TAJNA RUSKE KIKE…

tamoiovde-logo

U našoj kosi se čuva tanana energija. To se može lako osetiti. Svaki čovek se posle šišanja oseća nekako nov, ne samo spolja, već i iznutra.

U svim narodima i kulturama sveta je postojalo mnoštvo običaja i obreda vezanih za kosu. U Rusiji i Indiji su žene oduvek plele kosu u kike. Smatralo se da tako žene skupljaju energiju. Ponekad se kika rasplitala, da bi se ispunio prostor nakupljenom blagodatnom energijom.

Za žene je duga kosa izvor opčinjavajuće snage, a takođe, zalog zaštite. Kod Slovena je postojalo verovanje, da je snaga veštice smeštena u njenoj kosi. Reč „ведьма“ (veštica, figurativno rospija, oštrokonđa) potiče od reči „ведать“ , odnosno „znati“. Negativnu konotaciju je ta reč dobila skoro. I danas se veštice, čarobnjaci, magovi predstavljaju sa dugom kosom.

Devojke su ukrašavale kike trakama, a žene su vezivale marame. Do udaje su devojke nosile jednu kiku. Uoči svadbe, na devojačko veče drugarice su mladoj, plačući, valjda zbog zavisti, plele dve kike. Upravo su udate žene u Rusiji nosile dve kike. Skupljale su ih i vezivale trakom, da bi lakše stavljale ukras za glavu. Od momenta stupanja u brak, niko, osim muža, više nije mogao videti kike.

Devojčicama su pleli kike strogo u pravcu kičme, jer po mišljenju predaka, kika je služila da preko kičmenog stuba ispuni čoveka životnom snagom. Nije slučajno, što su pri udaji ženama pleli dve kike: jedna je napajala životom nju, a druga buduće potomstvo.

Češljanje kose je bilo kao ritual, jer se u toku procedure mogla dodirnuti životna energija čoveka. Da bi se obnovila izgubljena u toku dana životna snaga, trebalo je proći češljem po kosi najmanje 40 puta.

Za žene je kosa bila simbol časti, kao što je za muškarce brada. Povući devojku za kiku je značilo uvredu, da ne govorimo o odsecanju.

Kika debljine ruke je bila mera ženske lepote u Rusiji.

Zdrava i sjajna kosa je bolje govorila o budućoj ženi nego laskave reči provodadžije. Na žalost, nisu se sve lepotice mogle pohvaliti debelim dugim kikama. Zato su pribegavale maloj obmani, uplitale su u svoje kike dlake iz konjskog repa. Šta da se radi, trebalo se udati!

Na ruskom se kosa kaže волосы, a kika se kaže коса.

Izvor:ruskikutak

_______________________________________________________________________________________

 

 

Advertisements

MAJKA OTADŽBINA ZOVE…

tamoiovde-logo

Spomenik “Majka otadžbina zove” – Volgograd, Rusija

Na Mamajev Kurgan brdu iznad ruskog grada Volgograda (nekadašnji Staljingrad), uzdiže se jedna od najvećih statua na svetu – čuvena Majka otadžbina zove, podignuta u znak sećanja na legendarnu Staljingradsku bitku. Smatrala se najvećom građevinom na svetu, a danas je zvanično “sedmo čudo Rusije”.

Davne 1967. godine, kada je završena nakon osam godina izgradnje, proglašena je čak za najvišu građevinu na svetu, koja je tada bila poslednja tzv. nereligijska statua koja je smatrana najvišom. Od tada njena okolina postala je cilj brojnih turista i poštovaoca sećanja na bolne uspomene iz Drugog svetskog rata, ali i na slavu nekadašnjeg SSSR.

Statua je visoka 52 metra, a recimo sam mač “kog u ruci drži žena” dugačak je čak 33 metra. Kompleks je projektovao ruski arhitekta Nikolaj Nikitin, ali je autor skulpture čuveni vajar Jevgenij Vučetič, umetnik srpskog porekla (Jevgenijev otac Viktor bio je rodom Srbin iz Crne Gore). 

Zbog svog karakterističnog izgleda, tj. neobičnog stava sa mačem u desnoj ruci podignutim u vis, skulpturu smatraju inžinjerski jednom od najsloženijih. Statua je nešto malo niža od poznatijeg Kipa slobode u Njujorku, ali je zato duplo viša od statue Isusa iznad Rio de Žaneira. Majka otadžbina zove je sa postoljem visoka impozantnih 87 metara. Od vrha brda Mamajev Kurgana, pa sve do podnožja sahranjeni su poginuli borci u Staljingradskoj bici. Memorijalnim kompleksom dominira statua koja je uspomena na 34.505 vojnika stradalih za oslobođenje pomenutog sovjetskog grada.

Do statue vodi 200 granitnih stepenika koji su simbol 200 dana krvave borbe, a pored je smešteno i 35 spomen granitnih ploča na heroje Sovjetskog Saveza. Pamti se da je izgradnja statue bila vrlo složena, da je utrošeno oko 5500 tona betona i oko 24000 tona gvožđa. Temelji su ojačani nanošenjem oko 150.000 tona zemlje. Takozvani kostur od armiranog gvožđa koji je “srž skulpture”, pridržava se zategnutim sajlama koje su smeštene unutar statue, a svaka od tih sajli težila je oko 60 tona. 

Iako se motiv “žene koja pokretom mačem poziva u boj” nalazi na daleko čuvenijoj Trijumfalnoj kapiji u Parizu, i to u okviru skulpturalne alegorije pod nazivom Marseljeza, pretpostavke su da je statua kod Volgograda kao inspiraciju imala legendarnu antičku skulpturu Nike sa Samotrake – boginje pobede.

Izvor: Dnevna doza geografije

____________________________________________________________________________________________

 

GLAVNA ŽELEZNIČKA STANICA OTIŠLA U ISTORIJU…

 tamoiovde-logo

Glavna železnička stanica otišla u istoriju, vozovi sa Prokopa

Od 1. jula za sve vozove u međunarodnom i unutrašnjem putničkom železničkom saobraćaju polazna i dolazna stanica je Beograd Centar u Prokopu. Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd – Budimpešta bio je 30. juna u 21.45 časova.

Foto: Wikimedia

Izuzetak su samo dva para međunarodnih vozova koji saobraćaju između Beograda i Bara, koji su još od 16. juna preusmereni u Železničku stanicu Topčider.

Od 1. jula u stanici Beograd Centar u Prokopu dnevno će saobraćati 195 vozova, i to 16 međunarodnih, 56 lokalnih i daljinskih, 90 vozova na liniji „BG Voza“ između Batajnice i Ovče i 33 voza na liniji „BG Voza“ između Beograd Centra i Resnika.

Po prvi put vozovi će saobraćati između Vršca i centra Beograda, a biće po pet polazaka dnevno.

U saopštenju „Infrastruktura železnice Srbije“ navodi se da je, nakon realizacije velikog broja aktivnosti, i železnička stanica „Vukov spomenik“ u potpunosti pripremljena da od 1. jula kroz nju dnevno prolazi 100 vozova – 90 vozova na liniji „BG Voza“ Batajnica – Ovča i 10 vozova na relaciji Beograd Centar–Vršac.

Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd-Budimpešta bio je 30. juna u 21.45.

Zgrada Železničke stanice u Beogradu, izgrađena 1884. godine, treba da postane Istorijski muzej Srbije.

Tanjug

Izvor:.turistickisvet.com



Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

STUDENICA, SVETA CARSKA LAVRA…

tamoiovde-logo

SVETA CARSKA LAVRA STUDENICA

O manastiru

  Studenica je srednjevekovni manastir u dolini Studenice, leve pritoke Ibra, nedaleko od mesta Ušća, pod planinom Radočelom. Osnovao ga je Stefan Nemanja. Imao je više crkava u dvorištu ovalnog oblika, koje je bilo opkoljeno odbrambenim zidom. Očuvane su tri crkve, a od ostalih građevina ostali su samo temelji ili su potpuno iščezle. Najznačajnija je Nemanjina crkva, sagrađena posle 1183. i posvećena Bogorodici. Kralj Radoslav dozidao je ispred nje veliku spoljnu pripratu.

1.Nemanjina crkva
2. Kraljeva crkva
3. Nikoljača
4. Temelji crkve Sv. Jovana Krstitelja
5. Trpezarija
6. Riznica
7. Konaci
8. Zapadni ulaz – pirg
9. Istočni ulaz


  1. Nemanjina crkva je jednobrodna građevina s jednim kubetom i pripratom. Spolja je u belom mermeru, s bogatim plastičnim ukrasom na pojedinim delovima. Ukras je romanskog stila i najvišeg je umetničkog kvaliteta među našim srednjevekovnim crkvama. Mada je u duhu italijanskih spomenika XII veka, ima i neke analogije sa francuskom umetnošću toga doba. Naročito je usredsređena na četiri portala: zapadni, unutarnji i dva bočna, kao i na trodelnom oltarskom prozoru. Živopis u crkvi potiče iz vremena velikog župana Vukana, 1205. g., što se vidi iz natpisa u kubetu. Naročito se ističu veliko Raspeće i Pričešće u oltaru. Manastir je uživao najveći ugled, a njegov iguman je imao prvo mesto u srpskom Saboru.
  1. Iz doba kralja Milutina je Kraljeva crkva posvećena sv. Joakimu i Ani. Kraljeva crkva je mala, gotovo kvadratne osnove, ima jedno kube. Na oltarskoj apsidi je u kamenu uklesan natpis arhimandrita Jovana iz 1314. g. U unutrašnjosti je sačuvan vanredan živopis u stilu tzv. dvorske škole kralja Milutina.

    3. S kraja XII ili početkom XIII veka je crkva Svetog Nikole. To je skromna jednobrodna građevina bez kubeta, sa ostacima dobrog živopisa iz početka XIII veka.                                                                                                    Od prvobitnih konaka koji su bili oko manastirskog dvorišta očuvani su samo ostaci stare trpezarije koja je imala uzan trem od mermera. Ostali konaci su relativno nove građevine.

Manastir Studenica upisan je u listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESKO-a.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

Značaj manastira Studenice za srpsku prosvetu

izvod iz članka episkopa banatskog Amfilohija Radovića –

Carska lavra Studenička je nazvana, i to s pravom, „majkom, korenom i glavom svetih crkava u Srbiji“. Ona je zaista to i bila i ostala blagodareći svojim svetim ktitorima Simeonu i Savi i svojoj izuzetnoj ulozi u prosveti i kulturi srpskog naroda. Ovo su neki od važnijih aspekata osnova i doprinosa Studenice obrazovanju i kulturnom napredovanju u celini:

1. Studenička prosveta je nezamisliva bez prave vere, blagočešća. Sveti Sava, u svojoj drugoj Studeničkoj besedi, kao i u svim svojim spisima, priziva na veru u Hrista, na držanje njegovih zapovesti, predanja njegovih Apostola i na neodvajanje od crkvenog sabora (= sabranja) preko koga se stremi i dostiže u sjedinjenje mnoštva ljudi bogoizabranih u sjedinjenje Svete Trojice … Očevidno, to je i krajnji cilj zidanja Studenice: da se u njoj kao obitelji i kroz nju – ljudi preobražavaju u „obitelj“ Duha Svetoga. Za studeničke prosvetitelje Simeona i Savu obrazovanje ne znači (kao danas) sticanje znanja nego obnavljanje u nama obraza Trisvetloga Božanstva silom Duha Svetoga. Nastavnik ili „nastavitelj“ je pre svega onaj koji pokazuje pravi put koji vodi u večni život.

Takvog puta je „putevoditeljica“ i „nastavnica“ Presveta Bogorodica, ali i Sveti Sava i ostali svetitelji. Kada Stefan Prvovenčani govori o „vospitaniju“ koje je primio od oca, pod njim podrazumeva celokupno svoje telesno i duhovno uzdizanje i uzrastanje. U istom smislu Teodosije govori za Nemanju da je sinove i kćeri obučio „svetim knjigama“ i blagim običajima. I Domentijan kaže za Svetog Savu da su ga roditelji vaspitavali „u velikoj ljubavi, blagoverju i čistoti“.

Simeon i Sava pre svega uče pravoverju i pokajanju i revnosnom življenju po Bogu. Njihova prosveta je organski vezana za pokajanje, za duhovno-moralno uzdizanje pa tek onda za znanje. U njojličnost prosvetitelja, nastavnika, igra prvorazrednu ulogu, što se pokazalo i na njihovom primeru i njihovom značaju za oblikovanje i obrazovanje srpskog naroda.

Svetitelji uče svojim životom i svojim primerom, ali i svojom smrću i svojim posmrtnim čudotvornim dejstvom. Takvi su bili Simeon i Sava, ali i Simeonov drugi sin Stefan Prvovenčani, monah Simon, u narodu poznati kao „Sveti Kralj“. Naročiti značaj za prosvetu srpskog naroda imale su njihove svete mošti. Preko njih kao ktitora i preko njihovih moštiju Studenica zadržava prvenstvo među srpskim manastirima i među svim srpskim duhovnim centrima.

U neposrednoj vezi sa ličnostima svetih ktitora Studenice i njihovim svetim moštima i njihovom značaju za prosvetu srpskog naroda jeste i studeničko monaško opštežiće, ustojeno po „obrazniku Svetog Save“, kao i studenički sabori i praznici na koje se narod vekovima sakupljao.

Monaško opštežiće kao vekovni studenički način življenja, liturgijska molitvena sabranja unutar manastira, vernost srpskog naroda zavetu Svetog Save da se ne odvaja „od crkvenog sabora“, tj. od liturgijskih sabranja i svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sve to u stvari predstavlja istinsku „dušu“ manastira Studenice. Prvorazredan je značaj manastirskog opštežića i manastirskih sabora i praznika za razvijanje društvene i socijalne svesti srpskog naroda kroz vekove, za razvijanje duha zajedništva, mobarstva, jednakosti u njemu.

Sa tim u vezi je i buđenje, oblikovanje i čuvanje nacionalne svesti srpskog naroda koja je prosto neobjašnjiva bez manastira Studenice. S pravom je još u prošlom veku pisao M. B. Milićević : „Ne videvši Studenice, Srbin ne može imati pojma o prošlosti roda svoga“. Taj značaj manastira Studenice ne proteže se samo na nemanjićki i postnemanjićki period istorije srpskog naroda, nego i na period turskog ropstva, kao i na zbivanja u novijoj srpskoj istoriji, naročito posle velikih Seoba preko Save i Dunava. Grob Svetog Simeona i ćivot Svetog Kralja imali su značenje nacionalnog simvola na svim prostorima do kojih su Srbi dopirali i na kojima su boravili. Radi se o obnovi kultova srpskih vladara i nacionalnih svetitelja. Karađorđe, vožd Prvog srpskog ustanka, itekako je svestan značaja Studenice za buđenje srpskog naroda, kao i Miloš Obrenović posle njega.

5. Poseban značaj za srpsku prosvetu vidi se u pisanoj i prevedenoj književnosti i književnim delima, koja upravo u Studenici ima svoje začetke. Ovde je 1208. godine nastala prva biografija Svetog Simeona, kao i njegova Služba. Napisao ih je sam Sveti Sava. Taj njegov spis postao je nadahnuće studeničkog ktitorskog živopisa. Studenički i Hilandarski tipik, Hilandarska povelja i drugi „obraznici“ ovog simeono-savinskog perioda postaće uzor kasnijim delima slične vrste. U Studenici su tokom vekova pisane i prepisivane mnoge knjige, što naročito važi za Isposnicu Svetog Save. Može se slobodno reći da je srpska pisana reč i književnost potonjih vremena započela sa prvim biografijama Save i Stefana Prvovenčanog i sa Studeničkim tipikom.

Značajan je Studenički zbornik zvani „Otečnik“, prepisan u XV veku. U njemu se pored podvižničko-moralnih pouka nalaze i pravni spisi: Vlastareva sintagma i Dušanov zakonik.

Studenička biblioteka je bila verovatno veoma bogata, ali zbog čestih rušenja i paljenja samog manastira od nje nam je veoma malo sačuvano.

Za srpsku kulturu i prosvetu, naročito na polju neimarstva, od naročitog je značaja studenička arhitektura. Ona u sebi sjedinjuje vizantijsku gradnju sa mramornom odećom i ukrasom romanskih crkava. No, njena plastika nije isključivo romanskog stila, kao što se obično misli, nego ima i vizantijskih elemenata (na primer, lik Bogorodičin u timpanu na reljefu). Studenica tako vezuje organski Rašku i Srpsko primorje sa vizantijskim neimarstvom, postajući nadahnuće ostalim građevinama raške škole, ali i kasnije. U Studenici je građeno i dograđivano ne samo u vreme prvih ktitora, nego i kasnije u vreme Radoslava (priprata), kralja Milutina (divna arhitektura spojena sa živopisom u Kraljevoj crkvi Svetog Joakima i Ane), ali i u XV i XVI veku (sačuvane freske iz 1569. godine). Kao centralna građevina raške stilske grupe crkava, Studenica utiče i na Žiču, Gradac, Dečane, Svete Arhangele u Prizrenu i dr. Sa svojim kulama, sabornim hramom Bogorodice Dobrotvorke i drugim hramovima i paraklisima ona je upečatljivo delovala na svest naroda.

U manastiru je bila zastupljena i primenjena umetnost, čuvana u hramu i bogatoj manastirskoj riznici: sasudi, odežde, relikvijari sa moštima, petohlebnice, plaštanice, stavroteke i dr. sa poreklom od Palestine do Moskve, Carigrada i Primorja.

Što se tiče studeničkog živopisa, o njemu je mnogo i podrobno pisano. Ovde ćemo samo istaći činjenicu da je za njegov prvi i najznačajniji sloj najzaslužniji Sveti Sava. On ne samo što je odabrao najbolje živopisce toga vremena nego je i sam aktivno učestvovao u živopisanju, što se vidi iz otkrivenog zapisa u kubetu Bogorodičine crkve: „I mene rabotavšago pomenite Savu grešnago“. Studenički živopisac, kako onaj iz Bogorodične crkve, tako i onaj iz Kraljeve crkve daju ton ostalim zadužbinama i zadužbinarima kasnijih vremena (Sopoćani, Mileševa i dr.). Obnovljeni živopis iz vremena Patrijarha Makarija (XVI vek) takođe oponaša onaj iz XIII veka.

Ono što treba još podvući jeste unutarnje sledovanje iuzajamno prožimanje u Studenici liturgijskog poretka, zasnovanog na tipiku Svetog Save, i arhitekture, žitijskih tektova i ktitorskih slikarskih kompozicija. Sve to opet izrasta organski iz istog doživljaja vere istog duhovnog opita. Živopis je u sliku pretočena biblijska istina, ali i bojama oprisutnjena nebeska zajednica Svetih u liturgijsku zajednicu u hramu sabranih vernika. Sve je tu celosno i celovito, sve zajedno sabrano i na istom mestu objedinjeno: Bog i čovek, nebo i zemlja, živi i mrtvi, preobražena tvorevina i dela ruku ljudskih u ikone i ikonostase pretvorena. Tome se u Studenici vekovima pristupa i u to se urasta, i tako biće postaje celovito i duboko, napitano i vaspitano i obrazovano i prosvećeno, pravom hranom i svetlošću i istinskim „obraznicima“.

Upravo je ta celovitost osnovno svojstvo studeničke simeonovsko-savinske prosvete.

Kao takva Studenica kroz vekove uči i vaspitava, svetli i prosvećuje. U njoj se uči i stiče znanje ali i sama postaje „učilište“. Značajno je istaći i to da se Studeničkim tipikom osniva u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijaskim manastirskim uzorima. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, tj. bolnica za lečenje, ne samo azil za neizlečive i siromahe. Preko nje se u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo. U tome je njen doprinos našoj medicinskoj nauci. No, ona ne samo što je posedovala bolnicu, nego je i sama po svojoj prirodi bila i ostala duhovna bolnica. U njoj se vekovima prosvećuje i leči verom, i duša i telo. Pripovedanja o čudesima Simeona i Save i Svetog Kralja, o isceliteljskoj moći svetog mira i svetih moštiju prenosila su se usmenim predanjima kaluđera, putnika i poklonika. Sve je to privlačilo narod, preobražavalo i vaskrsavalo njegovu dušu, vraćalo joj i davalo mir i spokojstvo.

Narodna vera u moć Svetih i njihovih moštiju, u moć molitve, u čudotvornu moć same bogomolje, preobražavajuća snaga same svetinje mesta, sve je to ono što iznutra učvršćuje i preporađa narodnu dušu, otkriva joj smisao svega, pa i stradanja.

Studenica je bila kroz vekove i škola u izvornom smislu te reči. Po svojoj prirodi i po svojoj nameni, celokupnim svojim ustrojstvom i načinom života i rada u njoj, ona je obrazovala i vaspitavala čitava pokoljenja monaha, poklonika i đaka. Tip njenog vaspitanja i obrazovanja nije bio jednostran, tj. nije se odnosio samo na pojedinačne čovekove sposobnosti, kao što je to slučaj sa obrazovanjem zapadnog tipa, naročito onog školskog isključivo racionalistički usmerenog novijih vremena koji je praktično preovladao u savremenom svetu. Studeničko vaspitanje je bilo dinamičko-saborno i sveobuhvatno. Ono zahteva aktivno učestvovanje u tajni duhovnog preobražaja i uzrastanja čovekove duše i tela, obujimajući sve psihofizičke sile čovekove, na temeljima vekovnog iskustva Crkve, u okvirima sabornog liturgijskog življenja.

Na kraju da se kratko dotaknemo i kulturnih veza manastira Studenice koje pokazuju još širi plan njenog prosvetnog značaja i zračenja. Istaknuta je njena organska i mnogostrana veza i povezanost sa pravoslavnim Istokom, Carigradom i Svetom Gorom, kao i Primorjem. Treba pomenuti njene veze sa krajevima preko Save i Dunava, naročito posle Seoba i prenošenja moštiju Svetog Kralja (u Fenek, manastir Vojlovicu), a poznate su njene veze i sa drugim srpskim krajevima: Bosnom i Hercegovinom, Dalmacijom, kao i sa Vlaškom i Rusijom.

Ovaj kratki presek kroz istoriju i duhovno kulturno-prosvetno zračenje manastira Studenice zaista pokazuje da je ona „majka, koren i glava svetih crkava u Srbiji“. Ali pokazuje još nešto: da su osam vekova Studenice – naših osam vekova, punih duhovnih plodova kao čelinje saće meda. Osam vekova našeg zrenja i sazrevanja u Hristu. Naših stravičnih raspeća ali i vaskrsenja, naših studeničkih sabora i sabranja i studeničke prosvete i prosvećenja, izraslih iz svetlonosnog i blagog simeonovsko-savinskog korena.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

NEŠTO NEVEROVATNO…

tamoiovde-logo

Neobični veliki koncentrični krugovi snimljeni nedaleko od Vatina

Nedaleko od Vatina u opštini Vršac nalazi se nešto neverovatno!

Prizor ogromne strukture u obliku koncentričnih krugova nasred njive teško da bilo koga može da ostavi ravnodušnim.

Ovaj prizor zabeležen je dronom na jednoj livadi nedaleko od Vatina u opštini Vršac, a krugovi su tu već milenijumima!

I pored toga, ovo mesto je nepoznato najvećem broju Srba, pa čak i samih Vrščana.

Zato su nedavno objavljeni snimci krugova, a koje su na svom Fejsbuku i Jutjubu objavili članovi udruženja ljubitelja Vršca i njegovih starina „Feliks Mileker“ izazvali pravu malu senzaciju!

Za sada se sa sigurnošću zna samo to da je reč o bogatom arheološkom nalazištu.

U blizini je jedan od krakova nekadašnjeg puta koji je još od praistorije, pa sve do nedavno prolazio tuda obilazeći veliku – Alibunarsku močvaru, pronađeni su ostaci kastruma – utvrđenja karakterističnog za Rimsko carstvo, a ima indicija i da se ovde nekada nalazilo veoma razvijeno i bogato naselje.

Ipak, već kod toga kad je to „nekad“ tačno bilo, stručnjaci ne mogu da se slože.

Neki nastanak mističnih krugova vezuju za Bronzano doba (2200 – 750/700. pre nove ere) ali ima i onih koji ovu strukturu datuju u period neolita (na prostoru Balkana od 5500. pre nove ere).

Ni namena krugova nije baš najjasnija. Slične građevine služile su u Bronzanom dobu kao svetilišta posvećena Suncu, ali i groblja, utvrđenja, domovi starešina…

Bila su to i mesta na kojima su malobrojni upućeni u tajnu bronze topili ovu leguru ili jednostavno mesta okupljanja i trgovine.

Neobična vršačka struktura vidljiva je i iz satelita, a gradski muzej je do sada vršio manja sondažna iskopavanja, ali pravi posao arheologe zapravo tek čeka.

(freshpress.info)

Izvor: arheo-amateri.rs  (

_______________________________________________________________________________________________

 

 

 

OTKRIVENA NOVA VRSTA BILJKE ZA SRBIJU…

tamoiovde-logo

Ekskluzivno: Otkrivena nova vrsta biljke za Srbiju – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.) na obroncima Stare planine

Tokom florističkih istraživanja na području istočne Srbije od strane botaničara Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, otkrivena je nova vrsta biljke za floru Srbije – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.).

Foto: M. Niketić

Efedru je sasvim slučajno, tokom prošlogodišnje florističke ekskurzije, pronašao dr Marjan Niketić, muzejski savetnik i ugledni srpski botaničar, u podnožju Stare planine u okolini Knjaževca, na zaštićenom području Parka prirode. Svoje otkriće nedavno je publikovao u naučnom časopisu Botanica Serbica.

Patuljasta efedra slučajno je otkrivena na svom prirodnom staništu, u maloj populaciji, na obroncima Stare planine u blizini Knjaževca. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki. Pripadnici grupe ovih biljaka su relikti i procenjuje se da su starosti od oko 250 miliona godina, što znači da su preci ovih biljaka nastali pre dinosaurusa, četinara i biljaka cvetnica.

U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L. Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem.
Iako je odavno poznato da su efedre rasprostranjene u toplijim i suvljim delovima Balkanskog poluostrva, pa i u susednim zemljama, za postojanje predstavnika ovog roda u flori Srbije nije bilo ni nagoveštaja.

Patuljasta efedra ima status retke i ugrožene vrste. Na osnovu IUCN kriterijuma (IUCN – The International Union for Conservation of Nature) populacija efedre u Srbiji procenjena je kao krajnje ugrožena. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje staništa, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.
________________________________________

Patuljasta efedra (Ephedra distachya L.)

Tokom juna 2017. godine stručnjaci Prirodnjačkog muzeja konstatovali su po prvi put prisustvo reliktne biljke efedre (Ephedra distachya L.) u Srbiji, ujedno i posebnog razreda (Gnetophyta) kojem pripada. Poređenja radi, u životinjskom carstvu posebnim razredima pripadaju kičmenjaci i insekti. Ove neobične zimzelene bezlisne žbunove sa crvenim bobicama, čije grane često vise preko stena, verovatno ste primetili u primorju gde raste nekoliko vrsta.
U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L.

Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem. Efedrin se koristi kao stimulans, supresant apetita, sredstvo za poboljšanje koncentracije, za tretiranje niskog pritiska uzrokovanog anestezijom, kao i za lečenje nosnog zagušenja (dekongestiv). Koncentracija efedrina je veoma mala kod evropskih vrsta, zbog čega se u narodnoj medicini koriste samo još u Kini gde rastu vrste sa bogatijim sadržajem ovog jedinjenja.

Pomenuta grupa biljaka kojoj ove vrste pripadaju drevnog je porekla i nastala je pre oko 250 miliona godina, što znači da je starija od dinosaurusa, četinara, cvetajućih biljaka, a prema nekim nagoveštajima od te grupe su se čak kasnije odvojili i ginkgo i cikas palme.

U jednom periodu, zbog ekspanzije biljaka cvetnica, čitavoj grupi je pretilo istrebljenje, ali su se ipak neke vrste kasnije promenile i prilagodile, delom zahvaljujući i efedrinu koji ih štiti od insekata, tako da je većina današnjih vrsta nastala nešto pre Ledenog doba.
Interesantno je da su ovi žbunovi često adaptirani na ekstremno sušne uslove sredine, gde druge biljke ne mogu da opstanu. Za potrebe razmnožavanja u pazuhu grana razvijaju se posebne strukture koje se nazivaju lažnim cvetovima, zbog čega je i u naučnim krugovima do nedavno postojala pogrešna teorija da i biljke cvetnice vode poreklo od iste linije. U pitanju su zapravo posebni organi koji su tokom evolucije nastali redukcijom čitavog skupa šišarki (tačnije strobilusa) i koji po građi donekle podsećaju na prave cvetove.

Vrste se često oprašuju vetrom, ali za neke od njih postoje posebni moljci koji su aktivni tokom noći kada se hrane slatkim nektarom, a zauzvrat prenose polen na druge jedinke efedre. Kod jedne primorske vrste nedavno je otkriveno da je lučenje slatkog nektara biljke u potpunom skladu sa mesečevim menama, što znači da je za vreme punog meseca, kada je vidljivost najbolja, najintenzivnije i izlučivanje. Ovakva pojava do sada nije bila zabeležena u biljnom carstvu.

U pitanju je polužbun visine do 10 (20) cm koji se oprašuje vetrom, kod kojeg postoje muške i ženske jedinke (kao npr. kod ginkga, tise i zelenike), od kojih ženske daju (lažne) crvene bobice (zapravo semena sa mesnatim omotačem).
Za razliku od poznatih mediteranskih efedri naša biljka vodi poreklo iz pustinjskih i polupustinjskih krajeva centralne Azije i pretpostavlja se da je naselila ove krajeve tokom Ledenog doba. U Aziji je česta na peščanim dinama, na slanom zemljištu i kao na kamenitom tlu, dok se na području Evrope (Mediteran do Atlantika) uglavnom sreće na peščanim plažama pored obala mora i okeana.

Po ekološkoj prilagodljivosti i tipu rasprostranjenju ova biljka je svakako jedinstvena u našoj i evropskoj flori. Ponekad zađe i dublje u kontinentalni deo kao npr. u Bugarskoj, gde se nalazi i najbliža populacija, udaljena svega dvadesetak kilometara od granice sa Srbijom. Biljka je u Srbiji nađena na stenovitom grebenu na kome dominiraju i žbunovi jorgovana, dok patuljasta efedra raste na veoma eksponiranim i golim partijama gde druge biljke teško opstaju. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki koje zbog prošlogodišnje suše nisu ’cvetale’ niti su razvile veoma dekorativne ’bobice’.

Zbog dugotrajne izloženosti sunčevim zracima uobičajeno je da su grane prošarane crvenkastim do narandžastim nijansama, ali su zbog ekstremne suše neke jedinke skoro dehidrirale što je dovelo do žute obojenosti. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove izuzetno retke i ugrožene vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.

Izvor: nhmbeo.rs

_____________________________________________________________________________________________

MUZEJ ŠIBICA – SREMSKI KARLOVCI…

tamoiovde-logo

U Muzeju šibica u Sremskim Karlovcima izložena je kolekcija koju je oformila Jasna Novak (Zagreb, 1. jun 1925 – Beograd, 10. maj 2002.), koju poslednjih 15 godina Jovana Popović Benišek nastavlja da nadograđuje.

Od 2013. godine deo kolekcije stalno je izložen u prvom privatnom Muzeju šibica u Srbiji. Muzejske prostorije nalaze se u okviru adaptirane porodične kuće Jovane Popović Benišek.

Kolekcija danas sadrži preko 25 000 eksponata, koji potiču iz raznih zemalja i kontinenata. Izložene su kutijice različite po formi, veličini, dizajnu pa čak i materijalima – tu su cilindrična, zlatasta italijanska pakovanja ukrašena reprodukcijama slika umetnika svetskog renomea, remek dela japanske strpljivosti izrađena na peliru i svili, francuske šibice sa pikantnim motivima i predstavama.

Na temeljima brižljivo čuvanog materijala i dugotrajne studiozne analize, oblikovan je koncept postavke. Ova bogata kolekcija šibica, uz informacije o istorijatu šibica, kolekcionaru i samoj kolekciji omogućava uvid u promene koje su se desile u istoriji dizajna proteklih 170 godina, ali ona predstavlja i svojevrsnu hroniku društvenih promena.

Ova filumenistička kolekcija poseduje veliki broj nalepnica za kutije šibica.Neke od njih su došle pravo sa fabričke trake i još su u tabacima.

 

Adresa: Mitropolita Stratimirovića 72 Sremski Karlovci

Telefon: +381 (0)21 884 147

E-mail: info@muzejsibica.com

Web: www.muzejsibica.com

Facebook: www.facebook.com/pages/Muzej-%C5%A1ibica/175431802664680?fref=ts

 

Izvor: vojvodinaonline.com


Zahvaljujem na preporuci gospodinu Blagoju Stojanoviću iz Negotina.

Bora*S

_____________________________________________________________________________________________

PEĆINSKI BISERI…

tamoiovde-logo

Speleologija – pećinski biseri

Pećinski biseri su kuglaste forme kalcitnih agregata koje nalazimo u plitkim bazenima u koje sa pećinskih tavanica kaplje voda. Površina im je obično glatka, ali može biti i hrapava. Najčešće su prečnika oko 1 cm, a nađeni su i primerci prečnika većeg od 20 cm. 

Građeni su od koncentričnih slojeva kristala kalcita koji se talože oko početnog jezgra. Jezgro može biti zrno peska, ulomak sige, kosti, ljušture i sl. Biseri mogu sadržati čestice kvarca, gvožđa, aluminijuma, magnezijuma…

Voda kapajući pada na čestice, stalno ih okrećući, tako da pećinski biseri rastu podjednako sa svih strana. Zaobljujući se ujedno se bruse i poliraju tarući se jedni o druge. Oblik pećinskih bisera zavisi pre svega od oblika čestice u jezgru, zatim o jačini kapanja vode koja ih okreće, o zasićenosti otopine kao i nivou vode u bazenu. 

Manji pećinski biseri su zaobljeniji, jer se lakše okreću nego veći, koji su stoga često asimetrični. Pojedinačni biseri obično su slobodni, ali vremenom mogu prirasti na podlogu i mogu se međusobno povezati mineralnim cementom.

Na slici su prikazani pećinski biseri u pećinskom sistemu Karlsbad u Novom Meksiku u SAD.

Izvor: Dnevna doza geografije

______________________________________________________________________________________________

 

HIDROCENTRALA NA ĐETINJI…

tamoiovde-logo

Hidrocentrala na reci Đetinji nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900.godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

A kako je sve počelo? Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?

Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.

Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.

Godine 1891. u Užicu je otvorena, ili, kako zapisi kažu, ustanovljena je Državna tkačka škola. Tada se rodila i ideja o gradnji tkačke fabrike. Na narodnom zboru, 14. novembra 1897. osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Usvojena su pravila Akcionarskog društva, od  Ministarstva narodne privrede, shodno Zakonu o potpomaganju domaće radinosti, dobijene su povlastice, upisano prvo kolo akcija i gradnja Tkačke radionice je mogla da počne.

Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili  da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.

Kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji postavio je kralj Aleksandar Obrenović, 15. maja 1899. godine. Po ondašnjim običajima kamen temeljac za podizanje kuće je polagao kum. Polažući kamen temeljac za elektranu, kralj Aleksandar je postao njen kum. Projekat za izgranju hidroelektrane na Đetinji izradio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore (u to vreme radio je u Železničkoj radionici u Nišu). Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.

Radovi na montaži opreme u elektrani i najvećem delu električne mreže u gradu bili su završeni krajem jula 1900. godine. Elektrana je svečano puštena u rad 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dan rođenja Njegovog Veličanstva. Građani su te večeri uživali “u moru svetlosti u kojoj se grad kupao”.

Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine. opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike.

Radno vreme: 09-17h radnim danom i subotom (potrebna najava)
Lokacija: Gradska plaža
Info telefon: 031 521 360
Staralac: Narodni muzej Užice
www.nmuzice.com
info@nmuzice.com

Izvor:turizamuzica.org.rs

_____________________________________________________________

FOTOPLUS-TAMOiOVDE

_____________________________________________________________________________________________

 

U VIMINACIJUMU OTKRIVEN MAUZOLEJ IZ TREĆEG VEKA…

tamoiovde-logo

Na arheološkom lokalitetu Viminacijum otkriven je mauzolej, za koji rukovodilac projekta Viminacijum Miomir Korać kaže da datira iz trećeg veka i da je svakako predstavljao poslednje počivalište osobe visokog ranga.

Novootkriveni mauzolej nalazi se 830 metara severno od mauzoleja imperatora Hostiljana na istočnoj nekropoli Viminacijuma i 570 metara severoistočno od kapije Porta praetorije legijskog logora, 700 metara severoistočno od kapije kod amfiteatra, 300 metara od legijskog logora i 160 metara zapadno od uništene dvojne grobnice sa freskama.

Korać je istakao da je kamena plastika nađena u mauzoleju izuzetna. Najznačajni nalaz je glava rimskog imperatora sa uvojcima i lovorovim vencem simbolom rimskog imperatora. Izdvaja se i glava mladića, izuzetno brižljivo obrađena ruka koja drži mač, kao i delovi rimskog mača. Nađen je i fragment krila orla, jednog od najpoznatijih simbola boga Jupitera i Rimskog carstva.

Izdvajaju se i sitniji delovi više skulptura i reljefa od mermera, a od arhitektonske plastike pronađeno je više fragmenata sa floralnim i drugim motivima karakterističnim za vreme Rimskog carstva.

Mauzolej je dimenzija 15 puta 15 metara sa središnjim delom šest puta šest metara, građen je od krupnih komada lomljenog ramskog kristalastog škriljca sa četiri sloja od hidrauličnog maltera debljine između pet i 10 centimetara.

Istraženi deo mauzoleja i u antici se nalazio pod zemljom, ukopan najmanje jedan metar u odnosu na površinu i iskopavanja su u toku, kaže Korać.

Dosadašnja očuvana visina/dubina građevine iznosi između 1.80 i 2,25 metra i sama konstrukcija deluje jednostavno, ali izuzetno masivno i čvrsto.

Arhitektonski elementi su od krečnjaka, kao i stele i sarkofazi koji su u okviru ovog kompleksa pretrpeli sistematsko uništavanje, koje daleko prevazilazi, prema rečima Koraća, ono koje se sreće u okvirima ratnih razaranja ili kasnije eksploatacije građevinskog materijala.

Mauzolej je, kako je utvrđeno, pretrpeo dvostruko uništavanje. Do prvog uništavanja došlo je u antici kada su se sistematski uništavala nadgrobna obeležja, krečnjačke stele, sarkofazi, mermerne skulpture i delovi reljefa.

Korać kaže da postoje indicije da je ovakvo temeljno uništavanje posledica postupka poznatog kao „damnatio memoriae“, odnosno brisanje iz sećanja, kada se u potpunosti uništavaju svi pomeni imena i dela osobe koja je osuđena na zaborav i to se radi samo kada su pitanju imperatori.

Mauzolej je pozicioniran između dve vile rustike iz trećeg veka i do sada je na tom prostoru istraženo preko 80 grobova iz perioda drugog i trećeg veka, od kojih su mnogi imali luksuzne predmete kao deo grobnog inventara. Nađena su tri olovna sarkofaga kao i delovi više sarkofaga i stela koji su u sitnim fragmentima. Na fragmentima od mermera se vidi da su veoma brižljivo obrađeni, a u neposrednoj blizini mauzoleja je pronađeno i 15 zlatnih predmeta.

Autor: Tanjug

Izvor: arheo-amateri.rs

_______________________________________________________________

MANASTIR RAVANICA…

tamoiovde-logo

Manastir Ravanicu sa crkvom Vaznesenja podigao je knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina XIV veka. Ktitorska povelja sačuvana je samo u dva kasnija prepisa, koja nisu istovetna. Po bolonjskom prepisu, ravanička povelja bila je izdata 1376/7, po vrdničkom 1381. godine. Međutim, na osnovu žitija isposnika svetog Romila koji je živeo u neposrednoj blizini Ravanice i koji je, posle smrti 1375. godine, i sahranjen u Ravanici, zaključuje se da je ravaničko vlastelinstvo već postojalo, ali svakako ne kao završena manastirska celina. Takav manastirski kompleks – sa crkvom, pirgom, moćnim utvrđenjem sa sedam kula, trpezarijom, ćelijama, neophodnim ekonomskim i gospodarskim zgradama – morao se stvarati godinama. Kao, uostalom, i svi naši ugledni manastiri.

Situacija manastirskog kompleksa

U skladu sa svojom faktičkim položajem, knez Lazar naglašava svoju samostalnost – samodržavnost, on je „gospodin zemlji srpskoj“ i to „po milosti Božjoj“, i on postaje Stefan: „Stefan knez Lazar“. On nastupa kao krunisani vladar, neposredni naslednik Nemanjića – deo savremenika ga tako i prihvata, a potomstvo ga tako i vidi u istorijskoj perspektivi.

Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidov dan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca.

Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Veliki, ako ne i najveći broj u svetu poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala.

Upravo zbog ovakve delatnosti – upornog negovanja i čuvanja narodne svesti, održavanja duha otpora – ravaničko bratstvo je neprestano dolazilo u sukob s turskim vlastima. Ravanica je bila rušena i paljena nekoliko puta, pri čemu nije stradala sama crkva, već utvrđenje i manastirske zgrade. Crkva je teško stradala tek 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha. Preživeli monasi su morali 1689-1690. godine da beže iz manastira i iz Srbije, pridružujući se velikoj seobi Čarnojevića. Pešice, kako je izrikom zabeleženo, oni su se povlačili sve do Sentandreje, u neposrednoj blizini Budimpešte. Ali su, spasavajući se, nosili ne samo Lazareve mošti, već i neophodne bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru.

Posle kraćeg boravka u Sentandreji, gde su izgradili i privremenu drvenu crkvu, ravanički monasi prelaze sa svim sačuvanim stvarima u potpuno zapušten manastir Vrdnik, u Fruškoj Gori. Obnavljaju ga temeljno, ali mu menjaju crkvenu slavu: obnovljenu crkvu, umesto svetom Jovanu, posvećuju Vaznesenju, slavi njihove Ravanice. Crkva menja i svoje ime i postaje Sremska Ravanica. Ali, oni ne zaboravljaju svoj manastir. Dovijaju se i traže priloge uz darovne povelje i od ruskih careva i od ugrovlaškog vojvode – za svoju pravu Ravanicu „niže Beograda“. Toliko su čuvali stare tradicije da je Vuk Karadžić, čak početkom XIX veka, zabeležio najlepše kosovske pesme u neposrednoj okolini Sremske Ravanice.

Pogled na manastirski katolikon

Razvaline manastirskog utvrđenja

Kada je u novom austrijsko-turskom ratu Severna Srbija bila oslobođena, u Ravanicu se 1717. godine, dok još mir nije bio zaključen, vraća jedini preživeli ravanički monah – daskal Stefan. On zatiče potpuno pustu crkvu, toliko zaraslu u šiprag da se ni vrata nisu poznavala. Priprata je bila do temelja srušena, a po crkvi se razraslo drveće. I Stefan kreće u obnovu.

Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice. Kasniji radovi u Ravanici nisu bitno menjali stanje. Tek najnoviji konzervatorski radovi spasli su sve što se još moglo.

U istaknutom istorijskom značaju manastira Ravanice, posebno mesto pripada njenoj crkvi Vaznesenja.

U svim elementima ona donosi nešto novo: i u arhitekturi, i u primeni dekorativne plastike i u živopisu. Ona je prvi spomenik novog razdoblja u razvoju srpske srednjevekovne umetnosti: moravske škole, njenog najsamostalnijeg stvaranja u okvirima vizantijskog stila.

Crkva Vaznesenja

Manastirski katolikon

Crkva Vaznesenja

Trikonhalna osnova ravaničke crkve nije nova tvorevina, u Moravskoj Srbiji prihvaćena je pod uticajem Svete Gore, naročito preko njenih monaha isihasta i isposnika koje je knez Lazar prihvatao i štedro pomagao.

Tvorac Ravanice dobro je poznavao i crkve iz vremena kralja Milutina. Od njih je preuzeo i pet kupola nad naosom, ali ove elemente rešava na nov način: sva kubeta dobijaju naglašena kockasta postolja, a s njima i nove arhitektonske vrednosti celine. Zadržavajući poznato zidanje u naizmeničnim redovima kamena i opeke, pa i uokviravanje kamenih ploča opekom, tvorac Ravanice, više od svojih prethodnika, nastoji na pravilnom ritmu: uvek red kamena pa tri reda opeke. Bojenjem uzidanih opeka pojačava doživljaj ritmičkog ponavljanja materijala.

Za Ravanicu je karakteristična i razrada mnogobrojnih prozora na svim stranama crkve. Arh. Vulović je nabrojao 62 prozorska otvora, zastakljena raznobojnim staklom. Ravanica je bila izuzetno dobro osvetljena u svako doba dana. Kad takva svetlost obasja i stubove sa freskama sa bogatim zlatnim ornamentima, postaje jasno zašto jedan ravanički monah beleži: „Lazar je crkvu ozario“.

Posebna novost je bogato korišćenje dvodimenzionalne dekorativne plastike na Ravanici: oko prozora, raščlanjenih otvora narteksa, u njihovim arhivoltama, timpanonima, pri obradi zapadne fasade sa središnom bogatom rozetom iznad trifore.

Bifora

Rozeta

Kupola

Živopis u Ravanici je veoma oštećen. Čitavi delovi zidova danas su bez fresaka. Mnoge preostale kompozicije su izbledele, otrvene sa zidova, ali je još uvek jasna misao-vodilja tvorca njene celine. Kada je u pitanju izbor ikonografskih tema ni u jednoj našoj crkvi, ni pre ni posle Ravanice, on nije tako tesno povezan sa bogosluženjem. Liturgijska koncepcija počinje već dekoracijom kupola i potkupolnih prostora, a ne završava se ni u oltarskom prostoru i delovima crkve koji se koriste pri bogosluženju – prisutna je u celoj dekoraciji.

Karakterističan je i izbor svetitelja. U celom zapadnom delu crkve i na svim stubovima prisutni su samo pustinjaci koji se odriču svega Hrista radi, sveti mučenici za veru i aktivni borci za Hrista. Sveti ratnici predstavljeni su u najnižoj zoni. Ovako zamišljeno i dosledno sprovedeno ukrašavanje Ravanice mora se vezati za crkvene krugove sa kojima je knez Lazar bio tesno povezan, posebno sa monasima i isposnicima.

Veoma brižljivo obrađeni stubovi koji nose kupolu, ukrašeni su bogato motivom vezanih lančanih medaljona. Ti krugovi, u bogatim okvirima, na plavoj pozadini, ukrašenoj raskošnim ornamentima izvedenim zlatom, penju se ka nebu, i ritmom linija, kolorističkim odnosima i raskošnom, novom primenom ornamenata daju specifičan pečat živopisu Ravanice.

Živopis u Ravanici

Živopis u Ravanici

Mnogi umetnici – neimari, klesari, slikari, zlatari, vezilje – unosili su u Ravanicu svoja umeća, svoje talente, prenoseći nam istovremeno duh i atmosferu svoga doba, kada su znali da žive, stvaraju i dostojanstveno umiru oni naši preci za koje savremenik lakonski kaže: „ljudi su to bili dobri, ljudi hrabri, ljudi pravi i u reči i na delu“.

 


  1. „Manastir Ravanica“ – Mirjana Ljubinković, Repub. zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd, 2002. god.

Izvor:www.zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________

„KAFIĆ“ KAO NEZABORAVAN SUSRET SA BORSKOM JAMOM…

 tamoiovde-logo

Preko pet hiljada posetilaca

Danas se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, jedna rudarska „kancelarija“ na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta), uređena „po rudarski“, omogućila brojnim posetiocima da vide i osete kako je raditi duboko dole

JAMA. – Dans se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, realizovana jedna zanimljiva ideja. Reč je o pretvaranju jedne rudarske „kancelarije“ (u steni) na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta) u klub koji je vremenom popularno nazvan „kafićem“, pošto uz priču o rudarenju radoznalci tamo mogu da se okrepe kafom i sokom. U poveću podzemnu salu, uređenu „po rudarski“ sa drvenim klupama i stolovima, spušta se liftom, a onda stiže rudarskim hodnikom koji se odavno ne koristi. Jer, rudari su u međuvremenu sišli još dublje, na 700 metara od svetlosti dana.

Preko pet hiljada posetilaca sa raznih strana i meridijana, debela knjiga (zapisanih) utisaka i mnogo veća onih koje nisu mogli na brzinu da opišu, potvrđuje da je „kafić“ ne samo obogatio ovdašnju turističku ponudu, već i ponudio „priču“ iz prve ruke o tome gde i kako se kopa bakar. Za one koji žive daleko od Bora to je bio veoma zanimljiv događaj, ali spisak posetilaca pokazuje da je i mnoge Borane kopkalo gde to rade, ili su radili, njihovi očevi, dedovi, rođaci… Jer, pored „kafića“ postavljen je i bušaći čekić tako da mogu da vide, da čuju njegovu buku, a oni smeliji i da sami obore koji komad stene.

Prošle godine „kafić“ je videlo 620 posetilaca, a tokom minulih godina sigurno preko 5.000 – kaže Saša Srbulović, rukovodilac tehničke pripreme Jame i vodič. – Bili su ovde ljudi koji su lani proslavili 50 godina svoje mature, učesnici seminara zlatara, evropskog rudarskog foruma, simpozijuma o reciklažnim tehnologijama, oktobarskog savetovanja rudara i metalurga. „Kafić“ su posetili i kineska delegacija, Slovenska kulturna skupnost „Drago Čeh“, studenti japanskog Akita univerziteta, ekipa TV emisije „S Tamarom u akciji“, udruženja klastera za zaštitu životne sredine. Planinarsko društvo „Josif Pančić“ iz Beograda, koje je videlo mnogo planinskih vrhova, ovde je zavirilo u zemljinu utrobu. Ranijih godina bilo je ovde i dosta državnika, ambasadora, predstavnika stranih kompanija, glumaca, pevača, fudbalera „Crvene zvezde“, naša vaterpolo reprezentacija…

U početku, kaže Srbulović, imaju strah od lifta, ali kad vide da u njega staje 60 osoba oslobode se i oni koji se inače ne voze liftom u svojoj zgradi. Jednom smo imali 120 posetilaca, pa smo ih podelili u više grupa. Udobno, bezbedno spuštanje i sveža vazdušna struja koja ih dočeka brzo razbiju njihove predrasude (uglavnom vezane za rudnike uglja) i odmah uslede brojna pitanja o Jami, rudi, rudarima, hodnicima… – Uglavnom su svi prijatno iznenađeni – kaže Saša – što potvrđuje i ova knjiga utisaka. Omladina jednog kulturno-umetničkog društva, mislim da su bili iz Rumunije, je čak zaigrala u liftu.

Srbulović podseća da prijavljivanje za posetu Kafiću ide preko Turističke organizacije Bor, ona to prosledi protokolu RTB-a, a protokol njima u upravi Jame. Poseta ima svoju proceduru iz bezbednosnih i zdravstvenih razloga zahvaljujući čemu minulih godina nije došlo ni do jedne nemile situacije. Uz propisnu zaštitnu opremu, posetioci od Saše dobijaju sve infomacije u vezi sa rudnikom i rudarima, počev od spomenika ispred upravne zgrade koji svedoči da je na tom mestu tokom Drugog svetskog rata bio nemački radni logor.

Na lepom i interesantnom iskustvu, na gostoprimstvu, mnogi se zahvaljuju i kasnije. Pišu i šalju zajedničke fotografije, te se posle toliko godina, i toliko poseta, može pohvaliti ideja koja ni na koji način nije omela rad u rudniku, a doprinela je boljem upoznavanju ovog teškog posla. Naš sagovornik se nada da će „kafić“ nastaviti još uspešnije, jer svi gosti hotela „Jezero“ koji su zainteresovani mogu da ga posete, a već ih šalju i drugi hoteli iz grada i okoline. Pošto je reč o svojevrsnoj promociji RTB-a, rudarstva i rada u rudniku, posete se još uvek ne naplaćuju.

Autor: LJubiša Aleksić

Izvor: kolektiv.co.rs

_____________________________________________________________

FotoPlus– MOJE VREME U JAMSKOM KAFEU…


_____________________________________________________________

IZLOŽBA „OD ČIKA PAJE“…

tamoiovde-logo

Izložba slika Paje Jovanovića u Domu Jevrema Grujića, od 01. novembra 2017. do 04. marta 2018. godine

U Domu Jevrema Grujića u sredu, 01. novembra, u 19.00 časova biće otvorena izložba jednog od najvećih srpskih slikara Paje Jovanovića, pod nazivom „Od čika Paje”.  Izložba će trajati do 04. marta.

Na izložbi će biti predstavljeno 38 remek-dela od kojih će neka prvi put biti prikazana našoj javnosti.

Dela koja će biti izložena čine mozaik Pajinih radova iz različitih istorijskih perioda: portreti građanske klase, srpskih i autrijskih vladara, orjentalističke slike Balkana, mitološke teme, idealizovane ženske alegorijske figure i raznovrsni prikazi umetnikove supruge Hermine-Muni Dauber, kao njegove neiscrpne inspiracije.

Izložena dela su ustupljena iz kolekcija Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja Pančevo, Istorijskog muzeja Srbije, kao i tri privatne kolekcije.  Izložba je organizovana u saradnji sa Muzejom grada Beograda, a uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

Radno vreme Doma Jevrema Grujića kada se može posetiti izložba je četvrtkom i petkom od 15.00 do 20.00 časova i subotom i nedeljom od 11.00 do 16.00 časova, sa vođenim turama i video-predavanjem prof. dr Igora Borozana na svakih sat vremena.

Izvor: srbija.travel/Oktobar 2017

______________________________________________________________

Paja Jovanović – Realnije od realizma

Prvi srpski slikar koji je stekao svetsku slavu, majstor za detalje, umetnik na čijim platnima ljudi oživljavaju, Pavle Paja Jovanović, rođen je 1859. godine u Vršcu.  Jedan od najboljih slikara svih vremena je u svom životu dugom 98 godina naslikao neverovatan broj slika, a gotovo svaka se može nazvati remek-delom. Oslikavao je običan balkanski narod i njegove običaje, ali i ugledne ljude čiji portreti odišu gospodstvenošću. Te dve strane svoje ličnosti je umeo da pomiri Paja Jovanović. Bio je i veliki gospodin i čovek iz naroda pa je umeo da predstavi ono najbolje iz oba načina života.

Reprodukcija iz lista Nova iskra

Još kao dečak je zavoleo crtanje. Satima je sedeo u crkvi, posmatrao ikone a zatim ih crtao. Pajin otac, koji je bio fotograf, nije želeo da njegov sin postane slikar smatrajući da od tog posla neće moći da živi. Međutim, kada je shvatio kakav talenat ima njegov sin, Stevan Jovanović se više nije protivio njegovoj želji već mu je pomogao da ostvari svoje snove.

Kada je Paja imao 14 godina, za vršačku crkvu je naručeno novo zvono iz Beča pa je trebalo poslati crteže ikona koje će ukrasiti zvono. Sveštenici su ovaj posao poverili dečaku koji je stalno posmatrao ikone i crtao ih.

Majstori iz Beča su bili oduševljeni crtežima, raspitvali se ko je autor ne verujući da je  to samo dečak. Otac dobija pismo kojim mu poručuju da je dečak rođen za slikara i da bi trebalo da se školuje za ovaj poziv na bečkoj akademiji. Porodica je skromno živela, ali otac je želeo da pomogne svom sinu pa ga odvodi u Beč.

Paja Jovanović nije odmah primljen na Akademiju zbog svojih godina ali je celu godinu proveo marljivo radeći pa sledeće godine postaje jedan od bečkih studenata slikarstva. Tu godinu je proveo onako kako je proveo  ceo život, danonoćno radeći, učeći, usavršavajući svaki pokret, večito nezadovoljan svojim delima želeći uvek bolje. Nesigurnošću dolazi do savršenstva.

Studije slikarstva je završio za tri godine kao jedan od najboljih studenata u klasi profesora Kristijana Gripenkerla, a kasnije nastavlja da se usavršava u oblasti istorijskog slikarstva. Za vreme studija je živeo veoma skromno, sa malo novca ali i malo materijalnih potreba,  a kasnije tokom života ljudi daju čitavo bogatastvo za slike velikog majstora. Imao je 21 godinu kada je njegova slika „Ranjeni Crnogorac“ dobila prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu u vidu stipendije. Za mladog sliakra, ovo je bila velika čast. A nekoliko godina kasnije sklapa ugovor sa londonskom galerijom Frenč po kome je u obavezi da za ovu kuću slika motive iz života balkanskih naroda.

Tako počinje njegova prva slikarska faza koju su obeležile žanr scene. Slike iz ovog perioda su jedne od najživopisnijih, pune boja i ljudi u narodnim nošnjama. Prikazani su Balkanci kako rade, zabavljaju se, sukobljavaju se, uče da koriste oružje, ili jednom rečju kako žive.  Veliki perfekcionista je svaku scenu  prvo proučio pa je tek onda preneo na platno. U ovom vreme je dosta putovao, posmatrao narod, proučavao je običaje, nošnje, tradiciju, oruđe, a pre svega mentalitet i narav ljudi. Svaku sliku je detaljno pripremao tražeći od sebe uvek još.

Odlazio je često u rodni Vršac gde je i dobio inspiraciju za čuvenu sliku „Čas mačevanja“. Engleski kritičari su ovu sliku proglaslili remek-delom tvrdeći da je ona dovoljna da Paja Jovanović postane najbolji slikar svog vremena. Išao je na brojna studijska putovanja, ne samo po Balkanu već je obišao i  Afriku, Kavkaz, Maroko, Španiju, Egipat i uvek se vraćao sa gomilom skica i crteža. Najpoznatije slike iz prve faze su: Guslar, Pričanje o Boju na Kosovu, Arnautska straža, Povrtatak Crnogorca iz čete, Krvna osveta kod Kuča, Igrač s mačevima, Crnogorska krčma, Arnautski dvoboj, Kićenje neveste, Boj petlova, Hercegovačka švalja, Boško Jugović…

 Paja Jovanović nije voleo da svojim slikama daje nazive verujući da slika sama treba da nam prenese priču. Govorio je: „Teško onoj slici kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ona je slika dobra s koje gledalac bez naslova čita šta ona priča“. A njegove slike su upravo takve. Većinu svojih slika je radio po porudžbini ali i sa ljubavlju. Na slikama iz prve (žanr scene) i druge faze (istorijske slike) dolazi do izražaja njegova ljubav prema narodnoj poeziji kojoj se diivio još od dečačkih dana.

Slikar kome se ceo svet divio, bio je priznat i u svojoj rodnoj zemlji što i nije tako čest slučaj među velikanima. Voleo je Srbiju i čitav Balkan, a Srbija je pratila njegov rad. Domaća šampa je redovno prenosila članke i kritike iz strane, a 1888. godine dvadesetdevetogodišnji Paja Jovanović postaje član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) i najmlađi član u njenoj istoriji. Ubrzo nakon toga napušta London i odlazi u Minehn, zatim Pariz i Beč u kome je proveo najveći deo svog života. Između dve faze stvaralaštva nastaje njegovo najčuvenije delo vezano za rodni grad, „Vršački triptih“ na kome su predstavljene tri najznačajnije privredne delatnosti ovog mesta: vinogradarstvo, ratarstvo i trgovina.

Druga faza u njegovom stvaralaštvu počinje slikom „Seoba Srba“ a ovu fazu karakterišu istorisjke slike rađene u stilu akademskog realizma. Imao je 27 godina u vreme kada je pripremana tradicionalna Milenijumska izložba u Budimpešti. Tom prilikom je Crkveni sabor od njega poručio ovu čuvenu sliku kako bi bio zastupljen i srpski narod i kako bi bila poslata poruka da je ovaj narod došao u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića na poziv asutrougarskog cara da brani granice njegovog carstva. Međutim, umesto ove slike izložen je „Vršački triptih“. 

Najpre je Karlovački sabor imao primedbu na prvu verziju slike „Seoba Srba“ jer Srbi nisu jasno predstavljeni kao vojna sila već kao običan narod koji može izgledati kao da se povlači pred Turcima. „Briši one ovce i žene“ bile su reči patrijarha Georgija Brankovića nakon kojih slikar počinje da radi drugu verziju ove slike na kojoj je izmenjen deo kompozicije i jasno se vidi pozivna diploma cara koja garantuje Srbima određene slobode, prava i privilegije. Međutim, ova verzija nije završena do izložbe. Do kraja Jovanovićevog života nastale su još dve verzije ove slike jer je za vreme Drugog svetskog rata do njega došla netačna informacija da je slika uništena, pa je on ponovo slika. Ovo je njegova prva slika velikog formata pa se na njoj uočava problem prvog plana i pozadine kao i veličine likova i njihovog odnosa.

“Seoba Srba”

Povodom Svetske izložbe u Parizu 1900. godine vlada Srbije naručuje od Paje Jovanovića sliku „Proglašenje Dušanovog zakonika“ („Krunisanje cara Dušana“). Slika je na izložbi nagrađena zlatnom medaljom a do danas je sačuvano 7 njenih verzija od kojih se najveća nalazi u Narodnom muzeju, a jedna se nalazi u Muzeju Paje Jovanovića. Pre nego što je počeo da radi na ovoj slici, obišao je stare srpske prestonice (Prizren i Skoplje) i manastire (Gračanica, Žiča…) kako bi prikupio autentičan materijal i kako bi došao do detalja o životu cara Dušana. Nakon izložbe, francuska vlada Paji Jovanoviću dodeljuje titulu Officer d’academie što je bilo najveće odličje koje je mogao dobiti umetnik tog vremena. Slika je prvi put izložena u Beogradu 1904. godine, a tom prilikom je Nadežda Petrović zapisala „… Paja Jovanović svojom pesničkom dušom pravog umetnika, nadahnut narodnom poezijom, dade nam u slici to narodno blago, našu narodnu poeziju“.

Druga faza stvaralaštva Paje Jovanovića je bila najuspešnija, a u to vreme je dobio najviše nagrada a još neke od slika iz ove faze su: Ženidba cara Dušana, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Takovski ustanak (dve verzije) , Sveti Sava izmiruje braću.

“Proglašenje Dušanovog zakonika”

Treća faza počinje 1905. godine i traje do kraja slikarevog života (1957). Ovu fazu čine portreti koje su od njega naručivale mnoge ugledne ličnosti. Na svojim platnima je ovekovečio državnike, naučnike, vojskovođe, umetnike, članove kraljevske porodice. Pre početka ove faze radio je ikonostase za crkve širom sveta. Tako dolazi u SAD gde nastaje čuveni portret Mihajla Pupina. Kasnije je često putovao po Evropi kako bi naslikao naručene portrete koji se danas nalaze u muzejima širom sveta i privatnim kolekcijama. Radeći porterete mnogo pažnje je poklanjao detaljima uspevajući da verno naslika različte materijale od kojih je napravljena garderoba, nakit ili nameštaj. Neke od slika iz ove faze su: Portret princeze Milice, Portret Franje Josifa, Gospođa Kaufman, Sofija Dunđerski, Kraljica Marija, Milutin Milanković, a među njima je i više portreta njegove supruge Muni.

“Muni u salonu”

Svetski priznati slikar je govorio pet jezika , bio je vanserijski talenat, stalno je učio i obrazovao se a odlikovao se i skromnošću. Do kraja života je ostao „Paja moler“ kako je sam sebe nazivao. Prvi svetski rat ga je zatekao u Beču ali u to vreme nije mogao da radi jer je bio pod stalom prismotrom austrougarske policije zbog svog srpskog porekla. Prvi put je došao u Beograd 1910. godine, ali je voleo ovaj grad u kome je često boravio između dva svetska rata kada je radio portrete mnogih uglednih ličnosti i kraljevske porodice. U Beogradu je proveo i čitav Drugi svetski rat i nekoliko godina nakon rata.

Na svoj devedesti rođendan je odlikovan od jugoslovenskih vlasti Ordenom zasluga za narod prvog reda. Vraća se u Beč 1950. godine. U ovom gradu je započeo svoje slikarske korake, proveo najveći i najelpši deo svog života, ali nakon povratka zatiče opljačkan svoj velelepni atelje. Srećom, susedi su spasili veći broj njegovih dela i deo nameštaja i pribora. Nakon ovog događaja Paja Jovanović svu svoju imovinu zaveštava Muzeju grada Beograda, a deo ovog bogatstva se može videti u Muzeju Paje Jovanovića koji se nalazi u ulici Kralje Milana. Nažalost, još uvek ne postoji dovoljno veliki prostor na kome bi mogla biti izložena sva zaostavština velikog slikara, ali u ovom muzeju možete upoznati jedan deo njegovog stvaralaštva. Pored slika i skica, u muzeju se nalazi i deo nameštaja iz njegovog bečkog ateljea  pored koga su često pozirale ličnosti sa slika.

Paja moler, najmlađi sprski akademik, jedan od najpriznatijih slikara sveta, dobitnik mnogih priznanja, ostavio je veliko blago našem narodu. Da li ćemo umeti da ga čuvamo i cenimo?

 Jovana Nikolić

Izvor: portalmladi.com

______________________________________________________________

Priredio: Bora*S

GDE SU DANAS SLOBODNA DECA SAMERHILA?

tamoiovde-logo

Šezdesetih godina prošlog veka britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil napisao je knjigu “Slobodna deca Samerhila” u kojoj je opisao jedan od najznačajnijih obrazovno-pedagoških eksperimenata novijeg doba. On je 1921. godine osnovao školu nazvanu Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od tradicionalnih evropskih škola.

Foto: Summerhill/Philipp Klaus

O svom iskustvu, školi i deci koja su prošla kroz nju 1960. godine pisao je u knjizi koja je narednih decenija bila značajno štivo ne samo za stručnjake u obrazovanju već je maltene bila “knjiga za svaku kuću”.

„Slobodnu decu Samerhila“ čitali su i roditelji u našoj zemlji, tragajući za odgovorima na pitanja o ispravnom vaspitanju i školovanju dece.

Dok su Nila mnogi slavili kao čoveka koji je školu prilagodio pravoj prirodi deteta, a ne obratno, mnogi su ga kritikovali ponajviše zbog lošeg kvaliteta predavanja i časova koji su se održavali u Samerhilu, a zatim i zbog “raspuštenosti” učenika i njihovih preterano anarhističkih ideja.

A kakav je bio Samerhil u Nilovo vreme? Škola je najpre osnovana u Drezdenu, ali je ubrzo preseljena u atar sela Leiston u istočnom Safoku, oko 150 kilometara od Londona. “Samerhil је роčeо kao eksperimentalna škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi “Slobodna deca Samerhila”.

U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.

Deca u Samerhilu zaista jesu bila slobodna u smislu da mogu da rade apsolutno sve što im padne na pamet, sve dok to ne ugrožava druge stanovnike Samerhila, učenike, nastavnike i ostalo osoblje škole.

Nisu morali da pohađaju časove. Nisu morali da imaju hobi niti da rade bilo šta što im se nudilo – na primer da majstorišu u radionicama, izrađuju umetnička dela, šiju, čitaju i slično. Mogli su, ako bi želeli, po ceo dan da se izležavaju i to je jedan broj njih, po dolasku u Samerhil, i radio. Trebalo im je po nekoliko nedelja ili nekoliko meseci da se zainteresuju za dešavanja u školi i uđu u uobičajene tokove ove demokratske zajednice.

Sve odluke u školi donosile su se na sastancima zajednice. Na njoj su prisustvovali i učestvovali svi, od direktora škole do petogodišnjaka i svi su imali jednako pravo glasa. Često bi, prisećao se Nil, odrasli bili preglasani i donošene su odluke koje baš i nisu bile za ponos, kao na primer to da se dozvoli pušenje učenicima, jer nije fer da odrasli smeju da puše, a deca ne. Zar nisu svi jednaki?

Мislim da је dete ро prirodi mudro i realno. Ako mu se omogući da bude samostalno, ako mu odrasli ne sede па glavi sa svojim savetima, ono ćе se razviti najviše što može da se razvije. Razumljivo, Samerhil је mesto u kome ćе oni koji poseduju urođenu sposobnost i želju da budu školci – postati školci, dok ćе drugi, čija је jedina sposobnost da čiste ulice – čistiti ulice. No, do sada iz naše škole niti је izašao neko ko је postao čistač ulica, niti ја ovo pričam sa neke snobovske tačke gledišta, budući da bi mi bilo draže da škola oformljuje srećne čistače nego neurotične učene ljude„, objasnio je Nil.

U knjizi navodi primere sudbine bivših učenika od kojih su neki postali ugledni lekari i profesori, a neki srećni majstori koji vole svoj posao najviše na svetu. Na Vikipedijinoj stranici o školi Samerhil postoji spisak važnih ličnosti koje su pohađale ovu školu.

U našoj zemlji verovatno nisu poznati, jedan je predavač na Univerzitetu u Brajtonu, drugi je muzički producent, treći dizajnira korice rok albuma, četvrti je autor knjiga za decu, peti je profesor arhitekture, a tu je i jedna žena, glumica. Definitivno nema nobelovaca niti uglednih naučnika, ali to i nije cilj Samerhila.

Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga. Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto “Osnovana 1921. godine, a još ispred svog vremena”.

(M.Đ.)


Izvor: facebook.com/NaukaKrozPrice

____________________________________________________________________________________________

Knjiga: „SLOBODNA DECA SAMERHILA“  (Ovde)

____________________________________________________________________________________________