ČOVEK JE SATKAN OD EMOCIJA…

“Ako ti je dobro, ne uznosi se, ne oholi, jer pad dolazi iznenada, ako ti je loše ne uništavaj se, ne ništi se u zlu, jer i sreća dođe iznenada.

Foto ilustracija Bora*S

Nikada ne idi u krajnost, jer moraš biti spreman za uspone i padove, niti gledaj druge s visoka, niti saginji glavu pred svima, jer ti si samo deo čovečanstva, nit nešto iznad, nit nešto ispod, i što god da te snašlo prihvati to kao čovek, ponesi se kao čovek, budi čovek.

Čovek je satkan od emocija, da plače, smeje se, raduje, ljubi, a ne da bude iznad svih i ponižava dok ga drži trenutno prolazno dobro ili da se samouništava u trenutno prolazno lošoj situaciji.“

Meša Selimović

---

 

TRI MINUTE…

Ispostavilo se da postoji tako važno pravilo – pravilo „tri minute“. Radi i za supružnike i za decu. Kada roditelji u porodici počnu da ispunjavaju ovo pravilo, primećuju da ono se u odnosima mnogo toga menja nabolje.

Pravilo „prva tri minuta“ je da dete uvek srećete sa takom radošću, kao da se srećete sa prijateljem kojeg niste videli mnogo, mnogo godina. I nije bitno da li ste se vratili iz prodavnice u koju ste istrčali po hleb ili ste se vratili kući sa posla.

Obično sve ono što dete želi da podeli sa vama, ono „izda“ u prvim minutima susreta, upravo je zato važno da ne propustite to vreme.

Lako je prepoznati one roditelje koji intuitivno slede pravilo „prva tri minuta“. Na primer, kada pokupe dete iz škole, uvek čučnu do nivoa njegovih očiju, zagrle ga kad ga sretnu i kažu da mu nedostaje. Dok drugi roditelji jednostavno uzimaju dete za ruku i govore „idemo“ dok razgovaraju telefonom.

Kad se vratite sa posla, odmah svu pažnju usmerite detetu. Imate nekoliko minuta da sednete pored njega, da pitate kako je prošao dan i da ga saslušate. A posle idite na večeru ili da gledate vesti.

NIJE VAŽNA KOLIČINA VREMENA, VEĆ EMOCIONALNA BLISKOST

Ponekad nekoliko minuta razgovora od srca vašem detetu znači više nego ceo dan proveden s vama. To što sve vreme trčimo okolo zaokupljeni nečim i zabrinuti sigurno neće učiniti našu decu srećnijom, čak i ako verujemo da to radimo zbog njih i njihove dobrobiti.

Za roditelje i decu izraz „vreme provedeno zajedno“ ima različita značenja. Za odrasle je dovoljno da deca samo budu s njima kada nešto rade kod kuće ili odu u prodavnicu. Ali za decu, „zajedničko vreme“ je da se gledaju oči u oči, kada roditelji sede pored njih, kada odlože mobilne telefone, isključe misli o stotinama svojih problema i uopšte ih ne ometaju strane stvari. Dete nikada neće verovati ako oseti da je u trenutku komunikacije kod roditelja prioritet nešto važnije od njega.

Naravno, roditelji nemaju uvek vremena na igru sa decom, ali u trenucima kada imate malo vremena, radite samo ono što dete želi. Ne predlažite im vaše varijante kako provesti slobodno vreme.

Vreme brzo prolazi i nećete se ni okrenuti, a vaši sinovi i kćeri će odrasti, tako da ne gubite vreme i počnite sa njima graditi odnose poverenja sada.

Neka vam pravilo „tri minute“ u tom pomogne.

Natalija Sirotič

https://m.vk.com/codependence

Izvor: poznajsebe

---

 

PAS KOJI GOVORI…

Dečak i pas

Rođen sam, po pričanju moje majke, iz jedne njene lakomislene avanture, koja joj je donela sedmoro dece i mnogo bede. Dva moja brata i jedna sestra umrli su odmah po rođenju. A ja sam progledao u kući gospođe Albine Kniper, seoske babice, u godinama rata, početkom jeseni. I moja majka i gospođa Albina mnogo su se brinule za mene, hranile me i tetošile.

Foto ilustracija Bora*S

Korpa mi je bila obložena krpama i perjem, kao gnezdo kakve ptice. Majka me poučavala životu: kako se maše repom, kako se pokazuju očnjaci, kako se čisti krmelj iz očiju i kako se teraju dosadne muve. Tu smo uvežbavali među sobom i osnovne zahvate napada i odbrane. Bila je to lepa i bezopasna igra.

Nasrtali smo jedni na druge kao seoski džukci, ali smo očnjake prekrivali velurom, a kandže smo držali u šapama, kao kame u futroli.

Ali jednog dana odvojiše me od majke, i zapravo tada počinje moj pasji život. (Ovo „pasji“ nemojte da shvatite pogrešno, ne žalim se na život. Nego kažem prosto: moj život.)

Kada je gospodin Berki (tako se zvao moj budući gazda i gospodar) platio gospođi Kniper, još nije bilo odlučeno koje će od nas da ponese s njim, a ja sam malo razumeo od svega toga što se zbivalo oko nas. Sećam se samo da je majka bila vrlo tužna i da je celo vreme plakala. Tek sam mnogo kasnije shvatio zašto se nije opirala i zašto nije ništa preduzela. To je sve ona radila, u stvari, za moje dobro. Ko zna kakva bi me sudbina zadesila da me gospodin Berki nije uzeo tada.

Od nas četvoro preostalih, samo nas je dvoje ostalo u životu. Ja i moj brat. Njega su prodali u drugo selo nekom lovcu. A moje dve sestre zadesila je tužna sudbina: gospođa Kniper im je vezala kamen oko vrata i bacila ih u nabujalu reku. Gospođa Kniper je i sama bila žalosna, I znam da bi im se smilovala da nisu bile teške ratne godine, makar zbog moje majke. Jer gospođa Kniper je volela životinje, čak i one kenjkave mačke, no šta ćete, a la guerre comme a la guerre, kako bi rekao onaj veliki ljubitelj životinja, Lafonten. Od velikog bola, moja je majka sasvim poremetila umom.

Danima ništa nije jela, samo je plakala i naricala, jurila po dvorištu i po selu, zavirivala u svaki budžak. Onda joj je jednog dana rekla gospođa Kniper:

„Lolo“ (tako se zvala moja majka), „morala sam! Oprosti, Lolo, morala sam!“

Moja je majka ležala ispred nje, naćulivši uši da bi dobro čula sve što joj kaže gospođa Kniper, i gledala ju je tako tužno, očiju punih suza, da se i stara gospoda Kniper rasplakala: „Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako. Morala sam. Znaš i sama kako teško izlazimo nakraj.“

– No moja je majka i dalje gledala gospođu Kniper pravo u oči, izbezumljena od bola.

„Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako„, reče gospona Kniper. „Bacila sam ih u reku!“

Onda je moja majka shvatila da su se njene sumnje obistinile, vrisnula je i poletela ka obali. Jurila je, jurila nizvodno, cvileći kao pas, bože mi prosti, kao čovek. Našla je moje sestre u plićaku, nasukane, u ataru drugog sela, zakačene o vrbu, s kamenom oko vrata.

Vratila se moja majka pred veče, samo da umre kraj mene.

Ležao sam na verandi gospodina Berkija, mog novog gazde, i razmišljao o sudbini, o svojoj nesrećnoj majci, o svojoj braći i sestrama, o gospođi Kniper, o životu uopšte. Razmišljao sam i cvileo, više od tuge nego od zime.

Tada se pojavi jedan dečak i poče da me miluje i da me greje u rukama, kao da sam, ne daj bože, vrabac, a ne pas. Onda mi se zagleda u lice i poče da se smeje.

„Ana, Ana“, reče on. „Dođi da vidiš nešto. Vrapčić!„

„Baš je sladak„, reče Ana i uštinu me za obraz.

„Ovaj me pas na nekog podseća„, reče dečak. „Bogami, jako liči na nekog.“

„Zbilja„, reče Ana, njegova sestra, „na koga li me podseća?„

„I tebe?“ reče dečak.

„To je da čovek umre od smeha„, reče njegova sestra.

„Zbilja, to je da crkneš od smeha„, reče dečak.

Držao me jednako na dlanu, kao vrapca.

„Znam na koga liči„, reče dečakova sestra.

„Reci, Ana, na koga?“ reče dečak. „Molim te, reci mi. Podseti me.„

„Seti se“, reče Ana. „Hajde, seti se sam.„

„Molim te, reci mi„, reče dečak. „Ne mogu da se setim. Samo znam da me ovaj pas… to je, zbilja, da crkneš od smeha.“

„Na staru ženu“, reče Ana.

„Na gospođu Kniper, babicu!“ reče dečak.

„To je da crkneš od smeha“, reče njegova sestra. „Pljunuta gospona Kniper!“

Tako sam počeo i sam da sumnjam u svoju sličnost sa gospođom Kniper, mada ja, iskreno, ne nalazim da sam bio imalo nalik na nju. Možda nam je samo tuga davala isti izraz lica, jer gospođa Kniper je bila veoma nesrećna zbog onoga što je bila počinila, a ja sam tugovao za svojima. A što se tiče sličnosti, mogu vam reći da sam bio nalik na svoju majku. Iste krupne tamne oči, modrosive, kao šljiva, iste uši, zašiljene i pri vrhu malo povijene.

Možda sam jedino svoj stas nasledio od svog (nepoznatog) oca, jer sam se kasnije razvio u vitku psinu dugih nogu, kakve moja majka, ako se dobro sećam, nije imala. Od majke sam nasledio još i boju dlake, žutorinu, i većinu osobina: preosetljivost, pokornost, trpljenje, vernost, odanost, nervozu, kao i izvesnu lenjost i lakomislenost.

Jedan pas kao što sam ja nema neku uzbudljivu istoriju o kojoj bi se moglo mnogo govoriti. Ja sam imao dosta srećnu mladost (ne govoreći, naravno, o rastanku sa svojom porodicom), iako sam živeo u ratno vreme.

Možda upravo zato. Objasniću vam na šta mislim. Rat odnosi ljude, uskraćuje im nežnost, rat unosi u ljude strah, čini ih nepoverljivim. U takvim uslovima, jedan pas, veran pas kao što sam ja, mnogo znači. Ako niste dete i niste preosetljivi, njega možete voleti bez očajanja, bez straha da ćete poludeti, da ćete umreti od bola ukoliko vam ga rat uzme, možete ga voleti a da ne činite sebi nikakve ustupke, možete mu se slobodno ispovedati, bez straha da će odati vaše tajne i skrivene želje.

U ratna vremena psu je teško samo dok mu ne izrastu očnjaci. (Zato su nastradale moje sestre, pokoj im duši.) A za jednog odraslog, za jednog jakog psa, rat je blagodet. Tada vladaju pomori međ stokom, ginu konji, a vojske zatrpavaju mrcine tek toliko da ne vire iznad zemlje. Ionako će ih, vele, razneti psi.

Koga još može da interesuje moja biografija, kad nisam bio ni čuveni lovac (nego sasvim prosečan), ni proslavljeni trkač, kada ne samo što nemam plemićko poreklo s pedigreom nego sam čak, po svemu sudeći, vanbračno dete, kopile dakle, a nisam se proslavio ni na bojnom polju, nisu mi podigli za života spomenik i nisam nikad dobio neko odlikovanje od Crvenog krsta ili od bilo koga.

Ja sam, dakle, običan pas i moja je sudbina prosečna. Ono što me u neku ruku čini izuzetnim, to je moja sposobnost da govorim. A do mislosti govora uzdigla me ljubav jednog dečaka, mogao bih reći nesrećna ljubav.

Jednog se jutra pojavi gospodin Berki, moj novi gazda, i reče:

„Andi, kako ti se dopada ovaj pas?„

„Kao bog!“ reče dečak. (Voleo je da preteruje.) „A kako će se zvati?„

„Dingo,“ reče gospodin Berki moje ime.

„Dingo?“ reče dečak. „To mi se ime ne sviđa. Voleo bih da mi gospodin Berki objasni šta to znači.„

„Australijski divlji pas“, reče gospodin Berki.

„To mi se ime jako sviđa“, reče tada dečak.

Iako mi je zvanično gazda bio gospodin Berki, ja sam ipak, dušom I telom, pripadao dečaku. Od svih ljudi na svetu s njim sam se najbolje slagao I najbolje sporazumevao. Mislim da su tome doprinele, osim njegovih godina, i neke naše zajedničke osobine. Verujem da ne grešim dušu ako kažem da smo on i ja bili po mnogo čemu slični: po lenjosti, po razuzdanosti, po odanosti, po želji za avanturom. Mislim da ne grešim ako kažem i to da je taj dečak imao u sebi nečeg psećeg: što se tiče njegovog njuha i njegove preosetljivosti na mirise, siguran sam da ne grešim.

Usamljenost i tuga spojiše naše živote. Njegova tuga za ocem i moja tuga za roditeljima stvoriše među nama neku vrstu prijateljstva zasnovanog na srodnosti.

Kako sam počeo naglo da rastem i da stičem ugled menu seoskim džukcima, kao mudar i učen pas svog malog mudrog gospodara, dečak je postajao sve manje usamljen, sve ponosniji na mene i sve odvažniji. Jer ja sam ga oslobodio ne samo njegovog urođenog straha od pasa (od te je iste boljke bolovao i njegov otac), nego je i uopšte postao hrabriji, jer je znao da u meni ima sigurnog I odanog zaštitnika.

Zauzvrat, on me naučio raznim korisnim veštinama koje izazivaju poštovanje. Umeo sam da doteram zalutale krave, da otkopavam krtičnjake (to iz pustog zadovoljstva, kako bismo prekratili vreme), da jurim zečeve, da otkrivam lisičje jazbine i gnezda barskih ptica, da lovim divlje patke, žabe, leptire, zmije. Čak sam naučio od dečaka da razgovaram sa njim u časovima usamljenosti!

Sećam se, jednom, kada nam se bila izgubila krava Narandža, zamalo nismo pobegli u svet. Dečak mi je usput poverio teške I odgovorne zadatke. Jedna je njegova poruka bila tolika da sam ličio sebi pre na goluba-pismonošu nego na psa. Čim bismo bili jako nesrećni, odmah smo kovali plan da bežimo u svet. A nismo, eto, dospeli nikad dalje od trećeg atara.

Dečak je znao katkad da mi priča priče ili da mi ih čita. Mislim da ne preterujem ako kažem da sam već bio naučio napamet onaj roman Čovek, konj, pas, što ga je dečak toliko puta pričao čobanima, izmišljajući često I doterujući ga.

Ne, moj život nije roman. On je sav od malih priča, od mnogih malih dogodovština, veselih i tužnih, no u tim je pričama uvek prisutan dečak, kao što sam i ja prisutan u njegovim pričama.

Primećujem u poslednje vreme da je dečak tužan. Postao je i prema meni nekako hladniji, obazriviji. Vidim, krije nešto od mene. Ali sam uskoro shvatio o čemu je reč i, eto, ponovo me skolila ona moja stara pseća tuga.

Dečak se opet sprema da ode u svet. Ovoga puta izistinski! U to nema sumnje. Shvatam i to zašto me izbegava: hteo bi da olakša sebi taj rastanak.

A i ja sam se od te iznenadne tuge razboleo. Kunjam pred dečakovim pragom kako mi ne bi pobegao bez oproštaja. Kunjam i razmišljam o svom životu.

Osećam, ovaj rastanak neću preživeti.

A-uuu! A-uuu! 

Danilo Kiš

Iz knjige „Rani jadi“

---

 

UNUTRAŠNJA PRAZNINA…

Kako emotivno nezreli roditelji utiču na život svoje odrasle dece

Emotivna usamljenost nastaje kao odgovor na nedostatak dovoljne emotivne bliskosti s drugim ljudima. Ona se može pojaviti u detinjstvu, ako zaokupljeni sobom roditelji ne obraćaju pažnju na osećaje deteta, a može se pojaviti – u zreloj dobi u slučaju gubitka povezanosti s ljudima. Ako taj osećaj prati čoveka tokom celog njegovog života, onda najverovatnije u detinjstvu njegove emotivne potrebe nisu bile zadovoljene u dovoljnoj meri.

Deca emotivno nezrelih roditelja se često osećaju usamljena. Takvi roditelji mogu izgledati i ponašati se potpuno normalno, brinući se o fizičkom zdravlju svoje dece i opskrbljujući njihove fizičke potrebe i bezbednost.

Ipak, nedostatak čvrste emotivne povezanosti između roditelja i deteta ostavlja u duši deteta zjapeću prazninu, tamo gde bi se mogao oblikovati osećaj prave sigurnosti.

Bol, koju oseća osoba kada je ne primećuju drugi, toliko je pak realna kao i bol zbog fizičke povrede, samo što je ona neprimetna sa strane. Emotivnu usamljenost nije jednostavno videti ili opisati, pošto je to veoma nejasan i sasvim lično osećanje. Neko govori o njemu kao o osećanju praznine ili osećanju kao da si sam na celom svetu. Neki ga zovu osećanjem egzistencijalne usamljenosti, ali u njemu nema ničeg egzistencijalnog.

Ako vi osećate emotivnu usamljenost, korene problema treba tražiti u porodici. Deca nisu u stanju da primete nedostatak emotivne bliskosti u svojim odnosima sa roditeljima. Njima je taj pojam nepoznat. I teško da oni mogu shvatiti da su im roditelji emotivno nezreli ljudi. Sve što oni imaju i primećuju  jeste osećaj unutarnje praznine.

Upravo tako deca osećaju usamljenost. U slučaju s emotivno zrelim roditeljem dete se može spasiti od tog osećaja prosto dobivši od odraslog nežnost i potvrdu njihove bliskosti. Ali, ako se vaš roditelj bojao dubljih osećanja, bliskijih odnosa, moguće da ste često osećali nelagodu i stid zbog toga što vam je neophodna podrška.

Odrastajući, deca emotivno nezrelih roditelja nastavljaju da osećaju unutrašnju prazninu, čak ako čisto spolja oni vode normalan život odrasle osobe. Usamljenost može postati njihov saputnik i u kasnijim godinama, ako nesvesno odaberu odnose koji nisu u stanju da im obezbede i zadovolje njihovu potrebu za čvrstom emotivnom povezanošću. Oni mogu dobiti obrazovanje, naći posao, ženiti se ili udati i odgojiti decu, ali će ih i dalje pratiti dubok osećaj emotivne izolovanosti.

Lindsi K. Gibson „Odrasla deca emotivno nezrelih roditelja“

Izvor> poznajsebe

---

 

KAKO JE BITI ČOVEK…

Čarli Braun – kako je Čarli Šulc od osećanja napravio umetnost

„Čarli Braun je podsetio ljude, kao nijedan crtać do tad, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u svemiru, kako je biti čovek — i velik i mali u isto vreme.“

Tolkin je tvrdio da ne postoji nešto kao što je „pisanje za decu“ a Nil Gajman je često podsećao da deca ne bi trebalo da se štite od negativnih emocija. Ali ipak, takva mišljenja su retka u kulturi koja nastavlja da tretira dečiji unutrašnji svet kao nešto izuzetno lomljivo, a detinjstvo kao jednodimenzionalnu idilu.

Ono zbog čega je serijal Čarli Braun, Čarlsa Šulca, toliko voljen je njegov višedimenzionalni i kompleksni pogled na detinjstvo — nekada je Šulc to postizao tako što je svoje karaktere prikazivao u nepopularnim ali ključnim stanjima duše, kao što su dosada i neizvesnost. U knjizi „Šulc i Čarli Braun – Biografija“, pisac Dejvid Mikaelis objašnjava kako je ovaj jedinstveni kreativni genije nastao usled kompleksnih iskustava u Šulcovom ranom detinjstvu.

Za razliku od klasičnih majstora crtanih filmova koji su od svojih dela napravili zabavu, Šulc je svoje stripove ispunio napetom radnjom i namernim prazninama, u kojima se likovi — kao i čitalac — suočavaju sa nesigurnošću i očajanjima života. Mikaelis piše:

„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

„Čarli Braun je o ljudima koji se bave unutrašnjim problemima svojih svakodnevnih života bez rešavanja. Odsustvo rešenja je sam centar priče.

Američka pretpostavka je da su deca srećna i da je detinjstvo zlatno doba — a odrasli su ti koji imaju probleme sa kojima se bore i bol koji žele da ublaže. Šulc je preokrenuo ovaj niz pretpostavki tako što je prikazao da deca osećaju bol mnogo intenzivnije nego odrasli, da su dečiji porazi ozbiljniji i da se pamte. Čarli Braun trpi uvrede od strane Violete i Peti u vezi svoje glave, koju porede sa loptom za plažu, sa globusom, sa mesecom, balonom; i iako se Čarli Braun oseća loše u vezi sebe, brzo preboleva to. Ali se na njemu ne vidi da je ljut.“

Takva emotivna elastičnost je verovatno ono što bi Šulc poželeo da ima kada bi dobio šansu da ponovo ispiše svoju priču — priču koja je išla potpuno suprotnim putem. Sparki, kako su ga zvali, je tek bio na početku srednje škole kada se njegova majka razbolela od raka koji će na kraju biti uzrok njene smrti. Ponedeljka, 1. marta 1943. Dina Šulc je pozvala sina u spavaću sobu, pozdravila se i preminula. U subotu je mladi Čarls bio pozvan u vojsku.

Sve do kraja svog života, kad god bi bio zamoljen da ispriča svoju biografiju, počinjao bi ne sa svojim rođenjem, već sa danom kada je njegova majka umrla, za koji je smatrao da je „njegova najveća tragedija“ — tragedija sačinjena od dubokog nezadovoljstva, da iako je prevazišao čak svoje najluđe snove o uspehu i postao najplaćeniji karikaturista na svetu, njegova majka nije doživela da vidi da je objavio bilo šta.

Ova tiha tuga prožima Čarlija Brauna. Ugrađeno u hroničnu mešavinu očaja i optimizma Čarlija Brauna pretstavlja veoma odraslu istinu „nekada je biti ono što jesi veoma teško“ — nešto što je prikazano u odeljku koji Mikaelis citira:
„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

Nije lako bilo ni biti Šulc. Prijatelji, saznao je Mikaelis, su osećali da „nije želeo da bude blizak ni sa kim“ i opisali su ga kao „teškog za razumeti, i teškog za upoznati.“ Ali za Šulca — kao i za sve stvaraoce koji unesu ceo svoj život u svoja dela — najbolji način za upoznati ga je bio upoznati njegove likove. Mikaelis citira samog karikaturistu:
„Crtać je zaista slika koja prikazuje jednu misao prikrivenu kao drugu. Kada bi neko čitao moj strip svakog dana, upoznao bi me — znao bi tačno šta sam ja.“

Jedan od Šulcovih prijatelja je rekao Mikaelisu: „Voleo je da o sebi misli kao o jednostavnom čoveku, ali nije bio jednostavan — bio je zagonetan i složen.” Posvećenim čitaocima je upravo to bilo zanimljivo kod stripa Čarli Braun — da se iz jednostavnosti običnih situacija i svakodnevnih događaja prikazuje ogromna složenost života i da iz osmoze ova dva dolazi saznanje da možda, ali možda postoji nada za zadovoljstvom u našim zemaljskim i maničnim životima.

Šulc je bio svestan da je njegova unutrašnja sumornost izvor njegove spoljašnje svetlosti. Mikaelis piše:
„Društvenija, uravnoteženija osoba ne bi mogla da stvori punog patnje, ali večnog borca Čarlija Brauna; razdražljivu i često nezgodnu Lusi; Linusa filozofa; muškobanjastu Peti; usmerenog ka cilju Šredera; i grandioznog, egocentričnog Snupija.“
„Normalna osoba ne bi mogla to da uradi“, često je govorio i sam Šulc.

Ali dodaću i važnu napomenu — od najveće je važnosti da Šulcov sentiment ne bude pogrešno protumačen i izopačen mitom kreativnosti „izmučenog genija“ našeg doba. Isuviše često pravimo vezu između kreativnosti i unutrašnjih demona u kulturi — Šulc je stvorio svoj crtani univerzum ne zbog svoje unutrašnje tuge, već uprkos. Nesumnjivo, mnogo ljudi pati svakoga dana usled traumatične smrti roditelja, ali nema drugog Čarlija Brauna, ali ima bezbroj ljudi kod kojih se takva trauma pretvori u doživotan samodestruktivan bes umesto u neumorno stvaranje. To je verovatno pravi dar genija — stvoriti nešto značajno koliko god beznačajno nam se život činio, dati dobrotu svetu, koliko god da je svet uzeo od nas.

Mikaelis se vraća na Šulcov genij dodeljivanju dostojanstva detinjstvu i, usled toga, davanja određene utehe odrastanju:
„Deca ne bi trebalo da budu radikalno nezadovoljna. Kada nisu srećna, deca protestvuju — ona jadikuju, ona kukaju, ona vrište, ona plaču — i onda, nastave. Šulc je ovoj deci dao celoživotna nezadovoljstva, ono od čega je zrelost sačinjena.

Čitaoci se prepoznaju u „mesecoglavom, nevoljenom, pogrešno shvaćenom“ Čarliju Braunu — u njegovom dostojanstvu u suočavanju sa celom sezonom izubljenih bejzbol utakmica, u njegovoj izdžljivosti i stoicizmu nasuprot uvredama… On je podsetio ljude, kao nijedan drugi crtani junak, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u univerzumu, biti čovek — i mali i veliki u isto vreme.”

Izvor:alternativa.rs

---

Čarli Braun, crtani film

---

 

LJUBAV JE DETE SLOBODE…

VOLJENJE

Voljenje ima dva značenja, zavisno o tome da li se upotrebljava u kontekstu modusa imanja ili modusa bivanja.

Da li je moguće imati ljubav? Kada bi odgovor bio pozitivan, ljubav bi bila stvar, supstancija koju je moguće imati, posedovati. Ali nema stvari kao što je »ljubav«. »Ljubav« je apstrakcija, možda boginja ili otuđeno biće, premda niko nikada tu boginju nije video.

Ilustracija: Bora*S

 U stvarnosti postoji samo čin voljenja. Voljenje je produktivna delatnost.

 Ona implicira brigu, poznavanje, reagovanje, afirmisanje, uživanje prema osobi,slici, ideji. Ona znači oživljavanje, povećanje njegove / njene životnosti. To je proces samoobnavljanja i samouvećavanja.

U modusu imanja doživljaj ljubavi znači ograničavanje, zatvaranje ili upravljanje predmetom »ljubavi«. Ona je bremenita opasnošću od ugušivanja, ona je umrtvljujuće, zagušljiva, ubojita, neživotodavna.

Ono što ljudi nazivaju ljubavlju obično je zloupotreba reči da bi se sakrila stvarnost njihova nevoljenja.

Još uvek ostaje sasvim otvoreno pitanje koliko roditelji vole svoju decu. Lloid de Mause je izneo da je u protekla dva milenijuma u ​​istoriji Zapada bilo toliko izvještaja o okrutnosti nanesenoj deci – u rasponu od fizičkog do psihičkog mučenja, nebrige, čiste posesivnosti i sadizma – i to toliko potresnih, da čovek mora poverovati kako su roditelji koji vole svoju decu izuzetak, a ne pravilo.

Isto se može reći i za brak. Bez obzira na to da li je brak zasnovan na ljubavi ili, kao tradicionalni brakovi prošlosti, na društvenoj konvenciji i običajima, izgleda da su izuzetak supružnici koji se istinski vole.

Društvena konvencija, običaj, uzajamni ekonomski interes, zajednički interes za decu, uzajamna zavisnost te uzajamna mržnja ili strah svesno se doživljavaju kao ljubav – sve do časa kada jedan ili oba partnera ne shvate da se ne vole i da se nikada nisu voleli.

Danas se u tom pogledu može zapaziti izvestan napredak: Ljudi su postali realniji i trezveniji i mnogi znaju da seksualna privlačnost ne znači ljubav ili da uzajamno prijateljski odnos, makar i suzdržljiv, predstavlja izražavanje voljenja. Taj novi stav doprineo većem poštenju, premda i češćoj zameni partnera.

Zamena partnera ne vodi nužno učestalijem voljenju, a novi partneri mogu se voleti jednako malo kao i stari. Promenu od »zaljubljenosti« do iluzije o »imanju« ljubavi često je moguće konkretno pratiti kod parova koji se nisu »zaljubili«. Za vreme udvaranja nijedna osoba nije još sigurna u drugu, ali svaka nastoji pobediti. Obe osobe su žive, privlačne, zanimljive, čak i lepe – utoliko što životnost uvek polepšava lice. Ni jedna osoba još nema drugu i zbog toga je energija svake od njih upravljena na bivanje tj. na davanje drugom i stimulisanje drugog.

 Činom venčanja situacija se često bitno menja. Bračni ugovor daje svakom partneru pravo na isključivi posed tela, osećaja i briga drugog partnera. Niko više ne mora pobediti, jer ljubav je postala nešto što se ima, vlasništvo. Oba partnera se prestaju truditi da budu privlačni i da pobuđuju ljubav pa stoga postaju dosadni i zbog toga njihove lepote nestaje. Postaju razočarani i zbunjeni.

 Zar to više nisu iste osobe? Nisu li na početku počinili neku grešku? Svako obično uzrok promene traži u drugom i oseća se prevarenim. Pri tome ni jedan od partnera ne vidi da oni više nisu osobe kakve su bile u svojoj zaljubljenosti, kako ih je greška da je moguće imati ljubav dovela do toga da prestanu voleti.

 I sada, umesto da se uzajamno vole, orijentišu se na to da zajednički poseduju ono što imaju: novac, društveni položaj, dom, decu. Na taj način se, u nekim slučajevima, brak podstaknut ljubavlju počinje pretvarati u prijateljsko vlasništvo, u korporaciju u kojoj se dva egoizma stapaju u jedan: egoizam »porodice«. Kada par ne može preboleti žudnju za obnovom pređašnjeg osećaja ljubavi, jedan od članova para počinje da neguje iluziju da će novi partner (ili partneri) zadovoljiti tu težnju. Počinju osećati da je ljubav jedino što žele. No ljubav za njih nije izraz njihovog bivanja već boginja kojoj se žele podrediti.

Stoga oni nužno doživljavaju neuspeh jer »ljubav je dete slobode« (kao što kaže jedna stara francuska pesma) a poklonik božice ljubavi na kraju postaje tako pasivan da biva dosadan te gubi poslednje ostatke svoje nekadašnje privlačnosti. Ovaj opis nikako ne želi reći da brak ne može biti najbolje rešenje za dvoje ljudi koji se međusobno vole. Poteškoća ne leži u braku već u posesivnoj, egzistencijalnoj strukturi oba partnera i, u krajnjem sledu uzroka, društva u kojem žive.

Zagovornici modernog oblika zajedničkog života, kao što je grupni život, menjanje partnera, grupni seks itd. pokušavaju, koliko ja razumem stvari, samo izbeći problem koje imaju u ljubavi, lečeći dosadu uvek novim podsticajima i željom da imaju više »ljubavnika« umesto da budu sposobni voleti samo jednog. 

( Erih From: Imati ili biti )

---

 

L J U B A V…

Džon Zerzan, Ljubav

Vrtoglavica tehnološkog moderniteta izaziva sve jače osećanje ništavila. To svakako primećujemo u direktnom osećajnom iskustvu, ne samo na planu misli. Frederik Džejmson je još 1984. pisao o „iščezavanju afektivnog“ iz ambijenta postmodernog društva, o emocionalnom sužavanju ili povlačenju. Opšte istanjivanje i zaravnjivanje zahvata ceo teren ljudskosti.

Naše afektivno stanje čini samo tkivo i građu naših života. Nema ničeg što bismo mogli doživeti neposrednije od naših osećanja. To je nešto konstitutivno, ono što nam daje „osećaj“ sveta, što nas istinski povezuje sa stvarnošću. Osećanja su kulturne činjenice, u mnogo većoj meri nego ideje.

U tom duhu Lisjen Fevr je predlagao rad na istoriji senzibiliteta (1938, 1941), a Ana Vinsent-Bifo napisala Istoriju suza(1986). Zar naše strasti ne čine samo jezgro našeg postojanja?

Svaka kultura je razvijala posebnu emocionalnu klimu; svaka politička borba je u isti mah i afektivna. To, naravno, važi i za borbu protiv stampeda civilizacije. Stvari prvo osećamo, pre nego što ih shvatimo ili u njih poverujemo; tako doživljavamo i hegemoniju i njena zlodela. Čak je i Adam Smit, u svojoj prvoj knjizi, Teorija moralnog osećanja (The Theory of Moral Sentiment, 1759), u osećanjima video nit od koje se ispreda celokupno društveno tkivo. Sve to zaista nisu neka izuzetna otkrića; ipak, suviše često se ponašamo kao da oblast afektivnog nema nikakav stvarni značaj.

Ono što nazivamo razumom i razmišljanjem samo su nešto prefinjeniji izrazi naših strasti. Antonio Damasio tvrdi da „svest počinje kao osećanje; veoma posebno osećanje, svakako, ali opet pravo osećanje“. (1999, str. 312) Njegova knjiga napada razdvajanje na duh i telo, koje je od suštinskog značaja za život u masovnom društvu.

Izloženi smo tolikim debilizujućim razdvajanjima: ljudi od prirode, rada od igre, da navedem samo neka. Sve više se udaljavamo od fizičkih senzacija, od direktnog iskustva. Osećanja su utelovljena; ali, šta se dešava s kontekstom utelovljenja? Izolacija je sve veća, a društvene spone sve slabije. Prijatelji se zamenjuju za one „mrežne“, dok procenat jednočlanih domaćinstava u svim razvijenim zemljama stalno raste. Gde je uopšte dom? Prema Bodrijaru, subjekt iščezava, a društvo više ne postoji.

Sve to dobro osećamo, uprkos tome što dominantna kultura, lišena svake dubine, nastoji da naše emocionalno jezgro svede na površinu i tako ga izobliči po sopstvenoj slici, kao što upozorava Džejmson. To jezgro je sama naša utelovljenost, možda najjače uporište otpora. Kada ono ne bi postojalo, gorke li ironije, ne bismo se osećali toliko bolesno. Ne bismo bili tako živo svesni prepuklog srca ove moderne praznine. Ne bismo toliko strepeli i patili.

Zbornik Afektivni preokret (2007) već u naslovu održava aktuelnu svest o središnjem kulturnom značaju emocija. Ipak, uvod komuniste Majkla Harta (koautora Imperije), služi više kao primer dominantne paradigme nego kao korisna korekcija. Njegova levičarska posvećenost industrijskom Progresu ključni je aspekt masakra koji se sprovodi nad unutrašnjom prirodom. To može biti samo problem, nikako rešenje.

Naša tela nose u sebi neprekidnu istoriju ljubavi i patnje; ona su neposredni svedoci svega što nas pokreće. Ljubav, kako je govorio Kjerkegor, daje sav značaj životu koji poznajemo. Volimo i brinemo pre nego što naučimo da bilo šta izrazimo rečima. Kao što kaže Martin Amis, „Ljubav se dokazala kao naš jedini trajni aspekt, dok se svet okreće naglavačke, a ekran zamračuje“. (The Times, 06. 11. 2006)

Ali, neuspeh ljubavi, u savremenom društvu, toliko je očigledan i bolan; o tome, na primer, govore i romani Mišela Ulebeka. Anarhistički pisac, Tom Robins, insistira: „Postoji samo jedno ozbiljno pitanje; ono glasi: Ko zna kako naterati ljubav da ostane?“ Možemo se slobodno složiti s rečima iz starozavetnog Propovednika, da je „pravi prijatelj melem života“. (6:16) Ali, gde su prijatelji? Opadanje prijateljskih veza u SAD poslednjih decenija dobro je dokumentovano (na primer, McPherson, Smith Lovin i Brashers, Društvena izolacija u Americi, American Sociological Review, jun 2006).

Upravo tu radikalna teorija doživljavala neuspeh ili se čak i ne oglašava. Zašto je u središtu pažnje „žudnja“ (ili „zavođenje“, kako to u još otuđenijem obliku izražava Bodrijar), a ne ljubav? Bel huks kaže: „Kada sa svojim vršnjacima pričam o ljubavi, svi kao da se odseku od straha“. (Sve o ljubavi, str. xix) Ipak, potreba za ljubavlju i dalje opstaje u ovoj duhovnoj pustinji, u ovoj kulturi sve zatvorenijoj za ljubav.

Suprotnost ljubavi, naravno, nije mržnja, nego ravnodušnost, taj zaštitni znak postmodernog cinizma i pomodarstva. Sve do sada, svi su se klanjali životu podređenom proizvodnji i isušujućim vetrovima tehnokulture. Ali, treba ponovo zaroniti do najvećih dubina naših odnosa, uprkos vladajućem plićaku, u kojem je sve deluje tako nestalno i na raspolaganju. Ono do čega treba doći je ljubav neostvarenog potencijala našeg afektivnog, aktuelnog bića, kako u sebi, tako i u drugima.

Naravno, na tom putu čekaju nas mnogi ćorsokaci i klopke. Na primer, seksističke predrasude koje tako često romantičnu ljubav sateruju u granice patrijahalne, muški definisane kulture. Ili suviše izražena sklonost religiozne ljubavi da osporava svet, njena težnja da se odrekne autentične individualnosti u korist pogubnog poistovećivanja, koje pre negira nego što prihvata drugost.

Ako je osećanje oblik ponašanja, ljubav je svakako oblik delovanja i temeljni mentalni proces. Ona je od ključnog značaja za naš emocionalni razvoj; od nje dobijamo snagu potrebnu za širu komunikaciju sa svetom. Ljubav oslobađa i daje smisao; ona naglašava velikodušnost i darivanje; poklon kao suprotnost neumoljivoj sadašnjici, kao znak pravog života.

Lis Irigaraj odlično primećuje: „Poklon nema cilj. Nema zašto. Nema nameru. Dar je dat. Pre bilo kakve podele na darodavca i darivanog. Pre pojave odvojenih identiteta davaoca i primaoca. Čak i pre samog poklona.“ (Elementarne strasti, 1982)

Govoriti o onome što može biti dato može biti i podsetnik na ono što nam je oduzeto. Tokom 1950-ih, Lorens van der Post je bio u kontaktu s ljudima koji su sav svoj posed nosili u jednoj ruci. Pisao je o „predivnom smehu Bušmana, koji dolazi pravo iz stomaka, kakav nikada nećete čuti među civilizovanim ljudima“. (Izgubljeni svet Kalaharija, str. 244) Kakav podvig, izbrisati tu jednostavnu, a opet tako duboku radost življenja. Frojdov psihoanalitički cilj bio je da neurotičnu bedu promeni u „normalno“ nezadovoljstvo: Lakanov da analitičare nauči kako da budu ojađeni kao i svi ostali.

Zapanjuje koliko se malo pojmovi kao što su patnja, strepnja i tuga spominju u psihološkoj literaturi (videti, Ronald Miler, Suočavanje s ljudskom patnjom, 2004). To se smatra nebitnim s teoretskog stanovišta, za niz pukih simptoma, koji se mogu klasifikovati i pomoću „manje emocionalnih“ deskripcija. Simon Veil je išla u fabrike da bi bolje shvatila patnju. Fabrike su i dalje tu, ali patnja je danas, u ovom izmeštenom, sintetičkom društvu, svakako postala opštija. Ilejn Skeri je u mučenju videla „minijaturni izraz sveta ili civilizacije“. (Telo u mukama, 1985, str. 38) Posttraumatski stres, koji je prvobitno bio opisivan kao posledica iskustva borbe, sada se široko primenjuje kao dijagnoza; samo još jedan komentar o stanju društva koje nas svakodnevno izlaže sve jačim udarcima, zapravo mučenju. Čelis Glendining ispravno primećuje: lična trauma često održava traumu same civilizacije. (1994)

Tvrdnja da su metalne i emocionalne bolesti glavni zdravstveni problem nacije, postale su opšte mesto. Kao što primećuje Melinda Dejvis, „Strepnja je u isto vreme crna kuga i običan nazeb naših dana“. (Nova kultura želje, 2002, str. 66) Bilo bi korisno i kada bi se političko izražavalo u terminima zdravlja; na primer, da li je društveni život zdrav ili nezdrav? Zar to, na kraju krajeva, nije jedino bitno?

Ukupna slika je, naravno, dobro poznata. Strepnja i stres podrivaju naš imuni sistem; skoro 50% osoba koje pate od strepnje, pate i od težeg oblika depresije. Silovito širenje strepnje podudara se s porastom slučajeva depresije u svim industrijalizovanim zemljama (videti Pettit and Joiner, Hronična depresija, 2006). Zanimljivo je da Robert Solomon u depresiji vidi „način da se izmigoljimo stisku uvreženih vrednosti našeg sveta“. (Strasti, 1993, str, 62–63) U sličnom duhu, pesnik V. S. Mervin je pisao: „Opet, ta ista tuga je odličan vodič kroz ovaj svet. Možda čak i najpouzdaniji vodič. Sve dok su nam vodiči potrebni.“ (Disati na svoj način, 2001, str. 192)

Početkom maja 2008, objavljeno je nekoliko izveštaja koji govore o visokom stepenu hronične psihičke patnje: pogođeno je skoro 30% populacije SAD. Tu samo treba dodati i sve ostalo: od sve brojnijih slučajeva nasumične, mahnite pucnjave, do gojaznosti koja izaziva dijabetis i srčane smetnje čak i kod dece; lekove za modifikaciju ponašanja, kojima se deca kljukaju još od najranije dobi; naglo širenje astme, autizma i alergija; roditelje koji ubijaju svoju decu; milione navučene na vijagru; desetine miliona ovisnih o farmaceutskim preparatima za spavanje, itd. Opšte stanje je izrazito patološko i zastrašujuće.

Zato ne treba da nas čudi to što se priručnici za samopomoć prodaju na tone, kao ni grozničava preokupacija psihološkom stabilnošću i beskrajna revija prikaza emocionalne patnje na televiziji i Internetu. Pogledajte samo nazive, prilično tupave, četiri najprodavanija časopisa: Life, People, Us i Self. Stalno sužavanje perspektive, u ionako individualističkom društvu, više je nego očigledno.

U knjizi Narcistička kultura (1979), Kristofer Leš j govorio o „osećanju unutrašnje ispraznosti i neizmernog, potisnutog gneva“ u Americi. U svojoj knjizi iz 2008, Kratka istorija strepnje, Patriša Pirson je zaključila da smo danas dospeli u „stanje mnogo hladnije od narcisizma“.

Uvek prilagodljivi postmodernistički senzibilitet objavljuje kraj samog jezgra bića, u korist mnoštva stalno promenljivih uloga koje možemo igrati. Kako društvene veze sve više blede, da li je od tog jezgra uopšte nešto ostalo? Tako rastreseni, u okruženju u kojem se ljudski dodir, baš kao i onaj s prirodom, tako sistematski proteruje, plašimo da ostanemo sami sa sobom. Taj razređeni i poremećeni način života potiskuje sećanje na patnju i žudnju za nežnošću.

Šta je Progres ili Modernitet? „To je talog od opasnih i potencijalno smrtonosnih hemikalija u vašem masnom tkivu. To je kada po lepom danu sedite u kući i uključujete televizor ili kompjuter. To je šoping kao terapija za depresiju. To je osećaj da nešto nedostaje.“ (Kevin Taker, Šta je totalitet?, 2003) Možda će nekome zvučati neobično da je čak i Dekart, pravi začetnik modernog otuđenja, u čuđenju video prvu od šest prvobitnih strasti (Strasti duše, 1649). Šta se dogodilo s našom sposobnošću za istinsku očaranost u društvu lišenom čari?

Što se mene tiče, još uvek me očarava istrajna pesma zrikavaca, njihovi glasovi koji pucaju od života, dok se leto na pacifičkom severozapadu polako gasi. Uživam svaki put kada vidim divlje guske kako visoko u nebu lete ka jugu, čije me gakanje podseća na meki lavež pasa iz okoline. Nema svesti odvojene od doživljenog objekta. Šta se dešava kada doživljavamo samo mase, robe, slike?

Kao što kaže Džejmson, s potiskivanjem afektivnog bledi i sve ostalo što još uvek odiše životom. Da li zaista možemo živeti tim besmislenim, tehniciziranim, posrednim životom, tako temeljno ispražnjenim od čuda? Ono što je živo i neposredno ne postoji na ekranu. Ako svaka kultura stvara posebnu emocionalnu i duhovnu klimu, onda je ova naša sigurno najsiromašnija i najbeživotnija. I šta se pomalja na horizontu, ako ne još gora perspektiva?

Znamo u kom pravcu treba tragati za ozdravljenjem. Frojd je pisao Vilhelmu Flisu: „Sreća je odloženo ostvarenje praistorijske želje. Zato bogatstvo donosi tako malo zadovoljstva: novac nije infantilna želja.“ (16. januar 1898) Jednostavnost sadrži sve i u njoj je sve neposredno prisutno. Alber Kami je dobro izrazio to osećanje: „Odrastao sam pored mora i siromaštvo mi je delovalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo.“ (Lirski i kritički eseji, str. 172)

Džon Zerzan, decembar 2008.

BIBLIOGRAFIJA

Frederic Jameson, Postmodernism or, The Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press, 1991; The title essay originally appeared in 1984 in New Left Review, no. 146 (July-August): 59-92.; Fredric Jameson, Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma, iz Moderna i post-moderna (temat), Zagreb, Kulturni radnik br. 3, 1985: 34-91; Jameson, F. (1988) Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma, u: Linhardt J. (ed.) Postmoderna: nova epoha ili zabluda, Zagreb: Naprijed, prevod Srđan Dvornik.

Lucien Paul Victor Febvre (1878-1956), A New Kind of History: From the Writings of Lucien Febvre (Routledge and Kegan Paul, 1973)

Anne Vincent-Buffault, Histoire des larmes , XVIIIe-XIXe siècles, (Rivages, 1986); The History of Tears: Sensibility and Sentimentality in France (Vhps Distribution; Macmillan; St. Martin’s Press, 1991)

António Rosa Damásio, The Feeling of What Happens: Body and Emotion in the Making of Consciousness, Heinemann: London, 1999; Harvest Books, 2000; Descartes’ Error: Emotion, Reason, and the Human Brain, Putnam Publishing, 1994.

The Affective Turn: Theorizing The Social, edited by Patricia Ticineto Clough, with Jean Halley; foreword by Michael Hardt, Durham: Duke University Press, 2007.

Tom Robbins, Still Life with Woodpecker (Bantam Books,1980); “There is only one serious question. And that question is: ‘Who knows how to make love stay?’”

Social isolation in America: Changes in Core Discussion Networks over Two Decades,
Miller McPherson, Lynn Smith-Lovin, and Matthew E. Brashears, American Sociological Review, Volume 71, Number 3, June 2006.

Jean Baudrillard, Seduction, 1979; Palgrave Macmillan, 1990.

bell hooks (Gloria Jean Watkins), All About Love, Harper Paperbacks, 2001.

Luce Irigaray, Passions élémentaires, 1982; Elemental Passions, Eng. trans. 1992.

Laurens van der Post, Lost World of Kalahari, 1958

Elaine Scarry, The Body in Pain: The Making and Unmaking of the World, Oxford University Press, 1985.

Chellis Glendinning, My Name Is Chellis and I’m in Recovery from Western Civilization, Shambhala Publications, Inc., 1994.

Melinda Davis, The New Culture of Desire: The Pleasure Imperative Transforming Your Business and Your Life, Free Press, 2002; iliThe New Culture of Desire: 5 Radical New Strategies That Will Change Your Business and Your Life, Simon & Schuster Adult Publishing Group, 2002.

Pettit, J.W., & Joiner, T.E., Jr., Chronic Depression: Interpersonal sources, therapeutic solutions,  American Psychological Association, 2006.

Robert C. Solomon, The Passions: Emotions and the Meaning of Life, Hackett Publishing Company, 1993.

2001. S. Merwin, inBreathing On Your Own, edited by Richard Kehl, Laughing Elephant, 2001.

Christopher Lash, The Culture of Narcissism: American Life in an Age of Diminishing Expectations, New York: Norton, 1979;Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb, 1998; prevod: Pusić, Vesna.

Patricia Pearson, A Brief History of Anxiety… Yours and Mine, str. 127; Bloomsbury, 2008.

Kevin Tucker, What Is Totality?, Species Traitor #1, 2003.

Albert Camus, Lyrical and Critical Essays, str. 172, Vintage Books, 1970.

John Zerzan, What Love’s Got to Do With It, 2008.

 

Prevod: Aleksa Golijanin, 2008.

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

Izvor: arkadijski.blogspot.com

---

 

LJUBAV JE BAJKA ( BEZ HEPI ENDA)…

Marsel Prust i jedna drugačija koncepcija ljubavi

Jedna rasprava o ljubavi prožima Prustovo delo „U potrazi za izgubljenim vremenom“ koje se sastoji od sedam tomova i gde kroz nekoliko vešto oslikanih ljubavnih priča Marsel Prust nastoji da predstavi kliničku sliku ove bolesti, jer za njega ljubav to jeste; „sveta boljka“, kako sam kaže, nalik gangreni ili kanceru koji se neizmerno širi zahvatajući čitavo biće onog koji voli.

Ljubav je bajka (bez hepi enda)

Prvo pitanje koje se postavlja tiče se nastanka ljubavi. Šta je u njenoj osnovi?

Kako Marsel Prust smatra u osnovi ljubavi je naša mašta. Ljubav nije ništa drugo do bajka koju sami sebi pričamo. To je jedna iluzija, uobražena radost, sladostrana sanjarija, obična fikcija na koju realnost nema nikakvog uticaja.

Voleti nekog ne znači poznavati ga i prihvatiti takvog kakav jeste, već izmisliti ga i stvoriti prema nahođenjima sopstvene duše.

Time se negira ljubav kao objektivna kategorija. Ljubav je jedno subjektivno stanje koje postoji samo u onome koji voli, a čiju stvarnost ništa spoljno ne potvrđuje. Ta ljubav ne odgovara ničemu u pojavnom svetu što bi i drugi mogli uvideti i ceniti.

Jednostavno, nekom ljudskom biću pripisujemo mogućnost da nam pričinjava patnje ili radosti. Stoga nam se čini da pripada nekom uzvišenijem svetu, stvaramo kult njegove ličnosti, okružujemo ga obožavanjem i imamo utisak da nam pretvara život u jedan uzbudljiv prostor.

Samo to rađanje ljubavi, prva faza njenog nastanka definiše se kao „kristalizacija“; pojam pozajmljen od Stendala, koji u svom spisu „O ljubavi“ koristi pomenuti termin kako bi opisao fenomen idealizovanja voljene osobe što predstavlja kamen temeljac svake ljubavi.

Voljena osoba  je nalik mitskom biću koje ne postoji izvan naše svesti o njemu, izvan lebdećeg međugraničnog prostora sna i jave. Zaveden prividom i površnim izgledom stvari, čovek uspeva da simbolizacijom spoljnjih događaja, sopstvenih iskustava i čulnih utisaka stvori idealnu sliku voljenog bića u skrivenim prostorima svog duha.

Drugim rečima, naša uverenja su podložna opsenama i prividu te otuda proizlazi nepodudarnost između sveta fikcije i realnih životnih okolnosti, odnosno nepodudarnost između iskrivljenog lika voljene osobe u našoj svesti i njegove prave slike u pojavnom svetu.

Čak i ta prava slika osobe u pojavnom svetu za Marsela Prusta je nedostižna. On odbacuje mogućnost postojanja jedne objektivne predstave o nekoj osobi budući da je svaka ličnost tama u koju nikad ne možemo prodreti i drugog uvek posmatramo kroz prizmu vlastitih osećanja. Po njemu je i naše vlastito biće neuhvatljivo sa pregrštom nedokučivih tajni, a naš identitet samo opsena.

Jednom rečju, stvarnost nije ono što mislimo da jeste. Čovek se koprca u krugu vlastite predstave koju o njoj gradi posredstvom subjektivnih utisaka. Odnosno, kada se taj subjektivni utisak primeni na međuljudske odnose, konkretno na ljubav, osoba koju volimo zapravo nije ono što mislimo da jeste.

Nuspojave ljubavi

Sva čovekova nesreća ne proizilazi iz činjenice da voleti znači biti u zabludi, već iz njegove potrebe za pouzdanom izvesnošću i jemstvom trajnosti samoobmane, iz izgarajuće želje da imamo ono što želimo da imamo i besmislene težnje da posedujemo onog koga volimo.

Čovek se teško miri s činjenicom da njegova voljena osoba ima život nezavisno od njega i izgara u želji da poseduje i najsitnije deliće njenog srca. Paradoksalno, željom da mu voljeno biće pripada, čovek sam sebi izmiče i počinje da bezuslovno pripada onome koga bi da poseduje.

Prustova koncepcija ljubavi dalje se bazira na dihotomijskom parugospodar-rob. Onaj ko više voli potčinjen je onome koga voli i koji olako zloupotrebljava svoju moć. Ukoliko više raste patnja utoliko više raste i vrednost umirujućeg sredstva, protivotrova koje voljeno biće nosi u sebi.Ljubav je bolest čije razarajuće efekte samo voljena osoba može da ublaži.

Iz potrebe za postojanošću iluzije i posedovanjem voljene osobe izranjaljubomora kao neodvojiva komponenta ljubavi, njena neizbežna senka.

Kao i ljubav, i ljubomora se hrani prividom, maštom, izmišljotinama i sopstvenim opsesijama koje nemaju uporišta u životnoj zbilji, ali za razliku od ljubavi koja je u osnovi opojne sreće, ljubomora prouzrokuje patnju.

Onaj koji voli gubi se u sopstvenim imaginacijama i iako ima utisak da se menja predmet njegove ljubavi, zapravo se menjaju samo predstave koje on o njemu gaji. Otuda su ljubomora i patnja sudbinska neizbežnost ljubavi. Međutim, čim čovek uvidi da pati on počinje pomno da traga za uzrocima svoje patnje i usred pomračene ljubomorne svesti javljaju se kratki periodi lucidnosti koji bivaju sve učestaliji.

U cikličnom krugu u kome se iz ljubavi stvara ljubomora i od nje ponovo katkad čista i neukaljana ljubav, promalja se razborita čovekova pamet koja uviđa svoju zabludu, ništavnost svojih patnji i postaje svesna činjenice da ispod našeg unutrašnjeg sveta osećanja i rasuđivanja vreba neka druga stvarnost.

Uviđanjem strašne oživljavajuće moći imaginacije otpočinje period izlečenja i odvikavanja od opojne iluzije; poslednja faza Prustove koncepcije ljubavi označena kao demistifikacija.

Čovek postaje svestan da u njegovom ličnom doživljaju ljubavi postoji nesklad između zavodljivog lika voljene osobe i njenog tužnog naličja. On u njoj više ne vidi čari koje joj je pripisivao, voljena osoba se skida s prestola idolopoklonstva, uočava se njena banalnost.

Konačno, nekada zaljubljeni čovek uviđa da je doživeo ljubav sa osobom koja nema ništa zajedničko s predstavom koju je on o njoj imao.

Može li se ipak voleti? Šta odgovara Marsel Prust

S idealizacijom, ljubomorom i demistifikacijom, ljubav je jedno porazno iskustvo.

Međutim, ova vizija ipak nije krajnje pesimistička. Prust opet smatra da ukoliko ljubav postoji jedino u nama to znači da njena lepota i dubina zavise od nas samih, našeg senzibiliteta i sposobnosti imaginacije.

Zaljubljeni čovek je nalik umetniku, a voljeno biće muzi koja nadahnjuje, dok je sama ljubav koncipirana kao proces umetničkog stvaranja gde se uzvišena osećanja konstantno smenjuju s duševnom patnjom.

I ljubav i umetnost nastaju usled mnogobrojnih unutrašnjih konflikata, duhovnih i mentalnih previranja koja nose sa sobom blaženstvo, ali i setu. Uostalom, kada Marsel Prust kaže da stvarnost nije ono što mislimo da jeste, to dalje implicira da nikada nismo ni toliko srećni ni toliko nesrećni koliko nam se čini, a to isto važi i u domenu ljubavi.

Saška Todorov

Izvor: kultivisise.rs

---

---

LJUTNJA I BES…

Čak i kada je slabog intenziteta ljutnja je jedna od emocija sa najsloženijim posledicama kako za pojedinca koji je oseća, tako i za okruženje. Može se reći da je ljutnja, a naročito bes jedna od društveno najnepoželjnijih emocija. Stoga psihijatri, psiholozi i savetnici na različite načine pokušavaju pomoći ljudima da upravljaju svojom ljutnjom i besom (da je razumeju, prepoznaju, kontrolišu, usmeravaju).

Jedna od glavnih ideja jeste da se akcenat stavi na ponašanje, odnosno ispoljavanje ljutnje. Tako postoje razni oblici tzv. ventilacije besa kroz ponašanja koja nisu ugrožavajuća ni za koga. Međutim, iskustvo govori da to predstavlja samo privremeno rešenje  i da nije dovoljno da bi se rešio problem.

Ljutnja (kao i sve ostale emocije) obuhvata telesne reakcije, misli i ponašanja koja su se formirala kroz duti vremenski period. Zato rešenje treba da uključi percepciju i interpretaciju, ponašanje i fiziološke reakcije. Tehnike relaksacije i ventilacije jesu korisne i dovode do olakšanja. Međutim, neophodno je da ih prati i razmatranje obrazaca mišljenja i tumačenja ukoliko se želi postići dugoročna promena u psihičkom funkcionisanju.

Ideja efikasne intervencije jeste da se:

pomogne osobi da prepozna i razume obrasce mišljenja koji generišu ljutnju i bes

osoba nauči tehnikama ventilacije i relaksacije kako bi se brzo smirila

osoba nauči novim oblicima ponašanja

U velikom broju slučajeva osoba koja se obrati za pomoć smatra da je ona jednostavno takva i da je ljutnja nešto što ne može da kontroliše. Veoma je važno razbiti ovu zabludu i omogućiti povratak osećanja kontrole.

Kako to postići?

Iako se nekom može činiti da je besan/a sve vreme i u svim situacijama, uvek je moguće otkriti tipične situacije i “okidače“ besa i ljutnje. Zato je prvi korak dobro upoznati svoju ljutnju:

Koji su najčešći okidači?

Koliko se često pojavljuje?

Koliko je ljutnja intenzivna?

Koliko ljutnja traje?

Kako se ponašamo u situaciji kada smo ljuti?

Ovo će brzo dovesti do toga da osoba uoči pravilnost u pojavljivanju ljutnje i besa. Na taj način će se demistifikovati intenzivna emocija i povećati mogućnost izbora da se reaguje na jedan ili drugi način.

Treba podsetiti da je ljutnja prirodna reakcija u situaciji kada procenimo da su naša prava, vrednosti i integritet ugroženi. Upravo ova procena jeste ono što snažno utiče na učestalost i intenzitet naše ljutnje. Ukoliko procenimo nečije ponašanje kao namerno i motivisano da nas povredi, bes će biti intenzivniji i dugotrajniji. Ova procena, naravno, nije apsolutna istina i stoga je veoma važno da budemo svesni da je to naš ugao gledanja i da za nečije ponašanje prema nama mogu postojati i druga objašnjenja.

Osobe koje su hronično ljute obično interpretiraju postupke drugih ljudi kao „bezobzirne i sebične“ tako da njihov bes izgleda potpuno opravdan. Upravo u toj navici krije se i rešenje problema sa ljutnjom i besom. Potrebno je podstaknuti ih da prepoznaju usvojeni način razmišljanja i da uvide vezu sa emocionalnom reakcijom. Logička analiza uobičajenih obrazaca mišljenja i pomoć u izgradnji novih dovešće posredno do promena u učestalosti, intenzitetu i trajanju osećanja.

Na kraju, možemo zaključiti da moderne tehnike savetovanja osoba sa problemima kontrole besa obuhvataju prevenciju odnosno, izbegavanje pojave ljutnje promenama navika mišljenja, kontrolu intenziteta, kroz tehnike relaksacije i učenje novih oblika ponašanja kojima se izbegavaju impulsivne agresivne reakcije.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor: Odknjigedoduše

________________________________________________________________________________________

ZAŠTO NAS PRIVLAČI BAŠ ONAJ KOJI NAS PRIVLAČI…

Pravila privlačnosti određena su jakim evolucionim silama, i dok je većina nas vođena onim što vidimo na prvi pogled – priznali to ili ne – sila privlačnosti među ljudima je mnogo kompleksnija nego što to izgleda. Nova otkrića o ljubavi (i onom što uz nju ide) objavljena su u magazinu Psychology Today

---

Foto Profimedia

Tokom svojih dvadesetih, konsultantkinja i autorka Nita Taker zabavljala se isključivo sa doktorima, onim zgodnim i visokim, naravno. Privlačio ju je njihov status i majčino insistiranje da bi doktori bili „taaako dobar ulov“.

„Ako bi neko rekao da je doktor, ja bih se napalila“, kaže Nita. „Izlazila sam sa toliko njih da bi mogli da osnuju jednu veću bolnicu.“

Tada se preselila u Sijetl, gde su Supersoniksi upravo osvojili NBA prsten, i postali glavne face u gradu. Košarkaši su joj se učinili još boljim ulovom od doktora, a plus su i dovoljno visoki.

Jedne noći u baru, Takerova je primetila nekoliko igrača iz tima, uključujući i „najpoželjnijeg neženju“ među njima, kako ga je lokalni list malo pre toga nazvao. Nasmešila se i pokušala da ostvari kontakt očima. „Ali nisam se smešila dovoljno visoko jer je momak pored njega odlučio da priđe.“ Predstavio se kao Toni i pozvao je Takerovu da im se pridruži, tako da je ostatak večeri provela flertujući sa igračima, a, tipično, ignorišući Tonija.

Toni je bio, kako se ispostavilo, potpredsednik tima, koji je i pored svega želeo da je vidi na utakmici sledećeg dana. Naravno da je pristala, jer je, kako kaže, želela da bude blizu igrača. „Bili su zabavni i slatki. Toni je bio dosadan direktor. Imao je zastarelu frizuru i duge zulufe.“

Ali izlazila je sa Tonijem skoro svako veče te nedelje, uglavnom na košarkaške događaje. „Koristila sam ga“, kaže, zbog čega je počela da oseća krivicu. „Rekla sam svojoj cimerki da ću prestati da izlazim sa njim, a ona mi je dobacila: ‘Ja ga uzimam!’ Bila je toliko oduševljena da sam pomislila: ‘Čekaj malo. Neću odmah da odustanem od njega.’ Uvek je bio ljubazan. Posle deset izlazaka, pogledala sam u njega dok smo sedeli za stolom i shvatila sam da se zaljubljujem.“ Njih dvoje su u braku preko 37 godina.

Privlačnost može da se dogodi na prvi pogled, a može i da se prikrade, neočekivano i nečujno, a opet, i da se razočaravajuće uopšte ne pojavi: mnogi bi verovatno voleli da mogu da se zaljube u odanog prijatelja ili da se zabavljaju sa nekim ko deluje kao sjajna osoba. Možda ponekad deluje kao da nemaju mnogo kontrole nad sopstvenim ukusom, ali „ljudi imaju i te kako sposobnost da utiču na sopstveni ukus i aktivno učestvuju“ u njegovom oblikovanju, kaže Glen Geher, profesor psihologije na Državnom univerzitetu Njujork, i koautor studije „Mating Intelligence Unleashed“.

Možemo da prevaziđemo početnu, neshvatljivu privlačnost, ma koliko snažna bila, i da nas privuče sjajan partner, čak i ako ne postoji žudnja na prvi pogled. Takođe možemo da preduzmemo neke korake da bismo privukli pravu osobu.

„Postoje univerzalni standardi privlačnosti, ne toliko duboko koliko fundamentalno utemeljeni u adaptivne probleme koje muškarci i žene moraju da reše u prirodnoj selekciji partnera“, kaže Dejvid Bas, profesor psihologije na Univerzitetu Teksas i autor The Evolution of Desire.

Mnoštvo studija pokazuje da muškarci budu privučeni ženskim pokazateljima mladosti i zdravlja — svetle oči, sjajna koža, pune usne, simetričnost lica, energičan hod, i uzak struk u odnosu na kukove. „Svaki proizvod je napravljen da učini da žena izgleda kao da je uvek u tom periodu plodnosti. Farba za kosu, proizvodi koji ističu oči, i ruž za mnogo sjajnije i sočnije usne“, kaže Geher.

Članak u časopisu Evolution and Human Behavior prošle godine otišao je još dalje u tezi o plodnosti, govoreći o „fizički odgovarajućim oblinama“, o lumbalnoj oblini kod žena. Njihova hipoteza je da, pošto trudnoća prebacuje fokus na prednji deo tela, muškarce će privući žene sa zakrivljenim donjim delom leđa koji će smanjiti pritisak na kičmu stvorenu da na neki način drži fetus. Zato su koristili fotošop da bi manipulisali zakrivljenošću tog dela tela na slikama žena i u dve studije, interesovanje muškaraca raslo je kako je taj deo bio bliži pretpostavljenom optimumu.

Evolucioni standardi atraktivnosti deluju u oba pravca: žene privlače fizičke karakteristike koje ukazuju na dobro zdravlje i na pravog zaštitnika, sposobnog da obezbedi sve što treba — široka ramena i uži bokovi, atletsko telo, jaka vilica i dubok glas.

Kada vas privlači neko kreativan, recimo, to je zato jer može da pomogne i vama i vašem potomstvu, i zbog činjenice da ti geni mogu da pređu na njih, kaže Geher. Privučeni smo i resursima, danas je to novac, i ljubaznosti.

Nije baš dobar osećaj kada verujete da je privlačnost vođena iskonskim biološkim potrebama. Ali čak i ako kažemo svesno da nećemo da podlegnemo tome, teško je otrgnuti im se. One su urezane u nas generacijama, kaže Geher. Uprkos tome koliko se okruženje promenilo, naš um je zasnovan na tim biološkim pravilima.

Privučenost dobrom izgledu možda je osnova bioloških zakona, ali moderno društvo je učinilo da se ovaj obrazac učvrsti. Mediji su oslikali ideal kroz nekoga ko je izuzetno fizički atraktivan, kaže profesorka psihologije Medlin Fugere sa Univerziteta u Konektikatu, koautorka knjige Socijalna psihologija privlačnosti i romantične veze. „U realnosti, morate da budete samo umereno atraktivni da biste bili privlačni većini populacije“, kaže profesorka Fugere.

Koncept povezivanja dvoje ljudi koji se privlače zasniva se na tome da poseduju slične nivoe atraktivnosti, kaže profesor Pol Istvik sa Univerziteta Kalifornija. To znači da je mnogo važnije da se poklapate sa partnerom, tj. da ste dobar match, nego da zavedete najlepšu osobu koju poznajete.

Parovi, bez obzira na to da li su heteroseksualni ili homoseksualni, skloni su da se zaljubljuju u nekoga ko je sličan njima, po obrazovanju, religioznim verovanjima, vrednostima i socioekonomskom statusu.

Izuzetak su, kaže, parovi sa veoma različitim nivoima fizičke privlačnosti — često su i odranije bili prijatelji ili poznanici, pre nego što su ušli u romantične vode, kaže Istvik.

Nove studije pokazuju da, svesno ili ne, tražimo partnere koji su nalik nama, u smislu pojave, visine ili IQ-a. Studije sa Univerziteta Kvinslend otkrile su jaku vezu u genetskim markerima kad je u pitanju visina, i to kod više od 24.000 partnera. Takođe su pronašli sličnosti kod parova za genetske markere koji su povezani sa nivoom obrazovanja.

Antropolog biologije Helen Fišer, autorka dela Anatomija ljubavi i Zašto on? Zašto ona?, kaže da postoji još jedna osnova privlačnosti — hemija koja se odvija u mozgu. Kad kažemo „među nama postoji hemija“, šta to tačno znači? Postoje četiri nervna sistema koja dominiraju našim osobinama — dopamin, serotonin, testosteron i estrogen/oksitocin sistem. Fišerova je kreirala test od 56 pitanja koji meri koji od ovih sistema dominira nama.

Više od četrnaest miliona ljudi učestvovalo je u ovom projektu, preko sajtova chemistry.com i match.com. Fišerova, koja je poznata kao naučnica koja je napravila snimke mozga zaljubljenih ljudi, koristila je FMRI skener u ovom eksperimentu. Otkrila je da ljudi kod kojih je dominantan dopamin sistem (radoznali, kreativni, avanturisti), bivaju privučeni avanturistima koji su pod uticajem dopamina.

Ličnosti kod kojih dominira serotonin sistem (tradicionalni, savesni, ljudi po pravilima) privlače ljudi koji su im slični. S druge strane, ljudi sa dominantnim testosteron sistemom (analitični, skeptični i tvrdoglavi) i tipovi sa dominantnim estrogenom (pažljivi i brižni, misleći, maštoviti) privučeni su jedni drugima, uglavnom svojim opozitima.

„Svi imamo ta četiri sistema, i svako ima drugačiji racio“, kaže Fišerova. Ali, kada znate svoje primarne osobine i sistem, i kako to funkcioniše sa drugima, od koristi je kada treba dobro izabrati partnera i uopšte poboljšati svoj ljubavni život. Zato, kada vi želite da prokrijumčarite flašicu vode u zabranjenu zonu koncerta, a ona ne želi tu „avanturu“, kažite sebi, „oh, u pitanju je razlika u serotoninu, idem zato da kupim vodu“, umesto da nekog proglasite sitničavim.

U nedavnoj studiji objavljenoj u Žurnalu ličnosti i socijalne psihologije, Istvik i profesor psihologije Eli Finkel sa Nortvesterna tražili su od učesnika da navedu listu osobina koje najviše cene kod partnera, a onda ih pozvali na takozvane brze sastanke i zatražili da ocene svakog od 12 učesnika na osnovu privlačnosti, humora i potencijala da ostvare veliki uspeh i zaradu, a onda da se izjasne koga bi voleli ponovo da vide. Na kraju, svi su želeli da izlaze sa onima koji su najbolje izgledali, bez obzira na privlačne osobine. Iako su muškarci bili iskreniji po pitanju prioriteta izgleda, oba pola su na drugi sastanak želela da izađu sa najzgodnijim partnerima, mada su i toplina i smisao za humor bili poželjni faktori.

„I muškarci i žene žele poželjne, ambiciozne ljude“, kaže Finkelova. „Ljudi daju prednost određenim osobinama, ali na kraju ne bivaju posebno privučeni potencijalnim partnerima koji ih imaju.“ U prevodu, džaba ako vas privlače visoki i atletski građeni tipovi, ali se sa njima ne slažete ni oko čega. Kao u slučaju Verika Korneta, koji je posle jedne takve veze shvatio da to na duže neće ići. Zatim je pronašao osobu koja mu odgovara fizički, ali ga nije posebno privlačila.

„Shvatio sam da za mene atraktivnost nosi elemente toga kako tretirate sebe i koliko ste samopouzdani, a ona nije bila.“ On je otkrio važnost onoga što istraživači nazivaju dinamičnom privlačnošću, što drugi nazivaju harizmom ili magnetizmom. Studije pokazuju da fizička privlačnost nije samo lice i telo u statičnoj fazi, već i to kako osoba koja se krije iza tog lica koristi ono što ima. Naši pokreti i gestovi, naše iskazivanje emocija, koliko se ozarimo kad pričamo sa nekim koga smo upravo sreli na plaži, sve su to komponente dinamične privlačnosti i pomažu da shvatimo zbog čega su neki ljudi toliko traženi. Nedavna studija Estvika, Finkelove i još tri druga istraživača, bavila se izborima ljudi na onlajn aplikacijama kao što je Tinder i otkrila da su ispitanici dva puta češće birali potencijalne partnere koji su se, žargonski rečeno, „duvali“ tj. „širili“ na fotografijama.

Za većinu, privlačnost je mnogo kompleksnija od običnog odgovora na vizuelni stimulus. „Kada nekoga sretnete, obično je jedina informacija koju imate njegov izgled“, kaže Artur Aron, profesor psihologije na Državnom fakultetu Njujork. „Ali osoba može da bude bogata, moćna ili interesantna, ili talentovani umetnik, i vama mogu ovi kvaliteti da postanu veoma privlačni.“ Možda vas privlači nečija dostupnost. Iako neuzvraćena ljubav ima neku draž, mnogi od nas u stvari više vole takozvanog prisutnog partnera, kaže Aron.

Privlačnost može da raste i kroz intimnu konverzaciju. U klasičnoj studiji Arona iz 1997. godine, istraživači su od ispitanika tražili da jedni drugima postavljaju pitanja koja postepeno uvećavaju nivo prisnosti, i da postepeno postaju intimni i bliski. I posle 45 minuta, mnogi jesu osećali veću bliskost, a neki su čak osećali i veću privlačnost prema drugima, a jedan par se čak i venčao.

Istina je, međutim, da iako mnogi faktori mogu da zapale istinsku privlačnost, i dalje ne možemo da nateramo sebe da želimo nekoga. „Uobičajeno je zaljubiti se u nekoga koga poznajete, ali ne i nekoga koga znate a u koga želite da se zaljubite“, kaže Aron. „Čak i ako osoba nekoga poznaje neko vreme, obično kaže: „Na neki način sam znao, ali nisam sebi želeo to da priznam.“

Za Nitu Taker, zaljubljivanje u Tonija značilo je da promeni i njegov stil oblačenja, kao i frizuru, što je tako dobro ispalo da su i druge žene počele da mu se nabacuju (istraživanja su potvrdila staru tvrdnju da neko postaje atraktivniji kada otkrijete koliko je poželjan za druge). „Njegovo samopouzdanje je poraslo, što ga je učinilo još privlačnijim.“

Biti privlačan i lep, ima i svoje loše strane: ako uspete da prikrijete svoju zluradost, ako ste neverovatno privlačni, možda će biti potrebne godine da pronađete svoju srodnu dušu. Najmanje jedna studija pokazala je da ljudi koji su atraktivniji mogu da budu zahtevniji od nas ostalih u vezi sa potencijalnim partnerom, dramatično ograničavajući sopstvene izbore.

Biti „kul“ u tuđim očima donosi slične komplikacije. Ako neko od vas ima velika očekivanja, teško je ostvariti ih sve, posebno „kada se svetla pogase“. Nečija ideja o vama može da se sruši kada shvati da ta idilična slika ne postoji. „Biti kul je prednost kad ste mladi, ali ne i kako starite. Ljudi traže nekoga ko je stabilan, a ne sanjara koji će nestati svakog vikenda“, kaže 48-godišnji Džoni Gaudi.

Dugogodišnji parovi tvrde da privlačnost nikada nije potpuno stabilno stanje, posebno ne u odnosu na izgled ili vrcavost. „Prolazimo kroz faze da sebe ne vidimo čak ni kao ljude, a onda odjednom, udaljite se i pomislite, ‘o kako je sladak’, moram stalno sebe da podsećam da treba to da cenim.“

Posle decenija braka, Nita kaže da je uz to važno i da često govori: ‘izgledaš sjajno’. Što više cenite nešto, kaže, to više raste. „Mislim da je deo toga što ga čini atraktivnim to što ja činim da se on oseća poželjnim. Mislim da je moj posao da činim da se oseća privlačnim, i to radim veoma dobro.“

Priredila Zorica Marković

Izvor:  nedeljnik.rs/23/09/2017

______________________________________________________________

KAKO PISATI TERAPEUTSKA PISMA…

Praksa pisanja terapeutskih pisama pomaže, kada:

• Osećate da imate mnogo neiskazanih reči, emocija i bola prema nekom čoveku;
• Ne možete da rešite problem u odnosima s nekim čovekom, zato što vam se ne otkriva ili vas ignoriše;
• Potrebno vam je rešiti problem u odnosima, ali ne želite da uvlačite druge ljude

Kako pisati terapeutska pisma: instrukcija

1. Kupite posebnu svesku A4 formata.
2. Napišite pismo maksimalno iskreno, nemojte da filtrirate ništa, nemojte se ograničavati literalnim jezikom.
3. Za vreme pisanja nemojte se vraćati na već napisano, nemojte redaktirati.
4. Poželjno je da rukopis bude čitljiv.
5. Posle završavanja svog pisma možete početi pisati odgovor od lica drugog čoveka.
6. Vodite prepisku dok se ne razreše svi konflikti u odnosima.
7. Kada je ispisano sve što ste imali reći, pisma se mogu spaliti.

Terapeutsko pismo se sastoji iz šest delova

U prvom delu ispišite gnev i krivicu koju osećate prema konkretnom čoveku, – sve šteo vam dolazi u glavu. Nemojte da se stidite u izrazima: u pismu je veoma važno izraziti sve nakupljene emocije.

Možete koristiti izraze:

«Strašno mi smeta kada…»

«Užasno me ljuti kada…»

«Do smrti mi je dosadilo kada…»

«Kako si mogao…»

«Veoma sam se umorila od toga, što …»

«Ne mogu da trpim kada ti…»

2. U drugom delu iskažite uvređenost i gorčinu koja je u vama unutra. Te emocije ste se bojali ispustiti, one su vas polako uništavale, nanosile vam bol. Kada se setite nečeg vezanog sa osećanjem gorčine, u duši osećate tugu i teško vam je na srcu. Budite maksimalno iskreni sa sobom.

Na primer, kroz sledeće fraze:

«Vređa me kada…»

«Teško mi je kada…»

«Osećam se užasno, zato što…»

«Na smrt sam se uvredila, zato što…»

«Veoma sam razočarana time što…»

3. U trećem delu pišete o strahovima i brigama koji su se u vama nakupili. To što ste odavno hteli reći, izraziti, no bojali ste se zbog raznih okolnosti i razloga.

Možete početi ovako:

«Bojim se da…»

«Strašno mi je od toga što…»

«Ja uopšte nisam htela…»

    4. U četvrtom delu izrazite vaše pokajanje i osećanje odgovornosti za to, šta je proizlazilo u vašim odnosima. Moguće je da ćete u toku pisanja postati svesni i svoje krivice u nečemu, pojaviće se nove saznanja. Napišite, za što ste vi bili odgovorni u tim odnosima, moguće je da ste sami nešto uradili neispravno.

Evo nekoliko fraza, koje vam mogu pomoći da započnete taj deo:

«Žeo mi je, što…»

«Veoma mi je žao u vezi toga, što…»

«Molim te oprosti mi to, što…»

«Ja uopšte nisam htela…»

5. U petom delu iskažite namere i želje po povodu vašeg daljeg opštenja s tim čovekom, kakve odnose biste hteli.

Fraze koje možete da iskoristite:

«Ja hoću…»

«Meni bi želeo da…»

«Ja se nadam da…»

«Bilo bi dobro, ako bi mogli…»

6. U šestom, završnom delu veoma je važno izraziti ljubav, opraštanje, razumevanje i zahvalnost. Moguće je da ćete na kraju pisma shvatiti koliko su važne lekcije, koje ste naučili zahvaljujući tom istom čovekom, i budete mu iskreno blagodarni za to – tada je potrebno zapisati i te reči, takođe!

Varijante za izražavanje tih osećanja:

«Ja te volim zato što …»

«Hvala ti zato što…»

«Ponosna sam na tebe, zato što…»

«Ja prekrasno shvatam da…»

«Ja ti opraštam to što…»

Nekoliko saveta pri pisanju terapeutskih pisama

Dobro bi bilo ako svi delovi vašeg pisma budu primerno iste veličine.

Nemojte se zaustavljati prilikom pisanja pisma, nemojte praviti pauze – pišite pismo odjednom do kraja. Ako prekinete pisati pismo pre nego pređete k poslednjoj tački o ljubavi, sav smisao propada. Smisao je u tom, da se kroz sve emocije dokopamo do ljubavi.

Znajte jedno: čovek ne može suviše da se razljuti, još više da se uvredi, ako te emocije nisu zasnovane na ljubavi. Budite trpeljivi, pišite pismo do kraja.
Možete se vraćati ranijim tačkama, ako se pojave emocije vezane sa njima.
Emotivna napetost može biti skinuta samo ako čovek dosledno prođe kroz sve grupe emocija, koje leže povrh ljubavi.
Ako «preskačete» neki iz emocionalnih slojeva, konflikt se neće razrešiti do kraja i unutar vas će se i dalje nagomilavati emocionalna napetost

Posle pravilno napisanog pisma mogu biti tri stanja:

1. Stanje opustošenosti unutra. Pri sećanju o konfliktnoj situaciji iz prošlog unutar vas će biti sve prosto spokojno, emocije će potpuno isčeznuti iz sećanja.

2. Stanje lakoće. Setivši se situacije, unutar vas će se pojaviti prihvatanje i komfort.

3. Ozarenje. To je nešto slično blesku u saznanju: «Eto zašto je sve tako proizašlo!» – shvatićete, zašto je sve proizašlo tako, a ne drugačije, unutar vas će se pojaviti blagodarnost i ljubav!

Kada ste već napisali sve šta ste hteli adresatu, treba da napišete sebi odgovor od njega. Za to uzimite opet čist list papira i počnite pisati pismo adresirano sebi.

Na primer „Draga ćerko, Polina…“ I počinjete da zapisujete misli koje vam dolaze u glavu. Možda ćete se zadiviti tome šta pišete, ali ćete na kraju zasigurno dobiti odgovor na svoja pitanja i shvatićete poziciju drugog čoveka.

Shvatićete motive njegovog odnosa prema vama. Pisaćete to što vam nikada ranije nije dolazilo u glavu. Osetićete ogromno olakšanje. U duši će vam se pojaviti ljubav i uvaženje. U realnom životu odnosi će biti uspostavljeni ponovo. To je razultat koji ćete imati.
Ponekad je potrebno napisati nekoliko pisama tamo i nazad. Ponekad se taj posao oduži, posebno ako su u pitanju odnosi sa roditeljima. Ali to je vredno tog truda.

Važno! Pre nego što počnete da pišete, neophodno je da vi realno želite da izmenite odnose s ličnošću kojoj planirate da pišete. Zato što je očišćenje i praštanje, koje proishodi pri pisanju pisma, dovoljno bolno. Ispliva mnogo suza i boli koje smo pokušavali da ne proživimo i koje smo pažljivo čuvali u svojim grudima. Sve to ćete da „izbacite iz srca“ i da tamo nađete ljubav! Ona se sakriva iza ogromnog sloja boli i uvreda. Neophodno je da želite da volite! Inače nema smisla da se piše.

Kome se mogu pisati pisma? Roditeljima, bivšem mužu, načelniku, drugarici, detetu, sestri (bratu). Svima onima na koga ste uvređeni ili koga ste vi uvredili.
Kakve teškoće mogud a se pojave?

Mnogi počinju da pišu i ne dolaze do kraja. Praksa pisanja je dovoljno prosta, ali istovremeno može da se pojavi mnogo pitanja. Može da se pojavi mnogo razloga da to ne radite, da ne pišete, da ne preživljavate bol. Može vam se odjednom učiniti da je i tako već dovoljno dobro. Razloga će se pojaviti ogromno mnoštvo, samo da se ne piše.

Molim vas, nemojte odustati. Pišite pisma, sve dok se ne pojavi ljubav prema vašem adresatu.

Metoda radi odlično i predstavlja alternativu poseti psihologu.

To je veoma efektivna praktika i pomogla je već mnogima.

Neka pomogne i vama!

http://www.facebook.com/womansanga

Izvor:  poznajsebe

---

DISANJE U SLUŽBI OSEĆANJA…

Da li disanje može da posluži kao ”mini-terapija” u stresnim situacijama?

Povezanost emocija i telesnog je dugo poznata – naučnici koji su se prvi sistematično bavili osećanjima, diskutovali su o fiziološkoj osnovi istovremeno kad i o njihovom doživljaju. Ljudi su oduvek tražili korelate emocija u organizmu, prepoznavali ih kod sebe ili kod drugih – još od antike priča se o temperamentima, i njihovim, nedovoljno utemeljnim, organskim osnovama.

Foto: pixabay.com

Današnje vreme se karakteriše velikom upotrebom medikamenata, od kojih neki smiruju telo onda kada ga uznemire uzburkana osećanja: tu je glavni mehanizam autonomnog nervnog sistema, koji inerviše unutrašnje organe, a njegov rad direktno potiče od emocija, i obrnuto – utiče na njih.

Ova veza je opšteprihvaćena u zdravorazumskog znanju, pa je uobičajeno da ljudi praktikuju samopomoć u slučaju preplavljenosti emocijama – ako je neko uznemiren, sugerišu mu da udahne duboko, ili da uz to i izbroji do deset ukoliko ga preplavljuje bes (kako bi odložio reakciju do momenta snižene tenzije).

Disanje, kao jedno od metaboličkih mehanizama organizma, odnosno spoljašnje disanje – ono koje možemo opaziti, odavno je prepoznato kao deo psihosomatike. Povezivano je sa psihičkim stanjem bilo u okviru neke hronične bolesti, kao što je astma, ili kao jedan od simptoma nekih neurotskih reakcija, kao što je doživljaj gušenja tokom napada panike. Tehnike koje se primenjuju u ublažavanju stanja anksioznosti, ali i u terapiji nekih složenih poremećaja, kao što su fobije, temelje se na udisanju ili uspostavljanju pravilnijeg disanja.

Na primer, psihička uznemirenost može da izazove intenzivno i ubrzano udisanje i izdisanje vazduha, zbog čega se smanjuje količina ugljen-dioksida u organizmu, što dovodi do sužavanja krvnih sudova u mozgu. Najjednostavniji i sasvim dostupan postupak umanjivanja štetnih posledicca hiperventilacije je izdisanje i udisanje u kesu, jer se tako izdahnuti ugljen-dioksid vraća u telo, i smanjuje nemir i teskobu.

S druge strane, psihoterapijske metode u lečenju iracionalnih strahova koriste postupno vezivanje prijatnog osećanja smirenosti postignutog opuštanjem organizma putem kontrolisanog disanja, za zamišljeni predmet straha. Opuštenost se može postići metodom progresivne relaksacije, u kojoj važnu ulogu igra pažljivo usmeravano disanje – iz stomaka: udisanje par sekundi na nos, i dvostruko duže izdisanje na usta.

DISANJE I STRES

Jedno skorije istraživanje pokazalo je da je povezanost disajnog ritma i ponašanja još složenija – funkcije mozga su direktno u vezi sa udisanjem i izdisanjem. U ovoj studiji, autorke Kristine Zelano, ispitanicima je praćena moždana aktivnost i ritam disanja tokom rešavanja zadataka: istraživači su zahtevali od 60 ispitanika da donose brze odluke o tome kakve emocionalne izraze opažaju, dok je istovremeno praćen njihov ritam disanja. Njima su prikazivane slika lica koja su izražavala emociju iznenađenja ili emociju straha – zadatak je bio da se u što kraćem roku odgovori na pitanje koju emociju svaki lik izražava.

Utvrđeno je da postoje velike razlike u aktivnosti amigdale (deo mozga zadužen za emocije, naročito za strah) i hipokampusa (ima ulogu u procesu pamćenja i regulaciji ponašanja i osećanja) između udisaja i izdisaja. “Otkrili smo da se prilikom udisanja pokreću neuroni čitavog limbičkog sistema”, tvrdi Zelano. 

Prvobitno je ova pojava zapažena tokom praćenja sedam pacijenata koji su se lečili od epilepsije, gde su implantirane elektrode u mozgu služile da se otkrije poreklo napada: očitani električni signali pokazali su da je aktivnost mozga varirala u skladu s disanjem – pojavljivala se u zonama za obradu emocija, sećanja i mirisa. Ovo otkriće je navelo naučnike da provere da li disanje utiče na kognitivne funkcije smeštene u tim zonama – obradu emocije straha i pamćenje.

Učesnici istraživanja su lakše prepoznavali lik uplašene osobe ukoliko im je njena slika izlagana dok su udisali, nego ako su izdisali. Ovaj efekat je bio potpuno poništen ukoliko je ispitanik disao na usta – tako da je efekat specifičan za emociju straha u vezi s nazalnim disanjem (kroz nos).

U drugom delu istog eksperimenta, ispitanicima su prikazivane slike na ekranu koje je trebalo što bolje da upamte. Kasnije im je zatraženo da se prisete prikazanih objekata: prisećanje je bilo bolje ukoliko su slike prikazivane tokom udisanja vazduha. Zelano zaključuje da ova otkrića mogu ukazivati da je brže disanje u funkciji boljeg snalaženja u opasnim situacijama: “Ako se nađete u stanju panike, ubrzava vam se disajni ritam – rezultat je mnogo više udisaja nego u mirnom stanju. Na taj način naš urođeni odgovor na strah u vidu ubrzanog disanja može pozitivno da utiče na funkcije mozga, tako što on brže reaguje na opasne draži u okolini”.

Zelano navodi i povoljne implikacije na tehnike relaksacije, kada se praktikuje fokusirano disanje – tako udisanje postaje mehanizam harmonizacije limbičkog sistema, koji je centar naših emocija. Tako se svesno i voljno može usmeravati najfunkcionalniji način disanja u specifičnim okolnostima, koji se može i uvežbati i kao takav postati internalizovani obrazac reakcije u svojstvu kontrole pozitivnih i negativnih osećanja – neka vrsta “mini-terapije” u stresnim situacijama.

Tekst: Danka Spasovski

Izvor: elementarium.cpn.rs

______________________________________________________________

ČARI INTIME…

U mraku vidim kako ti oči sijaju,
a kad nam se lica dotaknu
i tvoj dah ukrsti sa mojim,
ja osetim sve godine naše ljubavi
sažete u jedan jedini tren,
i znam samo da postojimo ti i ja,
ali pretopljeni na silnoj vatri
naše duge, tajne i tajanstvene ljubavi,
i pomešani nerazdvojno, zauvek.

Ivo Andrić, Sveske /Pepita sveska, str. 83/, Prosveta, Beograd, 1981

Da je ljubav velika i stalna motivacija i tema umetničkog stvaranja – opšte je poznato. Ali da ljubav i u naše vreme može potpuno da ispuni smisao velikog stvaraoca i nametne mu se kao aktivna zamena za sve druge vrednosti– to posvedočuje i o tome dokumentovano govori ova knjiga.

U prirodi je stvari da mnogi stvaraoci drže dalje od očiju javnosti svoje privatne probleme, svoj lični život, pa čak i svoju pravu prirodu. I u tom pogledu Ivo Andrić je bio zanimljiva, ali i protivrečna ličnost. Iako je svojom spoljašnjošću i strogošću izraza odbijao (nasrtljivce), on je bio čovek željan komunikacije i lako se predavao strastima poverenja i ćaskanja. Samo, to je imalo svoju granicu, postojala je jedna nedodirljiva ispovedna tabu-tema: ljubav prema Milici Babić-Jovanović.

Kako pokazuje autor ove knjige, Gordana Brajović, Ivi Andriću je trebalo čitavih trideset godina ćutanja i čekanja da bi prijateljima otvoreno rekao ono što je u sebi nosio kao najveću svoju tajnu i najdublju emociju:
„Ja sam Milicu mnogo voleo… Ona mi je bila sve.“ Ta ljubav se začela na prvi pogled, pri prvom susretu u Berlinu 1939. godine. I strast je odmah planula, ali sve se odigravalo na diskretan i prefinjen način, sa svim elementima jedne skrivene i nikad u detaljima obznanjene emocionalne i psihološke dramatike „ljubavnog trougla“,jer je Milica već bila supruga Nenada Jovanovića, s kojim se volela još iz đačkih i studentskih dana sve do njegove prerane smrti. O kakvim se istančanim odnosima i prirodama tu radilo, kako su se tu strasne i burne emocije postepeno preobražavale u „saznanje srca“ i koliko je tu trebalo ulagati napora za samosavlađivanjem, najbolje svedoči činjenica da je ta ljubav utroje postala osnova trajnog prijateljstva između Andrića i bračnog para Jovanović, kao i da je sve vreme to bio „ljubavni odnos bez senke i skandala.“
…..
Opisujući sebe kao mladića u trećem licu, u Znakovima pored puta, kako tačno i lepo zapaža naša autorka, Andrić se očigledno, iz raznoraznih, ne uvek sasvim odgonetnutih ili odgonetljivih razloga, dugo vremena osećao frustriranim za ljubav: „Smatarajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli i bežeći od ljubavi kao od suveše teške obaveze, on je i nehotice sve činio kako i njega niko ne bi trajno i potpuno zavoleo, i to mu je polazilo za rukom sve bolje i bolje.“

Da se u stvari radilo samo o zabludama i uzaludnim pokušajima da se promeni sopstvena priroda, ali i o psihološki i emocionalno nerazrešenim situacijama koje sežu u daleko i veoma ranjivo detinjstvo koga opterećuje mutno poreklo (po očevoj liniji) i čemerna sirotinja (po majčinoj), posvedočuje upravo ova knjiga, i to od korica do korica! 

Ma koliko se trudio da ostane po strani emocija i ma koliko uobražavao da mu je to sve više polazilo za rukom, čitalac će se na stranicama ove knjige uveriti da je Andrić postigao u životu upravo nešto suprotno od onoga što je sebi možda i kao svestan cilj, postavio u mladosti: okružio se prijateljima koji su mu do kraja života bili odani i kojima je uzvraćao emocije, ali i ostvario nežna prijateljstva sa ženama, od koje ono sa Milicom Babić može biti i zakasneli, ali pravi trubadurski model vernosti, istrajnosti, nežnosti i lepote.

Mislim da nije nimalo preterano reći, što nedvosmisleno proizilazi iz ove knjige, da su Miličine zasluge bile presudne baš u toj intimnoj sferi emocionalne komunikacije: ona je „otvorila“ Andrićevo biće, skroz-naskroz frustrirano, za ljubav i emocije, oslobodila ga mogućih pogubnih posledica introvertnosti, i ako čoveka, zapravo prvenstveno kao čoveka, a može biti, bar delimično, i kao pisca, ohrabrila ga i podsticala da neguje svoje osećanja i da otkriva ono što je u njemu bilo duboko skriveno.

Prateći detaljno i temeljno Andrićev životni put, autor nam otkriva koliko je Andrićeva sudbina zavisila od njegovog detinjstva i umeća da savlada njegove traume i pretvori ih u produktivan efekat. Finom opservacijom i analizom Brajovićka otkriva da je Andrićeva sklonost za putovanjem, koju je zadovoljavala i ispunjavala njegova diplomatska karijera, bila kompenzacija za njegovo poreklo (sin tkalje i neznanog oca) i da je time istovremeno pribavljao sebi maksimalno povoljne uslove za svoj spisateljski rad. Službovanje po svetu činilo ga je duhovno i intelektualno svojim i autonomnim, ali i ispunjavalo svešću da pripada celom svetu, tj. pomoglo mu da uspostavi i održi onu preko potrebnu ravnotežu između lokalnog i opšteg, konkretnog i univerzalnog.

Cela ova priča o Andriću, ali i njegovom odnosu prema ženama, u čijem je emotivnom, psihološkom i egzistencijalnom središtu odnos sa Milicom Babić-Jovanović, nesumnjivo potrvrđuje da je Andrić imao ljudskog, intelektualnog i muškog šarma da trajno pridobije odanost i sentimentalnost, i nikako, niti uvek, samo platonski obojenu privrženost ženskog pola. Iako privlačan kao muškarac i intelektualac, iz njega je zračila jedna autentična egzistencijalna rezonanca, i nju je svojom prefinjenom ženstvenošću, višestruko obojenom majčinskim, sestrinskim , prijateljskim i erotskim instinktom, otkrila i trajno za sebe vezala Milica Babić. Tu i jeste tajna ove nerazorive ljubavne veze.

Citatima iz pisama, dnevnika, izjava i razgovora sa ljudima koji su bili najbliži Andriću, autor ove knjige otkriva jednog sasvim drugog Andrića, Andrića koji je krajnja suprotnost onom zakopčanom, uštogljenom, mada elegantnom, u sebe zatvorenom gospodinu, čiji namrgođeni izraz lica unapred obeshrabruje svaki pokušaj komunikacije. Kakva zabluda i samoobmana! To je bila samo prividna maska za ulicu i svet, neka vrsta brane da se sačuva sopstveni svet i mir, ali brane koja začas prska i popušta čim se ostvari dodir, pa je Andrić umeo da se preda i povede za opštim raspoloženjem: zamislite Andrića koji u društvu veselih i robustnih prijatelja i drugara slikara Voje Stanića i sam peva kao ravnopravni član vesele kafanske družine, ili pak Andrića šereta, kako ga je opisao Sveta Lukić u svojoj poslednjoj knjizi Zvezde na nebu socijalizma (1966), koji sa takvim humorom i virtuoznošću improvizuje pred svojim gostima, improvizuje i improvizujući glumi razgovor dveju pevačica nove narodne muzike ili, u odsustvu Milice, priča svom posetiocu kako su za njega Poljakinje bile fatalne žene…
…
Završna rečenica ove knjige najbolje govori kakav je ona dar za čitaoca: „U Andrićevim delima učićemo da živimo, kao što bismo voleli da živimo u bićima koja volimo.“

Zoran Gluščević, ČARI INTIME (odlomak iz predgovora knjige Gordane Brajović, Andrić i Milica), Narodna knjiga, Beograd, 2004

Izvor: srodstvopoizboru

---

---

KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA

ZAGLAVLJENOST – KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA?

ZAGLAVLJENOST

Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Photo by Street Wanderlust

ISCRPLJUJUĆE RELACIJE

Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.

U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.

KATASTROFIČNA OČEKIVANJA I ČEKANJE DEDA MRAZA

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.

Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

PSIHOTERAPIJA I ISTRAŽIVANJE OČIGLEDNOG

Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

_____________________________________________________________

 

BORBA EROSA I ETOSA U DELIMA BORE STANKOVIĆA…

Doživljaj ljubavi u delima Bore Stankovića, bez obzira na to da li je reč o istinskoj ljubavi ili samo o jakoj strasti, ili i o jednom i o drugom, uvek je punokrvno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno ljubav muškarca i žene) nesumnjivo zauzimaju jedno od centralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je posredi socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragična sudbina pojedinca, šta god da je povod ili posledica određene radnje, u prvi plan uvek izbija ljubavna priča, po pravilu – nesrećna.

U Stankovićevom Vranju, kaže Dučić, kao da se nikad ne spava, nego se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurskoj Provansi. Čini se da je ljubav svemoguća, da može srušiti svaku, i najveću prepreku pred sobom. Ako ne ljubav, onda žena svakako najsnažnije „pomera” čoveka. Borini junaci se, iako retko delaju da bi ono što žele i ostvarili, povode za dramom i čežnjom zaljubljenog srca, zbog koje se čini da je sve izgubljeno, da propada svet.

Analazirajući snagu uticaja ljubavi i žene na ličnost i stvaralaštvo Bore Stankovića, Jovan Dučić piše: „Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.”

Ispratimo li od početka do samog kraja sve, pa čak i epizodne ljubavne priče opisane u delima Bore Stankovića, uvidećemo da se nijedna ne ostvaruje do kraja. Zašto je to tako?

U psihologiji čitavog sveta koji je Stanković u svojom pripovetkama, romanima i dramama oživeo preovlađuje, pre svega, strastvenost. Od strasti niko nije zaštićen, naprotiv. Čak i „božji ljudi” od nje stradaju. Ukoliko je ličnost psihološki kompleksnija, utoliko više je strast u njoj destruktivnija.

Do potpune realizacije ljubavi ne dolazi, i pored snažnih emocija, jer se željena ljubav ne traži dovoljno uporno i predano; junacima nedostaju snaga i volja da se sa preprekama izbore, pa svaki unutrašnji impuls na kraju biva stavljen u drugi plan. Unutrašnje zabrane, prouzrokovane spoljašnjim, deintenziviraju i lagano uništavaju strast i želju za realizacijom ljubavi. Potencijalni ljubavnici i srećnici se za tili čas , prepušteni jednom jedinom izboru, jer bi svaki drugi predstavljao neoprostivi bunt, pretvaraju u istrošene, prazne, izgubljene i u svakom pogledu unesrćene osobe.

Jerotićev tekst, „Erotsko u delu Bore Stankovića” na vrlo zanimljiv način pokušava da da odgovor na pitanje zašto se Borine ljubavi (one iz privatnog života, kao i one predstavljene u njegovim delima) nikada ne ostvaruju. Naime, pretpostavka da je lik majke, snažnog, ali kratkog delovanja, morao biti jako utisnut u piščevom sećanju, ostavljajući u jednom delu njegove Anime idealizovan lik žene uopšte, izgleda sasvim osnovana.

Sa druge strane, suprotnu polovinu piščeve Anime predstavljala je baba Zlata, energična, ambiciozna, samouverena i otresita žena, koja je Boru odnegovala usled ranog gubitka roditelja. Svakako, nije bilo nimalo jednostavno pomiriti i uskladiti u sebi ova dva suprotna lika Anime. Nedostatak snažnih muških likova u Borinom detinjstvu i preovladavanje dominantnih ženskih figura uticalo je neopozivo, kako na Borinu ličnu slabost u sukobu sa životom u Vranju, a potom i u Beogradu, tako i na delovanje njegovih književnih likova.

Snovi o ljubavi, često prisutni kao prateći deo mnogih ljubavnih priča ovog pisca, mogu se posmatrati kao neka vrsta kompenzacije za razna lišavanja, počevši od onih u ranom detinjstvu (gubitak roditelja), do onih u već zrelom dobu (nezadovoljstvo i neispunjenost u ljubavi, sukobi sa okolinom).

Vladeta Jerotić primećuje: „A šta tek treba reći kao psiholog o Borinoj ženi koju je upoznao, prema Siniši Paunoviću, na maskenbalu, maskiranu u mornarsko odelo! Kad se oženio njome bilo mu je dvadeset sedam, njoj trudeset godina. I sada ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem (iz Stankovićevog pisma koje se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu)”.

Po Jerotićevom mišljenju, Borino pisanje, na neki način, predstavlja vid sublimacije erosa. Svaki uspeli lik u njegovom stvaranju lična je sublimacija silne unutrašnje čežnje i tragike neizbežnog promašaja u ljubavi. Povodom Nečiste krvi Jerotić se pita: „Zar svekar Marko u Nečistoj krvi, koji ogromnom snagom savlađuje isto tako ogromnu strast prema Sofki, ali onda sebe uništava, kao u grčkim tragedijama, nije sam pisac koji nadvladava neispunjen eros, ali i onda ne može da izbegne uništavanje sebe, iako postepeno?

Zato se moramo upitati nije li u Marku – Bori bilo nekog viška strasti, godinama nagomilavane, a neiživljene strasti, koja zbog toga nije više mogla ostati samo erotska, već je postala i agresivna strast, opasna za druge (Sofku), otud i samokažnjavanje da se ne bi neko drugi uništio!”.

U životima Borinih ličnosti strast se snažno ispoljava u mnogobrojnim oblicima, počevši od onog zdravog i očekivanog zahteva čovečje krvi i mesa, preko morbidnih prohteva u incestu, svekra prema snaji, pa i oca prema ćerki. Tako se, usled sukoba onoga što jeste i onoga što „bi trebalo”, vodi nepresušna unutrašnja borba između viših čistijih pobuda i najgrubljih čulnih pobuda. Međutim, strast nikada ne trijumfuje; njoj se uvek na putu preprečuju ogromne i fatalne prepreke, koje je na kraju uguše. Tako je čitavo književno delo Bore Stankovića jedna očajna pesma nezadovoljene strasti, otpevana od strane posebno ženskih, ali i muških likova.

Priča o prošlosti, snevanje o njoj, žal za mladost, kao i druge teme sličnog usmerenja, nisu samo uslovi psiholoških i emotivnih pročišćenja u životima neostvarenih ličnosti Stankovićeve proze već i nova mogućnost književne forme. Naime, prošlost kao konrapunktna tema i vrednost omogućavala je Borisavu Stankoviću da svoje junake stavlja u potpuno nove i neočekivane egzistencijalne situacije. Ispovedajući prošlost, Bora Stanković je ostao savremen.

„Niko u srpskoj književnosti pre Borisava Stankovića nije ispoljio stvaralačku spremnost da ide do kraja u razvijanju tabu-motiva seksualnosti. Prvi je on prozreo i prezreo patrijarhalni stid pred Erosom. Prvi južnjak u srpskoj književnosti uneo je u nju, stidljivu i patrijarhalno zazorljivu, ono što se anegdotski veruje za južnjačko poreklo – jaku krv, plotsku veru, erotski naboj, strasnu potrebu za slobodom i radošću seksualnosti. Ali je uneo u nju i južnjački toplu setu što to neponovljivo erotsko bogatstvo mora u ništa da otide pred cenzurama spolja i iznutra. Svu svoju umetnost Bora Stanković je posvetio ljudskoj žudnji za ljubavlju i slobodom. Nadahnut tim idealima, on je naš savremenik, a to će ostati i budućim naraštajima.”

Autor: Danica Petrović

Izvor: pismenica

Uvela ruža Bore Stankovića>>

---

 

PRIJATELJSTVO: DA LI UVEK TREBA DA GOVORIMO ISTINU…

Moju prijateljicu vara muž, njen sin – mladić krišom puši travu, ona sama se u poslednje vreme primetno popravila… Mnogi od nas se staraju da svojim bliskim govore svu istinu i apsolutno su ubeđeni da to čine „radi njihovog dobra“. No da li je ta istina uvek – dobro? I da li mi zaista postupamo tako blagorodno, saopštavajući je drugovima?

„Jednom je na žurki počeo da mi se nabacuje dečko moje najbolje prijateljice Kaće. Sledeći dan sam joj odmah to ispričala – jer između nas ne bi trebalo da bude tajni, zar ne? Osobito kada je reč o tako važnim stvarima. Nju je ta novost zapanjila. Zablagodarila mi je za to, što sam joj otvorila oči…

Sledeći dan me je nazvala i rekla mi, da ubuduće ni blizu ne prilazim njenom dečku. Za jednu noć sam za nju uspela da se preobrazim u lukavu zavodnicu i postala zakleti neprijatelj“, govori 28 – godišnja Marina.

Ta dovoljno tipična situacija nas tera da se zamislimo: da li zaista treba govoriti drugima sve šta znamo? Žele li oni da im mi otvaramo oči?  Da nećemo i mi sami da pokvarimo svoje odnose sa njima? I šta se na samom delu može kriti iza našeg prijateljskog blagorodstva?

Mi izigravamo „oslobodioca“

„Sve naše reči, čak ako su rečene i sa svom iskrenošću, napravljene su pre svega na rešavanje naših ličnih zadataka – uverena je psihoterapeutkinja Kartin Elme – Perisol. Govoreći prijateljici o nevernosti njenog partnera, moguće je da ishodimo iz toga, da bi mi na njenom mestu voleli da znamo za takve stvari. Osim toga, mi bukvalno prisvajamo svebi vlast, i postavljamo se u ulogu „osloboditelja“. U svakom slučaju, onaj ko se odlučuje da kaže istinu, preuzima na sebe odgovornost.

Pre nego što saopštimo prijatelju, za njega neprijatnu istinu, trabali bi da se zapitamo, da li je on spreman da je prihvati. U prijateljstvu bi trebalo da se uvažava sloboda svake ličnosti. A ta se sloboda može sastojati u tome da – ne želim da znam o neverstvu partnera, lažima dece ili o svojim suvišnim kilogramima.

Mi namećemo istinu

Čak i etika ljubavi, kako je govorio ruski filozof Semjon Frank (ponavljajući reči pesnika Rilke), je zasnovana na „pažljivom čuvanju osamljenosti[1] voljenog čoveka“. Tim više se to odnosi na prijateljstvo.

Naš osnovni dug u odnosu prema prijatelju sastoji se upravo u tome, da ga čuvamo, a ne da ga stavimo pred lice realnosti, koju on svesno ignoriše. Može mu se pomoći da se samostalno dokopa do istine, zadavajući pitanja i projavljujući spremnost saslušati ga. Upitati prijateljicu, kako to da se njen muž u poslednje vreme tako dugo zadržava na poslu, i neposredno izjaviti, da je on vara – to su dve sasvim različite stvari.

Osim toga, mi sami možemo da napravimo neku distancu u odnosima sa prijateljem, da bi ga naveli da se zapita, šta se desilo. Na takav način, mi ne samo da se oslobađamo od tereta odgovornosti za informaciju, koje se on sam nije mogao dosetiti, nego mu pomažemo da se sam dokopa do istine, ako to zaželi.

Mi govorimo istinu radi sebe

Mi u prijateljstvu tražimo poverenje i razmenu emocija, a ponekad koristimo prijatelja kao psihoanalitičara, što mu može biti ne osobito lako i prijatno.

„Svaljujući na drugog čoveka suviše informacija o sebi, mi ga činimo taocem naših emocija“, – objašnjava Kartin Elme – Perisol, savetujući svakom da se zapita, šta mi u stvari očekujemo od prijateljskih odnosa.

Psiholog Svetlana Gulinskaja

Izvor: https://www.b17.ru/blog/43718/

[1] Ruskau reč „Odinočestvo“  sam preveo kao osamljenost (samostalnost), često se prevodi kao „usamljenost“ koja kod nas ima negativni smisao, koji se u ovom slučaju ne podrazumeva.

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

PESME BEZ REČI…

Isak Levitan – Pjesme bez riječi

Čovjekova sreća temelji se na njegovoj sposobnosti da se poistovjeti s prirodom, da je primjećuje i komunicira s njom.
L. N. Tolstoj

Ova Tolstojeva rečenica kao da opisuje život Isaka Iljiča Levitana, cijenjenog ruskog slikara. Rođen je 1860. u Kibartaju u Litvi u obrazovanoj, ali siromašnoj židovskoj obitelji koja se preselila u Moskvu gdje je od 1873. do 1883. pohađao Moskovsku školu slikarstva i kiparstva.

Pejzaž Sunčan dan pripada najranijim sačuvanim Levitanovim radovima kojima se predstavio na izložbi studenata slikarstva 1877. godine, dakle sa sedamnaest godina. Prizori, boje, mirisi i zvuci sela pronašli su snažan odjek u njegovoj mladoj umjetničkoj duši, potaknuvši ga na ovo vedro obojeno djelo koje obiluje mnoštvom detalja.

Sa sedamnaest godina ostao je bez oba roditelja i sredstava za život. Srećom, njegov je očiti talent ubrzo prepoznat pa mu je, najviše zahvaljujući voditelju Odsjeka pejzaža Alekseju Savrasovu, dodijeljena stipendija kako bi mogao nastaviti sa studijem. Počeo se isticati uz njegovu svesrdnu podršku i ubrzo je zablistao.

Savrasov, poznat kao tvorac lirskog pejzažnog stila, tražio je od svojih učenika da “traže u onom najobičnijem i jednostavnim pojavama prisne, nepojmljivo dirljive, a često i melankolične karakteristike koje se snažno osjećaju u domaćim krajolicima, a koji pobuđuju preplavljujući odgovor u našoj duši”. To će biti misao vodilja čitava Levitanova stvaralaštva.

Kao član progresivne skupine ruskih umjetnika XIX stoljeća, poznatih kao peredvižnjiki, postao je jedan od najboljih ruskih pejzažista. Levitanov poseban doprinos slikarstvu stvaranje je takozvanih “pejzaža raspoloženja” majstorskim vladanjem bojama, svjetlom i sjenom. U njegovim radovima jako je bitan prikaz svjetla te odnosa svjetla i sjene, kao kod Moneta ili Sisleya, iako je Levitan ipak više bio realist nego impresionist.

Kao realist koji je nadahnuće nalazio u stvarnom životu, osobito u prirodi koju je snažno osjećao, svjestan da ljudski um nikada ne može sasvim proniknuti u njene tajne, zapisao je: Ima li išta tragičnije od osjećanja beskrajne ljepote u svemu oko sebe, promatrati skrivene misterije, vidjeti Boga u svemu i ne moći, shvaćajući svoju nedoraslost, izraziti sve te snažne emocije na odgovarajući način i potpuno?

Na studentskoj izložbi 1880. godine Pavel Mihajlovič Tretjakov, jedan od utemeljitelja danas čuvene Tretjakovske galerije, kupio je Levitanovu sliku Jesenji dan. Sokolniki, što je ujedno bilo prvo službeno priznanje njegovog talenta.

Glavna su obilježja njegovih djela jednostavnost i prirodnost te tiho, gotovo melankolično sanjarenje usred pastoralnih krajolika lišenih ljudske prisutnosti. Slikao je uglavnom na otvorenom, a motivi su mu poetični šumarci, osamljena mjesta u prirodi, rijeka Volga, nepregledna ruska prostranstva te pusta, siromašna sela. Rijetko je slikao gradske sredine. U početku inspiraciju je pronalazio u moskovskom okruženju, a jedan od najboljih radova iz tog razdoblja svakako je Jesenji dan. Sokolniki.

Levitanov stav prema prirodi i poetski pristup slikarstvu u mnogočemu nalikovali su pristupu pisanoj riječi njegovog bliskog prijatelja Antona Čehova, kao i drugih velikana ruske književnosti poput Puškina, Gogolja i Turgenjeva. Jedan je povjesničar umjetnosti zapisao da se na njegovim slikama osjeća svježina jutra iz Turgenjevih Lovčevih zapisa i miris sjenokoše iz Tolstojeve Ane Karenjine.

Osobito je majstorski uspijvao prikazati tanane mijene u prirodi tijekom izmjene godišnjih doba i različitih dijelova dana. Najviše je volio slikati jesen, pa je tako naslikao više od stotinu jesenskih pejzaža od kojih je najpoznatiji Zlatna jesen. Zaljubljenost u prirodu prisutna je u svakom od njegovih radova, a sam je zabilježio: “Ruska je priroda lijepa, emotivna, tužna, surova, nepredvidljiva, nježna, duhovna i tako veličanstvena”.

Dok su raniji Levitanovi radovi bili više intimni i lirski, njegova zrela umjetnost poprima filozofski karakter, izražavajući njegovo promišljanje o čovjeku, svijetu i prolaznosti svega. To najviše dolazi do izražaja u slici Iza vječne tišine u kojoj vlada svečana tišina, a priroda stoji nepomična u svom iskonskom veličanstvu. Vrijeme kao da je stalo iznad osamljenog jezera i rta s crkvicom i grobljem, a tek primjetan tračak svjetla podsjeća na kratkoću i prolaznost ljudskog života pred licem vječne, veličanstvene prirode. Levitan je napisao Tretjakovu: “Ova slika me u potpunosti predstavlja, svu moju psihologiju, sve moje biće.”

U svom je radu težio, kako sam priznaje, da svaki potez kista predstavlja izražajnu riječ. Njegova se veličina očituje u tome što je imao nevjerojatnu sposobnost da pomoću svojih pejzaža probudi duboke ljudske osjećaje. “Slikarstvo nije protokol, već objašnjavanje prirode slikarskim sredstvima”, tako je on shvaćao bit likovne umjetnosti.

Dok su njegovi rani radovi bili više lirskog karaktera, prikazujući prirodu u svoj njenoj ljepoti, kasniji su filozofsko-psihološki obojeni. Iako na njegovim platnima uglavnom nema ljudi, lirski intonirani pejzaži metaforički predočavaju psihička stanja i govore o ljudskim osjećajima i težnjama. Na slici Iznad vječnog mira dolaze do izražaja umjetnikova razmišljanja o prolaznosti života i ljudskoj sudbini. Simbolizam je naglašen i na slici Osamljeni manastir gdje je samo jedan klimavi most veza s vanjskim svijetom.

Međutim, nije na svim pejzažima iz toga razdoblja prikaz ljudske sudbine tako tmuran. Radovi kao što su: Ožujak, Osvježavajući vjetar, Volga, Zlatna jesen prave su himne ljepoti ruske prirode, iako uvijek zadržavaju njemu svojstven melankoličan ton.

Kada je 1879. godine Židovima zabranjeno živjeti u Moskvi, Levitan je bio prisiljen povući se u selo nadomak Moskve. Iako je to jedan od najtežih perioda njegova života, nije prestao slikati. Tamo je nastala Hrastova šuma. Jesen i drugi radovi. Srećom, zahvaljujući utjecajnim prijateljima iz umjetničkih krugova, vraća se u Moskvu krajem te iste godine.

Potom su uslijedile godine priznanja. Levitanov se ugled tijekom 1890-ih proširio Europom pa je aktivno sudjelovao u umjetničkom životu Rusije i izvan nje. Podučavao je u Moskovskoj školi slikarstva, sudjelovao na izložbama po Europi, postao članom Carske akademije za umjetnost.

Međutim, 1897. godine otkrivena mu je neizlječiva srčana bolest. Iako ovaj zaljubljenik u slikanje i prirodu nije smanjio intenzitet svoga rada, nazirao se kraj. U tom posljednjem periodu života i rada primjetna je promjena stila. Pejzaži su postali izrazito profinjeni, sve više ispunjeni svjetlom i tajanstvenim spokojem, tako da su ih neki kritičari nazivali “pjesmama bez riječi”.

Na tim je slikama vidljiv utjecaj stare ruske umjetnosti, ali i modernizma koji se javlja u tadašnjem francuskom slikarstvu koje je privlačilo Levitana. Ipak, nije se priključio modernističkom pristupu, već je ostao vjeran realizmu.

U tom su razdoblju nastale i brojne slike tihih sumraka, noći obasjanih mjesečinom, usnulih zaselaka. “Nikad prije nisam volio prirodu toliko koliko je volim sada, ili bio tako osjetljiv prema njoj”, napisao je u pismu Čehovu koji je za te slike rekao da na njima obične svakodnevne stvari dobivaju posebno značenje, a tišina postaje glasna.

Posljednju, 39. godinu života proveo je s obitelji Antona Čehova na Krimu.

Svoju je posljednju veliku sliku namjeravao nazvati Rusija, ali se predomislio i nazvao je Jezero. Rusija. Veličanstvena snaga ruske prirode sažeta je na toj slici: golema vodena i kopnena prostranstva, modro nebo, vjetar koji tjera velike oblake, bijele siluete crkava… Tu sliku nije uspio dovršiti.

Na slici Brezov šumarak Levitan je radio četiri godine, pokušavajući uhvatiti najneuhvatljivije trenutke u prirodi. Težio je da svaki potez kistom bude izražajna riječ. Stotine poteza kistom pretvoreni su u lišće i vlati trave. Razina dubine je izvanredna. Šumarak prožet svjetlom titra životom i gotovo se može osjetiti kako priroda diše.

Nekoliko njegovih najpoznatijih pejzaža, poput: Osamljeni manastir, Vladimirka, Zlatna jesen, Proljetna poplava i Brezov šumarak, nalaze se u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi. No, Levitan je ostavio više od tisuću ulja na platnu, akvarela i drugih radova od kojih se mnogi mogu vidjeti u najboljim ruskim muzejima. Unatoč vrlo kratkom životnom vijeku, po broju radova nadmašio je sve svoje ruske suvremenike, a lirsko pejzažno slikarstvo s njim je doživjelo vrhunac razvoja.

Levitanove studije prirode kao da predstavljaju neumornu potragu za arhetipskim slikama, osobito radovi u kojima prikazuje motiv rijeke. Iako slavi ljepotu ruske prirode i njena golema prostranstva, njegove slike nadilaze objektivno predstavljanje prirode, prožete su dubokim filozofskim značenjem, njegovom težnjom da dosegne ono dubinsko i nedostižno u njoj. U njegovim je slikama priroda nešto veličajno i vječno što nadilazi čovjekovu moć poimanja.

Autor: Vesna Perhat

Izvor: nova-akropola

__________________________________________________________________________________

 

USAMLJENOST “BOLI”…

Usamljenost “boli” kao fizički bol

Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno svakog trenutka. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice

Gotovo da nema osobe na planeti koja se barem jednom tokom života nije susrela sa osećajem da je sama samcata na svetu. Taj osećaj praznine ili odbačenosti najčešće osete osobe koje su izgubile životnog saputnika ili bliskog prijatelja, ali i ljudi koji se bave profesijama u kojima nema direktnog kontakta sa drugim ljudima.

Interesantno je to da je usamljenost, kako tvrdi naša sagovornica, Milota Dubovska-Poslon – specijalista medicinske psihologije, zaposlena u Kliničkom centru Vojvodine, na Institutu za psihijatriju – veća u razvijenijim zemljama.

U siromašnijim delovima sveta ljudi se više druže i međusobno pomažu da bi izašli na kraj sa surovim životnim okolnostima, a često nemaju mogućnosti ni da se fizički osame, pa ni da se osećaju usamljeno. Miloti Dubovska-Poslon sve se češće za pomoć obraćaju klijenti koji se osećaju usamljeno, a kao pravog sagovornika na ovu temu preporučuje i to što je u Novom Sadu pokrenula sastanke „spid dejtinga“.

* Koja osećanja najčešće prate usamljenost?

– Osećanje usamljenosti predstavlja preplavljujući, teško podnošljiv doživljaj samoće i izolovanosti. Usamljena osoba sebe doživljava izdvojeno, zapostavljeno od drugih ljudi. Oseća se tužno i nesrećno, često se prepušta samosažaljenju, osećaju bespomoćnosti i sebe sagledava kao bezvrednu. Ljudi najčešće izjednačavaju usamljenost i samoću. Međutim, samoća je stvar izbora.

Mnogi ljudi mogu da se opuste i odmore samo kada su potpuno sami. Za svakog čoveka je čak poželjno da se povremeno osami, razmisli o danu koji je prošao, usredsredi na razumevanje sebe i vlastitih potreba. „Komunikacija sa samim sobom“ značajno doprinosi psihičkoj ravnoteži čoveka. Usamljenost je, s druge strane, neželjeno stanje, doživljaj da smo sami i to protiv svoje volje.

* Zašto se i na najdinamičnijem poslu, i u gomili najrazličitijih ljudi, ponekad osećamo usamljeno?

– Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno i onda kada nisu sami, kada su okruženi osobama koje im nisu emocionalno važne. Prezaposleni, natovareni brigama i stresovima, savremeni tzv. „poslovni“ ljudi nemaju vremena ni za rodbinu, ni za prijatelje. Otuđenost od ljudi postaje postepeno njihov stil života.

* U kojoj meri na to utiče savremeno društvo?

– Savremeno društvo potencira individualizam. Smatra se da čovek treba da bude dovoljan sam sebi, da nije poželjno oslanjati se na druge. Skloni smo da teška razdoblja proživljavamo sami. Izbegavamo da tražimo pomoć od drugih, da otkrivamo svoja osećanja i na taj način gubimo mogućnost da sa ljudima oko sebe ostvarimo bliži kontakt.

* Ko je sklon takvom osećanju? Kakve osobe, koje starosne grupe?

– Iznenađujuće je da od usamljenosti najčešće pate adolescenti, ali i veliki procenat starih ljudi, naročito kada izgube partnera s kojim su proveli najveći deo života. Istraživanja pokazuju da su 60-godišnjaci manje usamljeni od onih mlađeg uzrasta. Takođe, visokoobrazovani ljudi i oni koji obavljaju vrlo zahtevne poslove, manje su usamljeni od ljudi ostalih zanimanja.

Žene češće izjavljuju da se osećaju usamljeno i kada su u partnerskoj vezi ili u braku, jer odnos sa partnerom ne zadovoljava njihova očekivanja. A dobro je poznato da je teže biti u vezi ili braku i nemati dobar kontakt s partnerom, nego biti sam. S druge strane, budući da su žene od ranog detinjstva usmerene na razvijanje veština komunikacije, to im pomaže da budu uspešnije u uspostavljanju bliskih odnosa sa ljudima.

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da se muškarci teže od žena nose s osećanjem usamljenosti. Kulturološko i sociološko nasleđe nametnulo im je ulogu „nesalomljivih“ bića koja ne smeju da pokazuju osećanja i koja moraju da budu uspešnija od konkurenata ako žele da budu prihvaćena i priznata. Zbog toga teže sklapaju prijateljstva i imaju manje bliskih prijatelja. Generalno gledajući, od usamljenosti najčešće pate povučeni i stidljivi ljudi, koji se slabije snalaze u međuljudskoj komunikaciji.

* Kakve vrste i koji stepeni usamljenosti postoje?

– Budući da je čovek društveno biće, retko ko se nije, bar u nekom periodu života, osećao usamljeno. Usamljenost je, dakle, osećanje koje je u iskustvu svakog čoveka, jedino je intenzitet i trajanje ovog osećanja faktor koji ga čini teže podnošljivim.

Kada nismo u mogućnosti da kontaktiramo sa više ljudi, osećamo socijalnu usamljenost. Ako imamo prilike da komuniciramo sa dovoljno ljudi, ali ni sa kim nemamo bliske odnose, osećamo emocionalnu usamljenost. Česta je, naime, situacija da ljudi imaju bezbroj kontakata s drugim ljudima, a da se i pored toga osećaju usamljeno. Jačina osećanja usamljenosti varira tokom dana i nedelje, što zavisi od raznih okolnosti. Češće se osećaju usamljeno za vreme praznika, vikenda i tokom godišnjih odmora, naročito ako žive sami.

* Kako se „izlečiti“ od usamljenosti?

– Usamljenost je pasivno stanje. Opstaje upravo zato što se nadamo da će samo proći i ništa ne preduzimamo da bismo to promenili. Izlazak iz stanja usamljenosti je stvar odluke. Prvi korak u borbi protiv usamljenosti je da sebi priznamo da smo usamljeni, a prihvatanje da je usamljenost problem i preuzimanje odgovornosti za svoj život, osnovni su preduslovi za prevazilaženje usamljenosti.

* Imate li konkretne savete za usamljene ljude?

– Postoje mnoge zanimljive, kreativne aktivnosti kojima se možemo baviti i kada smo sami, naročito ako smo fizički onemogućeni da direktno komuniciramo sa drugima. U suprotnom, vredelo bi uložiti trud u to da budemo otvoreniji za nova poznanstva, da se ohrabrimo da prilazimo drugim ljudima. Činjenica je da nismo usamljeni u osećanju usamljenosti. Čak 15-20 odsto ljudi oko nas se oseća usamljeno svakog trenutka.

Postati nekome potreban oproban je lek protiv usamljenosti. Potrudite se da postanete dobri slušaoci, da bolje razumete druge ljude i pružite im podršku. Bliske prijatelje najlakše možemo da steknemo kroz međusobno pomaganje. Ako smo doživeli mnogobrojna razočaranja u prošlosti, dobro bi bilo da se zapitamo da li su naša očekivanja u odnosu na osobe koje su nas razočarale bila realna ili previsoka. Niko nije nepogrešiv, niti savršen.

Ljudima treba pružiti i drugu šansu. Naučite da praštate, kako drugima, tako i sebi, vežbajte toleranciju i strpljenje. Vreme i trud uloženi u izgradnju bliskih prijateljstava uvek se isplati.

* Čehov je rekao: „Ako se plašiš usamljenosti, ne ženi se“. Kako ovo osećanje prevazići u vezi ili braku?

– Društvo u kojem živimo nameće ideju da će brak rešiti sve probleme, naročito problem usamljenosti. Ipak, neke osobe se u bračnoj zajednici konstantno osećaju usamljeno. Ako bračni partner nije fizički odsutan, razlog osećanju usamljenosti može biti nedostatak bliskosti između partnera. Potreba za bliskošću, međutim, kod pojedinaca može značajno da varira. Neke osobe imaju potrebu da budu neprestano fizički uz svog partnera, što drugi partner može da doživi kao „gušenje“.

Neki ljudi, iako su u srećnim i skladnim bračnim relacijama, ponekad imaju potrebu za samoćom i osećaju se ugroženo ako bračni partner nema razumevanja za to. Važno je o svemu otvoreno pričati sa partnerom i pronaći načine da se promene okolnosti koje doprinose osećanju usamljenosti. Ponekad pojedinac jednostavno nije u stanju da zadovolji sve partnerove emocionalne potrebe, čak i kada nije u pitanju manjak ljubavi. U tom slučaju dobro bi bilo napraviti kompromis, na primer, stvoriti oko sebe mrežu prijatelja i s njima deliti svakodnevne probleme, dodatno se angažovati u aktivnostima koje donose zadovoljstvo, itd.

* Može li usamljenost da naruši zdravlje?

– Sve više studija pokazuje da socijalni kontekst značajno utiče na psihofizičko zdravlje. Drugim rečima, kada naša potreba za bliskošću s drugim ljudima ili bar sa jednom osobom nije zadovoljena, trpi ceo organizam. Ako takvo stanje potraje, ono može ozbiljno da ugrozi zdravlje. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice.

Usamljena osoba ponekad razvija i strah od ljudi. Što se više oseća usamljenom, sve je nepoverljivija prema drugima i teže ostvaruje nove kontakte. Iako u suštini želi da se poveže sa drugima, ona pretpostavlja da će biti odbačena i zato se povlači, a takvo ponašanje može da vodi u depresiju.

Rezultati zanimljivih laboratorijskih eksperimenata ukazuju na izuzetan značaj čovekove potrebe za kontaktom, odnosno za bliskošću sa drugim ljudima, jer ona, na primer, aktivira zone nagrade u mozgu čak u značajnijoj meri nego što ih aktivira zadovoljenje gladi. S druge strane, kada doživimo socijalno odbijanje ili prekid emocionalne veze, aktiviraju se iste oblasti mozga koje su aktivne i pri doživljaju fizičkog bola.

* Da li iz usamljenosti išta dobro može da se izrodi?

– Dešava se da ljudima „dojadi“ ovakvo stanje i da počnu da čine sve da bi prevazišli ovaj osećaj. Angažuju se u raznim aktivnostima koje ranije ne bi preduzimali. Neki uspeju da pretoče svoju tugu u kreativno stvaranje ili da značajno uznapreduju u karijeri. S razlogom se kaže: „Nije veliki onaj koji nikad ne padne, već onaj koji ume da ustane“.

INTERNET PARADOKS

* Kako savremeni način života i tehnološka dostignuća utiču na pojavu usamljenosti?

– Sve je više ljudi, naročito dece, koja veliki deo vremena provode pred TV-om ili kompjuterom, bez neposrednih kontakata sa drugim ljudima. Takvo ponašanje može da vodi u potpuno otuđenje, u socijalnu izolaciju. Međutim, savremene net-studije naglašavaju postojanje tzv. internet paradoksa. Naime, dok su neke od prvih studija o uticaju interneta na otuđenost ljudi isticale da je ekstremno korišćenje interneta u korelaciji sa usamljenošću i depresijom, novija istraživanja pokazuju da, na primer, snalaženje na internetu, odnosno ovladavanje tehnologijom i mogućnostima interneta, povoljno utiču na prevazilaženje usamljenosti.

Prosečan korisnik interneta vremenom sagledava njegove nove mogućnosti i tu se oseća sve sigurnije, zadovoljnije, internet mu donosi uzbuđenje, otvara nove svetove, pa početni strah vezan za internet vremenom potpuno iščezava. To je kao kada odemo u neki grad koji dobro poznajemo i u njemu se osećamo opušteno, jer znamo kojom ulicom treba krenuti da bismo stigli do željenog odredišta. Internet, osim toga, može biti i od direktne pomoći u prevazilaženju doživljaja usamljenosti. Naročito ako su ljudi fizički udaljeni, izolovani od drugih, internet može da posluži kao sredstvo povezivanja.

Mnogi ljudi ciljano odlaze na internet da bi bili u kontaktu sa dragim ljudima. Oživljavaju stara poznanstva, uspostavljaju nova, pronalaze ljude sa kojima se posle druže i u realnom životu. Posredstvom interneta lakše se pronalaze ljudi sličnih interesovanja i životnih stavova, što je značajan faktor za uspostavljanje prijateljskih odnosa, pa i ljubavnih veza.

Osim toga, u svetu postoje “grupe podrške” usamljenim ljudima, mnogobrojne su i vrste psihološke pomoći usamljenim ljudima, a u poslednje vreme se i psihoterapijske usluge obavljaju preko interneta (http://www.psihoterapija.in.rs).

Suzana Bijelić

Izvor: novosti.rs| 03. oktobar 2011

___________________________________________________________________________________

URADI KAKO OSEĆAŠ…

Nije tako retko da neko svoja osećanja povezuje sa svojim „pravim Ja”. Kada je takva osoba u dilemi, u unutrašnjem konfliktu, tako da treba da nešto odluči, ona daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Dobronamerno savetuje druge: „Učini kako osećaš i nikada nećeš pogrešiti!” Istu takvu poruku možemo da pročitamo i u nekim knjigama koje se bave duhovnošću i ljudskim rastom i razvojem. Da li je takav savet uvek dobar – da li su osećanja zaista uvek izraz nekakvog našeg pravog Ja?

(Ilustracija S. Pečeničić)

Jedan od razloga za takvo uverenje je to što smo svi mi, u najranijem detinjstvu naučili da verujemo onome što u telu osećamo. Kada u telu osetimo neprijatnost to razumemo kao znak da nam nešto nedostaje.

Na primer, kada smo žedni znamo da nam nedostaje tečnosti, a kada smo gladni da nam nedostaje hrane. Da možemo da verujemo tome što osećamo potvrđuje to što kada se napojimo ili nahranimo, ne samo da nestaje neprijatnost, već nastupa prijatnost.

U telu ne osećamo samo senzacije ili osete, već i emocije, osećanja. Za razliku od oseta koji nastaju nadražajem nekog našeg čula, osećanja nisu telesne već su psihičke pojave.

Osećanja su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju.

Kako proces obrade informacija koji prethodi emociji može da bude tačan ili pogrešan, tako i rezultirajuća emocija nije uvek ispravna. Svi znamo da strah, na primer, može da bude opravdan i racionalan ili može da bude neopravdan i zbog toga iracionalan.

Brojni su filozofi koji su suprotstavljali razum i emocije, smatrajući da uvek treba postupati razumno. Emocionalno je bilo izjednačeno sa iracionalnim. Smatralo se da su emocije nešto što je iracionalno i tražen je način na koji bi razum mogao da zauzda i ukroti iracionalna osećanja.

Zastupnici ideje „Uradi kako osećaš” takođe suprotstavljaju razum i osećanja, ali, tako što daju prednost osećanjima. Kada razum govori jedno, a osećanja drugo, smatraju da uvek treba poslušati svoje emocije, naročito ako su one rezultat rada intuicije.

Emocionalno pismeni ljudi ne suprotstavljaju razum i osećanja jer znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije i da ta procena može da bude razumna ili nerazumna. Zato preispituju svoja osećanja, proveravajući logiku procene na kojoj su zasnovana, a kako bi razlučili racionalna osećanja od neracionalnih.

Nije potrebno nabrajati primere iz kojih je jasno da će osoba koja uvek postupa u skladu sa tim kako se oseća sebe dovoditi u velike nevolje. Mi ljudi smo kompleksna bića i najbolje je kada se naše psihičke funkcije dogovaraju i sarađuju. Racionalna osećanja su ta koja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.

Izvor:politika.rs

________________________________________________________________________________

PISANJE JAČA MEMORIJU…

Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.

DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.

Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.

Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.

 Izvor:rtvbn.com/Novosti

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA

Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.

Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.

Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.

U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.

Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.

Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.

Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.

Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”

Izvor:psihoterapija.in.rs

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S