ ili “ Kućica u steni“. A pravi naziv je „Vikendica odmori dušu“.
Već je zašao u sedmu deceniju života, no Miroslava ne napuštaju ni snovi, ni ideje a ni želja da uradi još nešto, nešto posebno, nešto što niko drugi uradio nije.
Jedna od velikih ideja, koju želi da realizuje je, da na steni dogradi još jednu ili dve prostorije. Zbog toga ovih dana proširuje stazu koja kroz šumu vodi do kućice kako bi dopremio potreban materijal za dogradnju.
Doduše, fizička snaga nije više onakva kakva je nekad bila. Sam kaže da više nije tako mlad i snažan da bi džakove nosio na leđima, ali da može još dosta toga korisnog , neobičnog, jedinstvenog i lepog uradi.
Miroslav je čovek graditelj . Puno je i svuda naporno radio. Na mnogim gradilištima u Beloj Palanci, Pirotu, Nišu i drugim mestima, bio je tražen i cenjen radenik. Slovio je za izuzetno sposobnog, kreativnog i odgovornog majstora. Radio je uspešno ne samo građevinske nego i poslove vodoinstalaterske, električarske, kamenorezačke… I danas je uspešan projektant i graditelj fontana, dizalica i strugara.
Pavlović s ponosom ističe svoju samoukost, to, da je sve te zanate i rabote naučio sam, ali i svoj trud da preuzete i započete poslove obavlja najbolje što ume i može ali da im pri tom doda sebi svojstven začin, zašto ne reći, majstorsko-umetnički stil i način.
Miroslav je i čovek prirode. Zbog toga je posle teških poslova dolazio Ovde u svoju, kako je nazvao, kućicu „odmori dušu“, da od umora predahne i obnovi snagu za nove ideje i poslove.
Ovde je priroda netaknuta, vazduh čist i okrepljujući, a pogled iz „gnezda“ puca na predivne okolne predele, sve do Sićevačke klisure i Suve planine. Provodio je ovde Miroslav puno vremena i beležio divne trenutke sa porodicom i prijateljima.
Upitah Miroslava, da li bih mogao da na par dana iznajmim ovo ekskluzivno i atraktivno viseće gnezdo.
Odgovor je bio potvrdan. I više od toga.
-Samo se javiš i uzmeš ključ…
Mada mi je za kraj ove priče skromno izrečeno “ i to je to…“, ubeđen sam da sve ovo još uvek nije sve.
Barem što se Miroslava tiče.
Bora Stanković
Za priču i fotografije o ovom izuzetnom Tamo, neizmerno sam zahvalan svojoj znatiželji, Božici Pavlović, divnoj kćeri Mikinoj i svakako glavnom junaku Miroslavu Miki Pavloviću.
___________________________________________________________________________________
FotoPlus
_____________________________________________________________________________________________
Jedna od najpoznatijih slika na svetu krije tajnu koja i danas zbunjuje naučnike
Jedan od najvećih slikara svih vremena Van Gog, iza sebe je ostavio veliki broj vrhunskih dela. Ipak, najpoznatija je svakako slika „Zvezdano nebo“ koja je u umetničkim krugovima izuzetno cenjena zbog poteza četkicom i postizanja tako žive slike neba nad južnom Francuskom.
Zvezdana noć, Foto: Profimedia.rs
Međutim, sada je ovo delo postalo izuzetno popularno i u krugovima matematičara, fizičara i astronoma, zbog jedne tajne koju krije.
Pored toga što je bio izvandredan umetnik, ispostavilo se da je Van Gog bio i naučnik, i to daleko ispred svog vremena. Jer on je još pre više od 100 godina uspeo na platnu da dočara astrofizički fenomen koji i danas naučnicima zadaje probleme – zvezdanu turbulenciju.
Ovo je još uvek neistražena pojava, kojom se naučnici tek u poslednjih par godina ozbiljnije bave, i čak se dovodi u vezu i sa Velikim praskom i nastankom Zemlje. Reč je o konceptu u fluidnoj dinamici koji je izuzetno težak za razumevanje čak i najvećim umovima.
Stvar postaje još fascinantija kada shvatite da su naučnici tek nedavno počeli da shvataju ovu pojavu, a Van Gog je, dok je bio u azilu u Francuskoj, sam od sebe video i naslikao nešto tako veličanstveno.
Koliko je čitava stvar oko turbulencija komplikovana, najbolje pokazuje izjava fizičara Vernera Hajzenberga:
„Kada budem sreo Boga, postaviću mu dva pitanja: zašto relativitet i zašto turbulencija? Nadam se da će imati odgovor na prvo pitanje.“
Naučnici su ispitali i druga dela velikih slikara, da vide nisu li i oni možda imali detalje turbulencija na svojim delima – i ispostavilo se da je većina impresionista uspela na slikama da dočara „sjajnost“, fenomen zbog kog slike deluj živo, a zbog igre svetla ponekad deluju i kao da se pomeraju.
Ali niko osim Van Goga nije zašao u polje turbulencije zvezda.
Autor: ljk
Izvor: 24sata.rs
_______________________________________________________________________________
Ljubitelji umetnosti imaju priliku da provedu noć u sobi koja je replika spavaće sobe slikara Vinsenta van Goga za samo deset dolara.
Foto: Tanjug / AP
Institut umetnosti u Čikagu dekorisao je garsonjeru za izdavanje da izgleda kao Van Gogova slika njegove sobe u južnoj Francuskoj.
Soba koja se nalazi u čikaškom kvartu River Nort reklamira se na portalu za iznajmljivanje Airbnb kao da je sam umetnik izdaje da bi skupio novac za kupovinu boja.
Oni koji iznajme prostoriju dobiće i karte za izložbu „Van Gogove sobe“ u Institutu umetnosti (Art Institute Chicago), koja se otvara u nedelju 14. februara i trajaće do 10. maja.
Portparolka muzeja Amanda Hiks rekla je da su svi termini za februar odmah rasprodati nekoliko minuta po objavljivanja ponude u utorak uveče. Dalja ponuda biće objavljena preko društvenih mreža Instituta umetnosti. Druga replika Van Gogove sobe napravljena je za samu izložbu u Institutu umetnosti.
Izvor: Beta petak, 12.02.2016.
Izvor:b92.net
________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
Kada sam prvi put čuo Šumadijski bluz, ne znam da li sam bio srećniji zato što je šumadijski, ili zato što je bluz. I tu se uvek javljala, neka neprepoznatljiva nota, falset, ili tenor, nemojte mi verovati, a i znam da se ne radi o istoj kategoriji pojmova, koji bi tananim vibracijama, nehajno lakim, a virtuoznim, uz prepoznatljiv Točakov manevar elektiricitetom što žice krasi, davao pesmi, kosmopolitski zvuk. Čuo sam, deo stiha, „žuta dunja“, i znao sam, da to zaista, peva Šumadija.
I da, Boris Aranđelović, Pavaroti među rokerima, rodio se u Kragujevcu. Imao je svetski glas. Napunio je Ušće? To je mnogo za nas, nažalost, ali malo za njega. Takav mi je uspeh, delovao neverovatno, 2015. godine.
Prepuno Ušće, peva iskonski rokenrol! I to ne onaj sa oporom težinom vremena u kome je kod nas nastupio na scenu, da nikad sa nje ne siđe, već onakav, poletan, vragolast, kakav je u svojim korenima, tamo u zemljama zalazećeg sunca, ili tužan, kako samo može smakovski bluz, biti. To je bio trijumf rokerskog larpuraltizma.
Peca Popović, tvrdi, da rokenrol, kao smesa, muzike i reči, može postati umetnost, samo kada se se bine odašilju vibracije, koje publika svojom euforijom vari, i takvom kolizijom nota i reči s jedne, i huka, gotovo koloseumskog, sa druge strane, stvara se aura, nad čitavim gradovima, koja jeste jedinstvena i neponovljiva, i ostavlja samo onakav utisak kakav umetsnot može ostaviti u pojedincu. Najveći takav razgrađivač mase na pojedince, svojim glasom, verovatno je bio Boris Aranđelović. Niko nije ostao imun, na njegov glas. Svojim pevanjem, on nam je donosio, magiju jednog doba, u kome je mladost imala poslednju reč.
Zato, koncert na Ušću, jeste možda, bio najveća pesma, i ujedno labudova, Borisa Aranđelovića. On je, po poslednji put, od rokenrola stvorio umetnost, u svoje ime, ali je zato revitalizovao umetnost rokenrola, za sve nas. Šta je on, sa ostalim članovima grupe Smak, i neprevaziđenim Točkom, uradio? On je postigao da se vrati nada. Do ovog koncerta, rokenrol je u Srbiji važio za mrtvu umetnost. Govorili su da su ih ubili, neki novi ukusi, neki novi karakteri.
Junsko Ušće, kroz poslednji odjek našeg najlepšeg muškog falseta, kao Miloš svojevremno Srbe iz zbegova, izvadilo sve ljubitelje rokenrola, iz nekih pećina i mračnih podruma, i oslobdilo sve nas, koji tavorimo u senci nekih anahronih i kičastih muzika, utiska da je rokerol mrtav. O, ne, nije. I to je možda, bila životna misija Borisa Aranđelovića. Pokazao nam je put.
Ako sutra, negde iz daleka, možda odozgo, sa visina, čujete daire, a mesečevom rekom, dođu Cigani, znajte, da Boris nije umro. Smrt ljudi, kao što je on, je samo treptaj oka, i prelaz u besmrtnost, koju on, naročito među poklonicima rokenrola, a sa specifičnom težinom koju rokenrol ima u Srbiji, i među svima nama, zaslužio, a bogami nas i prezadužio.
By Tiosav Purić
Izvor:beogradskanedelja.rs/objava. 27.08.2015.
PREMINUO PEVAČ GRUPE SMAK BORIS ARANĐELOVIĆ
Napustila nas je velika rok legenda : Iz Holandije je danas stigla tužna vest da je u 67-toj godini iznenada preminuo pevač grupe Smak Boris Aranđelović
Vest o iznenadnoj smrti pevača grupe Smak Borisa Aranđelovića saopštila je danas izdavačka kuća Music Star, a kako javljaju ostali mediji on je preminuo nakon duge bolesti, posle operacije od koje se nije uspeo oporaviti.
Boris Aranđelović je rođen u Kragujevcu 13. oktobra 1948. godine, a u Smak došao 1973. godine.
Bio je jedan od najvećih rok pevača bivše Jugoslavije.
Poslednjih 25 godina živeo je u Holandiji. Poslednji put nastupio je pre samo dva meseca, na veličanstvenom koncertu na Ušću .
Vreme i mesto sahrane Borisa Aranđelovića biće naknadno objavljeni.
Izvor:muzika.co/27.08.2015.
Priredio: Bora*S
Danica Tomić, naša prva žena pilot: Znanje je „krala“ od supruga, majora Miodraga Tomića, pilota sa najvećim brojem pobeda u Prvom svetskom ratu. Godine 1928. godine letela nad provalijom dubokom 2.500 metara.
Danica Tomić
U vreme kada je ženama bilo mesto u kući, kada je vrhunac zabave bio izlazak na korzo, a dometi se merili veštinom savladavanja recepata, Danica Dženi Tomić maštala je o nebeskim visinama.
Neustrašiva, ambiciozna i strpljiva, dugo je čitala knjige o avionima i letenju koje je mogla da pronađe, dok nije došlo vreme da i sama sedne u pilotsku kabinu. Godine napornog rada su se isplatile – ušla je u istoriju kao prva žena pilot u našoj zemlji! Bilo je to tridesetih godina prošlog veka, u doba kada je i u svetu vazduhoplovstvo važilo za mušku profesiju.
Udata za komandanta 6. vazduhoplovnog puka, majora Miodraga Tomića, Danica je bila u prilici da uživa u privilegijama koje njegova pozicija donosi. Mogla je da vreme troši kod modistkinja naručujući novu čipku iz Pariza, dok čeka da se dragi vrati kući. Ali, nije htela.
Na zemlji se osećala kao ptica u kavezu. Miris benzina i ulja bili su joj draži od toaletne vodice, a brujanje motora zvučalo je kao najlepša muzika. Znanje je krala od Miodraga, pilota sa najvećim brojem vazdušnih pobeda u Prvom svetskom ratu. A on je nije sputavao.
I tako je 1928. godine, na proslavi 15. godišnjice aerodroma Beograd, privukla pažnju prestoničkih novinara kada je letela nad provalijom, dubokom 2.500 metara. Njene akrobacije ostavile su novinare bez daha.
U časopisu „Ilustrovani list“ objavljena je njena fotografija ispred aviona i tekst: „Gospođa Danica Tomić, supruga majora Tomića – prva žena u našoj zemlji koja je letela nad provalijom od 2.500 metara.
Ona je prva žena u nas koja je pravila lupinge, što je okretanje aviona u vazduhu, i druge akrobacije“.
Novinari jesu bili zadivljeni, ali ne i Danica. Umesto da uživa u pohvalama, nastavila je da vredno radi na ostvarenju sna.
Imala je sreće – u jesen 1930. godine u „Politici“ je objavljen oglas Društva rezervnih letača za prijem kandidata u civilnu pilotsku školu u Beogradu. Konkurs je bio otvoren i za žene i muškarce, pa se, uz podršku supruga, Danica prijavila.
Nije bila jedina žena – društvo su joj pravile Kristina Gorišek i Zagorka Plećević. Mada je Kristina bila iskusnija, a Zagorka napravila prvi uspešni samostalni let, Danica je dozvolu dobila godinu dana pre njih, 1933. godine.
Bila je bolja i od mnogih muškaraca, pa je tako, na predlog nastavnika, među prvima u svojoj klasi, izašla na završni ispit. Praktični deo ispita trajao je oko sat i 30 minuta, a članovi komisije, sastavljene od oficira iz Komande vazduhoplovstva, bili si iznenađeni veštinom kojom Danica upravlja avionom.
Ocenili su da „kandidat leti vrlo mirno, sigurno, staloženo i sa veoma retkim samopouzdanjem“. Tako se Tomićeva upisala u istoriju kao prva žena u Jugoslaviji sa dozvolom turističkog pilota.
Tokom Drugog svetskog rata, major Tomić je, kao i većina jugoslovenskih pilota, pao u zarobljeništvo. O Danici se gubi trag sve do kraja rata, kada su, pretpostavlja se, zajedno otišli u „obećanu zemlju“, Ameriku. I u zaborav.
KUMOVALE AVIONIMA
Koliko su žene u našoj zemlji volele da se vinu pod oblake, dokazuje njihovo interesovanje za letenje. Prva žena na ovim prostorima letela je još pre Prvog svetskog rata, doduše kao saputnica poznatog ruskog pilota Masljenikova. Ostala je upamćena kao gospođica M. Živković.
Druga gospođica, ali Dunđerski, takođe je ušla u istoriju jugoslovenskog vazduhoplovstva – kao kuma. Ona je krstila prvi avion „Udruženja rezervnih avijatičara“ i nazvala ga je „Naša krila“.
PRVI BORBENI LET
Do početka Drugog svetskog rata odškolovano je na desetine žena pilota koje su 1939. godine, zbog predstojećeg rata, sve morale da prođu vojni deo obuke, održan u Smederevskoj Palanci na tamošnjem aerodromu.
Posebno se izdvaja Marija Draženović koja je postala pilot kao tinejdžerka – imala je samo 15 godina. Ona je tako vešto upravljala avionom, da publika koja je prisustvovala polaganju, nije mogla da poveruje kada je videla da iz letelice izlazi žensko, i to devojčurak.
Za vreme Drugog svetskog rata prevozila je poštu i lekove, ali osećala se obespravljeno jer su na borbene zadatke leteli isključivo muškarci. Marija nije krila nezadovoljstvo, pa je komandant 113. lovačkog puka odlučio da je povede na pravi ratni zadatak – bombardovanje nemačkog voza kod Vinkovaca. Bio je to prvi borbeni let jedne žene na Balkanu.
Marija je u istoriju upisana i kao prva žena ratni pilot u našem ratnom vazduhoplovstvu. Do danas je ostala i jedina.
Marija Dedić
Izvor:novosti.rs
Let beloglavog supa – nebeskog kralja
Veliku turistička atrakciju celog ovog kraja predstavlja Specijalni rezervat prirode Uvac, sa kolonijom Beloglavog supa u kanjonu ove reke, na Uvačkom jezeru. Kanjon Uvca se nalazi na severnoj strani Pešterske visoravni, ima površinu od 600 kvadratnih kilometara i nadmorsku visinu od 1100 metara.
Specijalni rezervat prirode je stavljen pod zaštitu države prevashodno da bi se očuvala i razmnožila ova korisna, retka, najveća ptica koja živi u našoj zemlji.
Način života beloglavog supa, od iskona je privlačio pažnju ljudi, a kao „čistač prirode“ uvek je boravio u njihovoj neposrednoj blizini. Posmatrajući ga dok krstari nebeskim plavetnilom, čovek je vekovima pridavao značaj njegovom savršenom letu. Otuda verovanje kako sup može predvideti oluju, rasterati oblake, predosetiti nemile događaje…
Stari Grci i Rimljani, smatrali su ga svetom, božanskom pticom i prinosili mu žrtve u nadi da će im njegovo pojavljivanje „proreći“ ishode važnih događaja. Egipatska boginja Mut, božanska majka, predstavlja se kao žena koja nosi masku sa likom beloglavog supa. Na duploj kruni Donjeg i Gornjeg Egipta „pojavljuje“ se sa kobrom, simbolom Donjeg Egipta, na zagrobnoj masci Tutankamona. Mut je predstavljena hijeroglifskim simbolom beloglavog supa. Na nekim prikazima supova glava je postavljena iznad čela boginje, dok joj krila prekrivaju ramena. Svi egipatski faraoni nosili su ga na oprsnicama kao zaštitu od zala u velikim bitkama. Takođe, mužu boginje Mut – Amonu u čast, jednom godišnje, prinošena je žrtva kojom su se supovi častili.
Vekovima, beloglavi sup je pratio pastire i stada. Zato je često prikazivan i uz slovenskog boga Velesa, zaštitnika stočara. Bio je simbol na plaštovima, grbovima i zastavama srednjovekovne srpske vlastele Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Crnojevića. To je najbolja potvrda kako je i u srednjem veku nebeski kralj bio prisutan na ovim prostorima.
Osim činjenice da je beloglavi sup lešinar, da ne lovi plen i ne traži žrtvu, već se hrani uginulim životinjama čisteći prirodu, starom verovanju naroda kako je „sveta ptica“, doprinelo je i saznanje da nebeski kralj, zahvaljujući svom jakom imunološkom sistemu, sprečava prenošenje stočnih bolesti. U lancu ishrane ekosistema, njegova uloga je jedinstvena i nezamenljiva jer obavlja prirodnu reciklažu i čisti prirodu od uginulih životinja. Zato je ovaj ekolog cenjen svuda u svetu.
LET NEBESKOG KRALjA
Sve što ljudi saznaju o beloglavom supu jeste neizbežna „posledica“ prvog susreta sa njim. Ono što tada naročito impresionira jesu njegov let i veličina. Impozantna!
Raspon krila jedinke dostiže skoro 3 metra. To ga čini moćnim letačem čiji let intrigira naučnike, posebno aeronautičare koji su saznanja o letu nebeskog kralja primenjivali pri konstrukciji letelica, padobrana i paraglajdera. Beloglavi supovi su visokoletači i na Balkanu lete do 3.000 metara. „Beleženi“ su na Prokletijama iznad Karanfila i na Durmitoru nad Bobotovim kukom. Obično lete do 2.500 metara – podnožja zone formiranja oblaka. Do ovih visina dopiru termali – topli vertikalni stubovi vetra (poput liftova) koje supovi koriste da bi se „popeli“ na željene visine.
Termali nastaju usled nejednake brzine zagrevanja vazduha iznad različitih tipova podloge (npr. vode i stene). Vazduh iznad kamena, brže se zagreva, pa pošto je lakši, počinje da se diže poput balona.
Supovi ih lako pronalaze i dižu se zajedno sa njima bez mahanja krilima! Težina ptice od oko 8 kg povećava parcijalni pritisak po jedinici površine krila, što stvara nove aerodinamičke mogućnosti. Kada dostignu visinu od 2.500 metara, prestaju da kruže i prelaze na jedrenje. Gubitkom jednog metra visine otklizaju 11 metara. Ovako mogu preleteti do 18 km, ali obično pređu oko 8, pošto ne lete pravo već kruže. Kada izgubi visinu sup nalazi novi termal koji mu omogućava dalji put. Zato brzo prelaze velika rastojanja, a najkraća između dva termala, postaju putevi kretanja. Mada ovaj tip letenja koriste i neke druge ptice, ornitolozi tvrde kako su ga beloglavi supovi doveli do savršenstva uz minimalan utrošak energije, a da pritom lete brzinom i do 60 kilometara na čas.
Poput svakog kralja, i ovaj nebeski, spreman je na svakojake avanture. O tome najbolje svedoči događaj od 29. novembra 1973. godine, kada se u zapadnoj Africi, iznad Abidžana, glavnog grada Obale Slonovače, na visini od 11.274 metra (37.000 stopa), jedan putnički avion sudario sa „velikom pticom“, koja je, tvrdili su piloti, preživela sudar i odletela! Tragovi udara i zaostalog perja, nedvosmisleno su pokazali da je to bio beloglavi sup, odnosno njegov veoma bliski afrički rođak pegavi sup.
Ovom neobičnom avanturom nebeski kralj se učvrstio na svom tronu, postavivši ubedljivi rekord u visini leta, koji je ikada zabeležila jedna ptica. Do tada, znalo se kako guske i ždralovi preleću najviše grebene Himalaja (nadmorske visine od oko 8.850 metara). I danas je enigma kako je sup dospeo na ovu ekstremnu visinu, gde je temperatura oko minus 57 stepeni Celzijusa (-70,6 Farenhajta), a vazduh izuzetno redak sa približno 7 odsto kiseonika.
Za ornitologa, dr Sašu Marinkovića, iz Instituta za biološka istraživanja „Doktor Siniša Stanković“ u Beogradu, moguće objašnjenje je da ga je, iznad uobičajenih ruta od 3.000 metara, ponela vazdušna struja, dok su se za hladnoću i redak vazduh pobrinule njegove prirodne karakteristike.
Perje, po kome su ptice posebne u životinjskom carstvu i koje im omogućava da osvoje vazdušnu sredinu, ujedno je najbolji termoizolator koji trpi razliku temperature i do 80 stepeni. Kada je reč o disanju na toj visini, ptice imaju vazdušne kese koje omogućavaju da im skelet bude lakši, pa u njima izvesno vreme zadržavaju i vazduh koji „ponesu“ sa nižih visina.
Izvor: srbijuvolimo.rs
Izložba „Đorđe Andrejević Kun u Boru“
Izložba grafika „Đorđe Andrejević Kun u Boru“, otvorena je u četvrtak, 4. septembra u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.
Otvaranje izložbe: Suzana Mijić, Mira Kun i Slađana Đurđekanović Mirić
Izložbu je otvorila Suzana Mijić, direktor Mizeja, o životu i stvaralaštvu umetnika sa posebnim naglaskom na njegov boravak i rad u Boru, govorila je Slađana Đurđekanović Mirić, viši kustos, istoričar umetnosti a otvaranju izložbe prisustvovala je Mira Kun, ćerka ovog majstora slikarstva.
– Izuzetno sam počastvovana i uzbuđena što se nalazim po četvrti put među vama uvek prezadovoljna vašim gostoprimstvom. Izložba mape grafika „Krvavo zlato“ je ovoga puta obogaćena reprodukcijama dveju slika, a ja sam se trudila da obogatim dokumentaciju Muzeja materijalom koji je u vezi sa nastankom grafike i uopšte sa biografijom moga oca. Želim kolektivu Muzeja da bere plodove uspeha i dalje, da radi na dobrobit mladih generacija, a onoliko koliko naša porodica može pomoći, mi smo tu – rekla je prisutnima Mira Kun, filolog, bibliograf i istraživač.
Tako su posetioci pored razgledanja, sagledavanja segmenta grafičkog opusa i upoznavanja sa biografijom i stvaralaštvom Đorđa Andrejevića Kuna, imali ekskluzivnu priliku da se upoznaju i razgovaraju sa, ljubaznom i prijatnom gospođom Mirom.
Autor: Bora*S _____________________________________________________
Đorđe Andrejević Kun, autoprtret
Razlozi za ponovni susret, sagledavanje i čitanje segmenata grafičkog opusa Đorđa Andrejević a Kuna, majstora slikarstva, profesora, rektora Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i dopisnog člana Jugoslovenske znanosti i umjetnosti u Zagrebu, su mnogobrojni. Za ovaj čin, nije manje ni povoda u ovoj 2014. godini:
– 110 godina od rođenja u Vroclavu u Poljskoj, – 100 godina od preseljenja porodice u Beograd, – 80 godina od prve grafičke izložbeu Beogradu, – 80 godina od boravka i rada u Boru na materijalu buduće mape grafika „Krvavo zlato“, – 50 godina od smrti, – 10 godina od poslednje izložbe u Boru.
Izdvajanje nekoliko jubileja iz kratkog, ali veoma bogatog i sadržajnog života Đorđa Andrejević a Kuna dato je umesto uobičajenih bibliografskih podataka. Organizovanje izložbe predstavlja davanje omaža umetniku,koji je, osim kao autor, učinio i ljudski napor pomogavši da likovna zbirka muzeja u osnivanju u Boru dobije umetničko delo, koje je bilo jedno od obeležja stvaralaštva četvrte decenije 20. veka socijalne orjentacije u Jugoslaviji.
U istoriji umetnosti prihvaćeno je da 1934. godina predstavlja prelom u stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna, kada od poetskog realizma i intimizma, slikanja portreta, mrtvih priroda, pejžaža i sl. se okreće socijalnim temama, a kao sredstvo izražavanja slikanje zamenjuje grafičkim tehnikama.
Počela je je organizacijom i učešćem na Prvoj grafičkoj izložbi u beogradu, održanoj od 04. do 15. februara u Umetničkom paviljonu, na kojoj je izloženo šest drvoreza (Kosmajska ulica br. 13, Testeraši, Harmonikaš, Prosjak i Ulica) i dva linoreza (Podne i Fragmenti) a autor je i izložbenog plakata. Iste godine osnovana je i umetnička grupa „Život“, koja je, iako bez formalnog idejno-organizacionog programa, odigrala značajnu ulogu u razvoju socijalne umetnosti u Srbiji između dva rata.
Borski rudnik, 1955. Ulje na kartonu kaširano na lesonitu. Otkupljena od autora 1956.godine
Preokretu u stilskom i idejnom stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna doprineo je i jednomesečni boravak u Boru, koji je tada bio najveći proizvođač rude bakra u Evropi i sedmi u svetu, a u vlasništvu Francuskog društva Borskih rudnika- Kompanija „Sveti Đorđe“.
Cilj umetnikovog boravkau Boru bio je da zbeleži uslove života i rada rudara, ali lokalnog stanovništva. Dragocene podatke o Kunovom vremenu provedenom u Boru nalazimo u intrvjuu autora iz 1958, ali i izjavi supruge Nade Kun, date borskom novinaru tokom prisustvovanja otvaranju izložbe „Krvavo zlato“ 1979. godine u borskom muzeju.
Đorđe Andrejević Kun došao je u Bor bez najave i prethodne saglasnosti uprave rudnika za obilazak i rad u rudničkom krugu. Prvih nekoliko dana ulazio je sam u rudarske pogone, ali njegov blok i skice koje je pravio na terenu izazvale su interesovanje radnika, ali i podozrenje nadzornika, policije i uprave rudnika. Poznanstvo i odmah stečeno prijateljstvo sa bravarskim radnikom Krstom Petrovićem u pogonu drobilice olakšalo mu je izbegavanje kontrola prilikom ulaska u fabrički krug kao i susreta sa ljudima iz uprave.
Radio je svakodnevno, sve do prijave upravi od strane jednog nadzornika da bez dozvole obilazi pogone. Sutradan je Kun priveden u policijsku stanicu, saslušan i naređeno mu je da napusti Bor. Uz izjavu da je „Bor grad kao i svi ostali“ i da on kao slobodan građanin može da boravi gde hoće, Đorđe Andrejević Kun je ostao u Boru, ali je nakon narednog zahteva policije da napusti Bor bio primoran da zatraži saglasnost rudničke uprave dozvolu za obilazak rudnika u cilju slikanja. Dobio je jednodnevnu dozvolu, pa je u pratnji nadzornika posetio jamu i druge pogone. Posle toga napustio je Bor na tri dana prešavši u Zaječar, nakon čega se krišom vratio u Bor, smeštivši se kod prijatelja Krste Petrovića.
Taj drugi boravak u Boru u suštini je bio ilegalan, jer je izlazio jedino noću kada je sa Krstom Petrovićem obilazio rudnik da bi završio planirane crteže i skice. Za njega, kao slikara, najupečatljiviji su bili upravo ti noćni obilasci, kada su boje iz topioničarskih peći ili livačkih lonaca najupadljivije i naiupečatljivije.
U takvim uslovima neizvesnosti , policijskih privođenja, ilegalnih ulazaka u krug kompanije, promena mesta stanovanja, prekida u radu prelaskom u Zaječar, Kun je u periodu od oko mesec dana uspeo da uradi skice i crteže prepunjene tehnoloških i ambijentalnih detalja, grupa ljudi ili pojedinačnih figura i likova sa insistiranjem na psihološko stanje, gest ili detalj. Dramaturške preokrete postiže svedenijim kompozicijama, ili čak prikazivanjem iz ptičje perspektive.
Nakon povratka u Beograd, crteže i skice preneo je u drvene klišee, koje je u tiražu od 10 primeraka otisnuo u svom stanu u jesen 1936. na finoj japanskoj hartiji, jer je za tako očigledan kritički sadržaj, koncipiran po sistemu „romana u slikama“, zbog cenzure, nije se mogao lako naći štampar spreman da rizikuje kazne ili zatvaranje.
….. 
Bor je delovao inspirativno na Đorđa Andrejevića Kuna, jer je već 1935. godine na Prolećnoj izložbi u Beogradu izlagao sliku rađenu uljanom tehnikom „U rudokopu“ (90 x 130 cm.). Sliku je kupio Dvor, ali se nakon toga ne zna njena sudbina. Takođe je 1955, po narudžbini Vlade nastala slika „Borski rudnik“ čija se sudbina, takođe, ne zna. Jedna slika Borskog rudnika nalazi se u Modernoj galeriji Narodnog muzeja Crne Gore na Cetinju.
Levičarsko opredeljenje i slobodarski duh Đorđa Andrejevića Kuna uticali su na njegove životne odluke, koje su opredeljivale njegovo stvaralaštvo. Po izbijanju Španskog građanskog rata 1936. godine, želeo je da se priključi borbi protiv fašizma. U Španiju je otišao ilegalno 1937. Naime, jula meseca iz Beograda je sa suprugom Nadom otputovao u Pariz na Svetsku izložbu, odakle je ilegalno prešao u Španiju. Po dolasku, prvo je bio u borbama na barikadama, a potom je priključen štabu 129. brigade kao kulturni radnik, gde je davao idejna rešenja za plakate.
Kada je maja 1938. dobio naređenje da se vrati u zemlju, ponovo je ilegalno prešao špansko-francusku granicu, u Parizu je oko mesec dana čekao zajednički pasoš sa suprugom, kojim je i doputovao u Francusku i legalno se vratio u zemlju. Skice i crteže, koje su nastale u Španiji, poslao je drugim kanalima u Beograd.
Već početkom 1939. iz štampe je izašla mapa „Za slobodu“ sa 20 drvoreza inspirisanih borbom španskog naroda. Međutim, rasturen je samo deo tiraža, a ostale i klišee zaplenila je policija. Mapa je zabranjena, a Kun uhapšen. U zatvoru je ostao skoro mesec dana, ali nije priznao da je bio u Španiji. Nakon oslobođenja, povodom Kongresa španskih boraca Jugoslavije, 1946. štampao je mapu „Za slobodu“ u tiražu od 350 primeraka. Mapa je već u julu ponovo štampana i to: 20 specijalnih primeraka, 1000 primeraka kartonirano, a 4000 popularno izdanje.
Muzej rudarstva i metalurgije u Boru poseduje peto izdanje mape, kompjuterski skeniranih 12 drvoreza. Mapa je štampana uz pomoć vlade Kraljevine Španije u tiražu od 330 primeraka.
U muzejskoj zbirci nalazi se od 2008. godine zahvaljujući poklonu Udruženja španskih boraca i prijatelja (1936/39), a posredstvom ćerke Đorđa Andrejevića Kuna, Mire Kun.
Slađana Đurđekanović Mirić
Foto: Bora Stanković
Na noćnom nebu u nedelju, 10. avgusta očekuje nas dramatični spektakl tokom kojeg ćemo imati priliku da posmatramo Supermesec i kišu meteora Perseida.
Perseidi će se poklopiti sa Supermesec u jednom od najiščekivanijih događaja u astronomskom kalendaru.
Mesec će nam se predstaviti u svom najvećem i najblistavijem izdanju u poslednih 20 godina, jer osim što će biti pun, naći će se u tački u kojoj je najbliži Zemlji (perigej).
Dva dana kasnije, kiša meteora Peseida dostići će svoj vrhunac, praćena vatrenim loptama, naziv za meteore svetlije od Jupitera i Venere.
Supermesec je prilično česta pojava. U proseku se dogodi svakih 13 meseci i 18 dana, a ovog leta ćemo ih videti tri.
Neobično svetli Supermesec viđen je 12. jula, a još jedan bi trebalo da se pojavi 9. septembra.
Ali supemesec koji ćemo imati priliku da posmatramo u nedelju uveče obećava izuzetan prizor, budući da će naš prirodni satelit biti na najbližoj razdaljini od Zemlje u godini.
Samo nekoliko minuta nakon što će stići u perigej, Mesec će nam pokazati celu svoju osvetljenu stranu. Taj fenomen će se ponoviti tek 2034.
Kada je u perigeju, Mesec je oko 50.000 kilometara bliži nama nego kada je u najudaljenijoj tački od Zemlje.
Tada je za 14 odsto veći i 30 odsto sjajniji nego prilikom drugih punih meseca tokom godine.
_______________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE________________________________________________________________
DALEKO U NAMA
Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu.
Foto:natasamiljanovic.wordpress.com
Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih.
Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka.
U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje.
U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe.
Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama.
Vasko Popa
29. juna 1922. godine rođen je srpski pisac Vasko Popa, član Srpske akademije nauka i umetnosti, jedan od najvećih pesnika srpske književnosti u drugoj polovini 20. veka.
Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču.
Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.
Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije.
Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.
Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.
Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu.
Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923-2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.
Izvor:nationalgeographic.rs
IZMEĐU IGARA
Niko se ne odmara
Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce
A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako
A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake
A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže
A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočeka
Niko se ne odmara
***
Foto:secanja.com
OČIJU TVOJIH DA NIJE
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.
***
PRE IGRE
Zаžmuri se nа jedno oko
Zаviri se u sebe u svаki ugаo
Pogledа se dа nemа ekserа dа nemа lopovа
Dа nemа kukаvičijih jаjа
Zаžmuri se i nа drugo oko
Čučne se pа se skoči
Skoči se visoko visoko visoko visoko
Do nаvrh sаmog sebe
Odаtle se pаdne svom težinom
Dаnimа se pаdа duboko duboko duboko
Nа dno svogа ponorа
Ko se ne rаzbije u pаrаmpаrčаd
Ko ostаne čitаv i čitаv ustаne
Tаj se igrа.
***
LJUBAV NA PRVI POGLED
Ti si moj početak
Koji me pokrenuo
Sveo sam se
Na tvoju osovinu
Savsam se usijao
Od tvog prvog obrtaja
Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu
Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim
***
POREKLO LJUBAVI
Čekam sunce na klupi u parku
Preko puta od moga stana
Pratim hod oblaka na nebu
I zagrljenih parova
Na stazi između borova
Čitač novina s drugog kraja klupe
Prati hod mojih pogleda
Ljubav nije oduvek postojala
Nju je znate izmislila sirotinja
Da bez dukata dođe
Do slatke ženske brave
I pravog muškog ključa
***
RUŽOKRADICE
Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu
SEMENA
Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba
Čeka da seme nikne
Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme
Na mestu ostanu mrtvi
U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće
***
VRATI MI MOJE KRPICE
Vrati mi moje krpice
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu
8
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš
12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje!
Priredio:Bora*S
TAMOiOVDE_____________________________________________
Sjaj i beda Rio de Žaneira!
Rio je san, a sve ostalo je život, reči su direktora NVO „Sigurna pozicija“, Dejana Nestorovića, koji se pred sam početak Svetskog prvenstava u fudbalu 2014. našao mesec dana u najegzotičnijoj zemlji na svetu, Brazilu, popularnoj zemlji fudbala, lepih žena i sambe, a za „alo.rs“ donosi priču iz jednog od najsiromašnijeg, a najsrećnijeg dela na svetu faveli ,,Cantagalo’’ koja se nalazi u srcu Rio de Žaneira, iznad jedne od najpoznatijih svetske plaža, Kopakabane.
Rio de Ženeiro 2013. je proglašen svetskom top jedan najboljom destinacijom na svetu, a ove godine će primiti najvatrenije poklonike fudbala.
Favela Cantagalo najsiromašniji, a najsrećniji deo na svetu
Brazil je san mnogih, ali sve ostalo u Brazilu je život. Da, upravo tako neverovatna zemlja ,,amazing’’, puna toplih boja, sreće, radosti, ali i čežnje mnogih njenih građana da barem jednom vide Evropu. Ali, svoj život u latino-američkom gradu Riju, mnogi njegovi stanovnici ne bi menjali nizašta na svetu.
Za svakog stanovika Rija najvažnija četiri životna elementa su: okean, sunce, fudbal i samba. Ova četiri životna elementa spaja porodica. Sve ostalo u životu za njih nije važno. Za građane Brazila, novac nije bitaN. Važan je samo njihov osmeh na licu, koji je lep bez obzira da li je njihov dan skroman ili ne. Zapravo, 95 posto ljudi u Brazilu živi na granici siromaštva, ali u opet su i uživaju u moru, suncu i vodjenju ljubavi.
Brazilci igraju fudbal na Kopakabani, dok policija češlja favele
Kopakabanina je najslavnija brazilska turistička džet set lokacija, prostranstvo belog peska od 4 km, sa obiljem poznatih lanaca hotela, mesta glamura i romantike. Ova plaža je proprište nabildovanih surfera i lokalnih mladića koji vežbaju na otvorenim ,,teretanama ‘’ i sportskim terenima za futvolej uz sam Atlantik, dece koja več kao mala jašu na talasima, fatalnih brazilskih ženskih guza i bogatih turista iz čitavog sveta. Naravno „kokosovo mleko“ iz ledeno ohlađenog kokosa je pravo zadovoljstvo i pruža potpuni užitak dok oko turista trčkaraju vrele Brazilke u tangama, sa utegnutim dekolteima.
Sve ovo je san, dok se pravi život odvija samo na pet minuta od glamurozne Kopakabane u naselju koje je poznato kao favela, favela Kantagalo. Takvih naselja, ima mnoštvo. Nalaze se u brdima, a do kuća vode strme stepenice i vozići. Kuće su jarkih boja, sa obiljem murala, često bez prozora, a baze su narko mafije i kriminala. Favela Cantagalo je jedna od miroljubivih fafela. Njeni stanovnici su dosta „frendli“ raspoloženi u jednu ruku, ali ima onih grupica koje su u znatnoj meri kriminalizovane i divlje naravi.
Ukoliko malo dublje zađete izmedju zidova kuća, možete biti sigurni da će vas neko opljačkati i to tako što će vam u sred bela dana uvući ruke u džepove.
Žene nemaju opasnost da će biti silovane ili otete, jer Brazilci izuzetno poštuju žene i obasipaju strankinje poljupcima pri prvom susretu. Međutim, gotovo sigurno i izvesno postoji opasnost u vazduhu da će biti opljačkane ili iskorišćene od strane nekog žigola, ako su slobodne.
Policija pred sam mundijal, upada više puta u toku dana i noći sa automatskim oružjem i „čisti“ kuće u faveli Cantagalo od velike količine droge. Nedeljom u Riju je lakše kupiti drogu na ulici, nego zameniti evre u menjačnici. Ono što je, možda, za nas šokantno za njih je normalno, da vam na svakom koraku u Riju nudi kokain ili marihuana.
Foto: overkindman/flickr.com
Energija u favelama nalikuje najviše onoj karnevalskoj, svi su izuzetno raspoloženi, muzika se čuje na sve strane, a njih nije briga za sutra bitno je samo sada, šta imaju da pojedu i popiju.
Iako se beda i prljavština vide i osećaju na svakom koraku, ljudi su u favelama puni toplih osmeha. Ukoliko ih počastite pićem u nekoj od lokalnih kafanica u glavnoj krivudavoj ulici, a oni će rado pozirati sa vama i zabavljati vas do zore.
Ako ste ikada zamišljali raj, onda su vrata raja na Ipanemi!
Ako ste ikada zamišljali raj, onda su vrata raja na svetskoj plaži Ipanema. Na ovoj džet set plaži spajaju se nebo, more i sunce u tirkiznim bojama, lepše nego bilo gde na svetu. Ipanema je plaža mladosti i različitosti. Sve „puca“ od lepote i savršeno izvajanih tela devojaka i mladića. Ljudi na ovoj plaži su opsednuti fizičkim izgledom i svi vežbaju na otvorenom pored Atlanskog okeana, a tu su i otvoreni štandovi za masažu.
Samu Ipanemu od Kopakabane odvaja Arpador. To je je čuvena stena iza koje je jedan od najlepših pogleda, dok se u pozadini izdiže veličanstveno brdo Dois Irmaos.
Na Ipanemi je zalazak sunca fenomenalan, jer sunce zalazi iza brda sa desne strane (kada ga gledate ka okeanu), i tada svi počinju da tapšu, a mnogi parovi i da vode ljube, jer zabava tek počinje. Uz čokoladne bobice čuvenog voća asai i soka od kokosa, energija i potencija za vođenje ljubavi su na ovoj plaži baš tada na vrhuncu.
Marakana je najveći stadion Južne Amerike foto: JorgeBrazil/flickr.com
U Brazilu fudbal je život!
Fudbal se u ovoj egzotičnoj zemlji igra svih 365 dana u godini, 24 sata. Fudbal ovde nije samo stvar igre, već stvar savršenenog spoja ljudskog habitusa i ljudske energije. Deca ga uče igrajući se na peščanim plažama Atlantika, dok jačaju mišiće surfovanjem na jakim talasima. Tako nastaju, od malih nogu talenti ovog sporta, najbolji na svetu. Većina ovih mališana je rođena u bednim uslovima u favelama, ali prirodno bogatstvo Rija prosto razvija vrhinske sportiste.
Na Kopakabani deca od sedam godina igraju fudbal bolje nego mnogi profesionalni fudbaleri u nekim klubovima na Balkanu. Procenjuje se da deset hiljada Brazilaca igra fudbal u svetu, jer sam Brazil ima najbolje uslove za nastanak jednog vrhunskog fudbalera- pesak, okean i sunce – neverovatna energija.
Svež kiseonik, hrana iz mora i sunce su Božiji dar za nastanak vruhunskog sportiste, ali samo oni najsrećniji okuse slavu i zarade novac na svetkim zelenim travnjacima. Ostali, ipak ostaju na Kopakabani igrajući fudbal do smrti na pesku i atrakcija su za turiste. U Riju su televizori na ulicama, fudbal se gleda non–stop i ceo grad navija i bodri svoje klubove.
Rio je san, sve ostalo je život
Svaki muškarac ima želju da poseti Brazil, zbog lepih žena makar jednom u životu. U Riju se žene poštuju sa puno ljubavi i romantike, a fudbal je strast koja se voli. Brazil je definitivno zemlja, najlepših boja, okena i neba koje se danonoćno prelivaju nad Rijom.
Život je jako kratak. Posetite Brazil, jer Rio je san, a sve ostalo je život!
Izvor:superodmor.rs/ Alo.rs / Dejan Nestorović
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
Dok „gori“ nebo nad Dubrovnikom
Olujno nevreme koje je pogodilo Dubrovnik, inspirisalo je brojne stanovnike da svoje impresije podele na društvenim mrežama kroz komentare i fotografije koje prikazuju munje kako besne, prirodu koja iskazuje svoju moć stvarajući zadivljujuće prizore.
Dubrovačko područje zahvatilo je jako nevreme praćeno pljuskovima, gradom, grmljavinom i olujnim udarima vetra.
Tamošnji mediji prenose da je sve počelo vrlo intenzivnim sevanjem zapadno od grada oko tri sata ujutro, a zatim su olujni oblaci počeli da dolaze i s juga.
Grmljavina ne samo da je bila intenzivna, nego su munje i udarale po gradu, u kuće i stabla, ali na svu sreću nije bilo žrtava.
Na društvenim mrežama su se pojavile fotografije koje prikazuju munje kako besne, prirodu koja iskazuje svoju moć stvarajući zadivljujuće prizore.
Izvor:.rts.rs/nedelja, 15. jun 2014/
TAMOiOVDE________________________________________________________________________
Jedan od najvećih gitarista svih vremena, Pako de Lusija, preminuo je od posledica srčanog udara u 67. godini, u blizini svog doma u Kankunu, u Meksiku. Dogodilo se to na plaži, dok se igrao sa svojom decom.
Kao čoveka koji je proslavio flamenko gitaru u svetu, De Lusiju je odlikovala neverovatna lakoća sviranja.
„Njegova smrt je nenadoknadiv gubitak za svet kulture i za Andaluziju“, rekao je gradonačelnik Alhesirasa, Hoze Ignasio Landaluče. U tom gradu, rodnom mestu De Lusije, proglašena je dvodnevna žalost.
Pako de Lusija, čije je pravo ime Fransisko Sančez Gomez je rođen 21. decembra 1947. godine u Alhesirasu, u Španiji. Gitaru je počeo da svira sa šest godina. U početku svira flamenko zajedno sa drugim izvođačima, pre nego što je 1967. godine izdao prvi solo album.
Koliki je talenat bio najbolje pokazuje njegovo detinjstvo.
„Čak i pre nego što sam počeo da sviram gitaru znao sam sve ritmove. Ponekad bi govorio svom ocu: ‘Taj falset nije u tonu’. I moj otac bi mi odgovorio da nisam u pravu. Ali ja bi nastavio da insistiram. Na kraju bih ga ubedio da proverimo i ispalo bi da sam u pravu“, rekao je prilikom jednog intervjua Pako de Lusija.
Prema njegovim rečima, zbog toga su Cigani najbolji u takvoj muzici.
„Oni slušaju muziku od početka svog života i to je veoma važno. Kada sam počeo da sviram gitaru, već sam znao šta da radim, gde da idem i kako da sviram. To mi je bilo najvažnije“, istakao je De Lusija.
Širom sveta je postao poznat 1973. godine posle objavljivanja kompozicije Entre dos Aguas, koja se 20 nedelja nalazila na vrhu španske top-liste.
Pravo međunarodno priznanje stiče 1981. godine sa albumom Friday Night in San Francisco, koji je snimio zajedno sa Džonom Meklaflinom i Alom di Meolom. Poznat je i po tome što je snimio verziju čuvene kompozicije Koncert za Aranhuez, delo kompozitora Hoakina Rodriga.
De Lusija je prvi španski gitarista koji je dobio počasni doktorat čuvenog „Berkli“ koledža za muziku iz Bostona. Bio je sinonim za flamenko gitaru i istovremeno jedan od najoriginalnijih umetnika ovog žanra.
U karijeri koja je trajala decenijama, proneo je slavu flamenko muzike širom sveta. Iako je tokom čitave karijere ostao veran svojim muzičkim korenima, uvek se trudio da bude originalan i drugačiji.
Ričard Čapman i Erik Klepton opisali su španskog virtuoza kao „džina u svetu flamenko gitare“, naglašavajući njegovu zapanjujuću tehniku i inovativnost.
Radoznalost ga je odvela do priznate saradnje sa nekim od najčuvenijih muzičara današnjice kao što su pijanista Čik Korija, gitaristi Džon Meklaflin, Leri Korijel i Al di Meola, kao i Brajan Adams, s kojim je sarađivao na muzici za film Don Huan de Marko.
………..
RTS
___________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________
Bio je sinonim za flamenko gitaru i istovremeno jedan od najoriginalnijih umetnika ovog žanra. Zaslužan je za modernizaciju španske ciganske tradicije u koju je uneo jazz i bossa uticaje, iako do devedesetih nije umeo da čita note.
Iako je tokom čitave karijere ostao veran svojim muzičkim korenima, uvek se trudio da bude originalan i drugačiji: „Jednom rukom se držim za tradiciju, a drugom čeprkam, kopam na drugim mestima, pokušavajući da nađem nešto novo što mogu da uvedem u flamenko“.
Story
___________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 