ČOVEK JE SATKAN OD EMOCIJA…

tamoiovde-logo

“Ako ti je dobro, ne uznosi se, ne oholi, jer pad dolazi iznenada, ako ti je loše ne uništavaj se, ne ništi se u zlu, jer i sreća dođe iznenada.

Foto ilustracija Bora*S

Nikada ne idi u krajnost, jer moraš biti spreman za uspone i padove, niti gledaj druge s visoka, niti saginji glavu pred svima, jer ti si samo deo čovečanstva, nit nešto iznad, nit nešto ispod, i što god da te snašlo prihvati to kao čovek, ponesi se kao čovek, budi čovek.

Čovek je satkan od emocija, da plače, smeje se, raduje, ljubi, a ne da bude iznad svih i ponižava dok ga drži trenutno prolazno dobro ili da se samouništava u trenutno prolazno lošoj situaciji.“

Meša Selimović


 

TRI MINUTE…

tamoiovde-logo

Ispostavilo se da postoji tako važno pravilo – pravilo „tri minute“. Radi i za supružnike i za decu. Kada roditelji u porodici počnu da ispunjavaju ovo pravilo, primećuju da ono se u odnosima mnogo toga menja nabolje.

Pravilo „prva tri minuta“ je da dete uvek srećete sa takom radošću, kao da se srećete sa prijateljem kojeg niste videli mnogo, mnogo godina. I nije bitno da li ste se vratili iz prodavnice u koju ste istrčali po hleb ili ste se vratili kući sa posla.

Obično sve ono što dete želi da podeli sa vama, ono „izda“ u prvim minutima susreta, upravo je zato važno da ne propustite to vreme.

Lako je prepoznati one roditelje koji intuitivno slede pravilo „prva tri minuta“. Na primer, kada pokupe dete iz škole, uvek čučnu do nivoa njegovih očiju, zagrle ga kad ga sretnu i kažu da mu nedostaje. Dok drugi roditelji jednostavno uzimaju dete za ruku i govore „idemo“ dok razgovaraju telefonom.

Kad se vratite sa posla, odmah svu pažnju usmerite detetu. Imate nekoliko minuta da sednete pored njega, da pitate kako je prošao dan i da ga saslušate. A posle idite na večeru ili da gledate vesti.

NIJE VAŽNA KOLIČINA VREMENA, VEĆ EMOCIONALNA BLISKOST

Ponekad nekoliko minuta razgovora od srca vašem detetu znači više nego ceo dan proveden s vama. To što sve vreme trčimo okolo zaokupljeni nečim i zabrinuti sigurno neće učiniti našu decu srećnijom, čak i ako verujemo da to radimo zbog njih i njihove dobrobiti.

Za roditelje i decu izraz „vreme provedeno zajedno“ ima različita značenja. Za odrasle je dovoljno da deca samo budu s njima kada nešto rade kod kuće ili odu u prodavnicu. Ali za decu, „zajedničko vreme“ je da se gledaju oči u oči, kada roditelji sede pored njih, kada odlože mobilne telefone, isključe misli o stotinama svojih problema i uopšte ih ne ometaju strane stvari. Dete nikada neće verovati ako oseti da je u trenutku komunikacije kod roditelja prioritet nešto važnije od njega.

Naravno, roditelji nemaju uvek vremena na igru sa decom, ali u trenucima kada imate malo vremena, radite samo ono što dete želi. Ne predlažite im vaše varijante kako provesti slobodno vreme.

Vreme brzo prolazi i nećete se ni okrenuti, a vaši sinovi i kćeri će odrasti, tako da ne gubite vreme i počnite sa njima graditi odnose poverenja sada.

Neka vam pravilo „tri minute“ u tom pomogne.

Natalija Sirotič

https://m.vk.com/codependence

Izvor: poznajsebe


 

PAS KOJI GOVORI…

tamoiovde-logo

Dečak i pas

Rođen sam, po pričanju moje majke, iz jedne njene lakomislene avanture, koja joj je donela sedmoro dece i mnogo bede. Dva moja brata i jedna sestra umrli su odmah po rođenju. A ja sam progledao u kući gospođe Albine Kniper, seoske babice, u godinama rata, početkom jeseni. I moja majka i gospođa Albina mnogo su se brinule za mene, hranile me i tetošile.

Foto ilustracija Bora*S

Korpa mi je bila obložena krpama i perjem, kao gnezdo kakve ptice. Majka me poučavala životu: kako se maše repom, kako se pokazuju očnjaci, kako se čisti krmelj iz očiju i kako se teraju dosadne muve. Tu smo uvežbavali među sobom i osnovne zahvate napada i odbrane. Bila je to lepa i bezopasna igra.

Nasrtali smo jedni na druge kao seoski džukci, ali smo očnjake prekrivali velurom, a kandže smo držali u šapama, kao kame u futroli.

Ali jednog dana odvojiše me od majke, i zapravo tada počinje moj pasji život. (Ovo „pasji“ nemojte da shvatite pogrešno, ne žalim se na život. Nego kažem prosto: moj život.)

Kada je gospodin Berki (tako se zvao moj budući gazda i gospodar) platio gospođi Kniper, još nije bilo odlučeno koje će od nas da ponese s njim, a ja sam malo razumeo od svega toga što se zbivalo oko nas. Sećam se samo da je majka bila vrlo tužna i da je celo vreme plakala. Tek sam mnogo kasnije shvatio zašto se nije opirala i zašto nije ništa preduzela. To je sve ona radila, u stvari, za moje dobro. Ko zna kakva bi me sudbina zadesila da me gospodin Berki nije uzeo tada.

Od nas četvoro preostalih, samo nas je dvoje ostalo u životu. Ja i moj brat. Njega su prodali u drugo selo nekom lovcu. A moje dve sestre zadesila je tužna sudbina: gospođa Kniper im je vezala kamen oko vrata i bacila ih u nabujalu reku. Gospođa Kniper je i sama bila žalosna, I znam da bi im se smilovala da nisu bile teške ratne godine, makar zbog moje majke. Jer gospođa Kniper je volela životinje, čak i one kenjkave mačke, no šta ćete, a la guerre comme a la guerre, kako bi rekao onaj veliki ljubitelj životinja, Lafonten. Od velikog bola, moja je majka sasvim poremetila umom.

Danima ništa nije jela, samo je plakala i naricala, jurila po dvorištu i po selu, zavirivala u svaki budžak. Onda joj je jednog dana rekla gospođa Kniper:

Lolo“ (tako se zvala moja majka), „morala sam! Oprosti, Lolo, morala sam!“

Moja je majka ležala ispred nje, naćulivši uši da bi dobro čula sve što joj kaže gospođa Kniper, i gledala ju je tako tužno, očiju punih suza, da se i stara gospoda Kniper rasplakala: „Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako. Morala sam. Znaš i sama kako teško izlazimo nakraj.“

– No moja je majka i dalje gledala gospođu Kniper pravo u oči, izbezumljena od bola.

Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako„, reče gospona Kniper. „Bacila sam ih u reku!“

Onda je moja majka shvatila da su se njene sumnje obistinile, vrisnula je i poletela ka obali. Jurila je, jurila nizvodno, cvileći kao pas, bože mi prosti, kao čovek. Našla je moje sestre u plićaku, nasukane, u ataru drugog sela, zakačene o vrbu, s kamenom oko vrata.

Vratila se moja majka pred veče, samo da umre kraj mene.

Ležao sam na verandi gospodina Berkija, mog novog gazde, i razmišljao o sudbini, o svojoj nesrećnoj majci, o svojoj braći i sestrama, o gospođi Kniper, o životu uopšte. Razmišljao sam i cvileo, više od tuge nego od zime.

Tada se pojavi jedan dečak i poče da me miluje i da me greje u rukama, kao da sam, ne daj bože, vrabac, a ne pas. Onda mi se zagleda u lice i poče da se smeje.

Ana, Ana“, reče on. „Dođi da vidiš nešto. Vrapčić!

Baš je sladak„, reče Ana i uštinu me za obraz.

Ovaj me pas na nekog podseća„, reče dečak. Bogami, jako liči na nekog.“

Zbilja„, reče Ana, njegova sestra, „na koga li me podseća?

I tebe?“ reče dečak.

To je da čovek umre od smeha„, reče njegova sestra.

Zbilja, to je da crkneš od smeha„, reče dečak.

Držao me jednako na dlanu, kao vrapca.

Znam na koga liči„, reče dečakova sestra.

Reci, Ana, na koga?“ reče dečak. „Molim te, reci mi. Podseti me.

Seti se“, reče Ana. „Hajde, seti se sam.

Molim te, reci mi„, reče dečak. „Ne mogu da se setim. Samo znam da me ovaj pas… to je, zbilja, da crkneš od smeha.“

„Na staru ženu“, reče Ana.

Na gospođu Kniper, babicu!“ reče dečak.

To je da crkneš od smeha“, reče njegova sestra. „Pljunuta gospona Kniper!“

Tako sam počeo i sam da sumnjam u svoju sličnost sa gospođom Kniper, mada ja, iskreno, ne nalazim da sam bio imalo nalik na nju. Možda nam je samo tuga davala isti izraz lica, jer gospođa Kniper je bila veoma nesrećna zbog onoga što je bila počinila, a ja sam tugovao za svojima. A što se tiče sličnosti, mogu vam reći da sam bio nalik na svoju majku. Iste krupne tamne oči, modrosive, kao šljiva, iste uši, zašiljene i pri vrhu malo povijene.

Možda sam jedino svoj stas nasledio od svog (nepoznatog) oca, jer sam se kasnije razvio u vitku psinu dugih nogu, kakve moja majka, ako se dobro sećam, nije imala. Od majke sam nasledio još i boju dlake, žutorinu, i većinu osobina: preosetljivost, pokornost, trpljenje, vernost, odanost, nervozu, kao i izvesnu lenjost i lakomislenost.

Jedan pas kao što sam ja nema neku uzbudljivu istoriju o kojoj bi se moglo mnogo govoriti. Ja sam imao dosta srećnu mladost (ne govoreći, naravno, o rastanku sa svojom porodicom), iako sam živeo u ratno vreme.

Možda upravo zato. Objasniću vam na šta mislim. Rat odnosi ljude, uskraćuje im nežnost, rat unosi u ljude strah, čini ih nepoverljivim. U takvim uslovima, jedan pas, veran pas kao što sam ja, mnogo znači. Ako niste dete i niste preosetljivi, njega možete voleti bez očajanja, bez straha da ćete poludeti, da ćete umreti od bola ukoliko vam ga rat uzme, možete ga voleti a da ne činite sebi nikakve ustupke, možete mu se slobodno ispovedati, bez straha da će odati vaše tajne i skrivene želje.

U ratna vremena psu je teško samo dok mu ne izrastu očnjaci. (Zato su nastradale moje sestre, pokoj im duši.) A za jednog odraslog, za jednog jakog psa, rat je blagodet. Tada vladaju pomori međ stokom, ginu konji, a vojske zatrpavaju mrcine tek toliko da ne vire iznad zemlje. Ionako će ih, vele, razneti psi.

Koga još može da interesuje moja biografija, kad nisam bio ni čuveni lovac (nego sasvim prosečan), ni proslavljeni trkač, kada ne samo što nemam plemićko poreklo s pedigreom nego sam čak, po svemu sudeći, vanbračno dete, kopile dakle, a nisam se proslavio ni na bojnom polju, nisu mi podigli za života spomenik i nisam nikad dobio neko odlikovanje od Crvenog krsta ili od bilo koga.

Ja sam, dakle, običan pas i moja je sudbina prosečna. Ono što me u neku ruku čini izuzetnim, to je moja sposobnost da govorim. A do mislosti govora uzdigla me ljubav jednog dečaka, mogao bih reći nesrećna ljubav.

Jednog se jutra pojavi gospodin Berki, moj novi gazda, i reče:

Andi, kako ti se dopada ovaj pas?

Kao bog!“ reče dečak. (Voleo je da preteruje.) „A kako će se zvati?

Dingo,“ reče gospodin Berki moje ime.

Dingo?“ reče dečak. „To mi se ime ne sviđa. Voleo bih da mi gospodin Berki objasni šta to znači.

Australijski divlji pas“, reče gospodin Berki.

„To mi se ime jako sviđa“, reče tada dečak.

Iako mi je zvanično gazda bio gospodin Berki, ja sam ipak, dušom I telom, pripadao dečaku. Od svih ljudi na svetu s njim sam se najbolje slagao I najbolje sporazumevao. Mislim da su tome doprinele, osim njegovih godina, i neke naše zajedničke osobine. Verujem da ne grešim dušu ako kažem da smo on i ja bili po mnogo čemu slični: po lenjosti, po razuzdanosti, po odanosti, po želji za avanturom. Mislim da ne grešim ako kažem i to da je taj dečak imao u sebi nečeg psećeg: što se tiče njegovog njuha i njegove preosetljivosti na mirise, siguran sam da ne grešim.

Usamljenost i tuga spojiše naše živote. Njegova tuga za ocem i moja tuga za roditeljima stvoriše među nama neku vrstu prijateljstva zasnovanog na srodnosti.

Kako sam počeo naglo da rastem i da stičem ugled menu seoskim džukcima, kao mudar i učen pas svog malog mudrog gospodara, dečak je postajao sve manje usamljen, sve ponosniji na mene i sve odvažniji. Jer ja sam ga oslobodio ne samo njegovog urođenog straha od pasa (od te je iste boljke bolovao i njegov otac), nego je i uopšte postao hrabriji, jer je znao da u meni ima sigurnog I odanog zaštitnika.

Zauzvrat, on me naučio raznim korisnim veštinama koje izazivaju poštovanje. Umeo sam da doteram zalutale krave, da otkopavam krtičnjake (to iz pustog zadovoljstva, kako bismo prekratili vreme), da jurim zečeve, da otkrivam lisičje jazbine i gnezda barskih ptica, da lovim divlje patke, žabe, leptire, zmije. Čak sam naučio od dečaka da razgovaram sa njim u časovima usamljenosti!

Sećam se, jednom, kada nam se bila izgubila krava Narandža, zamalo nismo pobegli u svet. Dečak mi je usput poverio teške I odgovorne zadatke. Jedna je njegova poruka bila tolika da sam ličio sebi pre na goluba-pismonošu nego na psa. Čim bismo bili jako nesrećni, odmah smo kovali plan da bežimo u svet. A nismo, eto, dospeli nikad dalje od trećeg atara.

Dečak je znao katkad da mi priča priče ili da mi ih čita. Mislim da ne preterujem ako kažem da sam već bio naučio napamet onaj roman Čovek, konj, pas, što ga je dečak toliko puta pričao čobanima, izmišljajući često I doterujući ga.

Ne, moj život nije roman. On je sav od malih priča, od mnogih malih dogodovština, veselih i tužnih, no u tim je pričama uvek prisutan dečak, kao što sam i ja prisutan u njegovim pričama.

Primećujem u poslednje vreme da je dečak tužan. Postao je i prema meni nekako hladniji, obazriviji. Vidim, krije nešto od mene. Ali sam uskoro shvatio o čemu je reč i, eto, ponovo me skolila ona moja stara pseća tuga.

Dečak se opet sprema da ode u svet. Ovoga puta izistinski! U to nema sumnje. Shvatam i to zašto me izbegava: hteo bi da olakša sebi taj rastanak.

A i ja sam se od te iznenadne tuge razboleo. Kunjam pred dečakovim pragom kako mi ne bi pobegao bez oproštaja. Kunjam i razmišljam o svom životu.

Osećam, ovaj rastanak neću preživeti.

A-uuu! A-uuu! 

Danilo Kiš

Iz knjige „Rani jadi“


 

UNUTRAŠNJA PRAZNINA…

Kako emotivno nezreli roditelji utiču na život svoje odrasle dece

Emotivna usamljenost nastaje kao odgovor na nedostatak dovoljne emotivne bliskosti s drugim ljudima. Ona se može pojaviti u detinjstvu, ako zaokupljeni sobom roditelji ne obraćaju pažnju na osećaje deteta, a može se pojaviti – u zreloj dobi u slučaju gubitka povezanosti s ljudima. Ako taj osećaj prati čoveka tokom celog njegovog života, onda najverovatnije u detinjstvu njegove emotivne potrebe nisu bile zadovoljene u dovoljnoj meri.

Deca emotivno nezrelih roditelja se često osećaju usamljena. Takvi roditelji mogu izgledati i ponašati se potpuno normalno, brinući se o fizičkom zdravlju svoje dece i opskrbljujući njihove fizičke potrebe i bezbednost.

Ipak, nedostatak čvrste emotivne povezanosti između roditelja i deteta ostavlja u duši deteta zjapeću prazninu, tamo gde bi se mogao oblikovati osećaj prave sigurnosti.

Bol, koju oseća osoba kada je ne primećuju drugi, toliko je pak realna kao i bol zbog fizičke povrede, samo što je ona neprimetna sa strane. Emotivnu usamljenost nije jednostavno videti ili opisati, pošto je to veoma nejasan i sasvim lično osećanje. Neko govori o njemu kao o osećanju praznine ili osećanju kao da si sam na celom svetu. Neki ga zovu osećanjem egzistencijalne usamljenosti, ali u njemu nema ničeg egzistencijalnog.

Ako vi osećate emotivnu usamljenost, korene problema treba tražiti u porodici. Deca nisu u stanju da primete nedostatak emotivne bliskosti u svojim odnosima sa roditeljima. Njima je taj pojam nepoznat. I teško da oni mogu shvatiti da su im roditelji emotivno nezreli ljudi. Sve što oni imaju i primećuju  jeste osećaj unutarnje praznine.

Upravo tako deca osećaju usamljenost. U slučaju s emotivno zrelim roditeljem dete se može spasiti od tog osećaja prosto dobivši od odraslog nežnost i potvrdu njihove bliskosti. Ali, ako se vaš roditelj bojao dubljih osećanja, bliskijih odnosa, moguće da ste često osećali nelagodu i stid zbog toga što vam je neophodna podrška.

Odrastajući, deca emotivno nezrelih roditelja nastavljaju da osećaju unutrašnju prazninu, čak ako čisto spolja oni vode normalan život odrasle osobe. Usamljenost može postati njihov saputnik i u kasnijim godinama, ako nesvesno odaberu odnose koji nisu u stanju da im obezbede i zadovolje njihovu potrebu za čvrstom emotivnom povezanošću. Oni mogu dobiti obrazovanje, naći posao, ženiti se ili udati i odgojiti decu, ali će ih i dalje pratiti dubok osećaj emotivne izolovanosti.

Lindsi K. GibsonOdrasla deca emotivno nezrelih roditelja“

Izvor> poznajsebe


 

KAKO JE BITI ČOVEK…

tamoiovde-logo

Čarli Braun – kako je Čarli Šulc od osećanja napravio umetnost

„Čarli Braun je podsetio ljude, kao nijedan crtać do tad, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u svemiru, kako je biti čovek — i velik i mali u isto vreme.“

Tolkin je tvrdio da ne postoji nešto kao što je „pisanje za decu“ a Nil Gajman je često podsećao da deca ne bi trebalo da se štite od negativnih emocija. Ali ipak, takva mišljenja su retka u kulturi koja nastavlja da tretira dečiji unutrašnji svet kao nešto izuzetno lomljivo, a detinjstvo kao jednodimenzionalnu idilu.

Ono zbog čega je serijal Čarli Braun, Čarlsa Šulca, toliko voljen je njegov višedimenzionalni i kompleksni pogled na detinjstvo — nekada je Šulc to postizao tako što je svoje karaktere prikazivao u nepopularnim ali ključnim stanjima duše, kao što su dosada i neizvesnost. U knjizi „Šulc i Čarli Braun – Biografija“, pisac Dejvid Mikaelis objašnjava kako je ovaj jedinstveni kreativni genije nastao usled kompleksnih iskustava u Šulcovom ranom detinjstvu.

Za razliku od klasičnih majstora crtanih filmova koji su od svojih dela napravili zabavu, Šulc je svoje stripove ispunio napetom radnjom i namernim prazninama, u kojima se likovi — kao i čitalac — suočavaju sa nesigurnošću i očajanjima života. Mikaelis piše:

„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

Čarli Braun je o ljudima koji se bave unutrašnjim problemima svojih svakodnevnih života bez rešavanja. Odsustvo rešenja je sam centar priče.

Američka pretpostavka je da su deca srećna i da je detinjstvo zlatno doba — a odrasli su ti koji imaju probleme sa kojima se bore i bol koji žele da ublaže. Šulc je preokrenuo ovaj niz pretpostavki tako što je prikazao da deca osećaju bol mnogo intenzivnije nego odrasli, da su dečiji porazi ozbiljniji i da se pamte. Čarli Braun trpi uvrede od strane Violete i Peti u vezi svoje glave, koju porede sa loptom za plažu, sa globusom, sa mesecom, balonom; i iako se Čarli Braun oseća loše u vezi sebe, brzo preboleva to. Ali se na njemu ne vidi da je ljut.

Takva emotivna elastičnost je verovatno ono što bi Šulc poželeo da ima kada bi dobio šansu da ponovo ispiše svoju priču — priču koja je išla potpuno suprotnim putem. Sparki, kako su ga zvali, je tek bio na početku srednje škole kada se njegova majka razbolela od raka koji će na kraju biti uzrok njene smrti. Ponedeljka, 1. marta 1943. Dina Šulc je pozvala sina u spavaću sobu, pozdravila se i preminula. U subotu je mladi Čarls bio pozvan u vojsku.

Sve do kraja svog života, kad god bi bio zamoljen da ispriča svoju biografiju, počinjao bi ne sa svojim rođenjem, već sa danom kada je njegova majka umrla, za koji je smatrao da je „njegova najveća tragedija“ — tragedija sačinjena od dubokog nezadovoljstva, da iako je prevazišao čak svoje najluđe snove o uspehu i postao najplaćeniji karikaturista na svetu, njegova majka nije doživela da vidi da je objavio bilo šta.

Ova tiha tuga prožima Čarlija Brauna. Ugrađeno u hroničnu mešavinu očaja i optimizma Čarlija Brauna pretstavlja veoma odraslu istinu „nekada je biti ono što jesi veoma teško“ — nešto što je prikazano u odeljku koji Mikaelis citira:
Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.

Nije lako bilo ni biti Šulc. Prijatelji, saznao je Mikaelis, su osećali da „nije želeo da bude blizak ni sa kim“ i opisali su ga kao „teškog za razumeti, i teškog za upoznati.“ Ali za Šulca — kao i za sve stvaraoce koji unesu ceo svoj život u svoja dela — najbolji način za upoznati ga je bio upoznati njegove likove. Mikaelis citira samog karikaturistu:
„Crtać je zaista slika koja prikazuje jednu misao prikrivenu kao drugu. Kada bi neko čitao moj strip svakog dana, upoznao bi me — znao bi tačno šta sam ja.“

Jedan od Šulcovih prijatelja je rekao Mikaelisu: „Voleo je da o sebi misli kao o jednostavnom čoveku, ali nije bio jednostavan — bio je zagonetan i složen.” Posvećenim čitaocima je upravo to bilo zanimljivo kod stripa Čarli Braun — da se iz jednostavnosti običnih situacija i svakodnevnih događaja prikazuje ogromna složenost života i da iz osmoze ova dva dolazi saznanje da možda, ali možda postoji nada za zadovoljstvom u našim zemaljskim i maničnim životima.

Šulc je bio svestan da je njegova unutrašnja sumornost izvor njegove spoljašnje svetlosti. Mikaelis piše:
Društvenija, uravnoteženija osoba ne bi mogla da stvori punog patnje, ali večnog borca Čarlija Brauna; razdražljivu i često nezgodnu Lusi; Linusa filozofa; muškobanjastu Peti; usmerenog ka cilju Šredera; i grandioznog, egocentričnog Snupija.
Normalna osoba ne bi mogla to da uradi“, često je govorio i sam Šulc.

Ali dodaću i važnu napomenu — od najveće je važnosti da Šulcov sentiment ne bude pogrešno protumačen i izopačen mitom kreativnosti „izmučenog genija“ našeg doba. Isuviše često pravimo vezu između kreativnosti i unutrašnjih demona u kulturi — Šulc je stvorio svoj crtani univerzum ne zbog svoje unutrašnje tuge, već uprkos. Nesumnjivo, mnogo ljudi pati svakoga dana usled traumatične smrti roditelja, ali nema drugog Čarlija Brauna, ali ima bezbroj ljudi kod kojih se takva trauma pretvori u doživotan samodestruktivan bes umesto u neumorno stvaranje. To je verovatno pravi dar genija — stvoriti nešto značajno koliko god beznačajno nam se život činio, dati dobrotu svetu, koliko god da je svet uzeo od nas.

Mikaelis se vraća na Šulcov genij dodeljivanju dostojanstva detinjstvu i, usled toga, davanja određene utehe odrastanju:
Deca ne bi trebalo da budu radikalno nezadovoljna. Kada nisu srećna, deca protestvuju — ona jadikuju, ona kukaju, ona vrište, ona plaču — i onda, nastave. Šulc je ovoj deci dao celoživotna nezadovoljstva, ono od čega je zrelost sačinjena.

Čitaoci se prepoznaju u „mesecoglavom, nevoljenom, pogrešno shvaćenom“ Čarliju Braunu — u njegovom dostojanstvu u suočavanju sa celom sezonom izubljenih bejzbol utakmica, u njegovoj izdžljivosti i stoicizmu nasuprot uvredama… On je podsetio ljude, kao nijedan drugi crtani junak, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u univerzumu, biti čovek — i mali i veliki u isto vreme.

Izvor:alternativa.rs


Čarli Braun, crtani film


 

LJUBAV JE DETE SLOBODE…

tamoiovde-logo

VOLJENJE

Voljenje ima dva značenja, zavisno o tome da li se upotrebljava u kontekstu modusa imanja ili modusa bivanja.

Da li je moguće imati ljubav? Kada bi odgovor bio pozitivan, ljubav bi bila stvar, supstancija koju je moguće imati, posedovati. Ali nema stvari kao što je »ljubav«. »Ljubav« je apstrakcija, možda boginja ili otuđeno biće, premda niko nikada tu boginju nije video.

Ilustracija: Bora*S

 U stvarnosti postoji samo čin voljenja. Voljenje je produktivna delatnost.

 Ona implicira brigu, poznavanje, reagovanje, afirmisanje, uživanje prema osobi,slici, ideji. Ona znači oživljavanje, povećanje njegove / njene životnosti. To je proces samoobnavljanja i samouvećavanja.

U modusu imanja doživljaj ljubavi znači ograničavanje, zatvaranje ili upravljanje predmetom »ljubavi«. Ona je bremenita opasnošću od ugušivanja, ona je umrtvljujuće, zagušljiva, ubojita, neživotodavna.

Ono što ljudi nazivaju ljubavlju obično je zloupotreba reči da bi se sakrila stvarnost njihova nevoljenja.

Još uvek ostaje sasvim otvoreno pitanje koliko roditelji vole svoju decu. Lloid de Mause je izneo da je u protekla dva milenijuma u ​​istoriji Zapada bilo toliko izvještaja o okrutnosti nanesenoj deci – u rasponu od fizičkog do psihičkog mučenja, nebrige, čiste posesivnosti i sadizma – i to toliko potresnih, da čovek mora poverovati kako su roditelji koji vole svoju decu izuzetak, a ne pravilo.

Isto se može reći i za brak. Bez obzira na to da li je brak zasnovan na ljubavi ili, kao tradicionalni brakovi prošlosti, na društvenoj konvenciji i običajima, izgleda da su izuzetak supružnici koji se istinski vole.

Društvena konvencija, običaj, uzajamni ekonomski interes, zajednički interes za decu, uzajamna zavisnost te uzajamna mržnja ili strah svesno se doživljavaju kao ljubav – sve do časa kada jedan ili oba partnera ne shvate da se ne vole i da se nikada nisu voleli.

Danas se u tom pogledu može zapaziti izvestan napredak: Ljudi su postali realniji i trezveniji i mnogi znaju da seksualna privlačnost ne znači ljubav ili da uzajamno prijateljski odnos, makar i suzdržljiv, predstavlja izražavanje voljenja. Taj novi stav doprineo većem poštenju, premda i češćoj zameni partnera.

Zamena partnera ne vodi nužno učestalijem voljenju, a novi partneri mogu se voleti jednako malo kao i stari. Promenu od »zaljubljenosti« do iluzije o »imanju« ljubavi često je moguće konkretno pratiti kod parova koji se nisu »zaljubili«. Za vreme udvaranja nijedna osoba nije još sigurna u drugu, ali svaka nastoji pobediti. Obe osobe su žive, privlačne, zanimljive, čak i lepe – utoliko što životnost uvek polepšava lice. Ni jedna osoba još nema drugu i zbog toga je energija svake od njih upravljena na bivanje tj. na davanje drugom i stimulisanje drugog.

 Činom venčanja situacija se često bitno menja. Bračni ugovor daje svakom partneru pravo na isključivi posed tela, osećaja i briga drugog partnera. Niko više ne mora pobediti, jer ljubav je postala nešto što se ima, vlasništvo. Oba partnera se prestaju truditi da budu privlačni i da pobuđuju ljubav pa stoga postaju dosadni i zbog toga njihove lepote nestaje. Postaju razočarani i zbunjeni.

 Zar to više nisu iste osobe? Nisu li na početku počinili neku grešku? Svako obično uzrok promene traži u drugom i oseća se prevarenim. Pri tome ni jedan od partnera ne vidi da oni više nisu osobe kakve su bile u svojoj zaljubljenosti, kako ih je greška da je moguće imati ljubav dovela do toga da prestanu voleti.

 I sada, umesto da se uzajamno vole, orijentišu se na to da zajednički poseduju ono što imaju: novac, društveni položaj, dom, decu. Na taj način se, u nekim slučajevima, brak podstaknut ljubavlju počinje pretvarati u prijateljsko vlasništvo, u korporaciju u kojoj se dva egoizma stapaju u jedan: egoizam »porodice«. Kada par ne može preboleti žudnju za obnovom pređašnjeg osećaja ljubavi, jedan od članova para počinje da neguje iluziju da će novi partner (ili partneri) zadovoljiti tu težnju. Počinju osećati da je ljubav jedino što žele. No ljubav za njih nije izraz njihovog bivanja već boginja kojoj se žele podrediti.

Stoga oni nužno doživljavaju neuspeh jer »ljubav je dete slobode« (kao što kaže jedna stara francuska pesma) a poklonik božice ljubavi na kraju postaje tako pasivan da biva dosadan te gubi poslednje ostatke svoje nekadašnje privlačnosti. Ovaj opis nikako ne želi reći da brak ne može biti najbolje rešenje za dvoje ljudi koji se međusobno vole. Poteškoća ne leži u braku već u posesivnoj, egzistencijalnoj strukturi oba partnera i, u krajnjem sledu uzroka, društva u kojem žive.

Zagovornici modernog oblika zajedničkog života, kao što je grupni život, menjanje partnera, grupni seks itd. pokušavaju, koliko ja razumem stvari, samo izbeći problem koje imaju u ljubavi, lečeći dosadu uvek novim podsticajima i željom da imaju više »ljubavnika« umesto da budu sposobni voleti samo jednog. 

( Erih From: Imati ili biti )