PROVINCIJA JE DUŠA RUSIJE…

tamoiovde-logo

Selo Vjatskoje

Najlepše selo u Jaroslavskoj oblasti – Vjatskoje je postalo prvi član Asocijacije najlepših sela Rusije.

Staro trgovačko selo se nalazi u Nekrasovskom rejonu, jednom od ekološki čistijih i istorijski značajnih rejona Jaroslavske oblasti, udaljeno 300 km od Moskve.

Zanimljiva istorija tih krajeva, pogodan geografski položaj, bogati prirodni resursi čine ovaj kraj privlačnim za turiste. Priroda srednjeruske ravnice je zadivljujuće lepote i blage klime.

Selo Vjatskoje predstavlja jedinstveni građevinski kompleks 18 -19. veka sa više od 50 registrovanih spomenika arhitekture, nekada, u prošlosti, trgovačkim i seoskim kućama, čajdžinicama i krčmama. Osnovu istorijsko-kulturnog nasleđa sela čini planska struktura sela, koja se praktično u potpunosti odnosi na 18. vek.

Do danas je u selu restaurirano više od 30 spomenika kulturno-istorijskog nasleđa, koji su dobili novu funkcionalnu namenu.

Selo Vjatskoje je pretvoreno u savremeni kulturno-istorijski kompleks sa desetinom muzeja, tri hotela, restoranom, bioskopskom i koncertnom salom sa odgovarajućom turističkom infrastrukturom. Svaki objekat odražava jedinstvene osobenosti regiona, svojevrsnost i bogatstvo lokalne kulture.

U muzejima Vjatskog se sprovode interaktivni programi, održavaju se tradicionalni praznici. U okviru priprema za obeležavanje 200-godišnjice od rođenja velikog ruskog pesnika N. A. Nekrasova, koja će biti 2021. godine, u Vjatskom se organizuje Sveruski Nekrasovski praznik poezije, festival „Dani Nekrasova u Vjatskom“dečije ekskurzije.

Ovde se svake godine organizuje  festival „Provincija je duša Rusije“, čiji je idejni tvorac poznata operska pevačica Ljubov Kazarnovska.

Kulturno-istorijski kompleks Vjatskoje je 2015. godine proglašen na glavnom muzejskom festivalu zemlje „Intermuzej 2015“ za najbolji muzej godine u Rusiji.

Izvor: ruskikutak


 

Izvor: krasaderevni.ru

_______________________________________________________________________________________

Advertisements

MUZEJ ŠIBICA – SREMSKI KARLOVCI…

tamoiovde-logo

U Muzeju šibica u Sremskim Karlovcima izložena je kolekcija koju je oformila Jasna Novak (Zagreb, 1. jun 1925 – Beograd, 10. maj 2002.), koju poslednjih 15 godina Jovana Popović Benišek nastavlja da nadograđuje.

Od 2013. godine deo kolekcije stalno je izložen u prvom privatnom Muzeju šibica u Srbiji. Muzejske prostorije nalaze se u okviru adaptirane porodične kuće Jovane Popović Benišek.

Kolekcija danas sadrži preko 25 000 eksponata, koji potiču iz raznih zemalja i kontinenata. Izložene su kutijice različite po formi, veličini, dizajnu pa čak i materijalima – tu su cilindrična, zlatasta italijanska pakovanja ukrašena reprodukcijama slika umetnika svetskog renomea, remek dela japanske strpljivosti izrađena na peliru i svili, francuske šibice sa pikantnim motivima i predstavama.

Na temeljima brižljivo čuvanog materijala i dugotrajne studiozne analize, oblikovan je koncept postavke. Ova bogata kolekcija šibica, uz informacije o istorijatu šibica, kolekcionaru i samoj kolekciji omogućava uvid u promene koje su se desile u istoriji dizajna proteklih 170 godina, ali ona predstavlja i svojevrsnu hroniku društvenih promena.

Ova filumenistička kolekcija poseduje veliki broj nalepnica za kutije šibica.Neke od njih su došle pravo sa fabričke trake i još su u tabacima.

 

Adresa: Mitropolita Stratimirovića 72 Sremski Karlovci

Telefon: +381 (0)21 884 147

E-mail: info@muzejsibica.com

Web: www.muzejsibica.com

Facebook: www.facebook.com/pages/Muzej-%C5%A1ibica/175431802664680?fref=ts

 

Izvor: vojvodinaonline.com


Zahvaljujem na preporuci gospodinu Blagoju Stojanoviću iz Negotina.

Bora*S

_____________________________________________________________________________________________

BRESTOVAČKA BANJA U VREME KNEZA MILOŠA…

tamoiovde-logo

Po nalogu kneza Miloša Obrenovića 1837. godine sagrađen je konak u Brestovačkoj banji. Sedamdesetih godina 20. veka posle izvršene rekonstrukcije, Muzej rudarstva i metalurgije iz Bora je u ovom prostoru izložio postavku pod nazivom „Brestovačka banja u doba kneza Miloša“.

Postavka je studiozno koncipirana, izdvojena u enterijerima: srpska gradska soba, Miloševa soba, etno soba i turska soba. U centralnom delu izloženi su portreti značajnih ličnosti političkog, društvenog i kulturnog života Srbije:

Ljubica Obrenović (rođena u selu Srezojevcima u rudničkom okrugu 1785. godine, a umrla 1843. godine u Novom Sadu) prvi put je došla u Brestovačku banju 1834. godine u pratnji devera Jevrema Obrenovića, a već naredne 1835. godine sa sobom je povela i svoje sinove, begove-Milana i Mihaila.

Jevrem Obrenović (rođen u Dobrinji 1790. godine, a umro 1856. godine u Vlaškoj), najmlađi brat kneza Miloša, jedini od braće pohađao školu, među prvima prihvatio evropski način života i decu vaspitavao u duhu zapadne, evropske kulture. Bio je pristalica starešina koji su tražili da se Miloševa vlast ograniči i zbog toga je morao 1837. godine da napusti otadžbinu.

Petar Jovanović (rođen 1800. godine) a umro 1864, sahranjen u manastiru Krušedolu). 6.decembra 1833. u Carigradu prosvećen za mitropolita srpskog, gde ga je poslao knez Miloš, po preporuci mitropolita Stratimirovića.

Stefan Stefanović- Tenka (rođen 1796. godine u Poreču, a preminuo 1865. godine u Beogradu), postaje ministar pravde i prosvete 1839. godine kada je proglašen Ustav, na čijoj je izradi i on radio. Spadao je među one ljude, iz svog vremena koji umeju lepo da govore i vladaju perom. Pored ovog portreta prikazan je i portret njegove ćerke Julijane Stefanović.

Stefan Stojanović – Ćosa (rođen u selu Trnjanima) prisajedinjenjem ovih krajeva Srbiji, 1833. godine, knez Miloš ga imenije za komandanta cele Timočke krajine, gde je ostao sve do 1839. godine kada je postao član Državnog saveta. Bio je pošten, nekoristoljubiv i savestan. Preminuo je u Beogradu 1855. godine.

Mileta Radojković (rodom iz sela Katuna u Temniću), još u Karađorđevo vreme bio je odličan vojnik i barjaktar. Posle prisajedinjenja oblasti Timočke krajine Srbiji 1833. godine, knez Miloš je za poverenika za istočnu Srbiju postavio Miletu Radojkovića, koji je kneza obaveštavao o svim etapama sređivanja administrativno-finansijskih poslova u ovom delu Srbije. Umro je 1852. godine.

Postavku u centralnom delu upotpunjuje i rodoslov Obrenovića iz 1996, autora prof. Dr. Radoša Ljušića, zatim karta Kneževine Srbije iz 1833. godine, kao i fotografija zapisa na steni o prvoj poseti kneginje Ljubice i Jevrema Obrenovića Brestovačkoj banji. Takođe, zidovi centralne prostorije ukrašeni su visećim stalcima od orahovine koji su tehnikom inkrustracije ulepšani sedefima i srebrnom žicom. Služili su za stavljanje svećnjaka i kandila.

Istorijsko-etnografska postavka u Konaku kneza Miloša, smeštena je u prostorijama u koje se ulazi levo i desno iz centralnog dela pa se tako u prvoj sobi, levo od ulaza, može videti rekonstrukcija srpske gradske sobe iz prve polovine 19. veka. Kultura stanovanja, kao i mnogi drugi segmenti života u Srbiji u pomenutom periodu, bili su pod snažnim turskim (orijentalnim) uticajem.

Tako je i ova soba uređena sa minderlucima, koji su predstavljali vrhunac udobnosti u srpskim gradskim kućama. Preko minderluka su postavljeni dekorativni ćilimi, a uza zid naslonjeni su jastuci. Pod je od uskih čamovih dasaka, tzv.”brodski pod”, dvovisinski je kod ulaza ravan sa pragom, a po celoj sobi je uzdignut za oko 15 cm. Na podu je takođe dekorativni ćilim. Na sredini sobe nalazi se mangal, koji je služio za zagrevanje prostorije i za kuvanje kafe i čaja. Za vreme obeda mangal se sklanjao i postavljala se sinija koja predstavlja jednu vrstu, manjeg, turskog stola.

Knez Miloš i njegovi gosti sedeli su na minderlucima sa puno jastuka, prekrštenih nogu, kao Turci. Iznad prozora je raf od drveta na kojem su poređani sanovi, tepsije, fildžani…Soba se koristila za ručavanje i odmor.

U “Miloševoj sobi”, nalazi se odelo kneza Miloša, kao i uniforme Miloševih gardista i muzičara, a na zidu je Milošev portret, koji ima izuzetnu dokumentarnu vrednost i ukazuje na vazalni odnos Srbije prema Turskoj (medaljon sa likom turskog sultana, obrisi Aja Sofije u pozadini) kao i fotokopije ”Novina srbskih”, koje su redovno izveštavale o posetama kneza Miloša i članova njegove porodice Brestovačkoj banji.

“Etno soba” u funkciji povremenih tematskih ekspozicija, u kojoj je izložena postavka srpske ženske I građanske nošnje. Delove ženskog građanskog kostima čine libade, džube, anterija, mintan, šalvare ,fes a kićankom i papuče raznih boja, dok muški građanski kostim čine anterija, gunjče, čakšire, dolam, jelek, misiraba, fes i papuče.

“Turska soba” upoznaje posetioce sa karakterističnim elementima orijentalnog pokućstva i načina odevanja Turaka u ondašnjoj Srbiji.

Kao reprezentativne eksponate izdvojićemo đugume, sahane, ibrike, porciju “meterizi” i leđen.


Stalna postavka u konaku kneza Miloša Obrenovića predstavlja svedočanstvo i prenosi duh vremena u kome je Brestovačka banja uživala status “dvorske banje” i bila ekskluzivno državno dobro. Pored Sokobanje, jedino je Brestovačka banja, od vremena kneza Miloša, pa kroz čitav 19. vek, bila pod neposrednom upravom srpskog vladara i srpske vlade (praviteljstva).

Autor teksta: Violeta Nešić, viši tehničar vodič

Stručni konsultant: Suzana Mijić, muzejski savetnik, etnolog

Dizajn: Novica Stanković

Izdavač: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

_______________________________________________________________

 

SARA MILETIĆ PROGLAŠENA DRUGOM PRATILJOM MISS TURIZMA SVETA…

tamoiovde-logo

Aktuelna Miss turizma Srbije – dvadesetogodišnja studentkinja prava iz Beograda Sara Miletić, osvojila je lentu Druge pratilje Miss turizma sveta na izboru održanom 27. januara 2018. u Malaki u Maleziji.


Sara je na dostojanstven način predstavila lepotu naše zemlje, kulturu, tradiciju, bogatu istoriju, i u konkurenciji devojaka iz 51 zemlje sveta, ostvarila veliki uspeh.

Među pet najlepših odabrane su devojke iz: Kolumbije, Perua, Srbije, Malezije i Moldavije.

Ovo je najveći uspeh Srbije na dosadašnjim svetskim izborima lepote. Do sada je najuspešniji plasman imala Sara Stojanović, koja je pre dve godine na istom takmičenju u Maleziji proglašena trećom pratiljom.

Podsetimo, Sara Miletić je prošle godine izabrana za zvaničnu „Miss Tourism World Serbia 2017/18“ u organizaciji Udruženja modnih delatnosti, čiji je predsednik i vlasnik nacionalne licence za Srbiju Dragan Ćoso.

Izvor: www.turistickisvet.com/ 29. Januar 2018

_______________________________________________________________

FotoPlus

Sara Miletić na 40. Međunarodnom sajmu turizma u Beogradu

______________________________________________________________

MANASTIR RAVANICA…

tamoiovde-logo

Manastir Ravanicu sa crkvom Vaznesenja podigao je knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina XIV veka. Ktitorska povelja sačuvana je samo u dva kasnija prepisa, koja nisu istovetna. Po bolonjskom prepisu, ravanička povelja bila je izdata 1376/7, po vrdničkom 1381. godine. Međutim, na osnovu žitija isposnika svetog Romila koji je živeo u neposrednoj blizini Ravanice i koji je, posle smrti 1375. godine, i sahranjen u Ravanici, zaključuje se da je ravaničko vlastelinstvo već postojalo, ali svakako ne kao završena manastirska celina. Takav manastirski kompleks – sa crkvom, pirgom, moćnim utvrđenjem sa sedam kula, trpezarijom, ćelijama, neophodnim ekonomskim i gospodarskim zgradama – morao se stvarati godinama. Kao, uostalom, i svi naši ugledni manastiri.

Situacija manastirskog kompleksa

U skladu sa svojom faktičkim položajem, knez Lazar naglašava svoju samostalnost – samodržavnost, on je „gospodin zemlji srpskoj“ i to „po milosti Božjoj“, i on postaje Stefan: „Stefan knez Lazar“. On nastupa kao krunisani vladar, neposredni naslednik Nemanjića – deo savremenika ga tako i prihvata, a potomstvo ga tako i vidi u istorijskoj perspektivi.

Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidov dan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca.

Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Veliki, ako ne i najveći broj u svetu poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala.

Upravo zbog ovakve delatnosti – upornog negovanja i čuvanja narodne svesti, održavanja duha otpora – ravaničko bratstvo je neprestano dolazilo u sukob s turskim vlastima. Ravanica je bila rušena i paljena nekoliko puta, pri čemu nije stradala sama crkva, već utvrđenje i manastirske zgrade. Crkva je teško stradala tek 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha. Preživeli monasi su morali 1689-1690. godine da beže iz manastira i iz Srbije, pridružujući se velikoj seobi Čarnojevića. Pešice, kako je izrikom zabeleženo, oni su se povlačili sve do Sentandreje, u neposrednoj blizini Budimpešte. Ali su, spasavajući se, nosili ne samo Lazareve mošti, već i neophodne bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru.

Posle kraćeg boravka u Sentandreji, gde su izgradili i privremenu drvenu crkvu, ravanički monasi prelaze sa svim sačuvanim stvarima u potpuno zapušten manastir Vrdnik, u Fruškoj Gori. Obnavljaju ga temeljno, ali mu menjaju crkvenu slavu: obnovljenu crkvu, umesto svetom Jovanu, posvećuju Vaznesenju, slavi njihove Ravanice. Crkva menja i svoje ime i postaje Sremska Ravanica. Ali, oni ne zaboravljaju svoj manastir. Dovijaju se i traže priloge uz darovne povelje i od ruskih careva i od ugrovlaškog vojvode – za svoju pravu Ravanicu „niže Beograda“. Toliko su čuvali stare tradicije da je Vuk Karadžić, čak početkom XIX veka, zabeležio najlepše kosovske pesme u neposrednoj okolini Sremske Ravanice.

Pogled na manastirski katolikon

Razvaline manastirskog utvrđenja

Kada je u novom austrijsko-turskom ratu Severna Srbija bila oslobođena, u Ravanicu se 1717. godine, dok još mir nije bio zaključen, vraća jedini preživeli ravanički monah – daskal Stefan. On zatiče potpuno pustu crkvu, toliko zaraslu u šiprag da se ni vrata nisu poznavala. Priprata je bila do temelja srušena, a po crkvi se razraslo drveće. I Stefan kreće u obnovu.

Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice. Kasniji radovi u Ravanici nisu bitno menjali stanje. Tek najnoviji konzervatorski radovi spasli su sve što se još moglo.

U istaknutom istorijskom značaju manastira Ravanice, posebno mesto pripada njenoj crkvi Vaznesenja.

U svim elementima ona donosi nešto novo: i u arhitekturi, i u primeni dekorativne plastike i u živopisu. Ona je prvi spomenik novog razdoblja u razvoju srpske srednjevekovne umetnosti: moravske škole, njenog najsamostalnijeg stvaranja u okvirima vizantijskog stila.

Crkva Vaznesenja

Manastirski katolikon

Crkva Vaznesenja

Trikonhalna osnova ravaničke crkve nije nova tvorevina, u Moravskoj Srbiji prihvaćena je pod uticajem Svete Gore, naročito preko njenih monaha isihasta i isposnika koje je knez Lazar prihvatao i štedro pomagao.

Tvorac Ravanice dobro je poznavao i crkve iz vremena kralja Milutina. Od njih je preuzeo i pet kupola nad naosom, ali ove elemente rešava na nov način: sva kubeta dobijaju naglašena kockasta postolja, a s njima i nove arhitektonske vrednosti celine. Zadržavajući poznato zidanje u naizmeničnim redovima kamena i opeke, pa i uokviravanje kamenih ploča opekom, tvorac Ravanice, više od svojih prethodnika, nastoji na pravilnom ritmu: uvek red kamena pa tri reda opeke. Bojenjem uzidanih opeka pojačava doživljaj ritmičkog ponavljanja materijala.

Za Ravanicu je karakteristična i razrada mnogobrojnih prozora na svim stranama crkve. Arh. Vulović je nabrojao 62 prozorska otvora, zastakljena raznobojnim staklom. Ravanica je bila izuzetno dobro osvetljena u svako doba dana. Kad takva svetlost obasja i stubove sa freskama sa bogatim zlatnim ornamentima, postaje jasno zašto jedan ravanički monah beleži: „Lazar je crkvu ozario“.

Posebna novost je bogato korišćenje dvodimenzionalne dekorativne plastike na Ravanici: oko prozora, raščlanjenih otvora narteksa, u njihovim arhivoltama, timpanonima, pri obradi zapadne fasade sa središnom bogatom rozetom iznad trifore.

Bifora

Rozeta

Kupola

Živopis u Ravanici je veoma oštećen. Čitavi delovi zidova danas su bez fresaka. Mnoge preostale kompozicije su izbledele, otrvene sa zidova, ali je još uvek jasna misao-vodilja tvorca njene celine. Kada je u pitanju izbor ikonografskih tema ni u jednoj našoj crkvi, ni pre ni posle Ravanice, on nije tako tesno povezan sa bogosluženjem. Liturgijska koncepcija počinje već dekoracijom kupola i potkupolnih prostora, a ne završava se ni u oltarskom prostoru i delovima crkve koji se koriste pri bogosluženju – prisutna je u celoj dekoraciji.

Karakterističan je i izbor svetitelja. U celom zapadnom delu crkve i na svim stubovima prisutni su samo pustinjaci koji se odriču svega Hrista radi, sveti mučenici za veru i aktivni borci za Hrista. Sveti ratnici predstavljeni su u najnižoj zoni. Ovako zamišljeno i dosledno sprovedeno ukrašavanje Ravanice mora se vezati za crkvene krugove sa kojima je knez Lazar bio tesno povezan, posebno sa monasima i isposnicima.

Veoma brižljivo obrađeni stubovi koji nose kupolu, ukrašeni su bogato motivom vezanih lančanih medaljona. Ti krugovi, u bogatim okvirima, na plavoj pozadini, ukrašenoj raskošnim ornamentima izvedenim zlatom, penju se ka nebu, i ritmom linija, kolorističkim odnosima i raskošnom, novom primenom ornamenata daju specifičan pečat živopisu Ravanice.

Živopis u Ravanici

Živopis u Ravanici

Mnogi umetnici – neimari, klesari, slikari, zlatari, vezilje – unosili su u Ravanicu svoja umeća, svoje talente, prenoseći nam istovremeno duh i atmosferu svoga doba, kada su znali da žive, stvaraju i dostojanstveno umiru oni naši preci za koje savremenik lakonski kaže: „ljudi su to bili dobri, ljudi hrabri, ljudi pravi i u reči i na delu“.

 


  1. „Manastir Ravanica“ – Mirjana Ljubinković, Repub. zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd, 2002. god.

Izvor:www.zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________

KOJE JE POREKLO RUKOVANJA ?

tamoiovde-logo

Kada se sa nekim upoznajemo, ako hoćemo da zahvalimo na nečemu ili da čestitamo, i ako smo sa nekim obavili dobar posao – pružićemo mu ruku. Znate li kada je nastao običaj rukovanja?

Rukovanje je jedan od najpoznatijih gestova prilikom upoznavanja i pozdravljanja. Vremenom je postalo uobičajeno u mnogim svetskim kulturama. Iako mnogi od nas misle da je rukovanje moderan običaj, jedan od prvih zapisa o rukovanju zabeležen je još u 9. veku p. n. e.

U 9. veku pre nove ere asirski kralj Šalmanasar III (859–824. p. n. e.) intervenisao je direktno u Vavilonu kako bi osigurao nadmoć i presto u ovom drevnom gradu. Sastanak kraljeva Asirije i Vavilona zapečaćen je primirjem, tj. rukovanjem, i ovaj gest je uklesan na tronu asirskog kralja.

Rukovanje, poznato kao dexiosis, takođe je pronađeno i na mnogim grčkim reljefima iz 5. i 4. veka pre nove ere. U ovo vreme vladari su često prikazivani kako se rukuju sa bogovima. Nekoliko ovakvih reljefa izrezbareno je na grobnicama, prikazujući mrtve kako se rukuju sa svojim bližnjima. Takođe, mogu se pronaći i na drvenim novčićima koji prikazuju vezu između gradova.

Zašto je običaj rukovanja opstao?

Postoji nekoliko teorija zašto je običaj rukovanja opstao. Prema popularnoj teoriji, rukovanje, odnosno otvorena pružena šaka, predstavlja nekog ko nema oružje i nema nameru da povredi drugu stranu. Takođe, verovalo se da bi prilikom rukovanja treskanje šake opustilo oružje ispod rukava i ono bi ispalo. Postoji i teorija prema kojoj ovaj gest prikazuje jednakost i zavet na istinu i poštovanje.

Kada je rukovanje postalo opšteprihvaćeno?

Veruje se da je rukovanje popularizovano u 17. veku kada su ljudi počeli da smatraju da je ono mnogo lepše i elegantnije od klanjanja, spuštanja kape ili ljubljenja ruke. Do 1800. godine rukovanje je uključeno u bonton.

Za vreme viktorijanske ere postojala su i pravila rukovanja. Stisak ruke je morao da bude čvrst, ali ne previše jak i napadan, jer se to smatralo nasilničkim. Danas se rukovanje proširilo širom planete i ne postoji osoba na ovom svetu kojoj ovaj običaj nije poznat.

Izvor: edutelevision.com

_______________________________________________________________

POGREB DVA RABA…

tamoiovde-logo

Branislav Nušić (Alkibijad Nuša), slavni srpski književnik, komediograf, diplomata i akademik  rođen je na današnji dan, 8. oktobra 1864. godine.

___________________________________________________________

Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Inspiracija za ovu pesmu bila su dva pogreba. Sahrana majke pukovnika Dragutina Franasovića i pokop majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od dva dana, ustalasala su beogradsku čaršiju

 Ni godina nije bila zaokružena otkad je, ukazom ministra unutrašnjih dela Nikole Hristića, odlučeno da se prestane sa sahranjivanjem na Tašmajdanskom groblju i da se pokojnici odsad imaju smeštati ispod Zvezdare, na Novom groblju, a u tek iskopanu grobnicu položeni su, 29. aprila 1887. godine, zemni ostaci četrdesetsedmogodišnjeg pešadijskog majora Mijaila Katanića.

 Bez obzira što su na prigodnom jastučetu, tik ispred kovčega, sijala visoka odlikovanja – Takovski krst s mačevima Petog i Četvrog reda, Medalja za hrabrost i ruski Orden svetog Stanislava Trećeg reda – u pogrebnoj povorci nije bilo mnogo ljudi. Uz to, valjda zbog udaljenosti grobnog mesta, najveći deo vratio se još s pola puta, a nad rakom čoveka o kome je doskora pripovedala i Evropa nije izrečeno ni slovo.

 Čak ga je i Stevan Sremac u svojim delima pominjao kao simbol herojstva. Na pogrebu nije bilo ni muzike uobičajene pri sahranjivanju vojnika.

 Slučaj bi, verovatno, vreme zaturilo pod svoj teški šinjel zaborava da se nije dogodilo da je, nekoliko dana ranije, na istom groblju, sahranjena osamdesettrogodišnja gospođa Franasović, majka generala (tada pukovnika i ministra „na raspoloženju“) Dragutina Franasovića. Dotični je bio javni ljubimac kralja Milana Obrenovića jer ga je, 1882. godine, spasao moguće pogibije u beogradskoj Sabornoj crkvi kada je Ilki, ženi kraljevog političkog protivnika Jevrema Markovića, oteo revolver kojim je ona, posle prvog promašaja, po drugi put pokušala da puca na srpskog vladara. Franasoviću je put u svetlu budućnost bio zagarantovan.

 Ne čudi zato što je na opelu njegove majke, gospođe Franasović, „blagoizvoleo prisustvovati NJ. V. Kralj i pratiti je do samog Novog groblja“. Sahrani su prisustvovali i „valjda svi đenerali, mnogo oficira i mora biti svi ministri“, kako je to video naprednjački (vladin) list „Videlo“.

Sve bi to, verovatno, prohujalo bez vihora da se nije oglasio dvadesettrogodišnji Branislav Nušić ogorčen postupkom vlasti i vladara. U „Novom beogradskom dnevniku“ objavio je političko-satiričnu pesmu pod naslovom Dva raba i podelio je na dva dela, s jetkim naravoučenijem na kraju.

U prvom delu pesnik je izneo detalje sa sahrane „jedne babe“ koja je najsvečanije obavljena… „uz tutnjavu sva četiri zvona“ a kojoj su prisustvovali „kite i mundiri“ i „bezbrojni šeširi“. „I još neko, ali to je tajna“ koja, naravno, to nikako nije bila jer se ticala samog kralja Milana. U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani srpskog junaka koji „na žalost mnogih naših baba nije bio baba“ i koga do večnog počivališta nisu pratile „kite i mundiri“, a ko je došao „od pola se puta kući vrati“. Na kraju je pesnik mladim naraštajima poručio ovo:

 Srpska deco, što misliti znate,
Iz ovoga poruku imate:
U Srbiji prilike su takve:
Babe slave, preziru junake.
Zato i vi ne muč’te se džabe
Srpska deco, postanite babe!  

 Pesma je odjeknula poput najrazornije bombe. Čitala se i s osmehom došaptavala svuda, ne samo po prestonici, pa čak i „strogo pov.“ među oficirima. Pobesneli kralj Milan hitno je naložio da se drznik izvede pred sud gde je u prvi mah osuđen na dva meseca zatvora, ali mu je viši sud, brže-bolje, kaznu povećao na dve godine. Nušić je izdržao nešto duže od tri meseca na robiji u Požarevcu a zatim, na molbu svog oca, pomilovan.

 U pismu je molio pukovnika da oprosti njegovom sinu i izbavi ga zatvora. Pukovnik Franasović procitavši njegovo pismo sa puno razumevanja odgovorio je:

 Gospodine Nušo, vi ste mi se obratili sa molbom da oprostim vašem sinu uvredu koju mi je naneo vređajuci spomen seni počivše materi prilikom njenog pogreba jednom skarednom pesmom štampanom u jednom dnevnom listu. Vaš sin nije zbog meni nanesene uvrede osuđen, već zbog toga što je njegova pesma vređala uzvišenu osobu Kralja zbog toga što je on iz pijeteta ukazao poslednju poštu pokojnici prateći je do večne kuće. Neću sada da ovde uzimam u ocenu to delo vašeg sina, ali mislim, da ako ima u sebi i najmanji osećaj časti, da će ga docnije oblivati rumen stida kada god se bude sećao kakvu je priliku izabrao da vređa uzvišenu osobu Vladara i sen jedne pokojnice. Dakle, kao što rekoh vaš sin nije zbog mene osuđen. Ali ako je uslov njegovog pomilovanja moj lični oproštaj, onda mu potpuno opraštam. Vaš Dragutin Franasovic, pukovnik.

Sledeće pismo trgovac Đorđe Nuša je uputio lično kralju Milanu prilažući i pismo pukovnika Franasovića.

Njegovom veličanstvu Kralju Milanu

Vaše veličanstvo, plemeniti gospodaru, usta su mi nema a reči nemoćne da izraze ono što oseća srce jednog nesrećnog oca, koji leži pred nogama Vašeg veličanstva i moli za milost svog osuđenog sina. Iz mojih grudi u ovom trenutku otima se samo jedna reč: Milost plemeniti Kralju.
 

Ovo je ukratko priča o sudbini pesnika Nušića, manje više poznata mnogima. Međutim, malo je poznata priča, odnosno sudbina junaka povodom čije se više nego skromne sahrane oglasio i mlađani Nušić. Reč je o Mijailu Kataniću, pešadijskom majoru.

Šturi zapisi dotekli do naših dana kažu da je Mijailo Katanić rođen 8. aprila 1840. godine u selu Bečanj kod Gornjeg Milanovca, a da mu je otac Joca nekoliko godina bio narodni poslanik. Zna se i da je nakon završetka niže gimnazije, 1857. godine, stupio u vojsku, da bi oficir postao 1864, iste godine kad je rođen Branislav Nušić. Ostao je trag da je od tada obavljao dužnost bataljonskog ađutanta, vodnog i četnog oficira sve do Srpsko-turskih ratova 1876-78. godine.

 Ratovi su pokazali ne samo da je Katanić dobro izučio vojničke veštine nego da ga je odlikovala i besprimerna hrabrost. U prvom ratu za oslobođenje i nezavisnost (1876) komandovao je odredom i skoro sve vreme bio komandant mostobrana na Moravi kod Aleksinca. U drugom odmeravanju snage oružja između Srba i Turaka, 1878. godine, bio je na čelu Jaseničkog kombinovanog bataljona Smederevske brigade i iskazao se u bojevima na Gorici, Grdelici i pri napadu na Vranje. Zbog herojstva, ali i uspešnog komandovanja, unapređen je u čin kapetana I klase i zaslužio Zlatnu medalju za hrabrost i ruski Orden Stanislava IV stepena.

 Na iskraj 19. veka ratovi su Srbiji bezmalo bili svakodnevica, pa se tako vojevalo i protiv Bugara, od 14. novembra 1885. do 2. marta 1886. godine, a neposredan povod bilo je pripajanje Istočne Rumelije Bugarskoj čime se, po kralju Milanu, remetila ravnoteža snaga na Balkanu. U tom i takvom ratu, koji nije opravdao slavu srpskog oružja, slavom se ovenčao kapetan Mijailo Katanić. I to na samom njegovom početku. Naime, nakon pobede kod Slivnice, Bugari su nezadrživo krenuli ka Srbiji, prema Pirotu.

 Kod sela Vrapče blizu Caribroda (danas Dimitrovgrad) Bugari su na Neškovom visu opkolili bataljon Mijaila Katanića. Brojčano kudikamo nadmoćniji, uspeli su da posle žestoke borbe savladaju opkoljene, među kojima je bilo mnogo ranjenih i poginulih. Preostalo im je još samo da sa krvavog razbojišta uzmu bataljonsku zastavu i kao trofej je pošalju u Sofiju. Prerano su se poradovali.

Na izmaku snaga, kapetan Katanić uporno je odbijao nasrtaje neprijatelja telom štiteći bataljonski steg. Onda je, jedan za drugim, dobio dva puščana zrna. Ni tada nije ispustio zastavu. Tek posle pet uboda bajonetom, nakon borbe prsa u prsa, shvatio je da će barjak ipak pasti Bugarima u ruke. Nije bilo druge, zderao je zastavu s koplja i sakrio sebi pod bluzu, verujući da će tako možda da je sačuva.

 Natčovečansku borbu neprijateljskog oficira da sačuva zastavu svog bataljona s obližnje uzvisine posmatrao je nemački princ a bugarski knez Aleksandar Batenberg. Kako je pisao list Nova ustavnost u broju od 5. maja 1887. godine.

 Kada je Batenberg video da je Mijailo(vić) pao, on pošalje jednog svog ordonansa (koji je ovo pričao) i jednog oficira da ga spasu. Kad su ovi oficiri došli na mesto gde je Mijailo pao, našli su četiri bugarska vojnika u krvi ogrezla, koje je Mijailo iz revolvera poubijao, ali su ga ostali vojnici savladali, svukli mu haljine (čak i čizme) i kundački ga grozno udarali.

Bugarski vojnici uzmu ga onako bosa i polumrtva i obeznanjena i odvuku ga po snegu u Caribrod. Čim su ga tamo doveli, pošao je Batenberg sa Karavelovim da ga vidi. Batenberg odredi naročita lekara koji će ranjenoga junaka lečiti. Nameravalo se da ga odmah prenesu u Sofiju, ali zbog teških rana to beše nemoguće odmah posle dva dana. Treći dan pošto su odneli Mijaila u Sofiju (dakle, pet dana posle borbe) došao je Mijailo nešto malo k sebi i počeo je govoriti…

 List Nova ustavnost, koji je ovo objavio nepunu nedelju nakon Katanićeve smrti, ovako je opisao njegovu daljnu sudbinu:

 Glas o Mijailovom junaštvu dospeo je i do Sofije, i kada su ranjenoga oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide. U Sofiji predat je Mijailo doktoru Vankovu na lečenje, koji se svojski zauzimaše da spase život odličnome vojniku.  

 Po povratku Batenbergovu u Sofiju, priča Vankov, kad je docnije došao u Beograd, da mu je Batenberg jednom prilikom rekao:

 Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer je to redak junak.

 Za vreme svoga bavljenja u Sofiji, Mijailo je primao posete i ponude iz prvih sofijskih porodica, a naročitu brigu o njemu vodili su Nikola Sunkarov i njegova žena. NJ. V. Kralj (Milan), još dok je bio u ropstvu, unapredio ga je za majora…

 Pešadijski major se kako-tako oporavio i, nakon zaključenja primirja, vratio u Srbiju. Do kraja 1886. godine službovao je u Kragujevcu, odakle je premešten u Valjevo na mesto komandanta okružne komande. Na iskraj zime 1877. dobio je prekomandu za Beograd. Tu ga je sustigla smrt. U aprilu je počeo da pljuje krv kao posledicu teško oštećenih pluća stradalih od tanadi i bajoneta. Iscrpljeni organizam nije uspeo da pobedi i u ovoj bici.

Mijailo Katanić umro je 28. aprila 1887, u četrdeset sedmoj godini. Ubrzo je postao junak Nušićeve pesme, a grad mu je devet leta docnije, 1896, darovao jednu ulicu na Vračaru koja i danas nosi njegovo ime.

 Pesma Pogreb dva raba je izazvala senzaciju i smeh u beogradskoj čaršiji. Izdanje „Dnevnika“ je bilo razgrabljeno. Čitali su ga grupno za kafanskim stolovima, po troje-četvoro na uglovima ulica, u redakcijama opozicionih i vladinih novina. Sve što je bilo pismeno u tadašnjem Beogradu smejalo se Nušićevim stihovima. Samo njihovom autoru, mladom piscu početniku nije bilo do smeha. Kralj Milan je bio uvređen i Nušić je optužen za „uvredu njegovog veličanstva“.

 Prvostepeni sud, pod predsedništvom sudije Hristića, osudio je mladog pisca na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sudstvo je svoju nezavisnost dokazalo povisivši kaznu na dve godine robije. Mladog pisca su uhapsili i poslali u požarevački zatvor.

 Tu počinje njegova dvogodišnja avantura, koja se završila kako piscu i priliči, književnim delom. Naime, Nušić je u zatvoru napisao svoju poznatu komediju Protekcija. Uslovi u kojima je živeo u zatvoru bili su veoma teški, ali njegov vedar duh u svemu je pronalazio smešnu stranu. Smestili su ga u samicu i stavili pod strogi nadzor.

 Upravnik zatvora bio je po zlu čuveni Ilija Vlah. Pročitavši Nušićevu presudu, rešio je da mladog buntovnika dovede u red – zabranio mu je da piše, da loži peć u samici, da čita knjige i novine.

 Nušić je pričao da je po ceo dan mleo kafu, kuvao je, pravio cigarete i krpio svoj stari kaput. I tako su mu izolovanom od sveta tekli beskrajni, prazni tamnički dani. Želeo je da ih ispuni pisanjem, ali je strogi brkati Ilija Vlah bio neumoljiv. Ipak, posle abdikcije kralja Milana, Nušić je pokušao da dobije bolje uslove. Otišao je kod upravnika zatvora i zamolio ga za dozvolu da povremeno piše.

 Bolje je za tebe mladiću da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama, savetovao ga je Ilija Vlah.

 Posle ovakvog „mudrog saveta“, Nušić je rešio da nasamari upravnika. Njegova rođaka Marina, nekada udata za njegovog ujaka, bila je u braku sa ministrom pravde Gigom Geršićem. Znajući da upravnik čita poštu, pisac je rešio da napiše pismo ministru Geriću, oslovivši ga sa „dragi rođače“. Pismo je izgledalo ovako:

Dragi ujače, imali ste pravo da se ljutite na mene što vam se nisam javio do sada, ali vas nisam hteo uznemiravati. Znam da vas interesuje kako se osećam ovde. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod moje kuće. Ali ne mogu da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugog vremena. Kada bi mi dozvolili da pišem, verujte da bih strpljivo sačekao da prođu dve godine robije. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari. Molim vas kada dođe moja majka kod vas, pozdravite je i recite joj da ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu. Vaš sestrić!

Sledećeg dana upravnik zatvora je došao u samicu u kojoj je čamio budući veliki komediograf. Uz smešak je srdačno rekao: – Kažu Nušić kuva dobru kafu. Je l’ umeš da skuvaš? Čovek treba sve da nauči zlu ne trebalo. Eto, da ti nije apse ti nikada ne bi naučio da skuvaš kafu. Naravno, Nušić je dobio dozvolu da piše i mnogo bolje uslove u zatvoru.

Branislav Nušić šetao se u zatvorskom dvorištu zajedno sa ubicama, lopovima i kockarima. To je bilo zanimljivo iskustvo za jednog pisca. Posle ovih šetnji, dobijao je kao jedinu lektiru Bibliju, čije je stranice tako dobro proučio, kako je kasnije pričao, da je mogao da drži crkvene propovedi.

 Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Ta tu skoro, biće ovih dana,
sa’ranismo jednog božjeg raba.
Čitali ste, vid’li ste paradu,
taj rab božji beše jedna baba…
Zatutnjaše sva četiri zvona,
povrveše kite i mundiri,
povrveše perjanice bojne,
povrveše bezbrojni šeširi.

Svi majori debeli i suvi,
oficiri cela kita sjajna,
pukovnici, s orlom i bez orla,
i još neko, ali to je tajna.
I pravo je, ne tumač’te drukče,
i našta bi tu brbljiva zloba,
i pravo je ta poslednja počast,
ispratiti pokojnu do groba.

Još skorije, biće ovih dana,
sa’ranismo još jedog božjeg raba.
Al’ na žalost sviju baba naših,
taj rab božji nije bio baba…
Ne povrve kita i mundiri,
a i kog bi da do groba prati,
i što pođe i što htede poći,
od pola se puta kući vrati.

Potmulo su udarala zvona,
udarala zvona iz budžaka,
a i što bi da se čini dževa,
kad je pratnja srpskoga junaka.
Srpska deco što misliti znate
iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.


Gerasim Nuša, dobrotvor i poočim Nušićevog oca Đorđa koji je u znak zahvalnosti i uzeo prezime Nušić, imao je dvojicu sinova. Jedan od njih se zvao Petar i bio je nešto stariji od Branislava. Bio je jahač na trkama konjičkog kluba „Knez Mihailo“, odnosno komandir voda Petog eskadrona Konjice stalnog kadra. Iako sportista, to je i u ono vreme bilo opštevažeće, bio je omiljeniji od književnika Nušića.

Kad je Branislav zbog pesme Pogreb dva raba zaglavio robiju, oficir Petar našao se na mukama. Jer, imati isto (retko) prezime sa tim „izdajnikom“ i još mu biti u bliskom srodstvu nije bilo nimalo ohrabrujuće za oficira pred kojim je bila karijera. Mogao je lako da padne u nemilost svojeglavog kralja Milana i možda ostane i bez službe, te je savio tabak i pretpostavljenima napisao sledeću molbu:

Komandi V-og Eskadrona Stalnog Kadra,
Zbog raznih neprilika i neprijatnosti koje sam imao zbog istog prezimena sa mojom braćom od strica i rođenog pretrpio, rešio sam da moje sadašnje prezime Nušić zamenim i uzmem za buduće prezime moga oca, a to je Đorđević, s toga najučtivije molim komandira da izvoli kod nadležnog mesta podejstvovati da mogu moje sadanje prezime zameniti prezimenom Đorđević.

  1. avgusta 1887. u Beogradu
    Konjički poručnik
    Petar Nušić
    Vodni oficir V-og Eskadrona  

Vreme je brzo prolazilo i kralj Milan je nakon dve godine morao da abdicira, a posle desetak leta (1903) Obrenovići više nisu bili na vlasti. Petar je, međutim, nastavio da služi kralja Milana, odnosno Austrijance kao njegove zaštitnike. Ali je hteo da i od već nesumnjive slave svog „polubrata“ Branislava nešto ušićari i zato je počeo da se potpisuje kao Đorđević-Nušić. Običnom i praktičnom svetu smetala su dva prezimena, pa su Petra najčešće oslovljavali sa g-din Nušić.

 I sve je to tako išlo do 1909. godine, kada su novine objavile da je Petar Nušić, kapetan u penziji, uhapšen zbog špijunaže. Samo je jedan beogradski list doneo vest da je uhapšen Petar Đorđević. Svet je odmah počeo da dosađuje Branislavu Nušiću pitanjima kakav je pa sad on rod Petru Nušiću. Dramski pisac, već slavan i van granica naše zemlje, morao je da da izjavu novinama da „Petar, uhapšeni konjički kapetan, nema prava da nosi prezime Nušić jer je njemu prezime Đorđević“. Uz to je, kroz šalu, dodao: – Znate, to je tante za kukuriku!


 

Branislav Nušić naš najpoznatiji komediograf je rođen 1864. godine u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše.

Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine.

Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu. Nušić se borio u Srpsko – bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu Dva raba u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana. Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.

Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom Ben Akiba. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.

Drame – Tako je moralo bitiJesenja kišaIza božjih leđaPučina

Komedije – ProtekcijaSvetPut oko svetaGospođa ministarkaNarodni poslanikMister Dolar,Ožalošćena porodicaPokojnikSumnjivo liceDrVlast (nedovršena), Đole Kermit (nedovršena)

Romani – Opštinsko dete (u Sarajevu izdato kao Općinsko dijete), HajduciDevetstopetnaesta

Pripovetke – Politički protivnikPosmrtno slovoKlasaPripovetke jednog kaplara,

Tragedije – Knez Ivo od SemberijeHadži – LojaNahod

Branislav Nušić – Analfabeta

Branislav Nušić – Autobiografija

Branislav Nušić – Beogradske kafane

Branislav Nušić – Gospođa ministarka

Branislav Nušić – Hajduci

Branislav Nušić – Kafana Dardaneli

Branislav Nušić – Kolarac

Branislav Nušić – Narodni poslanik

Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Branislav Nušić – Pokojnik

Branislav Nušić – Savamala

Branislav Nušić – Varoš kapija

Branislav Nušić – Vlast

loading…

Izvor: lektire.me

_______________________________________________________________

 

OSLIKANO SELO…

tamoiovde-logo

ZALIPJE: CVETNO SELO NA JUGU POLJSKE

Kuće, mostovi, ambari, kokošinjci, kućice za pse, bunari, sve što se nalazi u malom selu na jugu Poljske, u blizini Krakova, oslikano je cvetovima.

Poznato još i kao Oslikano selo, Zalipje najviše podseća na neko selo iz bajke. Gotovo je nemoguće pronaći površinu u Zalipju koja nije ukrašena cvetnim motivima, a tradicija oslikavanja cveća u ovom mestu stara je skoro sto godina.

Iako postoji malo dokaza koji potkrepljuju tu priču, veruje se da je tradicija nastala u danima kad su čađ i dim počeli da izbijaju iz pećnica koje je svaka kuća imala. Kako su se crne, čađave fleke našle na zidovima kuća, domaćice iz Zalipja su jednostavno preko njih naslikale cvet, a u početku su čak pravile i sopstvene četkice za slikanje od kravlje dlake.

Vremenom su stare pećnice, koje su stvarale probleme, zamenjene modernijim i čistijim šporetima, a praksa oslikavanja umesto da izumre, postala je još razvijenija.

Oslikavanje cvetnih motiva postalo je deo identiteta ovog sela, a razvoj boja i tehnika omogućio je meštanima da Zalipje učine još šarenijim.

Od 1948. održava se i takmičenje u oslikavanju, gde meštani svake godine iznova crtaju cvetiće na svaku praznu površinu na koju naiđu.

S obzirom na sve veću popularnost među turistima, jedna kuća je pretvorena u muzej kako bi znatiželjni posetioci mogli što bolje da se upoznaju sa istorijom Zalipja i tradicijom po kojoj je specifično.

Čini se da je u Zalipju svaka nepokretna stvar potencijalna podloga za oslikavanje cvetnih motiva.

Izvor: kafenisanje.rs/2014/11/27/

______________________________________________________________

POŽAREVAC SE ODUŽUJE MILENI PAVLOVIĆ BARILI…

tamoiovde-logo

Ova godina u Požarevcu će definitivno proteći u znaku Milene Pavlović Barili, čuvene slikarke rođene u gradu pod Čačalicom koja ga je proslavila i van granica Srbije. Požarevac je definitivno rešio da se oduži slavnoj sugrađanki. Gradonačelnik Požarevca Bane Spasović još prošle godine najavio je da će 54. Ljubičevske konjičke igre, u prvoj nedelji septembra, biti posvećene Mileni koja je, nesporno, najveći kulturni brend tog grada.

Spomen soba umetnice

Odužujući se jednoj od najvećih umetnica u istoriji Srbije, grad je odlučio da konačno adaptira i dogradi Galeriju „Milena Pavlović Barili“ pa je nedavno raspisan konkurs za idejno rešenje.

Fasada centralnog objekta poprimiće nekadašnji izgled slikarkine kuće koju je njena majka Danica, posle Milenine smrti, poklonila gradu za galeriju. U planu je da se na postojeći objekat dogradi novi od oko 150 kvadrata u osnovi, a najveći deo, zajedno sa adaptiranim, činiće izložbenu celinu.

Milena dobija i trg u Požarevcu

Komisija Skupštine grada Požarevca pokrenula je pre nekoliko dana inicijativu da Ulica Davorjanke Paunović u centru grada dobije novo ime – Trg Milene Pavlović Barili. Reč je o ulici pored same galerije iz koje će, najverovatnije, biti projektovan još jedan ulaz u njeno dvorište.

Tako će se konačno stvoriti uslovi da se iz depoa iznesu i izlože svi umetnički predmeti, Mileninih ruku delo, za koje do sada nije bilo mesta u galeriji. Ali, i prilika za gostujuće izložbe. Na starom delu ujedno će biti zamenjen i kompletan krov.

Postojeći objekat ima 100 kvadrata galerijskog prostora sa stalnom postavkom Mileninih dela i 80 kvadrata u kojima se nalaze memorijalna soba, suvenirnica, kancelarije… Ispod je neiskorišćeni podrum od 80 kvadrata koji bi, nakon isušivanja vlage, trebalo da postane arhiv. Podrum ispod dograđenog dela biće uređen u prostor za umetničke radionice.

Završna faza biće sređivanje dvorišnog prostora galerije gde bi se stvorio idealan ambijent za letnju kulturnu scenu.

Radovi neće početi pre jeseni jer je 25. avgust rok za podnošenje idejnih rešenja.

Galerija „Milena Pavlović Barili“ u Požarevcu otvorena je 1962. godine. Danas ima 894 Milenina umetnička dela, od čega 130 ulja na platnu. Zahvaljujući ljudima koji brinu o slikarkinoj umetničkoj zaostavštini, njene slike redovno putuju po Srbiji i inostranstvu, gde se priređuju brojne gostujuće izložbe. Veliki broj turista u Požarevac dolazi baš zbog posete galeriji, a gotovo da nema putnika namernika koji ovde svrati a da ne obiđe ovaj umetnički kutak.

Autor: Olivera Milošević

Izvor:  Od knjige do dušeПолитика


PROČITAJTE:

– POEZIJA I PATNJA SLIKARSTVA MILENINOG…Ovde

– NA KUTKU BELOG OBLAKA…Ovde


 

DRAGAN GAGA NIKOLIĆ- GOSPODIN MANGUP…

tamoiovde-logo

Dragan Gaga Nikolić – Gospodin mangup

Grupa autora

______________________________________________________________

O knjizi

Umetnička biografija legendarnog glumca i jugoslovenske kulturne ikone.

Priču o glumačkim i intimnim svetovima Dragana Gage Nikolića, kao velikog junaka kinematografije, teatra i televizije, ispričali su doajeni scenskog i kritičarskog stvaralaštva: akademik Dušan Kovačević, filmski kritičar Milan Vlajčić, pozorišni kritičar Aleksandar Saša Milosavljević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Predrag Perišić, reditelji Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Slobodan Unkovski, Ljiljana Todorović, Miloš Radivojević, Slobodan Šijan, Boro Drašković, Miroslav Lekić, Zdravko Šotra, Miloš Radović, kao i publicista Dragoljub Draža Petrović.

Iz sazvučja njihovih glasova i antologijskih fotografija koje je priredila Goranka Matić, oblikovano je jedinstveno svedočanstvo o glumačkoj i moralnoj veličini najvećeg šarmera i najvoljenijeg glumca uz čije su uloge odrastale generacije.

„Bio je jedan od izrazitih, jedna od perjanica svega što je gluma. Nesumnjivo je pripadao eliti, glumačkoj ali i ljudskoj eliti. I nije slučajno da ga je publika odabrala za svoje mezimče.“ Dejan Mijač

„Dragan Nikolić je najznačajniji filmski glumac modernog srpskog i jugoslovenskog filma naše generacije. Uspešno se odupirao stavljanju na pijedestal, pretvarajući se da je to što radi najnormalnija stvar na svetu!“ Slobodan Šijan

„Sećam se kad se prvi put ‘zvanično’ pojavio u Ateljeu 212 na jednoj premijeri sa Milenom Dravić. Pričalo se i pisalo se da se ‘viđaju’, da su ‘zajedno’. Priče su prestale kad su se pojavili i u punom sjaju ‘ozvaničili’ ljubav – koja još uvek traje i trajaće večno jer je ljubav veća i duža od života.“ Dušan Kovačević

Kategorije: Domaći autori / Biografija

Format: 24×22 cm
Broj strana: 234
Pismo: Latinica
Povez: Tvrd
Godina izdanja: 10. mart 2017.
ISBN: 978-86-521-2514-2

Novo -10%

PROČITAJTE ODLOMAK

Izvor: laguna.rs

____________________________________________________________________

GROČANSKA ČARŠIJA – SRCE STARE VAROŠI KRAJ DUNAVA…

tamoiovde-logo

Malo je poznato da je Grocka jedinstvena po broju i značaju istorijskih i kulturnih dobara. Narodi koji su je naseljavali još od neolita, ostavili su brojne tragove – danas kulturno-istorijska dobra, arheološka nalazišta i lokalitete, značajne za grad Beograd i Srbiju, ali i svetske okvire.

grocanska-carsija-foto-zorica-atic-768x509

Gročanska čaršija, foto Zorica Atić

Prve naseobine na prostoru današnje Grocke, koja je zbog svojih prirodnih lepota u 20. veku nazvana “Mala Kalifornija”, nastale su 6.000 godina pre nove ere. Kao naselje se u spisima prvi put spominje još u devetom veku (878), pod slovenskim imenom Gardec.

Već u turskim popisima iz 16. veka, ovo staro naselje kraj Carigradskog druma imalo je status varošice, da bi u 18. i 19. veku bilo središte istoimenog sreza i nahije, sa carinarnicom i pratećim uredima.

Teritorija Grocke je tada obuhvatala i veliki deo današnjeg Beograda – Mladenovac, Sopot i Lazarevac, Jajince, Kumodraž, Resnik, Rušanj, deo Voždovca, čitav podavalski kraj, Mirijevo, Višnjicu… Bile su to plodne gročanske njive, koje su urbanizacijom postepeno prerastale u gradska naselja i opštine. Nekoliko istorijskih detalja potvrđuje ove teritorijalne granice: Vasa Čarapić iz voždovačkog Belog Potoka, čuveni Zmaj od Avale, bio je gročanski vojvoda, a mladi Ilija Garašanin, znameniti Gročanin i državnik, tvorac Načertanija, prvu državnu službu dobio je u gročanskoj carinarnici, i to kao carinik na “udaljenoj” rečnoj granici gročanskog sreza – u selu Višnjici na Dunavu.

carsija-izmedu-2-rata-150x150

Gročanska čaršija između dva rata, foto: Centar za kulturu Grocka

izgled-carsije-pred-ii-svetski-rat-150x150

Izgled Gročanske čaršije pred Drugi svetski rat, foto: Centar za kulturu Grocka

carsija-posle-2-sv-rata-150x150

Gročanska čaršija posle Drugog svetskog rata, foto: Centar za kulturu Grocka

Spisak vrednih lokaliteta, spomenika kulture i značajnih nalaza je poduži, budući da Grocka “leži” na jednoj od najvažnijih srednjovekovnih saobraćajnica na Balkanu, Carigradskom drumu. Istom trasom protezao se i antički Vojni put (Via Militaris), kojim su stari Rimljani putovali do Male Azije, a Grocka je upisana kao Mutatio ad sextum militare – utvrđena postaja na tom putu.

U Grockoj je na arheološkom lokalitetu Dubočaj otkrivena prva antička villa rustica u Srbiji, kao i neolitsko naselje starčevačke kulture.

Posebno se ističe Arheološko nalazište “Belo brdo” u Vinči iz doba neolita, koje predstavlja ne samo lokalitet od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, već je i središte prve evropske civilizacije. Kao takvo, deo je evropskog i svetskog kulturnog nasleđa.

1-150x150

Vinča, foto Zorica Atić

4-150x150

Vinča, foto Snežana Negovanović (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)

2-150x150

Vinča, Foto Zorica Atić

Naselje Brestovik opštine Grocka poznato je po vinogradarima i grobnicama iz doba antike.Ističe se Kasnorimska grobnica otkrivena krajem 19. veka, i to kao jedina antička grobnica na teritoriji Beograda koja je u toj meri očuvana, da u nju i dan-danas može da se uđe.

U Grockoj se nalazi najviše sačuvanih starih varoških kuća zaštićenih kao spomenici kulture, izvanrednih primeraka narodnog neimarstva, starijih od većine monumentalnih zdanja u centru prestonice. Zaštićeni pojedinačni stambeni objekti u nekadašnjim čaršijskim sokacima nose nazive po porodicama kojima su generacijama pripadali: Rančićeva kuća (Majevička 9),Karapešićeva kuća (Zlatiborska 9), Teomirovića kuća (Zlatiborska 11), Cincarska kuća (17. oktobra 9), Vlajkovićeva kuća (17. oktobra 8), Popovića kuća (17. oktobra 4), Božića kuća(Hajduk Stanka 33), Topalovića kuća (Hajduk Stanka 30), Markovića kuća (Hajduk Stanka 16),Panića kuća (Bulevar revolucije 29), Smiljanića kuća (Dimitrija Tucovića 17).

panorama-grocke-foto-vladan-zivancevic-768x512

Panorama Grocke, foto Vladan Živančević (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)

Uže jezgro stare varoši, Bulevar oslobođenja, predstavlja prostornu kulturno-istorijsku celinu „Gročanska čaršija“, uz koju se formiralo prvobitno naselje. “Čaršija” je srce stare varoši kraj Dunava i najstarija gročanska ulica, po svojoj važnosti u rangu sa Kosančićevim vencem i starim jezgrom Zemuna, i to kao zaštićena ambijentalna celina.

Značajnija je po svojim karakteristikama, primera radi, od čuvene beogradske Skadarlije, koja takođe ima status zaštićene prostorne celine, ali ne i kategoriju “veliki značaj”. “Gročanska čaršija” je od 1966. godine pod patronatom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, i to kao druga po redu zaštićena prostorna celina na teritoriji grada Beograda (PKIC2), odmah nakon Knez Mihailove ulice (PKIC1).

Proces formiranja i afirmacije Grocke kao trgovačkog i privrednog centra vidan je i danas kroz njeno očuvano urbanističko i arhitektonsko nasleđe iz 18. i 19. veka – najrečitiji materijalni dokaz istorijskog razvoja i trajanja varošice.

“Gročanska čaršija” u dužini od 300 metara svojom arhitekturom i vizurama pruža mogućnost doživljavanja ambijenta koji je i značajno dostignuće narodnog neimarstva. Poput ostalih varoši i varošica, i Grocka je bila uređena na orijentalni način, sa prometnom čaršijom u središtu naselja oko koje su se nizali dućani i sokaci. Da je od samog svog nastanka bila trgovački i poslovni centar varošice, svedoči karakter i namena očuvanih starih kuća, od kojih najstarija potiče iz sredine 18. veka. Osim poslovnih zgrada sa dućanima, zanatskim radnjama i kafanama, u “Čaršiji” je bilo i par stambenih kuća varoškog tipa, čiji su vlasnici bili imućni trgovci i zanatlije.

Značajniji sačuvani objekti u okviru zaštićene ambijentalne celine su Apostolovićeva kuća iz sredine 18. veka, za koju se priča da je bila han, Nišlićeva kuća i Savića mehana s početka 19. veka, kao i vizuelno dominantna crkva Sv. Trojice, podignuta 1883. godine na temeljima starijeg sakralnog objekta iz 1828. godine, građenog podrškom kneza Miloša Obrenovića. U okviru “Čaršije” se nalazi i biblioteka “Ilija Garašanin“ u čijoj će galeriji od 2017. godine biti izložena stalna arheološka postavka, nalazi sa lokaliteta „Dubočaj“ u Grockoj – zaboravljeni legat prof. dr Aleksandra Kostića.

akvarel-grocanske-carsije-autor-stojan-nikolic-oko-1880-galer-matice-srpske-ns-768x615

Akvarel Gročanske čaršije, autor Stojan Nikolić, oko 1880, Galerija Matice srpske NS

Ove kuće, stare preko 200 godina, pokazuju veštinu narodnih graditelja koji su od drvenih konstrukcija, bez ijednog eksera stvarali zdanja koja traju do danas. Starije su od većine sačuvanih građevina u srcu Beograda, iako su zidane od laganih, “ekoloških” materijala sa podneblja – hrastovih greda povezivanih pleterom (bondruk), pri čemu su zidovi ispunjavani mešavinom slame i blata. Pokrivene su četvoroslivnim krovovima od ćeramide, veoma širokih streha, poput zaštitnih šešira sa obodom.

Prostrane varoške kuće sa više prostorija, podrumom, pristupnim tremom i istaknutim drvenim doksatom, predstavljaju karakterističan tip stambenog objekta u staroj arhitekturi varošice. Neimari su svoje znanje prenosili s kolena na koleno i imali razvijen osećaj kako za funkcionalnost i solidnost gradnje, tako i za lepo – vidljivi delovi konstrukcije (poput stubova i greda) i detalji enterijera skulptoralno su oblikovani, ukrašavani i rezbareni.  

Gročanske kuće od bondruka svojim arhitektonskim i etnografskim vrednostima predstavljaju najveće domete građevinske, stambene i likovne kulture u našoj narodnoj arhitekturi.

Sam centar naselja je osamdesetih godina 20. veka delimično obnovljen u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda uz poštovanje tradicionalne arhitekture, godine 1994. je delom postao pešačka zona, a 2016. godine je “Čaršija” u potpunosti rekonstruisana, kada su u ulicu vraćeni i nekadašnji drvoredi.

Grocka je od 1955. godine jedna od 17 beogradskih opština, u čijem je sastavu 15 razuđenih naselja. I dalje je čuveni voćarski i vinogradarski kraj pored Dunava, osobeni gradić-varošica na obodu velikoga grada, čarobnih panorama, prirodnih i kulturno-istorijskih lepota. To znaju svi koji su je ikada posetili, a mnogi među njima su poželeli da se ovde vrate, o čemu svedoči više hiljada vikend-kuća.

Zorica Atić, dipl. istoričar umetnosti

direktor Centra za kulturu Grocka

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Izvor: avantartmagazin.com

______________________________________________________________________________

MAČJA STRAŽA…

tamoiovde-logo

Mačja straža: Blago carskog muzeja Ermitaž čuva 70 mačaka!

Jedna kineska poslovica kaže „Nije važno kakve je boje mačka, važno je da lovi miševe“… Upravo zbog toga sedamdeset mačaka živi i radi u jednom od najpoznatijih muzeja sveta.

14729159_1224865547536380_3730611967462675330_nVeć vekovima strani gosti su u Sankt Peterburgu navikli da se, pored remek dela u muzeju Ermitaž, dive i mačkama koje se slobodno šetaju po zdanju i love glodare. O neprocenjivom umetničkom blagu sanktpeterburškog Ermitaža brine ovaj “specijalani odred” mačaka.

„Naše mačke su poznate koliko i izložene kolekcije“, izjavila je Irina Popovec, koja je zadužena za oko 70 mačaka koje žive pretežno u podrumu muzeja.

Ispod veličanstvenih dvorana Ermitaža ispunjenih blagom ovog sveta, vijugaju hodnici podrumskih prostorija. U tim podzemnim odajama, ispod Da Vinčija, Rembranta, Van Goga, Pikasa, dijamanata, egipatskih pergamenata, grčkih kipova, žive mačke Ermitaža koje se brinu o tome da se prostorijama muzeja ne zapate miševi i pacovi. Možda deluje rizično gajiti toliki broj mačaka tik uz najdragocenija umetnička blaga, ali u Sankt Peterburgu, mačke čuvari se tretiraju kao pravo plemstvo. One imaju čak i radne knjižice s fotografijama, a osoblje muzeja kaže da ne može bez njihove pomoći.

14666204_1224866820869586_7997614999057744715_nPrema mačkama u Sankt Peterburgu imaju poseban odnos — pre 11 godina lokalna umetnička kolonija proglasila je 8. jun za Dan gradskih mačaka. Od tada se praznik obeležava svake godine. Međutim, dok neke mačke uživaju u kućnim udobnostima, druge su zaposlene. Saznali smo kako žive i rade najpoznatije mačke Sankt Peterburga, „zaposlene“ u Ermitažu.

Njihova priča započinje oko 1745. godine kad je carica Elizabeta I, kći Petra Velikog, naredila da se ‘u Kazanju pronađu najbolje mačke, najveće, spremne loviti miševe’ te da ih pošalju na dvor. Krajem 18. veka, u vreme carice Katarine II, poznatije kao Katarine Velike, dlakave su čuvarke nazivali ‘mačkama Zimskog dvorca’ i bile su njihovi službeni stanari. Tokom opsade Lenjingrada od leta 1941. do januara 1944. navodno je izgladnelo stanovništvo bilo prisiljeno pojesti sve domaće životinje u gradu pa su tako nestale i carske mačke.

Populacija je obnovljena nakon 2. svetskog rata kad su u grad vozom dovezene mačke pokupljene iz cele Rusije. Šezdesetih su se godina toliko razmnožile u Ermitažu da je uprava odlučila da ih se reši, no kad su se nekoliko godina posle namnožili pacovi koji su uništavali sve živo i neživo, još jednom su ‘pozvali’ mačke u pomoć.

Premda borave samo u podrumu, mačja straža nema pristupa u 1000 dvorana muzeja u kojima je izloženo više od 60.000 umetničkih dela, no uprava smatra da je njihova prisutnost dovoljna da glodare drži podalje od umetnina.

ROMANOVI SU ZNALI – GDE MAČKE NEMA MIŠEVI KOLO VODE

14650717_1224865217536413_5557412626108573126_nErmitaž predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj istoriji i kulturi. Njegova ogromna zbirka je izložena u 6 zgrada na obali reke Neve, s tim što je glavna zgrada Zimski dvorac, koji je nekada bio zvanična rezidencija ruskih careva (od 1732. do 1917. godine).

U više od 350 sala izloženo je 60.000 eksponata. Istorija „mačaka čuvara“ počela je za vreme vladavine Jelisavete I Petrovne (1741-1762), ćerke Petra Velikog. Kada je stupila na ruski tron, u Zimskom dvorcu se nakotio ogroman broj glodara. Carica, kao i većina drugih ljudi, nije podnosila repata siva stvorenja. A kada je shvatila da se glodari šetaju čak i po njenim privatnim odajama, izdala je naredbu da u Kazanju u Tatarstanu treba naći što je moguće veće mačore, iskusne lovce na miševe i pacove, koje će u dvorac doneti jedan od zaposlenih, a potom će ta osoba brinuti o tome da li životinje obavljaju dužnost koja im je poverena.

Sledeća na ruski tron došla je Katarina Velika, a tradicija mačaka čuvara je nastavljena. Ova carica je zaslužna za osnivanje Ermitaža 1764. godine, koji je za javnost otvoren 6 godina kasnije. U svim istorijskim zgradama, uključujući i Zimski dvorac, mačke su živele svih proteklih vekova. Svoje vreme nesreće doživele su jedino za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada nazivao Sankt Peterburg. Opsada se dogodila za vreme Drugog svetskog rata i trajala je 900 dana. Mnogi žitelji ovog grada umrli su od gladi, pa ne čudi što je ista sudbina zadesila i krznene čuvare.

14522848_1224865917536343_2395391356351408841_nZvanična promena položaja dvorskih mačaka dogodila se posle revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza. Tada su ove životinje izgubile povlašćen položaj i za njih se više nisu izdvajala posebna sredstva iz državne kase. Međutim, mnogobrojni ljubitelji životinja i zaposleni u Ermitažu nastavili su da brinu o njima, hraneći ih, brinući o njihovom zdravlju i starajući se da njihovim četvoronožnim čuvarima život bude što lagodniji.

Ovu ekipu repatih čuvara čine uglavnom obične ulične mačke, a kao i u carsko doba odnosi u njihovoj zajednici počivaju na strogoj hijerarhiji. Mačke se dele u sledeće slojeve: aristokratija, srednji sloj i niži sloj. Svaka grupa zadužena je za određeni deo zgrade.

U samom muzeju nikada ne sme da boravi više od 50-60 mačaka, i to ne zato što se veći broj ne bi mogao nahraniti i smestiti. Naime, radnici muzeja ustanovili su da ako broj mačaka pređe 60, one počinju da se bore između sebe i zanemaruju svoje obaveze. Zbog toga muzej povremeno mora da potraži ljude koji bi pristali da usvoje višak mačaka.

Muzej ima posebne podrumske prostorije gde se čuva hrana za mačke i mesto gde se one smeštaju kada se razbole. U blizini muzeja postavljeni su saobraćajni znakovi koji vozače upozoravaju da su mačke u blizini, kako bi bili oprezniji i usporili. Nažalost, pogibija u saobraćajnim nezgodama najčešći je uzrok smrti mačaka iz Ermitaža.

MAČKE KOJE IMAJU SVOJU LIČNU KARTU I PORTRETE

14681630_1224866044202997_1103945842346000760_nSredinom prošlog veka broj mačaka otrgao se kontroli. Pošto je samo mali broj njih bio sterilisan, muzej je u jednom periodu bio preplavljen mladuncima. Nešto je trebalo preduzeti. Višak mačaka je „preseljen“ u obližnja polja, a nadležni u čuvenom muzeju, naučeni prethodnom greškom okrenuli su novi list. Nastavili su da prihvataju neuhranjene i nezbrinute mačke, ali su i započeli program sterilizacije, a samo su retki primerci ostavljani plodnim.

Zvanično, u muzeju živi 50 mačaka, ali kruže priče da ih ima mnogo više. Tih 50 „zvaničnih“ muzejskih čuvara imaju neku vrstu lične karte sa upisanim podacima o starosti, zdravstvenom stanju, osnovnim karakteristikama i fotografijom. Mačke koje su višak, poklanjaju se zainteresovanima. Njih je uvek mnogo, pa postoji lista čekanja jer građani iz cele Rusije, a ne samo Sankt Peterburga, žele da budu vlasnici kućnog ljubimca kojima ima potvrdu da potiče iz čuvenog Ermitaža. Nije im bitno to što ove mačke uglavnom nisu rasne, bitno je da potiču iz odaja muzeja koji danas čuva jedno od najvećih istorijsko-umetničkih blaga, a kojim su nekada hodali ruski carevi i carice.

Muzejski radnici ne poklanjaju životinje odmah. Oni prvo proveravaju buduće vlasnike, razgovaraju sa njima. Ako vlasnik i životinja ne mogu da nađu zajednički jezik, mačka se vraća nazad u muzej.

Radni dan muzejskog mačka

14729183_1224866400869628_1167821072252458453_nU podrumu Ermitaža živi pedesetak mačaka. One često šetaju napolju ili se „sunčaju“ na klupama pored muzeja, međutim nemaju pristup eksponatima — tamo je životinjama ulaz zabranjen.

„One su razmažene i nežne životinje različitog tipa. Ima onih koje žele da žive zajedno, koje žive u malim porodicama. Ima onih koje žele da komuniciraju, koje se šetaju po dvorištu, a ima i onih koje žele da ih usvoje. One aktivno jure u dvorište Zimskog dvorca. Neke jednostavno vole da se opuste i, na primer, leti se sunčaju duž obale“, izjavila je viši naučni saradnik muzeja Marija Haltunen.

Marija je portparol mačaka Ermitaža. Istina, takva dužnost ne postoji, ali pre 20 godina ona je počela da hrani životinje koje žive u podrumima muzeja i to i dalje radi.

„Tada nam je menza ljubazno davala ostatke hrane i mi smo se spuštali u podrum. Hranjenje i provera životinja oduzimala je do 2 časa dnevno! Vremenom su nam dodelili prostoriju, a zatim tu uveli i vodu. Kasnije su se pojavili i volonteri. Sada o nama čak pišu i knjige“, dodala je Marija.

Danas mačke Ermitaža uživaju u životu. Njih hrane nekoliko puta dnevno. Životinje već znaju vreme obroka i unapred zauzimaju mesta pored posuda za hranu. Novac za hranu daju radnici muzeja, a mačke, takođe, sponzoriše i velika firma za proizvodnju hrane za domaće životinje.

„Radni‘ dan mačke svodi se na to da ona jednostavno postoji, da se šeta, da obilazi okolinu i da se odmara. To, naravno, izgleda pomalo isprazno, ali suština je u tome da obilazeći podrume one ostavljaju karakterističan miris koji osete miševi. Mačke su idealna preventivna mera u borbi sa glodarima“, rekla je Marija.

U Ermitaž kod mačaka
„Mačke Ermitaža“ dobro su poznate turistima kojih oko 3 miliona godišnje poseti muzej. Zato muzejske suvenirnice nude magnetiće, beležnice i razglednice s mačjim likovima, a jednom u godinu muzej priređuje „svečanost mačaka“ koje imaju i svoju internetsku stranicu putem koje Sanktpeterburžani mogu usvojiti mačku iz bivšeg carskoga grada. „Velika je čast udomiti jednu macu iz Ermitaža“, istakla je Irina, prenosi AFP.

14729263_1224866777536257_2532735767845023741_nMačke Ermitaža vremenom su postale jedna od znamenitosti Sankt Peterburga. Neki turisti specijalno dolaze u muzej da bi videli životinje ili da bi se fotografisali sa njima. Ponekad ovde organizuju i specijalne ekskurzije na molbu školskih ustanova.

„Društvo kreativnosti mladih nam je pre nekoliko godina poslala poklone. Oni su napravili dekorativne jastuke za mačke. Kao odgovor na to mačke su im uputile zvanično pismo na memorandumu Ermitaža, u kojem su im se zahvalile na poklonu i rekle da su jastuci toliko lepi da neće spavati na njima, već će ih izložiti i uživati u njima. I zato oni sada vise“, ispričala je Marija.

Muzej čak jednom godišnje obeležava dan „Mačke iz Ermitaža“, kojim se odaje počast krznenoj armiji čuvara. Članovi te armije ovekovečeni su na poznatim portretima koje je izradio umetnik Eldar Zakirov. Digitalne ilustracije izrađene su tako da liče na portrete naslikane klasičnom tehnikom ulja na platnu, a naručene su od strane „Hermitage Magazine“.

Pre godinu dana muzej je predstavio aplikaciju, audio vodič ‘Mačke u Ermitažu’ o prošlosti mačaka uopšteno, a onda i u muzeju, koji možete skinuti preko ovog linka:

https://itunes.apple.com/ru/app/hermitage-museum/id880561085 .

Izvor: HIZU Planeta

__________________________________________________________________________________

MAGIČNA SVETA ZEMLJA -TIBET…

tamoiovde-logo

Spektakularni budistički manastiri i iskreni osmesi nomada, snežne planine, uspavana jezera i jasno plavo nebo – ovo je Tibet, magična sveta zemlja.

86424_mont-everest_af

Mont Everest se nalazi izmedju Nepala i Tibeta

Smešten na jugozapadnoj granici Kine sa Nepalom, Tibet zahvata površinu od 1.2 miliona km2. Prosečna visina ove visoravni je oko 4900m, te ne čudi podatak da se ovde nalazi oko 50 planinskih vrhova viših od sedam hiljada metara s dominantnim Mont Everestom, poznatim kao “Krov sveta” i “Sveti dom bogova”.

 

U istoriji Tibet se pojavio u VII veku kao ujedinjeno kraljevstvo, ali se ubrzo podelio na nekoliko teritorija. Ova velika visoravan predstavlja tradicionalnu postojbinu Tibetanaca, koji su preuzeli budizam od Indijaca. Do 1950. godine Tibet je bio nezavisna država na čelu sa Dalaj Lamom.

106796_zhondian--mulligan-stu_afNakon kraćeg oružanog sukoba godinu dana kasnije pripojen je Narodnoj Republici Kini. Danas, Kina upravlja zapadnim i centralnim Tibetom kao Tibetanskom autonomnom oblašću dok su istočni delovi visoravni deo provincija Sičuan i Ćinghaj.

Za vreme Mao Cedungove vladavine u Kini sproveden je teror nad stanovništvom Tibeta. Došlo je do uništavanja kuturnog nasleđa – budističkih manastira, svetilišta pa čak i do pokolja nad budističkim sveštenstvom i monasima.

Neki izvori napominju da je u ovom periodu stradalo više od 1.2 miliona Tibetanaca! Do liberalizacije režima došlo je osamdesetih godina XX veka, što je Tibetu vratilo religijsku slobodu.

53907_dsc32851284353632_gfPored bogate istorije, avanturisti posećuju ovu daleku zemlju i zbog prirodnih lepota. Ušuškana među stoletnim šumama, poput bisera nižu se prostana jezera. Neka od njih nalaze se veoma visoko, a najviše je jezero Gegri Nor smešteno na 5.627m nadmorske visine.

Prilikom posete ovom dalekom prostranstvu obavezno probajte tradicionalnu kuhinju koja se temelji na pečenom ječmu, mesu od jaka i tibetanskom čaju. Uživajte u pogledu na prelepu bivšu rezidenciju Dalaj Lame, palatu Potala i letnju rezidenciju Norbulingka koje su pod zaštitiom UNESCO-a.

Zanimljivo je da je Tibet sa ostatkom Kine spojen železnicom na kojoj se nalazi najviša stanica na svetu, te ovu vožnju “kroz oblake” niko ne zaboravlja! Tibet je svakako visoravan prirodnih čuda i fenomena, riznica kulturnih relikvija i odredište za avanturu života!

J. Мirković

Izvor: superodmor.rs- 21. 01. 2016.

__________________________________________________________________________________

PLOČNIK, ARHEOLOŠKI LOKALITET VINČANSKE KULTURE…

tamoiovde-logo

Pločnik

Pločnik je arheološki lokalitet Vinčanske kulture u istoimenom selu kraj obale Toplice, nedaleko od Prokuplja. Pločnik je lokalitet s bogatim kulturnim slojem i kontinuitetom naseljavanja, od samih početaka vinčanske kulture. Analizama ugljenikovog izotopa dobijeni granični datumi idu od 5300/5200. do 4600. godina pre nove ere. Kompleks naselja iz mlađeg kamenog doba se prostire na površini od oko 110 hektara, a otkrića iz prve decenije XXI veka ukazuju da je reč o najstarijem metalurškom centru na svetu.

plocnikLokalitet

Lokalitet je otkriven prilikom izgradnje pruge 1927. godine, kada je pronađena jedna ostava bakarnih predmeta. Neolitsko naselje je otkrio Miodrag Grbić, tadašnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu, koji je vršio arheološka istraživanja na trasi pruge Prokuplje-Kuršumlija. Samo naselje je činilo nekoliko celina, koje su se prostirale na površini, od oko 110 hektara, ograničenoj sa tri strane vodotokovima (Toplicom sa juga, Backom rekom sa istoka i Paljevskom rekom sa zapada).

Poljoprivreda i stočarstvo su jedne od glavnih privrednih grana u životima neolitskih stanovnika Pločnika. Za ovaj period karakteristični su i lov i ribolov, kao i sakupljanje divljih biljaka. Koristili su razne materijale u proizvodnji svakodnevnih predmeta.

plocnik-figurinePronađeni su predmeti od kosti, roga životinja, okresanog i glačanog kamena, školjki, bakra, ali je ipak najveći procenat onih od keramike (neki stručnjaci neolit nazivaju i dobom gline). Najbrojniji su ostaci keramičkih posuda čija je funkcija raznovrsna, ali ima i tegova za razboj, za ribarske mreže, nakita, pršljenaka, glačalica i drugih artefakata.

Najatraktivniji predmeti od gline su verovatno oni koji su služili u ritualne svrhe – žrtvenici, ritualne posude, figurine – antropomorfne, zoomorfne ili kombinovane (sa odlikama i ljudi i životinja). Zanimljiv je nalaz glave keramičke figurine velikih dimenzija. Njena visina je oko 30 cm, tako da se pretpostavlja da bi u punoj veličini, pod uslovom da predstavlja celu ljudsku figuru, bila visine 150-160 cm.

Lokalitet Pločnik je značajan i po pronađenim ostacima keramike i primercima figuralne plastike.

Metalurški centar

plocnikJoš od najranijih istraživanja, Pločnik je poznat u evropskoj arheologiji po značajnom metalurškom sadržaju. Tokom ranijih istraživanja, pronađene su četiri ostave, sa oko 50 predmeta od bakra. Novim istraživanjima pronađeno je još bakarnih predmeta. Repertoar je izrazito širok – sekire, dleta, igle, narukvice, komad bakarnog lima, pa čak i ingot (polugotov proizvod koji je uglavnom spremljen za transport i izradu predmeta na nekom drugom mestu).

U Pločniku su tokom ranijih istraživanja, pored bakarni predmeta, pronađene i rude azurit i malahit, koje se tope na 700°C i iz kojih se dobija bakar. Ranije su se ovi nalazi tumačili slučajnim ukopavanjem u arheološki sloj koji odgovara neolitu. Istraživanja vođena od 1996. do 2008. godine, kojima su rukovodili arheolozi Dušan Šljivar i Julka Kuzmanović-Cvetković, kustos Narodnog muzeja Toplice, dokazali su da nalazi nisu slučajno dospeli u neolitski sloj.

Njihov tim je tokom 2007. i 2008. godine pronašao dve zemljane peći kvadratnog oblika, za koje se pretpostavlja da su služile za topljenje metala. Peći su smeštene unutar većih građevina, a uz njih su otkrivene i duvaljke napravljene od pečene zemlje. Pored njih su pronađeni bakarni limovi, koji ukazuju da je tu obavljana proizvodnja bakra. Otkrivene su i rupe dubine 2.5 i prečnika 8 metara u kojima nije pronađen arheološki materijal. Smatra se da su u pitanju tzv. metalurške jame, a u njima su pronađeni pepeo i gar, koji nastaju usled sagorevanja na visokim temperaturama, na osnovu čijeg sastava se može zaključiti da se na tom mestu topio bakar.

272484_101429s2_origh

Metalni predmet

Dosadašnjim istraživanjima još uvek nisu pronađeni korišćeni kalupi, odbačena šljaka, kao ni rudnici iz kojih je dobijana ruda. Ležišta azurita i malahita postoje oko Toplice, Kosanice i Banjske reke u blizini Pločnika, a pretpostavlja se da su neka od njih otkrili stanovnici ovog naselja u potrazi za kamenom pogodnim za obradu.

Otkriće metalurških peći u Pločniku, menja dosadašnja shvatanja o početku ljudskog rudarstva i metalurgije. Sam Pločnik, kao središte južnovinčanske kulture, postao je najstariji metalurški, a samim tim i industrijski centar, pronađen na svetu. 

„Sve ovo nesumnjivo dokazuje da je ljudska civilizacija ovog područja proizvodila metal u 5. milenijumu p.n.e.“, kaže arheolog Dušan Šljivar.

Pre toga se smatralo da je Bakarno doba počelo oko 4. milenijuma p.n.e u jugoistočnoj Evropi i na Bliskom Istoku. Pločnik je deo vinčanske kulture, najveće evropske praistorijske civilizacije, koja je cvetala u današnjoj Srbiji između 6. i 3. milenijuma p.n.e.

Izvor:arheo-amateri.rs

________________________________________________________________________________