DRŽI ME ČVRSTO…

Ovo je pesma jedne košulje,
zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu štipaljku, i glasi:

Foto ilustracija: Bora*S

Držiš me na ovoj ljuljašci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu.
Zahvaljujući tebi moći ću malo da se našalim sa stokom i živinom u ovom dvorištu.
Nadimaću se.

Raskopčaću svu dugmad na svom platnenom telu.
Celo prepodne biću zastava koja rukavima šamara vetar i miriše na sapunicu i nebo.

Drži me čvrsto, ali nemoj da mi zavidiš. Mene popodne peglaju.

Novi Sad, 1954.

Miroslav Antić


 

MAESTRALNA DELA SAMOUKIH SLIKARA…

tamoiovde-logo

Opštinu Kovačica, likovni kritičari i zaljubljenici u umetnost, dugi niz godina nazivaju mekom naivnog stvaralaštva. Razlozi su opravdani, jer se upravo u Kovačici nikla maestralna dela samoukih slikara.

Martin Paluška-Zima, ulje na platnu

Godina 1939. smatra se godinom rođenja slikarstva naive u Kovačici. Prvi su svoj talenat ispoljili na platnu Martin Paluška i Jan Sokol. Narednih decenija pridružuju im se Mihal Bireš, Vladimir Boboš, Jan Garaj, Jan Knjazovic, braća Venjarski, Martin Jonaš, Zuzana Halupova, kao i mnogi drugi.

Vladimir Boboš-Slovačka mlada, ulje na platnu

Galerija seljaka slikara osnovana je u Kovačici,15.maja 1955. godine, u okviru Doma kuzlture „3. oktobar“. Upravo tada su se doajeni slikarstva međusobno dogovorili da će godišnje, po jednu svoju sliku, donirati Galeriji, i na taj način osnovati galerijski fond slika. Uprava Doma kulture obavezala se da će Galeriji ustupiti prostor na prvom spratu svog zdanja. Vremenom je stvoren pozamašan broj dela.

Prvih godina svog postojanja, Galerija je bila bez osoblja i funkcionisala je na amaterskom nivou, da bi nakon saradnje sa Narodnim muzejem u Pančevu, počela sa svojim profesionalnim radom.

Galerija naivne umetnosti od januara 2009. godine posluje kao samostalna ustanova.

Pavel Hajko-I ribar nekad uhvati zlatnu ribicu, ulje na platnu

Danas ima sopstvenu zgradu, okruženu ateljeima i raspolaže sa bogatim fondom slika. Godišnje organizuje različite kulturne događaje, među kojima se ističe tradicionalna izložba najnovijih reprezentativnih dela savremenih samoukih slikara pod  nazivom “Kovačički oktobar“.

Motivi na slikama su raznovrsni, karakterišu ih nostalgične i idilične teme prošlosti, života na ulicama,ribara, seoskih dvorišta, radova na njivi, banatskih plodova, folklornih i crkvenih običaja, pa i ambijentalni prikaz seoskih soba sa starim ćilimima i predmetima karakterističnim za prošla vremena.

Pavel Hajko-Borba lisice i petla, ulje na platnu

Prvenstveni cilj Galerije naivne umetnosti ogleda se u očuvanju i prezentovanju nadaleko poznate kovačičke naive.

Marija Varga, Predah, ulje na platnu

Jan Baćur, Na putu sa bundevama, ulje na platnu

Nataša Knjazovic, Slatki snovi, ulje na platnu

Pavel Lacko, Povratak iz škole, ulje na platnu

Ana Knjazovic, Žetva, ulje na platnu

Marina Petrik-Seoska idila, kombinovana tehnika

Pavel Hrk-Poljski put, ulje na platnu

Juraj Lavroš-Odlazak kući, ulje na platnu

Pavel Ljavroš-Zamišljena, ulje na platnu

Marina Petrik-Suncokreti, kombinovana tehnika

Jan Knjazovic-Igra uz kontrabas, ulje na platnu

Ana Lenhart-Odmor kraj đerma, intzarzija od furnira

Ana Kotvaš-Tikvice, ulje na platnu

Jozef Hajvar- Prevoz ogreva, ulje na platnu

Mihal Povolni-Deda, ulje na platnu

Jan Strakušek-Pastirska plata, ulje na platnu

Izvor: Katalog 2020, samouki slikari Kovačice 1955-2020. Izdavač Galerija naivne umetnosti Kovačica


Za TAMOiOVDE priredio Bora*S


 

UMETNOST OD KONCA…

tamoiovde-logo

Umetnica Kumi Yamashita pravi divne portrete od konca, koji mota oko špenadli koje su prikačene za drvenu ploču.

Rođena je u Japanu, a sad radi i živi u New York-u. 

Dobitnica je mnogih svetskih nagrada i priznanja u sferi umetnosti.

Njena strpljivost u radu se očitava sa svakim končićem koji je strpljivo postavljala na odgovarajuće mesto.

 

Izvor: otkacenaplaneta


 

TRI VEKA PIVARSTVA…

tamoiovde-logo

Izložba Muzeja nauke i tehnike „Tri veka pivarstva u Beogradu“ o nastanku i razvoju pivarstva  otvorena je u Galeriji 51  (Skenderbegova 51), u Beogradu od 13. novembra 2019.

Foto: Moja Srbija

Zainteresovani posetioci imaju priliku da istu razgledaju do februara 2020. godine, svakog dana, osim ponedeljka.

Cena ulaznice je 200 RSD.

Priredio: Bora*S


TRI VEKA PIVARSTVA U BEOGRADU

GALERIJA 51, MUZEJA NAUKE I TEHNIKE – BEOGRAD

Muzej nauke i tehnike predstavlja izložbu Tri veka pivarstva u Beogradu, kustosa Nenada Lukića, posvećenu nastanku i razvoju pivarstva u Beogradu.

Ove godine navršavaju se tri puna veka od otvaranja prvih pivnica i ručnih pivara u Beogradu.

Beogradska industrija piva-BIP, proslavila je 180 godina postojanja, i još uvek je zaštitno ime pivarstva u Beogradu.

Pogon BIP-a na Mostaru je danas najstariji i jedini preostali industrijski kompleks u Beogradu u kome se još uvek odvija proizvodnja.

Katalogom izložbe i kroz izložbene panoe, autentičnim eksponatima, kao i dodatnim materijalom prikazan je razvoj pivarstva u Beogradu, od početka 18. veka,  kada se u njemu otvaraju prve ručne pivare, pa sve do današnjih mini pivara.

Posetioci izložbe će saznati koje su to bile poznate  beogradske pivnice u kojima se prevashodno konzumiralo pivo. Isto tako, saznaće koje su to značajne ličnosti važne za razvoj, ne samo pivarske industrije, već i srpskog društva u celini, kao što su familije Vajfert i Bajloni.

Posetioci će između ostalog moći da vide ručni aparat za pečatiranje čepova burića Vajfertove pivare, kako izgleda zlatna medalja koju je osvojila Parna pivara Ignjat Bajloni i sinovi na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, staru vatrogasnu pumpu koja je korišćena u Vajfertovoj pivari za prevenciju od požara, kolekciju BIP-ovih etiketa i krigli, BIP-ov marketinški materijal, tehnološku šemu proizvodnje piva, korporativni dokumentarni film o BIP-u iz 1970, televizijski prilog o prvom punjenju piva u limenke u SFRJ iz 1972, pivarski sitni mobilijar nekoliko savremenih mini pivara i dr.

Izvor:muzejnt.rs


LICIDERSKO SRCE…

tamoiovde-logo

Licideri vas zovu na novogodišnje vašare: Liciderski zanat je jedan od najstarijih, a evo i kad je stigao u Srbiju

Licideri su se i ove godine potrudili da novogodišnju čaroliju na ulicama naših gradova upotpune šarenilom svojih liciderskih tezgi!

Neki njihovi slatkiši lepi su i namenjeni samo za gledanje, a neki bogami vrlo ukusni. Ljudi liciderska srca i lizalice najčešće kupuju kao suvenir, da okače kao ukras oko vrata ili na zid.

Licidarski zanat ranije je bio veoma rasprostranjen u našim krajevima. Vašari su bili glavni dani za licidare, ali su imali i svoje radnje. Evo odakle potiče jedan od mnogima najdražih zanata.

Najpoznatiji liciderski kolač je svakako onaj u obliku srca tj. licidersko srce.

Ono nije namenjeno za jelo jer sadrži pored brašna i gips (da bi bilo lepše i čvršće). To srce pored raznih ukrasa ima i malo ogledalo.

Njega su momci poklanjaju devojkama na vašarima kao znak simpatije.


Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začini čine osnovni sastav mednog testa, od kojeg se prave licitarski (liciderski) kolači, a zanatlije koji ih prave su licitari. Još u starom Egiptu su postojale velike radionice u kojima su se pravili obredni medeni kolači.

Prilikom arheoloških iskopavanja piramida, uz sarkofage su se često mogli naći i medenjaci, kao i kalupi za njihovu izradu. Kalupi su bili različitih oblika – životinja, čovek, oružje…

Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.

Šta znači reč licider odn. licidar ili licitar?

Reč licitar dolazi od austro-nemačke reči Lebzelter, ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač. Najveći vrhunac licitarskog zanata je bio u doba Austrougarske monarhije.

Veliki broj zanatlija, medokolačara, bavio se ovim poslom koji iziskuje mnogo umešnosti, vremena i truda. Svaki primerak licitarskog kolača, bilo da je on u obliku životinje, čoveka ili srca, unikatan je, jer se svaki kolač ukrašava ručno i nikada nema dva ista primerka.

Kada je ovaj zanat stigao u Srbiju?

U Srbiji se, osim u Beogradu, ovaj zanat javlja tek u drugoj polovini 19. veka. I to kao voskarsko-liciderski. Praktično je prenet iz Vojvodine gde je bio razvijen u 18. veku.

Ova dva veoma različita zanata i po materijalima i po alatima su spojeni potrebama tržišta – tražnje tj. tražnja je bila mala pa su zanatlije bile primorane da se bave sa oba zanata. Interesantno je da su se licidarskim zanatom bavili Nemci, a Srbi voskarskim.

Danas se u Beogradu nalazi jedina stara bombondžijska radnja koja se bavi proizvodnjom licidarskih slatkiša.

Od Katarina – December 22, 20190600

Izvor: Zanati u Požarevcu krajem 19. i početkom 20. veka, Danica Đorđević

Izvor: opanak.rs/

 


TAMOiOVDE FotoPlus

Foto by Bora*Skrajem novembra u Kragujevcu


 

NAČIN VAJANJA OVOG SVETA…

tamoiovde-logo

     „ II  Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.   

Foto ilustracija: Bora*S   

      III  I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV  Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.  

      Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

     VII  Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

    VIII  U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

    IX  Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

    XI  Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

     XVI  Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”

Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)