ARHITEKTURA SA OLOVKOM…

tamoiovde-logo

Crtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju.

Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta.

Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

TamoiOvde-a1p2_l1Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima.

Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono.

Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

arhitekton.net/

________________________________________________________________________________________

MOJE VREME U SISEVCU…

tamoiovde-logo

U prirodnom i čovekovom rukom kreiranom ambijentu,  kako bi udovoljio svim čulima našim, zaklonjen i ušuškan u prelepoj kotlini, na obroncima Kučajskih planina, vekuje Sisevac.

Do polovine 20.veka rudarsko (rudnik uglja) a danas, izazova i hvale vredno turističko mesto, 24 kilometara severoistočno od Ćuprije.

Šta je to zapravo što ovo mesto čini poželjnim, da  bi smo Ovde  proveli  recimo, makar jedan lep i ispunjen vikend?

Najpre, zaista predivan sveukupni ambijent, izuzetni mikroklimatski uslovi, opijajuća i okrepljujuća tišina, skoro idealni uslovi za odmor, ribolov, sportske i rekrativne aktivnosti ili tek samo (ne)obične  šetnje… Nogu pred nogu, s rukom u ruci…

tamoNaravno da neizostavno treba otići do manastira Sisojevac.

 Kako izvori kažu, ovo srednjevekovno zdanje podigao je monah Sisoje Sinatije, krajem 14.veka. Crkva je građena od sige i kamena peščara crvene i žućkaste boje.

Naravno, sudbina ovog, slična je sudbini drugih manastira srpskih-rušen i pustošen od strane tuđina, obnavljan pa ponovo pustošen.

Na sreću, danas je on u punom sjaju zahvaljujući potpunoj obnovi koja je izvršena osamdesetih godina 20.veka.

 potoc48daraOvde u Sisevcu izvire reka Crnica. Snažno vrelo ispod ogromne stene, potpuno, od krečnjaka bele vode! Otkud onda Crnica?

 Čista voda iz rečnog toka “hrani” nadaleko poznati ribnjak pastrmke, da bi nakon toga nastavila svoj tok kroz duboku i atraktivnu klisuru.

Neposredno kraj samog vrela Crnice, usred borove šume, nalazi se nekada reprezentativni hotel „Borje”. Kažem nekada, pošto on trenutno nije u funkciji. Šteta, koji god da je razlog u pitanju.

 iz-dubineNa, par stotina metara od ovog, na takođe izuzetnoj lokaciji ali u “punoj formi” je restoran sa sneštajem „Potočara”, koji pored izvanredne kuhinje i dobrog smeštaja poseduje i otvoreni bazen sa lekovitom, termomineralnom vodom.

U neposrednoj blizini je za pecaroše i u letnjem periodu kupače jezero, na čijoj se glatkoj površini ogledaju manastir i okolna brda.

 na-jezeru I eto najkraćeg mogućeg opisa ovog zaista slikovitog i prijatnog mesta, do kojeg se najudobnije stiže asfaltnim putem koji od Ćuprije vodi ka Senju, ali je moguće ovde doći i iz pravca Despotovca ili Paraćina. 

Autor: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________________

MOJE VREME NA IZLOŽBI O ĐORĐU VAJFERTU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

“Sećanje na Đorđa Vajferta utemeljivača Borskog rudnika”- naziv je izložbe koja je otvorena 28. decembra u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru. Na ovaj način obeležen je jubilej -160 godina od njegovog rođenja.

Đorđe Vajfert- začetnik industrijalstva, rudarstva i bankarstva ostavio je neizbrisiv trag u istoriji srpske privrede u drugoj polovini 19. i prvih decenija 20.veka.

Da bi obezbedio energente za svoju pivaru, 1881. godine, Vajfert otkupljuje prava na eksploataciju uglja u Kostolcu i čini se da je to početak njegove nove strasti, koja će ga dovesti i na istok Srbije.

 

 

Istražni radovi u ovim krajevima vezuju se za period od 1897. do 1902. godine, kada je otkriveno i bogato rudište na Čoka Dulkanu u tadašnjem selu Bor- rekla je, otvarajući izložbu Suzana Mijić, viši kustos etnolog borskog Muzeja.

Blagoje Spaskovski, generalni direktor Rudarsko – topioničarskog basena Bor, govoreći na otvaranju izložbe, pored ostalog, najavio je podizanje spomenika Đorđu Vajfertu u Boru, rekavši da je je to najmanje što se može učiniti za osobu koja je „stvorila“ Bor.

Posetioci koji  dođu u galeriju Muzeja, mogu da vide fragmente posuđa iz bakarnog doba  pronađene na borskom rudištu, fotografije i pisana dokumenta koja su svojevrstan svedok vremena i razvoja borskog rudnika i samog grada, delove rudarske opreme, rudarske uniforme, minerale rude, zlato u prahu…i još  mnogo toga.

Izložba će biti otvorena do početka februara naredne godine.

Autor: Bora Stanković

LAKO JE TEBI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________
Lako je tebi kad imaš brata

pa može da te štiti i brani.

Kad se u dvorištu igrate rata,

on uvek stoji na tvojoj strani.

Od svih je bolji.

Od svih je jači.

Zato brat tako mnogo znači.

Lako je tebi kad imaš brata:

smeš da se praviš važan pred svima.

U bioskopu nema karata,

on samo trepne i – već ih ima.

Na utakmici nigde mesta,

on samo migne – tri klinca digne.

Poznaje svakog konduktera.

Poznaje svakog poslastičara.

Ima u gradu trista drugara.

Meni je teško jer nemam brata

pa pazim s kim se igram rata,

jer nije svako na mojoj strani

spreman da uvek baš mene brani.

A kad se s drugom decom potučem,

obično deblji kraj izvučem.

Kod kuće radim sam za dvoje

i što je moje i što nije moje:

i ugalj vučem,

i rublje skupim,

i sobu spremim,

i mleko kupim…

I tako: pošto nemam brata

moram da budem vredan sam,

da budem dvostruko vredan sam

i da odrsatem sasvim sam.

Od svega što na svetu znam

najstrašnije je kad si sam.

Miroslav Antić