MUŠKA MARIJA: PISMA SOLUNSKIH BORACA…

tamoiovde-logo

HEROINA IZ VELIKOG RATA: Krijumčarila pisma  solunskih boraca

Leskovčanka Marija Rajković, koju su zbog neustrašivosti zvali Muška Marija, bila je jedina veza solunskih ratnika sa jugom Srbije. Ona je krijumčarila njihova pisma.

0fb44c0083b5da0fa861fe2fbdd1bc16

Rizikovala je svoj i živote svoje petoro dece: Muška Marija (prva sleva u donjem redu). Foto: Privatna arhiva

Žena Trajka kazandžije i majka petoro dece rizikovala je svoj i život svoje porodice i sa skromnim znanjem bugarskog i nemačkog jezika probijala se kroz barikade do Kruševca, gde je bilo sedište Crvenog krsta iz Ženeve, i u džakovima sa pasuljem i brašnom prenosila poštu.

Savremenici je opisuju kao preteču partizanskih kurira, ali i kao Čučuk Stanu, kao ženu koja je svirala duduk, pucala iz pištolja, pušila cigare i onako visoka i lepa igrala kao retko ko.

Umrla je 1938, a trag o njenim delima ostao je zapisan jedino u tadašnjem „Leskovačkom glasniku“.

20e3312f2bc4ce55722e81ab7ea0a986

Foto: Privatna arhiva

– Baka je nosila crninu do kraja života jer je žalila svog prvenca Petra koga su Bugari ubili u internaciji, ali je govorila da žali i sve pobijene Leskovčane od strane Bugara – priseća se njena unuka Marija Rajković Nanović, koja, kao i ostali potomci, živi u Beogradu.

Leskovac i jug Srbije je kao ratni plen pripao Bugarima, koji su uništavali poštu izbeglih srpskih ratnika iz Grčke, a novac prisvajali.

– Kako šest meseci nije stigao glas od ratnika, Muška Marija je odlučila da se probije do Kruševca, koji je bio pod austrougarskom okupacijom i uz poznavanje stranih jezika uspela da uspostavi kontakte. Na svakih 15 dana je donosila poštu i noću je delila po kućama. Bugari su je više puta privodili i potom presekli sve kanale – priča istoričarka Mira Ninošević.

Diplomatskim veštinama uspela je da uspostavi kontakte i sa bugarskim vojnicima, pa su oni direktno radili za nju. Bugari su te kanale otkrili, uhapsili je i internirali u Pirot gde je u zatvoru provela devet meseci i u Leskovac se vratila sa oslobodiocima.

– Niko se nikada nije setio da joj postavi ni spomen-ploču, ni penziju nije imala, a odbili su i njen zahtev da joj dodele mali plac u Sijarinskoj Banji, a posle Drugog rata je i zaboravljena – priča njena unuka.

Milica Ivanović |
Izvor:blic.rs

____________________________________________________________________________________

Advertisements

NATAŠA KOVAČEVIĆ, ZAISTA JAČA OD SUDBINE…

tamoiovde-logo

Dve godine i dva meseca pošto je u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj izgubila nogu, Nataša Kovačević se vratila košarci. Ova 21-godišnja devojka uspela je da, čistom snagom sopstvene nepokolebljive volje, postane jedan od najsvetlijih primera domaćeg sporta i sistema vrednosti koji bi on trebalo da predstavlja.

U dvorani „Basket Siti“, Nataša Kovačević je obukla dres Crvene zvezde i u meču sa Studentom, u okviru vanrednog šestog kola Prve ženske lige Srbije, odigrala svoje prve minute nakon 26 meseci. Njeno pojavljivanje na terenu, sasvim jasno, predstavlja presedan. Od Komisije za takmičenje Košarkaškog saveza Srbije dobila je licencu i dozvolu da nastupa.

Kako je sama istakla za RTS, proteza sa kojom igra i trenira, a koja je rađena u Parizu, dozvoljava joj pokrete koje imaju sve ostale igračice.

„U vezi sa povratkom Nataše Kovačević aktivnom bavljenju košarkom već su konsultovani i predstavnici KSS-a i FIBA. U ovom po mnogo čemu jedinstvenom slučaju, zbog korišćenja proteze, ne postoje nikakve prepreke da se ponovo vrati na parket“, navela je Crvena zvezda u saopštenju kojim su javnost obavestili o povratku Nataše Kovačević.

Nataša Kovačević je karijeru započela još 2008. godine, igrajući za crveno-bele, te KK Partizan, Voždovac i mađarski Đer.

Svoju prvu zvaničnu utakmicu nakon nesreće hrabra košarkašica odigrala je u pobedi Crvene zvezde nad niškim Studentom u utakmici 6. kola prvenstva Srbije (78:47) i upisala pet poena za 15. minuta provedenih na parketu.

Zaista sam presrećna što sam ponovo ovde, osećam se sjajno i velika je čast igrati za Zvezdu.Takođe sam jako srećna što je moj povratak obeležen u klubu iz kog sam otišla u DJer, a to je Crvena zvezda. Praktično sam se vratila kući i kao da ovih dve godine nije ni bilo„, izjavila je novinarima mlada košarkašica.

Kovačevićeva je u igru ušla u šestom minutu prve četvrtine i tom prilikom dobila ogroman aplauz cele hale u Železniku.

Prijaju mi reakcije medija i želim da se zahvalim svim ljudima koji su došli ovde i podržali Crvenu zvezdu. Nadam se da ćemo se viđati i na narednim utakmicama. Zaista se osećam sasvim normalno, kao što ste videli sve radim kako treba. Želim da se zahvalim svojoj ekipi i eto sve koševe koje sam postigla, produkt su timske igre. Davaću svoj maksimum da pomognem ekipi što više mogu„, zaključila je Kovačevićeva.

Saobraćajna nesreća u kojoj je Kovačevićeva pretrpela tešku povredu dogodila se pre dve godina kada su košarkašice mađarskog Đera, za koji je u tom trenutku nastupala, krenuo na pripremnu utakmicu u Šopron.

Do nesreće je došlo kada je vozač autobusa skrenuo s puta kako bi izbegao direktan sudar sa automobilom koji je ušao u suprotnu traku.

Na licu mesta stradao je tim menadžer ekipe Petar Tapodi, dok je trener Fuzi Akos preminuo u bolnici.

Izvor:rts.rs/sreda, 11. nov 2015.

__________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Natasa-Kovacevic-foto-Telegraf-620x350

Foto: Telegraf

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ZLATNA IVANA…

tamoiovde-logo

Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome koja je sila koja mi preti, već po tome koliku svetinju branim!“ , napisala je Ivana Španović, na društvenoj mreži Facebook, podsetivši nas na poruku srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, pred kosovski boj 1389. godine.

11058673_835467713156786_5407516551420489170_nSrpska atletičarka Ivana Španović osvojila je  zlatnu medalju u skoku u dalj na Evropskom dvoranskom prvenstvu u Pragu, 7. marta, ove, 2015. godine.

Dužina Ivaninog zlatnog skoka od šest metara i 98 centimetara je  novi državni i lični rekord.

15894_845801948799709_1567841851422267908_n

Respekt i poštovanje za  Ivanu, ne samo zbog osvojenog zlata, nego i za sve ono što je sama prošla pre i ono što čini nakon tih šest sekundi zlata vrednih!

Bora*S

„Ja ne odlucujem da li cu ici u bitku po tome koja je sila koja mi preti,vec po tome koliku svetinju branim“! #Prague2015 — осећа се grateful.
Izvor: facebook.com/IvanaSpanovic/

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Priča o Ivani Španović


Objavljeno je 29.04.2014.
Autor: Aleksandar Stojanović

_________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SEĆANJE NA HEROINU POZORIŠTA I KRALJICU ROMANSI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Sećanje na Oliveru Marković

Olivera Marković se rodila u Beogradu 3. maja 1925. godine.

thumbnail.php1Ljubav prema teatru pokazivala je u najranijem detinjstvu da bi za vreme okupacije, sa grupom vršnjaka-gimnazijalaca i studenata, počela da sprema predstave na Kolarčevom univerzitetu i u beogradskim stanovima.

Prvi film snima već 1945. godine U planinama Jugoslavije. Član je Omladinskog, pa Akademskog pozorišta, a 1948. postaje jedan od studenata prve generacije Pozorišne akademije, u klasi Mate Miloševića. Sledeće godine postaje član Beogradskog dramskog pozorišta, u kojem igra i diplomsku predstavu, Poslednji Maksima Gorkog (1952).

Posle kraćeg angažmana u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, 1967. godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je ostvarila više od trideset značajnih uloga, počev od Darje u Tihom Donu (M. Šolihov / V. Lukić), preko Maše u Tolstojevom Živom lešu, Agafje u Gogoljevoj Ženidbi, Aleksandre u Anujevoj Kolombi, Juliške u Nušićevom Putu oko sveta, Libere u Goldonijevim Ribarskim svađama, Arkadine u Čehovljevom Galebu, Babe u Gorskom vijencu (P. P. Njegoš / B. M. Mihiz, M. Bećković), Žene u Pat ili igra kraljeva, Gospođe Olge u istoimenom komadu Milutina Bojića, Gđe Jece Đerman u Kako zasmejati gospodara Vide Ognjenović, Filamente i Madam Parnel u Molijerovim Učenim ženama i Tartifu… do Brehtove Majke Hrabrosti, Nušićeve Živke ministarke i Stankovićeve Koštane.

U penziju odlazi 1989. godine, a poslednju premijeru na matičnoj sceni igra 1998. (uloga Mame u Makdoninom komadu Sakati Bili sa Inišmora).
Nagradu Narodnog pozorišta je dobila dva puta, za uloge Majka Hrabrost (1972) i Klara (Leda, 1978). Najveće priznanje koje dodeljuje Nacionalni teatar, Plaketu, dobila je 1988. godine.

Ako se ovome dodaju i najraznovrsniji dramski likovi ostvareni na drugim teatarskim scenama širom ondašnje zemlje, Markovićkin pozorišni opus broji više od sto uloga, među kojima je teško izdvojiti najbolje. Pomenimo bar neke: Maša (Tri sestre A. Čehova), Dunja ( Zločin i kazna F. M. Dostojevski / Minja Dedić), Katarina ( Ukroćena goropad V. Šekspira), Margaret ( Mačka na usijanom limenom krovu T. Vilijamsa), Eliza Dulitl ( Pigmalion B. Šoa), Silija Pičam (Prosjačka opera B. Brehta) i mnoge, mnoge druge.

Pored onih u matičnom Teatru, od pozorišnih nagrada izdvajamo i Specijalnu nagradu na Danima Komedije, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Plakete Mata Milošević i Dobrica Milutinović te Dobričin prsten.

U impozantnom opusu od 63 snimljena filma su: Sumnjivo lice, Poslednji kolosek, Vlak bez voznog reda, Uzavreli grad, Dr, Kozara, Put oko sveta, Sibirska ledi Magbet (režirao Andžej Vajda), Nacionalna klasa, Petrijin venac, Majstori, majstori, Moj tata na određeno vreme, Balkan ekspres, Već viđeno,Braća po materi, Sabirni centar, Urnebesna tragedija…

Među filmskim nagradama ističu se Srebrna i dve Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te Slavica za ukupni doprinos razvoju filmske umetnosti. Rado je snimala i za televiziju – 13 drama, 26 serija i više šou-programa, a ostvarila je i pedesetak uloga u radio-dramama.

Najšira publika je pamti kao vrsnu, po mnogima najbolju pevačicu ruskih romansi i šlagera.
Olivera Marković je sahranjena 5. jula u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: story.rs


Zlatna kolekcija: Diskografija Olivere Marković

thumbnail.php

Olivera Marković. Promo foto

Nekad prva heroina jugoslovenskog pozorišta, Olivera Marković, bila je poznata i po svom izuzetnom muzičkom talentu. Nedavno se kod nas na tržištu pojavio dvosturki CD sa gotovo celom njenom diskografijom

 Olivera Marković rođena je u Beogradu 1925. godine, a u svom bogatom umetničkom opusu stekla je mnogobrojna priznanja, nagrade i obožavatelje zahvaljujući svojim pozorišnim, filmskim ali i pevačkim angažmanima pa je i tako zaslužila laskavu titulu kraljice romanse.

Jugoton je 1958. godine objavio par njenih singlova popularne muzike s ciganskim začinima kao i dva šlagerska dueta. Uz filmske uspehe, raslo je i zanimanje za njen uzbudljiv glas koji je po rečima urednika izdanja Siniše Škarice imao nešto toliko impresivno i vibrantno da i 50-ak godina posle osećamo kako iz njega izvire ono što nazivamo našim prvim životnim senzacijama.

Multitalentiranost ove glumice i pevačice kao i ženstven imidž zaslužni su za uspeh ploče Naši popularni pjevači – Olivera Marković čiji je tiraž dostigao tada fantastičnu srebrnu brojku od 50.000 primeraka.

thumbnail.php2Tačka na ozbiljniju pevačku karijeru stavljena je 1971. objavom njene jedine longplejke pod nazivom Romanse koja je zapravo bila retrospektiva Oliverinih najuspešnijih ruskih i ciganskih napeva iz Jugotonovog kataloga. Olivera, za koju je teško proceniti jesu li je više obožavali kao glumicu ili pevačicu, svojom smrću u 87. godini konačno se preselila u tri obećana panteona – pozorištnu i filmsku kuću slavni, kao i panteon popularne muzike.
Izvor: story.rs

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

OLIVERA MARKOVIĆ — TEKSTOPISAC

.
HRIZANTEME

Olivera_Markovic_foto_sa_omota_RomansePrvi susret naš, prvi dodir blag,
Hrizantema mir i tvoj nežni glas
Vrt je skrio taj, gde sam sama ja,
Gde u srcu još skrivam bol i jad.

Davno već svele tu
Hrizanteme su te
I bez njih svele su
Oči i suze sve?

Pust i tuđ je prag, davno nema vas,
Tužni miris tek hrizantema tih
Uvek seća me na taj nežni dah.
Na vrt što je tuđ, tako pust je sad.

Davno već svele tu
Hrizanteme su te
I bez njih svele su
Oči i suze sve.

.
PIJMO

Kad zalevaš cveće, lepše tad miriše,
Kad zavoli srce, čovek lepše diše.
Pijmo za drugarstvo i za ljubav večnu,
Za minulu prošlost i budućnost srećnu.

Kao što i trava pije kišne kapi,
Tako ljudsko srce za ljubavlju vapi
Pijmo za drugarstvo i za ljubav večnu,
Za minulu prošlost i budućnost srećnu.
ŠARABAN

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Ciganski tabor, čerga daleka.
Tamo sad dragi čeka me, čeka.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.
Sve što sad imam tebi ću dati,
Da leti trojka, vreme da krati.

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Prozirnim šalom, mrznu se grudi,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Mećava veje, lede se usta,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.

.
ZAŠTO TE TOLIKO VOLIM

Reci, slutiš li ti moju ljubav i bol?
Slutiš li da bezumno te volim?
Neću nikada, znaj, drugom da tebe dam.
Nemoj da odeš sad, ja te molim.

Ah, ne reci mi bar da je došao kraj,
Zašto patnju svom srcu ti želiš?
Čemu rastanak taj, čemu suza tih sjaj,
Kad ja znam da i ti mene voliš?
JA HOĆU DA VOLIM I DA PATIM

Kada srce zaželi da voli,
Želju njemu ispunite tad,
U životu ima puno boli,
Naš je život sreća ili pad.

Za trenutak jednog divnog sna
Bolno čezne moja duša sva,
Otkucajem svakim srce moli,
Jer hoće da ljubi i da voli.

Rekli su mi da su sve to laži
Nema sreće, zalud je ne traži,
Neću to da primim i da shvatim,
Jer hoću da volim i da patim.

Tekstovi pesama Olivere Marković preuzeti su iz knjige notnih zapisa Žarka Petrovića
Pesme koje večno žive | tri stotine pesama | Prvo izdanje, 1987. godine
Za izdavača, gl. i odg. urednik Zoran ŽIVKOVIĆ | Redakcija i notografija: ODELJENJE NOTOGRAFIJE IO „NOTA“

Izvor:riznicasrpska.net/muzika/

___________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Olivera Marković o pedeset godina karijere, poštovanju publike, ulogama

Lepota je bila preteška
olivera2Danas bih birala mirniji život, intimniji, da nadoknadim ljubav koju nisam dala onima kojima sam morala. Doživela sam sreću da igram u podeli svog sina

Monografija posvećena Oliveri Marković, 13. laureatu nagrade Dobričin prsten (priređivač knjige je kritičar Feliks Pašić, izdavač SDUS, odgovorni urednik Danica Maksimović, predsednik SDUS-a), promovisana je u Beogradskom dramskom pozorištu, kući u kojoj je jedna od naših najvećih glumica odigrala verovatno najznačajniji deo svog repertoara. Na dve stotine strana, bogato ilustrovana fotografijama koje prate njen život od detinjstva, prvih pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga do današnjih dana, knjiga je i dokument o kulturnoj sceni dvadesetog veka i sjajnoj generaciji umetnika koja je karijeru počela krajem Drugog svetskog rata.

Ne postoji karijera od restlova
Da li i danas smatrate da uloga „čini“ glumca, a ne glumac ulogu?
– Ne, ja sam samo govorila da ne verujem u ono što Stanislavski tvrdi – da nema malih uloga, da ima samo malih glumaca. Znamo, međutim, da niko u svetu nije od restlova napravio karijeru. Glumac se postaje isključivo ulogom.

– Zbunjena sam i malo mi je nelagodno što sam na ovoj promociji čula toliko lepog o sebi, ali sam i zahvalna što su mi moje kolege ovom knjigom podigle spomenik još za života.
Monografija se poklapa i sa jednim značajnim datumom – 50 godina karijere. Ako biste danas birali, da li bi to bio isti put?
– Prvo, treba i sama da poverujem da već pedeset godina igram, i da već pola veka postoje neki ljudi koji dolaze u pozorište ili u bioskop da gledaju šta ja to radim. Meni je to vrlo važno, zato što sam uvek duboko poštovala i volela svoju publiku. Taj osećaj imam i sada, i danas sam spremna da bolesna ustanem iz kreveta i izađem na scenu.
Više od pola svog života dala sam pozorištu. Sve je teklo onako kako jedan glumac želi da proživi svoj glumački vek, bilo je mnogo srećnih i tužnih trenutaka. Ali, danas mi se čini da taj put nikada više ne bih izabrala i ponovila. Jednostavno zato što je čitava ta lepota koju sam doživela bila vrlo teška i naporna. Sada bih birala neki mirniji život, intimniji, samo moj, da nadoknadim ljubav koju zbog karijere nisam dala onima kojima sam morala i koji su zasluživali više.
U knjizi govorite o svom sinu, reditelju Goranu Markoviću, glumcima Radetu Markoviću i Dušanu Bulajiću, sa kojima ste bili u braku?
– Kad je Goran upisao režiju, nadala sam se da ću bar jednom igrati u nekom njegovom filmu. I to sam doživela. Sa Radetom sam odigrala veliki i značajan repertoar. Ali, na promociji ove knjige imala sam želju da pored Gorana i Radeta tu bude još neko, moj suprug Dušan Bulajić. Mislim da se od njegove smrti i od tog bola još nisam otrgla.
R. Radosavljević /Foto: V. Marković
Izvor:arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/10/16/

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

HEROINA, PA ČISTAČICA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NA SNIMANJU FILMA O MILUNKI SAVIĆ

TamoiOvde-Milunka-savic-1-(3)_620x0KO je zaista bila Milunka Savić – žena sa najviše odlikovanja u Prvom svetskom ratu?

 Da li je bila ljuta na državu koja joj se na herojstvu zahvalila tako što joj je po završetku rata dala posao čistačice u Hipotekarnoj banci?

 Šta ju je motivisalo da usvoji troje dece i odgaji još 30 mališana kojima je želela da pruži mogućnost obrazovanja, iako je sama bila nepismena?

Ovo su samo neka od pitanja kojima se bavi igrano-dokumentarni film radnog naziva „Milunka Savić“, čija je premijera planirana na RTS 5. oktobra, kada se navršava 40 godina od smrti jedne od nekolicine žena koje su se u Prvom svetskom ratu borile rame uz rame sa muškarcima.

Poligon protivterorističke jedinice u Lipovičkoj šumi ugostio je ekipu filma za snimanje jedne od poslednjih scena u kojoj regent Aleksandar Karađorđević (Branislav Trifunović) odlikuje Milunku (Tanja Tačić) Karađorđevom zvezdom. Poligon se nalazi u „ulozi“ Grčke gde je princ 7. januara 1917. godine, na Jovandan po starom kalendaru, posetio srpski kamp i odlikovao Milunku. U ulozi vojnika nalaze se pravi kadeti Vojne akademije koji, preuzimajući puške, bajonete i ostalu opremu karakterističnu za Prvi svetski rat, kroz osmeh primećuju: „Ovo je savremenije od onog što mi sad imamo“.

Milunka-savic-1-(4)A da je i priča o Milunki i danas aktuelna govore crtice iz njene biografije. U Balkanski rat prijavila se kao Milun Savić, da bi nakon ranjavanja u grudi bilo otkriveno da je žena. Dozvolili su joj, ipak, da nastavi borbu jer je pokazala izuzetne bombaške sposobnosti, što je i potvrdila uhapsivši 23 bugarska vojnika u toku jedne noći.

– U jednom periodu o Milunki Savić se ništa nije pisalo, a u sledećem, od nje se pravila superheroina – kaže autorka filma Slađana Zarić. – Moja želja je da napravimo istinitu priču o njoj, a ne mit. A činjenice govore da je Srbija imala desetak žena vojnika u vreme kada žene u Evropi i u svetu nisu imale gotovo nikakva prava. Njihova pojava je bila revolucionarna i veoma bitna za emancipaciju žena.

Uprkos činjenici da je Milunka iz Prvog svetskog rata izašla kao najodlikovanija žena, kad su puške odložene – zaboravljena je. Zaposlila se kao čistačica u Hipotekarnoj banci, gde su joj čak prigovarali da ne čisti dobro. Milunka, ipak, nije poklekla – odgajala je ćerku, ali je usvojila još troje dece, a na desetine školovala.

TamoiOvde-Milunka-savic-1-(5)– Birala je bistru decu iz svog sela, kojima je želela da pruži priliku da se obrazuju. Tako je podigla oko tridesetoro mališana. A veoma je teško živela – jedna unuka nam je ispričala da su jedva čekali da se razbole kako bi dobili pomorandžu. Srbija ju je zaboravila, ali ne i Francuska. Tamo je 1931. doživela sve počasti koje nije u svojoj otadžbini, a i danas, u Muzeju Velikog rata kod Pariza deo izložbe posvećen je njoj. A mi nemamo ništa. To je apsurd – kaže Zarićeva.

Upravo zbog toga značajno je što RTS snima ovaj film, smatra Branislav Trifunović.

– Nismo imali mnogo žena heroja, a Milunka je jedan od njih. Imamo naviku da zaboravljamo ljude koji zaslužuju pažnju. Možda nikad nećemo naučiti da pamtimo, ali možemo bar da pokušamo – kaže Trifunović.

Sliku o Milunki u dokumentarnom delu filma rasvetljava oko 25 sagovornika, među kojima su istoričari i članovi njene porodice. Igrani deo boje ratne scene, među kojima je i scena torpedovanja broda u 3D animaciji. Sve je, kaže rediteljka Ivana Stivens, u službi portretisanja Milunke.

Milunka-savic-1-(1)– Krenuli smo od gomile neproverenih podataka, a onda polako otkrivali njenu ličnost. Želeli smo da pokažemo kakva je zaista bila. A bila je hrabra, energična, odlučna. Osetljiva na nepravdu. I nežna i čvrsta. Svojeglava i plemenita. Izuzetna žena.

 GLUMA TEŽA OD VOJSKE

LIK Milunke Savić dočaraće nam kadetkinja Vojne akademije Tanja Tačić, koja i fizički podseća na ratnu heroinu. Scene u kojima baca bombe, puca iz puške, uskače u rov, Tanji nisu teško pale, ali nešto drugo – jeste.

– Ovo je novo i lepo iskustvo za mene, ali moram priznati, malo naporno zbog čekanja. Posle ovoga, nikad ne bih bila glumica – kroz osmeh kaže kadetkinja. – Ali drago mi je što se snima ovaj film. Na Akademiji ništa nismo učili o Milunki, a njena biografija je zaista impresivna.

Ona je žena heroj.

Marija DEDIĆ | 16. jun 2013./ novosti.rs

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POSLEDNJA klapa RTS-ovog dokumentarno-igranog filma pod nazivom “Milunka Savić – heroina Velikog rata”, pala je u utorak u Apatinu, a premijera je zakazana za ponedeljak u 21.00 na RTS 1 (J. Bekić | 02. oktobar 2013. / novosti.rs/)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MILUNKA SAVIĆ: HEROINA, PA ĆISTAČICA

 Buran život srpske Jovanke Orleanke, koja je bila nosilac Karađorđeve zvezde i dva ordena Legije Časti

TamoiOvde-milunka_150x0

Milunka Savić 1916. godine

  VEST da će Francuzi, čuvari sećanja na heroje Prvog svetskog rata, ove godine u Parizu otvoriti muzej u kome će biti i bista, ordenje i fotografije Milunke Savić obradovala je njenog unuka Dejana Stankova:

– Baka Milunku više su cenili Britanci i Francuzi nego naša država. U Srbiji joj je postavljen samo jedan spomenik, u Jošaničkoj Banji, ali zaista ružan.

  Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena je 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Kada je počeo Balkanski rat 1912. prerušila se u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata i otišla kao regrut Milun na front. Bila je bombaš i jurišnik.

  Preživela je devet ranjavanja, albansku golgotu, oporavak na Krfu i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika.

  Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti i ratnim krstom, britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca.

  Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.

Kakva je zapravo bila Milunka Savić?

TamoiOvde-rep-milunka-mala-2– Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije – Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece – kaže Dejan Stankov, koji se bavi računarima i živi na Novom Beogradu.

Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi kada je Milunka bila predložena za počasnog direktora Zatvora Mostar.

– Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se deda Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću „Ivan Milutinović“. Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu – priča Milunkin unuk.

PIŠTOLJ U TORBICI – MILUNKA je iznad svega volela pravdu. Seljaci iz okoline Raške su se jednom 1960. godine žalili da njen rođak ima konja koji gazi njihove useve. Baba je opomenula rođaka da veže „šarca“. On joj je odgovorio da je konj neukrotiv. Milunka je izvadila pištolj, ubila konja i rešila problem sa seljacima – priča Milena Stankov.

Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.

– Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga jednim od svoje usvojene ženske dece – priča Dejan Stankov.

Vadi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja – Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.

– Bila je obrazovana žena, govorila je francuski i nemački. Kralj Aleksandar i predsednik Tito je nisu cenili, a ni baba Milunka nije za njih marila – dodaje Dejanova supruga Milena Stankov.

I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status.

– Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena – postala je čistačica kancelarije direktora banke. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad „nadničara“ – priča Dejan.

TamoiOvde-rep-milunka-mala-1U vreme okupacije, Nedićeva vlada je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.

– Mnogo neistina je pisano o mojoj babi Milunki. Nije tačno da je bila zarobljena u nemačkom logoru na Banjici. I nije tačno da je posle Drugog svetskog rata bila siromašna. Imala je penziju, kuću… Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod „Pelivana“ na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima – priča unuk.

Njegova supruga nam pokazuje poslednji snimak Milunke Savić iz sedamdesetih prošlog veka sa ćerkom Milenom.

– Kada je prodala kuću na Voždovcu od države je u naselju Braće Jerković dobila 1972. godine mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu. Imala je 84 godine – kaže Dejan Stankov.

Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, umrla je u oktobru 1973. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča.

Marko Lopušina /12. mart 2011. 20:58 / novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MILUNKI SAVIĆ MESTO MEĐU VELIKANIMA 

 Zašto je zastala već pokrenuta inicijativa da se Milunka sahrani u Aleji zaslužnih na Novom groblju u Beogradu. Najhrabrija Srpkinja počiva u privatnoj grobnici

rep-grob-milunka_150x0

Milunka Savić počiva u grobnici na kraju groblja / Foto: A. Stevanović

 MILUNKA Savić, jedna od najvećih srpskih heroina, nije sahranjena u Aleji velikana već u porodičnom grobnom mestu, na Novom groblju u Beogradu. Takođe, nije bilo nikakvih državnih, niti vojnih počasti. Sahranila ju je porodica.

 Po priči Milunkinog unuka Dejana Stankova, porodica je 5. oktobra 1973. obavestila Skupštinu grada Beograda da je Milunka Savić preminula i dobila odgovor da sačekaju sa sahranom koji dan. Čekali su nekoliko dana, a potom je o svom trošku sahranili u porodičnom grobu. Iz Skupštine grada Beograda im se nikada više niko nije javio.

  – Moja baka Milunka, kao i majka Milena Stankov sahranjene su, zapravo, na ratničkoj parceli broj 101. To je naša porodična grobnica, u kojoj je baka sahranjena 1973. godine, a moja majka 1987. Prilikom sahrane bake Milunke govorili su visoki oficiri JNA i predstavnici Društva za negovanje spomenika i tradicija oslobodilačkih ratova – kaže unuk Dejan Stankov.

  Svedočeći u emisiji Olivere Kovačević na RTS vojni istoričar Milovan Prelević, koji je govorio na sahrani, rekao je da je sramota da je srpska heroina sahranjena u privatnoj grobnici, pored ograde na kraju Novog groblja u Beogradu.

 U sredu je ekipa „Novosti“ obišla Novo groblje i pronašla grob u koji je sahranjena Milunka. Na nadgrobnoj ploči piše: „Milunka Savić Gligorević, nosilac Karađorđeve zvezde 1890-1973. Kći Milena Stankov 1924-1987.“ Rodbina je na crni mermer položila zeleni venac sa porukom: „S poštovanjem i ljubavlju Milčiki Savić – potomci 1912-1920. Novi Beograd“

Žena heroj sa 13 svetskih i najviših srpskih odlikovanja živela je poslednjih godina u bedi. Primala je 1969. pomoć od Jugoslovenske investicione banke, a Skupština grada Beograda joj je 1970. poklonila mali stan na Voždovcu. Posle toga je država zaboravila. Srpska heroina danas u Srbiji ima samo dva spomenika. Prvi je otkrila u aprilu 1991. Skupština grada Beograda na njenoj kući, na kraju Voždovca, a drugi je novembra 1995. otkrio premijer Mirko Marjanović u Jošaničkoj banji.

Kako u srpskoj istoriji nema boljeg primera nacionalnog herojstva od Milunke Savić, RTS i Olivera Kovačević su pokrenuli inicijativu da se Milunka Savić sahrani u Aleji velikana.

– Tu ideju smo preneli Skupštini grada Beograda i gradonačelniku Draganu Đilasu. Oni su prihvatili ideju, ali su napomenuli da će to i uraditi ako se porodica Milunke Savić sa time složi. Do danas odgovor od porodice nismo dobili i ta ideja nije realizovana – kaže Olivera Kovačević.

– Prvi put od „Novosti“ čujem za tu ideju. Nama se niko iz RTS i Skupštine grada nije obraćao, niti je tražio naše mišljenje. Mi kao direktni naslednici Milunke Savić prihvatamo ovu inicijativu. A verujem da tako misle i Milunkini rođaci iz Kraljeva i Čačka – rekao nam je vidno iznenađen Dejan Stankov.

Kompanija „Novosti“ podržava ideju RTS i Skupštine grada Beograda da najhrabrija Srpkinja, žena borac za slobodu srpskog naroda, bude uz državne počasti sahranjena u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

M. Lopušina/10. oktobar 2012./novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SPLETEN VENAC SRPSKOJ HEROINI MILUNKI SAVIĆ

U Crnoj Gori pokrenuta zanimljiva akcija obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet. Andrija Markuš sabrao 24 pesme posvećene srpskoj Jovanki Orleanki

TamoiOvde-MilunkaSavic_620x0

Milunka Savić

SRPSKA Jovanka Orleanka, junak iz ratnog i mirnodopskog vremena, Milunka Savić nije zaboravljena u Crnoj Gori.

 Zanimljiva akcija povodom obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet, kojom rukovodi poznati arhitekt i pisac Andrija Markuš iz Podgorice, ide u više pravaca.

 Svakako najznačajniji poduhvat je knjiga „Radenkov hajduk Milunka Savić“, koja je već u elektronskoj formi spremna za štampanje.

– Na moj poziv dvadeset i četiri pesnika iz Crne Gore napisali su po pesmu o junakinji iz Balkanskih i Prvog svetskog rata, podvižnici iz vremena mira koja je podizala trideset i dvoje siromašne dece, radeći najobičnije poslove i kao čistačica, zaboravljena, ali nikada obeshrabrena – kaže za „Novosti“ Andrrija Markuš. – Među autorima je i mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije.

Markuš se pismima obratio i na dve važne adrese u Srbiji.U obraćanju Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Irineju Andrija Markuš predlaže da se pokrene postupak kanonizacije Milunke Savić, podsetivši na Milunkine reči: mene otac nije učio da ubijam, već samo da se branim. A branila je, navodi Markuš i svoju zemlju i svoj narod. Kao i Sveti Petar Cetinjski, koji je sabljom branio svoj narod od istrebljenja, kao i Sveti Đorđe kopljem, a u miru blagošću i najvišim humanim i moralnim vrednostima.

PRIZNANjE KOLIKO može ljudsko biće u telu žene, učinila je Milunka, i u tome joj nema ravne. Knez Lazar postade Sveti car Lazar i Nemanja postade Sveti Simeon…Milunka Radenkova, predskazanjem rano nazvana Radenkov hajduk, sa neviđenim žrtvovanjem u miru,postala je srpska majka Tereza, pre Tereze. Ostaje nam da mi to priznamo – kaže Markuš.

Uvaženi književnik dalje podseća na reči generala Emila Geparta, koji je ranjenoj Milunki u Bizerti rekao: „Sine ozdravi što pre, Francuska te moli“. Šest godina u rovovima, devet puta ranjena, dvanaest puta odlikovana. Primila je dve Legije časti iz ruku maršala Franše d’Eperea i generala Morisa Saraja. Jedina je žena u svetu okićena francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom. Njoj u čast bile su spuštane na pozdrav zastave francuskih pukova iz bitaka kod Argoa,Liježa, Verdena i Marne…

– Milunki su Britanci dodelili Orden Svetog Majkla, Rusi Svetog Đorđa Pobedonosca, Srbi dve Karađorđeve zvezde i dve Obilićeve medalje za hrabrost. A tek njena herojstva u miru, kada je i više nego što je mogla davala da pomogne siromašnima. Sve do svoje smrti.

Ponosna i dostojanstvena, tiha i božanski skrušena. Ona je svetica kakvu naš narod nije rađao, kazao je Markuš.

Podgorički pisac i humanista, obratio se i srpskom premijeru Ivici Dačiću.

Podsećajući da je na inauguraciju Šarla de Gola bila pozvana Milunka Savić (nije tu čast imao ni tadašnji predsednik Jugoslavije), Markuš naglašava da jedna skromna ulica u Beogradu danas nosi Milunkino ime, a da ima mnogo razloga da se njenim imenom zove ceo jedan grad.

– Veći neki grad ili najveći bulevar u Beogradu bi trebalo da nosi ime heroine rata i mira, da se obnovi njena potpuno oronula kuća – piše Markuš srpskom premijeru. – Sećanje na nju treba stalno da se obnavlja u svakoj srpskoj kući, da se mladi nadahnjuju vrednostima koje je ova junak-žena raskošno pokazivala u ratu, većma i u miru. Naspram svih poroka kojima su danas mladi izloženi.

Markuš je podsetio da Milunka nije sahranjena u Aleji velikana, već nekom sudbinom na tridesetak metara od uređenog groblja Austrijanaca i Mađara, protiv kojih se borila.

 S. Gregović | 20. april 2013. /novosti.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

ČUČUK STANA – HAJDUK U SUKNJI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________

MALA STANA, VELIKO SRCE!

 U istoriju i, još više, u legendu ujahala je opasana oružjem, prašnjava i oznojena, ljutita kao crvena papričica kojom je mazala usne. I to ne bilo gde nego u gnezdo junaka i kabadahija, u varošicu Poreč na Dunavu. Bilo je to zapravo izolovano ostrvo – ada, blizu Đerdapa, okruženo bedemima i obalskim liticama, neosvojivo srpsko uporište u kome je vladao zakon jatagana i kubure. U njemu je vojvoda Milenko Stojković, poglavar Porečke nahije, imao harem zarobljenih Turkinja gde su čelnici Prvog srpskog ustanka – vojvoda Dobrnjac, kapetan Stojan Abraš, Hajduk Veljko i drugi viđeniji ustanici – u kocki i piću nalazili predah i utehu između krvavih borbi za oslobođenje.
Bilo je to 1809. godine, mada neki spisi, inače vrlo škrti kad je reč o liku i delu Čučuk-Stane, upućuju na 1812. i njen (sudbonosni) susret s Hajduk-Veljkom smeštaju u drugo okruženje, u kuću izvesnog negotinskog prote. Tek, kudikamo uzbudljivije predanje veli da je petnaestogodišnje devojče dojezdilo u Poreč u potrazi za onima koji su, pod izgovorom da sakupljaju porez za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole na obroncima Deli-Jovana. I bez ikakvog straha, onako kako je učio otac koji je, budući još bez muškog potomka, sve tri kćeri odevao u mušku odeću, tražila pljačkaše.

Epska priča kaže da je prišla najhrabrijem i najmušičavijem od svih Karađorđevih ustanika i prekorno ga zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?” Najbolji megdandžija svoga vremena za trenutak je u neverici zurio u drskog omalenog gosta (čučuk je na turskom mali, krhak), onda mu se brk podigao u osmeh i naredio je svojim momcima da donesu opljačkano. Potom je, dodaje priča ako ne laže, i sam darovao lepo crnpurasto devojče uz reči: „Sad sam te ja darovao, sad si moja!”
Ništa čudno, ako je verovati narodnom pevaču: „Vitka stasa ko plavetna jela,/ belo lice ko u gorske vile/ košute je rosom zadojile,/ Hajduk Veljka lepotom zanela,/ na njoj šušte carigradske svile,/ zveče nize ispod grla bela,/ vrane kike splela na uvojke,/ tesan jelek pritegao dojke…

Leporeki uvod za još lepšu legendu koja je sledila. Za ljubav nezabeleženu u našem važnim događajima obeleženom 19. veku.

Noćni ispadi

Hajduk Veljko Petrović, rođen u istočnoj Srbiji, u selu Lenovici, oko 1780. godine, „manit” junak na glasu i među Srbima i među Turcima, megdandžija koji je na dvoboje jahao praćen muzikantima, čovek četrdesetih godina, nije odoleo čarima prkosne petnaestogodišnjakinje. Naredne četiri godine delili su čardak na Baba-Finkinoj kuli u Negotinu ali i okolna bojišta. I postelju i kuburu.
Izvesno je da su bili u braku za koji je, da bi ga ozvaničio u crkvi, hajduk morao da potplati sveštenike, ali i svoju prvovenčanu ženu Mariju koja je živela u Beogradu, dajući joj imanje u Jagodini. Takođe se pouzdano zna da Hajduk Veljko i Čučuk Stana nisu imali poroda. Ostalo je narod, kroz legendu i pesmu, dopisao.
Po toj usmenoj predaji, Stana je i ratnik koji se ne boji ni neprijateljskog sečiva niti kuršuma, ali je i poslušna žena u trenucima kad „…pesma s ori, Veljko vino pije, a dvori ga dilber Čučuk Stana…” Sve ono što je narodni pevač, u ushićenoj neverici pošto je u pitanju žena, želeo da prenese dalje. I preneo je uspešno.

Noći pod zvezdama

Vrhunac bajkovite ljubavne priče, odnosno romantičnog vojevanja zbio se u leto 1813. godine. Mirom u Bukureštu, 16. maja 1813, Rusija je dozvolila Turskoj da uzme srpske gradove, a ovi nisu dangubili te su oslobođeno područje opkolili brojnim trupama. U obruču se našao i Negotin sa sve svojom Krajinom. Karađorđev prezimenjak nije poslušao vožda da se povuče, uz već poznatu rimovanu zakletvu „Glavu dajem, Krajinu ne dajem”.

Dao je i glavu i Krajinu. Herojski, kako je i pripadalo najsjajnijem ratniku Prvog srpskog ustanka.

 Pre nego što je krenuo u poslednju bitku, Hajduk Veljko je, uz velike muke, ubedio svoju dilber Stanu da se sa zbegom nejači i njegovim bratom Milutinom povuče u Poreč, onu po njih sudbonosnu adu usred Dunava.   Međutim, odmah nakon vesti da je njen Veljko do nogu potukao Turke kod Bukovča, u Negotin je ujahala Čučuk Stana, da bude tamo gde joj je, neupitno je verovala, oduvek bilo mesto. Kakve su to bile noći pod zvezdama. Svake od njih, petnaest zaredom, dvojac je s odabranom družinom izletao iz opsađene varoši i Turcima, pod vrhovnom komandom zloglasnog Rušid-paše, nanosio stravične gubitke. Danju su nadgledali odbrambene šančeve na koje je neprijatelj, brojniji i razjareniji, besomučno nasrtao.
Kažu da je bio vreli julski petak kad je, dok je nadgledao šanac u Vlaškoj mahali, topovsko đule na dvoje raznelo Hajduk-Veljka. Neki izvori navode da ga je izdao njegov karavlaški pobratim Anastas Armaš koji je svojim novim nalogodavcima javljao raspored šančeva i kula, te brojno stanje i kretanje viđenih srpskih vođa u Negotinu. Tako je turski tobdžija i „našao” dotad neuhvatljivog hajduka. Zapis dotekao do naših dana veli da „ženata mu se šest dni s Turci bi v Negotin sos njegovi trista vitezi”.
Legenda, pak, kaže da je neutešna udovica danima i noćima vojevala u razrušenom Negotinu i oko njega. Danju se suprotstavljala talasima neprijatelja, a noću je s preostalom Veljkovom družinom upadala u bunovne turske redove. Sve dok je Veljkov brat Milutin nije naterao da se, s četiri rane, povuče i odjaše u (srpsku) legendu.

Omalena s omalenim

Slede lomatanja po izbegličkim karantinima u Banatu, u ondašnjoj Austriji. Sve dok joj se ponovo nisu ukrstili putevi s Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. Upoznala ga je čim je prvi put stigla u Poreč i Negotin, gde je drugovao i vojevao s njenim hajdukom, i nazvala Mali Đurica. Fizički ne mnogo viši od nje, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać (neki ga imenuju i kao Jordaća), nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.
Tri godine nakon pogibije Hajduk-Veljka ona grčkom kapetanu rađa prvog sina, zatim još jednog i, na kraju, kći. U međuvremenu s Malim Đuricom vodi nove bitke, ali ovog puta ne na konju i ne kroz barutni dim. Sad se vojuje tajno, ispod diplomatskog stola i za njim, po evropskim dvorovima. Naime, pripadnici Heterije, tajne grčke organizacije za oslobođenje od Turaka, a čiji je Georgakis bio istaknuti član, verovali su da se jedino tako može do cilja, ne osvrćući se mnogo na ugrožavanje tog istog prava i komšijama, među njima i Srbima.
Naša junakinja više nije u odeždi kraljice hajduka i ustanika, sad je to već otmena dvorska dama koja uspeva da, kažu, savlada i nekoliko stranih jezika i koja ume da izađe na kraj s brojnim zakulisnim radnjama kojima je Heterija utirala put za oslobođenje Grčke. Nažalost, nije bila svesna koliko je umnogome bila pion heterista u, uz rusku i tursku pomoć, poigravanju sa Srbijom. Njoj je tada njen kapetan bio domovina. Iz tog vremena ostala je zabeležena priča kako je svojim junaštvom, nalik na ono iz Negotina leta 1813, spasla smrti svog Georgakisa.
Naime, pošto su austrijske vlasti saznale da je povratku Karađorđa u Srbiju kumovao Georgakis, a time posredno i njegovom ubistvu, uhapsile su ga i poslale u Bukurešt, gde ga je turski vazal, vlaški knez Karadža – podjednaki mrzitelj Grka i Srba – osudio na smrt. Kao u pređašnjim vremenima, Stana se baca na konja, stiže povorku koja njenog voljenog vodi na gubilište i preprečava joj put, uz reči: „Najpre će ovi točkovi preći preko mene, pa onda preko njega!” I dešava se čudo – dok vlaški stražari čekaju dalje zapovesti, stiže glas o Grkovom pomilovanju.
Stanin Mali Đurica ne miruje. Pokušava da nepoverljivog knjaza Miloša pridobije za ideje svoje organizacije. Uzaludno, pa akciju prebacuje na prostor Vlaške i Moldavije, a sve ne bi li doprineo konačno isterivanju Turaka iz Grčke. I to je kraj, svršetak još jedne ljubavne i ratničke priče hajdučice s obronaka Deli-Jovana. U opkoljenom manastiru Seku u moldavskim brdima, boreći se zajedno s mnogim srpskim hajducima protiv Sali-pašinih trupa, gine kapetan Georgakis Olimpije, 1. septembra 1821. godine, paleći barut u bogomolji, poput Sinđelića na Čegru. U dvadeset šestom proleću Čučuk Stana ponovo postaje udovica, sama s troje male dece.

Tamo daleko…

Sanjajući o povratku kući, u Srbiju, Čučuk Stana se dvadesetak godina potuca od nemila do nedraga. Od Hotina, u Rusiji, do Rumunije i, na kraju, Grčke. Nikome više nije potrebna. Miloš i njegovi naslednici ne dozvoljavaju joj povratak u Srbiju, ne zaboravljajući da je verno, mada nesvesno, služila interesima heterista. Često je deci, prema svedočenju nekih očevidaca, umela da se požali ovim rečima:
„Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini u kojoj sam se rodila, čini mi se podmladila bih se, naložila bih vatru u gaju, naredila bih da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja!”

U želji da ovekoveči izgled Hajduk-Veljka Petrovića, Anastas Jovanović je 1851. godine snimio ovog njegovog rođaka za koga su svi tvrdili da je „pljunuti” junak iz Timočke krajine. Jovanović je čak fotografiju potpisao kao „Mlad čovek s tokama – Hajduk Veljko Petrović”.

 U uzaludnoj nadi da će joj biti omogućeno da poseti svoju zemlju, otkud joj je stigao i zvanični dopis da se ne smatra zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića te da joj ne sleduje odgovarajuća novčana pomoć koja je pripala udovici Mariji koja je „prava i zakonita žena bila Pokojnog Veljka”, Čučuk-Stanu stiže nova nesreća: 1844. godine tragično strada mlađi joj sin Aleksandar. Na njegovom odru, godinu dana pošto je Grčka konačno postala slobodna, ona izgovara ove potresne reči:
„Sine, rastajući se s majkom, trebalo bi da ocu poneseš neki darak.  

Ali majka u svojoj sirotinji nema ništa da ti da, nego ti daje ono što je dosad bilo njeno najveće blago. Evo ti pramen kose oca tvojega, koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu, kaži mu da kapetan Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!”
Čučuk Stana umrla je 1849. godine u Atini. Veruje se da je imala oko 55 leta. Mnogo kasnije, beogradske „Male stare novine” objavile su sledeći tekst svog saradnika:
„Zna se za grobove njenih sinova jer su obeleženi krstovima i pločama, a dok joj je kćerka živela, znalo se i za Stanin grob, jer je kćerka svake godine obnavljala grobove svoje braće i majke, ali, kako je kćerka umrla, zarastao je grob Čučuk-Stane, koji se nalazi pokraj grobova njenih sinova, pa na njemu nema ni obeležja, i prešao je u zaboravnost, jer Stana nema ovde nikoga od roda, a o njenu patrijotizmu i požrtvovanju malo se ovde vodilo računa dok je ona živela. Znam da će ovo interesovati srpski svet, i vredno je da se pribeleži.”

 

***
Da legenda o Čučuk-Stani i dalje traje, svedoči i ime našeg benda „Cucuk Stana HC Orchestra”, nedavna modna revija Verice Rakočević nadahnuta Čučuk-Stanom, ali i najava ugledne kozmetičke kuće „Avon” koja je, najavljujući novi ruž za usne, odnekud, kao, iskopala recept koji je otkrila Čučuk Stana zavodeći Hajduk-Veljka. Ovako: „Uzmite jednu crvenu ljutu papričicu i usitnite je u avanu, zatim po papričici pospite nekoliko kapi meda, stavite nekoliko latica ruže i ostavite da odstoji; pre nego što krenete na spavanje namažite svoje usne ovom smesom i ujutro ćete imati pune, crvenkaste, zavodljive usne”.

Nije nego…

suleistoricar.wordpress.com

MOJA HEROINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

Bila je žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i u tri rata previjala borce

Nadežda Petrović.

Rođena je 11. oktobra 1873. godine u Čačku.
Njen otac otac Dimitrije-Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući očevu volju, od toga odustao. Postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata… a majka Mileva, rođena Zorić, bila je kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji. Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, najistaknutiji borac za nacionalna prava Srba u Habzburškoj monarhiji.
Nadežda je bila je prvo od devetoro dece. Sva su bila darovita – najpoznatiji je Rastko, jedan od najomiljenijih srpskih pesnika. Umetnost i obrazovanje bili su sastavni deo porodice Petrović, koja se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića, u sadašnjoj Ulici Kraljice Marije, kući koja je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja. Nadežda je, podrazumeva se, sve to upijala.
Prve pouke o slikanju pružio joj je ujak Svetozar Zorić, profesor Velike škole, poznavalac slikarstva koji je i sam slikao. I to je, gotovo sigurno, bilo presudno da Nadežda postane slikarka.
Višu žensku školu Nadežda je završila u Beogradu 1891. godine, a sledeće položila ispit za nastavnicu crtanja. Kada je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod čuvenog slikara Đorđa Krstića, da bi 1896. god. upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Godine 1898. Nadežda Petrović nastavlja studije slikarstva u Minhenu, kod Slovenca Antona Ažbea.
U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.
Nadežda Petrović je 1903. godine morala da se vrati u Srbiju jer joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Ustvari, pravi razlog njenog povratka bio je sledeći: Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time je po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Mita je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu.
U sali „Kolarca“, 15. avgusta 1903. godine bio je održan do tada jedan od najvećih ženskih mitinga u srpstvu tog doba, kojem je prisustvovalo više hiljada žena. Tada je osnovana humana i patriotska organizacija „Kolo srpskih sestara“, a Nadežda Petrović je postala njen sekretar.
Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Parizu i Rimu.
U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama.

Na jednoj od njih Nadežda piše: „…Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo… Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset…“
U knjizi „Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka“, Vojislava Latković piše:
„Posle svih napora, u pucnjavi i paljbi, jaucima beposmoćnih ranjenika, preteranoj vrućini, Nadežda se i sama razbole. Epidemija tifusa htede da je odnese. I dok je ležala i lečila se, pisala je svojoj dobroj prijateljici, koleginici, Kosari Cvetković, koju je kao vilu, u više navrata, slikala: „Mnogo sam ti se namučila, toliko da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh u postelju… moglo je biti da se više nikad ne vidimo…“, Objava rata 1914. zatekla je u Italiji. Oporavila se od tifusa preležanog u Skoplju za vreme epidemije 1913. i vratila odmah u zemlju.
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. Svojima piše: „Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda …. imala sam nervnu krizu …. kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena … smestila sam ih u veliki šator … otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili… Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote …“
Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, a u Vrhovnoj komandi je odlučeno da hrabra slikarka, neustrašiva, a ipak krhka, mora hitno da se povuče u mirnije područje, da radi u pozadini. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu.
Tada je Valjevo bilo „…velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav…“. Posle Suvoborske bitke ovaj grad je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta, zaraza je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta video ju je prijatelj slikar Branko Popović. „Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine.
Prva rezervna bolnica u Valjevu sutradan je izdala saopštenje sledeće sadržine:
„S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice.

 Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće“.
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju.

Nadežda Petrović je bila žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i previjala borce.

U tri rata je bila bolničarka. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala najistaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti.
Dela ove velike srpske likovne umetnice čuvaju se u zbirkama velikog broja muzeja i galerija u Srbiji. Ona najznačajnija predstavljaju dragulje kolekcija Narodnog muzeja u Beogradu, Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ u Čačku i drugih.
U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. god. svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom „Memorijal Nadežde Petrović“.

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.

mojheroj.com/M.H.(2009)

________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S