UMRO GABRIJEL GARSIJA MARKES…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Spavao bih manje, a sanjao više

Gabriel_Garcia_MarquesKada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače.

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj kad bih imao jedan komadič života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…

______________________________________________________________________________________________________

Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro je u 87. godini, piše meksički El Pais.

458887_markes-ap_fMarkes, pisac “Sto godina samoće”, najviše prevođenog i najčitanijeg dela na španskom jeziku, hospitalizovan je 3. aprila u Meksiko Sitiju zbog upale pluća, a stanje mu se posle nekoliko dana popravilo i pušten je iz bolnice.

Garsija Markes bio je jedan od najpopularnijih pisaca i mnogi njegovu popularnost porede sa Markom Tvenom ili Čarlsom Dikensom.

Rodio se 6. marta 1927. godine u kolumbijskom gradu Arakataka, u oblasti Magdalena.

Bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista.

Smatra se najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije.

Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka.

Pisac je 30 godina živeo u Meksiku.

Oslabljen od raka, Markes nije ništa napisao posle svog poslednjeg romana “Sećanja na moje tužne kurve” koji je objavio 2004.

258007_gabriel-garcia-marquez-foto-03-ap-miguel-tovar_fNjegov najpoznatiji roman “Sto godina samoće”, koji je prodat u više od 30 miliona primeraka i za koji je dobio brojne nagrade, inspirisan je Markesovim rodnim gradom koji je nazvao Makondo.

U njemu je opisao život izolovanog južnoameričkog mesta u kome se neobični dogadjaji prihvataju kao sasvim obični. Prvo izdanje se pojavilo juna 1967. i prve sedmice je prvi tiraž od 8.000 primeraka bio prodat.

Delo je prevedeno na desetine stranih jezika, osvojilo je više nagrada, a Neruda ga je proglasio da je to “Don Kihot” našeg vremena.

U njegova poznata dela spadaju i “Pukovniku nema ko da piše”, “Ljubav u doba kolere”, “O ljubavi i drugim demonima”, “Zao čas”, “Jesen patrijarha”…

459974_undated-file-photo-shows-nobel-laureate-gabriel-garcia-marquez-ap_igIza Markesa ostaje impresivna filmografija, pošto je uglavnom lično adaptirao svoje romane za film, osvajajući nagrade na festivalima, ali i priznanja kao što je američki “Zlatni globus” ili “Goja” (španski Oskar).

Na pitanja da li je komunista, Markes je uvek odgovarao da ne pripada ni jednoj partiji, ali nije krio da je po opredeljenju levičar i da smatra da je za Latinsku Ameriku najprimerenije socijalističko društveno uređenje.

Posle pobede Kubanske revolucije otišao je da se upozna sa Fidelom Kastrom, ali nije prihvatio da se nastani na Kubi, već mu je stalni dom bio u Meksiko Sitiju sa suprugom, koju je upoznao još kao 13. godišnju devojčicu, a venčali su se posle desetak goidna. Iz tog jedinog braka ima dva sina.

Blic, B92, Tanjug | 17. 04. 2014. | Foto: AP |

______________________________________________________________________________________________________

Citati
„Nijedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje, nikada te neće rasplakati.“
šp. Ninguna persona merece tus lágrimas, y quien la merezca no te hará llorar
„Nemoj nikada prestati da se smeješ, čak ni kada si tužna, jer nikad se ne zna ko bi se mogao zaljubiti u tvoj osmeh.“
šp. Nunca dejes de sonreír, ni siquiera cuando estés triste, porque nunca sabes quien se puede enamorar de tu sonrisa
„Možda si u očima sveta samo jedna osoba, ali si u očima jedne osobe ceo svet.“
šp. Puedes ser solamente una persona para el mundo, pero para una persona tú eres el mundo
„Ne provodi vreme s nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.“
šp. No pases el tiempo con alguien que no esté dispuesto a pasarlo contigo
„Ne plači zato što se završilo. Raduj se zato što se dogodilo.“
šp. No llores porque terminó, sonríe porque sucedió
„Ne volim te zbog onoga što jesi, već zbog onoga što sam ja kad sam pored tebe.“
šp. Te quiero no por quien eres, sino por quien soy cuando estoy contigo
„Nije tačno da ljudi odustaju od svojih snova zato što stare, već stare zato što odustaju od svojih snova.“
šp. No es cierto que la gente deje de perseguir sus sueños porque envejece, más bien envejece cuando deja de perseguir sus sueños
„Ponuditi prijateljstvo onome ko traži ljubav, isto je kao i ponuditi hleb onome ko umire od žeđi.“
šp. Ofrecer amistad al que busca amor es dar pan al que se muere de sed
„Siromaštvo je najbolji lek za dijabetes.“
šp. La pobreza es el mejor remedio para la diabetes
„Život je najbolji izum.“
šp. La vida es la cosa mejor que se ha inventado

 wikipedia.org

______________________________________________________________________________________________________

LAŽEMO LI? KOGA, ZAŠTO, KAKO …

TAMOiOVDE_______________________________________________________________

Kako otkriti laganje?

Zašto lažemo i kako otkriti kad nas drugi lažu bila je tema prošlonedeljne tribine “Psihologija laganja“, održane u prostorijama borske Narodne biblioteke.

Vladimir-Stankovic-Tribina-laganje-4U jednočasovnom interaktivnom predavanju, Vladimir Stanković, doktorant katedre za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, govorio je na vrlo zanimljiv način o interpretaciji neverbalne i verbalne komunikacije prilikom laganja.

- Cilj ovog predavanja je da se ljudi edukuju o nekim psihološkim temama, da im se pokaže kako laganje može da se sagleda sa psihološkog aspekta i pruže neka praktična znanja koja će poneti sa ove tribine i iskoristiti u praktičnim životnim situacijama – kazao je Stanković.

Vladimir-Stankovic-Tribina-laganje-3Prema nekim istraživanjima, tvrdi Stanković, ljudi slažu jednom u pet situacija dnevno, a postoje i tvrdnje da su ljudi u proseku slagani između 10 i 200 puta dnevno, pri čemu treba uzeti u obzir i internet, gde je lažno predstavljanje i laganje raširen fenomen.

Vladimir-Stankovic-Tribina-laganje-6- Ljudska komunikacija se odvija na dva nivoa.

Prvi nivo je neverbalna komunikacija, odnosno govor tela, a drugi je verbalna komunikacija. Govor tela čini oko 80 odsto ljudske komunikacije, a laganje se, najpre, otkriva putem čitanja tih neverbalnih znakova, kao što su gestovi, položaj tela i facijalna ekspresija – naglasio je Stanković.

Vladimir-Stankovic-Tribina-laganje-2Koliko je Stanković uspeo da zaintrigira svoje sugrađane, dovoljno je govorila prepuna sala borske biblioteke i komentari publike koja je tokom predavanja aktivno učestvovala i iznosila svoje mišljenje.

Izvori:bor-sve.net/kako-otkriti-laganje/Foto: mc.kcbor.net/bor-prakticna-psihologija-laganja/

______________________________________________________________________

 

TAJNE KINESKIH PIRAMIDA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

Kina krije stotinu gigantskih piramida?

Vlasti u Kini uprkos nepobitnim dokazima već vekovima uspešno kriju postojanje piramida, te se ni dan danas ne zna njihovo tačno poreklo i svrha. Ipak, zahvaljujući snimcima iz satelita, sa sigurnošću se može govoriti o njihovoj brojnosti i impozantnosti.

Piramide 1

Satelitski snimak kineskih piramida

Dok je ceo svet upoznat sa grandioznim, prastarim egipatskim piramidama, već vekovima se skriva postojanje izvesnih kineskih piramida, koje su nepoznate široj svetskoj javnosti, a kineske vlasti čak tvrde da je to obična izmišljotina. Međutim, čini se da gde ima dima, ima i vatre, piše sajt Svet piramida (World-pyramids).

Naime, u centralnoj Kini u provinciji Šan-sji u takozvanoj „zabranjenoj zoni“ otkriveno je preko stotinu gigantskih piramida, od kojih je najimpozantnija Bela piramida visine neverovatnih 350 metara, čak dva puta veća od čuvene Keopsove piramide u Egiptu.
Prvi put se fotografija kineskih piramida pojavljuje u američkim vojnim dosijeima i datira iz daleke 1945. godine, a tu je i ostala narednih pola veka.

Piramide 2Uz fotografiju su se kao dokazi nametnule i mnogobrojne priče američkih pilota u vojnika koji su se u misterioznoj regiji našli tokom Drugog svetskog rata. Ubrzo je ova priča zaboravljena i zataškana.
Pedeset godina kasnije, kineske vlasti ipak su dozvolile jednom strancu da zagazi na zabranjeno tlo, doduše isključivo u pratnji tamošnjih arheologa. Nemački pisac Hartvig posvetio se izučavanju piramida čiji su rezultat i dve knjige „Bela piramida“ i „Satelit bogova“.

Piramide 3

Brzorastući četinari skrivaju piramide

Hausdorf je velikom mukom uopšte posetio ovu oblast, uz strogu zabranu arheološkog iskopavanja, a kada je ipak objavio snimke sa svoje ekspedicije, Kinezi više nikada nijednom strancu nisu dozvolili da se približi piramidama.

Šta više, u blizini su podigli lansirnu rampu za svoj svemirski program i time zvanično proglasili tu zonu vojno zaštićenom i nedodirljivom.
Ipak, svet je iz Hausdorfove avanture uspeo da sazna bar neke pojedinosti.

U prvoj poseti gradu Ksian u aprilu 1994. godine Nemac je imao priliku da vidi samo šest piramida, ali pri povratku u avgustu iste godine u snimku od 18 minuta, koji je krišom napravio može se prebrojati preko 100 piramida!

Piramide 4U razgovoru sa kineskim arheolozima saznao je i zvanični stav države, koji izričito naglašava da će tek buduće generacije smeti da vrše detaljna istraživanja.
Kako bi zainteresovanu javnost utišali, politički vrh je čak naložio sadnju brzorastućih četinara koji su već prekrili veći deo piramida, tako da se one od gustih šuma kroz par godina neće ni nazirati.
Hausdorf je utvrdio i da je većina piramida orijentisana ka zvezdama i u smeru sever-jug, te da su neke i ruinirane, jer ih je lokalno stanovništvo namerno oštetilo kako bi sagradili kuće. Država ne strepi da će meštani otkriti dobru čuvanu tajnu o piramidama, jer žive izolovani od civilizacije, bez struje, telefona ili interneta.

Piramide 5

Lokalno stanovništvo oštećuje piramide

Ono što se kroz istoriju dalo iskopati o ovim piramidama jesu spisi sa početka prošlog veka u kojima se navode tvrdnje budističkih sveštenika da se po prvi put piramide pominju u dokumentima starim pet hiljada godina i već tada se označavaju kao „veoma stare“.
Objašnjenje porekla i starosti piramida smeštenih na površini od 2.000 kvadratnih metara treba potražiti na artefaktima i hijeroglifima pronađenim na njihovim zidovima i u neposrednoj blizini.
Aktuelna kineska vlast i dan danas uspešno sakriva činjenice o drevnim piramidama, ipak satelitski snimci dokazuju da piramide zaista postoje i nisu plod mašte pojedinih radoznalaca.
Izvor: rts.rs

_______________________________________________________________________________________________________________

ČEŽNJE NAŠIH SNOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

VEZE

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag
nevidljiv i nežan, rasut kao prah,
a osetan ipak, tužan ili drag;
K’o miris starine, kao cveća dah.

Duše sviju stvari žive, dragi moj,
Lutaju i žive . . . i ko im zna put!
I jave se katkad živima kroz sloj
vazduha, ko miris prijatan ili ljut.

Šta takvih mirisa snese vihor lud,
Il’ jesenji studen vetar, ili tek
proleća uzdah razdražljiv i mek,
 i svih dana čudna i nemirna ćud!

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek,
davnih snova radost, starih jada dah
Vetrovi mi dragi nose kao lek
 s mirisima tela što postaju prah.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže,
sa svetom što više ne postoji sad;
A mirisi duše što oko nas kruže

Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

_______________________________________________________________________________________________________

SIMA PANDUROVIĆ
Sima_Pandurovic_(1883—1960)Krugu bliskih Disovih prijatelja i pesničkih istomišljenika pripadao je i Sima Pandurović. Iz te grupe naših “modernista” s početka XX veka, pored Disa, Sima Pandurović se brzo uspinje u red darovitih i originalnih pesnika. Njegovo pesničko stvaranje, započeto još u prvoj deceniji našeg veka zbirkom Posmrtne počasti, nastavljalo se veoma živo i aktivno sve do drugog svetskog rata, otkada njegova društvena i književna delatnost gotovo sasvim zamire. U naše dane ostalo je samo sećanje na tog darovitog i posrnulog srpskog pesnika, koji je sa Disom utro nove puteve u razvitku srpske poezije s početka našeg veka.

Može se odmah reći da je Pandurovićeva poezija, od trenutka u kome se javila pa sve dok je stvarno živela i delovala, bila poezija punog i doživljenog pesimizma. I nazivi pojedinih ciklusa njegovih pesama to očito potvrđuju — U nemirnim senkama, Iluzije sećanja i nada, Dani i noći, Posmrtne počasti, Tamne ispovesti, Iskušenja i drugi.

Nasuprot Disu, koji je sve do svoje tragične smrti ostao izvan širih književnih i kulturnih vidika, Pandurović je radio, čitao i upoznavao se sa savremenim književnim pojavama svoga vremena. Francuski simbolisti i modernisti naročito su bili bliski njegovim urođenim negatorskIm i nihilističkim raspoloženjima. Njihovu poeziju očaja, neverovanja i umiranja Pandurović je dobro poznavao, pa je u našu tadašnju liriku uneo mnoge slične motive i mračne, zagrobne tonove.

U Čestim trenucima on opeva jedno izrazito rezignirano, bezvoljno ljudsko raspoloženje. Život protiče bez cilja i smisla, najčešće u noćima po kafanama, i to bez lepota i draži koje u njima nalaze “ćifte i filistri”:

Jedina draž tih dugih, praznih bdenja
Bila je misô, lelujava seta
Na proživljenu mladost, razorenja
Podviga silnih fantastičkog leta.
— — — — — — — — — — —

Ja ću kô često, po, poznatom putu,
Dok na trg budu išli ljudi, žene,
S negodovanjem, u starom kaputu,
I s iznurenjem noći probdevene,

K’o noćna priviđenja u zamkove svoje,
Ići, umoran, u svoj prazan stan. . .

Pesnikova misao se često spuštala do beznađa. U takvim trenucima, kao u pesmi Svetkovina, on je negirao smisao čovekovog svesnog bitisanja i kao jedinu utehu, kao jedinu sreću, proslavljao poremećenost i ludilo:

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok — nama, draga, znan,
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Râna, što krvave ih vređao je svet —
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

Pesme Mizerere i Istina isto tako pevaju o čovekovom otuđenju od života, pevaju o smrti i očajnoj radosti koju ona donosi čoveku oelobođenom svesti o tom životu.

Ali u Pandurovićevoj poeziji živi i jedna istinska misaonost. Ta misaonost nije bila nikakav sređen i jasan filozofski stav ili sistem. To je bila više jedna agonija čoveka koji u svom životu, kao ni u životu oko sebe, nije mogao da nađe nijedan svetao i radostan trenutak. Zato je Pandurovićeva poezija iskrena i doživljena. Ona je na nov, prodoran način sišla u najtamnije kutove čovekovog unutrašnjeg bića i na svetlost dana iznela, bolne, pogrebne istine o jednom očaju i izgubljenosti.

U skladu s takvim slikama, motivima i raspoloženjima, Pandurovićeva poezija je danela i jedan nov, smeo i surov pesnički izraz. Njene slike smrti, propadanja i raspadanja nužno su morale da budu izgrađene jezikom koji ih je uobličavao u svetlosti njihove mračne doživljenosti:

I kraj već tu je! Noć ne diže krilo,
I neće više dići ga nad nama!
Srebrnast pokrov prostorom se vlači
Čudan i moćan. Jedna crna jama. . .
Tu će nam ući želja i strast svaka!
Setno se nebo oblacima mrači.
Ludost, veselje! Raka! Raka! Raka!

Pandurović je u godinama rata napisao i nekoliko pesama u kojima se pridružio opštem nacionalnom zanosu u borbama za oslobođenje domovine. Ali njih je malo i one, iako sa motivima rodoljublja i vere, nose u sebi tragove pesnikove rezignacije i umora. Sva njegova poezija, u stvari, kreće se stazama umiranja i sumnji, utapa se u beznadne misli o čovekovom umiranju koje se naziva životom. Tom poezijom, sa nemirnim slikama svesti i podsvesti, sa izrazom koji je isto tako bizaran, Sima Pandurović je osvojio ne malo i ne neznačajno mesto u srpskoj poeziji XX veka. I pored svoje suprotstavljenosti svakodnevnom životu, on je o tom životu progovorio na jedan osoben i moderan način. Pesimistički misaona i bolno doživljena, poezija Sime Pandurovića, zajedno sa Disovom, otvorila je, ili bar nagovestila, nove mogućnosti i nove puteve pesničkog oblikovanja života.

Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević

Izvor:riznicasrpska.net/

_______________________________________________________________________________________________________

Pesnik, estetičar, esejista, kritičar i prevodilac Sima Pandurović rođen je na današnji dan 1883. godine.

Gimnaziju i studije filozofije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Posle Prvog svetskog rata, bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, a zatim sa Vladislavom Petkovićem Disom uređivao Književnu nedelju, pa osnovao časopis Misao. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno. Poznate su njegove knjige Posmrtne počasti i Dani i noći, kao i drama Na zgarištu. Prevodio je dela Molijera i Šekspira. Njegova poslednja zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Pesnik, estetičar, esejista, kritičar i prevodilac Sima Pandurović rođen je na današnji dan 1883. godine. Gimnaziju i studije filozofije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Posle Prvog svetskog rata, bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, a zatim sa Vladislavom Petkovićem Disom uređivao Književnu nedelju, pa osnovao časopis Misao. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno. Poznate su njegove knjige Posmrtne počasti i Dani i noći, kao i drama Na zgarištu. Prevodio je dela Molijera i Šekspira. Njegova poslednja zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Izvor:rts.rs/

_______________________________________________________________________________________________________

BISERNE OČI

Kao duh jeseni u šum lišća svela,
K’o tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći — sugestija jednih
Očiju bisernih.

Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke;
On je dav’o dubok neznan izraz jedan
Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv’o blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe
Za malu humku trošnih zemnih želja,
Poslednji, opšti udes kad nas snađe
I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih,
K’o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
Očiju bisernih.

Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
providan, dubok, – nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
od muka, sumnje, vremena i sto
rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
 u bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
srećno, i hvale onaj život krt
što ostavismo. Daleko od njih
sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
dovede tu nas. – U cveću smo išli,
slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav – najteži nam jad -
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njem
- Spojenost srca – ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
srdačan, krotak. Onaj život loš

u kome znanci , rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, – je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo, možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži za životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
… Gle! očima im trepti rosa nemo…

_______________________________________________________________________________________________________

Priredio  Bora*S

MAGIJA PRIRODE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Ovi ljudi silaze da vide magiju prirode…
U SAD-u se nalazi najfotografisaniji i najmagučniji kanjon na svetu…

Foto Wikipedia, Matthias Kabel

Foto Wikipedia, Matthias Kabel

 “Kanjon Antilopa” nalazi se u sred rezervata Navaho indijanaca, u američkoj saveznoj državi Arizoni. Erozijom Navaho peščare i uticajem reka i potoka ovaj kanjon je dobio potpuno nestvaran izgled.
Kanjon je star skoro 190 miliona godina. 

Ulaz na njega moguć je samo uz prisustvo vodiča iz plemena Navaho jer poseta kanjonu može biti veoma opasna. Kiše u ovom delu Amerike jesu retke ali kada počnu da padaju, padaju naglo i traju veoma kratko, ali ipak znaju da potope ceo kanjon. Zbog jednog ovakvog pljuska 1997. godine život je u poplavi izgubilo 11 evropskih turista.

Kanjon je podeljen na gornji i donji deo. Gornji deo kanjona na navaho jeziku zove se ”Tsé bighánílíní” i u prevodu znači “Mesto gde voda teče kroz stene”, veoma je posećen zbog pristupačnosti i igre svetlosti koja je u ovom delu potpuno magična.
Drugi, donji deo na navaho jeziku se zove ”Hazdistazí’ i znači “Spiralni kameni lukovi”, udaljen je nekoliko kilometara od gornjeg, prilično je nepristupačan i veoma je atraktivan za turiste željne avanture i adrenalina.

Lepotu samog kanjona nemoguće je opisati rečima, ali zato slike oduzimaju dah.

Izvor: prva.rs

___________________________________________________________________________________________________

VIŠE O PROCESU A MANJE O REZULTATU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________

Stvara neverovatna umetnička dela na plaži pomoću grabulja

umjetnost-na-plazi-grablje-1-320x480Andres Amador je umetnik koji ne slika ili stvara skulpture.

On koristi ogromno “platno”: peščanu plažu za vreme oseke.

Za njegovu umetnost su dovoljne grabulje.

Andres provodi sate stvarajući zamršena remek-dela, znajući da će plima uskoro doći i oprati sav njegov rad.

Za njega je umetnost “više o procesu, a manje o rezultatu”.

Izvor: Magazin.ba

___________________________________________________________________________________________________

 


 

LEPOTA UGUŠENA RUKAMA OČAJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Slažu se mnogi, da je TI KOJA IMAŠ RUKE NEVINIJE OD MOJIH , jedna od najlepših ljubavnih pesama

.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.
Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.
Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.
Ja ne dočekah naljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenoj crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!
Vesna Parun
Izvor: tamoiovde.wordpress.com/pesma-nedelje/14.oktobar 2010.g.

 Vesna Parun, hrvatska književnica, rođena je u Zlarinu, na današnji dan, 10. aprila 1922. godine.

Bora*S

___________________________________________________________________________________________________

Vesna Parun: Kad nevinije ruke odnesu ljubav

Žena posebne dubine, izražaja i književne obojenosti kakva je bila Vesna Parun, bacila je šaku najtananijih stihova ostavljene ženske duše:
“Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susede
koji žale moju strpljivost.”

Kožom odjekuje bol spoznaje koju nosi pesma “Ti koja imaš ruke nevinije”. Vesna Parun svesna da ljubav koju je veličanstveno nosila u sebi prema jednom muškarcu nije moguća, posvećuje mu ove stihove. Primarno to je bilo pismo, koje igrom nervoze i razočaranja završava u kanti za smeće koje gazdarica stana u kome je Vesna živela kao podstanar spasava od uništenja. To je istorija jedne od najlepših ljubavnih pesama.

foto5

Vesna je pisala srcem ljubavi koja umire

Živela je u ubeđenju da joj je ljubav prema tom muškarcu otela sve najlepše – mladost, lepotu, slobodu, zdravlje i pamet, i da joj je tako “podarena moć fanatične nezemaljske ljubavi kojoj se daje cela, a niti traži niti dobija bilo šta”.

Njena velika ljubav imala je šifru Pjer. Uspela je da ga zaštiti od ratnog stradanja, da mu pomogne u profilisanju u profesionalnim vodama i kada je rat utihnuo Pjer je nestao, kao doktorant, sa članstvom u Advokatskoj komori.

Ona je svoje studije prekinula zbog ljubavi, a kasnije i bolesti i jednog dana stigao je glas od njenog voljenog: “Ja sam se oženio nemaš me više za šta tražiti”.

“Neka ti pevaju ptice koje ja ogrejah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dečak kojeg zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cveće koje ja zalivah
svojim suzama.”
Lepota koju je Vesna Parun posedovala bila je posebna i očaravajuća, a onda je naprosto ugušena rukama očaja. Govorili su da je izobličena, pa čak i smešna postala.

Ljubav bez srećnog kraja kao da je bila prišivena za njeno srce uz gubitak jedne velike ljubavi čiji je vek trajanja bio čak 17 godina. Nakon ove ljubavne tragedije uplovila je u brak sa malo prizvuka radosti, udala se za čoveka iz Bugarske s kojim je bila svega pet godina, govorila je da joj je zviždukom dočaravao operske arije dok ju je nosio kroz šume, po njenim rečima tek je s njim osetila nešto malo od života.
Vesna Parun bila je biće pisanja, ona je od njega živela, ali i živela da bi pisala. Pronađeni su i zapisi koje je o sebi pisala u trećem licu:
“Nikada nije obavljala nikakvu funkciju, nije završila studije, niti osnovala vlastiti dom, ni u zavičaju nikoga nema i ništa ne posjeduje. Gotovo sve svoje zbirke napisala je po bolničkim posteljama.”
Po njoj se mudrost nije učila u školi već se skupljala od života i ljudi.

Odrastala je u okovima siromaštva, bila prinuđena da kao dete savlada očev odlazak u partizane i da sve to primi kao odrastao čovek. Celokupna životna kolotečina u velikoj meri određuje njeno društveno i političko delovanje u kasnijim godinama života. Previše talentovana za književnu profesiju, a potpuno nesposobna u pravljenju novca od svog pisanog izuma, nije umela da se muva po elitnim krugovima i da se otkači od prikolice siromaštva.
Do kraja svog života bila je buntovna, svojeglava, okrenuta avangardi, zabranjivana i zaboravljana, a imala je dar kakav se ne sreće. U svom usamljeničkom čekanju besmrtnosti, oterala je mnoge koji su želeli da joj se približe, u svemu je kao po pravilu nanjušila prevaru i verovala je da je često iskorišćavana.
Stihovi Vesnine besmrtne duše i dalje se provlače kroz pukotinu, teraju na promišljanje i vrisak pobune.

“Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
zapuštenih predela mašte
nenavikli na poslušnost zlu.”
__________________________________________________________________________________________
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
Izvor: wannabemagazine.com/vesna-parun-kad-nevinije-ruke-odnesu-ljubav/11. May 2012/.

_______________________________________________________________________________________________________

 Vesna je umrla 25. oktobra 2010. godine u Stubičkim Toplicama.

SRCE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

imagesddSrce je mnogo lomljiva stvar
pa moraš ponovo da oštriš olovku

 

“Olovka piše srcem”-Vanja Rupnik i Budimir Nešić

TRAGOVI MOME KAPORA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Momo Kapor – 77 godina od rođenja

kul-momo-kapor_660x330Pre 77 godina, 8. aprila, u Sarajevu je rođen jedan od najpoznatijih srpskih književnika, pisac kultnih knjiga, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor.

Tim povodom nagrada iz oblasti književnosti i likovne umetnosti koja nosi njegovo ime danas će biti uručena slikarki Mirjani – Miri Maoduš, za celokupno umetničko stvaralaštvo.
Kapor je neobičnom neposrednošću i lakoćom osvajao pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista.
Svojevrsni književni fenomen Moma Kapora prisutan je u našoj književnosti više od tri decenije.

Kapor je diplomirao slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.

Pored velikog broja slika koje je ostavio, objavio je i veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova.
Neka od njegovih najpoznatijih dela su romani Provincijalac, Ada, Zoe, Od sedam do tri, Zelena čoja Montenegra, Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada, Beleške jedne Ane, Hej, nisam ti to pričala.
Njegova dela su prevedena na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.
Kapor je umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine, a iste godine, u novembru, njegova supruga Ljiljana osnovala je Zadužbinu “Momčilo Momo Kapor” i ustanovila godišnju nagradu iz oblasti književnosti i likovne umetnosti koja nosi njegovo ime, kao i festival “Momin krug”.
Ovogodišnju nagradu “Momo Kapor” dobila je slikarka Mirjana – Mira Maoduš, za celokupno umetničko stvaralaštvo. Nagrada će joj danas biti uručena u Svečanoj sali Skupštine grada Beograda.
Ovo godišnje priznanje se dodeljuje naizmenično za doprinose u književnosti i likovnoj umetnosti, na dan rođenja Mome Kapora.

Izvor:rtv.rs

_____________________________________________________________________________________________________________

“Porodični album” Ane i Jelene Kapor

Knjiga otkriva manje poznato lice pisca i slikara. Na odabranim fotografijama ostali su zabeleženi trenuci kojima se i sam Momo mislima i perom često vraćao

kult-momo-kapor_620x0

Momo Kapor sa ćerkama

Na odabranim fotografijama ostali su zabeleženi trenuci kojima se i sam Momo mislima i perom često vraćao.

Među njima su šetnja sa majkom Bojanom sarajevskim ulicama, nekoliko meseci pre nego što će poginuti, štiteći ga svojim telom, u aprilskom bombardovanju 1941; slika oca Gojka, koji je kao rezervni oficir kraljevske vojske četiri godine proveo u logoru
OVA knjiga napisala se sama. Nije bilo potrebno ništa više nego sklopiti kroz vreme rasute delove sećanja i naći im pravo mesto. Ovo je priča o našem ocu kakvog mi pamtimo. Ispričana je kroz delove njegovih tekstova i kroz fotografije. Zamislile smo je kao knjigu za sve one koji su propustili najzanimljiviji deo romana o njemu, to jest početak. Ovo ističu Ana i Jelena Kapor, koje su priredile “Porodični album” u izdanju “Albatrosa plus”.

Sa stranice ove nesvakidašnje knjige pomalja se manje poznat intimni Momin lik u svakodnevnim prilikama i okolnostima.
Rođena u Beogradu 1968, Jelena je diplomirala na klavirskom odseku državnog konzervatorijuma u Sofiji, postdiplomske studije završila u Americi, a živi i radi kao profesor u Beogradu. Nasledivši očevu ljubav prema kičici, Ana (1964) je diplomirala slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u Rimu, gde živi sa suprugom i sinom Lukom. Kada su pre nekoliko meseci počele sa prelistavanjem porodičnih fotografija, nisu ni slutile da će se to završiti knjigom. Svaka fotografija koju su uzimale u ruke, kažu, vraćala ih je u godine kada je nastala i podsećala na neke očeve knjige i zabeleške koje je pisao u to vreme. Birale su ne najlepše fotografije, već one koje su se odnosile na trenutke koji su za njih bili dragoceni.
- Tata nas je često fotografisao i na Adi. Voleo je da nas vodi tamo i da nas onda pusti da same upravljamo čamcem sve do jedne (samo nama poznate) tačke, gde smo motor isključivali i onda curili nizvodno. Naš brod na Savi se zvao “Ada”, baš kao i knjiga čije smo stranice iskoristile da dozovemo to vreme. Bilo je samo potrebno pronaći tekstove koji govore o tim trenucima i podeliti ih svima onima koji će imati ovu knjigu u rukama. Ovo je priča o našem ocu kakvog ga mi pamtimo.

DECI I UNUCIMA U AMANET
PITAJUĆI se jednom prilikom šta bi trebalo ostaviti deci i unucima što im niko ne bi mogao porušiti ili oduzeti, Kapor je odgovorio takođe pitanjima: “Možda kakav pouzdan zanat, koji se može obavljati pod svim sistemima i okolnostima? Ili samo dobro vaspitanje, znanje jezika, koji će im pomoći da se isele tragom davnih seoba? A možda je najsigurnije – naoružati ih prezirom prema posedovanju, pomoću koga će napuštati svoja gnezda laka srca, zviždučući i sa rukama u džepovima?”

Ana se posebno seća uzbuđenja sa kojim je čitava porodica iščekivala svaki novi broj “Bazara” u kojem su u nastavcima izlazile “Beleške jedne Ane”:
- I naša majka se zove Ana, pa sam dugo morala da odgovaram na pitanje koja je od nas dve Ana iz “Bazara”. Sećam se i kako je mama prekucavala tatine prve tekstove dok smo se nas dve igrale u prostranom stanu u Kondinoj ulici. Veliki broj fotografija u knjizi snimljen je baš u toj kući. Naš dom je ostao zauvek zabeležen na ovim crno-belim snimcima i urezan u našu svest, iako već dugo ne živimo u njemu.
Jelena priziva zajednička putovanja na kojima im je otac koristio svaku priliku da pokaže neko novo mesto: “Sa istim entuzijazmom nam je otkrivao neki mali grad u provinciji, kao i velike evropske prestonice.” Bilo je to, dodaju sestre, kada je Momo čekao da mu se dogodi “čudo”. Vreme kada je napisao svoje prve i njima najdraže knjige, koje će ga kasnije učiniti poznatim piscem.
- To “očekivanje čuda” je sigurno jedno od najdragocenijih sećanja koje imamo na njega. Oni koji su došli posle, nisu bili deo tog sna. Zbog toga ih nema na ovim stranicama. Iako zaboravljen i potisnut, taj san je u ovoj knjizi opet našao svoje pravo mesto, jednako snažan i čist kao u trenutku kada je nastajao. Ovo je za nas neka vrsta intimnog vremeplova, nezavršena skica za portret našeg oca, kao i sećanje na vreme koje smo proveli sa njim.
Na odabranim fotografijama ostali su zabeleženi trenuci kojima se i sam Momo mislima i perom često vraćao. Među njima su šetnja sa majkom Bojanom sarajevskim ulicama, nekoliko meseci pre nego što će poginuti, štiteći ga svojim telom, u aprilskom bombardovanju 1941; slika oca Gojka, koji je kao rezervni oficir kraljevske vojske četiri godine proveo u logoru; nežni ljubavni zagrljaj sa suprugom Anom, rođenja ćerki i šetnje sa njima po Adi, druženja u porodičnom domu; fotografije sa prijateljima Igorom Mandićem, Brankom Ćopićem, Zukom Džumhurom, Ljubivojem Ršumovićem, Arsenom Dedićem, Zlatkom Crnkovićem, Dušanom Džamonjom, Mariom Fanelijem i naravno, fotografije sa Mominim najdražim drugarom, unukom Lukom.
A u odlomcima iz popularnih knjiga namah se prepoznaje glas i stil duhovitog, melanholičnog i duševnog pisca: “Šta se dogodilo za ovih poslednjih 40 godina u Beogradu? Ništa naročito. Stare seljanke na Zelenom vencu još me zovu sine, a devojke po kafićima mi se već obraćaju sa čiko! Moje vršnjake Beograđane zovu, zbog toga, preskočenom generacijom. Suviše mladi da bi bili narodni heroji – suviše stari da bi igrali košarku. Preskočili su nas i očevi i sopstvena deca.”

kult-momo-kapor1Žal za prohujalom mladošću znao je i ovako, u krokiju, da iznese: “Jedanput davno, bio sam još dečak, u tramvaju broj dva, ustupio sam mesto jednoj ‘postarijoj’ dami od 30 godina. Jutros mi je u istom tramvaju ustupila sedište jedna ljupka devojčica od osamnaest! Između ta dva događaja protekao je moj život, vrteći se neprestano ukrug, baš kao i tramvaj dvojka.”
Sklapajući “Porodični album” Ana i Jelena Kapor imale su na umu i ove očeve reči:
- Pitam jednog izbeglicu čega mu je žao, a on mi kaže da najviše žali za jednom kutijom od cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije, slike roditelja i prijatelja. “Znam dobro, sve ću opet stvoriti, i kuću, i imanje, i nameštaj. Samo više nikad neću biti mlad da se ponovo slikam”.

BIO JE SREĆAN ČOVEK
- NE znam koliko života treba da odživi jedan pisac. Mislim da tu nema pravila. Nema ni suda – kaže recenzent knjige Tijana M. Đerković. – Zahvaljujući ovom dirljivom i znalački složenom Aninom i Jeleninom albumu, uverena sam da su ljubitelji Kaporovog pera, tačnije portabl pisaće mašine “Oliveti” i kičice dobili zaista vredan dokument o piščevom životu, neophodan i nezaobilazan za celovito shvatanje svega što je stvorio. Listajući ovaj album, shvatila sam da je ono što prirodno izbija iz svih Kaporovih knjiga istinito: Momo Kapor je bio nesumnjivo srećan čovek.
Dragan Bogutović| 15. septembar 2013./novosti.rs

 _____________________________________________________________________________________________________________

Reči i misli mladog Mome Kapora u knjizi

”Sentimentalni prtljag Mome Kapora”, razgovori sa piscem od 1969. do 1990. godine. Sabrani i hronološki poređani intervjui u ovoj knjizi čitaju se kao roman
Momo Kapor
JEDNOG divnog prolećnog dana pre osam godina, uhvatio sam sebe kako sedim na trotoaru ispred najbesmislenijeg od svih fakulteta – Akademije likovnih umetnosti. Tobože budući slikar, sa deset cigareta u džepu i totalnom prazninom u sebi. Bez novca za voznu kartu koja bi me vratila kući. Od mene se tada očekivalo da nastavim sa slikanjem krepanih riba i praznih pivskih boca, naravno, sve na ljupkoj sivoj pozadini. Nije mi ni na pamet padalo da se ozbiljno posvetim tome. Život oko mene bio je isuviše uzbudljiv da bih se mogao zatvoriti u atelje koji uostalom nisam ni imao…
Ovako je govorio Momo Kapor u prvom intervjuu koji je kao pisac dao zagrebačkom “Vjesniku” 1969. godine. Zahvaljujući Zadužbini “Momčilo Momo Kapor” i Srpskoj književnoj zadruzi, objavljena je prva knjiga njegovih ranih intervjua “Sentimentalni prtljag Mome Kapora”, koja donosi odgovore na pitanja novinara do 1990. godine. Priredili su je Ljiljana Kapor, piščeva udovica, i urednik SKZ Dragan Lakićević. Kapor je davao intervjue 40 godina, a najavljena druga knjiga obuhvatiće one do piščeve smrti 2010. godine.
Reči i misli mladog Kapora, sabrani i hronološki poređani razgovori sa piscem, mogu da se čitaju kao roman. On je i sam često mislio o nekoj novoj formi romana i govorio da hoće da napravi roman-intervju.

POČETAK U KAFANI MI smo antički trg, zbog klimatskih uslova, preselili u kafanu. U kafani se kod nas sve dogodilo. I istorija književnosti, i istorija pučeva, prevrata, revolucija, sve počinje u kafani. Kafana je naša istorija. Osećanje zajedništva, bliskosti, količina vremena koje posvećuješ drugima i sebi, razgovoru, razmišljanju. U Dubrovniku ima izraz za tipa, kažu – on je skladan. Ne radi se o fizičkom skladu, nego je reč o skladu sa okolinom. To znači ne piti viski u Francuskoj, ne tražiti šampanjac u Škotskoj, ne ljutiti se na sporog kelnera u Beogradu – pričao je Kapor 1981. za “Dugu”.
Kaporu je novinarstvo bilo u krvi. U rubrici “zanimanje”, uvek je pisao – novinar. Kolegama novinarima odgovarao je lako, rado, posvećeno, složeno. Umeo je da odgovori na zabavna i na ozbiljna pitanja, da bude duhovit na svoj račun, da poneku gorku istinu saopšti bez rezerve, s velikom elegancijom. Sam sebe je nazivao “lakim piscem”.
- Ja sam, naime, Mediteranac i, već po genima, veoma lenj. Najradije bih spavao, čitao i gledao u vodu. U isto vreme, priče kojima sam bio svedok, moraju biti nekom ispričane i ja bih, verovatno, te priče pričao za kafanskim stolom, kao i toliki drugi pre mene. Mi smo, naime, zemlja s najviše usmenih književnika na svetu – govorio je ovaj večiti kozer i boem, za “Start” 1973.

Tri godine kasnije, za isti list je odgovorao na pitanja o “Provincijalcu”:
- Provincijalac nije neko ko živi u provinciji – po meni, to je čovek nezasite radoznalosti, neke divne gladi koja ga tera i goni da osvaja prostor, istražuje nepoznate predele, kuša retka pića, traga za ličnostima koje su uzbuđivale njegovo detinjstvo. Provincijalci žive i u Njujorku, isto tako kao i u Prćilovcima.
Izuzev “Beležaka jedne Ane”, Kaporovi tiražni naslovi izlaze u Zagrebu i većina intervjua do 1980. izlazi u zagrebačkim listovima i časopisima. Delio je sudbinu mnogih pisaca – da bude neshvaćen. U prvih dvadeset godina koje obuhvata ova knjiga, nema intervjua za najuglednije beogradske dnevne i nedeljne listove. Ozbiljno ga uzimaju kao pisca za novine, a kao pisca književnosti – još ne. U decenijama koje slede sve više pitanja za pisca imaće i Beograd.
U razgovoru za “Intervju” iz 1985, Kapor je zaključio:
- Sve što sam pisao, možda sam pisao zbog moje dece i unuka. Ne smatram da sam veliki pisac, da sam napravio ne znam kakvu revoluciju. To je jedan mali trag, svedočanstvo o meni i mojim prijateljima. Moja deca će verovatno da ostanu negde po svetu. Mislim, vaspitavao sam neku generaciju u malim, ali meni značajnim stvarima. Da ponekad žive na veresiju, da se razumeju sa komšilukom, da se lepo druže i vole, da obožavaju burek iz masne hartije, da vole neka lepa smrdljiva mesta, da čitaju prave knjige, jer jedino knjige mogu da ih izvade. Samo preko knjiga mogu da nauče da ovo što im govore nije jedini mogući svet. Ima još svetova…

B. Đ. | novosti.rs/ 28. novembar 2013.

_____________________________________________________________________________________________________________

SNEŽANA

MomoKapor-SnezanapricaJedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni.

Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg.

Jednom rukom pridržavala je okovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu.

U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo.

Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje?

Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati?

Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.
Izvor: riznicasrpska.net

______________________________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

MAGIČNA MESTA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Iako svi želimo da jednom u životu posetimo znamenitosti poput Ajfelove kule ili Koloseuma, nešto magično nalazi se i u istraživanju onih mesta kroz koje nije prošlo tako mnogo ljudi. Predstavljamo vam 15 upravo takvih destinacija.

1. Les Jardins suspendus de Marqueyssac (Francuska)

Ova neponovljiva bašta je svakog četvrtka tokom letnjih meseci otvorena noću i osvetljena hiljadama sveća.

Les-Jardins-suspendus-de-Marqueyssac-660x329

2. Imanje Quinta da Regaleira (Portugal)

Imanje koje se nalazi u blizini istorijskog centra Sintre zaštićeno je od strane UNESCO-a, i između ostalog sadrži ogroman lavirint, kao i čak 27 metara dubok bunar.

Quinta-da-Regaleira-660x440

Quinta-da-Regaleira1-660x438

3. Most Bastei (Nemačka)

Na Lužičkoj gori, planinskom vencu koji se nalazi između Nemačke i Češke, podignut je ovaj predivan kameni most.

Bastei-660x495

4. Kapadokija (Turska)

Istorijska regija u centralnoj Anadoliji najpoznatija je po pejzažu koji zaista podseća na površinu meseca.

Kapadokija-660x425

5. Popeye naselje (Malta)

Naselje koje je prvobitno izgrađeno kao set za mjuzikl Popeye iz 1980. godine, sada je otvoreno kao muzej i zabavni park za celu porodicu.

Popeye--660x440

6. Planina Ai-Petry (Ukrajina)

Spektakularan pogled koji se proteže preko grada sve do mora nalazi se u blizini Tvrđave Čembalo.

Ai-Petry-660x439

7. Le Mont Saint-Michel (Francuska)

Mesto koje je mnogim piscima služilo kao inspiracija, Mont Saint-Michel je takođe zaštićen od strane UNESCO-a.

Le-Mont-Saint-Michel-660x438

8. Kamene grobnice u Miri (Turska)

Iako mnogi veruju da Deda Mraz ne postoji, istina je da postoji ličnost prema kojoj je mit o njemu nastao. Naime, u pitanju je Sveti Nikola koji nije došao sa Severnog pola, već je živeo pod vrelim Likijskim suncem kao Biskup iz Mire, a tamo se danas nalazi crkva koja mu je posvećena.

Kamene-grobnice-u-Miri-660x439

9. Plava laguna (Island)

Gotovo magična plava laguna mora biti jedno od najsavršenijih mesta za kupanje na svetu.

Plava-laguna-660x412

10. Oaza Huakačina (Peru)

Oaza koja izgleda kao iz bajke ima čak i mogućnost iznajmljivanja opreme za vožnju borda po pesku.

Oaza-Huakačina-660x493

11. Pamukale (Turska)

Kompleks jedinstvenih mineralnih izvora ima neobičan oblik bazena koji se nastavljaju u obliku terasica, a najlepša stvar u vezi sa njim je što je otvoreno za kupanje.

Pamukale-660x437

12. Fes (Maroko)

Grad u severnom Maroku kao zaštitni znak ima plavu keramiku koja se ovde proizvodi, a u njemu se nalazi i najstarije mesto za proizvodnju kože na svetu.

Fes-660x440

13. Taormina (Italija)

Prelep grad pun rimskih ruševina nalazi se na ostvru Sicilija u Italiji, i to na samom vrhu najvišeg vulkana u Evropi.

Taormina-660x495

14. Dolina Kadiša (Liban)

Jedna od najznačajnijih ranih hrišćanskih naseobina na svetu, ovo mesto je pod zaštitom UNESCO-a zbog svojih manastira, a nalazi se u severnom Libanu.

Dolina-Kadiša-660x381

15. Kraljevska Aleksandrijska biblioteka (Egipat)

Tragično nastradala najveća biblioteka antičnog sveta sada ima velelepni muzej u svoju čast.

Aleksandrijska-biblioteka-660x451

Izvor: citymagazine.rs

_____________________________________________________________________________________________________