SUNCE, MORE I TELO VRETENO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

(Naj)lepše je šareno
Tufne i štrafte, čvrste korpe za grudi, visoko postavljeni otvori donjeg dela bikinija, krojevi i dezeni karakteristični za početak 20. veka, ali i osamdesete godine, samo su segment dugačke liste modnih kombinacija aktuelnih ove sezone.

Sezona godišnjih odmora samo što je počela, a mnoge dame već su uveliko u potrazi za najpovoljnijim aranžmanom za putovanje, ali i za adekvatnim kupaćim kostimom. Raznoliki po bojama, formi, materijalima i pratećim detaljima, u najkraćem bi glasio trend za odevne predmete za plažu ili bazen ove sezone.

Dezeni koji podsećaju na pedesete, zatim tufne i štrafte i čvrste korpe za grudi na jednodelnim modelima, visoko postavljeni otvori na donjem delu bikinija, kakvi su bili aktuelni osamdesetih godina, gornji delovi koji više podsećaju na top majice za trening nego za plažu, deo su dugačke liste modnih kombinacija aktuelnih ove letnje sezone.

Kako do savršenog kupaćeg?
Pri izboru se ne sme zaboraviti da je kupaći kostim veoma važan komad garderobe i da se bira prema funkcionalnosti.
Modni stručnjaci naglašavaju da svaka dama odlično poznaje svoje telo i da zato ne bi trebalo da se povinuje trendu kada kupuje kupaći kostim. Tako popularni „trouglići“ stoje damama sa bujnim poprsjem, dok gornji delovi sa „puš-ap“ korpama na velikim grudima deluju vulgarno.
Takođe, mora da se vodi računa i o godinama, kao i mestu gde se letuje.

U kolekcijama kupaćih kostima, velike modne kuće potvrdile su, čini se, teoriju da su dame odavno prestale da se povode za trendom kada je reč o ovom odevnom predmetu i da više pažnje pridaju tome kako im model stoji.
Tačnije, pokriva ono što smatraju neprivlačnim i otkriva deo tela koji smatraju lepim i atraktivnim.
„Šanel“ je, tako, predstavio kolekciju kojom dominiraju crni i beli modeli, veoma zatvoreni koji podsećaju na korsete i donje rublje s početka 20. veka.

U modnoj imperiji „Valentino“, prepoznatljivoj po klasičnim formama, poigrali su se sa aktuelnim resama.
Na predstavljanjima ovogodišnjih kolekcija, mogli su da se vide modeli sa šarenim printovima, kombinacije plave, crne i bele, heklani komadi.

Čak su i manje zvučna imena modne industrije ponudile dvodelne kupaće čiji gornji delovi podsećaju na kratke majice. Oni su, pak, rezervisani za aktivnije i mlađe pripadnice lepšeg pola.
Kompletan izgled može da se dopuni efektnom torbom za plažu, ljupkim ili elegantnim japankama, nakitom i šeširom.

Izvor:rts.rs

____________________________________________________________________________________________

Priče o kostimu
Sunce, more i… vunena haljina (kratka istorija kupaćih kostima)

Plivanje je jedno od ljudskih aktivnosti od davnina. Ipak, posebna odeća namenjena ovoj vrsti aktivnosti postoji tek od XVIII veka.

Poznato je da su i u Grčkoj i u Rimu postojala kupatila. Bogatiji građani su.čak imali kupatila u okviru svojih kuća. Pa ipak, to su pre bila mesta za kupanje, nego za plivanje, i pretpostavlja se da su se i muškarci i žene kupali nagi. Mešanja, ipak, nije bilo, jer su i jedni i drugi imali zasebne prostore u okviru kupatila. Na rimskim muralima su prikazane žene u odeći nalik na danjašnji bikini, ali se ta odeća vezuje za bavljenje telesnim vežbama, a ne za plivanje.
U srednjem veku kupatila nestaju. To ne znači da su ljudi prestali da plivaju, ali su to retko činili iz ličnog zadovoljstva. Čak je i kupanje kao način održavanja higijene postalo retkost.

Mozaik, poznat kao „Bikini devojke“, prikazuje deset žena tokom sportskih takmičenja. Pobednica je dobijala lovorov venac. (IV vek, detalj,Villa Romana del Casale).

Slika iz 1797. (levo) prikazuje dve dame koje prilaze „mašinama za kupanje“. Moda tog vremena je izuzetno cenila beo ten, pa su i ove dame dobro zaklonjene od sunca bone-šeširima širokog oboda, šalovima i rukavicama.

Javna kupatila ponovo postaju popularna tek u XVIII veku. Kao i u vreme antičkog Rima, ona su dostupna samo bogatoj evropskoj eliti. Treba napomenuti da se na kupanje u banjskim kupatilima ili na moru išlo pre svega iz zdravstvenih razloga. Kupanje u ovakvim kupatilima (ako ste ikada pročitali neki roman Džejn Ostin, nije vam promaklo mondensko okupljalište Bath) zahtevalo je i adekvatnu odeću.

Iako su muška i ženska kupatila bila odvojena, postojala su stroga pravila pristojnosti. Najčešće se nosila vunena odeća za kupanje, jer vuna nije postajala providna kad se pokvasi. Žene su nosile čarape i haljine, nalik onima koje su nosile svakodnevno, često sa ušivenim malim tegovima u prorub kako se ne bi zadizale prilikom ulaska u vodu. Muška odeća za kupanje imala duge rukave i duge nogavice. Ako bi neko pokazao gole ruke ili noge, bio bi uhapšen zbog nedoličnog pokazivanja u javnosti!

Ova moda se neće mnogo menjati do sredine devetnaestog veka.

Boravak na moru postaje sve popularniji sa razvojem železnice. Na plažama su bile nanizane „mašine za kupanje“. One su bile neka vrsta kabina za presvlačenje na točkovima, sa konjskom vučom. U njima su žene prevožene do dublje vode. U vodu su ulazile direktno iz kabine, tako da ih niko ne vidi u njihovim kupaćim kostimima. Na isti način su se i vraćale na obalu.

Sredinom XIX veka ženska odeća za kupanje i dalje pokriva gotovo čitavo telo. U modu ulaze takozvane „turske“ pantalone ili blumers (dobile ime po Ameliji Blumer, koja je pokušala da uvede neku vrstu pantalona u žensku odeću). Ovakve pantalone se nose ispod јedne vrste kaputića ili hajine. I blumers pantalone i ove hajine su izrađivane od punog flanela, koji je natopljen vodom bio veoma težak i svakako nije bio od pomoći pri plivanju.

Muški kostimi postaju „slobodniji“, otkrivajući sadа i deo noge, pa čak, ponekad, i deo grudi ispod vrata.

____________________________________________________________________________________________

Sa vremenom i ženski i muški kostimi otkrivaju sve više. Krajem XIX i početkom XX veka ukidaju se zakoni kojima se zabranjujuje kupanje muškaraca i žene na istoj plaži.

____________________________________________________________________________________________

1907. je na bostonskoj plaži uhapšena Anet Kelerman (Annette Kellerman) zbog nedoličnog izlaganja tela. Anet je bila poznata australijska plivačica, a „nedolično izlaganje“ se ogledalo u nošenju kostima od žerseja, koji otkriva ruke, noge i vrat (slika dole levo). Ipak, izgled takmičarskih kupaćih kostima (slika dole desno) i onih namenjenih rekreaciji će se još neko vreme bitno razlikovati.

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________
Posle Prvog svetskog rata boravak na moru postaje još popularniji, a kupaći kostimi sve oskudniji.

____________________________________________________________________________________________
1930-ih u modu ulazi sunčanje i preplanuli ten. Kupaći kostimi su, najščešće, štrikani. Njima počinju da se bave i kreatori visoke mode (Elza Skjpareli je bila jedna od prvih), a glavni promoteri su holivudske zvezde.

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

1946. donosi pravu revoluciju: Žak Hajm (Jacques Heim) i Luj Rear (Louis Reard) predstavljaju prvi bikini kupaći kostim (dobio je naziv po atolu Bikini, na kome su vršene prve posleratne nuklearne probe).

Zanimljivo je da Rear nije mogao da nađe manekenku voljnu da prikaže prvi bikini, pa je za tu priliku unajmio profesionalnu striptizetu. Bikini svoju punu popularnost dostiže posle 1957. i filmova Brižit Bardo (Brigitte Bardot).

Paralelno sa dvodelnim kostimima, nose se i jednodelni, kakvi se viđaju u filmovima Ester Vilijams (Esther Williams).

 

Muški kupaći kostimi konačno gube gornji deo, otkrivajući telo sve do struka.

Šezdesete godine XX veka donose modu „monokinija“ (toples), a sedamdesetih se pojavljuje tanga – bikini. Sa dokazima o štetnosti prekomernom izlaganju sunčevim zracima, kupaći kostimi ponovo postaju nešto zatvoreniji, ali se njihova osnovna forma nije bitno izmenila do danas.
Posted on 04/03/2012 by Marina
Izvor:modanekadisad.wordpress.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

UMRO GABRIJEL GARSIJA MARKES…

TAMOiOVDE****************************************************

Spavao bih manje, a sanjao više

Kada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače.

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj kad bih imao jedan komadič života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…

---

 

Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro je u 87. godini, piše meksički El Pais.

Markes, pisac „Sto godina samoće“, najviše prevođenog i najčitanijeg dela na španskom jeziku, hospitalizovan je 3. aprila u Meksiko Sitiju zbog upale pluća, a stanje mu se posle nekoliko dana popravilo i pušten je iz bolnice.

Garsija Markes bio je jedan od najpopularnijih pisaca i mnogi njegovu popularnost porede sa Markom Tvenom ili Čarlsom Dikensom.

Rodio se 6. marta 1927. godine u kolumbijskom gradu Arakataka, u oblasti Magdalena.

Bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista.

Smatra se najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije.

Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka.

Pisac je 30 godina živeo u Meksiku.

Oslabljen od raka, Markes nije ništa napisao posle svog poslednjeg romana „Sećanja na moje tužne kurve“ koji je objavio 2004.

Njegov najpoznatiji roman „Sto godina samoće“, koji je prodat u više od 30 miliona primeraka i za koji je dobio brojne nagrade, inspirisan je Markesovim rodnim gradom koji je nazvao Makondo.

U njemu je opisao život izolovanog južnoameričkog mesta u kome se neobični dogadjaji prihvataju kao sasvim obični. Prvo izdanje se pojavilo juna 1967. i prve sedmice je prvi tiraž od 8.000 primeraka bio prodat.

Delo je prevedeno na desetine stranih jezika, osvojilo je više nagrada, a Neruda ga je proglasio da je to „Don Kihot“ našeg vremena.

U njegova poznata dela spadaju i „Pukovniku nema ko da piše“, „Ljubav u doba kolere“, „O ljubavi i drugim demonima“, „Zao čas“, „Jesen patrijarha“…

Iza Markesa ostaje impresivna filmografija, pošto je uglavnom lično adaptirao svoje romane za film, osvajajući nagrade na festivalima, ali i priznanja kao što je američki „Zlatni globus“ ili „Goja“ (španski Oskar).

Na pitanja da li je komunista, Markes je uvek odgovarao da ne pripada ni jednoj partiji, ali nije krio da je po opredeljenju levičar i da smatra da je za Latinsku Ameriku najprimerenije socijalističko društveno uređenje.

Posle pobede Kubanske revolucije otišao je da se upozna sa Fidelom Kastrom, ali nije prihvatio da se nastani na Kubi, već mu je stalni dom bio u Meksiko Sitiju sa suprugom, koju je upoznao još kao 13. godišnju devojčicu, a venčali su se posle desetak goidna. Iz tog jedinog braka ima dva sina.

Blic, B92, Tanjug | 17. 04. 2014. | Foto: AP |

---

Citati
„Nijedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje, nikada te neće rasplakati.“
šp. Ninguna persona merece tus lágrimas, y quien la merezca no te hará llorar
„Nemoj nikada prestati da se smeješ, čak ni kada si tužna, jer nikad se ne zna ko bi se mogao zaljubiti u tvoj osmeh.“
šp. Nunca dejes de sonreír, ni siquiera cuando estés triste, porque nunca sabes quien se puede enamorar de tu sonrisa
„Možda si u očima sveta samo jedna osoba, ali si u očima jedne osobe ceo svet.“
šp. Puedes ser solamente una persona para el mundo, pero para una persona tú eres el mundo
„Ne provodi vreme s nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.“
šp. No pases el tiempo con alguien que no esté dispuesto a pasarlo contigo
„Ne plači zato što se završilo. Raduj se zato što se dogodilo.“
šp. No llores porque terminó, sonríe porque sucedió
„Ne volim te zbog onoga što jesi, već zbog onoga što sam ja kad sam pored tebe.“
šp. Te quiero no por quien eres, sino por quien soy cuando estoy contigo
„Nije tačno da ljudi odustaju od svojih snova zato što stare, već stare zato što odustaju od svojih snova.“
šp. No es cierto que la gente deje de perseguir sus sueños porque envejece, más bien envejece cuando deja de perseguir sus sueños
„Ponuditi prijateljstvo onome ko traži ljubav, isto je kao i ponuditi hleb onome ko umire od žeđi.“
šp. Ofrecer amistad al que busca amor es dar pan al que se muere de sed
„Siromaštvo je najbolji lek za dijabetes.“
šp. La pobreza es el mejor remedio para la diabetes
„Život je najbolji izum.“
šp. La vida es la cosa mejor que se ha inventado

 wikipedia.org

---

---

FORMA I KOMPOZICIJA REALNOG ŽIVOTA …

TAMOiOVDE_____________________________________________

  Anri Kartije Breson, francuski fotograf, kojeg smatraju ocem moderne fotografije i foto žurnalizma.

Bio je među prvima koji su počeli da fotografišu fotoaparatima koji su koristili 35 milimetarki film.

Pomogao je i direktno uticao na formiranje i razvijanje tzv.,,ulične fotografije,,, odnosno fotografije koja odslikava realni život.

Ovaj stil uticao je i idalje utiče na mnoge fotografe širom sveta.

  Kartije Breson rodjen je 22.avgusta 1908.godine u mestu Seine-et-Marne u Francuskoj. Njegov otac je bio bogati tekstilni magnat i preduzetnik, a porodica njegove majke bila je takodje vrlo imućna, jer su se bavili uzagajanjem, proizvodnjom i preradom pamuka, a posedovali su i ogromne količine zemlje u Normandiji. Upravo zbog ovoga Kartije nije morao da se brine za svoju budućnost i egzistenciju. Porodica mu je pružala punu podršku u bavljenju fotografijom i sa moralne i sa materijane strane. Ovo mu je omogućilo da se slobodnije i nezavisnije bavi fotografijom od većine fotografa tada.

  Nakon besuspešnih pokušaja da se bavi i studira muziku, Kartije je počeo da se bavi slikarstvom, tj. da uči slikarstvo, prvenstveno ulje na platnu, kod talentovanog pariskog slikara Luisa. U toku 1927.godine, Kartije upisuje prestižnu privatnu slikarsku školu Lot, koju drži kubista i vajar Andre Lot. Ovde se Kartije Breson zainteresovao i za remek dela Renesanse uz dotadašnje intersovanje za modernu umetnost.

  Učenje i rad u Lot akademiji, pomoglo mu je da shvati i reši probleme koji su ga mučili po pitanju forme i kompozicije u umetnosti, naročito u pogledu fotografije. Tih godina počinje fotografska revolucija pod parolom: ,, Srušite tradiciju! Fotografišite stvari onakvim kakvim jesu! ,,.

Ideje pokreta Surealizam su bitno uticale na Kartijea, posebno na početku njegove karijere.

  Krajem 30-tih godina , dvadesetog veka, Kartije Breson je diplomirao engleski jezik i književnost na Univerzitetu Kembridž. U potrazi za avanturom, odlazi u Obalu Slonovače gde se bavi lovom. Loveći sa lokalnim stanovništvom, znatno je unapredio svoje lovne tehnike što će mu kasnije, kako je rekao, znatno pomoći u bavljenju fotografijom. Nakon povratka u Francusku, produbljuje svoju saradnju sa pokretom Surealizam.Fotografija koja će mu umnogome tada prometniti život je fotografija madjarskog fotografa Martina Munkaša, na kojoj au siluete tri afrička dečaka koji trčeći ulaze u jezero Tanganjika.Ta fotografija inspirisala ga je da prekine da se bavi slikarstvom i da se potpuno posveti fotografiji. Kako je jednom prilikom naveo, tada je shvatio da fotografija može da namesti ili popravi večnost u samo jednom trenutku.

  Tada je nabavio fotoaparat Lajka sa 50 milimetraskim objektivom kojom će fotografisati najveći deo svoje karijere. Za ovaj aparat izjavio je da mu je kao nastavak oka i da mu pruža mogućnost da ,,zaustavi,, svet i fotografiše ga u aktuelnoj brzini i transformaciji. Baveći se fotografijom Kartije je obišao svet i fotografisao Berlin, Brisel, Varšavu, Prag, Budimpeštu i Madrid. Prvu izložbu imao je 1932. godine u galeriji ,,Džulijen Levi,, u Njujorku, a potom i u Ateneo klubu u Madridu.

Kartije Breson 1934 .godine upoznaje poljskog fotografa Dejvida Sejmora, poznatijeg  kao Chim, a potom i čuvenog Roberta Kapu. Njih trojica su početkom 30-tih godina delili studio i blisko saradjivali. Robert Kapa je tokom tih godina bio mentor Kartije Bresonu i promenio mu poglede na fotografiju i fotografisanje. Učio ga je i savetovao da prestane sa striktnim bavljenjem umetniškom fotografijom nego da postane fotoreporter koji će tražiti dogadjaje i fotografisati ih. ,, Nemoj da ostaneš samo u okviru umetničke fotografije i surealizma. Budi fotoreporter! Pokreni se! ,, , bio je presudan savet koji je Kartije Breson dobio od Roberta Kape. 

Prvi zadatak koji je Kartije Breson imao kao fotoreporter bila je sahrana kralja Džordža VI za francuski nedeljnik Regards.

  Kada je počeo Drugi Svetski rat, Kartije Breson se priključio francuskoj vojsci kao kaplar u filmskoj i foto jedinici. Tokom bitke za Francusku 1940. godine, Kartije je bio zarobljen i proveo je 35 meseci u logoru za ratne zarobljenike gde je obavljao najteže poslove. Njegov treći pokušaj bekstva iz logora bio je uspešan. Neko vreme nakon toga se krio na jednoj farmi sve dok nije nabavio lažna dokumenta koja su mu omogućavala da se vrati u Francusku. Nakon povratka Kartije Breson je bio ilegalac i pomagao je ostalim zarobljenicima koji su uspeli da pobegnu.

Takodje je sa ostalim fotografima tajno dokumentovao okupaciju Francuske,ali i borbe za oslobodjenje i samo oslobodjenje. Godine 1943., Kartije je iskopao svoju čuvenu Lajku, koju je zakopao nedaleko od mesta gde je bio zarobljen tokom bitke za Francusku.

  U proleće 1947. godine  Kartije Breson zajedno sa Dejvidom Sejmorom, Robertom Kapom, Džordž Rodžerom i Vilijamom Vandivertom, osnovao je Magnum Photos. Osnivači su podelili zadatake  i delove sveta na kojima će raditi,medju sobom. Kartije Breson je otišao u Indiju i Kinu. Medjunarodno prizanje i slavu stekao je za fotografije Gandijeve sahrane i za fotografije završne faze Kineskog gradjanskog rata. U to vreme fotografisao je poslednje preživele carske evnuhe u Pekingu, neposredno pre nego što su grad osvojili komunisti.

  Kartije Breson je 1952.godine objavio knjigu pod nazivom ,,The Decisive Moment,, u kojoj je bilo 126 fotografija sa Istoka i Zapada. Naslovnu stranu knjige uradio je čuveni Anri Matis. U predgovoru knjige Kartije je citirao jednu filozofsku misao iz 17.veka :  ,, There is nothing in this world that does not have a decisive moment,,.

  Upravo je ova knjiga bila lajtmotiv mnogim fotografima širom sveta i odredila jedan potpuno nov pravac u fotografiji, tzv. ,,fotografije trenutka,,. Kartije Breson je tokom svoje karijere najviše i najduđe koristio 35 milimetarski fototaparat Leica sa objektivom od 50 milimetara. Često je oko aparat vezivao crnu traku da bi aparat bio što manje uočljiv i da bi on što mirnije i neopaženije radio.  Tokom godina razvio je svoj jedinstven i prepoznatljiv stil fotogafisanja. Nikada nije koristio blic, jer je smatra da je to, kako je jednom izjavio ,, u najmanju ruku nepristojno… ,,. Verovao je da se fotografija planira i stvara u tražilu fotoaparata, a ne u laboratoriji i mračnoj komori. Svoje fotografije je izradjivao isključivo u punom formatu bez korekcija i tzv. ,,kropovanja,,.

Sve fotografije je radio u crno beloj tehnici.

U svojoj karijeri napravio je svega nekoliko fotografija u koloru kojima je bio vrlo nezadovoljan i večinu svojih kolor fotografija je uništio. 

  U intervju za Washington Post 1957.godine, o svojoj tehnici i stilu rada, izjavio je: ,, Fotografija nije kao slikarstvo. U fotografiji postoji kreativno deljenje te sekunde kada napravite fotografiju. Morate svojim očima videti kompoziciju i detalje ispred vas koji vam se nude i morate imati intuiciju,da osetite kada da stisnete okidač fotoaparata. To je trenutak kada je fotograf  kreativan. Trenutak! Kada ga jednom propustite, nestao je zauvek! ,,.

Kartije Breson je verovao da u fotografiji i najmanja stvar može biti ogromna. Mali detalj može biti lajtmotiv.

  Bavljenje fotografijom Bresona je odvelo širom sveta. Boravio je u Kini, Meksiki, Indiji, Americi, Japanu, Sovjetskom savezu. Bio je prvi zapadni fotograf koji je mogao slobodno da fotografiše u posleratnoj Rusiji.

   Kartije Breson je prestao da se bavi fotografijom početkom 70-ih godina. Svoj čuveni fotoaparat  Lajka držao je zaključanu u sefu svoje kuće.

Nakon povlačenja iz sveta fotografije, Breson se vratio crtanju i slikanju. Prvu izložbu svojih crteža imao je u galeriji Karlton u Njujorku 1975.godine.

  Čuveni fotograf,koji je imao neponovljiv stil i koji je stvorio novi pravac u fotografiji, Anri Kartije Breson, umro je 3.avgusta 2004.godine u svojoj kući u mestu Monthustin u Francuskoj. Više od tri decenije ovaj fotograf pratio je dokumentovao, za magazin Life ali i druge prestižne novine, neke od najznačajnijih događaja i ljudi u istoriji, kao što su Španski gradjanski rat, Drugi svetski rat, oslobodjenje Pariza, Kinesku revoluciju,ubistvo Mahatme Gandija, studentske nemire u Parizu 1968.godine, ali i neke od najznačajnijih ljudi  iz sveta umetnosti, kulture i politike, među kojima su Albert Kami, Pablo Pikaso, Anri Matis…

  Njegova najpoznatija fotografija oko koje je i nastao čitav pravac u fotogarfiji i umetnosti generalno, bila je ,, Behind the Gare St. Lazare,, koja je umnogome promenila njegov život,ali i fotogarfiju generalno.

Od svih kadrova u životu i karijirei, ovaj je verovatno bio najvažniji za Anri Kartije Bresona.

  Zajedno sa ženom i ćerkom, Kartije Breson je 2003,godine osnovao fondaciju koja nosi njegovo ime i bavi se očuvanjem njegovog nasleđa i širenjem ideje.

bauk-online.net

---

 

Henri Cartier-Bresson

---

Izvor fotografija: pleasurephotoroom.wordpress.com

---

---

Priredio: Bora*S

ZABRANJENO JE…

ZABRANJENO JE

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su neophodni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do posljednjeg daha.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve samo zato što je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je život ono što daje,
a takođe i ono što uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.

---

 Na današnji dan, 1904. godine, rođen je PABLO NERUDA

Pablo Neruda sa novinarima u Parizu
posle objave da je dobio Nobelovu nagradu, 1971. godine.
U to vreme je Neruda bio ambasador Čilea u Francuskoj
(foto arthiva Beta AP)

  Pablo Neruda, čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost., rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes).

  Svoju prvu knjigu poezije „Crepusculario“ objavljuje u 19-toj godini (1923), a već u 20-toj i drugu, pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“.

   Studirao je francuski jezik i pedagogiju.

  Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključuje se revolucionarnom pokretu i tada piše pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. Od 1927. do 1935. radi pri čileanskom konzulatu. Od 1939. do 1940. godine je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku do 1943. godine. 

U rodni Čile vraća se 1945. godine i postaje senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea biva progonjen. Uspeva da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama.

Ponovo se vraća u Čile 1952. godine gde živi do svoje smrti 23. septembra 1973. Objavio je još desetak knjiga poezije.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.

NE BUDI DALEKO

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu vozovi.

Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoj odžak
doći da ubije moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,

jer u tom ćeš otići tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

---

Potvrđen uzrok smrti Pabla Nerude

Forenzičari u Čileu nedavno su ukazali na to da inicijalni testovi na posmrtnim ostacima pesnika nobelovca Pabla Nerude potvrđuju da je imao uznapredovali karcinom u doba kada je umro, javlja BBC.

Foto:Beta/AP

 Neruda je umro 1973, dvanaest dana nakon što je vojnim udarom na vlast došao general Avgusto Pinoče. Bio je blizak prijatelj svrgnutog predsednika Salvadora Aljendea. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su prošlog meseca kako bi se istražile optužbe da su ga otrovali agenti Pinočeove tajne službe.

Zaključak da je bolovao od uznapredovalog karcinoma mogao bi potvrditi tadašnju službenu verziju prirodnog uzroka njegove smrti, od raka prostate. Međutim, advokat Eduardo Kontreras, koji je pokrenuo postupak u ime čileanske komunističke stranke, kazao je da je prerano za donošenje konačnih zaključaka, budući da slede i toksikološka ispitivanja koja se moraju obaviti u SAD.

 Nerudin bliski saradnik kazao je da je Neruda otrovan na Pinočeov zahtev. Manuel Araja, njegov vozač i lični asistent, kazao je da ga je Neruda zvao iz bolnice u kojoj se nalazio i rekao mu da se oseća loše nakon što je primio inekciju u podučje stomaka.

Neruda je sahranjen uz svoju suprugu, Matildu Urutiju, u bašti njihovog doma na pacifičkoj obali Čilea, u mestu Isla Negra, oko 120 kilometara zapadno od Santjaga, prenosi Hina.

Zagovornici teorije da je ubijen tvrde da se vojska bojala da će slavni pesnik otići u egzil u Meksiko i tamo voditi kampanju protiv Pinočeovog režima.

Izvor:b92.net(4.05.2013)

---

SVIĐAŠ MI SE KAD ĆUTIŠ

Sviđaš mi se kad ćutiš, jer tad si kao odsutna,
i čuješ me izdaleka, i glas moj ne dotiče te.
Čini mi se kao da su ti letele oči
i kao da ti je poljubac jedan zatvorio usta.

Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari ispunjena dušom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.

Sviđaš mi se kada ćutiš – i kad si kao udaljena.
I kada – kao da se žališ, leptiriću u gukanju.
I čuješ me izdaleka, i glas moj ne dotiče te:
Pusti me da ćutim s ćutanjem tvojim.

Pusti, da ti govorim s tvojom ćutnjom

jasnom kao sveća jedna, prostom kao prsten jedan
kao noć si, ćutljiva, zvezdana.
Ćutanje ti je zvezdano, tako daleko i jednostavno.

Sviđaš mi se kad ćutiš, jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh, dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo – što to nije tačno.

---

---

Priredio: Bora*S

MARK ŠAGAL, PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA …

U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi, govorio je umetnik.

 PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA

Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice. 

Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.

Fantastični univerzum

Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz.

Mark Šagal – Revolucija 1937

Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam.

Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku.

Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba.

U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile.

Njegove slike obiluku simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru.

Pariz – grad snova 

Mark Šagal (1887–1985) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi.

Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil.

Mark Šagal – Rusko selo 1929

 Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume M. Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm“.

Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika. Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu.

Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije.

Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu, gde je radio kao pozorišni dizajner za Jevrejsko državno pozorište.

Mark Šagal – Haos

Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima.

Ponovo se doselio u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju.

Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku.

Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost“. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke.

Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.

 U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života.

Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu.

Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.

Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“.

Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel.

Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku.

Bajkoviti svet

Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima koji podsećaju na junake narodnih skaski. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka.

Mark Šagal – Mojsije

 Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave.

Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita.

U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.

akter.co.rs Valentina Bulatović

Stihovi – ključ za shvatanje slikarstva Tokom celog života Šagal je pisao stihove, u početku na jidišu i na ruskom, a zatim i na francuskom. Njegova lirika prožeta je jevrejskim motivima, ali i odjecima tragičnih događaja iz jevrejske istorije. Mnogi njegovi stihovi su svojevrsni ključ za shvatanje njegovog slikarstva.

---

---

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

„Čitav naš unutrašnji svet je realnost, možda  čak i više nego sâm pojavni svet. Mark Šagal

---

Priredio: Bora*S

---