STVARI, PRODUŽETAK SOPSTVENOG IDENTITETA…

tamoiovde-logo

Psihologija posedovanja: zašto stvari doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi.

A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Veza koju gradimo sa stvarima

Ljudi se vezuju za stvari koje poseduju, bilo da je u pitanju odeća, nameštaj, umetnost, različiti ukrasi i sitnice, ili tech uređaji. Svaki od predmeta koji smatramo svojom ličnom svojinom, a pritom nam je posebno drag – dobija na vrednosti jer u njega ulažemo svoje emocije i sentiment.

Zanimljivo je da naša veza sa stvarima počinje od malih nogu. Žan Pijaže, švajcarski razvojni psiholog najpoznatiji po svojoj teoriji kognitivnog razvitka, primetio je da čak i novorođenčad pokazuju sklonost ka posedovanju određenih predmeta. U tako ranom periodu, najčešće su u pitanju omiljena ćebad ili igračke od kojih se ne odvajaju tako lako. Jedno istraživanje iz 2008. godine pokazalo je da deca koja su tek prohodala više vrednuju svoje lične predmete nego identične replike tih predmeta; čak ih ideja o tome da kući ponesu kopiju umesto svog originala prestravljuje.

U doba adolescencije, različiti predmeti dobijaju vrednost simbola inicijacije, i za njih se ljudi izrazito vezuju. Ovde može biti reč o samostalno izabranim odevnim predmetima kojima se iskazuje stav ili pripadnost određenoj socijalnoj grupi, ili o kupovini prvog automobila.

Emotivna vrednost predmeta nadjačava novčanu vrednost predmeta kroz čitav život čoveka. Uzmimo kao primer sledeću hipotetičku situaciju: nasledili ste od pokojnog dede ručni sat. Objektivno gledano, ovaj sat kao kupovna roba – ne vredi mnogo. Međutim, on ima neopisivu, gotovo magijsku vrednost za vas jer je to predmet kojeg je nekada posedovala vama bliska osoba i koji vas sada podseća na lepe trenutke koje ste proveli sa njom.

Statusni simboli i kreativno izražavanje identiteta i ličnih vrednosti

Predmeti koje ljudi vole i poseduju su neretko u funkciji statusnih simbola. To šta će biti statusni simbol u mnogom zavisi od kulture koja je u pitanju, ali u kontekstu moderne Zapadne civilizacije – najčešće je u pitanju neki vid luksuzne robe koja funkcioniše kao indikator ekonomske moći. To mogu biti skupocena kola, jahta ili prostrano imanje, ili luksuzni predmeti premium kvaliteta, obeleženi prepoznatljivim brendom.

Pored toga, ljudi kupovinom određenih predmeta uspostavljaju kontrolu nad vlastitom reputacijom i imidžom, jer kroz njih komuniciraju o tome ko su i kakve vrednosti imaju. Brendovi koji znaju do koje mere je individualizam u fokusu danas, trude se da potrošačima daju mogućnost da svoje proizvode personalizuju i učine ih još „više svojim”. Najbolji primer za to su brendovi Nike i Apple, koji su uz moć marketinga – svoje proizvode učinili simbolima određenog životnog stila.

Tako se kod kupaca stvara osećaj da, prostim posedovanjem sportske opreme već ostvaruju svoje ciljeve u sklopu ganjanja zdravijeg života. Nauka je pokazala da postoji poseban psihološki efekat (tzv. enclothed cognition) koji se javlja kada obučemo određenu vrstu odeće i koja zapravo utiče na našu spremnost da treniramo ili uradimo određeni zadatak koji pred nama. Kad je reč o brendu Apple, kupci se često (svesno ili nesvesno) zanesu da su, samim tim što ulože u računar najnovije generacije i prefinjenog dizajna – na pola puta da pokrenu sopstveni posao i realizuju ideju koja će promeniti svet. Apple je brend koji je obeležio digitalnu eru i generaciju Milenijalaca, te se kupovinom njegovih proizvoda iskazuje i socijalna pripadnost.

Kada je reč o psihologiji posedovanja, Japan je veoma zanimljiv primer. Zemlja izlazećeg sunca poznata je po stanovima malih dimenzija i minimalističkom pokretu kada je reč o dizajnu enterijera. Ipak, japanska nacija opsednuta je tehnologijom, te su ljudi okrenuti posedovanju stvari koje komuniciraju napredak i okrenutost budućnosti. Zanimljivo je koliko je ovo sveprisutno u njihovoj kulturi i svakodnevici. Uzmite primer pušača: od 2014. godine, u Japanu je dostupan IQOS, uređaj za konzumaciju duvana heat-not-burn tehnologije, koji je neverovatno popularan. Postoje različite prognoze da će IQOS zameniti tradicionalne cigarete u državi koja je svetski poznata po tehnološkim izumima i prijateljskom i otvorenom odnosu prema robotima i veštačkoj inteligenciji. Dakle, iako su im lični prostori oslobođeni suvišnih predmeta, lična svojina ipak komunicira vrednosti iza kojih stoje.

Tamna strana materijalizma (kompenzacija i poremećaji)

Prilično je jasno da živimo u svetu materijalizma, ali je takođe previše pojednostavljeno reći da samo pokušavamo novcem da kupimo sreću ili da smo zarobljeni u svojim potrošačkim ulogama. Veza koju imamo sa stvarima je kompleksna i slojevita, a s obzirom da je imamo od malih nogu (čak pre svesne faze u kognitivnom razvoju), ne možemo reći da je potreba za posedovanjem u potpunosti konstrukcija društva. Jedan deo je urođen i deo je ljudske prirode.

Ali šta kada se potreba za posedovanjem otrgne kontroli i prevaziđe granice onoga što bismo mogli nazvati „normalnim”?

U svetu gde je kupovina postala toliko uobičajena i gde nam reklame iskaču sa svih strana, postoji realan rizik da smetnemo sa uma i druge vrednosti koje su važnije i koje nas čine srećnim (kao što su sama iskustva, a ne materijalni predmeti), i da se potpuno izgubimo u besmislenom trošenju novca. Neretko su stvari koje kupujemo samo oblik kompenzacije za nedostatak radosti ili ljubavi, a u takvim situacijama nam one pričinjavaju samo kratkoročnu sreću.

Nezdrava povezanost sa stvarima koje posedujemo može da se pretvori u ozbiljan problem gomilanja predmeta koji nisu funkcionalni i koji nam realno nisu potrebni. U pitanju je kompulsivni poremećaj gomilanja stvari (tzv. hoarding disorder) koji je usko povezan sa anksioznošću i dubljim problemima koji se potiskuju. Osobe koje imaju ovaj problem su emotivno vezane za te predmete, najčešće dobijaju napade panike pri pomisli da bi trebalo da ih se reše. Tipično se osećaju mirnije i bezbednije uz njih ili veruju da će im biti potrebne u budućnosti. Lečenje je moguće uz podršku stručnih lica, psihologa ili psihoterapeuta.

Da li i vi imate određene predmete za koje ste vezani? Na koji način oni odražavaju vaš identitet?

Izvor: kultivisise.rs

____________________________________________________________________________________________

FAKTORI KOJI DOPRINOSE RAZVODU…

tamoiovde-logo

Primećeno je da sam izbor bračnog partnera utiče na sudbinu određene veze. Kao što su pokazali rezultati mnogih studija, „prtljag“, tj. skup predbračnih faktora sa kojima mladi ljudi ulaze u porodični život, ima značajan uticaj na uspeh adaptacije u prvim godinama zajedničkog života, na snagu porodice, stepen verovatnoće razvoda.

Predbračni faktori uključuju neke karakteristike roditeljske porodice, socio-demografske karakteristike ljudi koji planiraju da stupe u brak, karakteristike perioda upoznavanja dok su u vezi.

Od karakteristika praporodice (roditeljske porodice) najbolje je izučen uticaj sledećih faktora; opšte je prihvaćeno da razvod roditelja povećava verovatnoću razvoda njihove odrasle dece (verovatnoća ne znači fatalnost, jer negativni faktori mogu da se „pokriju“ pozitivnim).

Takođe je utvrđeno da su razvodi bili češći kod dece roditelja koji nisu uspeli u ličnom životu — na čvrstinu veze ne utiče samo odsustvo jednog od roditelja već i sukobi u roditeljskoj porodici, negativna emocionalna atmosfera. Verovatno u konfliktnim i nepotpunim porodicama deca ne dobijaju adekvatan uvid u model uspešnih porodičnih odnosa. Takođe, u porodicama u kojima postoje razvedeni članovi, može se razviti tolerantniji stav prema razvodu („spremnost za razvod“).

Od velikog je značaja činjenica da su nepotpune porodice u težoj materijalnoj situaciji od porodica sa dva roditelja, što zauzvrat utiče na smanjenje verovatnoće dobijanja dobrog obrazovanja, profesije i prihoda; što je niži nivo obrazovanja, profesionalni status i prihodi muža, to je veća verovatnoća razvoda. Među predbračnim faktorima koji povećavaju verovatnoću razvoda, zapadni psiholozi i sociolozi jednoglasno uključuju trudnoću neveste (uticaj takozvanih prinudnih brakova).

Studije u SAD-u su pokazale da je verovatnoća raspadanja porodica sa predbračnom trudnoćom dvostruko veća. Među razlozima to se obično navodi narušavanje procesa adaptacije mlade i mladoženje za brak, „preskakanje“ na sledeću fazu porodičnog života u vezi sa rođenjem i vaspitanjem dece, pogoršanje ekonomske situacije supružnika u vezi sa rođenjem deteta. Nisu beznačajni i motivi stupanja u brak: u ovom slučaju, često je jedini razlog za brak – skoro rođenja deteta (Foteeva E. V., 1988).

Verovatnoću razvoda povećavaju i druge okolonsti predbračnog perioda života: kratak period predbračnog poznanstva (od strane psihologa se preporučuje 1 – 1,5 godina); ozbiljne svađe i sukobi tokom veze; negativan odnos roditelja prema tom braku (43% onih koji su razvedeni nisu dobili odobrenje roditelja da stupe u brak, a samo 13% brakova zasnovanih bez odobrenja roditelja živi u stabilnom braku).

Faktori rizika su okolnosti kao što su suviše rani brak (pre 19 godina), odlaganje formalne registracije odnosa (kao znak nepripremljenosti za prihvatanje odgovornosti), razlika u godinama između supružnika više od 10 godina, značajna razlika u fizičkoj privlačnosti, neki motivi stupanja u brak (iz materijalnih razloga, brak iz želje da se osvetite nekom trećem licu, brak sa ciljem da se pobegne iz omrznute roditeljske kuće) (Jaffe M. 1991).

Negativan uticaj na izgradnju dugoročnih odnosa imaju neke osobine ličnosti, kao što su lična (emocionalna) nezrelost, nisko samopoštovanje (jer ono stvara nesigurnost u sebe i ljubomoru, otežava odnose izgrađene na ljubavi i poverenju), prekomerna zavisnost (od roditelja), emocionalna izolacija (kao nemogućnost pokazivanja svojih osećanja i prihvatanja osećanja drugog) (Jaffe M. 1991).

Adler je povezao zrelost pojedinca sa verom u sebe, sa sposobnošću da otvoreno susreće životne probleme i rešava ih, sa činjenicom da kod čoveka postoje bliski prijatelji i normalni odnosi sa susedima. Pored toga, važan pokazatelj pravilnog pravca u životu Adler je smatrao bavljenje korisnom delatnošću i profesionalizam. „Nekome ko je lišen svih ovih kvaliteta“, pisao je on, „ne veruj, jer nije sasvim zreo za ljubavnu vezu“ (Adler, „Nauka živeti“).

Od nedostataka koji povećavaju verovatnoću neuspeha braka, Adler je naveo sledeće: nepoverenje prema objektu ljubavi, jer je to jedan životni stav koji dovodi do stalnih sumnji i oni jasno ukazuju na nespremnost da se čovek sretne sa stvarnim problemima u životu; želja da se stalno kritikuje i prevaspitava druga osoba; preterana osetljivost, što može biti simptom kompleksa inferiornosti; stalno očekivanje razočarenja, što postaje uzrok ljubomore u braku.

Treba napomenuti da ovi faktori rizika nisu „fatalni“ u prognozi budućih bračnih odnosa, jer postoje uspešni bračni parovi sa velikom razlikom u godinama, sa veoma kratkim rokom predbračne veze itd.

Svi ovi faktori pre imaju „kumulativni“ karakter, tako da se pri njihovoj akumulaciji verovatnoća raspada bračnih odnosa povećava. Na primer, prema svedočenju M. Jaffe i F. Fenvik, ako se sa jednim psihološki nezrelim partnerom i dalje možemo nadati da će se odnosi sačuvati, dva takva partnera su nepovratno osuđeni na neuspeh.

Iz knjige: Andreeva T.V. – Porodična psihologija

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________________

 

ŠTA OSTAJE OD OCA…

tamoiovde-logo

„Današnja deca su hedonisti bez pokrića.“ Predrag Opačić

Knjigu Šta ostaje od oca“ napisao je italijanski psihoanalitičar, esejista i pisac Massimo Recalcati (1959- ) u cilju novog promišljanja očeve figure.  Kod nas je izašla 2014. godine u izdanju Akademske knjige.

Foto: akademskaknjiga.com

Ovde su neki meni interesantni delovi u svetlu nemogućnosti vaspitanja, pa time obrazovanja u školi.

Metamorfoza porodice

Savremena porodica nam izgleda bez gravitacionog centra, kao raslojena, bez reda, bez jezgra i sklona različitim organizovanjima: usvajanje dece, porast bračnih razvoda i s tim povezana višestruka raslojavanja u vezama među različitim porodičnim grupama, surogat majke, porodice sa jednim roditeljem, usvajanje kod homoseksualnih parova, veštačka oplodnja – sve su to hipermoderne pojave koje su raščlanile model zapadne porodične ćelije.

Porodica sačinjena od hetereoseksualnog para, sa jednim detetemo, uspostavljena bračnom vezom i namerna da traje ceo život više nije dovoljann model da bi se objasnila aktuelna konfiguracija porodične veze. Ako je porodica kao kulturalna institucija podvrgnuta istoriji i njenim preobražajima, vaspitna funckija porodice, naime, ne nestaje jer je porodićnoj vezi dodeljeno prihvatanje života i njegove humanizacije. Čisti nagon očistva i materinstva ne postoji. Telo fabrikuju simbolički zakoni kulture.

Kako pretvoriti čisto biološki događaj – rođenje života – u ljudski događaj? Kako se humanizuje život? Porodična veza pre svega odgovara na ovo veliko pitanje. Porodična veza postoji tamo gde se javlja čin simboličkog preuzimanja.

Pripadnost i lutalaštvo

Porodična veza je kuća, savez, koren. Ona odgovara potrebi za pripadanjem koja odlikuje ljudsko biće. Ali ova potreba je uvek praćena i drugom, isto tako snažnom potrebnom za lutanjem, porivom ka onome joše neviđenom, nesaznanom i neisprobanom.

Pripadanje i lutalaštvo su dve duše koje oživljuju porodičnu vezu.

Sukob i nasilje

Nije moguće obrazovanje koje ne prolazi kroz tesnac sukoba.  Ako nema prepreke, zapreke, drugosti, ne postoji obrazovanje, prenos, želja.

Kakva je razlika između sukoba i nasilja? Sukob je zapravo način da se simbolizuje nasilje, da se nasilje upiše u govor, dok je nasilje slom svake diskurzivne barijere i uvek je, doslovce, „van govora“. Drugim rečima sukob je simboličko uređenje realnog nasilja i kao takav prestavlja sprovođenje sile da bi se postigla nova i naprednija forma veze (između roditelja i dece ili institucija i kolektivnih pokreta).

Generacijska razlika

Dovoljno dobra porodična veza je veza koja zna da obezbedi dovoljnu izvesnu oscilaciju između pripadništva i lutalaštva, između porekla i budućnosti. Dakle veza koja zna da ponudi smisao zajednice (identifikacije) te istovremeno zna da podnese dimenziju borbe, opreke i sukoba koju potreba za odvajanjem fatalno uključuje. Ali sukob nije izraz čiste agresivne reakcije, nego kulturalno kanalizovanje nasilja, njegov simbolički izraz. Tamo gde ima sukoba, ima i priznanja drugosti, ima suočavanja s nemogućnošću da se drugi redukuju na sličnoga.

Deci su potrebni roditelji koji su u stanju da podnesu sukob, prema tom, u stanju su da i dalje predstavljaju generacijsku razliku. Homogenost hipermoderne porodice uvodi nas u situaciju u kojoj dominira sličnost-homogenost, samo naizgled lišena sukoba. Deca jednaka roditeljima, mejke ćerkama, očevi sinovima. Čini se da je sam odnos dece prema roditeljima (filijacija) u korenu preokrenut: ako je nekad dete pripadalo porodici podređujući se njenoj hijerarhijskog organizaciji i zakonima njenog funkcionisanja, u naše vreme porodica, kada još postoji, teži da se organizuje i zakone svog funkcionisanja podredi potrebama svog boga-deteta i njegove apsolutizacije volje.

Sa ove tačke gledišta, takozvana „dečija hiperaktivnost“ je zaista paradigmatični simptom hipermodernog doba, jer ističe teškoću vaspitnog diskursa (ne samo porodičnog) da donese Zakon za želje.

Nestankom generacijskog sukoba, ponestaju i razlike u pozicijama i odgovornosti unutar porodice. Sve se poravnava u lažnoj retorici dijaloga, u praznoj priči koja zbori o svemu, a da se, naime, ne podrazumeva ničija odgovornost prema onome što govori. To nosi sa sobom jednu vrstu prikrivanja generacijskih razlika i odgovornosti koje ove razlike podrazumevaju. Na primer, odraslome pripada to da uspešno podnese teret simboličke zabrane. Potreban je, naime, singularni čin koji ume da podnese sukob koji uvođenje jednog „Ne!“ povlači za sobom.

Ljudska egzistencija nije samodovoljnost, ne zavisi jedino od sebe same.

Biti roditelj danas: nemoguća misija?

Problem koji obeležava naše vreme sastoji se u pitanju kako uspeti sačuvati vaspitnu funkciju svojstvenu porodičnoj vezi pred sve radikalnijom i opštijom krizom vaspitnog diskursaKako vaspitanje -te dakle i obrazovanje– može postojati ako se imperativ koji orijentiše društveni diskurs perverzno artikuliše kao jedno „Zašto ne?“ koje čini besmislenim svako iskustvo granice? Kako se može uvesti vrla i plodotvorna funkcija granice – funkcija koja odricanju dodeljuje mogući smisao i koja omogućava jedinstvo Zakona i želje– ako sve teži ka tome da se podstiče cinična apologija potrošnje i zadovoljenja bez odlaganja? Kako da porodična veza ne odustane od svoje vaspitne funkcije ako vladajući društveni diskurs uzdiže zaobilaženje kastracije (zabrane) kao stožera novog hiperhedonističkog modela? Kako je moguće podržati obrazovnu funkciju odricanja i granice kada odsustvo ili propast normativnih referencija na Ideal na kraju sve više obesmišljavaju odricanje od neposrednog nagonskog uživanja.

Teškoća u koju upada svaki vaspitni diskurs je dvostruka: s jedne strane, to je teškoća da se odgovorno prihvati generacijska razlika uz uvođenje simboličke moći zabrane. S druge strane to je teškoća da se prenese želja sa jedne generacije na drugu; teškoća da se da svedočanstvo o tome šta znači želeti.

Nelagodnost mladosti, proizvod diskursa kapitaliste, jeste nelagodnost povezana sa učinkom zagušenja i intoksikacije koju izaziva višak uživanja i opadanje simboličke funkcije kastracije (zabrane). Klinike takozvanih novih simptoma savremenog doba (anoreksija, bulimija, narkomanija, depresija, napad panike, patološka zavisnost) dobro pokazuje kako je problem aktuelne nelagodnosti mladosti ne toliko problem sukoba između programa nagona i programa civilizacije, između imaginacije želje i pritiskajućeg tereta stvarnosti, između razloga dece i razloga očeva – nego problem toga kako pristupiti iskustvu želje.

Ova teškoća da se pristupi žellji sigurno ima veze s neospornom hegemonijom diskursom kapitaliste i sa isparavanjem oca koja iz toga izvire. Ali takođe ima mnogo veze sa odsustvom odraslih, sa brisanjem generacijeske razlike i dogovoronosti koju ona povlači za sobom.

Dve velike strepnje današnjih roditeljaPrva stoji u vezi s potrebom da se osete voljenim od strane svoje dece. Ova potreba je dosad nepoznata i obrće dijalektiku priznanja: nisu više deca ta koja zahtevaju da ih roditelji prizanju, nego roditelji zahtevaju da deca njih priznaju. Biti voljen- za to je nužno uvek izgovarati „Da!“, eliminisati nealgodnost sukoba, delegirati sopstvene vaspitne odgovornosti. Na taj način se proizvodi patogeno šurovanje između stalnog „Da!“ i onog perverznog „Zašto ne?“ koje nadahnjuje dominantni društveni diskurs.

I to je problem prenosa: jedna generacija mora darivati drugoj, zajedno sa smislom za granicu, mogućnost budućnosti, želju kao veru u budućnost.

Druga velika strepnja današnjih roditelja povezana je sa načelom postignuća. Neuspeh, propast, promašaj sopstvene dece sve se manje toleriše. Pred preprekom, hipermoderna porodica se mobilizira kako bi je uklonila bez davanja potrebnog vremena detetu da iskusi prepreku. Narcistička očekivanja roditelja odbijaju da se odmere sa ovom granicom dodeljujući deci planove za obaveznu realizaciju. Ali, kako piše Sartr, ako roditelji prave planove za svoju decu, deca će neizbežno imati sudbinu … i skoro nikad srećnu.

To je novi mit naše civilizacijedati deci sve da bi se bio voljen; negovati njihovo biće kao sposobno da postigne rezultate  kako bi izbeglo iskustvo promašaja.  Iz toga sledi da naši mladi više ne podnose neuspehe, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji.

Pohvala promašaju

Mladost je doba promašaja, ili bolje, doba gde bi promašaj trebalo dopustiti. To je doba kojem treba promašaja, greške, bluđenja, gubitka, poraza, predomišljanja, sumnje, neodlučnosti, pogrešnih odluka, entuzijazama koji se raspršuju i pretvaraju u razočarenja… doba izdajstava i zaljubljivanja. Mladi su izloženi promašaju, zato što je autentični put obrazovanja put promašivanja.

Ko se nikad nije izgubio, ne zna šta znači pronaći se.

Pohvala promašaju drstično podriva iluziju diskursa kapitaliste. Stati na stranu promašaja jeste tek mogućnost da pokušamo da ponovo iznedrimo želju i njen Zakon.

Umeti smenjivati delotvornost Zakona sa njegovom suspenzijom jeste jedna moguća definicija očinske funkcije.

Rečnik manje poznatih reči:

Apologija – Odbrana jedne nauke ili jedne pozicije-stanovišta. Odbrambeni govor ili spis u korist nekog čoveka ili učenja.

Paradigma – skup osnovnih predpostavki koje uzimamo zdravo za gotovo u cilju poimanja određenih stvari. Paradigma znači primer koji, pored sebe, pokazuje i ono što ga konstituiše kao primer. Može se koristiti i u značenju predrasuda.

Diskurs – govor, razgovor, raščlanjivanje, analiza. Diskurs predstavlja u ovom slučaju stil nečijeg govora, odnosno način izlaganja u odnosu na temu. U humanističkim i društvenim naukama, termin diskurs opisuje formalni način razmišljanja koji se može izraziti kroz jezik; diskurs je društvena granica koja definiše šta se može reći o datoj temi.

Kastracija – u ovom kontekstu znači zabrana želje, odsecanje želje.

Izvor::daniloborovnica.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

 

KO JE „KRIV“ ZA (NE)USPEH…

tamoiovde-logo

Jedna od najistaknutijih karakteristika ljudskih bića jeste potreba da objasne stvari oko sebe i da utvrde uzroke. Da odgovore na pitanje „Zašto?“. Neko bi rekao da smo prave mašine u potrazi za smislom i razlozima. „Zašto su to uradili? Zašto nisam uspeo/la bolje da obavim posao? Zašto ne mogu da se kontrolišem?“ I tako svakog dana nebrojeno puta.

Ne ulazeći u razmatranje zašto je to tako, činjenica je da imamo snažnu potrebu da razumemo i objasnimo šta se dešava u našem svetu. Ovo otvara mnoga zanimljiva pitanja. Koliko su naša objašnjenja realistična? Od čega zavisi kakvo ćemo objašnjenje dati? Koji faktori utiču na to? Da li su urođeni ili naučeni?…

Još je važnije shvatiti da sama objašnjenja imaju značajan uticaj na naše buduće ponašanje. Kako?

Najpre, hajde da vidimo koji su osnovni principi na osnovu kojih funkcioniše naše objašnjavanje događaja i njihovih posledica, situacija, naših i tuđih ponašanja.

Prvo, dva su osnovna načina na koji objašnjavamo neki događaj (naše ili tuđe ponašanje). Jedan je kada smatramo da smo mi, naše karakteristike i ponašanje, direktno odgovorni za nešto. Na primer, učenik koji dobije odličnu ocenu na testu može pomisliti: „Isplatilo mi se što sam toliko učio/la“, „Baš sam dobar/a u ovom predmetu“…

Drugi tip objašnjenja može biti: „Baš je bio lak test“, „Nastavnik stvarno dobro objašnjava“, odnosno, uzroci za dobru ocenu pronalaze se u spoljašnjim okolnostima.

Jasno je da će od načina na koji smo odredili vezu između događaja i uzroka u velikoj meri zavisiti naše buduće ponašanje.

Možemo reći da svi mi želimo da postignemo uspeh, odnosno izbegnemo neuspeh. Način na koji određujemo uzroke uspeha ili neuspeha ukazuje na način kako doživljavamo sebe i svoje mogućnosti. Ovo dalje utiče i na našu motivaciju jer su ljudi retko motivisani da ulože napor ukoliko procene da ishod malo zavisi od njih samih.

Bilo da uspemo ili ne, razloge za to najčešće nalazimo u naporu koji smo uložili, našim ličnim karakteristikama, težini zadatka ili sreći.

Tri glavne karakteristike svakog objašnjenja (atribucije) jesu:

lokus kontrole (da li su uzroci unutar pojedinca ili spoljašnji)

stabilnost i trajanje (kako ih osoba doživljava u kontekstu vremena)

mogućnost uticaja na njih (koliko je osoba u stanju da ih promeni)

Na ovaj način možemo proceniti najčešće razloge kojima objašnjavamo ishode. Tako, možemo reći da su uloženi napor i lične karakteristike unutrašnji, a težina zadatka i sreća spoljašnji faktori.

Lične karakteristike i težina zadatka su nešto što većina ljudi opaža kao veoma stabilan faktor, dok se sreća i uloženi napor uglavnom doživljavaju kao promenjivi.

Na kraju, većina ljudi smatra da jedino može uticati na uloženi napor, a da su ostala tri faktora uglavnom van naše kontrole.

Međutim, ovo su samo pravilnosti na kojima se zasniva proces atribucije. U svakom individualnom slučaju može doći do značajnog odstupanja. Tako neki ljudi mogu doživljavati sreću kao ličnu karakteristiku, stepen ulaganja napora neko smatra stabilnim i nepromenljivim, a neko nestabilnim, i tako dalje.

U svakom slučaju, ljudska karakteristika da se događajima daje značenje i određuju uzroci bitno utiče na mnoge aspekte života. Posledice određenih dešavanja su uvek opažene kao pozitivne ili negativne. Na taj način one izazivaju odgovarajuće emocionalne reakcije poput ponosa, ili stida, razočarenja. Ovo dalje utiče na ponašanje osobe.

Na primer, ukoliko neki neuspeh doživimo kao posledicu nepromenjivih, unutrašnjih faktora (naše nesposobnosti) naša motivacija u sličnim situacijama može biti značajno umanjena. Osim toga, postoji povećan rizik sniženja samopoštovanja i tzv. „naučene bespomoćnosti“.

Ako, sa druge strane, uzroke uspeha/neuspeha vidimo u uloženom naporu raste verovatnoća da ćemo se u budućnosti više truditi i manja je opasnost da unapred odustanemo.

Na kraju, kada razmišljamo o razlozima i uzrocima dešavanja u našem životu,  potražimo ih prvo u nama i verujmo da možemo uticati na njih.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduse.com

________________________________________________________________

GUBITAK VERE NE VODI GUBITKU MORALA…

tamoiovde-logo

Moralnost nije ukorenjena u religiji i religioznost je manje u vezi sa moralnim vrednostima sada nego što je bila pre trideset godina, kažu istraživači sa Univerziteta u Mančesteru. Na osnovu analize podataka dobijenih u evropskom istraživanju, zaključeno je da gubitak vere ne vodi gubitku morala.

ljudidef

Veza morala sa verom – intrigantna tema za istraživače

Studija dr Ingrid Storm „Moralnost u kontekstu: Višeslojna analiza odnosa između religioznosti i morala u Evropi“ (objavljena u publikaciji Politics and Religion), iznosi da je praktikovanje vere od presudnog značaja za moralnost u većini religioznih zemalja, a danas je manje nego osamdesetih godina prošlog veka u vezi sa moralnim vrednostima.

 „Religioznost je u opadanju u mnogim evropskim zemljama. Svaka nova generacija manje je religiozna od prethodne, tako da me je interesovalo da saznam postoji li razlog da očekujemo pad u moralnosti“, rekla je dr Storm. Njena studija pokazala je da je vera povezana samo sa nekim moralnim vrednostima, i to više u religioznim zemljama i kada ljudi nemaju poverenja u državu.

Evropljani sve liberalniji

Istraživanje je vršeno između 1981. i 2008. godine i obuhvatilo je 48 evropskih zemalja. Ispitanici su pitani koliko često bi opravdali razna sporna ponašanja, koja je dr Storm svrstala u dve dimenzije morala.

Prva dimenzija je razmatrala slučajeve kada pojedinac ide protiv tradicije, na primer, kada opravdava abortus i homoseksualnost. Druga dimenzija morala se više ticala opravdavanja ponašanja koja su u suprotnosti sa zakonom i mogu da naude drugima, kao što su laganje, varanje i krađa.

Dr Storm je zaključila da je u današnje vreme sve više Evropljana spremno da opravda ponašanje koje se protivi tradiciji, ali nisu promenili stavove kada je u pitanju kršenje zakona ili povređivanje ljudi.

Objašnjava da je u Evropi uporedo sa smanjenjem religioznosti došlo do većeg prihvatanja lične autonomije u formiranju stavova o seksualnosti i porodici ‒ svaka generacija je liberalnija od one prethodne. „Suprotno tome“, dodaje, „nismo pronašli dokaze da su moralne vrednosti postale više koristoljubive ili antisocijalne.“

Starije ljude manje vode lični interesi

Studijom je takođe utvrđeno da su u proseku vernici nešto manje koristoljubivi, ali to se u velikoj meri može pripisati njihovom uzrastu. To je zato što je prosečna religiozna osoba starija od prosečne nereligiozne osobe, a manje je verovatno da stariji ljudi nađu opravdanje za vrednosti vođene ličnim interesima.

„Praktikovanje vere od presudnog je značaja za shvatanje morala u većini religioznih zemalja. Da bi verska pravila bila delotvorna trebalo bi da ih potvrdi moralna zajednica koju čine drugi religiozni prijatelji, članovi porodice, društvene i političke institucije“, zaključila je dr Ingrid Storm.

Priredila Tamara Vešković

Izvor: rts.rs28. jan 2017

________________________________________________________________________________

ŠTA ZNAJU PAPAGAJI…

tamoiovde-logo

Čudesni svet ptica: Šta papagaj zna?

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima

Rainbow Lory with youngs, Australia / (Trichoglossus haematodus moluccanus), Image: 43241911, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, imageBROKER

Foto: Profimedia

Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude.

Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca.

U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica.

Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.

Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja. Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.

Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.

Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata. 

Prijateljstvo 

Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.

U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom.

Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.

sta_papagaj_zna_720573900

Foto:Profimedia

U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke.

Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom.

Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.  

Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije.

Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.

AUTOR: Jovana Nikolić

za Elementarijum 16. 04. 2016.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________

HALO! MOLIM…

tamoiovde-logo

Ko je vodio prvi telefonski razgovor u Srbiji?

Prvi telefonski razgovor kod nas vođen je u Beogradu 15. marta 1883. godine, svega sedam godina posle uvođenja telefona u svetu. Prvi razgovor „premostio“ je svega 300 metara.

991-1449655109

panta mihajlović / foto: macvainfo.rs

Veza je uspostavljena između Geodetskog odeljenja Ministarstva vojnog i vojne inženjerske kasarne na Paliluli, koja je tada bila predgrađe Beograda.

Nažalost, zgrada u kojoj se, prvi put u Srbiji, čulo telefonsko „zvrrrrrr“, kao ni kultna kafana koja je bila u njenom prizemlju, više ne postoje.

Prvi razgovor obavili su vojni ministar Teša Nikolić i inženjerski kapetan Kosta Radisavljević.

Kralj Milan odmah je dao nalog da se u državni budžet za narednu godinu unesu sredstva za instalaciju telefonskih stanica u Beogradu za potrebe Dvora i vojske.

Zasluge za prvi razgovor pripadaju Panti Mihajloviću, TT mehaničaru, rođenom u Bogatiću. Nakon što je u Šapcu završio tri razreda gimnazije, Mihajlović je otišao u Beč i tu završio elektrotehničku školu. Odatle je otišao u Berlin i zaposlio se u firmi „Simens-Halske“. Kao priznati stručnjak, 1873. godine premešten je u Njujork gde je radio kao šef u istoj firmi.

U Srbiju se vratio 1877. godine. Godine 1882. dobio je koncesiju za podizanje telefonskih stanica u Beogradu. Naredne godine, pored pomenute telefonske linije, u Beogradu uvodi još dve: između zgrade Liceja i požarne (vatrogasne) čete i između Narodne skupštine i policijske stanice.
Uvođenje telefonskih veza u Srbiji išlo je sporo.

Na telegrafskim linijama sredinom januara 1886. godine uspostavljena je prva međumesna telefonska linija između Beograda i Niša. Prvi telefonski razgovor između ova dva grada vodili su kralj Milan i Milutin Garašanin.

Prvo „Pravilo o telefonu“ doneto je 1890. godine, kada je odobreno da se za privatne potrebe mogu podići telefonske linije sa štacijama. Prva telefonska centrala u Beogradu, sa 50 brojeva, montirana je tek 1898. godine na prvom spratu Kolarčeve kuće.

Javni telefonski saobraćaj u Beogradu počeo je 1899. godine sa 28 pretplatnika.
Izvor: prva.rs/Dnevno, Macvainfo

__________________________________________________________________________________

MUŠKARCI NE VARAJU ZBOG SEKSA…

tamoiovde-logo

 Geri Njumen ima neobičnu teoriju

Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?

142715879056a2505bb4d67341051855_v4_big

Foto: Thinkstock

Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.

Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.

Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.

Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.

Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.

Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.

Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.

Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.

Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.

Izvor:b92.net

_________________________________________________________________________________

SEKS I TAJNE MAPE PROMISKUITETA…

tamoiovde-logo

„Za Šerloka Holmsa ona je zauvek ostala ONA ŽENA. Retko kada sam čuo da je spominje pod bilo kojim drugim imenom. U njegovim očima zasenila je i premašila sve osobe svog pola.“

marilyn-monroe-skirt-seven-year-itchČarli Šin ili Henk Mudi iz serije Californication kao poznati švaleri, ostali bi zbunjeni pred ovom konstatacijom.

Šerlok i Šin, predstavljali bi verovatno dva kraja kontinuuma kada je u pitanju seksualna permisivnost (tj kad i koliko smo spremni daleko seksualno da idemo).

Ostale delove zamišljenog kontinuuma popunio bi ostatak populacije, koja iako je seksualno slobodnija više nego ikada do sada, sadrži razlike u sklonosti ka uključivanju u seksualne odnose sa velikim brojem ljudi izvan ljubavnih veza. Dok se jedni upuštaju u mnogobrojne seksualne avanture, tzv one night stands i nose titulu „promiskuitetnih“, drugi se čuvaju isključivo za partnere pa i za brak.

Šta određuje kojoj grupi pripadamo?

Prema nekim nalazima, po stilu afektivnog vezivanja mogli bismo da predvidimo kome više „leže“ određeni seksualni stavovi i ponašanja. O atačmentu smo već naširoko pisali, ali podsetićemo se nekih osnovnih karakteristika. Ljudi koji imaju sigurni stil afektivnog vezivanja izveštavaju o stabilnim vezama u kojima su zadovoljni, u kojima je prisutno poverenje, podrška i intimnost.

Anksiozni stil sa sobom nosi konflikte u vezi, veliki broj raskida, opsesivnu i strasnu ljubav, prevelika očekivanja od partnera, iracionalna uverenja i ljubomoru. Izbegavajući stil je povezan sa smanjenom intimnošću i poveravanjem, velikim brojem raskida, prevarama u vezi, smanjenom verovatnoćom zaljubljivanja i nedostatkom posvećenosti.

U skladu sa tim, pokazalo se da oni sa sigurnim stilom afektivnog vezivanja veruju da seks treba da se dešava isključivo u okviru ljubavne veze, sa manje partnera i bez prevara. Jednom rečju, vrednuju emocionalnu intimnost.

U slučaju muškaraca, skorije istraživanje je pokazalo da oni sa izbegavajućim stilom vezivanja koriste neobavezan seks da se drže podalje od intimnosti i apsolutno odobravaju seksualne avanture van ljubavne veze. U slučaju žena, rezultati su manje dosledni, ali generalno je stav da one sa anksioznim stilom vezivanja karakteriše veća seksualna permisivnost.

14328642605850Naime, zbog intenzivne potrebe za intimnošću, pristaju na seks i onda kada to ne žele kako bi inicirali vezu, zadržali partnera i izbegli odbacivanje. Ako ste se prepoznali, ne očajavajte.

Iako naginjemo ka određenom stilu vezivanja, tokom života je moguće da se on menja sazrevanjem ili u zavisnosti od partnera (njegovog ponašanja ili stila vezivanja). Recimo, partner nas može učiniti anksioznim i preokupiranim, ali i „izlečiti“ i učiniti sigurnim i samopouzdanim.

Za sada postoji samo jedna studija koja se bavila istraživanjem neuralnih osnova seksualne permisivnosti. Nalazi sugerišu da postoje razlike u određenim oblastima mozga koje su ključne za fiziološke aspekte seksualnosti, koje stoje u osnovi različitih ličnih seksualnih stavova i ponašanja.

Te oblasti su amigdala i hipotalamus, i obe su povezane sa seksualnim nagonima, a po svemu sudeći imaju neki uticaj i na seksualnu permisivnost. Amigdala se aktivira kada smo seksualno uzbuđeni i pokreće seksualni odgovor, reguliše emocionalni značaj koji pridajemo seksualnim signalima. Hipotalamus reguliše seksualno ponašanje, posebno erekciju i ejakulaciju. Oštećenje ovih struktura može dovesti do različitih seksualnih problema.

Kako izgleda mozak ljudi su koji lako iniciraju ili prihvataju seksualne ponude u odnosu na one koji postavljaju čvrste granice? Veća seksualna permisivnost povezana je sa manjom gustinom sive mase u delu oko desne amigdale, kao i većom gustinom bele mase oko leve amigdale i hipotalamusa. Ispitanici sa restriktivnijim stavovima imaju drugačiju neuralnu strukturu- veću gustinu sive mase oko desne amigdale, i manju gustinu oko leve amigdale i hipotalamusa.

Moguće je da ovi nalazi samo potvrđuju značaj seksualnih hormona kao što je testosteron, koji se povezuje sa većom sklonošću seksualnim aktivnostima i avanturama. Naime, upravo hipotalamus stimuliše lučenje testosterona.

Samim tim, pogrešno bi bilo svaliti povećanje promiskuiteta na moderno društvo kao krivca- zapravo, oduvek ga je i bilo i uvek će ga biti jer krivac je, bar jednim delom, naš mozak.

Piše: Sanja Dutina

Reference:
Sprecher, S. (2013). Attachment style and sexual permissiveness: The moderating role of gender. Personality and Individual Differences, 55(4).
Takeuchi, H. et al. (2015). The structure of the amygdala associates with human sexual permissiveness: evidence from voxel-based morphometry. Human Brain Mapping, 36(2).

Izvor: Psihobrlog

___________________________________________________________________________________

TAJNE DEČJIH CRTEŽA…

tamoiovde-logo1  Inteligencija deteta: Koju tajnu kriju dečji crteži

Kvalitet crteža u detinjstvu povezan je s inteligencijom deteta i deset godina kasnije, smatraju naučnici.

inteligencija_deteta_koju_tajnu_kriju_decji_crtezi_aps_389305979Roditelji se često smeju kada ugledaju crteže dece: glave u obliku balona i krivudave i prekobrojne udove, ali stručnjaci veruju da kvalitet crteža ukazuje na to kako se inteligencija deteta povezana s genetikom razvija.

Naučnici Kraljevskog koledža u Londonu sproveli su, naime, istraživanje u kojem je učestvovalo 15.504 četvorogodišnjaka.

Mališani su radili test „Nacrtaj dete“, kognitivni test koji se upotrebljava radi evaluacije dece i adolescenata u različitim aspektima.

Tema ovog testiranja bila je nasleđena inteligencija, odnosno inteligencija koja je povezana s genetikom, a učesnici su ocenjivani ocenama od nula do dvanaest.

Deset godina kasnije, ovi dečaci i devojčice su ponovo radili isti test, a naučnici su utvrdili postojanje veze između visokih rezultata i inteligencije u ova perioda života dece.

files.php1

Foto: Facebook

Ovaj test je osmišljen dvadesetih godina prošlog veka radi ispitivanja dečje inteligencije, pa činjenica da je utvrđena veza između inteligencije i crtanja u četvrtoj godini nije neobična“, objasnila je autorka studije dr Rozalind Arden iz Instituta za psihijatriju Kraljevog Koledža u Londonu.

Ono što nas je iznenadilo jeste što to što veza postoji i čitavu deceniju kasnije.

Ona naglašava da je veza, ipak, nedovoljno jaka da bi naučnici savetovali roditeljima da se zabrinu ukoliko su crteži njihove dece loši ili neprecizni.

Sposobnost za crtanje ne određuje inteligenciju, već postoji bezbroj faktora – i genetskih i onih koji su tiču okruženja – koji utiču na inteligenciju i ukazuju na nju u kasnijem toku života„, kaže Ardenova.

Crteži su procenjivani na osnovu toga da li se na crtežu i u kom broju pojavljuju glava, nos, oči, usta, uši, kosa, telo i ruke.
Naučnici su, navodi se u izveštaju studije, izveli zaključak da je genetika bitan faktor za inteligenciju koja se ispoljava na crtežu, kao i da se ona ogleda u testovima inteligencije u četrnaestoj godini.
Izvor: yumama.com


Analiza dečjeg crteža

Crtež je prozor kroz koji možemo da zavirimo u detetovu svest. To je način na koji ono sebi objašnjava svet – kako ga vidi i doživljava

analza_decjeg_crteza_225131452

Foto: Shutterstock

Crtež je, takođe, pokazatelj detetovog razvoja i napretka. Mnoga čula su tu uposlena: čulo vida, motorika (za početak, i uhvatiti olovku je poduhvat), a crtež je povezan i sa razvojem govora. Kada su sve te funkcije u redu, postoji nekoliko faza razvoja crteža koje mogu da se kvalifikuju, razvrstaju i prate. Njima su obuhvaćeni gotovo svi elementi detetovog napretka – kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni.

Od trenutka rođenja, dete je svesno sveta oko sebe: vidi boje, oseća mirise, čuje zvuke – i na svoj način ih doživljava i utiskuje u svest. Kasnije ta imena, lica i zvukovi dobijaju jasniju definiciju i izraz (mama, tata, kuća, drvo…). U kasnijim fazama razvoja, dete ih „beleži“, pravi zapis o njima putem crteža.

Kako dete raste, rastu i njegovi crteži. Širi se obim pojmova koje primećuje, i sve to dobija mesto na papiru. Saznanje o svetu se uvećava, i crtež postaje bogatiji. Likovni izraz otkriva detetove talente i važne stvari koje ulaze u njegovu svakodnevicu.

Žvrljam, šaram, crtam

Već oko 15. meseca, deca uzimaju olovku – ti prvi pokušaji ne predstavljaju ništa osim radosti prvog šaranja. Saznanje da olovka na papiru ostavlja trag, podstiče dalju igru. Prvi crteži su, u stvari, vežba motorike, prelaska pokreta prilikom crtanja iz ramena i lakta na finije pokrete ruke i prstiju.

Oko 20. meseca, počinju da se pojavljuju prvi kružni oblici, koje dete prepoznaje i imenuje.

Prvi definisan crtež se javlja u uzrastu od dve i po godine, i obično predstavlja ljudsku figuru. Njen prikaz uglavnom podseća na crtež punoglavca. Za crtanje smislene figure, potrebno je da se steknu uslovi što se tiče zrelosti, odnosno razvoja deteta.

Prvi crtež čoveka je uglavnom isti kod sve dece: velika glava iz koje polaze ruke i noge. Oči, nos i usta su detalji koji dolaze kasnije. Budite oprezni sa usmerenjima i instrukcijama (koje ćete prirodno poželeti da pružite svom detetu) u ovoj, ali i ostalim fazama crtanja.

Jedna od prvih stvari koje dete nauči da pokaže na sebi i drugom – oči, usta, nos, i njihovo prepoznavanje – nije problem. Veliki zadatak čeka dete koje poželi da ono što vidi i zna prenese na papir. Da bi to nacrtalo, potrebno je da se seti rasporeda delova tela koje će da smesti u crtež, i da im odredi redosled – koji u početku neće izgledati isto kao u realnom životu. Crtež u ovom uzrastu je dobra vežba vizuelnih i opažajnih odnosa (percepcije) kao i usavršavanje pokreta ruke i prstiju. Uz sva znanja koja dete usvaja, crtanje je njegov prirodan i spontan izraz.

Izvor: yumama.com


Prvi „pravi“ crtež

Treća godina života se uzima za prvu značajnu fazu u razvoju crteža.

files.php4Savet +
Možda ćete poželeti da sačuvate rane zapise svesti vašeg malog kućnog Pikasa. Pitajte dete šta je nacrtalo, šta likovi i predmeti na crtežima za njega znače, i na poleđini obavezno upišite datum kada je crtež nastao. Kada dete malo poraste zajedno ćete moći da gledate ta prva „umetnička dela“, da komentarišete i prisećate se detetovog detinjstva.

U tom uzrastu, motorika je dovoljno razvijena da se čvrsto drži olovka između prstiju, a dete pokreće šake umesto da prilikom crtanja kao ranije pokreće celu ruku iz ramena ne bi li napravilo željeni pokret.

Ali, ako se desi da povremeno pravi pokret iz lakta, to nije neobično, postepeno će da se izvešti u motorici – zato je u ovoj fazi crtež dobra vežba za to.

Veoma je važan momenat slušanja i obraćanja pažnje na ono što dete čuje – na primer, na zahtev da nacrta nešto, i trud da to obavi. Prvi crtež ljudske figure ima dosta veze sa crtanjem kruga, koje postaje interesantno mališanu u ovom uzrastu. Kružna žvrljotina prethodi sve veštijem obliku kruga – koji će da posluži kao ispomoć u prvim crtanjima ljudske figure, a kasnije će da predstavlja mesec, sunce, loptu… U ovoj fazi je važno da razgovarate sa detetom, koje će i samo biti raspoloženo za objašnjenje onog što crta.

Čovek i kuća kao teme
Ljudska figura je jedna od najčešćih tema dečjeg crteža – od najmlađeg uzrasta, pa sve do kasnijih faza, u kojima će se veština njenog prikaza usavršavati. Dete će češćom vežbom sve pravilnije da smešta delove tela na crtežu, tako da oni više odgovaraju realnosti. Svaka naredna faza u crtanju otkrivaće detetova nova znanja i veštine. Na rukama i nogama će se javiti, opet predstavljene krugom, šake i prsti. Deci je, takođe, zabavno da stave svoju šaku na papir i iscrtavaju njen oblik.

Sledeći tipičan crtež je crtež kuće, koji je nešto komplikovaniji i zahteva iscrtavanje pravih i kosih linija. Kako ruka postaje slobodnija, na papiru će se pojaviti talasaste linije, koje se formiraju u sliku drveta ili cveta. Najprostiji prikaz drveta, kombinovan sa uspravnim linijama iz kojih izrasta kružna krošnja – dete će, kao i prvi crtež čoveka, da obogati detaljima.

Izražavanje emocija
U periodu između tri i sedam godina, stvarnost i crtež još uvek nisu usklađeni, to jest delovi spojeni na crtežu – u stvarnosti ne stoje jedni pored drugih. Veličine i birane boje više zavise od detetovog raspoloženja nego od imitiranja pravih odnosa i perspektiva – zato je ova faza vrlo plodna za ispitivanje povezanosti dečjih emocija i likovnog izraza. Dete crta po sećanju, to jest po načinu na koji vidi i doživljava određeni predmet. Prisutan je i trenutak u kom uvećano crta stvari koje su mu privlačne. Može da bude prisutno i takozvano rendgensko prikazivanje stvari (providni zidovi, tela, kuće). Dete najčešće crta ono na šta usmerava pažnju, pa iz tog razloga crteži mogu mnogo da kažu o njegovom unutrašnjem svetu.
Izvor: yumama.com


Simbolika crteža

Kada posmatrate crtež vašeg deteta, važno je da obratite pažnju na ton celog crteža, naglašenost pojedinih delova i njihov raspored.

files.php55Ne namećite svoje mišljenje

U praćenju likovnog izraza, morate da budete oprezni sa savetima i usmerenjima koje dajete detetu. Treba ga usmeriti i razgovarati sa njim, ali se treba čuvati ideje da mu vodite ruku prilikom crtanja i namećete svoje modele, da ga previše kritikujete ili, čak, crtate umesto njega. Treba biti vrlo oprezan, jer je crtanje važan način učenja, koji se agresivnim pristupom roditelja narušava.

Veličina figura je važna, jer deca onom što vole daju najviše prostora na papiru, bez obzira na realne dimenzije nacrtanog predmeta ili osobe. Uložen trud i vreme na određenu figuru i predmet takođe mnogo govore o detetovom stavu prema njemu. Naravno, jedan ili dva crteža iz istog perioda neće biti dovoljni da se stvori kompletna, adekvatna slika o detetovom unutrašnjem svetu, ali zato ostavlja prostor da se izvedu pogrešni zaključci i brojne greške.

Simbolika boja je važna, ali je važnije naše znanje o tome koja je boja našem detetu omiljena, i koje figure tom bojom boji. Ne zaboravite da je mnogo značajniji razgovor sa detetom o crtežu i ono što znate o njemu, nego neki simbol koji zabrinjava – kao što je nedostatak stopala na nozi neke osobe ili zatvoreni prozori na kući.

Bube, pauci, čudovišta i insekti – u jednoj fazi mogu da budu ilustracija nekog straha, ali isto tako mogu da budu nacrtani pod uticajem skoro odgledanog crtanog filma, ili priče koje je dete čulo, ili događaja koji ga je zadivio ili uplašio. Kroz razgovor ćete najbolje zaključiti kako stvari stoje. Važno je uzeti više crteža deteta iz istog perioda i videti koji se motivi ponavljaju, kao i koja boja i emocija na njima dominiraju.

Postoje i profesionalne analize dečjeg crteža, kada stručnjaci analiziraju njegov sadržaj, i na osnovu toga i razgovora sa detetom mogu da vam pomognu savetom, daju smernice za dalje, ili ukažu na eventualni problem. Naročito je važan prikaz ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu analize crteža se vidi odnos deteta prema sebi i važnim ljudima u njegovom životu. On otkriva mnoge faze ličnosti deteta, njegove talente, interesovanja, a posebno njegov svet, kao i probleme koji ga muče.

Crtež porodice
Jedan od najčešćih zahteva koji se postavlja detetu je da nacrta crtež porodice, to jest ljude sa kojima živi. Ono ga obično proprati objašnjenjem i pisanjem imena članova porodice. Taj crtež je koristan u sagledavanju odnosa među članovima porodice i mesta koje im dete pridaje u svom životu.

Sunce i kuća
Sunce predstavlja oca. Da li je ono u centru crteža i sve obasjava, ili se krije iza oblaka, ili ga uopšte nema – govori mnogo o komunikaciji i stavu deteta prema roditelju. Kuća je simbol majke i sigurnosti koju ona pruža.kao i dominantnih emocija koje bude u njemu. Detetova objašnjenja nacrtanog treba pažljivo slušati, postavljati pitanja i usmeravati.

U psihologiji se i inače najčešće analiziraju crteži porodice, jer oni mogu dosta da otkriju. Najznačajnija osoba na crtežu porodice za dete se obično crta krajnje levo – ta figura može i veličinom da dominira crtežom. Deca crtaju afektivno, pa će predmete i ljude koji su im važni i koje vole da nacrtaju uvećane u odnosu na ostale delove crteža. Dete će obično da nacrta sebe pored te figure ako provodi dosta vremena sa njom. Ponekad će odbiti da nacrta pojedine članove porodice, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre, ali to ne treba da vas brine. Uglavnom je u pitanju mala doza ljubomore koju deca u tom uzrastu imaju. Nekada se može desiti da izostave jednog roditelja, najčešće oca, uz obrazloženje da je „na poslu“.

Kako dete doživljava sebe
Telo ili „ja“ je najintimniji detetov doživljaj sebe. Tokom crtanja, pravi se veza između nacrtanih delova tela i detetovih emocija, pa predstavlja nesvestan način prikaza sebe, svojih potreba i problema. Čak iz laičkog, roditeljskog posmatranja crteža, može dosta da se zaključi. Posebno obratite pažnju na naglašene delove tela, odeću i detalje koji su uz njih. Potom, da li dete sebe stavlja u centar crteža, da li je njegova figura velika ili mala u odnosu na ostale, gde je smeštena na prostoru crteža, kakva je linija crteža – da li je izreckana ili sigurno izvučena. Da li dete sebe crta kao srećno, povučeno, plašljivo, ili ljutito, ratoborno? Sve su to mali znakovi pored puta koji pokazuju informacije o budućem usmerenju deteta, osobinama ličnosti i eventualnim problemima.

Marija Jovičić u saradnji sa terapeutom Vesnom Tsitsivas
Izvor: yumama.com


Crtež čoveka

Jedna od prvih prepoznatljivih formi koju dete crta je ljudska figura. Ona predstavlja jednu od najpopularnijih tema dečjih crteža.

crtez_coveka_112456588Najraniji crtež čoveka javlja se u proseku u uzrastu od tri godine. Sastoji se od kružne linije u kojoj su najčešće smeštene oči, nos i usta. Na kružnici ispod usta, nacrtane su noge u vidu dve najjednostavnije linije. Nekada će dete nacrtati dve linije koje idu iz glave, imenujući ih kao ruke. Uglavnom su figure vrlo jednostavne.

Ponekad se može desiti da imaju uši, kosu ili neka druga obeležja. Ova faza crtanja čoveka kod većeg broja dece traje u proseku oko dva meseca, sa obogaćivanjem crteža, jer dete dodaje i usložnjava elemente.

Osvajanje i utvrđivanje kruga u koji će se položiti elementi glave a okolo linijski i ostali delovi tela, zahtevaju dosta veliku pažnju koja je usmerena isključivo na predmet crtanja.

Dete uči da se celina sastoji iz delova.
U ovom uzrastu, dete počinje da crta uglavnom na sredini hartije, da bi zatim sve sledeće figure ili predmete crtalo oko te prvo nacrtane figure. Dešava se i da se figure ili sledeće nacrtani predmeti preklapaju. U ovoj fazi crtanja i na tom uzrastu, dete nema formiranu prostornu dimenziju.

files.php2Kompletan razvoj deteta odvija se dinamičkim redosledom.
Određene skupine posebnih kognitivnih sposobnosti se utvrđuju, dok se druge privlače. Ova činjenica je utoliko važna, što dete staro tri godine, može da kaže i pokaže na sebi i drugima mnogo više elemenata od kojih se sastoji ljudska figura, nego što ume da prikaže crtežom.

Tako, na primer, veliki broj dece nacrta pupak ili stomak unutar glave, što i kaže. Razlika između takozvanog punoglavca i čiča “Gliše“ je upravo dodata kružnica koja predstavlja telo, a veća ili manja tačka predstavlja pupak.

Razvojne faze u crtanju deteta

Sa 3 godine dete:
– sedi pravilno na stolici sa laktovima na stolu,
– drži olovku između prstiju,
– imitira pravilno horizontalnu i vertikalnu liniju,
– ume da nacrta više krstića,
– zna pravilnu upotrebu najmanje jedne bojice,
– uspostavilo dominantnost jedne ruke,
– crta po uzoru krug i krst naizmenično,
– linijski savlađuje osnovne geometrijske oblike
– priča dok crta samostalno ili u toku izvršavanja naloga i postavlja pitanja
– hoće da oboji geometrijske oblike ili crtež čoveka.

U daljem razvoju crteža čoveka, glava je i dalje mnogo veći krug od tela

Predstoji učenje lokalizacije određenih delova tela, jer sva deca ovog uzrasta bez greške pokazuju sopstvene stomake i pupkove, kao i druge delove tela.

Razvoj crtanja punoglavačke figure, na tom uzrastu, odvija se u dva pravca:

1. Deca crtaju veliku glavu sa svim elementima glave, u kojoj se dodaje i manja ili veća tačka pupka; ruke i noge su predstavljene linijama;

2. Deca crtaju malu glavu koja sadrži osnovne elemente; produžene linije iz glave predstavljaju noge, između kojih negde u sredini deca nacrtaju veliku tačku da bi označili stomak ili pupak; ruke predstavljene linijama nalaze se u ravni stomaka ili nešto iznad stomaka.

Dete otkriva i uči koji se delovi obično crtaju a koji nisu neophodni.

Ono uči kako da nacrta svaki deo tela i da se tokom crtanja seti svih tih delova. Treba da ih nacrta odgovarajućim redosledom i da zna tačno gde dolazi svaki deo u odnosu na druge delove. Na kraju, treba sve te delove da uklopi i međusobno spoji. Da bi sve to spontano i simultano moglo da obavi, potrebno je da je razvilo dobru kontrolu finih pokreta šake i prstiju. Samo u tom slučaju će se njegova mentalna predstava poklopiti sa nacrtanim. Međutim, ako je opisana razvojna dinamika određenih sposobnosti narušena, onda nedostatak znanja i veštine kod deteta može dovesti do problema.

files.phpDete možda ne zna kako da nacrta određen deo tela ili gde da ga smesti u odnosu na druge delove tela.
Moguće je da dete poseduje to znanje ali u trenutku crtanja ono razmišlja i o nizu drugih stvari koje treba da uskladi. Takva preopterećenost ga dovodi u situaciju da potpuno izostavi jedan deo figure ili da taj deo ne bude izdiferenciran tokom crtanja u odnosu na preostale delove tela.

U razvojnom smislu, dete se bori sa brojnim procesima savladavanja redosleda kod crtačke aktivnosti. Neki od tih procesa se odvijaju delimično u sledu, a neki simultano. Ova aktivnost se može uporediti i sa usvajanjem redosleda brojeva, prvo do tri a zatim do pet. Usvojenost redosleda brojeva, znači da dete sa punom pažnjom može da broji redom a da pri tom ne preskoči ni jedan broj predmeta koji broji. Može da pokaže na svojim i tuđim prstima broj tri, a kasnije i broj pet i da broji unazad.

Dete koje nije usvojilo redosled brojeva unapred i unazad, može da ima velikih poteškoća sa crtanjem figure čoveka kao i drugim predmetima
Lokalizacija i smeštanje delova tela na crtežu čoveka, usvaja se i izvodi u slično vreme kada se uspostavljaju i operacije redosleda brojeva. Svaki obuhvaćeni i savladani skup veština, pretpostavlja ulazak u takozvanu narednu fazu razvijanja i obogaćivanja crteža.

Dete voli da stavlja svoju šaku na list hartije i da je linijski kopira. Na taj način utvrđuje broj prstiju, veličinu i odnose.
Ovladavanje pravim i kosim linijama, navešće dete da nacrta kuću. Talasastim i isprepletanim linijama, kao najtežim elementima, dete će nacrtati razne cvetove i drvo. Crtež drveta nastaje od dve prave linije, tipa pravougaonika i najjednostavnijeg kruga. U kasnijoj fazi dete na sličan način kao i crtež čoveka obogaćuje drvo granama, listovima, rupom u drvetu za vevericu i drugim elementima.

Dr Neda Subota, klinički psiholog

Izvor: yumama.com


Crtežom mališani teraju strah

Svako dete muče određeni strahovi, bez obzira na uzrast. Deca prolaze kroz različite faze razvoja u kojima su izuzetno labilna i podložna strahovima.

U prvih pet godina života proživljavaju pet oblika straha koji će ih pratiti tokom celog života: strah od gubitka fizičkog kontakta, strah od nepoznatih ljudi i strah od razdvajanja dominiraju do treće godine života.
Izvor: Blic
crtezom_terati_strah_133079128Oko treće godine života razvija se i strah od uništenja, a između četvrte i pete godine života strah od smrti. Roditelji ne mogu da spreče pojavu ovih strahova, ali mališanima mogu da pruže podršku u njihovom savladavanju i daju im sigurnost koja im je toliko neophodna.

Za početak otkrijte šta kod vašeg deteta izaziva strah. Pri tom se uzdržite od davanja bilo kakvih ocena! Dečji razlozi za strah su često – barem za njih – veoma realni, iako će se vama možda učiniti bezazlenim.

Deca se podjednako plaše čudovišta u ormanu kao i velikog psa na ulici ili malog grubijana iz obdaništa. Uopšte nije važno da li im objektivno preti opasnost, jedino što je bitno jeste da je subjektivno doživljavaju kao takvu.

Sada vi treba da se umešate: shvatite mališanov strah isto tako ozbiljno kao što ga i on shvata. Umirujući komentar „pa to nije ništa!“ sigurno mu neće pomoći.
Upotrebite svu svoju maštu i mnogo strpljenja da biste razumeli poreklo njegovog straha i zajedno s njim razvijajte strategije za borbu protiv opasnosti koje vrebaju iz mraka. Recite mu da opiše ili nacrta čudovište iz ormana, jer je deci potrebno da svom strahu daju konkretan oblik. Ponekad će biti dovoljno da pored njegovog čudovišta nacrtate zmaja koji će ga uplašiti i oterati iz dečje sobe.

Upravo kada je reč o irealnim dečjim strahovima, deca često imaju najbolje ideje šta treba učiniti. Obavezno prihvatite njihove kreativne zamisli! Na taj način ćete pomoći detetu da razvije poverenje u vlastite načine rešavanja problema i samo stekne uverenje da je hrabro i jako. Ne pokušavajte da problem rešite na brzinu, već budite strpljivi prilikom razvijanja strategije borbe protiv onoga što izaziva strah.

Pružite detetu osećaj da ćete zajedničkim snagama prebroditi situaciju koja ga plaši. Vaše poverenje u njegovu snagu prenećete i na njega, a to je početak uspešne borbe protiv strahova u budućnosti.
Izvor:yumama.com


 Priredio: Bora*S

SREĆNI DO POLA PUTA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Zašto veze pucaju?

U jednom trenutku osećate se kao da ste na “sedmom nebu” i onda, odjednom, čujete svog partnera kako izgovara reči: “Nisi ti u pitanju, ja sam.” Sigurno vam se desilo da makar jednom u životu budete ostavljeni bez nekog posebnog razloga.

sretni-pola-puta-slika-331320

(Foto: Shutterstock)

… Ili ste možda vi iznenada izgubili interesovanje i ostavili njega bez nekog određenog razloga. Ali verujte, uvek postoji razlog za sve.

Evo nekoliko najčešćih zbog kojih se dešavaju prekidi i najstabilnijih veza.

Želite različite stvari

Na početku veze sve je uvek jednostavno i zanimljivo, jer ste zaljubljeni i zadovoljni. Međutim, kako veza postaje ozbiljnija, tako se i naše želje i potrebe menjaju. Često se dogodi da muškarac i žena ne žele iste stvari pa, primera radi, muškarac poželi da uplovi u bračne vode dok je žena još uvek zadovoljna onim što trenutno imaju. Ili, možda vi forsirate zajednički život dok on još uvijek pokušava da preboli bivšu devojku. Ovakve veze nemaju budućnost, jer bez obzira na fizičku privlačnost, vaše životne želje i ciljevi se ne podudaraju.

Nedostatak uzajamnog poverenja
Postoji mnogo razloga koji mogu izazvati nedostatak poverenja između partnera. Bilo da se radi o laži, prevari ili čak traumi koju jedno od partnera nosi iz prethodne veze, jednom izgubljeno poverenje retko kada može da se vrati, jer par najčešće ne želi da se bori za već jednom “narušenu” ljubav.

Stalne svađe
Male, beznačajne svađe često prerastu u velike koje vremenom toliko dobiju na značaju da se gotovo nemoguće vratiti na početak, kada je sve bilo u redu. Partneri u besu izgovore reči koje ne bi trebali i koje je kasnije teško “povući”, a sve to dovodi do udaljavanja i, često, konačnog razdvajanja.

Emotivna prevara
Emotivna prevara često je opasnija od fizičke. Do emotivne prevare dolazi kada jedno ili oba partnera provode sve više vremena sa nekom drugom osobom, bilo da se radi o dugim “prijateljskim” kafama ili zajedničkom treniranju, posetama galerija ili pozorištima. Odnos sa vašim partnerom i dalje može da bude odličan, ali ako su vam misli “preokupirane” nekim drugim, samo je pitanje vremena kada ćete poželeti da svoj život nastavite sa tom drugom osobom.

Veza bez budućnosti
Iako sve odlično funkcioniše, nemojte se iznenaditi ako on odjednom počne da se udaljava od vas. Postoji mnogo razloga za to; možda je upoznao nekog drugog, možda mu ne odgovara brzina kojom vaša veza postaje ozbiljna ili jednostavno je on pre vas shvatio da vaša ljubav nema budućnosti. Bez obzira na razlog, budite spremni da kao odrasla osoba prihvatite raskid i, ako ništa drugo, budite srećni što vam je na vreme rekao kako se oseća, jer vam je na taj način dao vremena da se oporavite i pronađete nekoga ko će vas usrećiti, kao što i zaslužujete.
Izvor:vijesti.mer

_____________________________________________________________________________________________________

TOKOVI ŽIVOTA I ZAKONITOSTI DRUŠTVA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Džon Grifit (John Griffith Chaney) američki  pisac poznat kao Džek London (Jack London), rodio se 12. januara 1876. godine.

TamoiOvde-Džek London-images1 Jedan je od najčitanijih pisaca u prvoj polovini 20. veka.

Rođen je kao vanbračni sin samozvanog „profesora“, pisca i astrologa V. H. Čenija, koji ga nikada nije priznao.

Napisao oko 50 pripovedaka i romana, najpoznatiji „Zov divljine“ i „Beli očnjak“ i autobiografski roman Martin Idn (1909).

Govorio je o životu radničke klase, sa izrazito socijalističkom tendencijom. Često je opisivao ljude sa dna, potlačene i ponižene i zato je nazvan „američki Gorki“.

Iz ovog i ovakvog sveta, zaivek je otputovao u svojoj četrdesetoj, 22. novembra 1916.godine.

__________________________________________________________________________________________

Džek London

Biografija Džeka Londona (1876-1916) je u stvari dosad bezbroj puta ponovljena istorija čoveka koji se upornim radom izdigao sa društvenog dna u same vrhove svetske književne umetnosti.

Odrastao bez roditeljske zaštite i porodične topline, on je već u godinama rane mladosti raspolagao ne malim životnim iskustvom. Vrlo rano je počeo sam da obezbeđuje životnu egzistenciju i da pri tom promeni čitav niz zanimanja: bio je raznosač leda, prodavac novina, mornar, krijumčar, ložač u električnoj centrali, fabrički radnik, kopač zlata, novinar i ratni dopisnik sa fronta u rusko-japanskom ratu.

Boreći se od detinjstva za najelementarnije uslove opstanka, London nije imao mogućnosti da se redovno i sistematski obrazuje. Ali i kao samouk, on je brzo shvatio tokove života i zakonitosti društva kome je pripadao. Žudno je čitao Darvina, Marksa, Ničea i Spensera, i u njihovim delima tražio odgove na pitanja koja je postavljala njegova pustolovna u radoznala mladost. Bogato životno iskustvo i pročitana filozofsko-politička lektira uputili su misao mladog američkog radnika ka viziji o proleterskoj revoluciji kao putu za rešavanje društvene nejednakosti. Bio je aktivan u političkom životu, učesvovao u pohodu armije nezaposleniih na Vašington i pisao političke članke koji su mu doneli veliku popularnost.

Londonovo stvaralačko interesovanje je veoma raznovrsno. Prikazao je život američke sirotinje iz vremena strašnih ekonomskih kriza, rado pisao o skitnicama i njihovim potucanjima po nepreglednim prostranstvima Sjedinjenih Država, ali njegov najinspirativniji motiv je bio- problem „održanja najsposobnijeg“. U iskrenoj želji da izmiri Marksovo učenje o dijalektičkom i istorijskom materijalizmu i Ničeovu teoriju o „natčoveku“, London je stvarao specifične likove koji ispoljavaju neobičnu moralnu i telesnu snagu u surovoj borbi za život i sa životom. Veliku Veliku popularnost doneli su mu romani o životinjama u kojima je takođe ilustrovao svoju teoriju o „održanju najjačeg“. popularnost doneli su mu romani o životinjama u kojima je takođe ilustrovao svoju teoriju o „održanju najjačeg“.
London je bio vrlo blizak američkom proleterijatu, i to ne samo otvorenm simpatijama i literarnim interesovanjem, već i svojom političkom aktivnošću u radničkim organizacijama.

Pisao je mnogo, ali su mu najznačajnija dela:
-Kći snega (1902),
-Zov divljine (1903),
-Ljudi sa dna (1903),
-Beli očnjak (1907),
-Morski vuk (1904),
-Pre Adama (1907),
-Gvozdena peta (1907),
-Martin Idn (1909),
-Zlato (1910),
-Sin sunca (1912)
-Kralj alkohola (1913)
-Mesečeva dolina (1913)

Izvor: Dragutin Stefanović Džek London /serbianforum.org

__________________________________________________________________________________________

Ljubavni život poznatih: Džek London

 Piše: Milan Balinda

TamoiOvde-jacklondon-Džek London (12. januar 1876 – 22. novembar 1916.) – odlomci iz knjige u nastajanju)

     Umešnost preživljavanja bila je tema vodilja njegovih priča i romana, a i tokom dobrog dela svog života Džek London se borio da ne umre od gladi, od hladnoće, od alkohola, da ne bude ubijen, da se ne utopi… Na kraju je u svojoj četrdesetoj godini umro, kako se pretpostavlja, zbog preterane doze morfijuma koji je sam sebi davao ne bi li ublažio bolove bolesnih bubrega. London je u svoje vreme bio jedan od najpopularnijih američkih pisaca, a takođe je jedan od najprevođenijih. Naročito je bio popularan u Sovjetskom Savezu, a kasnije i u drugim socijalističkim zemljama, zbog svojih socijalnih tema i svog zalaganja za pravednije i naprednije društvo.

            Još pre nego što je rođen bio je u životnoj opasnosti. Naime, dnevnik San Francisko kronikl objavio je članak sedam meseci pre Džekovog ređenja u kome je stajalo da je njegova majka pokušala samoubistvo jer nije htela da abortira bebu kako je, po tom zapisu, zahtevao njen suprug.

Dakle, beba je bio Džek, buduća majka je bila Flora Velmen i ona nije bila supruga „profesora“ V. H. Čenija koji je između ostalog tvrdio da je impotentan i da dete i nije moglo da bude njegovo. Oboje su bili neka vrsta okultista, astrologa, gatara, vidovnjaka… Ipak se Džek rodio bez problema i rastao u kući, na obali Oklanda, u Kaliforniji, svoga očuha Džona Londona, čije je prezime usvojio, do svoje 14. godine. Potom su počele njegove avanture po Americi, Kanadi, Aljasci, Tihom okean… kao dopisnika iz Rusko-Japanskog rata, iz Londona gde se družio sa beskućnicima, stanje koje je još kao dečak upoznao, da bi napisao knjigu o bedi glavnog grada Engleske…

            Sve što je Džek London činio bilo je bez mere. Radio je teške fizičke poslove do iscrpljenosti, predavao se čitanju do iznemoglosti, da bi prevazišao nedostatak formalnog obrazovanja, pisao je bez prestanka, da bi obezbedio sredstva za život, napijao se do besvesti, vodio je ljubav kad god bi se za to ukazala prilika. Prijatelji su ga zvali „Pastuv“, a jedan od njegovih biografa nazvao ga je „seksualni anarhista“. Od jednog momenta počeo je da zarađuje više nego dovoljno, ali je isto toliko i trošio i bio dužan.

            Prvo znano seksualno iskustvo imao je na svom ribarskom čamcu u 15. godini. Devojka se zvala Memi i došla je skupa sa čamcem koji je kupio. Džeka su u zalivu San Franciska zvali „Princ piratskih ostriga“ a Memi je bila poznata kao „Kraljica piratskih ostriga“. Inače se njihovo ribarenje sastojalo u krađi ostriga, ali kasnije Džek postaje član patrole koja u zalivu juri pirate, svoje bivše kolege. I to je bio način kako je mladi London učio školu preživljavanja. Džekova ćerka Džoan tvrdila je da je njen otac bio latentni homoseksualac, barem kada je u pitanju njegov odnos sa najboljim drugom Džordžom Sterligom. To Džoanino mišljenje kasnije niko nije potvrdio. On je lično zauzimao stav da otpor prema telesnim strastima umanjuje snagu volje.

            Prva velika ljubav Londonovog života bila je Mejbel Ejplger i ona je prva „fina devojka“ koju je Džek upoznao u Oklandu 1890-tih godina. Nezgodno je bilo što je Mejbel imala „opasnu“ majku kojoj nije bilo dovoljno to što je Džek uporno radio da bi podigao svoj socijalni status na viši nivo. Nesuđena tašta nije mogla biti zadovoljena i nakon nekoliko godina pokušavanja Džek je ohladio svoja osećanja. London je očekivao dve stvari od buduće supruge: da mu rodi sina i da bude tolerantna sa njegovim neverstvima. Oženio se 1900. sa Bes Madern sa kojom je imao dve ćerke i od koje se razveo jer ona nije mogla da pređe preko njegovih seksualnih avantura.

            London se u Čikagu 1905. oženio sa Kamien Kitridž, odmah nakon razvoda sa Bes, ali država Ilinois nije priznavala razvod pre nego što bi prošlo godinu dana te je brak sa Kamien postao nelegalan. Sve to je izazvalo skandale širom zemlje pa su u nekim državama njegove knjige bile zabranjene, a on je morao da odustane od turneje predavanja na kojoj se nalazio. Nakon što se 1911. Kamien rodila bolešljivu ćerku, koja nije preživela više od tri dana, London je „načisto poludeo“ divljajući jer nije mogao da ima sina. Sa svoje strane Kamien je počela da igra igru koju su kućni prijatelji zvali „prekinuti vezu“. Naime, nije dozvoljavala da se Džek nalazi sam u društvu neke žene duže od dva minuta. To nije smetalo mnogim ženama da se nadmeću u pokušajima da se domognu „ličnog božijeg pomamnog ljubavnika“, kako je Džek samog sebe nazivao. Njihov se brak pretvorio u neprijatnu koegzistenciju.

            Nekoliko godina pre smrti, već ozbiljno bolestan, London se na Havajima zaljubljuje ali nikada nije otkrio ništa o toj ženi. Kasnije je Džordž Sterling rekao Londonovoj ćerci o postojanju te veze, ali bez detalja. Tih poslednjih godina Londonovi su spavali u odvojenim sobama na dva udaljena krila njihove kuće, a Džek je ponavljao da će u krevet da primi bilo koju ženu koja može da mu rodi sina. Džek London je umro u četrdesetoj godini ali je za života postigao mnogo i to je postigao žestoko.

            Sumiranjem Londonovog seksualnog života ukazalo bi se sledeće: nezasit za ženama, seksualni skandali, opštio sa prostitutkama, talentovan ljubavnik i satir, vodio ljubav i na neprikladnim lokacijama…

Izvor:afirmator.org

___________________________________________________________________________________________

GLAS DIVLJINE – Džek London

TamoiOvde-londonTamoiOvde-devetogodišnji-ondon-sa-psomDžek London je rođen 12. januara 1876. u San Francisku kao vanbračni sin putujućeg irskog astrologa Čenija i Flore Velman. Oca nikada nije upoznao. NJegova majka se udaje za farmera DŽona Londona iz Pensilvanije. DŽekovo detinjstvo je bilo siromašno i gotovo kao da ga nije ni imao. Bavio se različitim zanimanjima:

radnik u fabrikama,

pljačkaš ostriga,

poslužitelj na brodovima po južnim morima,

ratni dopisnik,

tragač za zlatom…

TamoiOvde-potpis-londonaOno što ga  je držalo sve vreme jeste ljubav prema knjigama. Jedan od omiljenih autora mu je bio Radjard Kipling.

TamoiOvde-druga-Njegova prva knjiga je „Sin vuka” i objavljena je istog dana (7. 4. 1900.) kada se oženio prvi put. Brak mu je potrajao samo četiri godine. Već 1905. godine ženi se drugi put.

Bogato životno iskustvo mu je velika pomoć u pisanju i za nekoliko godina postaje jedan od najtraženijih i najplaćenijih pisaca u Americi. Za 40 godina objavio je 49 knjiga (20 romana, 20 zbirki pripovedaka, eseje i drama).

Zalagao se za socijalizam pa je napisao i knjige „Rat klasa” i „Revolucija”. Interesantan je njegov roman „Gvozdena peta” jer u njemu predviđa fašizam.

NJegova prva knjiga „Sin vuka” postala je odmah tražena knjiga, ali su svakako najvažnija njegova dela:

„Glas divljine” (1903)

„Beli očnjak” (1905)

Zanimljivo je da su ga optuživali da su njegova dela često plagijati. Te optužbe nisu bile samo rezultat zavisti zbog njegovog uspeha. Dovođen je zbog toga i u vezu sa Sinklerom Luisom, a nije bila tajna da je ideje uzimao iz štampe.

TamoiOvde-220px-grave_of_jack_and_charmian_londonIpak je njegov život tužan. Ni zarađeni novac mu nije mnogo bio od koristi. Pronašli su ga u besvesnom stanju 22. novembra 1916. Spasa mu nije bilo. Mnogi sumnjaju da je reč o samoubistvu, a govorilo se i da je umro od prevelike doze morfijuma. Sahranjen je u Kaliforniji, u Glen Elenu, u Državnom istorijskom parku.

Sajtovi o DŽeku Londonu i njegovom delu:

O Džeku Londonu i njegovom burnom životu sniman je i film 1943. godine.

TamoiOvde-glas-divljineRoman „Glas divljine” jedan je od najboljih autorovih romana. Ako je neki roman uzbudljiv, onda je to ovaj roman.

Radnja romana dešava se krajem 19. veka (1897. i 1898. godina) u Santa Klari, a najvećim delom na Aljasci. Glavni lik je pas Bak koga su oteli kako bi vukao saonice, ali njegov borbeni duh vodi ga do vođstva čopora. Srećno je živeo u Kaliforniji u kući sudije Milera. Negovali su ga i pazili tako da je postao prelepi pas snažnih mišića. Imao je pametne oči, belu njušku i bogatu gustu dlaku.

Nažalost, njegov bezbrižan život nije dugo trajao. Jedan sluga, željan para, prodaje ga nekom čoveku koji ga odvodi daleko. Posle druge prodaje, vuče saonice na Aljasci za jednog vladinog službenika. Kako ga drugi psi ne bi uništili, uspeva da bude na čelu zaprege. I ovde ne ostaje dugo. Novi gospodari su bili surovi prema psima. Posebno je bio surov Hal, mada nisu mnogo zaostajali i Čarls i Mercedes (Čarlsova žena i Halova sestra). Tukli su pse bez milosti.

TamoiOvde-300px-cabin_on_the_yukon_flatsToliko su bili surovi da im se pred svojom kolibom suprotstavio DŽon Tornton koji spasava Baka. Nedokazani mučitelji pasa utopili su se u zaleđenoj reci jer nisu verovali Torntonovom upozorenju. Sa novim gazdom Bak je bio srećan. Međutim, DŽona zahvata ‘zlatna groznica’ kao i mnoge druge i kreće u potragu za njim. I baš tamo, u toj divljini, Bak oseti glas divljine i taj zov ga odvodi od dobrog gazde. Nažalost, kada se vratio, video je da su Indijanci ubili dobričinu DŽona. Njegovu tugu nije moglo da ublaži to što je napao Indijance i osvetio gazdu.

Ostao je sam. Na sreću, nailazi na čopor vukova. Pridružio im se i posle nekog vremena postaje vođa čopora. Ali je ostala legenda među lovcima o vuku koji tuguje za svojim gospodarem.

TamoiOvde-300px-kane_the_surveyorPo ovom romanu snimljen je prvi film 1935. godine, a u glavnoj ulozi bio je Klark Gebl. Po knjizi je snimljen film i 1972. godine.

Možeš pogledati film, možeš pročitati knjigu na engleskom jeziku, na ruskom, na srpskom, ali pravo zadovoljstvo ćeš osetiti samo sa knjigom u ruci.

 

Za kraj, nekoliko izreka Džeka Londona:

  • Biti glup znači biti srećan.
  • Život laže da bi mogao živeti.
  • Za većinu ljudi život je kao ružno vreme: stanu i čekaju da prođe.
  • Ja sam ja i neću potčiniti svoj ukus jednodušnom sudu čovečanstva. Ako ne volim neku stvar, ne volim je, to je sve; ne vidim nikakav razlog da se pretvaram da volim nešto samo zato što većina to voli ili se pretvara da voli.
  • LJubav počiva na planinskim vrhovima, iznad doline razuma. Ona je uzvišeno stanje postojanja, najviši vrh življenja.
  • Može se preterati i sa onim što je dobro.
  • Ne mogu se nagoni sopstvene prirode gušiti silom, a da se ta priroda ne povuče u sebe.
  • Nije važno šta čovek treba da čini ili ne treba da čini. Važno je ono što čovek čini.
  • Plašiti se znači biti zdrav; strah od smrti vodi životu.
  • Stvar nije u tome šta govorite već kako govorite.

Izvor:silvy1105.wordpress.com

___________________________________________________________________________________________

Priredio/uvod: Bora*S

DIVLJA ANA OD HILJADU LJUBAVI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

Divlja Anna Akhmatova od hiljadu ljubavi i nežni Amedeo Modigliani, jedini na svetu (1. deo)

Parižani su se otvoreno, pred nesrećnim Nikolajem Stepanovičem Gumilevim (Николай Степанович Гумилёв), suprugom mlade Ane Ahmatove (Анна Андреевна Ахматовa), divili visokoj, vitkoj, gracioznoj, nesvagdašnjoj privlačnosti pesnikinje, koja uistinu nije bila lepotica, ali je imala nečeg omamljujućeg, fatalni fluid.

Gumilev, koga su u mladosti prozvali Sokolova kandža, dobro se držao, stoički podnoseći bezočni suprugin flert i nametljivost mužjaka. Dok su joj upućivali komplimente, nije primećivala supruga, a kada je neočekivano iskočio Amedeo Modiljani (Amedeo Clemente Modigliani), magija je postala opipljiva, stvarna, silovita. Poetesa je naglo ogluvela i oslepela za sve. Opčinjenost je bila obostrana. Bila je to, bar za slikara, prva ozbiljna ljubav – tek hip u godinu presvučen.

Ahmatova-i-Punin-na-Fontanki

Ahmatova i Punin na Fontanki

 Ana, sveže udata, imala je 21, visoka crnokosa, bledolika, sivo-zelenih očiju, obrazac lepote za crnomanjastog Amedea, koji se pred Ahmatovom podmladio: rekao je da ima 24, a imao je 26 godina. Badava je strepeo zbog sitne prevare – godine nisu bitne.

 Pesnik (večiti šegrt, tvrde ruski kritičari), književni sudija, osnivač umetničkih pokreta i izama, fantasta, putnik, pustolov i oficir Nikolaj Stepanovič Gumilev doputovao je sa suprugom 1910. u Pariz, na medeni mesec.

 Ana Ahmatova, rođena u Odesi, u Ukrajini 1889. smirila se 1966. u Domodedovu, u Rusiji. Počela je da piše u 11. godini, na samom ulasku u 20. stoleće i užasnula pa i u očaj bacila roditelje. Otac Andrej Antonovič Gorenko (Andrei Antonovich Gorenko), pomorac, sirov, umišljen čovek, podsmevao se kćerkinim stihovima i upozorio je da ne sramoti porodicu i prezime pišući dekadentne stihove. Njena majka Ina Erazmovna Stogova (Inna Erazmovna Stogova), tverska vila – potomak ruskog plemstva – nije smela da se meša. Zato je jednog dana sjatila decu oko sebe i – otišla.

 Da umiri oca, mada je nije bilo briga – Ana Andrejevna Gorenko od malih nogu beše slobodoumna, svojeglava, ponosna, buntovna, radoznala – uz ime je dodala prababino tatarsko prezime. Ahmatovi su potomci Džingis Kana.

 Gumilev je obožavao Ahmatovu, gledao je kao ikonu, a pobožne Ruskinje se krstile, molitvale i klepetale. Sažaljevale su Gumileva koji je izabrao trpljenje od Badnje večeri 1903, kada se zaljubio u tu devojčicu od 14 godina i zaprosio je – naravno da ga je odbila tada i kasnije više puta – do dana kada su ga streljali, u avgustu 1921. kao narodnog neprijatelja.

Amadeo-Modiljani-foto-Paul-Guillaume-Pariz1915

Amedeo Modiljani, fotografija Pol Gijoma, Pariz, 1915.

Mučile su ga, progonile nebrojene bračne ponude nestrpljivih, nasrtljivih, raspaljenih muškaraca, koji su je, kao i on, prosili po više puta i, najzad, kao verenik, tri godine pekao se na žeravici, čekajući da se Ana konačno odluči. Kasnije, u braku, Gumilev je redovno bio na čekanju.

Nebrojeno puta Anu su prosili posesivni muškarci, pretežno oženjeni, višestruki preljubnici, povremeno i satiri sa više ljubavnica paralelno.

Znameniti ruski pisac, porodičan čovek Boris Pasternak (Boris Pasternak) Anu je ozbiljno i uporno prosio, u svakoj prilici i neprilici. Kada je bila sa jednim muškarcem, osećala se kao da je sama i razmetala se vremenom: imala je muškaraca za nebrojeno života!

Bila je – kako se danas kaže, uzdržano i nedorečeno – u vezi sa Aleksandrom Blokom (Alexander Alexandrovich Blok) koji je bio pun lepih reči za poeziju Ahmatove. Gumilev je zanemeo kada mu je Blok poverio da se divi Aninim pesmama. Vaistinu, Gumilev je ohrabrivao Anu da piše, ali samo da bi joj se dodvorio, zapravo je mislio da je nedarovita. Bila je i sa Osipom Mandeštaljmom (Osip Emilyevich Mandelstam) (Osipova supruga, Nadežda, u autobiografiji “Čekajući nadu” oprostila je Ahmatovoj izlet u zabran). Ana je volela i (oženjenog) pesnika Borisa Vasiljeviča Anrepa (Boris Vasilyevich Anrep). Sva je prilika da su je oženjeni više privlačili od samaca.

Imala je čudnu romansu sa kritičarem i istoričarem umetnosti Nikolajem Puninom (Nikolay Punin). Deceniju i po živela je u Lenjingradu sa Puninom, njegovom suprugom, a kasnije i sa još jednom milosnicom. Kada je Punin pridobio novu ljubaznicu, Ahmatova je pristala na neprihvatljivo i nezamislivo poniženje: ustupila je gnezdo novoj konkubini, a sama je prešla u skromniju sobu. Taj Punin, tvrde biografi, bio je Anina životna ljubav (pre zabluda) i katastrofa.

Ali, Puninov gest govori ne samo o njemu, nego, čak i više, o Ahmatovoj.

Nikolaj-Gulev-sin-Lav-Ana-Ahmatova

Nikolaj Gulev, sin Lav, Ana Ahmatova

 Sa Ahmatovom je u ljubavi bio lekar i profesor medicine Vladimir Garšin (Vladimir Georgievich Garshin). Čudan lik. Hteo je više nego što je smeo. Više puta je prosio Ahmatovu. Najzad, kada je odlučila, posle upornog moljakanja, da uzme njegovo prezime, stigla je u Lenjingrad, ali Garšin je bio dalek, leden, teatralan, nezainteresovan. Shvatila je da je oženjen.

 Ahmatovoj ne treba reći dva puta: Znam vrlo dobro kako se veze raskidaju i, hvala Bogu, ja sam to učinila hiljadu puta. Ali to je bilo prosto neshvatljivo, zapisala je povređene sujete.

 Citirao sam te dve rečenice da bi čitalac razumeo dokle je išla pohota!

 Andrej Aleksandrovič Ždanov (Andrei Alexandrovich Zhdanov), gospodar života i smrti ruskih intelektualaca, kojeg je Staljin odredio za naslednika, Ahmatovu je karakterisao kao bludnicu i monahinju. Genijalni vođa Josip Visarionovič Džugašvili Staljin (Joseph Vissarionovich Stalin), za svoju majku govorio je da je matora kurva. Ahmatovu, koja je pisala ode strašnom brki da bi ga smekšala (prvi muž, Nikolaj Gumilev je streljan, drugi je umro u logoru, sin Lav je do 1956. naizmenično bio na kratkoj slobodi i po logorima), kada bi se na visokom državnom nivou raspravljalo o književnosti i piscima, povremeno je pitao: šta radi ona kurva?! Da, Ahmatova.

Kada su Nemci ponudili kod Staljingrada zarobljenog (ima glasova da se predao) Jakova Josifoviča Džugašvilija (Яков Иосифович Джугашвили), jedinog Staljinovog sina sa prvom suprugom Ekaterinom Svandidze (Ekaterina Svanidze), u zamenu za feldmaršala Fridriha Vilhelma Ernst fon Paulusa (Friedrich Wilhelm Ernst Paulus) ovaj je odbio. Adolf Hitler (Adolf Hitler) je Paulusa unapredio 30. januara 1943. u feldmaršala i naredio da drži Staljingrad do smrti. Hilter je tako kupovao vernost, igrao je na sigurnu kartu: sujetu, ali Paulus se sutradan, izgubivši Staljingrad, nije ubio kako je Hitler očekivao, no se predao Rusima; firer ga je hteo u svoj zagrljaj – da ga strelja.

Staljin je navodno odgovorio da nema sina Jakova. Bili su u zategnutim odnosima od dana kada se Jakov oženio jevrejskom igračicom Julijom Meltcer (Julia Melzer). Što god da je Staljin odgovorio, Jakov je ubijen 1943. u logoru.

Nijedan feldmaršal u istoriji nije zarobljen. Paulus je bio jedini koji je predupredio ropstvo – predao se. Takav trofej Staljin nije hteo da izgubi. Paulus je na procesu u Nirnbergu svedočio protiv ratnih drugova. Feldmaršal Paulus završio je kao inspektor drezdenske policije i do kraja života u prepisci sa čelnicima iz vlade koristio je zaglavlje: Fridrih Paulus – general feldmaršal bivše nemačke vojske. Posle rata ostao je u Drezdenu i dobio brojne, neverovatne povlastice, uključujući i vilu u ekskluzivnom delu Drezdena. Uzgred, titulu fon je prikačio svom imenu. Nije bio plemenita roda.

Idila Ane Ahmatove sa muzičarem Arturom Lurijem (Artur Sergeyevich Lur’ye) za noć je razorila obe porodice. Dok je svu noć flertovala sa Lurijem u boemskoj kafani “Kod psa lutalice”, Gumilev je smrvljen, posle upornog i ponižavajućeg moljakanja da krenu, sam, već surovo omalovažen, otišao kući. Lurije je ostao sa Anom do zore, dok ga je kod kuće, budna i zabrinuta, čekala supruga, pijanistkinja Jadviga Cibulska. Bilo je kao sa Blokom, zapisala je Ahmatova. I opisala.

Ahmatova je imala i tajnu vezu sa jednim od Romanovih koji su joj u Carskom Selu bili pod rukom. U Carskom Selu, izletištu i letnjoj rezidenciji careva, dvorske gospode i velmoža najvišeg sloja ruskog društva, koje je krenulo da silazi s pozornice svetske istorije u anonimnost, u ništavilo, često je šetala parkovima raskošne i probrane flore, između dugih i miomirisnih drvoreda, svakome za oko i maštu dostupna.

Leto je provodila na Krimu, na obalama Crnog mora, uživajući u životu, prkoseći tuberkulozi, predajući se suncu i talasima. Oni koji su Ahmatovu tada sretali, pripovedali su da je nežno, krhko stvorenje poput vile. Držim da vile postoje jedino kao deo naivne fantazije i folkloristike, zato niko pouzdano ne zna kako izgledaju. Ahmatova je, verovatno, kao devojčurak bila znatne lepote ili, bar, prepoznatljive, a vile, ako ih ima, stvarane su u raznim kalupima, od vanzemne lepote do vangalaktičke ružnoće.

Kada se Ana Ahmatova – na visoko izvinute obrvice i neodobravanje prijatelja – preselila kod dve godine mlađeg orijentaliste, pesnika i prevodioca Vladimira Kazimiroviča Shilejka (Vladimir Kazimirovich Shileyko), zapisala je: Osećala sam se užasno prljavo. Mislila sam da će ta udaja biti put očišćenja, poput monašenja, a izgubila sam slobodu. Sa Shilejkom je izdržala deceniju.

Da pomenem još pesnika i književnog kritičara Nikolaja Vladimiroviča Nedobrova (Nikolai Vladimirovich), prevodioca i urednika Mihaila Lozinskog, pa pesnika i prozaistu Georgija Ivanoviča Čulkova (Georgy Chulkov) koji je, kao mnogi, prosto obnevideo od zaljubljenosti. Najzad, proveo je sa Ahmatovom tri meseca, kada je ponovo 1911, bez supruga, došla u Pariz.

Naravno, uvek je imala paralelne veze, više nego nego dana u nedelji, poput bivše ministarke pravde Francuske Rašide Dati (Rachida Dati) koja obično neguje po desetak probranih ljubavnika!

Kada je, uverena da je multimilioner Dominik Desenje pogodan za oca njene trogodišnje kćerke, Rašida je zatražila da prizna očinstvo. Pokazalo se da Desenje lakše pristaje na seks nego na očinstvo. Spremno je novinarima objasnio da se Rašida zbunila jer joj je rokovnik haotičan i naveo još najmanje osam muškaraca koji su se paralelno ljuškali sa lepom Rašidom. Na listu je došao Nikola Sarkozi (Nicolas Paul Stéphane Sárközy de Nagy-Bocsa), bivši španski premijer Hoze Marija Asnar (José María Alfredo Aznar López), koga je Rašida takođe stavila na listu mogućih očeva, glumac Alen Delon (Alain Delon), katarski državni tužilac, brat Nikole Sarkozija, jedan znani televizijski voditelj, predsednik Reala Florentino Perez (Florentino Pérez Rodríguez), najbolji fudbaler sveta Leo Mesi (Lionel Andrés Messi), dok je Ahmatova volela umetnike i naučnike.

Ahmatova  je smišljeno odbijala udvarače i prosce da bi im podstakla čežnju, pa kad ih raspiri sujeta, vraćali bi se u žešćem žaru, odlučniji, spremni na mnogo toga što nikad činili ne bi. Ipak, nikada nije bila sama.

Vreme je, kad već nije Ahmatova, da privremeno stavim tačku na neprirodno dug spisak usputnih ljubavi.

________________________________________________________________________________________________

Anna Akhmatova, pola vila – pola đavo, kupa se na plaži u carskome selu (2. deo)

Modiljani (Amedeo Clemente Modigliani), kako je nedvosmileno poručila Ana Ahmatova (Анна Андреевна Ахматовa), beše iznad svih. Jedini na svetu.

Pokazaće istraživači života i dela Ane Ahmatove da je, bar kada je Amedeo Modiljani u priči, poetesa, kao i uvek, želela više od života, uzbuđenja, zadovoljstva, raskoši, emotivnoga naboja, pa je izmišljala detalje iz druženja sa slikarom i – ko bi se nadao – sebi pisala pisma za koja se klela da ih je pisalo pero vođeno rukom Amedea Modiljanija. On je tvrdio da su on i pisanje – dva sveta.

Ana Ahmatova bila je čudo od malih nogu. U 16. je sablažnjavala čitavo Carsko Selo. Njeno ime bilo je poznato, lik prepoznatljiv, buntovništvo naglašeno, slobodoumljem je koketirala. Znala je, naravno da je znala kako deluje na muškarce.

Modiljani-crtež-olovkom-Ane-Ahmatove

Modiljani, crtež olovkom Ane Ahmatove

 Možete li vi da zamislite, recimo, kako su u to vreme izgledale gospođice kada su odlazile na plažu? Na sebi su imale steznik, preko njega grudnjak, potom dve suknje od kojih je jedna bila obavezno uštirkana, a preko svega svilena haljina. Presvlače se u kupatilu, tamo oblače ružni čvrsti kupaći kostim, na glavu stavljaju specijalnu kapicu, uđu u vodu, poprskaju se i – gotovo!

 A onda se pojavljuje čudovište zvano Ana Andrejevna Gorenko: bosa i u haljini na golom telu.

 Svlačim haljinu, ulazim u vodu i plivam sat-dva. Potom izlazim na obalu, oblačim haljinu na golo telo i tako mokra i čupava trčim kući. U to vreme, devojke u najvećim letnjim vrućinama nisu smele da igraju tenis u kratkim haljinama, taman posla; kad se prva žena osmelila da uzjaše bicikl, seljaci su je gađali kamenjem! 

 Gumilev (Николай Степанович Гумилёв) se trudio da prikrije ljubomoru.   Pokušavao je, s promenljivim uspehom, da bude ljubazan sa svima, ali pojavom Modiljanija strategija pokazuje opasne pukotine, a Gumileva rastura bes. Shvata da je susret koban i pokazuje tamnu stranu karaktera. Ljubomorom i postupcima nervira suprugu, kojoj prija okruženje muškaraca punih zavodljivih pričica. Da je ostao hladne glave, Gumilev bi shvatio da ponašanje Ahmatove nagoveštava kraj pre početka.

Na koncu, Gumilev nastavlja sam svadbeno putovanje odlaskom u Afriku. Tamo je, raspusnim životom, iskalio nagomilani bes.

Najednom, bez objašnjenja (kao da bi obrazlaganje postupka išta promenilo), Ahmatova na početku putovanja ostavlja supruga i počinje sa Amedeom Modiljanijem novi, divlji medeni mesec, dug čitavu godinu. Potom, iznenada, nestalna, napušta Modiljanija i vraća se nesrećnom Gumilevu. Niko ništa nije izgubio. Uistinu, svako je izgubio što je dobio.

Ana Ahmatova je, misle kritičari, u ljubavnom zanosu formirala prvu pesničku knjigu “Veče” objavljenu 1912. Sve lirske pesme su natopljene prizorima iz romanse, stvarne i izmišljene, sa Modiljanijem. Iste godine rodila je Lava. Ostavila je pisano svedočanstvo da je bila loša majka i da nije dostojna materinstva.

Nikolaj Stepanovič Gumilev kasnije je jednom reagovao – kada je sa Anom putovao sinu u Bežeck, u Tversku oblast (u maju 1918), a Ahmatova, nesvesna šta čini ili je opipavala puls, pomenula Modiljanija. Gumilev je Modiljanija tada nazvao pijanim čudovištem, poverivši joj da su se u Parizu posvađali zbog toga što je neotesani Gumilev u nekakvom društvu govorio ruski, a Modiljani reagovao.

Anin brak sa ruskim oficirom i pustolovom ušao je 1918. u završnicu, 1920. umire Modiljani, 1921. čekisti su streljali Gumileva.

Ana, 1921. sticajem okolnosti dobija francuski časopis za umetnost da prelista, ugleda Modiljanija na fotografiji i razume da je otišao zanavek.

Izgleda da oboje (Ana i Amedeo) nismo shvatili suštinu – sve što se događalo bilo je za nas predskazanje naših života: njegovog vrlo kratkog, mog – vrlo dugog, prosudila je Ahmatova, surova kao lihvar.

Ahmatova je, naravno, često i rado, opušteno, 1910. pozirala Modiljaniju, poglavito naga. Divila se svom telu koliko i slikar. Više nego udvarači. Igrala se. Svlačila se lako, elegantno. Munjevito. Silovito.

Doživljavala je svlačenje kao predstavu. Kada se posle nepromišljene noći sa muzičarem Arturom Lurijem (Artur Sergeyevich Lur’ye) u kafani “Kod psa lutalice” (pošto je Gumileva slomljenog poslala kući) u zoru vratila i počela da se sprema za jutarnje spavanje, osetila je da je muž posmatra. Pretvarala se da ga nema. Gumilev joj ništa nije rekao. Verovatno je imao čir na čiru!

Modiljani je, pored ostalog, najmanje 16 puta crtao olovkom na papiru Ahmatovu. Ona je uporno tvrdila da su nestali u ruskoj revoluciji; godinama sam bio uveren da je revolucija bila Ahmatova lično: uništila je crteže.

Nije me crtao u prirodi, nego u njegovoj sobi – darovao mi je te crteže. Bilo ih je 16. Molio me je da ih uramim i postavim u mojoj Carskoselskoj sobi. Ti su crteži stradali u Carskoselskoj kući u prvim godinama revolucije.

Žan-Modiljani-sliakreva-kći

Žan Modiljani, slikareva kći

Ana je, zaključujem, jer je to u njenoj prirodi, priželjkivala da je nagu Modiljani crta u prirodi, nedostajao joj je draž egzibicionizma, publike, izazova.

Modiljani je od Ane tražio previše: da urami crteže, ne misleći na Gumileva. Nijedan savremenik koji je posećivao Gumileve u njihovoj vili u Carskom Selu ne seća se takvih crteža. Videli bi ih da se koketa držala obećanja.

Modiljanijevo očekivanje da će Ana aktove, kao tapete, da postavi na zidove, nije bilo posve nerealno. Učinila bi to, bez ikakvih obzira, samo da je htela. Ipak, negde je Modiljani omanuo, Ana je ostala nezadovolj(e)na. Napeta.

Crteže je spominjala samo 1921, kada je saznala da je slikar dotakao večnost. U stranoj štampi već su ga nazivali velikim slikarom 20. veka i poredili sa Botičelijem (Sandro Botticelli). Kasno.

Pročitala je to i imala određene komentare koji, uprkos tvrdnjama puritanaca, pokazuju da je bila prisna s Modiljanijem. Početkom 1916. vila u Carskom Selu je prodata, a uspomene, sentiment s crtežima i nekim pismima, bačene. Na đubrište, nema gde drugde. Ahmatova je uspela da sačuva jedan portret.

Svi crteži za koje je Ahmatova pozirala naglašeno su erotični. Aktovi. Desetak, mimo pomenutih 16, nađeno je u kolekciji Modiljanijevog poštovaoca i mecene dr Pola Aleksandra (Paul Alexandre).

Nedavno sam naišao na rukopis direktora Muzeja Ahmatove, Nine Popove (Nina Popova), koja veruje da je crteže odista uništila pesnikinja, kako bi rekao veličanstveni Crnjanski – da ne ostane trag moj na tvom telu.

Žan-Ebutern-portret-Amedeea-Modiljanija

Žan Ebutern, portret Amedea Modiljanija

 Ne zna se kada se čovek više kaje: kada učini ili kada ne učini.

 Postoji, rekla je Nina Popova, 120 portreta napravljenih za života pesnikinje kojima je ona pridavala veći značaj i za koje je Ana sugerirala da su jedini.

 Ahmatova je lako, neutemeljeno umislila da je esteta. Popova je dodala da su tek 1993. na izložbi ranih Modiljanijevih dela u Veneciji, istoričari umetnosti na nekoliko aktova prepoznali Ahmatovu.

 Uistinu, nije neophodno da čovek bude istoričar umetnosti da bi prepoznao poetesin karakteristični valoviti nos.

 Ne znam čemu tolika mističnost i uzdržanost: Ana je imala 21. godinu i naglašeno radoznala, počastvovana što Modiljani, makar tada nepoznat kao što je i sama bila, hoće da mu pozira. Iskoristila je priliku da se pokaže, da zavodi.

 Znala sam ga kao siromaha – nije bilo jasno od čega živi. Kao umetnik tada nije imao ni senku od priznanja. Bio je tako siromašan da smo u Luksemburškom parku uvek sedeli na besplatnoj klupici, a ne u stolicama za koje je trebalo platiti.

 Nikad se nije žalio ni na posve očitu bedu, ni na slabu prođu slika. Samo jednom, 1911, rekao mi je da mu je prethodne zime bilo toliko loše da nije mogao ni da misli o onoj koju obožava, zapisala je Ahmatova.

________________________________________________________________________________________________

 Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.

 Izvor: wannabemagazine.com/

_______________________________________________________________________________________________

NEĆEMO PITI IZ ISTE ČAŠE

Nećemo piti iz iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino,
ljubiti se u rano jutro naše,
ni naveče kroz prozor motriti.

Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.


Uvek je nežni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja,
ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.

Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš čuvati suđeno je.


Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah,
o, ima plamena kojeg ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.

I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suve i rumene.

Ana Ahmatova


Priredio: Bora*S


UMETNOST DODIRA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Od svih čula DODIR se razvija prvi.

I za ljude i za životinje DODIR je od životne važnosti jer pruža sigurnost, toplinu, zadovoljstvo, užitak i vraća životnu snagu.

DODIR nam kazuje da nismo sami.

DODIR znači vezu – odnos sa onim što je izvan nas, s tlom pod nogama našim.

Naše celokupno spoznavanje stvarnosti temelji se na DODIRU.

Lišavanje DODIRA s drugima je  kazna – najgora od svih.

(massage-beleške, iz čađave sveske)

____________________________________________________________________________________________