KAD TISA CVETA…

tamoiovde-logo

 Od 10-12. juna 2016. u Novom Bečeju

Tiski cvet je prastara vrsta insekta. Preci ove vrste nastali su pre oko 200 miliona godina.  Jedinke tiskog cveta su najkrupnije jednodnevnice. Danas je reka Tisa  jedno od retkih utočišta gde se Tiski cvet masovno roji svake godine.

tiski-cvet-amacCvetanje reke Tise se odvija sredinom juna i traje 15-tak dana. Dešava se uvek u predvečernjim satima. Tada se na površini Tise na delu sa glinovitim koritom pojavljuju larve mužjaka, iz kojih se za par sekundi izlegu insekti.

Nešto kasnije se pojavljuju i larve ženki, a nakon toga počinje masovni “svadbeni let”, posle kojeg mužjaci brzo umiru.

Ženke još lete izvesno vreme uzvodno, a zatim se spuštaju na površinu vode i odlažu  6.000-7.000 sitnih jajašca (koje brzo tonu na dno reke) i umiru. Iz oplođenih jajašca za dve-tri nedelje izlegnu larve, koje se ukopavaju u glinoviti deo korita reke i tu rastu tri godine.

Novobečejska legenda kaže da se samo u vreme cvetanja Tise ostvaruju ljubavne želje zamišljene prilikom puštanja zapaljenih svećica u reku.

tisa-cveta-srca-1024x576“Kad Tisa cveta” naziv je najromantičnije manifestacije u Novom Bečeju kojom se obeležava taj jedinstveni prirodni fenomen cvetanja reke, koji se odigrava samo na Tisi i reci Jang Cenk Jang u Kini.

Reč je o insektima čije larve žive 3 godine u mulju, a onda se u toku jednog predvečerja pojave na površini reke, obave ljubavni ples i odmah uginu, najpre mužjak, a onda i ženka pošto položi jaja. Tada Tisa izgleda kao da je uistinu procvetala.

U Novom Bečeju Tiski cvet, kako se naziva taj insekt prozirnih zlatnih krila, ima poseban značaj. Postao je zaštitni znak grada, pa je taj naziv dat i hotelu i spomeniku, suveniru…

Ali, u Novom Bečeju i legenda o ostvarenju ljubavnih želja je postala veoma primamljiva, pa je postala navika da se u Tisu puštaju svećice utisnute u čamčiće od liciderskih srca. Zovu ih svećice želja, uglavnom ljubavnih. Svake godine domaćini se potrude da pripreme što bolji prateći program i sa gostima podele uverenje o ostvarenju želja. Tako, mnogi dođu na Tisu u Novi Bečej u vreme cvetanja reke da bi učvrstili svoju ljubav.

Izvor: agroinfotel.net


Cvetanje Tise u junu – Kanjiža

U narednih danima  pruža se prilika posetiocima da popodne između 18,00-19,30 časova uživaju u ovom  jedinstvenom prirodnom fenomenu  na šetališnoj stazi TISKI CVET na obali reke između rečnog graničnog prelaza  i  izletišta  na izlazu Kanjiže prema Horgošu.

tiski-cvet-amacTri godine hibernacije za nekoliko sati života. Samo sa jednim ciljem – produžiti vrstu.

U neka davna vremena, ribari i žitelji okolnih, priobalnih sela nazvali su tu pojavu maglom – u suton, određenog dana tačno usred leta druga obala reke bi nestala na nekoliko sati uvučena u gustu mlečnu „maglu“.Verovatno su u ta davna vremena o ovoj pojavi ispredane priče i sigurno je ušla u nepisane anale neke pradavne „panonske mitologije“.

Ipak, to nije nikakva misteriozna pojava ili manifestacija onostranih događaja – reč je o prirodnom feno menu koji se skoro svake godine, u zavisnosti od temperature vode i vodostaja, odigrava na obalama Tise u okolini vojvođanske varoši Kanjiža i u narodu se naziva „cvetanje reke“.

Međutim, nije reč o vodenoj biljci već o insektu, zvanom tiski cvet ili Palngenia longicauda čije parenje predstavlja prirodni fenomen koji se događa celim tokom Tise, od Segedina do ukrajinske granice, pa i u nekim rekama koje se ulivaju u Tisu. Slična vrsta insekata, Hexagenia Limbata, roji se još na reci Misisipi, na tromeđi država Minesota, Viskonsin i Ajova.

Autor:Mirko Miković

Turistička organizacija Kanjiža

Izvor: agroinfotel.net

____________________________________________________________________________________

PRIČA O DVA ATOLA…

tamoiovde-logo

Jedan od dva atola, sićušnih delova francuske teritorije, zaturenih negde između Madagaskara i Južnoafričke Republike, pruža zelenim morskim kornjačama utočište za razmnožavanje. Drugi je boravište galapagoskih ajkula

images-2015-05-600450_atoli_622701378

Foto: Tomas Pešak

Zamislite dve gromade stena kako plešu.

E, otprilike tako izgleda parenje između zelenih kornjača: dva orijaša, poput nekih sumo rvača, okačeni jedno drugom o oklop, tromo veslaju kroz kristalno bistru vodu koralnog grebena.

Reč je o grebenu koji opasuje ostrvo Evropa, uz jugozapadnu obalu Madagaskara, gde se svake godine okupi po 10.000 ženki zelenih kornjača da bi se parile, a zatim izašle na obalu da polože jaja.

Zelene kornjače imaju strategiju reprodukcije zvanu „ko pre devojci”, odnosno mužjaci se grabe da se spare sa što više ženki. Umesto da troše energiju na odbranu teritorije i me¬đusobne dvoboje, jedini cilj mužjaka jeste da na¬đu slobodnu ženku ili da se umešaju i prekinu parenje koje je već u toku. Mužjaci imaju velike kandže na svojim perajima i repu, koje im služe da se prikače ženkama za oklop. Kad se jedan okači o ženku, drugi pokušavaju da ga zbace sa nje i pritom često ujedaju i zadaju rane oboma.

Ponekad se dešava da se hormonima zaslepljeni rival okači o oklop mužjaka koji je već na ženki. „To bez sumnje ne vodi ničemu”, kaže morski biolog Volas Nikols. On je vi¬đao da se čak po četiri mužjaka okače jedan drugome za oklop. „Kada tako nešto vidimo kod kišnih glista u bašti, jedva da obraćamo pažnju”, kaže on. „Ali sa kornjačama teškim po 180 kila to je pravi cirkus.”

Ipak, malo je ljudi koji imaju prilike da gledaju ovaj cirkus na ostrvu Evropa. Ovo ostrvo je prirodni rezervat i njegove vode su zaštićene. Kao i susedno ostrvo Basas da Indija, koje leži na oko 110 kilometara dalje prema severozapadu, ono je deo takozvanih Rasutih ostrva, pet tačkica zemlje koje okružuju Madagaskar poput meseca. Danas su to samo ostaci nekada moćne francuske kolonijalne imperije, ali na njima se i dalje vije trobojka jer pripadaju francuskim južnim i antarktičkim zemljama.

:
Francuski suverenitet, iako ga osporavaju Madagaskar i neke druge zemlje, ima pre svega strateški značaj. Ukupna površina kopna na Rasutim ostrvima iznosi svega 44 kvadratna kilometra, ali njihova zajednička ekskluzivna ekonomska zona je 15.000 puta veća, što je površina okeana veličine jednog Teksasa ili Francuske.

Ono što je najvažnije za biodiverzitet na ovim ostrvima jeste to da Francuska ne dozvoljava ilegalni ribolov i lov na kornjače. Na većini ostrva, uključujući i Evropu, postoje vojni garnizoni i žandarmerija, a njihovim vodama patroliraju brodovi francuske mornarice.

Mada Evropa i Basas da Indija leže blizu jedno drugog u sredini Mozambičkog kanala, ova dva ostrva se mnogo razlikuju. Evropa je pokrivena grmljem i utočište je ne samo za morske kornjače već i za milione morskih ptica koje se tu gnezde.

S druge strane, Basas je atol koji jedva da proviruje iz vode i ima lagunu veličine Menhetna koja vrvi od ajkula. I jedno i drugo ostrvo među poslednjim su ostacima zdravih morskih ekosistema u zapadnom delu Indijskog okeana – retke oaze divljine u inače opustošenom okeanu. „Gledana sa površine, ova ostrva ne izazivaju nikakav utisak – kao dve beznačajne tacke”, kaže morski biolog Tomas Pešak, koji je snimio fotografije za ovu reportažu. „Ali kad jednom zaronite dole, opčinjeni ste do kraja života.”

Ova dva ostrva zauzimaju površinu okeana čije nepovoljne struje i vrtlozi vekovima zadaju probleme moreplovcima. Savremeni morski biolozi pronašli su način da proučavaju ovaj ekosistem a da uopšte i ne ulaze u more. Zbog tesne ekološke povezanosti između morskih ptica i života u moru, oni koriste ptice kao indikatore za pučinske vrste kao što su tune. Mnoge morske ptice oslanjaju se na ove okeanske grabljivice da im isteraju plen na površinu, odakle mogu da ga pokupe svojim kljunom i kandžama.

:
Blune i čigre lete u jatima nisko nad površinom i prate kretanje riba pod vodom. Kad uzlete sa obale, razviju se u lepezu i drže jedna drugu na oku, tako da odmah reaguju čim neka od njih primeti plen. Druge pak vrste motre na ove prve, krstareci visoko u vazduhu, odakle im se pruža cela panorama. Fregate su neprikosnovene među visokoletacima. One su prave vazdušne akrobate koje jedre uz pomoć toplih vazdušnih struja. Sa visine od više od jednog kilometra one ne samo da prate morsku površinu već i niskoleteće ptice. Kada ugledaju plen, obruše se sa svojim crnim uglastim krilima raspona od dva metra i zgrabe lignju među talasima ili leteću ribu u vazduhu.

Na ostrvu Basas da Indija nema drveća na koje bi sletale morske ptice i nema peščanih žalova na kojima bi kornjače polagale jaja. Basas je mlad atol, koji se tek formira na svom matičnom vulkanu, čija se kupa uzdiže sa morskog dna na do skoro tri kilometra dubine. Iz vazduha izgleda kao neka plava okrugla činija, čiji je jedan deo okrnjen na severoistocnom obodu.

I dok Evropa ima mangrove i plitku lagunu koja u vreme oseke skoro presuši, Basas nema ni grančicu vegetacije, ali zato njegova laguna, duboka i do 14 metara, predstavlja džinovski tropski akvarijum pun mladih ajkula. Skoro sve pripadaju vrsti galapagoskih ajkula, koje se često sreću oko tropskih ostrva, ali retko gde u ovolikom broju.

Biolozi, za koje toliki broj galapagoskih ajkula predstavlja zagonetku, smatraju da je razlog u ograničenom broju staništa u relativno pustoj laguni Basasa, dok prisustvo mangrova i morskih trava u laguni Evrope pruža stanište i utočište i za druge vrste. Basas verovatno pruža jedinstven uvid u život ovih ajkula i predstavlja krajnje neuobičajen primer zdrave generacije podmlatka jedne vrlo eksploatisane vrste.

:
A kada se u vreme oseke voda povuče, ukažu se lengeri brodova koji su se ranijih vekova nasukali na greben Basasa. Portugalski jedrenjak od 900 tona „Santjago” prepolovio se kada se 1585. godine po mraku zario u greben. Zamislite taj užas putnika kad je počelo da svanjuje i kada su videli da im se brod sav raspao a da su čamci za spasavanje ili zdrobljeni ili otplutali daleko na pučinu.

Nastradalo je više od 400 ljudi, a tovar zlata i drugih dragocenosti kroz smrskanu utrobu broda iscureo je u okeanske dubine.
Ronioci su 1970-ih uspeli da nađu deo ovog blaga: srebrne novčiće, bronzani top, dragulje i jedan astrolab. Ali sve je to ništa u odnosu na pravo bogatstvo Basasa i Evrope – ne kovčezi s blagom iz starih jedrenjaka vec biodiverzitet koji buja na ovim sićušnim ostrvima.

Čest saradnik Kenedi Vorn specijalizovao se za priče o prirodi i ekologiji. Tomas Pešak je direktor za oblast zaštite pri fondaciji „Spasite naša mora”, koja je i inicirala fotografisanje ovih atola.
AUTOR: Kenedi Vorn

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

O! Pa da, snalažljive su nego šta…

KORNJAČA

Kornjačin pol, između dva fišbajna,

Za svakog praktično ostaje tajna.

Snalažljiva je, bogme, i zgodna:

U takvom škripcu-

Ipak je plodna.

O.Neš

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________________

TREBA IMATI SVOJU RUŽU…

tamoiovde-logo

IZVOLITE, POSLUŽITE SE…

Slatko od ruža

Prvo…treba imati svoju ružu.

Sve o učenju ljubavi od jedne ruže možete naći u knjižici koja se zove „Mali princ“. Napisana je srcem deteta i namenjena svoj deci sveta, a naročito onoj zaboravljenoj u odraslim ljudima.

TAMOiOVDE-ruže-ulje-image0075rouz

Ilustracija: Bora Stanković

Dakle, neophodno je da uzgojite svoju ružu; nije toliko neophodno da je zasadite (ali je poželjno) koliko se traži da je posećujete svakog jutra i večeri, da joj se divite (jer divljenje itekako potpomaže rastu a i razvija samopouzdanje!), da joj opraštate istovremeni rast trnja… da poštujete njeno stremljenje ka nebu… i zalivate njene korene u zemlji.

Tu i tamo, sasvim je u redu ako je koji put i poljubite…

Ruža se stalno menja…slabašan izdanak, pa grmčić, nežan pupoljak koji iz dana u dan postaje raskošan cvet. Ali da li je ruža zaista i postala ruža…znaćete po osobenom mirisu. Kada zamiriše, znak je da je malo biće cveta postalo svesno svoje ružine prirode…i da deli svoje mirisno srce svima…

Eto lepote koja se nesebično daruje svima; jednako ptici i pčeli i ljudskom oku. Eto trenutka u kome treba da zastanete, da se ogledate u kapi rose na latici, da pomilujete nežnu baršunatost cveta….da udahnete duboko, duboko njen miris…tu nežnu esenciju samog bića ruže.

Najogoljenija je poruka Gospodnja zabeležena u tom mirisu. Izvorna molitva.
I u spiralnom plesu latica. U drhturavoj treperavosti boja na njima.
Gledajte u ružu…i postanite ruža. Makar na trenutak.
Makar samo jednom.

Sada je ruža spremna.

Desi se taj rascvetali maj u vašem dvorištu.

Zapravo recept ide ovako: potrebno je u bašči uzgajati s ljubavlju damasknu ružu (majsku ružu, đulbe-šećerku)…kada se rascveta u mesecu maju, u punom sjaju i mirisu, baštenskim makazama izrezati cvetove i odneti ruže na astal u avliji.
Strogo u hladovini, pod začudjenim pogledom mačke.

Odvojiti latice, NEŽNO. Tankim, spretnim, ženskim prstićima.
Izmeriti ih, i odmah spremiti istu težinu šećera. Oprati ruže pod mlazem hladne vode, nakratko, u đevđiru! Sada ih treba iseckati, hvatajući prstohvat po prstohvat latica. U međuvremenu staviti litar vode sa šećerom da zavri…i ubaciti latice.
Smesta će pobeleti…ali će nastaviti da mirišu.

Skriveni…ali možda najvažniji sastojak jeste – da dok „petljate“ oko ruža mislite samo na stvari, dogadjaje i ljude koji donose radost u vaš život….tako će se slatko napuniti ljubavlju, smehom i nestašlukom….poput majskog sunca kojim su ruže osunčane.

Posle 15- ak minuta kuvanja dodajte limontus…Gle čuda. Vratiće se njihovo ružičasto rumenilo.
A onda kuvajte na tihoj vatri dok se dovoljno ne zgusne (znate ono dok ne krenu dve kapi sa kašike, ili još bolje probajte na porculanskoj tacni da li je dovoljno gusto, da li se staklasto steglo!).
Sklonite šerpu sa vatre.
Naravno, to je šerpa koja se koristi SAMO za kuvanje slatka.

Onda sledi pravilo: ili vruće slatko u vruće tegle, ili hladno u hladne…kako volite.

Slatko od ruža treba držati negde duboko u kredencu, ili na najvišoj polici u špajzu, samo ga retko treba prepustiti milovanju sunca…u protivnom, postaće previše erotično.

Daleko od radoznalih i urokljivih očiju…nije za svačiji pogled. I nije za svačije usne, niti nepca; treba ga dati samo osobi koja vam je naročito draga…sa kojom gradite bliskost. Ili za koju pouzdano znate, svim dubinama svog srca, da je jedna od duša retkih i dragocenih u vašem životu.

Mora se izneti sa dužnim poštovanjem, u Japanu bi sigurno napravili „ceremoniju kusanja slatka“….ali ovo je još uvek sirova Srbija, sa prašinom vetra u nozdrvima.

Prva stavka je izneti teglu sa slatkom i deo presipati u posebno staklence, staviti ga na srebrni poslužavnik sa ručkama. Po starinskom običaju, na poslužavniku se nalazi izheklani milje od najtanjeg konca ili beli vez….Pored kristalne činijice sa slatkom se stavlja srebrna kašičica i visoka čaša za vodu od najtanjeg stakla….najbolje izvorska, živa voda.

Gotovo sakralno treba pomeriti poklopac sa činijice u kojoj je ružičasto i mirisno slatko…od ruža. Majska ruža, ili đulbešećerka….rukom brana…nežnom rukom domaćice, u bašči.

Izvolte, poslužite se…mek, ženski glas. Nekada je to devojački sopran, nekad taman alt. Obično poslužavnik nosi devojka ili ženska čeljad iz kuće…Izvolte poslužite se je najlepše rečeno čista srca, prirodno, spontano, kao kada voda klizne niz kamen praveći slap…

Gost obično kašičicom „zahvati“ malo od tog mirisnog slatka i prinese ustima…gde se rastopi u neponovljiv ukus, svojstven samo ružama. Praćen jedinstvenim mirisom.

Verujem da srce prave žene u svom središtu ima upravo taj miris.

Slatko od ruža treba jesti samo u posebnim, čudesnim prilikama….onim kada vam osećanja naviru na usta, kada srce raste, prerasta okvir tela i grad u kome živite i neobjašnjivo počne da se širi celom vasionom…u onim prilikama kada se zagrcnete od sopstvenih osećanja.

Kada biste nekom hteli da kažete da ga volite, a reči nikako da izadju….
Kada osećate da vas ljubav vreba…i da će vas zaskočiti iza prvog ćoška. I nema vam bežanja.
Kada u kući ima sasvim male dece koja kriju andjele po ćoškovima.
Kada konačno duboko, i do balčaka oprostite sebi i prigrlite sebe.
I obavezno, obavezno…u prisustvu žena, makar devojčica.
Ženski princip je nezaobilazan kada je u pitanju slatko od ruža.

Vreme? Najbolje i najuzbudljivije vreme jeste sumrak, kada se ionako sreću dva sveta, dan i noć. Kada iz dvorišta počnu da ćarlijaju mirisi behara….a svici stidljivo počnu da trepere ispod drveća.

Ili u sasvim rano, napuklo letnje jutro, zaplavljeno nebom, još dovoljno daleko od žege.

Ipak, pazite se dobro da ne gledate u ženske oči dok kusate slatko….a naročito ne u oči domaćice koja ga je spremala…

Sva ljubav koju nosi žena u grudima se preliva u to magično slatko…sve ono što je tog jutra snevala, koga je i kako u snu grlila….pa sva dnevna sanjarenja dok je brala ruže, odvajala latice…i napajala se mirisom, pa nakon toga dok je kuvala slatko…šok iznenadjenja kada latice promene boju zbog toplote i kada ponovo zadobiju ružičastu kada se stavi limontus…

Dakle, slatko od ruža ne kusajte ako niste spremni odmah položiti svoje srce pored njega… da uhvati i poprimi malo od neizrecivog mirisa. Dakle, samo za veoma, veoma hrabre.

U protivnom, kusati to slatko, kao i sve napred napisano – nema smisla.

Autor: Sonja

__________________________________________________________________________________________

JA SAM ODGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

ČUČUK STANINI DANI…

tamoiovde-logo

Stani u čast, heroini koja je čitav svoj život posvetila borbi za slobodu pravoslavnih naroda, i koja je odavno “odjahala” u legendu, njeno rodno Sikole organizovalo je minulog vikenda po 15. put kulturno umetničku manifestaciju „Čučuk Stanini dani“.

Pre dva veka, iz rodnog Sikola s obronka Deli Jovana, uzjahala je konja hrabra devojka Stana Plještić  i krenula u Negotin, da lično od Veljka Petrovića, najvećeg junaka Prvog srpskog ustanka ište i povrati svoje, silom joj oduzete svadbene darove.

TAMOiOVDE-Čučuk Stana i Hajduk Veljko-08082015729Darove povratila nije, ali mala Stana velikog Veljka osvojila, jeste.

Planula je strasna, romantična, mitska ljubav u vremenu burnom, ispunjenom turbulentnim, istorijski čak presudnim događajima. Ljubav koja ih je narenih nekoliko godina spajala  na čardaku Baba-Finkine kule u Negotinu ali i vodila u mnoga mesta od Poreča  do Sokobanje,  gde su  hrabri ratnik i lepa „mala“ sa Deli Jovana delili  i postelju i kuburu i jatagan.

Ljubav i zajedničko vojevanje male Stane i junaka Prvog srpskog ustanka odavno je svojina narodnog predanja. Ostalo je uglavnom zameteno u kopreni vremena…

Stana je rođena 1795. godine u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu i brata Mihajla. Stasala je u lepo, crnomanjastu devojče. Ne baš visoka, no vitka stasa, zvučnog i prijatnog glasa. Bila je inteligentna, plahe naravi, ratoborna ali i plemenita. U sedlu konja sigurna je bila a oružjem vešto baratala. Kažu da se od puške i noža nije odvajala.

I kažu još, divno je pevala pesme narodne.

08082015700Učestvujući u skoro u svim bitkama zajedno sa svojim životnim saputnikom i krajinskim junakom Hajduk Veljkom, ranjavana je četiri puta. Rane je usput vidala i učešće u borbama za slobodu naroda nastavljala.
Zbog svoje hrabrosti, spretnosti, opisanih veština i karakternih osobina postaje u narodu svom, ali i među Turcima poznata i poštovana, a zbog svoje sitne građe dobija nadimak Čučuk.

Braneći od Turaka Negotin, Veljko je poginuo 1813. godine, a Stanin se život pretvara u bekstvo.

Nekoliko godina kasnije životni put joj se ukršta sa Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. On, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać, jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj, nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.

08082015695mSa Veljkom poroda nije imala, ali je Stana sa kapetanom Jorgaćem izrodila dva sina Milana, Aleksandra i kćer Jevrosimu.

Georgakis je nastavio da ratuje sa srpskim hajducima protiv Turaka. U Moldaviji, 1821. su opkoljeni u manastiru Seku i našavši se u bezizlaznom položaju digli su poput Sinđelića na Čegru, barutanu u vazduh, izginuvši zajedno s Turcima.

Tako Stana u svojoj 26. godini, po drugi put postaje udovica.

Umrla je 1849. godine u Atini. Kažu u bedi i višestrukoj žalosti, Za svojim prerano i nasilno ugašenim ljubavima, mrtvim sinovima i svojom Srbijom. Sahranjena je pod Olimpom. Opet kažu, sa neostvarenom željom da se vrati u Srbiju i svoje rodno Sikole.

Nažalost, do današnjeg dana, nema podignutog spomenika ovoj večnoj junakinji srpske istorije, a sticajem raznih okolnosti ne poseduje ni svoje grobno obeležje na mestu gde je sahranjena.

Šta je iz napred iznetog istorija a šta legenda, teško je utvrditi.

Kao i priča o receptu ruža za usne od ljutih, crvenih papričica koji je navodno koristila Čučuk Stana kada je zavela Hajduk Veljka.

Crvena ljuta papričica se usitni u avanu, zatim se doda med, pokrije se laticama ruže i ostavi da odstoji.
Tom smesom su devojke mazale usne pre spavanja, da bi ujutru bile pune, crvene i zavodljive.

„Čučuk Stanini dani“

08082015745Manifestacija „Čučuk Stanini dani“ koncipirana je da otrgne od zaborava stare običaje, da neguje i sačuva etno baštinu i izvorno narodno stvaralaštvo.

Za priznanja ove tradicionalne manifestacije, izvodeći igre, pesme i narodne umotvorine iz kraja iz koga dolaze, ovog 8. avgusta, nadmetala su se kulturno-umetnička društva:

08082015731„Zoran Gajić“ iz Rgotine (Zaječar), „Banjica“ iz Krivelja (Bor), „Beloinje“ iz Beloinja (Svrljig), „Slavuj“ Iz Novog Badovca (Kosovska Mitrovica), „Hajduk Veljko“ iz Rečke (Negotin), „Đerdan“ iz Međurečke  (Ivanjica), „Osanica“ iz Osanice (Žagubica), „Svilen konac” iz Starog laništa (Jagodina), „Mladost iz Pecke (Osečina), „Čučuk Stana“ iz Sikola (Negotin) i  „Karpoš“ iz Kumanova (Makedonija).

Pored dodeljenih nagrada najboljima u mnogim kategorijama za sveukupnog pobednika ovogodišnjih Čuluk Staninih dana stručni žiri proglasio je KUD „Beloinje“.

Po završetku zvaničnog programa, priređena je svečana večera za sve učesnike u programima manifestacije i narodno veselje za sve posetioce.

Autor: Bora Stanković

__________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus (klikom do uvećanja)


____________________________________________________________________________________________

HIPNOZA NEPODNOŠLJIVOM LAKOĆOM ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

ŽIVOTNA PRIČA KRISTINE KLJAJIĆ:Kako sam se odlučila za život u planini

Ubeđena sam da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije…“ – Kristina Kljajić.

Ovaj tekst preuzet je sa sajta Lovesensa

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625533

Foto: Dalibor Danilović

Kristina Kljajić je mlada žena sa jasnom vizijom i jakom voljom. Rođena je pre 35 godina u Beogradu, diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu, živela jedno vreme u Švajcarskoj, radila u Crnoj Gori kao arhitekta dok nije odlučila da ne želi da provede svoj život projektujući „konfekcijske betonske kaveze“. Nakon toga je držala časove joge i kreativnog plesa jer je ples njena velika potreba i ljubav.

Majka je dve devojčice od 5 i 2 godine. Kaže da je do rođenja prve ćerke bila pravi nomad, uvek spremna da spakuje ranac tragajući po celoj Srbiji za mestom gde će sviti gnezdo. Pre nekoliko godina, nakon proučavanja iskustava u drugim zemljama i sopstvenih pokušaja, uspeha i grešaka, na internetu je plasirala svoju platformu Inicijativa eko sela Srbije koja privlači pažnju sve većeg broja pristalica.

Po pravilu, radi se o obrazovanim ljudima koji imaju potrebu i nameru da pronađu neki drugi modus vivendi u odnosu na ono što u gradu nudi vrli, novi svet. Kristina sada živi na relaciji Kragujevac (odakle joj je drugi muž) – Novi Sad – planina Rudnik, gde sa grupom istomišljenika radi na izgradnji eko sela – zajednice četiri porodična domaćinstva. Takva zajednica (u zapadnom svetu njihov broj ubrzano raste) je zasnovana na sličnim ciljevima, solidarnosti i poverenju, a prvenstveno na holističkom pristupu životu i prirodi.

„Možda će neko pomisliti da je moja žudnja da sebi i svojoj deci omogućim život u prirodi i u skladu sa prirodom proizvod mog odrastanja na Avali i nostalgije za srećnim danima detinjstva, kaže Kristina. „Sigurno je da ima i toga, ali daleko je važnije to što sam ja sasvim ubeđena da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije.

Ne radi se o vraćanju u 19. vek, kako neki površno sude, već o implementaciji svih savremenih znanja u jedan ekološki pristup životu, radi budućnosti svojih porodica. Sačuvana je individualnost porodičnih domaćinstava, ali se obnavljaju dragoceni seoski običaji zajedničkog rada po potrebi, mobe, trampe, podela znanja, iskustava, alata, čime svaki član zajednice dobija više vremena za sebe i svoje lično stvaralaštvo.

Zamislite koliko to olakšava život, ako povremeno jedna osoba skuva za celu zajednicu, pričuva decu, ili svi zajedno učestvujemo u drenaži zemlje, sadnji, branju, pravljenju zimnice“, dodaje. „Verujem da je dom tamo gde smo zajedno. Ne vezujem se emotivno ni za jedno mesto i mogu da živim bilo gde u prirodi, samo ako sam okružena energijom dobrih ljudi i ako sam slobodna da ispoljim svoju kreativnost. Sve je više ljudi i porodica koji se samostalno vraćaju na selo ali ja žudim za nečim drugim, a to je zajednica.

Pre tri godine grupa nas je pokušala da ovu ideju realizuje ali nismo imali uspeha. Prvo, izabrali smo predeo (Pešterska visoravan) gde nismo mogli da ostvarimo plan o permakulturnoj bašti, drugo, leti su nam presušili svi izvori i ostali smo bez vode, a onda su na red došle optužbe i diskusije šta je muški, a šta je ženski posao. U svakom slučaju, ja to iskustvo vidim kao jednu dobru školu i korisnu grešku iz koje sam dosta naučila.

Sada nekoliko naših porodica radi na realizaciji eko zajednice na Rudniku i privodimo kraju izgradnju prvog objekta od prirodnih materijala (zemlja, slama, drvo) koji će biti srce zajednice i multifunkcionalni objekat za boravak, kuvanje i druženje dok svako sebi ne sagradi kuću na imanju. Predeo je slikovit, ima dovoljno vode i šume, zemlja je zdrava a škola je udaljena samo jedan kilometar.“

Degradacija porodice i zajednice je cilj novog svetskog poretka. Priznali mi to ili ne, svi se osećamo manje više izolovano i bespomoćno u svojim betonskim stambenim kućicama. Sve dok nam mladost i zdravlje daju iluziju snage, mi se uklapamo, takmičimo, borimo za sitne koristi, a svoje bližnje doživljavamo ili kao saborce ili kao pretnju. U takvom društvu, na ženi je najveći teret jer ona mora mnogo više da plati „slobodu“ koju je izvojevala.

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625534

Foto: Dalibor Danilović

Cilj je opstati danas, izdržati još malo sa nadom da će se sve nekako, nekada srediti. Rezultat je ono što vidimo svuda oko sebe: usamljenost, bespomoćnost, eskalacija bolesti i alergija, depresije. Ja zaista iskreno verujem da samo fizički, psihički i duhovno zdrav čovek može biti nezavistan.

Želim da tu opciju ponudim svojoj deci dok rastu, a kad odrastu, sami će birati svoje puteve. Verujem da je najdragocenije što mogu da im podarim sloboda da bezbrižno hodaju bosi i istražuju prirodu bez strahova, uživo a ne virtuelno, želim da im priuštim zdravu hranu mojom rukom zasađenu, negovanu, ubranu i skuvanu umesto hemije iz kojekakvih kesica i konzervi.

Mnogi će reći – pa nije svrha života da rintam na selu, a ja kažem – s ovakvim ubrzanjem zamislite šta će biti za pedeset godina. Koliko je već danas samaca, depresivnih, alkoholičara, zavisnika od pilula i interneta. Mi smo hipnotisani nepodnošljivom lakoćom življenja, a to plaćamo najvrednijim što postoji – fizičkim i duševnim zdravljem.

Samo povremeno odahnemo, otputujemo negde deset dana, podignemo kredit da kupimo nešto što mislimo da je mnogo vredno, a ne želimo da znamo da živimo u Faradejevim kavezima elektromagnetnih zračenja, ne poznajemo prvog komšiju i solidarnost nam se iscrpljuje tako što ćemo „lajkovati“ peticije ili sličice.

Potpuno smo u vlasti farmaceutske i prehrambene industrije koja tako lepo pakuje i dizajnira svoje mamce. Strahujemo u sebi od svega. Zar ćemo takav svet ostaviti svojoj deci? Zapad se brže industrijalizovao ali upravo zato brže i prepoznao princip štapa i šargarepe. U nekim zemljama Evrope sve brže se formiraju eko zajednice, a mi smo se zaglavili u nekoj mešavini patrijarhata i epskih mitova s jedne strane, a s druge strane straha i imitiranja.

Kriza ovde traje već 25 godina. Sada je trenutak da utremo put svojoj deci. Sada se zemlja i imanja prodaju skoro u bescenje, a mnogi poslovi se mogu raditi preko interneta. Najlakše je reći: samo da nekako preživim i iškolujem dete… ali šta će to dete posle toga. Možda će imati sreće da se dobro uda ili postane točkić u nekoj mašineriji.Svojim rukama sagraditi svoj dom, gajiti i kuvati sopstvenu hranu, zaista imati vremena za razgovor i igru sa svojima, to je po meni najveće zadovoljstvo i sloboda koje se još mogu osvojiti u ovakvom svetu. Nisu nam potrebne čudotvorne i skupe biljke sa Anda ili zagušljive teretane – zdrav rad i zdrava hrana su svuda oko nas. A ako ti nemaš mogućnosti da jedeš zdravu hranu, da dišeš zdrav vazduh, piješ svežu vodu, da živiš bez pilula za spavanje – ti si rob koliko god zarađivao.

Kada je reč o povratku prirodi, danas postoje razni koncepti i dobro je što je tako. Jednoumlje je uvek porazno po čoveka. Vraćanje prirodi je i proces vraćanja sebi. Svojoj duši, svojoj izvornoj snazi od koje u gradovima olako odustajemo. Dok gradiš svoju kuću svojim rukama i ležeš uveče mrtav umoran ali zdravo umoran i srećan i pun planova, ponovo osećaš svoju snagu i moć, svrhu i cilj, vidiš rezultate ispred sebe umesto u nekim virtuelnim tabelama koje prave neki nepoznati ljudi.

Radiš za sebe i svoje. Počinješ da uviđaš koliko je malo potrošnih dobara zaista potrebno, kako ne moraš dati deset evra za kremu jer možeš napraviti bolju od onoga što imaš u svojoj bašti, koliko su teretane besmislene, koliko je smešna opsesija cipelama ili kuhinjama koje ljudi plaćaju pet hiljada evra, a u njima nikada ne zamiriše pošten obrok spravljen s ljubavlju. Postaješ kreator svog doma, samog sebe, svoje budućnosti.

Uz to, možeš ostvarivati zaradu raznim poslovima – proizvoditi med, pečurke, cveće, sadnice, jaja, prirodna sredstva za higijenu, proizvode od mleka ili žita, osmisliti seoski turizam na svom imanju… Mogućnosti su ograničene samo našom maštom, a nju guše konfekcijski šabloni življenja. A tu je i internet za učenje, povezivanje, plasman… Mnogi poslovi se danas rade onlajn što daje mogućnost da budeš radno aktivan gde god da živiš.

Znam da ovo o čemu govorim ne može biti rešenje za svakoga, ali zamislite ako samo jedan deo populacije počne da živi samouposleno i zadovoljno, vaspitavajući decu da poštuju i neguju prave vrednosti. Ja sam još uvek u procesu traženja sebe, istomišljenika i najboljih rešenja. To je proces koji će se nastaviti dok sam živa jer stalno učim, a čovek je mlad dok ima potrebu da uči. Ima grešaka i razočarenja. Na primer, svi se deklarativno zalažemo za ekologiju, ali ko od nas zaista redovno reciklira, ko brine o racionalnoj potrošnji vode i struje. Uvek mislimo – neko drugi će da se za to pobrine.

A ako se opredeliš za drugačiji život, otpadaju sva foliranja. Moraš da poštuješ prirodne ritmove. Moraš da veruješ prirodi i sebi. Moraš da se odnosiš prema svemu potpuno svesno. Neko to vidi kao izazov i oslobođenje, a neko kao kaznu. Danas je jako mnogo ljudi zainteresovano za drugačije koncepte života. Svi smo mi pioniri i svako kreće od nule tražeći svoj način da se poveže. Kao što su nekada mladi hrlili u Indiju da bi stekli neka spiritualna znanja, tako se danas u ljudima budi neka iskonska žudnja za smislenijim životom van grada.

Ali nakon „lajkovanja“ lepih priča i slika ima još mnogo koraka. Mnogi posećuju seminare o organskoj proizvodnji ili građenju kuća od prirodnih materijala ali i to je tek drugi korak. Usuditi se, napraviti taj drastičan rez, to je još uvek za veliku većinu samo mašta. Mi smo za tri generacije potpuno izgubili kontakt sa zemljom i njenim blagom. Ali danas je daleko lakše živeti na selu nego pre sto godina.

Često čujem da ljudi ne žele da se satiru na zemlji, a u gradu rade za korporaciju ili ustanovu ili gazdu i po deset, dvanaest sati dnevno, uglavnom bez ikakvih prava, a uvek u grču i potpuno na raspolaganju šefovima i gazdama. Sada je idealna situacija da se skladno ujedine stara i nova znanja. Jedini put je edukacija i širenje znanja. Treba pričati, deliti ideje i dileme, ohrabrivati, isticati zabludu da je ideja eko sela maltene povratak u prvobitnu zajednicu.

U eko selima po svetu tehnološka dostignuća se optimalno primenjuju, uz poštovanje prirodnog okruženja. Izgradnja svog doma negde u prirodi može biti idealan izbor za ljude koji osećaju da su izgubili dostojanstvo radeći privremene, povremene i slabo plaćene poslove.

Mene više ne zanima moderna stambena arhitektura koju smatram energetski traumatičnom. Ona oslikava interese investitora: što manje uložiti, a što više zaraditi, ne vodeći nimalo računa o terenu na kome se gradi, osunčanosti, štetnosti upotrebljenih materijala.

Zadužujemo se kreditima da bi živeli zbijeno u kutijama šibica, bez privatnosti i svetlosti. Arhitektura treba da podržava život jer ja i kuću vidim kao jedan ekosistem sličan našem organizmu.

Zdrava kuća je napravljena od prirodnih materijala, a ne od ekspandiranog betona. Naši drevni preci (na primer Vinčanska kultura) su gradili kuće koje se uklapaju u zlatni presek i svetu geometriju svemira.

Oni su još tada imali znanja o teoriji struna i kvantnoj fizici, a mi ih smatramo divljacima. Najviši ekološki domet današnjih eko zajednica su samoodržive kuće u kojima se priroda poštuje i ne zagađuje već se njeni darovi koriste i njoj vraćaju.

Koriste se razni načini snabdevanja vodom i energijom (solarni paneli, bunari, bazeni za kišnicu, vetrenjače…). Energija se stvara i troši na istom mestu, a u uređenim državama viškovi se i prodaju. Reciklira se u najvećoj meri i skoro se ništa ne baca čime se smanjuje opšte planetarno zagađenje. Vodu skupljamo, prečišćavamo, koristimo i vraćamo prirodi umesto kanalizaciji. Organski otpaci se poklanjaju zemlji umesto kontejnerima za smeće.

Sadimo šume, to savršeno društvo bez kojeg nam nema opstanka. Učimo da stvari popravljamo i restauriramo umesto da bacamo. Radujemo se onome što napravimo svojim rukama. Možda nije kao iz butika, ali je u svaku sitnicu upletena energija ljubavi.

Ja sam kroz jogu, aikido i ninđicu mnogo učila. Mi ne poznajemo neverovatne mogućnosti svog tela, a kada počnemo da ih upoznajemo osvajamo i samopouzdanje. Osmislila sam kreativni ples koji aktivira deo po deo tela i postepeno uklanja blokadu od nagomilanih strahova. Tako se otvara put ka kreativnosti, samopouzdanju, senzualnosti i zdravoj seksualnosti.

Učim žene da vole i poštuju svoje telo umesto da ga mere merilima kozmetičke industrije i stalno ga kritikuju i popravljaju kako bi postalo poželjnije na tržištu. Jer ako ne cenimo i ne volimo sebe i svoje telo, mi šaljemo poruku da sebe ne poštujemo, a sve drugo u našem životu, ljudi i događaji – samo su posledica.

Kreativni ples sam bazirala na kombinaciji raznih plesova: trbušni ples, plemenski plesovi, džez balet, ples pet ritmova. Cilj je da se potpuno predamo improvizovanim pokretima i tako postignemo oslobođenje. Osmišljavala sam vilinske i plemenske plesove sa kojima smo učestvovale na raznim manifestacijama. Bilo je očaravajuće posmatrati ta ozarena ženska lica kada daju sebi dozvolu da se potpuno prepuste sopstvenom unutrašnjem ritmu.

Meni plesanje oduvek mnogo znači. Učestvovala sam u jednoj performans plesnoj grupi i time se izdržavala na studijama, a i posle raspada prvog braka. Joga je takođe bila jedan od procesa koji me je doveo do samospoznaje. Ali danas je i to i trendu kao nekada aerobik. Ja jogu doživljavam kao pristup životu, a ne kao gimnastiku. Kroz nju sam upoznavala sebe i približila se bogu.

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625535

Foto: Dalibor Danilović

Primetila sam da su žene uglavnom blokirane u kukovima, tj. u svojoj seksualnosti jer je ona čak i danas tabu tema. Stidimo se što nismo savršene. S druge strane, mediji nas bombarduju sladunjavim filmovima i pričama o idealnim ženama i savršenom seksu sa srodnom dušom. Bacamo se u avanture i eksperimente, a blokada se učvršćuje i tonemo sve dublje. Ja verujem da potpuno prihvatanje svog tela kao hrama duše prethodi meditacijama i svim sličnim tehnikama.

Ako želimo da promenimo svoj fizički izgled, psihičko ili emocionalno stanje, moramo prvo osvestiti telo. Ovo ne znači da je telo iznad svesti, već sasvim suprotno. Jedino uspostavljanjem kontrole tela možemo reći da smo svesna bića. Telo je osnova našeg postojanja u ovom svetu – nulti nivo, materijalni aspekt, hardver. Sa naše tačke sagledavanja osnovni nivo postojanja. Telo je nosač duše.

Izvor: kurir.rs

________________________________________________________________________________

LAKONOGA BREZA, ROĐENA DA VOLI…

tamoiovde-logo

Sudbina je tako htela
Gatara joj predskazala brak i bogatstvo: Tragična sudbina Isidore Dankan!

Isidora je imala 44 godine, Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom, ali ljubav se rodila i rasplamsavala uprkos razlici u godinama, jezičkoj barijeri i zgražavanju javnosti

isidora-dankan-1434023784-60916

Foto: Profimedia

Isidora Dankan, izuzetna umetnica koju danas nazivaju „majkom modernog plesa“, bila je Amerikanka irskog porekla, balerina koja se zalagala za žensku emancipaciju. Uvek je tvrdila da je „umetnost život“ i iako su puritanci pokazivali izuzetan prezir prema njenom plesu, životu i načinu odevanja, ona je bila obožavana.

Na scenu je izlazila bosa, polu naga u prozirnim kostimima, pomerala granice, tvrdila da klasičan balet nije umetnost jer ograničava i ne dozvoljava ženi da se izrazi. Govorila je da će ples budućnosti biti sličan onom iz antičke Grčke – prirodan i slobodan.

Njen život bio je češće ispunjen tugom nego radošću, pa je ples bio jedino „mesto“ gde je bila svoja, slobodna, radosna…

Bila je u večnoj potrazi za ljubavlju, jednom prilikom je zapisala: „Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek”. Ali, nije je našla. Njena romansa sa slavnim ruskim pesnikom Sergejem Jesenjinom počela je snažno i strasno, ali se završila tragično, ostavivši je potpuno slomljenom…

isidora-dankan-i-sergej-jesenjin-1434023651-60910

Foto: Profimedia

Rodila se u San Francisku 1877. godine, kao Anđela Isidora Dankan, a ljubav prema umetnosti usadila joj majka, pijanistkinja, poreklom Irkinja. Isidorin otac bio je poreklom Škotlanđanin, bavio se finansijama, ali sa njenom majkom nije imao dobar brak.

Kada je napustio njenu majku i tri starije setre, bile su bukvalno gladne, a Isidora je sanjala o svetlima pozornice i sve što nije mogla da izrazi rečima, govorila je plesom. Prvo je nastupala u jednom restoranu u Čikagu, a uskoro dobila i angažman u Njujorku. Međutim, zbog svog čudnog poimanja baleta izviždana je od publiike i dobila je jako loše kritike.

Želela je da ode iz Amerike, mislila je da oni nemaju senzibilitet za njenu umetnost, pa odlazi u London. I bila je u pravu, tamo su je primetili bogataši željni nečeg novog i avangardnog i odlučili da je finansijski podrže.

Ređaju se putovanja – Budimpešta, Beč, Berlin, Moskva… Ipak, najveću slavu doživela je u Parizu 1900. godine, počeli su da je slede mnogi, a gde god bi nastupala sale su bile pune zainteresovane publike. Svi su želeli da vide taj neobičan, drski ples koji je izvodila kao niko pre nje.

Vrlo brzo postala je poznata i obožavana, ali izaziva skandal kada se proglašava „crvenom“ i odlazi u Rusiju oduševljena komunizmom, gde otvara školu plesa.

Neposredno pre nego što je otputovala i srela Jesenjina, gatara joj je predskazala da će „otići na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaće bogata, vrlo bogata i udaće se…“. Isidora je iza sebe imala promašene brakove i nije želela da se ponovo veže. Posebno ne u Rusiji, zemlji koja nije njena. Međutim, sudbina je htela drugačije…

isidora-dankan-1434023651-60914

Foto: Profimedia

Jesenjina je upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Bila je to prava boemska žurka, sa mnogo vina, dima, bezrazložnog smeha. Isidora je ušla sa svojim menadžerom dok je Jesenjin svirao harmoniku i pevao. Gosti, obuzeti njegovom pesmom, nisu ni primetili da je stigla slavna gošća, a ona se šćućurila u ugao sobe i sa neskrivenim oduševljenjem posmatrala mladog pesnika.

Tužni zvuci harmonike, Jesenjinova mladost, mangupski izgled, izražajne oči… potpuno su opčinili Isidoru. I on je zanemeo kada je video ko mu aplaudira. Svi su krenuli ka važnoj gošći, ne bi li je što bolje ugostili, ali ona je gledala samo u Sergeja. Lagano je ispila pola pića iz čaše, neočekivano mu prišla i pružila mu čašu. Kao začaran, ispustio je harmoniku, uzeo čašu i jednim gutljajem je ispio. Ona je gurnula prste u njegovu gustu kosu, strasno ga poljubila i prošaputala „anđeo“.

Nekoliko sekundi kasnije, kao da je predosećala kako će se njihova priča završiti, dodala je i „čort” (đavo). Isidora je imala 44 godine, a Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom. Ali, ljubav se rodila, rasplamsavala se iz dana u dan bez obzira na razliku u godinama, jezičku barijeru i zgražavanje javnosti. Ali, nije potrajala, zavšila se tragično, pijanstvima, sukobima, tučama, samoubistvom i smrću. Izvori tvrde da je Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, klečala na kolenima i ljubila mu cipele, nežno mu govoreći: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”

Ti si moja gipka, lakonoga breza, stvorena za mene i za mnoge druge„, pisao je Jesenjin o Isidori. Voleli su se jako i strasno, a kada je Isidori umrla majka u Parizu, venčali su se kako ne bi morali da se razdvajaju. Godine 1922. godine proveli su dva čarobna meseca u Parizu, Isidora je želela da se vrati svojoj umetnosti, a imala je planove da Jesenjim populariše svoja dela van Rusije.

Otputovali su u Ameriku, gde se na svaki način trudila da promoviše muža kao pesnika, organizovala je prevođenje i publikovanje njegovih pesama, književne večeri na kojima je on čitao svoje stihove, a ona plesala poznati „ples sa šalom“. Bosonoga, puštene kose, strasna i lepa, izluđivala je mladog pesnika, bila mu inspiracija, njegova ljubav i poezija. Međutim, Jesenjin nikada nije dobio priznanje za svoj rad, daleko od domovine on je bio samo muž slavne igračice.

isidora-dankan-i-sergej-jesenjin-1434024193-60920

Foto: Profimedia

Strast koja je buktala između njih uskoro se pretvorila u dramu i tragediju, a njihova veza ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najtragičnijih ljubavnih priča svih vremena.

Jesenjin je padao u sve dublju i težu depresiju. Poeziju, ples i ljubav zamenile su svađe, tuče i alkohol. Sergej je sve češće tukao Isidoru, a na jednom od njenih koncerata toliko je bio pijan i fizički je nasrnuo na nju da je zvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući nije više video ženu koju voli, već umornu, ostarelu i neprivlačnu osobu.

Vratili su se u Rusiju, ali su i problemi otputovali sa njima. Dok se ranije njome oduševljavao, sada je počeo da se žali prijateljima: ”Ofucala se, gnjavi…”. Jesenjin je pravio skalndale, puno pio, bio nedostupan i dalek. Umorna i nesrećna, Isidora mu je jednog dana rekla da se vraća u Pariz, a uskoro je dobila telegram od njega u kojem je pisalo: ”Ja volim drugu. Stop. Ženim se njome. Stop. Srećan. Stop”. Tako je pokušao da je istisne iz svog života.

Savremenici tvrde da je novac trošila nemilice, iako ga nikada nije imala mnogo. Njen ukus stvoren je možda još u majčinom stomaku koja je, dok je bila trudna sa Isidorom, jela samo ostrige i pila šampanjac. Volela je skupe i lepe stvari, „kad god se kolebaš,“ govorila je, „uvek idi u najbolji hotel“. Međutim svoj afinitet prema luksuzu često nije mogla finansijski da isprati, pa je i često dugovala novac i hotelima i zelenašima. Jesenjinovi prijatelji tvrdili su da se on nije zaljubio u Isidoru, već u njenu slavu i strast, da mu je jednostavno prijala pažnja slavne Amerikanke. Međutim, ima i onih koji tvrde da je Isidora bila istinska ljubav velikog pesnika, da ju je voleo iskreno i ludo, na samo njemu svojstven način.

Jesenjin je bio u sve gorem psihičkom stanju. Jedan njegov prijatelj prisećajući se poslednjeg susreta, nekoliko dana uoči njegove smrti, rekao je da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore (tako je zvao). Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj…“

get_image_variation.phpSamo nekoliko dana posle toga napisao je poslednju pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja”. Kao da je želeo da se oprosti, jer je sutradan, 28. decembra 1925. godine u hotelu „Angleter“ u Lenjingradu, izvršio samoubistvo i to na tri načina, da bude siguran da će umreti.

Sebi je presudio u sobi broj 5 u kojoj je nekada boravio sa Isidorom. Presekao je vene, zapalio cev od grejanja, obmotao šal koji mu je poklonila nekada voljena žena oko vrata i obesio se.

Posle tragedije Isidora se potpuno povukla iz javnog života. Imala je običaj da kratkotrajnim vezama leči tugu, pa je to uradila i posle smrti voljenog čoveka. Imala je već 50 godina, bila je u Nici sa mladim, zgodnim ljubavnikom Italijanom. Tog 14. septembra 1927. godine prebacila je svoj crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa novim ljubavnikom. Ali, kako samo sudbina to može da uredi, šal, njen zaštitni znak, obmotao se oko točka autombila u pokretu i udavio je.

Bivši i bivše

Isidora je voljenog čoveka zvala Sergej Aleksandrovič, ali još češće “Anđele“, a on nju – Isadora. Svoje učenike u plesnoj školi jednom je upitala šta je najvažnije i kada su joj svi rekli – ples, odmahnula je rukom i rekla: „najveća stvar u životu je – ljubav“.

Pre nego što su se upoznali Sergej Jesenjin je bio oženjen. Žene su, inače, bile jako važne u životu mladog pesnika, imao je puno ljubavnica i kratkotrajnih avantura. Pre nego što je sreo Isidoru bio je oženjen Zinaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Brak je sklopljen ubrzo posle jedne lude boemske noći, pa je Jesenjinu brzo i dosadio.

Mnogi su smatrali da veza sa Isidorom nije ljubav već „niz interesantnih senzacija“. Tvrdili su da je plesačica za mladog pesnika bila oličenje zapadne kulture, način da pobegne i sačuva svoju umetnost. Začaran, gledao je u nju kao u čudo, a strast koju je pokazivala dok pleše dodatno ga je uzbuđivala.

isidora-dankan-1434023651-60912

Vanesa Redgrejv kao Isidora Dankan

Isidora nikada nije bila srećna u ljubavi, iako je tvrdila da je „rođena da voli“. Prvi put vodila je ljubav tek u 25. godini i to sa zgodnim mađarskim glumcem Oskarom Beregijem, koji je igrao Romea u budimpeštanskom pozorištu. Posle njega zaljubila se u dizajnera Gordona Krejga, toliko ludo da danima nisu izlazili iz apartmana, osim kada su morali da kupe hranu.

Njen uspaničeni menadžer nije mogao da je pronađe, odlagao je njene nastupe i raspitivao se u policijskim stanicama da li je živa. Sa njim je rodila devojčicu kojoj je dala ime Didre. Četiri godine kasnije dobila je i sina Patrika, iz veze sa bogatašem Patrikom Singerom, sinom čuvenog industrijalca Isaka Singera koji je pravio čuvene šiveće mašine.

Stalno je naglašavala da ljubav mora da bude slobodna i da žene ne treba da se udaju da bi imale decu.

I Patriku je rodila sina, ali su oba njena deteta tragično nastradala 1913. godine. Ispala su iz kola u Senu i udavili su se zajedno sa svojom dadiljom. Rodila je još jedno dete sa nekim vajarem, ali je beba umrla neposredno posle rođenja.

Nikada se nije oporavila od gubitka dece, pa se ponovo „lečila“ ljubavnicima, koji su bili samo uvertira za životnu ljubav sa Jesenjinom.
Autor: novosti.rs

Izvor:stil.kurir.rs

_________________________________________________________________________________________

MOĆ PREKO KREVETA…

tamoiovde-logo

Iako je zauvek napustila kraljevu postelju, madam Pompadur je ostala njegov najbliži savetnik i do pred kraj života vodila državnu politiku

madam-pompadur-3

Foto: Wikimedia.org

RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.

Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.

DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo – da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom.

Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

madam-pompadur-2

Foto: Wikimedia.org

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.

BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je „preminula“ iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica.“
Piše: Elizabet Abot

Izvor:novosti.rs

Foto ilustracija: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

U Versaju je na današnji dan, 15. aprila 1764. umrla Žan Antoanet Pompadur, markiza, ljubavnica kralja Luja XV i mecena francuskih umetnika i filozofa.

Rođena je u Parizu, 29. decembra 1721. godine.

_______________________________________________________________________________________

Najveće ljubavi: Luj XV i madam De Pompadur

Lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom, bila interesantna žena izuzetnog intelekta, a kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri

26_620x0
Luj XV, praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije, četvrti kralj Francuske iz dinastije Burbon, presto je nasledio kao dete. I otac i majka umrli su mu 1712. godine kada je bio dvogodišnjak, a braća kao deca. Ostao je sasvim sam, a tron je nasledio od pradede i vladao uz pomoć rođaka Filipa, vojvode od Orleana, sve dok nije napunio 16 godina.

Kada je njegova vladavina počela bio je omiljen, pa ga je narod prozvao „ljubimac“. Međutim, njegove neuspešne reforme, opadanje privrede i raspad državnog uređenja, kao i rasipnički život sa ljubavnicama, oduzeli su mu naklonost naroda. Istoričari smatraju da je veliku ulogu u neslavnoj vladavini imao njegov učitelj, kardinal Fleri, koji je negovao izuzetno kontroverzan stil vaspitanja koji je Luja pretvorio u neodlučnu, plašljivu i pasivnu osobu. Fleri je bio njegova „desna ruka“, sebi je obezbedio učešće u vlasti kao glavni ministar i kraljev savetnik.

Kralj je imao vrlo neobične sklonosti za to vreme, nije poštovao ceremonije, bio je daleko više okrenut privatnim zadovoljstvima nego državničkim poslovima. Godine 1725. oženio se osam godina starijom Marijom Leščinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske, Stanislava Leščinskog, a sa brakom je došlo i pravo da priključi Lorenu Francuskoj. Luj i Marija imali su jedanaestoro dece, ali su sva umrla u detinjstvu ili u ranoj mladosti.

Loš brak, karakter, velika moć, mnogo novca i luksuz koji ga je svakodnevno okruživao Luja su izgradili u velikog egoistu, koji je utehu pronalazio u društvu kurtizana. U početku je ta reč (od francuske reči „court“ koja znači dvor) označavala dvorsku damu, pripadnicu kraljevske svite, koja je pravila društvo kraljici ili pripadnici aristokratije, ali je kasnije postala sinonim za visoko pozicioniranu prostitutku, čija je glavna uloga bila da bude ljubavnica vladara ili visokog feudalca.

Kurtizane su bile lepe, obrazovane, pametne, harizmatične, žene koje plene, sa manirima, zavodljive i vešte. Takva je bila i madam De Pompadur, najpoznatija Lujeva ljubavnica. Stručnjaci smatraju da je kraljeva sklonost prema ljubavnicama posledica njegove nesigurnosti siročeta i podsvesne želje da ga neko voli kao majka i da mu da toliko potrebnu nežnost. A madam De Pompadur je to umela. Na kralja je izuzetno uticala, imala veliku ulogu u njegovoj politici i odlukama.

26bRođena je kao Žana Antoaneta Puason, 1721. godine u Parizu u imućnoj porodici, kao ćerka Fransoaza Puasona i njegove žene Madeleine de La Mote. Međutim, neki teoretičari smatraju da je njen biološki otac bio ljubavnik njene majke, bogati trgovac Le Norman de Turnehem. Detinjstvo je provela u samostanu, što joj je omogućilo sjajno obrazovanje i lepe manire, a majka je puno uložila u njeno dalje školovanje angažujući tutore koji su je učili književnosti, muzici, umetnosti, slikanju, plesu…

Sjajno je pevala i plesala, čak je i nastupala u jednom pariskom klubu, a sve je finansirao ljubavnik njene majke koji se i brinuo o njoj kada je njen otac morao da napusti Francusku zbog dugova. Sa 20 godina udala se za rođaka svog, kako mnogi smatraju, biološkog oca i sa njim dobila dvoje dece, sina, koji je umro kao dete, i ćerku.Bila je inteligentna, lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom. Interesantan sagovornik i žena od koje je moglo mnogo toga da se čuje. Kasnije, kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri i važni ljudi iz sveta politike. Kada se udala, dobila je i imanje koje je bilo smešteno nedaleko od kraljevog terena za lov u šumi Senart.

Ovalnog lica, malih usana, elegantnog držanja i izuzetne inteligencije, smatrana je lepoticom i lako je našla put do visokog društva i francuske elite toga vremena. Posećivali su je mnogi filozofi, uključujući i Voltera, koji je bio njen veliki prijatelj. Postala je poznata i priznata u Parizu, pa je tako i kralj čuo za nju. Izuzetno širokih shvatanja, slobodoumna i neukrotiva, madam De Pompadur podsticala je mislioce i umetnike, važila za nekog ko postavlja standarde i „trendove“. Pomagala je Volteru i enciklopedistima, želela je da saznaje, njena radoznalost bila je bezgranična. Bila je izuzetno sposobna žena, od slikara najviše je volela Bušera, koji je bio i jedan od njenih štićenika.

Brzo je prerasla muža i njegove intelektualne i ljubavničke kapacitete, a 1745. godine zajednički prijatelji organizovali su njen susret sa kraljem, koji je u to vreme patio zbog smrti jedne od svojih ljubavnica. U želji da oraspolože vladara predstavili su mu lepu i pametnu ženu na jednom maskenbalu upriličenom u Versaju. Potpuno je opčinila nesigurnog kralja, koji je brzo zaboravio na smrt ljubavnice i posvetio se novoj ženi.

Savremenici pišu da su iste noći otpočeli avanturu, a ona je ubrzo ostavila muža i preselila se u palatu. Kralj ju je imenovao za markizu i sredio da se „ekspresno“ razvede, kada je pored titule dobila i nadimak pod kojim je poznata u istoriji. Zaljubljeni kralj čak je sagradio poseban stan za nju, sa tajnim stepenicama koje su vodile direktno u njegove odaje. Za lepom Parižankom potpuno je „izgubio glavu“, a ona je svakim danom bila sve svesnija uticaja koji je imala na svog ljubavnika.

26aDvorani i kler nisu je prihvatali i morala je da bude veoma lukava i sposobna kako bi održala svoj položaj. Istoričari tvrde da je uspevala sve da kontroliše i da je, iako nije imala direktan uticaj na politiku, svaka odluka zapravo bila njena, jer je odlično radila „iza kulisa“ i toliko bila moćna u odnosu na vladara da jednostavno nije mogao da joj odoli.

Kralj je trpeo osude jer se zaljubio u ženu bez aristokratskog porekla, ali nije mu bilo važno. Jedino je ona bila bitna, njena ljubav i blizina. Savremenici tvrde da je imala izuzetno dobar odnos sa kraljevom ženom Marijom. Iako je za to vreme bilo sasvim normalno i prihvatljivo da kralj ima ljubavnice, nijedna nije bila u dobrim odnosima sa kraljicom. Ali, madam De Pompadur je smatrala da će na taj način smanjiti grižu savesti koju Luj eventualno oseća i tako ga još više približiti sebi.

Koliko je bila uticajna govori i činjenica da se 1755. godine austrijski diplomata Venzel Anton Kaunic njoj obratio da interveniše u pregovorima koji su doveli do Versajskog ugovora. Tako su se Austrija i Francuska ponovo ujedinile kao saveznici, što je uticalo i na Sedmogodišnji rat, u kojem su se Austrija, Francuska i Rusija borile protiv Prusije i Engleske. Francuska je iz rata izašla teritorijalno smanjena, gotovo potpuno finansijski uništena i potisnuta kao kolonijalna sila, za šta su savremenici najviše krivili upravo madam De Pompadur.

Istoričari tvrde da je umela da unese radost u inače melanholičan i tužan kraljev život. Pratila ga je u lovu, pokazivala da je važan, igrala sa njim karte, udovoljavala mu na najrazličitije načine. Kada god bi izubio bitku, ona je organizovala lov u kojem bi trijumfovao, kako se ne bi loše osećao. Potpirivala je njegovu strast za gastronomijom, pokazala mu kako hrana utiče na libido i seksualnost.

Stalno mu je organizovala male, intimne zabave, za uski krug odabranih zvanica, na kojima su se gostili, orgijali, pili dobro vino i jeli najbolju hranu tog vremena. Umela je da izbalansira sve, da ga umiri kada je besan, da ga oraspoloži kada je tužan. U svojim memoarima jedan od Lujevih vojvoda zapisao je da je umela na njega i da podvikne, a on bi kao dete poslušao, i samo promrmljao: „Dobro, pođimo onda u postelju.“

Narod je nije voleo, na njenom grobu spevan je epitaf da tu leži „žena koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica“.
Ali, njoj to nije bilo posebno važno. Uživala je u hrani, seksu, ljubavi, ali i u umetničkim delima i modi. Zapošljavala je trgovce koji su pravili kineske vaze od srebra sa rokoko ornamentima, bila je pokroviteljka vajarima, slikarima, volela je luksuz i trenutna zadovoljstva. Izvori navode da je stalno pila šampanjac i govorila da je to „jedino vino posle kojeg žena ostaje lepa“. Ima onih koji smatraju da je čaša za šampanjac prvobitno bila oblikovana prema njenoj dojci.

Ostavila je trag gde god se pojavila, a neki izvori navode da je na nju kralj potrošio novca koji bi se danas brojao milijardama, što je, između ostalog, doprinelo i opštoj krizi francuske monarhije. Zanimljivo je da je bila kraljeva ljubavnica samo pet godina. Francuski biskup nije mogao da je podnese, želeo je da se madam spali na lomači, ali kraljeva ljubav bila je jača. Imala je dva spontana pobačaja, nije uspela Luju da rodi dete.

Izvori navode da je između 1746. i 1749. godine sama tražila da kralju dovedu mlađe ljubavnice koje bi je zamenile. Posle Luja imala je druge muškarce, između ostalog i čuvenog zavodnika Kazanovu. Iako su lepa markiza i kralj bili ljubavnici samo do 1750. godine, ostali su doživotni prijatelji, ona je bila njegova poverenica i savetnica, i živela je na dvoru punih 20 godina, sve do smrti 1764. godine.
Umrla je mlada, u 42. godini, od tuberkuloze. Dok je ispraćao iz Versaja kovčeg svoje ljubavnice, padala je kiša i kralj je plakao. Jedino što je uspeo da kaže bilo je da žali što „markiza neće imati dobro vreme za poslednje putovanje“.

Posle smrti madam De Pompadur Luj je imao ideje kako da finansijski oporavi državu, predlagao je i razne reforme, ali je pao u duboku depresiju i napustio sve planove. Umro je deset godina posle svoje ljubavnice, 1774. godine, od velikih boginja. Od njegove dece sa zakonitom ženom nijedno nije doživelo da preuzme presto, pa ga je nasledio unuk, Luj XVI.

PORCELAN I ROKOKO…

26cBila je dama od ukusa, tvrde savremenici, volela je svetle boje i malo i sitno pokućstvo ukrašeno u cvetnom rokoko stilu, koji se danas često naziva i „Pompadur stil“. Podsticala je dekorativne umetnosti, pa tako i fabriku porcelana koja je u to vreme bila čuvena po svojim proizvodima.

Veliki dokaz kraljeve ljubavi je i specijalno napravljena šoljica, koja je imala tacnu sa produbljenim dnom i bila je oslikana slikama njenog najdražeg slikara, Bušera.

Naime, pred kraj života madam je imala jake simptome bolesti, među kojima su bile i drhtave ruke i više nije mogla da ide na zabave i prijeme, nije želela da je neko vidi takvu.

Zbog toga je kralj naredio da se za nju napravi posebna šoljica, kako bi mogla da uživa kao da je na dvorskom prijemu. Želeo je da joj olakša poslednje dane, da se oseća voljena i važna.

Posle smrti madam De Pompadur, njen veliki prijatelj Volter je napisao: „Vrlo sam tužan zbog smrti madam De Pompadur. Ja sam joj bio zahvalan i tugujem. Čini mi se potpuno apsurdno da starica iz doba ’antike’, koja jedva hoda, i dalje živi, dok prekrasna žena mora umreti tako mlada.“
J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

RIO JE SAN, SVE OSTALO JE ŽIVOT…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Sjaj i beda Rio de Žaneira!

Rio je san, a sve ostalo je život, reči su direktora NVO „Sigurna pozicija“, Dejana Nestorovića, koji se pred sam početak Svetskog prvenstava u fudbalu 2014. našao mesec dana u najegzotičnijoj zemlji na svetu, Brazilu, popularnoj zemlji fudbala, lepih žena i sambe, a za „alo.rs“ donosi priču iz jednog od najsiromašnijeg, a najsrećnijeg dela na svetu faveli ,,Cantagalo’’ koja se nalazi u srcu Rio de Žaneira, iznad jedne od najpoznatijih svetske plaža, Kopakabane.

 

107066_ArGENTINA-I-BRAZIL-196-1281366702_afRio de Ženeiro 2013. je proglašen svetskom top jedan najboljom destinacijom na svetu, a ove godine će primiti najvatrenije poklonike fudbala.

 Favela Cantagalo najsiromašniji, a najsrećniji deo na svetu

Brazil je san mnogih, ali sve ostalo u Brazilu je život. Da, upravo tako neverovatna zemlja ,,amazing’’, puna toplih boja, sreće, radosti, ali i čežnje mnogih njenih građana da barem jednom vide Evropu. Ali, svoj život u latino-američkom gradu Riju, mnogi njegovi stanovnici ne bi menjali nizašta na svetu.

108333_rio_afZa svakog stanovika Rija najvažnija četiri životna elementa su: okean, sunce, fudbal i samba. Ova četiri životna elementa spaja porodica. Sve ostalo u životu za njih nije važno. Za građane Brazila, novac nije bitaN. Važan je samo njihov osmeh na licu, koji je lep bez obzira da li je njihov dan skroman ili ne. Zapravo, 95 posto ljudi u Brazilu živi na granici siromaštva, ali u opet su i uživaju u moru, suncu i vodjenju ljubavi.

Brazilci igraju fudbal na Kopakabani, dok policija češlja favele

Kopakabanina je najslavnija brazilska turistička džet set lokacija, prostranstvo belog peska od 4 km, sa obiljem poznatih lanaca hotela, mesta glamura i romantike. Ova plaža je proprište nabildovanih surfera i lokalnih mladića koji vežbaju na otvorenim ,,teretanama ‘’ i sportskim terenima za futvolej uz sam Atlantik, dece koja več kao mala jašu na talasima, fatalnih brazilskih ženskih guza i bogatih turista iz čitavog sveta. Naravno „kokosovo mleko“ iz ledeno ohlađenog kokosa je pravo zadovoljstvo i pruža potpuni užitak dok oko turista trčkaraju vrele Brazilke u tangama, sa utegnutim dekolteima.

67260_adam-jones-ph.d.--ulice-salvedora_afSve ovo je san, dok se pravi život odvija samo na pet minuta od glamurozne Kopakabane u naselju koje je poznato kao favela, favela Kantagalo. Takvih naselja, ima mnoštvo. Nalaze se u brdima, a do kuća vode strme stepenice i vozići. Kuće su jarkih boja, sa obiljem murala, često bez prozora, a baze su narko mafije i kriminala. Favela Cantagalo je jedna od miroljubivih fafela. Njeni stanovnici su dosta „frendli“ raspoloženi u jednu ruku, ali ima onih grupica koje su u znatnoj meri kriminalizovane i divlje naravi.

67271_mr.boombust--naselje-na-reci-rio-negro_afUkoliko malo dublje zađete izmedju zidova kuća, možete biti sigurni da će vas neko opljačkati i to tako što će vam u sred bela dana uvući ruke u džepove.

Žene nemaju opasnost da će biti silovane ili otete, jer Brazilci izuzetno poštuju žene i obasipaju strankinje poljupcima pri prvom susretu. Međutim, gotovo sigurno i izvesno postoji opasnost u vazduhu da će biti opljačkane ili iskorišćene od strane nekog žigola, ako su slobodne.

Policija pred sam mundijal, upada više puta u toku dana i noći sa automatskim oružjem i „čisti“ kuće u faveli Cantagalo od velike količine droge. Nedeljom u Riju je lakše kupiti drogu na ulici, nego zameniti evre u menjačnici. Ono što je, možda, za nas šokantno za njih je normalno, da vam na svakom koraku u Riju nudi kokain ili marihuana.

67274_overkindman--plaza-ipanema-u-riju_af

Foto: overkindman/flickr.com

107068_ArGENTINA-I-BRAZIL-213-1281367175_afEnergija u favelama nalikuje najviše onoj karnevalskoj, svi su izuzetno raspoloženi, muzika se čuje na sve strane, a njih nije briga za sutra bitno je samo sada, šta imaju da pojedu i popiju.
Iako se beda i prljavština vide i osećaju na svakom koraku, ljudi su u favelama puni toplih osmeha. Ukoliko ih počastite pićem u nekoj od lokalnih kafanica u glavnoj krivudavoj ulici, a oni će rado pozirati sa vama i zabavljati vas do zore.

Ako ste ikada zamišljali raj, onda su vrata raja na Ipanemi!

Ako ste ikada zamišljali raj, onda su vrata raja na svetskoj plaži Ipanema. Na ovoj džet set plaži spajaju se nebo, more i sunce u tirkiznim bojama, lepše nego bilo gde na svetu. Ipanema je plaža mladosti i različitosti. Sve „puca“ od lepote i savršeno izvajanih tela devojaka i mladića. Ljudi na ovoj plaži su opsednuti fizičkim izgledom i svi vežbaju na otvorenom pored Atlanskog okeana, a tu su i otvoreni štandovi za masažu.

Samu Ipanemu od Kopakabane odvaja Arpador. To je je čuvena stena iza koje je jedan od najlepših pogleda, dok se u pozadini izdiže veličanstveno brdo Dois Irmaos.
Na Ipanemi je zalazak sunca fenomenalan, jer sunce zalazi iza brda sa desne strane (kada ga gledate ka okeanu), i tada svi počinju da tapšu, a mnogi parovi i da vode ljube, jer zabava tek počinje. Uz čokoladne bobice čuvenog voća asai i soka od kokosa, energija i potencija za vođenje ljubavi su na ovoj plaži baš tada na vrhuncu.

57278_jorgebrazil-marakana_af

Marakana je najveći stadion Južne Amerike foto: JorgeBrazil/flickr.com

U Brazilu fudbal je život!
Fudbal se u ovoj egzotičnoj zemlji igra svih 365 dana u godini, 24 sata. Fudbal ovde nije samo stvar igre, već stvar savršenenog spoja ljudskog habitusa i ljudske energije. Deca ga uče igrajući se na peščanim plažama Atlantika, dok jačaju mišiće surfovanjem na jakim talasima. Tako nastaju, od malih nogu talenti ovog sporta, najbolji na svetu. Većina ovih mališana je rođena u bednim uslovima u favelama, ali prirodno bogatstvo Rija prosto razvija vrhinske sportiste.

Na Kopakabani deca od sedam godina igraju fudbal bolje nego mnogi profesionalni fudbaleri u nekim klubovima na Balkanu. Procenjuje se da deset hiljada Brazilaca igra fudbal u svetu, jer sam Brazil ima najbolje uslove za nastanak jednog vrhunskog fudbalera- pesak, okean i sunce – neverovatna energija.
Svež kiseonik, hrana iz mora i sunce su Božiji dar za nastanak vruhunskog sportiste, ali samo oni najsrećniji okuse slavu i zarade novac na svetkim zelenim travnjacima. Ostali, ipak ostaju na Kopakabani igrajući fudbal do smrti na pesku i atrakcija su za turiste. U Riju su televizori na ulicama, fudbal se gleda non–stop i ceo grad navija i bodri svoje klubove.

Rio je san, sve ostalo je život
Svaki muškarac ima želju da poseti Brazil, zbog lepih žena makar jednom u životu. U Riju se žene poštuju sa puno ljubavi i romantike, a fudbal je strast koja se voli. Brazil je definitivno zemlja, najlepših boja, okena i neba koje se danonoćno prelivaju nad Rijom.

Život je jako kratak. Posetite Brazil, jer Rio je san, a sve ostalo je život!

Izvor:superodmor.rs/ Alo.rs / Dejan Nestorović

_____________________________________________________________________________________________________

ZEMLJA DOGONA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Neobična sela afričkog plemena

Dogoni su narod koji živi južno od reke Niger, u središnjoj visoravni Malija, poznatoj kao “Zemlja Dogona”.

Dogoni-2Zbog unikatnog stila arhitekture, mitologije, plesova s maskama i drvenim skulpturama, cela regija (30-ak sela) je deo je UNESCO-ve svetske baštine još od 1989. godine.

___________________________________________________________________________________________

Dogoni-2aCeli koncept njihovih sela je zapanjujući: neka “vise“ sa stena prkoseći svim zakonima prirode, dok se druga sela jedva mogu videti, jer se savršeno uklapaju u svoju prirodnu okolinu.

___________________________________________________________________________________________

U nekim selima se opet vide samo slamnati krovovi koji ‘vire’ iz peska i kamena.

Dogoni-9Dogoni su sa svojim građevinama uklesanim u stene, ili jednostavno napravljenim od blata i štapova, postali jedna od vodećih turističkih atrakcija Malija, a  jedan od glavnih razloga zašto ih turisti redovno posećuju su jedinstvena iskustva noćenja u jednoj od njihovih neobičnih građevina.

___________________________________________________________________________________________

Dogoni-15Iako su zadržali osnove verovanja i mitologije, navala turista u poslednje vreme ipak mijenja njihovu društvenu strukturu i kulturu. Ipak, veliki dio izvorne kulture i tradicije je i dalje prisutan, uključujući rituale s maskama i svetilišta u pećinama.

rtcg.me

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KORACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

50.

TamoiOvde-imagescbpxz  U dvorani misli,

   plešemo.

Volimo se u krug.

   U međuvremenu,

dozvoljavamo sebi pogrešne korake.

   Trudimo se,

da ništa ne naučimo.

Vremenom,

 zaneseni u mislima plesom ,

stižemo do kraja zajedničkog kruga.

   Pre nego se rastanemo,

   ne mudrujmo.

   Otidimo,

manje ponosni i prkosni.

Neka zavesa padne u tišini.

 

Neka nam rastanak,

    nasmejan bude.

B.S.(Sunce u džepu-sveska 1)

***

Povodom Plesa…

Možda još jedna ljubavna.Ili refleksna.Pleše se u njoj u paru ili u parovima-u svakom slučaju u mislima, ali u “Dvorani misli”.

A ona kraja nema jer je kružna, a korak ljudski pravolinijski i teturav.

Kako bi Rilke rekao- “Na kom smo instrumentu i ko nas satka i koji ovo svirač drži nas…”.

Ovde pesnik, međutim blagom ironijom nudi izlaz, odškrinuvši vrata dvorane, mada svestan promaje, kojoj se valja izložiti.

Pesma- dobitnik treće nagrade na konkursu.

Svetislav Stevanović, prof.

KAD PROCVETA TISA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

U periodu između 10. i 26. juna, samo nekoliko dana, i samo na nekoliko sati Tisa „procveta“.

cvetanje_tise

Cvetanje Tise
Foto: flyflytravel.com

 Turistička organizacija i opština Kanjiža pripremaju se za međunarodnu eko-turističku manifestaciju koja promoviše jedinstveni prirodni fenomen “Cvetanje reke Tise”.

  Na  šetališnoj  stazi  „Tiski cvet“, na 150-om kilometru  obale reke Tise, na izlazu iz Kanjiže prema Horgošu (blizu  šljunkare), negde pred smiraj dana, iz dubine reke Tise započinje neobičan svadbeni ples.

tiskicvetistnInsekt „Tiski cvet” ili Palngenia longicauda, u svom ritualu ljubavne igre se roji, razvije, posle nekoliko minuta poleti iznad vode da bi kratkotrajnim letenjem, posle parenja, još do zalaska sunca, završio svoj život.

cvetanjetisekanjizaistnOvaj jedinstveni događaj koji se, osim na reci Tisi u Severnom Banatu i Potisju, odvija još samo u Velikoj žutoj reci u Kini, prati na hiljade turista iz Srbije i Evrope sa čamaca ili sa kopna.

Po rečima menadžmenta Turističke organizacije Kanjiža, “Svi koji žele da prisustvuju ovom jedinstvernom fenomenu, mogu da odsednu u nekom od hotela ili u brojnim kategorisanim objektima vrhunskog privatnog smeštaja, posebno spremljenih za ovaj događaj.“

 Izvor:istnews.com

_________________________________________________________________________________________

tisaporedkanjizeistnbanjakanjizatiskicvetistnopstinakanjizaistnbanjakanjizaistn

_______________________________________________________________________________________

BAČIJE KOJIH VIŠE NEMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Možda još samo u pesmi, ali na padinama Dubašnice i Vojale, nadomak borskog sela Zlot, nema više “100 ovaca- 300 jaganjaca“.

Naslovna-_5665-300x199 “Spala knjiga na tri slova“. Verovatno jedinu ovogodišnju Bačiju, zajedničko čuvanje seoskih ovaca, drže tri vremešna “čobančeta“: Vladimir i Ruža Nedeljković, sa po oko 70 godina, i vižljasta i krhka Miroslava Barzilović, koja je zakoračila u devetu deceniju.

DSC_5427-150x150Vreme kada je najveće selo “grada bakra“ imalo na hiljade ovaca i Bačije diljem Dubašnice, na istočnom delu Kučaja, na površini od skoro 100 kvadratnih kilometara, može se videti još samo na “Susretima sela“, gde se evociraju uspomene i baštini vlaška tradicija i kultura.

Ruza-Nedeljkovic-5413-212x300

Ruža Nedeljković

– Dolazi novo vreme, deca se dala na škole, a mi stari posustajeno. Pitanje je samo vremena kada više niko neće imati ovce da čuva, pa ni na ovaj način-kaže Ruža, čiji svakodnevni posao je da od tri dnevne muže mleko pretvori u kvalitetan i punomastan ovčiji sir, nadaleko čuven po kvalitetu.

 Vladimir, zvani Krajan, se ovim poslom bavi otkad je otišao u penziju, koju je stekao u “Srbija šumama“.  Tek što je doterao ovce sa prepodnevne paše, umoran i žedan , ali ga “ne drži mesto“. Skakuće i obleće oko nas i nutka nas onim što se na Bačiji zateklo. Dosadilo mu, valjda, samovanje sa ovcama, pa mu omilelo društvo.

– Tu, polovinom maja smo se okupili svi čije su ovce i izmerili čije daju koliko mleka. Pošteno i saglasno. Sada prvi sir, koliko mu pripada, uzima gazda čije su ovce na merenju dale najviše mleka, pa tako do poslednjeg, sa najmanje mleka. Svi dobiju svoj deo i sve se lepo složi- širi ruke Krajan iz Zlota i dodaje– Ma, zapričasmo se, a ja vas ne pitah hoćete li da prezalogajite? Ima svega, dao Bog, ima rakije, piva… Hoćete hladnu surutku, lekovita je, leči sve?

Miroslava-Barzilovic-5400-211x300

Miroslava Barzilović

Iako najstarija, Miroslava, koja je Nedeljkovićima “rod po trećem kolenu“, neumorno, metlom sačinjenom od vitkog obližnjeg pruća, vešto i temeljito mete obor za ovce. Kaže, nikada je niko nije “turio u novine“.

– Deco, nije mi ovaj posao težak, teže je po ceo dan čobanovati na suncu, po šumama, brdima i dolinama. Ovce su neumorne, samo negde jurcaju, a čobanin treba dobro da ih nahrani kako bi dale dosta mleka, zbog koga sav ovaj posao i radimouverava nas baka Miroslava, koja je, kaže, ceo život provela sa stokom i na poljoprivredi.

Spuštamo se niz planinu, za nama ostaje Bačija i blejanje ovaca. Možda od čistog vazdu i prelepe netaknute prirode, tek, tu negde, maštom stvorena, priviđa nam se i Muma paduri-šumska majka, u vlaškoj mitologiji najveća svetica i zaštitnica žena, a zašto ne i sve ređih čobana. Uskoro će i o Bačija ostati samo mit.

Izvor:bor-sve.net


DSC_5589-150x150 DSC_5618-150x150DSC_5654-150x150Naslovna-_5665-150x150DSC_5673-150x150



DSC_5421-300x199DNEVNA PAŠA-LITAR MLEKA

Ovogodišnja Bačija broji 85 ovaca, iz 7-8 zlotskih domaćinstava. Čobani dobijaju za čuvarinu po oko 30 evra po ovci, za celu sezonu , koja traje od maja do kraja septembra, pa se lako može izračunati čobanska plata. Skromno za celodnevni naporan posao, i skromnih 60-70 litara mleka dnevno. Domaćini napominju da su 15-tak ovaca “jalovice“ i da ne daju mleko, što, pak, znači da se po ovci dobije oko litar mleka dnevno.

DSC_5578-300x215“PLES S VUKOVIMA“

 Ima i vukova, ali i oni su proredili. Tu i tamo napadnu ovce, ili se tek pojave, koliko da se priča o njima prenese.

– Tu, pre koju godinu dva vuka su se ustremila na jednu moju ovcu. Hoće na moje oči da je odvuku. Šta sam drugo mogao, vrisnem, dignem galamu, i oni utekoše. Ne vole oni da se sretnu s nama, kako ni mi s njima-tu su negde, prate, vrebaju, ali beže od velike larme koju mi stvaramo-kaže Vladimir.

KALAŠ – IZGUBLJENO PLEME HINDU KUŠA…

TAMOiOVDE-logo

IZGUBLJENO PLEME POTOMAKA ALEKSANDRA VELIKOG

Kada je veliki heroj i general Aleksandar Veliki ostavio ovde svoje trupe, zamolio ih je da ostanu na ovoj zemlji i nikada ne promene svoju tradiciju i verovanja, kulturu i zakone, dokle god se on ne vrati iz ratnih pohoda sa Istoka…:“

Ne, ovo nije priča iz nekog grčkog sela, već priča sa obronaka Hindu Kuša.

21b287c7e808b9f22969b11efcf9180e_500  Pre više od 2000 godina Aleksandar III prelazio je preko planina severnog Pakistana osvajajući i, prema nekim legendama sejući seme naroda koji opstaje do danas.

To su živi heroji, koji su stigli do 21. veka živeći živote na isti način kao i njihovi čukundedovi.

Pričajući na srpskom sa svojom sestrom ispred jednog kolege Pakistanca, iznenada nas je prekinuo i upitao: „What is the word you have just said? Somthing which sounded like „Nishta“?“ (Koju si to reč upravo izgovorila?Zvučalo je kao nishta. ) „Baš tako – ništa!“-odgovorila sam. „Hm, imaš vrlo izoštren sluh za strane jezike.“ „Ah hvala! A šta to znači?“ „Znači nothing, zero..:“ „Baš kao i na jednom od jezika kraja odakle sam!“-rekao je. „Misliš na Urdu jezik (pakistanski ) ?“ – upitala sam znatiželjno. „Recimo, ali jedan specifičan dijalekat, koji se potpuno razlikuje od tipičnog urdu jezika kojim govori većina. U pitanju je jezik naroda Kalaš.

Da li si ikada čula za njih?“ „Da budem iskrena ne….“-odgovorila sam stidljivo, razmišljajući o tome čega sve zanimljivog na svetu ima, a da o tome nikada niste čuli… „To je narod planinskog venca Hindu Kuš, jedna od provincija Pakistana, za njih se veruje da su potomci vojske Aleksandra Velikog. Imaju specifičan jezik, običaje i razlikuju se od ostalog stanovništva u svemu, pa čak i fizički.Uglavnom imaju prelepe plave ili zelene oči i svetlu kosu…“ „Vrlo zanimljivo…a moje pitanje je opet, kao i svaki put, zašto u mom i tvom jeziku ima toliko sličnih reči, a da ja i ti pojma o tome nemamo?“ „Ah da, kao ono zimstan, sombol, azdaha i ostalo“ – nasmejao se nakon što me je podsetio na neke naše prethodne usputne razgovore. „Pa zato smo valjda tu, da podelimo jedni s drugima ono što znamo iz ličnih iskustava i naučimo nešto čega nema u knjigama…“

Kalaši – „ljudi koji nose crno“ – žive u severo-zapadnom Pakistanu, blizu avganistanske granice, a muslimani ih zovu „kafiri“ ili „nevernici“. U regiji zvanoj Kafiristan leži Brir, jedno od poslednjih naselja Kalaša. 3500 duša su poslednja enklava paganskih plemena u čitavom regionu. Oni se nisu mnogo izmenili već vekovima. Prave svoje vino, uzdižu životinje do božanskog statusa i veruju u vile planinskih vrhova. Njihovi bogovi, slični onima iz antičke Grčke, podeljeni su na muška i ženska božanstva i tvrde da su nekada davno pripadali visoko obrazovanoj kulturi, sve dok njihove knjige nisu spalila varvarska plemena.

Trude se da očuvaju svoj identitet od zadirućih islamskih pravila, krčenja šuma, preduzetnika koji iskorišćavaju njihovu jednostavnu prirodu i karakter, da odole iskušenjima modernog sveta. Njihova religija doseže do drevnih kultova plodnosti. Neki od njih praktikuju godišnji obred pod nazivom „budalak“, kada se izabira tinejdžer da ide u duboke šume i tamo sam provede godinu dana.

Jedan od njihovih rituala proslavlja se u avgustu pod nazivom „Dan preobraženja“. Tada se bogu Dionisu iznosi grožđe kako bi se osigurali rodni usevi. Olimpija, majka Aleksandra III Velikog, koja nije bila grčkog porekla, praktikovala je kultove vezane za boga Dionisa. Kalaši su jedini na Istoku koji i dan danas ukrašavaju svoje domove stolicama i hoklicama koje se ne mogu naći nigde više u tom regionu osim kod njih. Ukrašavaju ih rogovima ovna koji simbolizuje rogove sa šlema Aleksandra Velikog ili pak scenama bitaka koje prikazuju vojnike, a slični crteži nađeni su na arheološkim iskopinama širom Grčke. Njihove proslave uvek su propraćene pesmom i igrom. Igraju u krugu (kolo), a muškarci zvižde na poseban način.

Kada sam našu norodnu nošnju pokazala jednoj koleginici takođe iz Pakistana, ona istog trenutka imala asocijaciju na pleme Kalaš i pokazala mi linkove na internetu, nisam mogla a da se ne zapitam otkud te asocijacije ljudima koji prvi put vide nekog iz Srbije, a o mojoj zemlji nisu znali ama baš ništa pre nego što su mene upoznali? Možda zato što se Aleksandar prezivao Karanović i nije bio Grk? Ili zato što Dionis ili Dionizus znači Bog iz Nize (Niša )? Ili zato što su pre njega istim putevima hodali njegovi preci Nino Belov i Serbon Makaridov? Ne znam, čula sam neke priče o tome….

Svi Indusi i Pakistanci, koji su inače nekada davno bili jedan narod, a i danas pričaju istim jezikom, ali se ne podnose, jer ih  je podelila religija, baš kao i nas u našem regionu… ipak znaju nešto što mi ne znamo. Mi nikada u školi nismo učili o Arijevcima, narodu koji je oko 1200 godine pne pohodio Indiju i sa sobom doneo Vede, pismo, kulturu i običaje. To su bili ljudi plave (ili riđe ) kose, svetlih očiju, visoki, bele puti….„ljudi svetlosti“…U Indiji su zatekli Dravide, lokalno stanovništvo, tamne kože, kojima su vladali i kojima su ostavili mnogo toga u amanet. A to je bilo mnogo pre Aleksandra Velikog… Mog oca su, pre 30 godina u Libiji Indusi sa kojima je radio nekoliko puta zapitkivali o našoj istoriji, a on nije mogao da im odgovori na neka pitanja – jednostavno zato što nije znao. Odrastao je i učio u komunističkom sistemu, gde se o istoriji znalo ne dalje od II svetskog rata i ofanziva. A da li se danas zna više? Mnoge je stvari povezao kasnije, kada su mu pod ruku dolazile knjige i članci koje je onda povezivao sa svojim prethodnim iskustvima i pitao se, baš kao i ja danas – da li je moguće da u ovome ipak ima neke istine?Mozaik se sklapa, kocku po kocku, možda je slika potpuno pogrešna, ali ipak…..

Indusi sa čalmama (Siki ) su ga jednom pitali da li je ikada čuo za Arijevce. Bio je začuđen ovim pitanjem i odgovorio: „Naravno da jesam! Hitler je hteo da pravi arijevsku rasu, jer je……“ „ Ne Ser, ne to, ja vas pitam za one Arijevce koji su pre par hiljada godina dolazili iz vaših krajeva u Indiju.“ Bio je zatečen pitanjem. Kakvi bre Arijevci iz naših krajeva?!? A kada je na zidnom kalendaru u kancelariji jednog od njih ugledao kukasti krst, ništa mu tek nije bilo jasno. Pitao se od kad Indusi podržavaju nacističke teorije, a nije bio svestan da indijska stara kultura nema ama baš nikakve veze sa nacistima. To nije bio kukasti krst, već svastika, koja je obrnuta u odnosu na njega i obeležje je drevnog indijskog Božanstva Sunca, koje su u Indiju doneli – Arijevci. Njegovo ime „Marjan“ bilo im je krajnje zanimljivo, jer su tvrdili da potiče iz njihovih krajeva, a između ostalog u sebi sadrži reč „Arijan“. Kada sam došla u Emirate, zaprepastila sam se kada sam naišla na natpis prodavnice „Marjan Plaza“, a kasnije saznala da je ovo ime iranskog, avganistanskog, pa i arapskog porekla, koje se izgovara Mardžan ili Morgan (egipatski dijalekat izgovara g umesto dž – nailazila na ovo ime u Egiptu, ali nisam povezivala ), a ekvivalent mu je žensko ime Marjana – Mardžana- Morgana. Šta više, mom oduševljenju nije bilo kraja kad sam na natu nabasala na sledeće: Mairanay Maiwand Malyar Manan Marjan Marwand Mashal Mateen.

Paštun (Patan ) je pleme iz severo-istočne provincije Pakistana (mnogi od njih su danas nadaleko čuveni Talibani ), kao i južnih i istočnih delova susednog Avganistana. Oni su islamizirani, zato ih ima znatno više, oko 200 000, ali pripadaju istom genetskom tipu kao Kalaši…

Kada sam na kraju srednje škole pisala diplomski iz engleskog jezika, igrom slučaja mi je nastavnica predložila da pišem o Indiji, kao britanskoj koloniji. Zarad ovog zadatka otišla sam u Indijsku ambasadu u Beogradu, na sastanak sa atešeom kulture, koji mi je, oduševljen mojom temom, napakovao punu kesu magazina i brošura za moj rad. Na jednoj od brošura, na naslovnoj strani, ugledala sam sliku Arijevaca….Otac mi je ukazao na njihove svetle oči i oblik cipela – zavijene na gore, baš kao i naši OPANCI… Možda je onda Aleksandar III Karanović, Lesandar ili Sikander ili Iskender ili Aleksandar Makedonski ili Veliki bio jedan od tih Arijevaca – koji god narod oni bili? Kažu da je na svom osvajanju sveta išao stopama svoja dva arijevska pretka Nina Belova koji je u Mesopotamiji izgardio Ninivu… I bio prikazivan kao bik na svim crtežima i statuama (otud rogovi na Aleksandrovom šlemu ) i Serbona Makeridova koga su Grci kasnije preimenovali u Herkula. Ljudi baš vole da iste stvari nazivaju različitim imenom….

Baš kao što kaže ono lepo indijsko verovanje da se kad-tad nađete na mestu na kojem su nekada bili vaši preci, tako je i Aleksandar hodao ovim svetom i ostavio traga u skoro svim narodima, trag obavijen velom misterije, baš kao što je i izgubljeno pleme Kalaš.

Da li je slučajna veza u nazivu sa kraljevstvom KUŠ…?

Izvor: vesna.atlantidaforum.com  

______________________________________________________________________________________________

SVETLOSNO SLIKARSTVO ALEKSANDRA MARANOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da li je moguće sa konvencionalnim uljanim bojama naslikati svetlost?

MIRANOV-300x300Kako na platnu predstaviti nevidljive zrake kosmičke energije, misli i osećanja?

Umetnik Aleksandar Maranov pronalazi magiju našeg sveta i njenu lepotu poklanja okruženju. 

Aleksandar Miranov je rođen u Taškentu. Crtanje, hobi iz detinjstva, preraslo je u profesiju – klasično obrazovanje je dobio u Taškentskoj umetničkoj školi i na Taškentskom pozorišno-umetničkom institutu, gde je savladao tradiciju akademskog realizma. 
Umetnik kaže:

Sve ove godine radio sam mnogo. Pored obaveznih studija, skica, pronikavao sam u tančine umetničke tehnike majstora moderne i prošlih vekova, pokušavajući otkriti tajne boja, eksperimentišući. 

Radovi Aleksandra Maranova su zadivljavali učitelje i kolege, koji se nisu prestajali diviti slikarskom majstorstvu umetnika i prefinjenoj realističnosti njegovih radova. Početkom 90-ih, umetnik se seli u Moskvu. Tamo, posle mnogo razmišljanja o smislu života i istinskom pozivu umetnika, došao je do zaključka kako bi trebalo da izgleda njegova nova slika. Aleksandar Maranov se priseća: 
Znao sam da raditi po starom više nije moguće. U okviru akademskog slikarstva, moj razvoj je bio završen. Jednom sam ležao i gledao običnu 60-vatnu sijalica. I u jednom trenutku, u svetlu te sijalice, video sam neverovatan sjaj i shvatio da je to ono što treba da slikam. 

Zajedno sa otkrićem toga šta slikati, postavilo se pitanje, a kako naslikati to šta je video, kako predstaviti svetlost? Jer se, pre svega, radi o čistoj apstrakciji. Na redu je došlo treganje za formom, koja bi pomogla da lepotu svetlosti približi publici.  Rd1-300x300Shvatio sam da se sve što nas okružuje – drveće, voda, oblaci – sastoji iz tih sjajnih linija. Mi često vidimo stvari koje nisu onakve kakve su u stvarnosti. Oblaci, na prvi pogled, beli i paperjasti, sastoje se upravo od sjajnih linija i crtica. I ako ih prihvatimo na ovaj način, oni postaju ne samo lepši, već i mnogo bliži ljudskoj duši.

 
Na takav način se pojavio prvi „novi“ rad Aleksandra Maranova, koji je nazvao „Sijanje“ – neverovatan ples, u čijem ritmu se ljudske figure pretvaraju u sjajne linije. Ili se to radi o samim svetlosnim zracima koji se prepliću u nekom ritmu i pretvaraju u pulsirajuće ornamente, fascinirajuće za posmatrača. 
Trenutno, Aleksandar Maranov radi na novom ciklusu slika, pod nazivom „Postanak“. 
RD4-150x150Spremajući se za započinjanje nove slike, ja meditiram, vraćajući se opet u trenutak iz 1992, kada sam prvi put ugledao lepotu sjajne linije. Ulazeći u meditativno stanje, ja u punom mraku vidim svetlosne objekte. Svaki od njih je lep, ali neki – ne nalaze odjeka u duši, dok drugi, evociraju prijatna osećanja. Tako, na primer, pojavio se rad „Formula okeana.“

To je moja percepcija vode. 

RD2-150x150Posetioci izložbe Aleksandra Maranova podležu pod neizrecivi šarm njegovih radova.

Knjiga komentara umetnika je puna oduševljenih poruka.

Većina posetilaca se slaže da je njegove slike nemoguće opisati ili nekako objasniti, jer je umetnik uspeo da proviri iza granice svakodnevnog života i na slikama materijalizuje energetsku misao.


RD1-150x150RD3-150x150Rd5-150x150RD7-150x150


Izvor: ruskidom.rs/sr/svetlosno-slikarstvo/

____________________________________________________________________________________________