U SENCI KAMENA…

tamoiovde-logo

Kamen od 250 tona već 1.300 godina prkosi gravitaciji

Ovaj ogroman kamen se nalazi na nizbrdici i vekovima prkosi gravitaciji. Ukoliko se ne bojite izazova, sedenje u njegovoj senci će vas svakako zabaviti.

images-2016-04-250_tona_tezak_kamen__vec_vekovima_prkosi_gravitaciji_aps_818314473

Foto:Profimedia

Krišnina puter lopta“ ili „Kamen nebeskog boga“ kako ga lokalno stanovništvo zove već preko 1,300 godina stoji pod uglom od 45 stepeni na nizbrdici pored grada Mahabalipuram, u indijskoj državi Tamil Nadu.

Zbog ugla pod kojim stoji, kamen izgleda kao da će se svakog momenta skotrljati nizbrdo. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da su svi pokušaji da se kamen pomeri sa tog mesta bili uzaludni.

Zbog položaja koji zauzima, kamen predstavlja veliku turističku atrakciju, ali i izazov lokalnom stanovništvu i najhrabrijim meštanima koji vole da sede i fotografišu pod njim.

Prema hinduističkom predanju, bog Krišna je kao mali toliko voleo da jede puter da ga je često krao iz tegle izvlačeći kuglice putera rukama, te je ovaj neobičan kamen okruglog oblika upravo zbog toga i nazvan Krišnina puter lopta.

, Image: 12363111, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy

Foto: Profimedia

Dok stanovništvo Mahabalipurama veruje da su bogovi spustili kamen na to mesto kako bi dokazali svoju snagu i moć, ima i onih koji veruju da su vanzemaljci umešali prste i postavili kamen.

Ipak, naučnici se slažu da je ovde reč o prirodnoj formaciji.

Međutim, geolozi nisu saglasni sa naučnicima tvrdeći da je oblik kamena toliko specifičan, te da verovatno nije dobijen prirodnom korozijom tla.

Kralj Narasimhavaran koji je vladao u oblasti Palava, u južnoj Indiji, od 630. do 668. godine nove ere bio je prvi koji je želeo da pomeri kamen, ali ni njemu a ni mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.

Guverner Madrasa Artur Lavli je 1908. godine takođe pokušao da pomeri kamen uz pomoć sedam slonova, ali ni on nije uspeo u tome.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

Advertisements

„KAMENO SELO“- LEPOTA, DUH, TRADICIJA, NAGRADA…

tamoiovde-logo

Priča o lepotama zaboravljenog sela – Gostuša

Na krajnjem istoku zemlje, na obroncima Stare planine i 30 kilometara udaljeno od Pirota, nalazi se selo Gostuša. Duh minulog vremena i tradicija čuvanja stoke, pravljenja gastronomskih specijaliteta i autentična arhitektura, samo su neki od razloga koji su uticali na moju posetu krajem marta prošle godine

srb-pirotsko-selo-gostusa

Kameno selo. Izvor fotografije: http://www.novosti.rs

 U pratnji članova Turističke Organizacije Pirota, krenuli smo obilaznicom oko Zavojskog jezera, do sela Gostuša.

Put Pirot – Gostuša, nekada je bio kraći za desetak kilometara, međutim 60-ih godina XX veka, došlo je do urušavanja zemlje, nestanka nekoliko sela i brda iznad reke Visočice, što je uslovilo nastanak prirodne akumulacije Zavoj. Dugo oko 20 kilometara, a široko oko 3 kilometara, jezero je godinama predstavljalo prepreku stanovnicima na pomenutoj relaciji.

Slika-2

Mapa puta Pirot- Gostuša

Obilaznica je dužine oko 30 kilometara, a asfaltirani put novost je i za meštane. Lokalna samouprava je njegovom izgradnjom poboljšala povezanost stanovnika ovog kraja. Na nekadašnjem rimskom putu, selo Gostuša brojalo je oko 1.500 stanovnika od kojih je ostalo stotinak, uglavnom starih.

Šetnja uskim, krivudavim putevima, okruženih sa svih strana urušenim kućama, za koje sam na prvi pogled mislila da su prazne, učinila je da se zainteresujem za ovaj kraj zemlje.

207267441951bb547b2104b666058755_orig

Zemljani put kroz selo. Izvor fotografije:www.b92.net

Podignute na nizbrdici, bez savremenih materijala, oronule trošne kuće od kamena i blata, prekrivene kamenim blokovima, prepuštene su zubu vremena.

Meštani koji u njima žive, bili su prinuđeni da ih obnove, pa u masi ravnih kamenih blokova, poneki visoko izdignut crep narušava specifičan naziv – Kameno selo.

Nadmorska visina od 700 metara pogoduje razvoju jedinstvene mikro-klime.

Pašnjaci iznad sela, vekovima su od sredine maja do kraja oktobra bili preplavljeni sa preko 15 hiljada grla stoke.

492901455(6)

Pašnjak. Izvor fotografije:www.turistplus.hr

Danas trojica čobana, čuvaju svega 1.500 grla koza, ovaca i goveda, pa se tradicija bavljenja stočarstvom ipak održala.

Zahvaljujući pašnjacima i povoljnoj klimi, mleko odličnog kvaliteta koristi se za pravljenje čuvenog pirotskog kačkavalja. Već decenijama predstavlja specijalitet trpeza, čak u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, a način promocije je od usta do usta. Ne pravi u velikim količinama a njegova jedinstvena receptura sačuvana je u ovom kraju.

DSC25591

Stare kuće u Gostuši. Izvor fotografije: http://www.pirotskevesti.rs

Zalaganje studenata Arhitektonsko-građevinskog fakulteta u Nišu i stručnjaka niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, učinilo da se stvore predispozicije da Kameno selo postane zaštićena ambijentalna celina i kulturno dobro.

Svetska banka finansirala je obnovu, a Turistička organizacija Pirota podržala je ideju meštana da se okrenu razvoju turističke delatnosti. Podignuta su kategorisana turistička domaćinstva i etno-kuće.

Boravak u njima, idealno je rešenje sve češćim turistima, koji će uz tradicionalne specijalitete domaće kuhinje i život sa meštanima, moći da spoznaju lepote autentičnog sela. U letnjim mesecima, mogu se spustiti i do obližnjeg Zavojskog jezera i brčkati se do popodnevnih sati, a ukoliko ne mogu bez grada, neke potrebe zadovoljiće Pirot.

Nekoliko sati provedenih u prirodi i boravak u jednom od domaćinstava ispunila su moja očekivanja, a nadam se da će Kameno selo postati stanica svim turistima pri poseti parka prirode Stara planina. Ukus kafe, meda i domaće rakije učinio je da iz sela krenem zadovoljna, a posetu severnoj obali jezera, upotpunio je zalazak prvog prolećnog sunca.

Autorka teksta: Jelena Đokić

Izvor:portalmladi.com/05.02.2015

_____________________________________________________________________

Selu Gostuša nagrada Evrope nostre

Studiju zaštite sela na Staroj planini je uradio tim arhitekata – konzervatora Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša

GOSTUSA

„Kameno selo“ Gostuša na Staroj planini (Foto Evropa nostra)

Evropska komisija i Evropa nostra izabrale su 28 laureata iz 16 zemalja u oblasti nasleđa za 2016. godinu i nagradile ih za dostignuća u oblasti konzervacije, istraživanja, posvećene službe i edukacije, treninga i podizanja svesti.

Nezavisni stručni žiri pregledao je 187 aplikacija, među kojima je i upravo nagrađena studija zaštite sela Gostuša na Staroj planini koju je uradio tim arhitekata–konzervatora Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša.

Studija zaštite ugroženog narodnog graditeljstva u ovom malom, ali jedinstvenom selu, predstavlja dokaz da posao može da se obavi uz primenu visokih standarda zaštite, zahvaljujući čvrstoj posvećenosti i odlučnosti, uprkos ograničenim sredstvima. Istraživanje u svrhu konzervacije je bilo izrazito temeljito i sprovedeno je sa jasnim akcionim planom i vizijom”, napisao je član žirija o ovom projektu u Gostuši.

Među nagrađenima su: obnova pešačke rute građene na strmim obroncima kanjona koja danas omogućava posetu ovoj prirodnoj lepoti (Španija); razvoj digitalizacije koji je rezultirao u digitalizaciji gotovo devet miliona životinjskih, biljnih i geoloških vrsta Evrope i šire, koji je od neizmernog značaja za istraživače (Holandija); posvećenost zaposlenih nacionalnom muzeju kroz neplaćeni rad tokom tri godine kako bi održali muzej otvorenim u teškim političkoj situaciji (Bosna i Hercegovina); projekat podizanja svesti koji ohrabruje građane da brinu o spomeniku od kulturnog i istorijskog značaja u svojoj zajednici i da ga stave u upotrebu (Finska). Prvi put nagrada se dodeljuje projektu sa Islanda: rehabilitaciji i konzervaciji Francuske bolnice u Faskrudsfjorduru i pretvaranju u muzej.

Kulturno nasleđe ujedinjuje ljude, stvara mostove između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Istovremeno, generiše ekonomski rast, promoviše održivi razvoj i podstiče društvenu participaciju i inkluziju – koje su danas važnije nego ikada. Zato podržavamo nagradu i druge projekte u oblasti nasleđa kroz program Kreativna Evropa i nastavićemo sa ovom vrstom podrške”, izjavio je Tibor Navračić, evropski komesar za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport. 

Nasleđe je pokretač održivog ekonomskog razvoja i kohezivni faktor naših multikulturalnih društava, kao što je pokazano od strane institucija Evropske unije i jasno demonstrirano kroz skorašnji izveštaj `Kulturno nasleđe vredi za Evropu`. Drago mi je što će se ovogodišnja ceremonija dodele nagrada održati u mom rodnom gradu Madridu, u tako posebnom mestu kao što je pozorište Zarzuela,” dodao je Plasido Domingo, operski pevač i predsednik Evrope nostre.

Pobednici Evropske nagrade za nasleđe 2016. slaviće svoj uspeh 24. maja u istorijskom pozorištu Zarzuela u Madridu kada će ih ugostiti komesar Evropske unije Tibor Navračić i maestro Plasido Domingo.

Dobitnici nagrada predstaviće svoja dostignuća tokom Sajma izvrsnosti 24. maja u centralnoj zgradi Arhitektonskog koledža u Madridu i učestvovaće u aktivnostima tokom Evropskog kongresa iz oblasti nasleđa u Madridu (22–27. maja), u organizaciji Evrope nostre u okviru projekta ‘Mainstreaming Heritage’, podržanog od strane Evropske unije kroz program Kreativna Evropa. 

Autor: K. R.

Izvor:politika.rs/07.04.2016.

___________________________________________________________________________________

„Kameno selo“ na Staroj planini mami turiste

Selo Gostuša na Staroj planini, koje zbog činjenice da su skoro sve kuće u selu vekovima unazad pravljene isključivo od kamena nazivaju i „kamenim selom“, sve je interesantnije turistima iz zemlje, ali i inostranstva upravo zbog jedinstvenog izgleda i očuvane arhitekture.

 

207267441951bb547b2104b666058755_v4 big

Gostuša / Facebook

Zbog posebne arhitekture koja karateriše selo stiče se utisak da je ovde vreme stalo pre par stotina godina. Selo je bilo osuđeno na nestajanje, ali je zahvaljujući Svetskoj banci u okviru projekta razvoja seoskog turizma i oživljavanja pasivnih krajeva selo najzad dobilo asfaltni put, izgrađen je most u selu koga je pre par godina odnela bujica a u selu već ima i nekoliko kategorisanih seoskih domaćinstava koja se bave seoskim turizmom.

Gostuša je tridesetak kilometara udaljena od civilizacije ali je proteklih godina zbog katastrofalnog puta do nje bilo moguće doći isključivo terenskim vozilom, što više nije slučaj.

Jedan od začetnika seoskog turizma u Gostuši Dragan Vidanović kazao je Tanjugu da je upravo zahvaljujući pomoći Svetske banke potpuno preuredio staru dotrajalu kuću ali uz uslov da zadrži svoju autentičnost.

„Krovovi su ovde od kamenih ploča, kako se vekovima unazad pravilo, dimnjak je od kamenih ploča, a fasadu smo „okrečili“ običnom zemljom, a ne krečom. Zemlju za krečenje kopali smo tu blizu sela pa je ona drevnim postupkom „okrečena“ tako da se u potpunosti uklapa u ceo ambijent“, kaže Vidanović.

Istakavši zadovoljstvo gostima koji su posećivali drevno selo, Videnović navodi da su to uglavnom doktori, ozbiljni ljudi koji ostaju bez daha kada dođu ovde, probaju pravi staroplaninski med, probaju staroplaninsku hranu, jagnjetinu, čisti ovčiji sir koji se može probati samo ovde.

„Dolaze ljudi iz Beograda, Niša, bili su i Izraelci ovde u selu. Oni su ostali bez daha kada su videli kuće i kako je sve građeno od kamena. Bili su ljudi koji su obišli dosta interesantnih sličnih destinacija u svetu i rekli su da su slična sela videli još samo u Turskoj“, navodi Vidanović.

Prema njegovim rečima od kako je asfaltiran put do sela osetno je veća posećenost, a samo u proteklih godinu dana deset porodica se vratilo u selo.

„Renoviraju se kuće, obrađuje se zemlja, sade se bašte i tako ljudi ‘krpe’ kućne budžete i proizvode zdravu hranu, tako da tokom leta ovde boravi i do 200 ljudi. Život se vratio u selu koje je do pre samo par godina osuđeno na siguran nestanak“, kaže Vidanović.

Direktor Turističke organizacije Pirot Bratislav Zlatkov potvrđuje da je za boravkom u seoskim kategorisanim gazdinstvima sve veće interesovanje.

„Osim Gostuše turisti se najviše interesuju za Zavojsko jezero, zatim sela Dojkinci, Rsovci, kao i za srednjovekovne manastire u ovom kraju. Ova sezona će sigurno biti rekordna jer smo već na početku sezone 15. maja premašili broj noćenja od cele prošle godine“, kaže Zlatkov.

Izvor:b92.net/Tanjug 14.06.2013.

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DUGOVEČNOST U GENIMA ILI PO BOŽJOJ VOLJI…

tamoiovde-logo

Najstariji rudar u Srbiji proslavlja Božić 102. put

Sa svoje 102 godine Ilija Čolović iz Jelašnice možda nije najstariji građanin Srbije, ali jeste najstariji rudar u Srbiji. Radeći ceo život po rudnicima, oni su ga i doveli iz rodnog Knina na jug Srbije, gde živi od 1946. godine.

490x370_foto-JV-2

„Dugovečnost mi je u genima“; foto: JV

Težak rudarski posao često uzme svoj danak čak i pre nego da rudari dočekaju penziju. Ilija je tokom života ispratio mnogo svojih kolega iz jame. Ipak, on ni u svojim poznim godinama ne posustaje.

Već 51 godinu je u penziji, i dalje se sam služi, a čak i pomaže drugima. Na nagovor komšije došao je u Jelašnicu da radi, a od njega je čuo da su tu dobri ljudi. Na preporuku zemljaka koji je sa njim radio se i oženio.

Kaže on meni: „Slušaj, Ilija, moja žena ima jednu drugaricu. Dobra žena, fina, bistra, pametna.“  Za Đurđevdan, na dan moje slave, odem kod nje. I kažu mi: „Eto je ona tamo napolju, dogovorite se.“ I šta ćeš? Kažem: „Ja sam, eto, došao. Bi li ti slučajno pošla za me?“ Pa kaže: „Kako ti rečeš…“ – priseća se kroz smeh Ilija.

240x0_foto-JV

Ispratio je mnogo svojih kolega; foto: JV

Prošle godine je otišla i ona, kako Ilija kaže, „po Božjoj volji“. Porodična tradicija da se dvoje dece, četvoro unučadi i tri praunuke za Božić i druge praznike okupljaju u domu Čolovićevih ove godine je prekinuta. Ipak, dane uz sveću, prijatan razgovor i po koji zagrljaj Ilija pamti kao posebno lepe.

Dok razgovor odmiče na licu mu se vidi umor. Tu priču nastavlja njegov sin Zoran, kome je otac često pričao o teškom životu i odrastanju.

Moj otac je bio najmlađe od devetoro dece, to je tamo bila teška sirotinja. Nije bilo ničeg, samo goli kamen i smreka. Ljudi su imali samo po jedno magare. Po vodu su išli 2 do 3 kilometra od kuće. Tata mi je pričao da su često spavali napolju pod nekim drvetom ili u senu – priča Zoran.

Ilija se najviše ponosi svojim poznavanjem Svetog pisma.

Kaže da crkvene knjige zna bolje nego sveštenici.

Preživeo je oba rata, a za vreme njegovog trogodišnjeg služenja vojske 1934. ubili su kralja Aleksandra.

240x0_foto-privatna-arhiva-Ilija-Colovic-dok-je-sluzio-vojsku

Sećanje na vojničke dane

Nismo se još ni zakleli. Ja sam bio u hodniku u kasarni kralja Aleksandra, kad sam čuo dva narednika da pričaju da je kralj ubijen. Onda odemo u kasarnu kralja Petra i zakunemo se za novoga kralja – priča Ilija.

Dobitnik je „Ordena zasluge za narod“ sa srebrnom zvezdom za učestvovanje u raščišćavanju Skoplja nakon zemljotresa i „Ordena rada trećeg reda“.

Za svoju dugovečnost Ilija kaže da je u genima, ali i da njegov život traje po Božijoj volji. Mladima poručuje da pošteno žive, da ne kradu i da poštuju deset božijih zapovesti. Iz svoje kuće ispratio nas je molitvom “Verujem”. Otpozdravili smo mu tradicionalnim rudarskim pozdravom “Srećno”.

Autor Milena Milošević

Izvor: juznevesti.com

__________________________________________________________________________________________

ŽELITE DA OBIĐETE CEO SVET…

tamoiovde-logo

Onda pravac Danska!

Karta sveta na jezeru Klejtrup

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_06_ies
Kartu sveta (Verdenskortet) na jezeru Klejtrup napravio je samo jedan čovek, Soren Poulsen, i to od zemlje, kamenja i trave te po njoj možete slobodno da hodate, a potom se hvalite kako ste obišli ceo svet.

512px-Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_12_iesZa ovaj impresivni poduhvat mu je bilo potrebno 25 godina!

Karta zauzima ukupno 4000 kvadratnih metara, a da, pomoću nje, obiđete ceo svet treba vam svega nekoliko minuta, piše amusingplanet.

Dimenzija ove karte sveta je 45 x 90 metara, a svakih 27 centimetara odgovara 111 stvarnih kilometara.

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_09_iesSoren Poulsen je rođen 1888. godine na posedu na kojem se danas nalazi karta i preselio u SAD kada je bio mladić, piše Pixelizam.

Nakon 20 godina u inostranstvu, vratio se na porodično imanje u Danskoj.

Nakon neuspelog projekta da imanje pretvori u veliki voćnjak, 1944. godine je započeo projekt na kojem je radio sve do svoje smrti u 1969. godine.

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_10_iesLjubitelj geografije, Poulsen je odlučio da na jezeru napravi poluostrvo u obliku karte sveta.

Tom prilikom je koristio samo nekoliko jednostavnih alata i veoma mnogo genijalnosti – neko kamenje je sam prebacivao s jedne lokacije na drugu, a neko od njih je bilo teško i više od jedne tone.

__________________________________________________________________________________________

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_07_iesViborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_13_ies

Izvor:prva.rs

_________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Izvor: pixelizam.com

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SIN ANĐELA…

tamoiovde-logoSin Anđela Dragoljuba Firulovića, zbirka sažetih misli koju ne treba zaobići

Zbirka pesama nesvakidašnjeg naslova „Sin Anđela“, negotinskog umetnika, pesnika, slikara i muzičara Dragoljuba Firulovića, jedna je od onih vanvremenskih promišljanja o životu (i smrti), koja postavlja mnoga pitanja videća samo izabranima.

1(1473)

Dragoljub Firulović

Firulovićev „Anđeo“ nije nebesko, fluidno nadnaravno biće. To je igrom slučaja ili usudom vlastito ime njegovog oca, kome posvećuje stihove duboke i do kraja nedefinisane tragike.

Priznaje da „Nije lako biti/ Sin Anđela“, a u drugoj pesmi obraća mu se molbom: „Pruži mi ruku oče/ I nemoj žaliti/ Što si me patnjom/ Podario/ Izdržaću ja/ Sreća me prati“.

Čim je čovek sam on nosi teret pitanja koje čine čitav njegov život. Pokušaj odgovora na ta pitanja uvek dovodi do jednog jedinog odgovora: „Život je tako lep i krhak, da se nikada ne može završiti“.

Procep koji postoji između dubine svakog bića i spoljašnje forme, gradi stvarnost zasnovanu na unutrašnjoj manifestacijama svakog pojedinca. Kod Firulovića je to posebno naglašeno sažetošću misli, za koje, da bi ih izrazio koristi neobično malo reči.

Tako Hegelova definicija filozofije kao „vremena sabranog u mislima“, kod Firulovića nailazi na punu potvrdu. Jer, da bi se nešto iskazalo nije potrebno mnogo reči. Dovoljno je i sa malo reči dotaći suštinu, samo ako se izaberu prave.

Sa vrcavom energijom, gotovo škrto, deli svoja unutrašnja osećanja sa drugima, nemilice razgrćući i izvlačeći sakriveno. Razotkriva naša očekivanja, uvek veća od relanog. Njegova se misao kreće od poznatog, da je nada, često neosnovana, ono za što se poslednje oslanjamo, i navodi nas na zaključak da je baš zato što je poslednja –najvažnija. (Nada mi je jedina/ U tvom oku/ Koje mi šalje slamku/ I osmeh/ Bićeš spašen)

Franulovićeva promišljanja o životu (i smrti), u njegovoj poeziji povezana su sa četiri praelementa: zemljom, vodom, vazduhom i vatrom. (Lepo je ovde (na Zemlji)/ Ima vazduha, vode/ I raznih plodova/ Uklopio sam se nekako/ Ima tu i svesnih bića/ Bubamara, recimo). Pojavljuje se tu i peti element – kamen kao vatra u vidu kosmičkog Sunca (U kamen je urezano/ Oko/ Koje gleda umesto/ Nas).

Pisac nam sugeriše: I kada se olenjiš/ Nemoj prestati da hodaš/ Prepusti se makar / Besciljnom letu/ Negde ćeš već stići, da bi u nekoj drugoj misli konstatuje da: Život je kratak/ Ma koliko trajao, i uverava nas da ne treba da imamo strah od letenja (Let i nije neka/ Atrakcija/ Ako se prevrćeš/ U mislima gde/ Prepreke nema)

Dr Mićo Cvijetić u pogovoru knjige napisao je: „Ovaj je umetnik osobena pojava, neka vrsta renesansnog rapsoda, u kome se sreću nekolika stvaraoca – u njegovom slučaju: pesnik, slikar i pevač“.
Kroz sve svoje umetničke izraze, bilo da se služi rečju, glasom ili crtežom, Firulović se ne razmeće svojim talentima već bez preterivanja, jezgrovito nam kazuje svoje skrivenosti, ali nikada do kraja i sve, ostavljajući prostora za promišljanje i maštanje.

„U svom pevanju, poetskim gnomama i maksimama, najčešće fragmentarno, pesnik pokušava da napravi iskorak iz efemernog i dokuči neke više spoznaje, da iz vlastite ovozemaljske egzistencije dosegne, makar imaginativno, unoverzalnije sfere bića i bitka. Radomir Andrić.

Dragoljub Firulović u svojoj poeziji sledi i logiku neočekivanog, onog što je malo ko spreman da prizna: Uvek živopisno lažem/ Da biste saznali istinu o meni ili Ponestalo mi je ideja/ Za danas/ Poslužiću se onim/ Koje su drugi napustili.

Ovo je knjiga pesama koju nam je pesnik dao ne otkrivajući sve, već je ponešto ostavio za neki drugi put.

Dragoljub Firulović je rođen u Negotinu 1956. godine gde i danas živi i radi. Napisao je nekoliko zbirki pesama, jedan je od osnivača Umetničkog udruženja Krajinski krug, pokretač Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“.

Do sada je imao deset samostalnih i više zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu. Inspirisan izvornim motivima Negotinske i Timočke krajine ostvario je nekolo muzičkih projekata, a sa Firul Orchestra feat, koji neguje Etno džez obrade motiva izvornih narodnih melodija istočne Srbije, daje koncerte širom zemlje.

Kao pesnik i član Udruženja književnika Srbije, objavio je zbirke pesama: Umiranje vode, Ja, Galerije ili rimovanje u slikarstvu, Lov na kamenje, Mi smo Astafir.

Jedan je od osnivača Umetničkog idruženja „Krajinski krug“, čiji je aktuelni predsednik, kao i udurženja likovnih stvaralaca Negotina.
Pokretač je Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“. Iza sebe ima desetak samostalnih izložbi i više grupnih u zemlji i inostranstvu.

Izvor:topsrbija.com

_____________________________________________________________________________________________

VIDEO PLUS

_____________________________________________________________________________________________

NESVAKIDAŠNJI HOTEL USRED PRAŠUME…

tamoiovde-logo

Kao iz bajke: Ovo je najluksuzniji hotel u Čileu, a nalazi se usred prašume!

U prašumama južnih Anda, nalazi se kranje nesvakidašnja građevina. Reč je o veštačkom vulkanu nazvanom Magična planina, na kojoj umesto lave teče voda koja se sliva niz balkone luksuznog hotela koji se tu nalazi.

-hotel

Hotel kao iz bajke, Foto: Profimedia.rs

Ime ovog dvorca iz bajke je „Montana Magica Lodge“ i nalazi se u samom srcu Patagonije na prostoru od 300.000 ara u okviru Hulio Hulio biološkog rezervata. U potpunosti je napravljen od drveta i kamena, te izgleda kao da je deo filma o Gospodaru prstenova.

Posetioci ovog hotela mogu svakodnevno da uživaju u predivnoj prirodi Čilea, ali i da posmatraju neke od zaštićenih i retkih životinja poput Pudu srne, koja je visoka svega 30-ak centimetara.

Unutar hotela se nalazi 13 soba, koje krase kupatila u potpunosti napravljena od drveta, a uključuju i džakuzi izrezbaren od velikog komada drveta. Da bi ušli u ovaj hotel, posetioci moraju da pređu viseći most, napravljen od drveta i konopa.

Među ponuđenim aktivnostima tu su mini golf, jahanje konja, rafting, planinarenje i zip lajn. Cene soba se kreću od 200 do 350 evra za noć, što se za ovo mesto može smatrati pravom sićom.
Autor: MMV

Izvor: 24sata.rs

_______________________________________________________________________________________

Saznajte ovde: LEDEN I ČAROBAN…

_______________________________________________________________________________________

KORAK NA I KORAK SA LUDOG KAMENA….

tamoiovde-logo

Ovo možda niste znali o… braku

Korak na ludi kamen

Kao i svaka društvena pojava, brak je jedna od neiscrpnih naučnih tema. Svoj stav o braku imaju i biolozi, i psiholozi, i sociolozi, i ekonomisti i pravnici, ali i obični smrtnici 

10-1• Kulturološki koreni, nasleđa i verski običaji oblikovali su brak tokom hiljada godina. Najranija zajednica veoma se razlikovala od današnje. Naši preci bivali su zajedno zarad zaštite i opstanka. Neki istoričari veruju da su prvi brakovi u stvari bila grupna venčanja, odnosno međusobno povezivanje plemena, a mnogo kasnije muškarci i žene bivali su zajedno u parovima.

• Stari obredi venčanja veoma se razlikuju. Svaki narod ima neke jedinstvene običaje. Tako, recimo, u Grčkoj bračni par za vreme obreda u pravoslavnoj crkvi nosi venčane krune vezane crvenom trakom, jevrejski par na dan venčanja ne jede i ne pije, dok se u Japanu obred završava tako što mladenci ispiju tri gutljaja sakea.

• Venčani prsten ili burma najstarije je obeležje braka. Običaj potiče iz drevnog Egipta. Pošto je za narod pored Nila krug bio simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i neraskidiv zajednički život oblikovan je u prsten. Egipćani su ga nosili na domalom prstu leve ruke jer su verovali da vena na ruci tog prsta ide pravo do srca. 

Gotovo svaka civilizacija od Egipta naovamo koristila je prsten kao simbol bračnog dogovora. I stari Grci su ga smatrali simbolom neraskidive ljubavi, dok su Rimljani bili manje romantični. Iako su i oni venčano prstenje, iskovano od gvožđa, nosili na domalom prstu leve ruke, ono nije bilo simbol ljubavi za ceo život već pravo svojine muža nad ženom.

Tokom istorije pravio se od upletene trave i kože, klesao iz kamena, topio i oblikovao od raznih metala, nosio se na obe ruke, i na srednjem i domalom prstu. Od 13. veka postao je sastavni deo hrišćanskih venčanja, a od 19. veka zlatan. Ustalio se na domalom prstu jer je sveštenik tokom obreda izgovarajući reči „u ime Oca, Sina i Svetoga duha” uz svaku svetost dodirnuo po jedan prst ruke – prvo palac, potom kažiprst, pa srednji prst, da bi uz izgovoreno „amin” stavio prsten na domali prst. Neki narodi, poput Amerikanaca, Meksikanaca, Italijana, Brazilaca nose ga na levoj ruci, dok ga drugi, naročito pravoslavci, nose na desnoj.

• Venčanica ili venčana haljina upriličena je danu koji treba da se pamti. Najčešće je bela ili neke svetle boje, raskošnog kroja. U prošlosti nije izgledala tako. Mlade su se odevale skromno, u najlepšu haljinu koju su već imale. U srednjem veku na Starom kontinentu u modi su bile venčanice zelene boje, u vreme Marije Stjuart (1542–1587) bile su ljubičaste. Belu venčanicu uvela je britanska kraljica Viktorija (1819–1901). Kad je na venčanju 1840. godine stala uz princa Alberta u skladnoj beloj haljini, izgledala je baš onako kako dolikuje jednoj kraljici. I posle više od veka i po tako kraljevski i carski želi da izgleda svaka mlada.

• Veo koji nevesta nosi na glavi nije samo modni detalj već trag prošlosti. Ima dvojako simbolično značenje. Nekada se verovalo da veo na licu štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima, a simbolično obeležava potčinjenost i pokornost mužu.

• Buket cveća takođe je deo nasleđa. U rimsko doba buketić ili venčić bio je napravljen od lekovitih biljka koje su terale zle sile i uroke, kasnije od raznog cveća koje je simbolizovalo plodnost. Cveće i danas ima posebno značenje u mnogim kulturama. Tako na Havajima mladenci za sreću i blagostanje nose venčiće.

• Ni automobilske sirene kojima se najavljuje prolazak svadbene povorke nije ništa drugo do zamena za zaštitna zvona, klepetuše, udaraljke kojima su se u raznim krajevima sveta u davna vremena od mladenaca terali zli duhovi.

• Svadbena torta, ma kako izgledalo da je savremeni dodatak veselju, takođe je običaj iz starih vremena. Potiče iz drevne Grčke gde su mladenci sekli kolač od meda i susama kao zalog za „sladak” bračni život, bez trzavica i razmirica. 

• Brakovi mogu da budu endogamni, ako se sklapaju između članova iste porodice, i egzogamni, ako su sklopljeni između pripadnika različitih porodica. Monogamija je brak jednog muškarca i jedne žene, bigamija jednog muškarca s dve žene ili jedne žene s dvojicom muškaraca, a poligamija kad jedna osoba sklapa bračnu vezu s više supružnika. Levirat je brak žene s bratom pokojnog muža, a sororat brak muškarca sa sestrom pokojne žene.

10-02 • I dužina braka prati se od davnina. Pored svih običaja koji prate venčanje, treba pregrmeti mnoge nesuglasice i prilagoditi se brojnim razlikama i opstati zajedno. Zato nijedna godina zajedničkog života nije beznačajna, a neke od njih smatraju se pravim malim jubilejima, pa su počasno nazvane svadbama i treba ih proslaviti. 

Naziv svake od njih ima simbolično značenje. Tako se prva godina braka naziva papirna svadba. Zajednički život dvoje ljudi još je neuhodan i lako može da se „pocepa”.

Druga godina nešto je čvršća pa se naziva pamučna. Treća godina je kožna, a četvrta svilena. Peta godina u braku s decom je drvena, a bez dece volujska svadba. Deseta godina braka je cvetna svadba, dvadeseta godina porcelanska. Dvadeset pet godina braka zavređuje i prvo dragoceno poređenje. To je srebrna svadba. Biserna je posle trideset godina. Četrdeset godina zajedničkog života zavređuje naziv rubinska svadba. Pedeset godina, ili pola veka braka, zlata je vredno pa je i jubilej nazvan zlatna svadba. Dijamantska svadba je ona posle šezdeset godina, milosna posle sedamdeset godina. Dugovečnost braka od osamdeset godina je hrastova svadba, a od sto godina nebeska svadba.

• Najduži brak za koji se zna, sklopljen 1853. godine između gospođe i gospodina Nariman iz Indije, trajao je 86 godina, do smrti supruga. Narimani su bili između hrastove i nebeske svadbe.

• Najviše brakova iza sebe ima evangelistički pastor Glin Volf (1908–1997) koji se ženio 29 puta.

• Najskuplja svadba na svetu šaha Mohameda bin Rašida al Maktouma i njegove izabranice Salame koštala je sto miliona dolara. Na njihovo venčanje 1981. godine u Dubai bilo je pozvano 20.000 gostiju.

• Venčanje najstarijeg para obavljeno je 2002. godine u jednom staračkom domu u Francuskoj. Sudbonosno da rekli su Madlen Fransino, stara 94, i Fransoa Fernandez, star 96 godina.

• Ipak, podaci kazuju da se u razvijenim zemljama više od polovine sklopljenih brakova, čak 51,9 odsto, okonča razvodom, a na „ludi kamen” muškarci ne staju pre tridesete godine. Najviše brakova sklopi se i poništi u Sjedinjenim Američkim Državama. U Belgiji je najmanje svadbi, a u Južnoafričkoj Republici najmanje razvoda.

• I burma, najstarije obeležje braka, sve ređe se viđa na rukama bračnih drugova. Stalno ili povremeno nosi ga oko 74 odsto žena i 60 odsto muškaraca. Često se posuđuju za sam čin venčanja a u slučaju drugog ili trećeg braka uopšte se ne kupuju. U zlatarskoj industriji iz godine u godinu beleži se pad potražnje venčanog prstenja.

Autor: S. D.

_______________________________________________________________________________

… i o razvodu

Korak sa ludog kamena

11-1U staroj Atini razvod uopšte nije bio neuobičajena pojava.

Muž je mogao bez nekog naročitog objašnjenja da otera ženu, odnosno da je vrati njenoj porodici, ali je pri tom morao da se odrekne i miraza koji je dobio prilikom sklapanja braka. Na ovaj način žena je ostajala finansijski obezbeđena i mogla je da se nada novoj udaji.

Veliki atinski državnik Perikle razveo se od supruge, čak se postarao i da joj nađe novog muža, a on sam počeo je da živi s ljubavnicom Aspazijom. I žena je, ukoliko je to htela, mogla da okonča bračnu vezu. Trebalo je samo da napusti muževljev dom, nakon čega bi usledilo zvanično izjašnjavanje pred sudijom i razvod bi bio okončan. Žene su ovo radile uz obaveznu podršku muških članova porodice, koja bi ih primila nazad nakon razlaza.

Ukoliko bi se žena osmelila da sama uđe u ovaj postupak, nailazila bi na oštru osudu okoline. Brak je mogao da okonča i nevestin otac. Tako se dogodilo s atinskim tiraninom Pizistratom. Kako bi zadobio Megaklovu političku podršku, Pizistrat se oženio njegovom kćerkom. Ali, pošto nije želeo da potomstvo s novom ženom ugrozi interese njegovih sinova iz prethodnog braka, odbijao je da vrši bračne dužnosti. Saznavši za ovo, Megakle je uzeo natrag svoju kćer, a nesrećni Pizistrat je po drugi put proteran iz Atine.

Ei foras, mulier! Ženo, izađi napolje!

Ova jednostavna rečenica, kao i oduzimanje ključeva koje je dobila kao gospodarica kuće, bilo je dovoljno da se Rimljanin reši supruge. Pater familias, kao neprikosnoveni gospodar svega što se nalazi u njegovom domu, mogao je i da otera ženu ukoliko je baš želeo, ali ne bez posledica. U ranoj rimskoj republici, svetu strogih moralnih načela, gde se porodica smatrala temeljom društva, razvod je izazivao pravi skandal.

Cenzori su 307. godine pre naše ere izbacili jednog Rimljanina iz Senata zato što se razveo od supruge, a da se prethodno nije posavetovao s plemenskom skupštinom. Vek kasnije, senator Spurije Karvilije Ruga zapanjio je sugrađane kad je oterao ženu i to zbog toga što nisu imali dece. 

Ali, s nestankom republike i pretvaranjem Rima u najbogatiju i najmoćniju državu na svetu, olabavile su stege koje su vekovima čuvale rimsku porodicu na okupu. Uskoro će muškarac moći da se rastane od žene bez ikakvog straha od osude okoline, nudeći kao povod za razvod niz sitničavih i podlih zamerki. Možda je žena izašla napolje nepokrivene glave ili je uhvaćena u razgovoru s čovekom na lošem glasu ili je posmatrala trke u cirkusu bez izričite dozvole supruga. Iako se ispostavilo da nije počinila preljubu, Cezar je oterao svoju ženu Pompeju obrazlažući svoj postupak rečima: „Cezarova žena mora da bude van sumnje.”

Najjednostavnije je bilo ne reći ništa, jer su se brakovi sklapali i rasturali iz viših, najčešće finansijskih i društvenih interesa. U želji da popravi finansije, čuveni govornik Ciceron razveo se od majke svoje dece nakon trideset godina braka, i oženio mladom i bogatom Publilijom. Ali ni Ciceronova Terencija nije ostala usamljena – udavala se još dva puta. Do kraja republike i žena je počela da uživa istu slobodu. Bilo je dovoljno da se požali muškim članovima svoje porodice i oni bi okončali brak odvodeći je kući. Ukoliko je bila bez zaštitnika, žena se oslanjala na sopstveno pravo da napusti muža. 

Hrišćanski brakovi

U prvim vekovima hrišćanstva razvod je bio legalan. Kodeks cara Justinijana iz 542. godine odobrava ga, naravno uz određena ograničenja. S konačnim raspadom Rimskog carstva došlo je i do opadanja morala. Vanbračne zajednice, otmice, sklapanje braka bez pristanka nevestinih roditelja, otvoreno neverstvo, postajali su sve češći.

Primer je Karlo Veliki (742–814) koji je imao pet žena i sedam ljubavnica. 
Tek početkom 13. veka hrišćanska crkva odredila je stav prema braku, proglasivši ga neraskidivom, svetom zajednicom. Razvod više nije bio dozvoljen. Jedina mogućnost da se okonča zajednički život bila je da se brak poništi, a to je bilo u crkvenoj nadležnosti. Samo muškarac je mogao da zahteva poništenje ukoliko bi se otkrilo da su supružnici u bliskom srodstvu, ukoliko bi žena počinila preljubu ili se zaklela na čednost.

Nakon stupanja na presto, Henri VIII oženio se španskom princezom Katarinom Aragonskom, s kojom je imao više dece, ali je preživela jedino kćerka Marija. Zabrinut što nema muškog potomka, 1527. godine zatražio je od pape Klementa VIII poništenje braka. Papa je odbio. Kad je 1533. njegova ljubavnica Ana Bolen zatrudnela, Henri je rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Kenterberijski nadbiskup venčao je Henrija i Anu Bolen, proglasivši prethodni brak nevažećim. Papa ga je isključio iz crkve, ali je Parlament odobrio ovaj postupak i proglasio kralja jedinim poglavarom engleske crkve. 

Razvod danas

Iako ima dosta vremena kako je crkva prekinula upravljanje porodičnim životom i ova nadležnost prešla u ruke države, nisu svuda zakoni o razvodu podjednako slobodni. Na Malti je razvod do prošlog meseca bio zabranjen. U Francuskoj, s druge strane, uopšte više nije neophodno da se izlazi pred sudiju. Dovoljan je samo odlazak kod notara i potpis. U Velikoj Britaniji moguće je razvesti se preko interneta! Treba se samo registrovati na sajtu i platiti 87 funti za troškove.

Autor: M. B

Izvor:politikin-zabavnik.rs (broj: 3097/2011)

_____________________________________________________________________________

ROMANTIKA, LUKSUZ I KAMENO DOBA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Romantično odmaralište „Pećina“ za zaljubljene sakriveno među liticama

Neobično i ekskluzivno mesto među liticama na zapadu Jamajke nudi spektakularan smeštaj za romantične parove…

2014-05-romanticno_odmaraliste_za_zaljubljene_u_tropskom_ambijentu_577467385

Foto: Profimedia

Luksuzno odmaralište nazvano “Pećina“, prostire se na sedam kilometara obale, a ušuškano je unutar krečnjačkih litica grada Negril, u zapadnom delu Jamajke.

Ovaj ekskluzivni kompleks nudi dvanaest prostorija skrivenih u litici, apartmane sa jednom ili dve spavaće sobe, kao i vile sa četiri neverovatno opremljene spavaće sobe.
Dodatno uživanje nudi i pogled na kristalno čistu vodu Karipskog mora, kao i stepenište koje vodi pravo do vode gde možete uživati u plivanju ali i istraživanju pećinskog sistema.

Pećina pružaju sve udobnosti kućnog života u zabačenim i ekluzivnim liticama, ali i posebno sređenu prostoriju u kojoj parovi mogu u samoći večerati, uz sveće i romantični pećinski ambijent.
Uživanju doprinosi i bazen sa slanom vodom koji pruža pogled na bujne Jamajske pejzaže, džakuzi i spa, povezani kamenitim stazama sa pećinama i odmaralištima.
Na taj način svaki par može pronaći svoj mir, a kako sve to izgleda pogledajte: lisa.rs.
Radmila Jeremić
Izvor:lisa.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Luksuz i kameno doba: odmor za dušu i telo u očaravajućem hotelu Kaga Kama

Ukoliko volite prirodno okruženje, a pritom ste avanturističkog duha, hotel Kagga Kamma navešće vas da – bar u mislima – ovog sekunda spakujete kofere i krenete…

2014-05-ocaravajuci_hotel_napravljen_u_pecini_za_prave_avanturiste_aps_922026520

Foto: Profimedia

Smešten na jugu Afrike, među stenama planine Sederberg, koja je poznata po svojoj lepoti i netaknutoj prirodi, hotel „Kagga Kamma“ nudi jedinstveno iskustvo.
Za razliku od ekskluzivnih hotela napravljenih od najskupljih materijala i po poslednjim dizajnerskim idejama, ovo odmaralište nas vraća u kameno doba.
Napravljen u pećini, daleko od saobraćaja, tehnologije i zagađenja, kompleks „Kagga Kamma“ je stvoren za užitak, a posebno se preporučuje bračnim parovima da ovo romantično mesto izaberu za svoj medeni mesec.
Da li ste nekad zamišljali kako je spavati pod otvorenim nebom u udobnom krevetu dok se čuje cvrkut ptica i prirode? U ovom odmaralištu ne samo da je to moguće, već je i preporučljivo u posebnim dizajniranim prostorijama pod nazivom “soba na otvorenom”.
Ukoliko ipak više volite da se ušuškate između „četiri zida“ ili – ovde je bolje reći – četiri stene, očekuju vas sobe unutar pećine opremljene u duhu kamenog doba. Slike na stenama koje nas vraćaju u daleku prošlost, a prirodni materijali od kojih je napravljen nameštaj, kao i trepazarija postavljena između stena za logorskom vatrom ostavljaju jedan poseban utisak.
Našlo se mesta i za moderan bazen između stena jer ovakav jedan ekskluzivan hotel ne mi mogao proći bez tako savremenog detalja.
Izvor:lisa.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

Da. Ustajem sad i idem!

KAMENO SELO…

tamoiovde-logo

Kad jaganjci utihnu
Prvi je otišao pop. Zatim je, trbuhom za kruhom, krenuo i učitelj. Iz Gostuše, sela na obroncima Stare planine se oduvek odlazilo. Za nekoliko decenija se iselilo više od 90 odsto stanovništva. Ostale su samo kamene kuće kao nemi svedok vremena i nekadašnjeg života

staraplanina_480STARA PLANINA

Ako je suditi po planovima republičke Vlade i Ministarstva trgovine turizma, trgovine u usluga, Srbija će uskoro dobiti još jedan veliki turistički centar. Za revitalizaciju i izgradnju objekata na Staroj planini su izdvojena velika sredstva kojim će se, kako se očekuje, ovom području udahnuti nov život. Tragom te informacije je naša ekipa otišla da zabeleži kako život danas izgleda i kako će ta izgradnja uticati na ovdašnje gorštake. A ono što smo za svega dva dana videli i doživeli, svakako se može i u roman pretočiti

Poslednji dani kamenog sela

staraplanina_350Stara planina je veliko nenastastanjeno područje na krajnjem istoku zemlje. Administrativno pripada opštinama Pirot, Knjaževac i Zaječar, a preko nje se proteže i srpsko-bugarska granica. U pohod na gorske vrhove smo krenuli iz Pirota, da bismo najpre posetili selo Gostušu koja je, kako nam rekoše, srce planine. Od grada je udaljeno svega tridesetak kilometara, ali smo kasnije shvatili da se u planinskom bespuću razdaljina drugačijim aršinima meri. Jednostavno, svaki metar, svaki kilometar se mora posebnom upornošću osvajati. Put je uzak, strm i krivudav, i taman kada pomislite da ste prešli najgoru deonicu, stižete do nove, još teže i neprohodnije.
staraplanina_1Naš saputnik i vodič – Jelenko Potić iz Dobanovaca, vitalni starac koji se odavde iselio pre više od šest decenija, objašnjava da je besputnost ovde vazda bio najveći problem. U međuvremenu ne samo da se ništa nije popravilo, već se štošta i pogoršalo. Početkom šezdesetih godina Gostuša se za samo nekoliko dana udaljila od Pirota skoro deset kilometara! Za novu nevolju se potrudila sama priroda. Nakon obilnih kiša, brdo se survalo u reku Visočicu, voda se prekonoć zajezerila i potopila nekoliko sela. Zauzvrat, stvorila je jedno od najlepših jezera koje smo imali prilike da vidimo. Zavojsko jezero je dugačko oko 20, a na pojedinim mestima široko i do tri kilometra. Usled podizanja nivoa vode, stvorene su brojne uvale i zalivi, koji će mnoge putnike ostaviti bez daha. Bez daha su, nažalost, ostali i ovdašnji meštani, koji sada za osnovne životne namirnice do Pirota idu obilaznim, znatno dužim putem.

staraplanina_2Gostuša ili Kameno selo, kako ga mnogi nazivaju, leži na obali jednog od najlepših zaliva, na severnoj strani jezera. Kada ga pogledate se nekog od planinskih visova, neodoljivo vas podseti na Boku Kotorsku, a samo selo na grad Kotor. Uske krivudave ulice, kuće građene i pokrivene kamenom, i stara crkva u centru. I tu se, otprilike, završava svako poređenje. Kuće su toliko stare i oronule da prosto ne verujete da neko u njima i danas živi. A da se živi, da čudo bude veće, uveravaju nas umrlice! Na skoro svakoj zgradi zakačeni su posmrtni plakati, koji nas obavešavaju da se nečiji život nedavno ugasio. I da će se tek gasiti. U selu u kome je nekada živelo skoro hiljadu i po duša, danas je svega stotinak stanovnika, a samo je jedan maloletan. Novog naraštaja nema a, po svemu sudeći, neće ga ni biti.
Bo židar Tančić, jedan od momaka u ranim četrdesetim godinama, sa setom se priseća prošlih vremena. Seća se mladosti, igranki, devojaka i prvih ljubavi. Ništa od toga nije ostalo. Mladost je prošla, devojke su pobegle, nikome više nije do igre. Sav društveni i kulturni život se odvija ispred seoske zadruge, gde se uoči nedelje i praznika okupe oni čije noge još mogu tumarati planinom. Tu se pretresa seoska politika, sklapaju poslovi, vrše dogovori, čekaju rođaci iz daleka i novinarske ekipe. Oni su zasad jedini gosti ove zabiti. Za velike planove države, čini nam se, slabo mare. I ranije su, kažu, dolazili visoki funkcioneri, okretali se ražnjevi i planovi pravili. Od silnih miliona evra, koji se sada pompezno najavljuju, ništa ne očekuju. Bili bi zadovoljni samo kada bi se put do sela asfaltirao, ili kada bi se završila davno započeta trasa puta uz desnu obalu zaliva. Svega dvesta metara makadama, koji bi put do Pirota skratio za nekoliko kilometara. Taman toliko da lekar ne dolazi svakog drugog četvrtka, poštar jedanput mesečno, a pop samo kada treba da održi opelo. Krštenja i venčanja, uostalom, ovde odavno više nema. Tada bi, valjda, i autobus češće dolazio, koji sada redovno saobraća petkom i nedeljom, ali samo tokom leta

staraplanina_3Divlji zapad Balkana

Da priče o ogromnom turističkom potencijalu Stare planine nisu bez osnova, uverili su nas sami domaćini. Od Kamenog sela, koje leži na 700 metara nadmorske visine, do prvih visova samo kilometar više, valja putovati oko sat i po. I to džipom. Ruski UAZ je valjda jedino prevozno sredstvo koje uspešno savlađuje kozje staze. Doduše, često smo i sami morali da „protegnemo“ noge, jer je voda na mnogim mestima toliko oštetila šumski put, da je za nastavak putovanja bila potrebna i pomoć putnika.
Ipak, trud se isplatio. Tek kada smo izašli na prostranu visoravan mogli smo da sagledamo jedno od najlepših područja u Srbiji. Dokle god pogled dopire, prostiru se ogromni pašnjaci, koje odavno niko ne kosi. Nekada se ovde, kažu domaćini, napasalo više od 15 hiljada ovaca, koze i brojna krda goveda. Pravio se nadaleko poznati pirotski kačkavalj, koji je, i bez posebnog marketinga, preko planinskih vrleti, stizao i do Beča, Pariza ili Berlina. Nije se tada znalo ni za brend ni za zaštićene robne marke, ali se znalo za kvalitet, koji se svuda poštovao i dobro plaćao. Danas se na ispašu tera desetostruko manje stoke, kačkavalj se više ne pravi za prodaju, a krda više ne čuvaju vlasnici nego seoski govedari.
U blizini polusrušenog katuna, nekadašnje mlekare, sreli smo Gorana i Ljupčeta, čuvare krda koji na planini provode od sredine maja do kraja oktobra. Ekipa stočara, zapravo, broji tri člana ali se svake nedelje smenjuju tako da dvojica ostaju u planini, a treći odmara jednu sedmicu u selu. Krdo broji oko 180 krava, 50 teladi i desetak konja, a za svako odraslo grlo vlasnicima stoke se naplaćuje dve hiljade dinara za celu sezonu. Na prvi pogled lak i bezbrižan posao, ali priznaju da ih najviše zamara dosada. Zato ih svaka poseta slučajnog gosta veoma obraduje, jer je to jedini način da se razmeni poneka reč i „ubije“ vreme. Dočekali su nas, naravno, kao najrođenije i poslužili ovčijim sirom i domaćom rakijom. Ubrzo je zamirisao i roštilj sa telećim mesom, a najviše nas je pritom iznenadila „žica za roštilj“. Zapravo, reč je o običnoj kamenoj ploči ispod koje se naloži vatra, a meso ispečeno na ovaj način zaista ima nesvakidašnji ukus.

staraplanina_7Ove ploče se na Staroj planini, inače, koriste umesto crepa i pokazale su se veoma efikasnim i dugotrajnim. Na većem delu krova nekadašnje mlekare ih odavno nema, ali im nije „doakalo“ vreme, već ljudi. Naime, kvadrat ovih ploča se na tržištu plaća oko pet evra, pa se neko „dosetio“ da ih je lakše skinuti sa zgrade, nego ih vaditi iz zemlje. Zato se u delu nekadašnjeg magacina, u kome se sir ostavljao da prevri, odavno odomaćile koprive i trnje.
Sve vreme na planini imate utisak da ste zabasali u kakav kaubojski vestern. Ima tu i kauboja, i krda goveda, i konja. Mogu se sresti i manja stada ovaca, a čuvaju ih ostareli čobani. Pošto pogled daleko dopire, lako ih je pratiti. Tu su i iskusni ovčarski psi, ali prava opasnost stiže sa neba. Puno je grabljivica, posebno orlova, a prostranom prerijom lutaju i razne zverčice. Od zmija do krvoločnih vukova. Doduše, retki su, ali se počesto mogu naći tamo gde ne treba. Posebna priča su i lekovite trave, koje ovde rastu kao na oglednom dobru. Ima ih toliko da ih možete brati sedeći, a pritom ih i ne morate posebno poznavati. Šta god da vam padne pod ruku, najčešće ima neka lekovita svojstva, a o kojoj vrsti travke je reč i čemu služe, objasniće vam kada ih donesete u selo.
Pri povratku smo rešili da idemo drugim, nešto dužim putem, da bismo lakše sagledali planinske visove – od Babinog zuba na istoku, Midžora na severu, pa sve do planinskih vrleti na istoku, iza kojih, odmah, počinje Bugarska. Nažalost, „nešto dalje“ se produžilo u punih sat vremena, jer smo u povratku selu prišli sa zapadne strane, upravo na mestu gde nedostaje 200 metara već pomenutog puta. A onda, zna se, okreći desno i obilazi oko celog jezera.

 staraplanina_4Da nam poseta Staroj planini zaista ostane u trajnom se ćanju, potrudila se i priroda sa još jednim detaljom. Posle dva lepa i izuzetno sunčana dana, pri povratku nas je ispratilo nezapamćeno nevreme. Za samo nekoliko minuta su se navukli teški olovni oblaci, zagrmeli su gromovi i krenula takva tuča koju u životu nismo videli. Grad veličine oraha je ozbiljno zapretio i našim vozilima, ali je pravu pustoš ostavio na zasejanim poljima. Šteta i nesreća koju planinski gorštaci doživljavaju i prihvataju kao Božiju volju. Ipak, podatak da se vreme na planini menja za samo nekoliko trenutaka, moraće da imaju na umu i projektanti budući turističkih objekata. Tek toliko da gosti ne ostanu zavejani na putu, gde će pomoć teško ili nikako stizati.

staraplanina_5

Jelenko Potić, posle pola veka u zavičaju

Neobični komšija

U Gostušu se proteklih decenija niko od iseljenih nije vratio. Tim pre iznenađuje primer Aleksandra Tošića, rođenog Zemunca, koji je pre nešto manje od dve godine došao da bi ovde ostao. Reč je o mladom čoveku, jedva da je tridesetu prešao, koga je životni put do sada vodio od Krita, na jugu, do Skandinavije, na severu. Iz ovih krajeva mu potiču roditelji, i ranije je ovde povremeno provodio vreme, a onda je jednostavno odlučio da promeni život. Vratio se na ognjište predaka, promenio adresu na ličnoj karti i pasošu i započeo novi život. Leti bere borovnice i šumske plodove, uoči zime prikuplja drva za prodaju, ali najčešće svojim džipom prevozi komšije kada nevolja pritisne. Tokom boravka na planini i nama je bio vozač i vodič, a koliko je njegov dolazak u Gostušu bio neobičan potvrđuje i podatak da su mnogi seljaci preuzeli ulogu „balkanskog špijuna“, tražeći od nadležnih organa da provere razlog zašto bi neko došao u mesto odakle svi odlaze.

staraplanina_6Pirotski kačkavalj

Retki gosti Kamenog sela imaju nesvakidašnju priliku da probaju nešto od brojnih kulinarskih specijaliteta pravljenih, najčešće, od ovčijeg i kravljeg mleka. Od kačamaka, tvrdog sira do nadaleko poznatog belmuža, koji se, valjda, pravi još samo u ovim krajevima. Najtraženiji je, ipak, pirotski kačkavalj, koji je svojevremeno bio omiljena poslastica na trpezama najvećih evropskih gradova. Nažalost, iako je receptura krajnje jednostavna, odavno ga više niko ne pravi za prodaju. A tajna kvaliteta i specifičnosti je zapravo samo u mikro-klimi mesta gde se kačkavalj ostavlja da prevri. Naime, nakon pravljenja i oblikovanja u kalup, potrebno je najmanje 45 dana da odstoji u prostoriji sa stalnom temperaturom od 14 stepeni. A upravo su taj uslov ispunjavale brojne pećine na Staroj planini, zbog čega je ovaj kačkavalj imao autentičan i prepoznatljiv ukus.
staraplanina_8Osim kačkavalja, ovde se ponose i mladom jagnjetinom čiji je ukus jedinstven u Srbiji. Razumljivo, jer se jaganjci isključivo hrane mlekom i travom („pasu čajeve“), a koncentrat im „ne služe“ čak ni zimi. Cena kilograma „žive vage“ je 180 dinara, ali ako ne govorite „po pirotski“, biće vam ponuđena znatno viša cena. Cenkanje se, dakle, ne samo preporučuje, već je i obavezno.baner_182x55

Izvor:forum.badnjak.com/

________________________________________________________________________________________________________

ČUVARI KAMENOG SELA
Selo Gostuša na Staroj planini sagrađeno je isključivo od kamena, a u kućama živi još pedesetak ostarelih žitelja. Naselje predstavlja jedinstveni živi muzej

Staroplaninsko selo Gostuša, na četrdesetak kilometara od Pirota, jedino je selo u Srbiji koje je sagrađeno isključivo od kamena, zbog čega retki namernici koji dođu u ovo selo steknu utisak kao da su zakoračili u kakav vremeplov i stigli pravo u srednji vek. Ovo selo, koje predstavlja jedinstveni živi muzej drevne staroplaninske arhitekture, od nestanka čuva pedesetak staraca od kojih većina živi sama i, kako sami kažu, „moli Boga da ih pribere i skrati im muke“.

Vreme kao da je stalo u Gostuši, ali još pre dvesta godina. Kud god se okreneš sve sam kamen, drvo, voda i vazduh. Samo selo čine gornja i donja mahala. Gostuša je jedinstvena i po tome da obe mahale imaju po svoje groblje, pa je ovo jedino selo u ovom kraju koje ima dva groblja.
Milena Panić, jedna od vitalnijih Gostušanki, kaže da su sve kuće izgrađene od kamena jer ga ovde ima u izobilju.
– Ovde jedino imamo kamen, vodu i drvo. Sve kuće su od kamena. Od kamenih ploča prave se krovovi, odžaci, ograde, sve je od kamena. Ovakve građevine su večne, ali strašno sablasno izgledaju kada su puste, a takvih je najviše ovde. Moja kuća, u koju smo se ja i suprug sa bolesnom svekrvom vratili da živimo iz grada, u potpunosti je očuvana, a niko ne zna kada je sagrađena. Mogao bi od nje da se napravi muzej, ali nemamo para za tako nešto. Soba u kojoj se nekada okupljalo, živelo i jelo po dvadesetak ljudi iz dve familije, koje su živele zajedno u slozi, u potpunosti je očuvana. Ona je puna uspomena na davna vremena kada je u svakoj kući bilo bar po desetak ljudi, dece, mladih. Tu je takozvana vurnja, u kojoj se peklo po desetak hlebova „vurnjaka“ nedeljno, ostava od drveta, sve je tu, samo više nema ljudi. A ove građevine kao da prkose vremenu i na kraju će samo one ostati kao dokaz da je ovde nekad bilo selo, da se živelo, igralo, pevalo, umiralo – s tugom u srcu priča Panićeva.
Desanka Pejčić već pet godina živi sama u Gostuši.
– Peta je godina kako sam sama. Teško mi je. Mučim se. Imam sina u Pirotu, ali on retko dolazi. Dole ima posao, obaveze, ženu, decu – kaže baka Desanka.
Nekadašnji predsednik Mesne zajednice Gostuša Borisav Ratković, koji se kreće pomoću dva štapa, kaže da je pre četrdeset godina u Gostuši bilo oko 1.500 živih duša, a danas je ostala šačica staraca koji „broje Bogu dane“.
– Ovo je bilo najjače selo na Staroj planini. Bilo je 20.000 ovaca, a sada jedva hiljadu. Kada uskoro nas ne bude, neće više biti ni sela. Vremena su se promenila. Mladi otišli. Za vreme kolonizacije 400 porodica je otišlo iz Gostuše u Vojvodinu – priča deda Borisav.

Ima nade za Gostušu
Naša zemlja u očuvanje i oživljavanje sela poput Gostuše nije uradila baš ništa, ali su stručnjaci Svetske banke boravili već u ovom kraju i nameravaju da za oživljavanje jedinstvenih staroplaninskih sela našoj zemlji odobre sredstva u iznosu od više od četiri miliona evra. Ova investicija biće realizovana narednih godina.
Gostuša će, ako je verovati najavama, biti jedan od centara etno i eko turizma na Staroj planini, pre svega zbog izuzetno očuvane jedinstvene starovremske arhitekture i idealnih uslova za proizvodnju prvoklasnog ovčijeg kačkavalja, sira, jagnjetine. Vitalnim domaćinstvima biće dato po stotinu ovaca bespovratno, a stimulisaće se i obnavljanje kuća koje će primati turiste, ali pod uslovom da one budu obnovljene u duhu tradicionalne arhitekture.

Milena kaže da je najveći problem koji dovodi do umiranja sela, najblaže rečeno, katastrofalan put.
– Kako je krenulo, ubrzo će nas zveri potisnuti i naterati da se i ono malo ljudi iseli odavde. Nedavno je vuk sišao usred sela, udavio sedam pasa, i to u šest sati po podne. Divlje svinje će još malo postati domaće životinje ovde u selu. Put nam je najveći problem. Zimi smo po nekoliko meseci bukvalno odsečeni od sveta. Ne dolazi autobus, a ovde žive starci koji više nisu u stanju ni hleb da umese, pa se kako znamo i umemo snabdevamo hlebom iz Pirota – priča Milena.
Jedino nekoliko satelitskih antena na retkim „živim“ kućama u Gostuši podseća da se nalazimo u modernom dobu. Ovde nema televizije, telefona, prodavnice, a od tekovina moderne civilizacije ima jedino struje. Bar dok ne padne neki od dotrajalih drvenih stubova. Kada neko od staraca umre, ili treba da se pozove Hitna pomoć, neko od gostuških „mladića“ pedesetogodišnjaka ode na nekoliko kilometara od sela, na vrh jednog brda, gde ima signala mobilne telefonije i pozove popa ili pomoć.
Ova četa od pedesetak, raznim bolestima načetih staraca predstavlja, kako reče jedan od njih, poslednji front, poslednju odbranu ovog sela od nestajanja.
Autor: Aleksandar Ćirić
Izvor: PRESS – pressonline.rs/objavljeno 11. 05. 2009.

_________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________

Kameno selo – zaštićeni dragulj Srbije

76199891952653ca46e1dd617384231_640x360

Foto: Gostuša / Facebook

Sručnjaci niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture i studenti arhitekture niškog Građevinsko-arhitektonskog fakulteta istražuju selo Gostuša na Staroj planini, poznato i kao Kameno selo, sa ciljem da se ovo jedinstveno mesto proglasi za kulturno dobro.

Kako je Tanjugu izjavila direktorka niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Elena Vasić Petrović, koja je obišla stručnjake na terenu, reč je o projektu koji finansira Ministarstvo kulture sa ciljem da se ovo selo, sa svim okolnim objektima zaštiti kao jedinstvena ambijentalna celina.

Selo Gostuša je poznato i kao Kameno selo jer su svi objekti gotovo kompletno izrađeni od kamena i od materijala koji se mogu naći u okolini sela. Od kamena su i ograde i kompletni krovovi, ali i dimnjaci, podrumske prostorije, što mesto čini jedinstvenim pa je neophodna njegova zaštita.

3778134552653caa1daf3882842490_v4 big

Foto: Gostuša / Facebook

„Radi se uveliko na pripremi predloga za proglašenje celog sela, zajedno sa pojatama, odnosno da se taj jedinstven i prirodni i kulturno-istorijski ambijent zaštiti u smislu održavanja autentičnog stanja, odnosno jedinstvene arhitekture koja tamo postoji“, rekla je ona.

Vasić Petrović ističe da je to selo još pre četiri godine prepoznato kao veliki potencijal iz više razloga.

„Prvo, to je deo Parka prirode Stara planina, blizu je Pirot, a i lokalna samouprava je ulagala u infrastrukturu, odnosno put do toga mesta, blizu je Zavojsko jezero, tako da da reč o velikom turističkom potencijalu“, navela je ona.

Direktorka Zavoda kaže da je Svetska banka finansirala obnovu nekih objekata, dok je Turistička organizacija Pirota uključena u korišćenje kapaciteta za seoski turizam, tako da postoji interes da se se taj ambijent očuva.

31535087952653cac2437c536106072_v4 big

Foto: Gostuša / Facebook

„Trenutno se radi snimanje objekata. Prošle godine smo snimili 20 objekata, a ove godine još 40. Izrađen je projekata očuvanja crkve koja je od velikog značaja. Kada budemo završili rad na terenu, poslaćemo predlog republičkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture, a onda će se o tome izjašnjavati i poslanici Narodne skupštine“, navela je Petrovićeva.

Prema njenim rečima, kada selo bude proglašeno za ambijentalnu celinu, ono će imati veće mogućnosti za razvoj i ulaganje, a Zavod će moći da pravi nove projekte, da se sredi škola koja je veliki potencijal i da se ljudima koji su već krenuli u oživljavanje sela pomogne.

U prošloj i ovoj godini Ministarstvo kulture je za projekat proglašenja Gostuše kao ambijentalne celine izdvojilo je oko 2,3 miliona dinara.

Selo ima sedamdesetak stanovnika, uglavnom o staračkih, a sve ga češće posećuju turisti, jer ima i nekoliko etno-kuća i kategorisanih turističkih domaćinstava.

Takođe, sve je veći i broj povratnika, uglavnom penzionera koji obnavljaju objekte, ali zbog složenosti gradnje umesto kamenih krovova stavljaju crep, što neće biti moguće kada se ovo selo proglasi za ambijentalnu celinu i kulturno dobro.

Izvor: Tanjug i b92.net/putovanja/ 21.10.2013.

_____________________________________________________________________________________________________

 

_____________________________________________________________________________________________________

KAMEN PO KAMEN, PALATA IDEALE…

TAMOiOVDE_______________________________

Poštar koji je izgradio hram od kamenčića

TamoiOvde-1_707x571xpostmanpalace2.jpg.pagespeed.ic.p0xrHydcv5TamoiOvde400x631xcheval2.jpg.pagespeed.ic.rXkoMynDdlTrideset godina je  ovaj Francuz proveo gradeći svoj dom iz snova od kamenja koje je usput pronalazio dok je delio pisma.

Ferdinand Čeval, počeo je sa izgradnjom njegove „Palate Ideale” još 1879. godine kada se sapleo o jedan kamenčić. Inspirisan oblikom, počeo je da sakuplja sve više kamenja. 

Stavljao ih je u džepove, a posle kada je počeo da skuplja sve više i više, počeo je da nosi sa sobom kolica i kofu.

Prvih 20 godina proveo je praveći spoljnu stranu palate u malom gradu Dromu u Francuskoj.

Čeval je koristio kreč i malter kako bi spojio kamenje koje je sakupljao za ovu palatu. Radio je sve sam i to noću, jer je danju radio kao poštar. Noću je put sebi osvetljavao samo uljanom lampom.

Gotova palata imala je motive Hrišćanske i  Hinduističke arhitekture, iako to nije bila ideja.

Poštar tu nije stao, u njegovim kasnim sedamdesetim, odlučio je da će napraviti spostvenu grobnicu, takođe od kamenčića, na groblju u selu pored.

TamoiOvdepostmanpalacedetailTamoiOvde864x573xPostmanpalaceterrace.jpg.pagespeed.ic.IM50P22W2f

Ferdinad Čeval tamo je i sahranjen 1929. godine.

Palata je proglašena kulturnim i istorijskim obeležjem 1969, a poštarov lik se štampao na markicama francuske 1989. godine.

Sin jednog običnog farmera, poštar Ferdinand, nikada nije imao neku umetničku ili  obuku za arhitektu.

Ali je zato imao prirodan talenat i istrajnost.

Autor: Đ. M./Photo: Postman Cheval’s Ideal Palace

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde892x572xpostmanpalacepostcard.jpg.pagespeed.ic.n67ka_r-ryIzvor:dnevno.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

 

PTICE PRETVORENE U KAMEN…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Jezero koje ptice pretvara u kamen

TamoiOvde-0705007.73

Čudnovato jezero Natron pretvara u kamen svaku životinju koja se u njemu okupa.

  Sudeći po Danteu, Stiks nije samo reka, već beskrajna smrtonosna močvara koja ispunjava ceo peti krug pakla.

  Za mnoge je sama ova zamisao prilično neverovatna. Međutim, jezero Natron u severnoj Tanzaniji prilično dobro oslikava Danteovu viziju.

  Prepuno je karbonata i natrijuma hidrogen-karbonata, tako da bukvalno skamenjuje svoje žrtve.

Smešteno na severu Tanzanije, jezero je inspirisalo britanskog fotografa Nika Brenta, koji je široj publici poznat po video-spotu za pesmu Earth Song Majkla Džeksona.

 Po ugledu na Stiks, mitsku reku koja razdvaja svet živih od podzemnog carstva, ovo tajanstveno vodeno prostranstvo okamenjuje svaku pticu koja se drzne da u njemu pokvasi krila.

 

Okamenjene ptice, 2Okamenjene ptice, 3Temperatura jezera Natron može da dostigne čak 60 stepeni Celzijusa, dok alkalnost vode varira između pe-ha 9 i pe-ha 10,5.

Kao što njegovo samo ime kaže, jezero Natron je prepuno karbonata i natrijuma hidrogen-karbonata, tako da bukvalno skamenjuje svoje žrtve.

.

 

Zivotinje-jezero 4Pronašao sam ova bića na obali jezera. Niko ne zna kako su ona uginula. Možda su se, zbunjene čudnim odrazom ovih voda, ptice zabijale u njih kao insekti u staklo“, kaže Brent.

Britanski fotograf je odlučio da okamenjene ptice, koje su talasi izbacili na obalu, vrati u prirodan položaj i ambijent kako bi im podario novi, umetnički život.

 

Brentova reportaža o afričkim prostranstvima sadržana je u knjizi, koja je u prodaji na platformi za onlajn kupovinu Amazon.

Izvor:rts.rs

 

ČEMPRESI, KAPIJE I KAMENE KUĆE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

SLIKANJE JE BEG OD REALNOSTI

Dvema izložbama Kemal Ramujkić obeležio je četiri decenije za štafelajem.

kult-Kemal-Ramujkic_620x0Moji čempresi, kapije, kamene kuće nisu pejzaži – već emocije – kaže Ramujkić

ČETIRI decenije stvaralaštva Kemal Ramujkić obeležava dvema izložbama – jednom u centru Zemuna, drugom u centru Beograda. Ona u zemunskoj Galeriji „107“ je, kako sam slikar kaže, svedena, „mala retrospektiva“ kojom su obuhvaćene slike od 1973. do danas i tiče se kuća koje za Ramujkića imaju posve simbolično značenje. Izložba u galeriji Biblioteke grada Beograda, međutim, predstavlja najnovija dela nastala prošle i ove godine.

 * Da li su pejzaži koje slikate beg od stvarnosti?

– To su kuće, to nisu pejzaži! A ni čempresi nisu pejzaži. Ja nikad ne izlazim u prirodu da slikam pejzaže kako god publika to možda doživljavala. I, zaista, tačno je – to jeste beg od realnosti – ogromni beg.

A kuće koje slikam, osim one „Tri sorele“ i nisu realističke kuće već zdanja iz moje mašte. Ali naslonio sam se na predele koje odlično poznajem, to je tip paštrovačke kuće, bokeljske. I sam imam jednu takvu kuću u Podgorici, kamen odlično poznajem, njegov miris, boju…

kemal-ramujkic-714-780017kemal-ramujkic-1544-825920                           LIKOVNO CARSTVO

RAMUJKIĆEVE slike su njegova lična ispovest, u kojoj je sve obojeno emocijom. One su uvek obasjane svetlošću, dok fluidna magija obavija prizor. Kao da je vreme stalo, posmatrač se prepušta atmosferi slike i pušta da ga vihori platna nose u svoje dubine. Nika od Samotrake, čempresi, kapije, kamene kuće, ribe koje lete… neki su od elemenata ovog likovnog carstva…“, beleži Olivera Vukotić.

 

* One imaju svoje simbolično značenje?

– Kuće sam radio kao portrete. Doživljavam ih kao majčino krilo, kao nedra. Ona je pribežište kojem se uvek vraćamo. Tu se rađamo i umiremo, radujemo, venčavamo i tugujemo. Kuća je veliki simboličan znak, neka vrsta hrama!

* Dakle metafora?

– I kad slikam čemprese, ne slikam pejzaže – već emocije. Mene pejzaž ne zanima, ja to nisam slikao u prirodi.

* Ali gde je tu veza između vaših slika i stvarnog života?

– One su u dijalogu sa stvarnošću. Govore o vrednostima koje su prognane iz našeg života. Dakle ja „govorim“ o empatiji koje nema u našem okruženju. Ni dom nije ono što je bio. Ne postoji bliskost sa domom – kućom koju pamtim i koja predstavlja pravu vrednost. Govorim o onoj bliskosti koju danas marginalizujemo.

* Vaše slikarstvo je reakcija na ono što danas živimo?

– Danas se robuje novcu, život je tako ubrzan da su ljudi prestali da komuniciraju. Čovek je sve usamljeniji, izgubljena su osećanja za dom, porodicu, prijatelje, bližnjeg. Moje slikarstvo je borba protiv otuđenja, skretanje pažnje na prave, na zanemarene i marginalizovane vrednosti u životu.

Možda moje slike hoće da nadomeste ono što nedostaje u stvarnom životu – osećanja i emocije. 

S. Popović/novosti.rs

KEMAL RAMUJKIĆ

__________________________________________________________________________________________________________________

kemal-ramujkic-1756-533312kemal-ramujkic-1749-652398kemal-ramujkic-1547-563389

__________________________________________________________________________________________________________________

kemal-ramujkic-1545-748004Kemal Ramujkić je rođen 1947. godine u Podgorici.

Završio je Srednju umetničku školu u Herceg Novom. 1971. godine je završio Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu i tu i završio postdiplomske studije 1973. godine.

Radi kao profesor slikanja i crtanja na Drzavnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde, kaže, uči od studenata i oni od njega.

Živi na Novom Beogradu u Bloku 45, a stvara u ateljeu na Adi Ciganliji već 30 godina. U pejzažu je prepoznatljiv po mediteranskoj atmosferi i čempresima.

Osim ostataka antičkih figura u bronzi ili mermeru, nikada u svoje slike ne unosi ljudske figure, jer mu to, kako kaže, njegova kultura ne dozvoljava.    Izvor:galerijaslika.rs

______________________________________________________________________________________________________________________

kemal-ramujkic-1543-932473kemal-ramujkic-1540-764837kemal-ramujkic-1542-27724_____________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŽIVOT SA KAMENOM I ŽIVOT NA KAMENU…

tamoiovde-logo

PRVI MUZEJ KAMENA U SRBIJI

Srbija će ove godine, najverovatnije, dobiti prvi Muzej kamena,  zahvaljujući inicijatoru te ideje Predragu Peci Petroviću iz sela Paštrić kod Valjevske Mionice.

kamenje

foto:www.021.rs

     Petrović je izjavio „da će to biti geološki Muzej u kome će biti izložen litografski kamen ali i sve druge vrste kamena, minerali, rude, stene i ostalo“.

   „To će biti privatni muzej i moja želja je da bude turistička atrakcija i smatram da kamen Srbije može da bude turistički proizvod“, rekao je Petrović, jedan od učesnika petog Međunarodnog sajma kamena „Stone expo05“ koji se održava u Kragujevcu.

Naglašavajući da dolazi iz kraja koji živi na kamenu i od kamena, Petrović, biolog po struci, kaže da mu je želja “ da afirmiše kamen, rad sa kamenom, život sa kamenom i život na kamenu“.

On je istakao da se struganički kamen eksploatiše kao arhitektonski i građevinski kamen, ali ne i kao litografski, i da je zbog toga odlučio da litografski kamen vrati na presto koji je imao za vreme Miloša Obrenovića.

„Struganički kamen je još 1889. godine bio srpski brend u Parizu kada je pravljena Ajfelova kula, zatim i 1900. godine kada se Kraljevina Srbija predstavila na velikoj Pariskoj izložbi struganičkim litografskim kamenom“, podseća Petrović koji na svom imanju ima upravo taj kamen.

„Taj brend smo zaboravili i eto mi smo taj kamen prvi put izložili na Sajmu u Kragujevcu, da bi narod video šta je brend Srbije koji je zaboravljen“, kaže Petrović i podseća da je još vojvoda Živojin Mišić ukazao na vrednost struganičkog litografskog kamena u mioničkoj opštini, kakav postoji još severno od Minhena.

Na pitanje zašto se u Srbiji kamen eksploatiše bez dozvole, Petrović kaže da je razlog tome preobimna administracija i da tri godine traje postupak izdavanja dozvola za kopanje kako „pitomih“ tako i „divljih“ majdana, pri čemu za to vreme, dodaje, treba pripremiti gomilu papira i pisati i dopisivati se sa resornim ministarstvom.

250px-DryStoneWallSwiss

Dry stone wall, with window,
in the Swiss Italian part near Bignasco
Author:Audrius Meskauskas

 “Interesantno je pomenuti da je 1863. godine knez Miloš Obrenović dao prvu koncesiju na 30 godina tadašnjem inženjeru iz Valjeva Stevanu Đuričiću za eksploataciju kamena i to pisanu na parčetu papira ne komplikujući adminsitraciju. Kasnije, takođe na jednom papiru, sa svega nekoliko rečenica, pod kojim uslovima i koliko da plaća Kneževini”, podseća Petrović.

Mionički kraj kod Valjeva poznat je i po tome što više od jednog veka traje eksploatacija i obrada jedinstvenog struganičkog pločastog kamena, kojim je svojevremeno, obložena i fasada čuvene Bečke opere.

Taj kraj Srbije poznat je po vrlo kvalitetnom pločastom litografskom kamenu, i, kako stručnjaci procenjuju, gledano po kvalitetu i boji sličnih nalazišta nema na prostoru Srbije.

Izvor: http://www.021.rs

     Litografija

  Grafička tehnika ravne štampe koja kao podlogu koristi litografski kamen sa ravnom površinom. Na glatku i obrađenu površinu kamena se nanosi crtež, masnom litografskom kredom, litografskim tušem ili nekim drugim masnim sredstvom (uljani pastel, olovke za crtanje po staklu, sapun…). Površina kamena za litografiju je porozna, rupičasta, a zrnasta struktura lako prima na sebe litografsku kredu i tuš.Nakon hemijske obrade rastvorom azotne i fosforne kiseline tako izvedenog crteža, površina kamena iscrtana masnim materijalom prima štamparsku boju, dok površina koja nije bila zaštićena i na koju je delovala kiselina boju odbija. Kod nabojavanja, kamen se mora stalno i ravnomerno kvasiti vodom. Na nabojani kamen se postavlja papir, a nakon toga se pristupa štampi uz pomoć litografske štamparske prese, kroz koju se kamen kreće horizontalno uz konstantni vertikalni pritisak.

   Litografski kamen

57216

foto:www.europeana.eu

Tradicionalno, najbolji kamen za litografiju je krečnjački kamen koji se vadi severno od Minhena, u oblasti Frankonije, u Zolnhofenu, Langenalthajmu i Mernshajmu. Ovaj kamenolom je još uvek aktivan, iako je potražnja ograničena na zahteve od strane umetnika, univerziteta i umetničkih škola. Kamenolomi postoje i u drugim zemljama, ali se jedino bavarski kamen smatra dovoljno kvalitetnim za ovu tehniku.

Danas su kamene ploče visokog kvaliteta postale retke i skupe. Razlog je smanjena potražnja za kamenjem velike debljine koje je u industrijskoj litografiji počev od 1930. zamenjeno metalnim pločama. Današnji najaktivniji kamenolomi se nalaze u delovima gde se vadi kamenje manje debljine, koje se koristi u građevinarstvu. Uprkos tome, još uvek se proizvode i kamene ploče pogodne za klasičnu litografiju, čija cena zavisi od debljine, veličine i kvaliteta.

    Hemijski sastav i fizičke karakteristike litografskog kamena

Po hemijskom sastavu, litografski kamen je 94 do 98% kalcijum karbonat. Ostali deo zauzimaju silicijum, gvožđe, mangan i aluminijum oksid. Zbog velike čistoće, kamen prima masnoću i kiselinu ravnomerno, i veoma je osetljiv na hemijska sredstva koja se u litografskoj tehnici koriste.

Karakteristike kamena se prepoznaju lako po boji. Tamno-sivi i plavo-sivi kamen je najtvrđi i najkompaktniji, ali nije pogodan za delikatne tonske gradacije. Svetlo-plavo-sivi kamen je najbolji za sve tehnike, daje odlične rezultate kod tonskih gradacija, i pogodan je za velike tiraže. Tamno-žuti je nešto mekši od prethodnog, takođe pogodan za sve tehnike, i stabilan prilikom štampe. Žuti kamen je najmekši, ima veliku proporciju oksida, kristala i fosila, pa tako ga ponekad nije moguće hemisjki obraditi ravnomerno, a suptilniji crtež gubi na oštrini. Ova vrsta kamena je najbolja za linerani crtež i površine identičnog tona. Vrstu kamena je dakle potrebno izabrati u skladu sa kvalitetom crteža i vrstom materijala koji se koristi.

   Priprema kamena

  Litografski kamen mora biti savršeno ravan da bi se osigurao kvalitetan otisak, a njegova površina fino obrađena i ispolirana da bi omogućila detaljan crtež. Uz pomoć karborunduma (silicijum karbid) ili peska, levigatora ili drugog kamena manjeg formata, litografski kamen se priprema nazrnačavanjem. Na nakvašeni kamen se nanosi pesak, a zatim se levigator ili kamen manjeg formata povlače preko njega pravilnim pokretima u obliku osmice. Na taj način se sa kamena uklanja prethodni crtež i sloj masnoće, a kamen niveliše i priprema za sledeću upotrebu.

   U zavisnosti od granulacije peska ili karborunduma, dobija se manje ili više izražena nazrnčana površina. Izraženija tekstura je pogodnija za rad sa litografskom kredom, dok je glađa površina pogodnija za crtež izveden litografskim tušem i perom.

 Izvor:sr.wikipedia.org

 

Priredio: Bora*S

 

SAMOODRŽIVO EKO SELO NA OBALI PACIFIKA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Eco Truly Park je magično samoodrživo selo koje se nalazi na obali Pacifika i na samo sat vremena udaljenosti od glavnog grada Perua, Lime.

eko selo1

Karakteristično za ovo selo je to što su svi objekti izgrađeni od blata, pa ljudi sa raznih strana sveta dolaze kako bi osetili čari života u ovim prirodnim i zdravim kućama. Ove kuće u obliku kupa sazidane su od lokalnih materijala kao što su blato, bambus, reciklirane staklene flaše i drvo, što čini da se one savršeno uklapaju u svoje okruženje. Dekorisane su indijanskim motivima i nalaze se između ogromnih peščanih dina i Pacifika.

Sve kuće su zakrivljene kako bi se postigla organska ahitektura, i okružene su bujnim biljkama. Posetioci i putnici iz celog sveta su dobrodošli da se pridruže stanovnicima ovog malog sela, žive i praktikuju zdrave navike sa lokalcima, deleći sve što eko selo ima da ponudi.

Zidovi od blata, lokalni kamen, ponovo iskorišćeno drvo i drugi prirodni biorazgradivi materijali čine ovo peruansko eko selo zaista očaravajućim.

Posetiocima se nude časovi joge, reiki seanse, meditacija i druge prirodne terapije kako bi se opustili i ostavili svakodnevni stres iza sebe. U ponudi su i mnoge zanatske radionice kao npr. radionica slikanja, plesa, pravljenja komposta, kao i časovi veganskog kuvanja. Restoran u ovom selu u ponudi ima veliki izbor vegetarijanskih jela od organskog povrća koje se uzgaja na samo par metara od sela. Neka od jela se čak pripremaju na solarnom šporetu.

Ovo eko selo predstavlja pravi primer zdravog života za sve ljude koji žele da brinu o sebi i svetu.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

video>http://www.ekokuce.com