ISCELITELJ, ZAŠTITNIK POLJA, VINOGRADA, USEVA…

Ko je bio Sveti Trifun?

Pravoslavni vernici u Srbiji, ali i još nekih ne samo pravoslavnih zemalja, svakog 14. februara odaju počast Svetom Trifunu.

Sveti Trifun je živeo u trećem veku posle Hrista, a rođen je u selu Kampsadi u Frigiji, današnjoj Turskoj.

Roditelji su mu bili veoma siromašni, pa je još kao mali morao da doprinosi i radi tako što je čuvao guske bogatih žitelja sela.

Kako navode pojedine stare legende, od malih nogu je imao isceliteljske moći, što je i koristio kako bi pomagao ljudima i životinjama. Veruje se da je mogao i da iz kuće rastera sve zle duhove.

Za njega se pročulo kada je uspeo da izleči ćerku rimskog imperatora Gordijana. Naime, devojka Gordijana, koja je ponela ime po ocu, bila je duševno poremećena i njen otac nije više znao na koji način bi mogao da joj pomogne. 

 Tada je u Rim doveo Trifuna koji je uspeo da izleči devojku, a car ga je za to bogato nagradio. Trifun je, dok se vraćao kući, sve dragocenosti koje je dobio razdelio siromašnima. Kada se vratio u selo nastavio je da čuva guske i da živi povučenim životom.

Naredni rimski car Dakije bio je veliki protivnik hrišćanstva. Naredio je da Trifuna bace u tamnicu gde su ga čuvari mučili, a naposletku i ubili odrubivši mu glavu.

 Veruje se da Sv. Trifun štiti sela i naselja od grada i poplava, odnosno da je čuvar vinograda i drugih useva od raznih štetočina. 

Posebno u vinogradarskim krajevima Vojvodine, Šumadije i Pomoravlja to je najveći vinarsko-vinogradarski praznik, jer je Sveti Trifun zaštitinik i slava vinogradara i gostioničara.

Prema verovanju, „valja se” da se na ovaj dan poveže barem jedan čokot vinove loze i zalije venom… Da godina bude rodna, a od jeseni vino slatko. Zbog toga u mnogim vinogradarskim krajevima ljudi slave Svetog Trifuna, ponegde i zajedno, pa se na gradski ili seoski trg donosi loza koja se zaliva vinom i priređuje se zajednička gozba. Domaćin ili podrumar se svake godine menja, a trpeza bi trebalo da bude što mrsnija i što raznovrsnija. Zbog toga ne čudi što je Sveti Trifun među našim starima bio veoma omiljen.

Danas je njegovo poštovanje rašireno širom sveta, a ovaj dan se najviše obeležava u južnoj Italiji, Boki kotorskoj i Dubrovniku. Slave ga i pravoslavna i katolička crkva (ali 10. novembra).

Najpoznatija proslava Svetog Trifuna je svakako u Kotoru čiji je on i zaštitnik. Veruje se da se njegove mošti u kotorskoj crkvi čuvaju na tom mestu još od 809. godine.

Istog dana, kao tekovina zapadne kulture, širom sveta se obeležava i Dan zaljubljenih, odnosno Dan Svetog Valentina.
 M.Ljuna 

Izvor: superodmor– 13. 02. 2017.

_______________________________________________________________________________

VEŠTINA JE NAĆI LEPOTU…

Paja Jovanović – slikar srpske istorije

Umetnik neprocenjivo velikog talenta, školovan na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti, angažovan u vodećim evropskim galerijama i nagrađivan na brojnim svetskim izložbama, nikada nije upao u umetnička lutanja kada je u pitanju inspiracija. Sve njegovo nadahnuće na platno se preslikalo iz balkanske istorije, slave srpskih velikaša i načina života naroda sa Balkana.

Rođen u Vršcu, u tadašnjem Austrougarskom carstvu, Pavel Pavle Jovanović (16. jun.1859 – 30. novembar 1957.) odrastao je u skladnoj građanskoj porodici fotografa Stevana Jovanovića. Rano je ostao bez majke Ernestine, ali je mnogo ljubavi i pažnje dobijao od svoje maćehe Marije, kojom se Stevan ubrzo nakon smrti supruge oženio. Rastao je sa još petoro braće i jednom sestrom, uz talentovanog oca koji je pored dara za fotografiju imao i zapažen slikarski talenat.

Svoje prve crteže Paja je napravio u vršačkoj Sabornoj crkvi, gde je svakodnevno provodio sate kopirajući crkvene slike. Priča o njegovom talentu je otišla put Beča slučajno, kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu. Kako je trebalo napraviti crteže motiva iz crkve, po kojima bi se u Beču izradili identični reljefi na zvonima, lokalni sveštenik je procenio da to najbolje može da uradi četrnaestogodišnji dečak koji ih je satima savršeno preslikavao za svoju dušu.

Njegovi crteži su na bečke majstore ostavili tako snažan utisak da su poželeli da saznaju više o autoru. Iznenađeni što je u pitanju dečak, sugerišu njegovoj porodici da ga školuju za slikara na bečkoj Akademiji i ističu da je u pitanju vanserijski talenat. Dugo je Stevan Jovanović slutio da je slikarstvo sudbina njegovog sina, ali je pokušavao da ga odgovori od tog suviše apstraktnog i nesigurnog zanimanja.

Paja Jovanović u svom ateljeu

Kada je stigao poziv iz Beča, shvatio je da se dečaku pruža životna šansa i odlučio je da ga podrži. Nakon završene gimnazije, u aprilu 1877. godine, Stevan odvodi Paju u Beč, gde on danonoćno uči i radi u pripremnom ateljeu Opšteg slikarskog kursa bečke Akademije kod profesora Maholca. Već u oktobru postaje redovan student Akademije u klasi slikara i pedagoga Kristijana Gripenkerla.

Nakon osnovnih studija, nastavlja usavršavanje iz istorijskog slikarstva kod svog profesora, ali i u majstroskoj klasi Leopolda Karla Milera. Živeo je veoma skromno ali je, po rečima njegovih savremenika, oduvek posedovao urođenu mešavinu gospodstva i asketizma. Na njemu se neimaština nikada nije primećivala ni u izgledu, ni u stavu. Ipak, samog sebe je u šali često nazivao “Paja moler“, kako u mladosti tako i u vreme svoje najvće slikarske slave.

Putovao je često, uglavnom tokom letnjih raspusta, i po Balkanu upijao slike, atmosferu i običaje naroda. Vraćao se sa blokovima punim skica predela, likova gorštaka, narodne nošnje, oružja i nakita.

Imao je samo 21 godinu kada je za sliku Ranjeni Crnogorac dobio prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu koja je uključivala velikodušnu stipendiju.

Njegovu najraniju slikarsku fazu obeležila su dela koja su danas dragulji srpskog realizma: Borba petlova, Kićenje neveste, Arnautska straža, Guslar, Hercegovačka švalja, Pričanje o Boju na Kosovu i dr.

Školovana tehnika, perfekcionizam i urođeni dar za zapažanje detalja omogućili su mu da na platno verno prenese ne samo događaje, već i mentalitet i osećanja ljudi. Iz svakog njegovog dela ispijava talenat podržan kvalitetnom pripremom, znanjem i trudom.

Nakon nagrade koja mu je otvorila vrata u svet profesionalnog slikarstva, Paja Jovanović sklapa desetogodišnji ugovor sa galerijom Frenč u Londonu. Potražnja za njegovim slikama je bila velika. Stekao je ugled i poštovanje u prestižnim evropskim galerijama. Oslobođen finansijskih briga, nastavio je da putuje kad god mu se ukazala prilika, i iz predela Kavkaza, Maroka, Španije i Egipta donosio mnogo utisaka i hrpe skica.

Ipak, inspiraciju za Čas mačevanja, delo nastalo u ovoj stvaralačkoj fazi, našao je u svom rodnom Vršcu. Britanski likovni kritičari tvrde da je ta slika njegovo najznačajnije delo i sama dovoljan dokaz da je Paja Jovanović bio najveći slikar svoga vremena.

Mladi slikar za koga su se otimale galerije Beča, Londona, Minhena, Rima i Pariza postao je ponos i dika srpskog naroda. Retke su bile kuće u kojoj zid nije krasila bar jedna reprodukacija njegovih slika. Poznate scene iz života, prikazane realno i sa puno duha, lako su našle put i do publike koja nije zalazila u muzeje i galerije. Paja Jovanović je za života postao nacionalni heroj u narodu koji je njegov svetski uspeh doživljavao kao potvrdu svoje vrednosti i posebnosti srpske kulturne tradicije.

Sa samo 29 godina (1888) postao je najmlađi član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) u njenoj istoriji.

U tom periodu nastaje delo Vršački triptih, slikarski omaž rodnom gradu na kojoj predstavlja tri glavne delatnosti Vrščana – vinogradarstvo, ratarstvo i trgovinu.

Ova slika je neplanirano izložena na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Za tu manifestaciju je bila predviđena druga slika, Seoba Srba, koju je naručio Crkveni sabor sa željom da prikaže dolazak srpskog naroda u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, a na poziv austrougarskog cara da brane granice njegovog carstva. Međutim, Karlovačkom saboru se nije dopala slika. Najviše zamerki je imao sam patrijarh Georgije Branković, spočitavajući Paji da Srbi nisu predstavljeni kao vojna sila koja dolazi da brani imperiju, već kao običan narod koji beži pred Turcima. “Briši one ovce i žene!“ – rekao mu je.

Paja Jovanović je započeo radna drugoj verziji, gde se jasno vidi pozivna plaketa cara u kojoj se srpskom narodu obećavaju brojne povlastice. Međutim, i sam je imao profesionalne nevolje sa ovom slikom. Prvi put suočen sa tako velikim formatom, mučio se da pravilno postavi odnos prvog plana i pozadine, i proporcionalno uklopi detalje.

Novu verziju slike Seoba Srba nije uspeo da završi do početka izložbe, ali je sa njom počela druga faza njegovog stvaralaštva, akademski realizam.

Već na sledećoj velikoj izložbi, Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, Paja Jovanović po narudžbi Vlade Srbije slika Proglašenje Dušanovog zakonika (poznata i kao Krunisanje cara Dušana).

Rad na slici su obeležila brojna studijska putovanja u stare srpske prestonice, gde je pravio skice i u autentičnom okruženju Prizrena, Skoplja, Gračanice i Žiče nalazio inspiraciju za ovo umetničko delo. Radio je temeljno i sa punom predanošću na nekoliko verzija ove slike.

Do danas ih je sačuvano čak sedam!. Slika je nagrađena zlatnom medaljom, a Paja Jovanović ovenčan titulom Officer d’academie, najvećim francuskim umetničkim priznanjem u to vreme.

Pored slike Proglašenje Dušanovog zakonika, u ovom periodu su nastale još neke od izuzetno cenjenih slika Paje Jovanovića: Sveti Sava izmiruje braću, Takovski ustanak i Ženidba cara Dušana.

Iako najpoznatiji po slikama sa istorijskom tematikom, velika ljubav Paje Jovanovića su bili portreti kojima je posvetio veći deo svog života i više od pola veka stvaralaštva. Pored brojnih ikonostasa sa likovima svetaca u crkvama širom sveta, na svojim platnima je oživeo likove svetskih, ali i naših velikana poput Milutina Milankovića, porodice Karađorđević, Mihajla Pupina i dr. Jedan od svojih najdražih likova ovekovečio je kao Portret princeze Milice, kćerke crnogorskog kralja Nikole.

Brojni portreti dama, poput gospođe Štraus, baronese Erlanger, gospođe Kaufman, Sofije Dunđerski, igračice Bergel i sl. svedoče o njegovoj fascinaciji ženskom lepotom, i blagom oku koje je u svakom liku uspevalo da ju nađe. Na primedbe likovnih kritičara da na portretima laska damama, prikazujući ih lepšim nego što zaista jesu, odgovorio je “veština je naći lepotu“.

Od svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina (Muni) Dauber, kćer nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje. Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika.

Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (13. mart 1892 – 29. avgust 1972.) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.

Izvor:rasen.rs

_________________________________________________________________________________

OPROŠTAJ OD KRALJICE EVERGRINA…

Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti, kaže Minja Subota i priseća se njenog raskošnog glasa i kako je publika često plakala na njenim nastupima.

commons.wikimedia.org/Nationaal Archief / I lepota i talenat: Lola Novaković u vreme najveće popularnosti

Srpska estrada ostala je bez još jedne legendarne pevačice. Zorana Lola Novaković preminula je u nedelju u 81. godini. Prva dama srpske i jugoslovenske muzike ostavila je iza sebe brojne evergrin hitove i ožalošćene kolege i obožavaoce.

– Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti. Bila je fenomen izuzetne muzikalnosti i sećam se, kada je pevala u Zagrebu, publika je plakala. Posle nje ništa više neće biti isto – rekao je Minja Subota, njen dugogodišnji prijatelj i saradnik.

– Izgubili smo veliko ime i predstavnika jugoslovenske zabavne muzike. Lola je bila bogom dana i imala je neverovatan glas. I najteže pesme ona je izvodila sa lakoćom. Ovo je veliki gubitak za našu scenu – rekao je Zafir Hadžimanov. I Maja Odžaklijevska ne krije da je vest o smrti koleginice izuzetno potresla.

– Lola nikada nije jurila popularnost, a imala je izuzetnu karijeru. Imate utisak da će neki umetnici večno živeti, da su besmrtni, a onda vas zatekne vest da su umrli – kaže Odžaklijevska.

Lola Novaković rođena je 25. aprila 1935. godine u Beogradu i uvek je isticala koliko je vezana za rodni grad. Karijeru je započela 1957. godine kada je primljena kao vokalni solista u Radio-Beograd. Njen raskošan talenat nije mogao da ostane neprimećen, pa je ubrzo snimila prvu ploču s pesmom „Alisa u zemlji čuda“ i kubanskim hitom „Babalu“ na španskom jeziku.

Publika ju je brzo zavolela zbog izuzetnog glasa i raskošne lepote, pa su kolege znale da kažu da Bog nije štedeo kada je njoj delio i lepotu i talenat.

Kao predstavnik tadašnje Jugoslavije 1962. godine takmičila se na Pesmi Evrovizije sa numerom „Ne pali svetla u sumrak“ i osvojila je četvrto mesto. Učestvovala je na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu, ali i išla na turneje po Bliskom istoku i Japanu što je i tada, i danas gotovo nezamislivo za pevačicu iz jedne male zemlje kao što je Srbija.

Iako je bila prvenstveno pop pevačica, zahvaljujući svom jedinstvenom glasu mogla je da peva sve – od starogradskih pesama koje je rado izvodila do romansi.

Pevala je na više svetskih jezika, pa ne čudi što su je proglasili kraljicom evergrina i balkanskom divom. Međutim, skromno vaspitana nikada nije dozvolila da je slava i popularnost ponesu, pa se sa estradne scene zvanično povlači 2000. godine. Posle toga nastupala je retko uglavnom na retrospektivnim koncertima, iako su mnogi njeni obožavaoci smatrali da ona itekako još ima šta da ponudi publici.

Živela je mirno i povučeno, jer joj se smučila žuta štampa koja je svojevremeno proglašavala agentom CIA, objavljivali su kako je, navodno, završila u ruskom zatvoru i slične gluposti zbog čega se i povukla i umetničkog sveta.

Izvor:vesti-online.com

____________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

KAKO JE ŽIVELA ŽENA…

Žena je bila direk u kuću, i ne orati se džabe da kad deca ostanu bez baštu da su pola siročetija, a ka ostanu bez maću, sasvema su siročetija.

Dizala se sabale, ka ispoju prviti petlovi, dok još neje s`vnulo, pa se slušala do gluvo doba. Jutram, ka se digne, prvo zavane oganj, pa sprema jedenje da ponesu mužjeti na rabotu, pa sprema na decata da doručkuju. Dok tova sprema, turila je jed`n kot`l na šporetat da se greje voda, da popari trice za svinjete.

Pa se počnu dizaju mužjeti, pa da im poljaje da se omiju, da im dade obleklo, da im natura u torbe ili jendž`ci jedenje za ruč`k. Pa ka se izdizaju decata, i njim da dade čisti i zakrpeni čorapci, da im dade da jedu, pa da đi isprati da puštaju goveda ili da idu u školu.

Pa ka đi rasprati, nosi da sipe na svinjete, da vrlji na kokošćete, pa ako se seti, uzne malko da jedne. Posle, ako nema leb, ide da odseje brašno, pa da podmladi kvas`c, da zamesi leb. Ako si imaju leb, uzne koj kvo je sturil od dreje da propere.

Dok tova raboti, misli kvo da sprema za obed ili večeru. Uzne pa olupi kompire i turi, ako je leto, uz ognjišteto, ako je prolet, jesen ili zima, turi u šerpu na šporetat da se vari.

Ako je prolet, ide u gradinu da rasadžuje ili da poljaje. Kad se vrne, ako se jeloto neje još svarilo, uzne kudelju i vreteno da povrtka ili da poprede, ili uzne iglete da poplete dok dojde vreme za zapršku. Ako je leto i ima rabota na njivu, ona uzne leb, turi ga u cedilo, jeloto nasipe u rukatku, pa i nju vrže sas trakoveti napred, a u ruće uzne igle i dok stigne na njivutu, ona plete. Ka stigne na njivutu, prostre na zemi boščutu, turi jedenjeto i obeduju.

Kad završe s obedat, ona sabere praznetinete, prevrže cediloto i zakači u drvo. Posle uzima srp, matiku ili grebulju, pa raboti dok ne počne da zaodi slnceto. Ka bude slnceto na zaod, naskube mleč, trosak i govnjar, i turi u cediloto da ponese za svinjete, i ka si pojde doma, putničći si pa raboti u ruće.

Kad stigne doma, zavača og`njat, ide na vodu, tura vodu u kot`l za svinjete, ali predi tova, dok još neje ulezla u ižu, vrlji na svinjete travicu da ne grdu, a na kokošćete vrlji žice da pokljucaju dok si nesu legle.

Ka donese vodu, počne da tumara, da sprema nešta za večeru. Otide do kokošarnikat da vidi da li ima nekoje jajčence; otide do gradinutu te otćine nekoje perce luk, da smuti nešta za večeru.

Ka počne da se smrečava, pali lambutu i počne da tumara po sobu. Ka se priberu drcata i mužat, ona na trpezutu natura jedenjeto i oka đi da prijdu da večeraju. Ka se navečeraju, ona razdiza jedenjeto, premete trošicete, premije sudoveti i seda s ostale žene, ako đi ima, da porabote u ruće.

Sa, il če krpi na decata i mužatoga pantalone, košuljeulje, dreje, ili če prede i plete nove. Za tova vreme, decata i mužat si polegaju, a ona, dok raboti u ruće, misli kvo če jutre da raboti, kvo če gotvi za jedenje, če mesi li leb, če pere li dronjci, i nekoj zaman si legne.

Žena koja je imala malečko, svete si je teja rabote rabotila i još je trntuvala i na bebeto. I ka je nosila jedenjeto na njivu, bebeto je bilo na grbinu, lebat i s lebat napred, i pa si je u ruće rabotila, dok stigne na njivutu. Ali neje bilo tova sva rabota što je žena rabotila. Ona je bila i žena, maća, snaa, svekrva i domaćica. Prela, činila, tkala, plela, šila i krpila.

Žela, kopala, plastila seno, brala i lupila moruzu, sadila gradinu, turala turšiju; sejala, brala, topila i trljala grsnice. Varila, mesila, bučkala i sirila.

Žena je za slave spremala, gosje dočekuvala i u crkvu išla. Bila je i kumica i starosvatica, na bebe je kravaj mesila i nosila. Na čerće je darove spremala. Ona je i pojala, igrala i rovala. Kuću je čistila, odrove nameštala. Čuvala je svekra i svekrvu i saranjuvala đi. Ona je žalila svekra, svekrvu, iznosile im na grobišta, i na glas za nji rovala. Karala se sas muža, svekrvu, komšiće i deca tepala.

Ali je umejala i da miluje muža i deca. Ona je pazila ovce i goveda, ranila svinje i kokošće. Umejala je i da se premeni, đitku na uvo da zakači, muža pod ruku da ulovi i na oro da idu. Crepnje gazila i rogože plela.
I pokre tolće rabote, bila je zdrava, obrazi njoj bili crveni, a lice nasmejano.

Kad je nekoja ostapa bez domađina, rabotila je pokre žensćete rabote i mušće. Pcuval đu je muž i svekar, svekrva đu je klela i ogovarala, a neje im ni ona ostanjuvala dužna.

Za nekog imalo rabota ili nemalo, za ženu je imalo rabota preko glavu. Tova je bila žena, ali ni ona neje ugodila na svi.

„Beše nekad“ – Borisav Nikolić

Izvor: srbin.info /pirkebloger

_________________________________________________________________________________________

IZMEĐU LEGENDE I ČUDA…

Romantična legenda pripoveda da je znameniti megdandžija Bogdan Jakšić, sin vojvode Jakše, imao tri sestre – Ružicu, Maricu i Cvetu. Ove pobožne plemkinje su navodno na Beogradskoj tvrđavi, početkom 15. veka, podigle tri crkve, nadomak neosvojive Jakšića kule, koja je i danas jedna od najzanimljivijih, rekonstruisanih srednjovekovnih građevina na Kalemegdanu.

Kapela Svete Petke, 20. vek, foto Tamara Ognjevic (2013)

Crkve su ponele imena sestara, ali je među njima pretrajala samo ona ispod Zindan kapije, nadomak Dizdareve kule – Ružica. Iako istorijski dokumenti ne čuvaju sećanje na Jakšićeve kćeri, niti se iz njih može saznati da li je na Kalemegdanu pre 19. veka postojala crkva Ružica, sasvim je sigurno da je ova romantična, u bršljan obrasla bogomolja, bez preterivanja jedinstvena među crkvenim građevinama širom sveta.

Konstantin Filozof beleži da je u vreme despota Stefana Lazarevića u beogradskom Donjem gradu postojala mitropolijska crkva Uspenja Presvete Bogorodice. Ovu crkvu sagradio je krajem 13. veka kralj Dragutin Nemanjić.

Pozniji izvori obaveštavaju da su u njoj čuvane takve relikvije kao što su mošti svete carice Teofano i Čudotvorna ikona Bogorodice Beogradske. I mitropolijska crkva, kao i drugi hrišćanski hramovi, pretvorena je u džamiju nakon pada Beograda 1521. godine. Nijedan istorijski izvor ne pominje srednjovekovnu crkvu Ružicu na kalemegdanskom podgrađu. O njoj pripoveda jedino anonimni narodni pevač u epskim pesmama Ženidba Todora Jakšića i Deoba Jakšića.

Na prostoru na kome sa danas nalazi hram Rođenja Presvete Bogorodice na Kalemegdanu nekada je bila zgrada barutnog magacina, jedna od tri koje su, prema projektima Nikole Doksata de Moreza, podigli početkom 18. veka Austrijanci. Ovaj objekat pretvoren je već u proleće 1867, vrlo brzo pošto je knez Mihailo preuzeo ključeve Beogradske tvrđave od Turaka, u prvo zdanje crkve Ružice. Bio je to svojevrsni akt povratka hrišćanstva na do juče islamizovau Beogradsku tvrđavu, ali i čin političke emancipacije srpskog naroda, utemeljen na romantičarskoj ideji obnove starih, srednjovekovnih kultnih središta i tradicije.

Crkva Ružica iz druge polovine 19. veka teško je stradala tokom Prvog svetskog rata, kada su neprijateljski ratni brodovi nemilosrdno bombardovali srpske položaje na Dorćolu i Donjem gradu. Obnovljena je prema projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova 1925. godine. Tada su pred njenim vratima postavljene dve bronzane skulpture koje nedvosmisleno ukazuju da je reč o vojničkom hramu – srpski pešadinac iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova i vitez iz epohe cara Dušana.

Crkva je sve do završetka Drugog svetskog rata bila jedinstvena vojnička bogomolja. Iako je danas dostupna svim vernicima ili radoznalim prolaznicima na Beogradskoj tvrđavi, na nekadašnju namenu hrama na autentičan način podseća crkveni mobilijar napravljen od takozvanog vojnog, ratnog materijala. Tako je Vojnotehnički zavod iz Kragujevca napravio dva polijeleja (crkveni lusteri u obliku kolskog točka) od artiljerisjkih čaura, oficirskih sablji, puščanih i revolverskih metaka. Tri velika čiraka za sveće i dve ikone u tehnici reljefa izliveni su takođe od ratnog materijala u kragujevačkom Zavodu, i danas čine jedinstveni mobilijar Bogorodičine crkve na Kalemegdanu.

Zahvaljujući upravo svom vojničkom ukrasu Ružica je proglašena jednom od deset najneobičnijih crkava na svetu.

A među njene jedinstvene umetničke odlike svakako spada i živopis ruskog akademskog slikara Andreja Bicenka, nastao između dva svetska rata. Bicenko spaja pravoslavni ikonografski šematizam sa estetikom ruskog narodnog stvaralaštva i akademskim realizmom, pa se u Ružici prožimaju kako elementi ruske i srpske umetničke tradicije tako i brojne ličnosti iz srpske i ruske crkvene i državne istorije.

Ova tendencija kulminira u sceni Hristove propovedi na gori gde se kao akteri priče pojavljuju – vojni sveštenik Petar Trbojević, kralj Aleksandar I Karađorđević, Kralj Petar I i ruski car Nikolaj II Romanov. Ikonostas u Ružici je delo slikara Rafaila Momčilovića i duboresca Koste Todorovića.

 

Crkva Ružica, 19. vek, foto: Tamara Ognjević (2014)

Mala kapela Svete Petke u istočnom podgrađu, udaljena nekoliko koraka od Ružice, zamišljena je kao deo istog sakralnog prostora već u vreme prve gradnje crkve.

Smatra se da je prvobitna kapela Svete Petke podignuta je u beogradskom Donjem gradu početkom 15. veka, kada su kneginja Milica i despot Stefan mošti Prepodobne Paraskeve, u narodu znane kao Petkovica, Petka ili Petkana, doneli u Beograd.

Mošti svetiteljke, koja je bila veliko duhovno ohrabrenje hrišćanskim posadama koje su branile Beograd od Turaka, prenesene su u Carigrad 1521, po naređenju Sulejmana Veličanstvenog. Moldavski vojvoda Vasilije Lupul otkupljuje mošti Svete Petke 1641. od sultana i prenosi ih u rumunski, crnomorski grad Jaši, gde se one i danas nalaze. Na Beogradskoj tvrđavi, u crkvi Ružici čuva se čestica Petkinih moštiju, rumunsko uzdarje Beogradu u znak sećanja na vreme u kome je sveta zaštitnica boravila među Srbima.

Nova kapela Svete Petke na Kalemegdanu sagrađena je u periodu 1935-1937. Godine po projektu arhitekte Momira Korunovića, na svojevrsnom izvoru isceljujuće vode, koji pominje francuski putopisac Kilke 1658. u opisu Beogradske tvrđave. Ovaj izvor je presahnuo samo jednom, u periodu između 1915-1918, odnosno u godinama kada je Beograd bio pod nemačkom okupacijom u Prvom svetskom ratu. Kapela je dvaput živopisana.

Prvi put u klasičnoj fresko tehnici, kao delo akademskog slikara Vladimira Predajevića. Vek ovih fresaka nije bio dug zbog velike vlage koja jednim delom dolazi od izvora, a drugim od neposredne blizine reka čije je ušće nadomak ove građevine, pa je prvobitni živopis zamenjen mozaicima koje je izradio Đuro Radulović u periodu između 1975-1982.

Ovo je jedan od uspelijih mozaičkih ansambala nastalih u savremenoj srpskoj crkvenoj umetnosti. Minuciozna tehnika, živ kolorit kojim dominiraju zvonka plava boja i zlatni akcenti, prikazuje zanimljiv izbor tema iz profane i crkvene istorije, pored predstava iz takozvanog obaveznog ikonografskog programa unutar jednog pravoslavnog hrama. Tako se na zidovima kapele mogu videti i knez Lazar, kneginja Milica, despot Stefan, Sveti Sava i Sveti Simeon, ali i anđeo koji svojim dodirom pretvara vodu izvora Svete Petke u lekovitu, ciklus koji povezuje ovaj izvor i biblijsku banju Vitezda u Svetoj zemlji, i svetiteljku naslikanu u ambijentu Kalemegdana sa crkvom Ružicom u pozadini.

Kapela Svete Petke, naos, prva polovina 20. veka. Foto Dragan Bosnić za “Blago Srbije, kulturno-istorijska baština” (2012)

Kapela Svete Petke jedno je od najomiljenijih stecišta ljudi svih vera, jer se moćnom kultu svetiteljke pripisuju razna čudesna javljanja i isceljenja.

Ona je najveća pomoćnica ženama i deci, ali i svetac za koga se vezuje čitav niz paganskih običaja, pa i praznoverica. Otuda drveće oko kapele često bude «ukrašeno» crvenim koncima i tračicama, a u šupljine zida kapele ili okolnog stepeništa vernici stavljaju ceduljice sa molitvama.

Po dubokom uverenju našeg naroda Sveta Petka može i da kazni one koji se ogreše o Boga, a često je u naivnoj narodnoj mašti izjednačena kao posrednik u molitvi sa Bogorodicom. Njen dan je petak i to su oni časi kada se prostor oko Ružice i kapele Svete Petke ispune brojnim vernicima koji dođu da se napiju vode sa čudesnog izvora na Kalemegdanu.

Tamara Ognjević

Blago Srbije, kulturno-istorijska baština, 2012.

Izvor:artiscenter.com

______________________________________________________________________________________

 

OKUSI HRANU, OSETI ŽIVOT…

Srpska krsna slava i tradicionalna hrana na EKSPO izložbi 2015

Etnografski muzej u Beogradu – ustanova kulture od nacionalnog značaja će se u okviru Svetske izložbe EKSPO 2015, koja se održava u Milanu od 1. maja do kraja oktobra 2015, predstaviti izložbom „Kultura ishrane Srbije“ autorke Dušice Živković, muzejskog savetnika.

Izložba je u skladu s centralnom temom „Okusi hranu, oseti život“ i posvećena je fenomenu ishrane koji je, putem multimedijalne prezentacije, sagledan s različitih aspekata, polazeći od geografskih, istorijskih i kulturnih uticaja, preko načina pripremanja, čuvanja i konzumiranja hrane, do običaja i rituala u vezi sa ishranom.

Važan segment izložbe je predstavljanje običaja porodična slava koji je u novembru 2014. godine upisan na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva i deo je društvenih rituala i praksi u kojem je, pored religijskog, prisutan i kulturni obrazac gošćenja i gostoprimstva.
Izvor: srbijuvolimo.rs

_____________________________________________________________________________________

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Poreklo praznika

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

Đurđevdanski uranak

Jagnje na ražnju

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

---

---

TAMOiOVDE – FotoPlus

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

---

---

Priredio: Boras*S

IZBLEDELA SLAVA…

Turisti uništili čuveni izvor u Jeloustonu

Čuveni izvor vrele vode u Nacionalnom parku Jelouston promenio je boju i od tamno plave postala je nadrealno zelena i žuta, a uzrok je to što su turisti u proteklih 50 godina bacali kovanice.

Izvor nazvan „Jutarnja slava“ u Gornjem bazenu gejzira u Jeloustonu dramatično se promenio od pedesetih godina prošlog veka zbog nagomilanih kovanica, smeća i drugog otpada.

Izvor sada nazivaju „Izbledela slava“ zbog promene boje.

Skoro tri miliona turista godišnje poseti Jelouston i, uz želju, bacaju kovanice u izvor.

Nagomilano smeće i kovanice uzrokovali su zagušenja u izvoru što je uticalo i na protok vode.

To je dovelo do pada temperature vode i migraciju narandžaste termofilne bakterije u centralni deo izvora.
Izvor: blic.rs

_______________________________________________________________________________

MOLITVA ZA INTELEKTUALCE…

Mirko Kovač: Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice

Žao mi je svih oni intelektualaca koji gledaju na jedno oko,
koji primaju počasti a prave se da im nije do njih.

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi koji strahuju nad svojom egzistencijom, koji su postali robovi sopstvene sudbine.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijeloga života pribavljaju sebi alibi.

Žao mi je svih onih koji se slijepo drže jednog mjesta, jer nijesu za neko drugo.

Žao mi je intelektualaca koji vjeruju da su miljenici vlasti.

Žao mi je svih poltrona, svih onih koji primaju mito laskavaca.

Molim se za one nesrećne dostavljače da se što prije vrate svome Ja.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji tuđe mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je ljudi pohlepnih na vlast, žao mi je svih karijerista, svih materijalista.
Žao mi je svih onih koji vjeruju da znače nešto u očima onih koji ne znače ništa.

Žao mi je koji nemaju snage reći: Ne, kada se ne može kazati: Da!

Žao mi je onih nesretnika koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.

Žao mi je svih onih koji ništa ne znaju o istini, i onih koji nikad neće otvoriti oči, nikada izaći iz svog lunarnog vrta.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava – vječnost.
Žao mi je onih skorojevića koji sebi pribavljaju maske snobova.

Žao mi je svih onih koji idu na premijere, koji za trpezom žude za prvim mjestima.

Žao mi je svih onih koji zavide drugima, koji su tašti i koji se ne mogu izliječiti od oholosti.
Žao mi je i onih ljudi koji misle da je njihova šutnja principijelnost.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijelog svog života ne mogu rizikovati,
svih onih slabića koji drhte nad sobom, koji njeguju svoj strah,
svih onih intelektualaca koji se lako odriču svog mišljenja.

Žao mi je svih onih koji žele uspjeti na tuđu štetu.

Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice.

Žao mi je svih onih koji mrze ljude sposobnije od sebe.

Molim te, Gospodine, za sve nesretnike koji su sami uzrokom svoje nesreće.

Izvor: filozofskimagazin.wordpress.com

---

 

SRPSKA SLAVA NA LISTI UNESKA…

POSTAJE DEO KULTURNOG NASLEĐA ČOVEČANSTVA!

Praznik porodice posvećen svetitelju zaštitniku domaćinstva, oblikovan u srednjem veku, postaje do kraja nedelje deo nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva

DO kraja predstojeće sedmice, saznaju „Novosti“, srpska krsna slava, zvanično će biti na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Tako će slava, najprepoznatljiviji običaj većine naših pravoslavnih porodica, ostati upamćena i kao „prvi upis“ Srbije na listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Ali, iako nema sumnje koliki je značaj slave za Srbe u Srbiji i kod većine Srba u regionu i svetu, našu javnost ovih dana najviše interesuje kako su je predlagači opisali i predstavili Uneskovoj komisiji.

Magistar Marko Stojanović, član nominacionog tima Slave za Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kaže da je slava predstavljena, pre svega kao obred osveštanja hrane i pića, koji pravoslavni hrišćani u Srbiji praktikuju u okviru godišnjeg ciklusa običaja. Kao praznik porodice, posvećen svetitelju, zaštitniku domaćinstva.

Naglašeno je, kaže, i da je reč o narodnom običaju proslavljanja sveca zaštitnika pod nazivom slava, krsno ime, krsna slava i, ranije, pamjat svetom, koji je oblikovan u srpskoj srednjovekovnoj državi, kao i da njegovu današnju običajno-religijsku formu, osim većinskog srpskog stanovništva, praktikuju i pripadnici nekih manjinskih zajednica.

– Objasnili smo i da obred slave i rituali sadrže beskrvne i krvne žrtve, uz molitve i zdravice. A, centralni, hristijanizovani ritual podrazumeva paljenje sveće, molitvu i unakrsno presecanje, prelivanje vinom i lomljenje hleba odnosno slavskog kolača na četiri dela, što simbolizuje telo, krv i bestelesnu prirodu Hrista.

Gozba, koja sledi nastavak je i sjedinjenje sa centralnim ritualom. Ona i za domaćina i za goste započinje uzimanjem zalogaja slavskog kolača i slavskog žita, potom otpijanjem gutljaja vina uz zdravicu, koja se izgovara za plodnost i blagostanje svih prisutnih, slavljenika i gostiju – kaže mr Stojanović.

NACIONALNA LISTA SA 27 “STAVKI“

Pre Uneskove, nematerijalno kulturno nasleđe mora da se nađe na nacionalnoj listi.

Srbija je, 2012. godine, usvojila registar koji trenutno sadrži 27 „stavki“ srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Osim slave, tu su molitva – đurđevdanski obred, belmuž, izlivanje i paljenje ratarskih sveća, izrada pirotskog kačkavalja, pirotsko ćilimarstvo, filigranski zanat, klesarski zanat, pazarske mantije, kosovski vez, pevanje uz gusle, groktalica, pevanje iz vika, erski humor, kolo (kolo u tri, kolo u šest), rumenka, sviranje na gajdama, frulaška praksa, sviranje na kavalu, naivno slikarstvo Slovaka, Lazarice u Sirinićkoj župi, izrada drvenih čutura u selu Pilica, Vukov sabor, ojkača, vranjska gradska pesma i čuvanje Hristovog groba.

On pojašnjava da je u „objašnjenju“ slave, predočeno i da je na gozbi neizostavna pečenica od mesa, kao krvna žrtva koja potiče iz antičkih vremena, i koja za slave koje se obeležavaju za vreme hrišćanskog posta ili na posne dane podrazumeva isključivo uzimanje ribe.

– Naglasili smo, takođe, da se i takozvano prenošenje slave obavlja uz kolač, kada sinovi, koji prema običaju isključivo nasleđuju slavu, na njen dan od oca ritualno preuzimaju komad kolača za vlastito domaćinstvo.

Rekli smo i da gozbu, slavski kolač i žito, pripremaju isključivo žene, i tako postaju ravnopravni nosioci slavskog obreda. Deca, pak, pomažu, rade manje poslove, posmatraju i uče da u budućnosti preuzmu značajnije uloge – priča naš sagovornik.

Posebno je ukazano da ritualna priprema i ukrašavanje slavskog kolača, utiskivanje Hristovih simbola IS-HS-NI-KA, uz kvalitet i obilje jela na gozbi, naglašavaju kulturnu, obrednu i društveno ritualizovanu ulogu žene i njen prestiž. Jer, pripremanjem žrtve u hrani, ona obezbeđuje plodnost i blagostanje domaćinstvu, ali ujedno prenosi ritualna znanja i veštine sa kolena na koleno.

– Objašnjavajući značaj slavske gozbe, pojasnili smo i da se tako širi društveni krug u kome se slava prepoznaje kao simbol zajedništva i identiteta. Pozivanjem i učešćem rodbine, prijatelja i suseda u gozbenom ritualu, usklađuju se društveni status, različita etnička i religijska pripadnost učesnika i naglašava važnost svakog gosta – naglašava Stojanović i kaže da je komisiji koja je odlučivala o tome da li će se slava naći na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva naš centar priložio obimnu dokumentaciju i priloge koji najbolje svedoče o istinskoj važnosti slave za identitet srpskog naroda tokom minulih vekova, danas i u budućnosti.

ZASLUŽNI I MEDIJI

– ZAKONSKI okvir, koji domaćinima za dan slave omogućava da ne rade, uz podršku medija koji povodom slava emituju ili pišu prigodne priloge, odražava opštedruštveni, pozitivan stav javnog mnjenja, što pospešuje očuvanje i održivi razvoj slave kao nematerijalnog nasleđa u Srbiji.

Osim toga, u Etnografskom muzeju u Beogradu i Muzeju hleba u Pećincima sprovode se dečji obrazovni programi koji promovišu i podižu svest o značaju proslavljanja porodičnog svetitelja – naglašava mr Marko Stojanović.
J. Matijević 

Izvor:novosti.rs| 23. novembar 2014.

___________________________________________________________________________

OSVAJA NA PRVI GUTLJAJ, BERMET KARLOVAČKI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

BERMET VINO POMIRENJA Pitanje ”čiji ćete bermet” pravi je pakao za ljubitelje ovog slatkog vina. Kako izabrati između Dulke, Živanovića, Benišeka ili Merca? Legenda kaže da su bogovi izmislili pivo da im narod ne bi popio vino. Na samo desetak kilometara od Novog Sada, na obroncima Fruške Gore, na desnoj obali Dunava, nalazi se živopisno malo mesto čija istorijska uloga uveliko prevazilazi njegovu današnju ve ličinu. Pogađate, u pitanju su Sremski Karlovci. Ipak, jedan od rimskih imperatora s kraja trećeg veka nove ere – Marko Aurelije Prob, na ove prostore je, iz južne Italije, doneo prvu sadnicu vinove loze. Upravo ovaj događaj odredio je današnje Sremske Karlovce, kao srpsku prestonicu vina, posebno tokom XVII, XVIII i XIX veka. Dolaskom Turaka, vinogradarstvo u Sremu biva skoro potpuno uništeno. Ipak, postepeno se obnavlja i pun procvat doživljava u vreme Austro-Ugarske vladavine. Iz tih vremena datiraju zapisi po kojima je vladika srpski bio rado viđen gost na bečkom dvoru, upravo zato jer je uvek donosio čuveni karlovački Bermet. Književnik i član Bečke akademije nauka, Zaharije Orfelin je dobar deo života proveo upravo u Karlovcima. Negde 1783. godine u Beču, objavio je „Iskusni podrumar“, najznačajnije i do danas neprevaziđeno delo o vinima, tehnologiji proizvodnje, receptima i dr.  Pišući o receptima za proizvodnju vina, naveo je činjenicu da se receptura za izradu bermeta, razlikovala od kuće do kuće. Odnosno, da je svaka porodica imala neku svoju „malu tajnu“ po čemu se njihov Bermet razlikovao od drugih. Ipak, poznato je da se Bermet spravlja od preko dvadeset vrsta lekovitih trava. Najčešće se pominju 27 vrsta biljaka, od kojih koren nekih od njih daje gorčinu, od drugih opet cvet daje miris, a od trećih plod osvežavajući i slatkast ukus. Autentični Bermet, trgovci su još pre 150 godina izvozili u SAD. Prema nekim podacima, Bermet se nalazio i na vinskoj karti Titanika, o čemu svedoče očuvane boce pronađene na njegovim olupinama prilikom istraživanja za potrebe snimanja istoimenog fi lma. Takođe, fruškogorska vina su još u XV veku izvožena u Češku i Poljsku. Srećom, i danas se pravi i naravno pije, odličan bermet. Ukusi su van svake rasprave, ali mnogi pre ostalih preferiraju Dulkin bermet. Oni koji misle drugačije tvrde da je za malo ispred ostalih bermet Marija Benišeka, čoveka koji je 90-ih obnovio proizvodnju ovog slatkog vina, a nisu retki ni oni koji tvrde da su za njih broj jedan bermeti Živanovića ili Merca. U svakom sljučaju ukoliko vam u gorko – kiseloj ili bar neodređenoj svakodnevici života zafali malo slasti, čaša Bermeta i dobro društvo sigurno će situaciju učiniti mnogo boljom.

Mirjana Maksimović  / vm.rs

____________________________________________________________________________________________

KAKO JE KARLOVAČKI BERMET OSVOJIO EVROPU I PREPLIVAO OKEAN 

Svetsku slavu vino iz Sremskih Karlovaca steklo je tokom 18. veka kada je postalo nezamenljivo na dvorskim trpezama – Porudžbine sa telefona broj 12 u Njujorku

Sremski Karlovci: grad čuven i po fruškogorskim vinima
Foto M. Mijušković

 Mirišljavo je, pitko i osvaja na prvi gutljaj. Srpske vladike otvarale su uz njegovu pomoć najudaljenija vrata evropskih dvorova, nalazilo se u vinskim kartama bečkih hotela u vreme Marije Terezije, a priča kaže da je služeno i na „Titaniku“.

 Reč je o bermetu, najčuvenijem vinu iz Sremskih Karlovaca, čija se tajna spravljanja prenosi s kolena na koleno.

 Prvu sadnicu vinove loze na pitome padine Fruške gore doneo je krajem trećeg veka nove ere iz južne Italije rimski imperator Marko Aurelije Prob, opredelivši tako Sremske Karlovce kao buduću srpsku prestonicu vina. Na plodnim poljima, dodatno okupanim suncem iz velikog vodenog ogledala Dunava, loza je vrlo dobro uspevala, pa se glas o kvalitetnom piću brzo proširio. Slavu je stekao tokom 18. veka, kada je postao nezamenljiv na otmenim trpezama.

 – U arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima nalazi se preko 30 dokumenata o proizvodnji bermeta u 18. veku. U godišnjim izveštajima Pavla Nenadovića, karlovačkog mitropolita od 1749. do 1768. godine, sve je vrlo pedantno popisano. Sačuvano je i nekoliko vinskih karata bečkih hotela, a zabeležen je i pokušaj karlovačkih vinogradara, kao neke asocijacije o kojoj se i danas razmišlja, da tamo otvore restoran – kaže istoričar Žarko Dimić.

Istaknuti srpski pesnik, istoričar, prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika Zaharije (Stefanović) Orfelin dobar deo života proveo je u Sremskim Karlovcima, a objavio je 1783. godine u Beču knjigu „Iskusni podrumar“. Pišući o recepturi bermeta, kome specifičan miris i ukus daju lekovite trave, Orfelin je naveo da se najčešće upotrebljavalo 27 vrsta biljaka, ali i da je svaka porodica imala svoju „malu tajnu“.

Slavu fruškogorskih vina po evropskim prestonicama širili su i sami vinari iz Sremskih Karlovaca, „patentirajući“ svojevrstan marketing, otkriva nam dalje Dimić.

– Studentima sa naših prostora vinari bi platili da se lepo obuku i odu na ručak u najluksuznije bečke restorane. Tokom jela, oni bi zatražili vinsku kartu i pitali kelnere da li imaju karlovački bermet. Posle trećeg-četvrtog ručka i ponovljenih zahteva, gazda kafane bi zaključio da se radi o vrlo traženom vinu, koje obavezno mora da nabavi, i slao je porudžbinu u Sremske Karlovce – navodi Dimić. On ističe da se u bečkim kafanama sredinom 19. veka izuzetno kotirala i sremska ili karlovačka šljivovica.

Godine 1880. u sremskokarlovačkom ataru pod vinogradima su bila 2.983 jutra zemljišta, ali samo leto-dva kasnije zadesila ih je velika nesreća: filoksera je uništila sve zasade vinove loze. Zahvaljujući Marku Popoviću i nekolicini preduzimljivih građana, Karlovčani su zasadili nove vinograde na američkoj podlozi, i već početkom 20. veka karlovačko vino vratilo je stari sjaj.

U Sremskim Karlovcima svako će reći da se bermet nalazio u vinskoj ponudi tada najvećeg i najluksuznijeg broda na svetu „Titanika“, koji je potonuo 15. aprila 1912. godine. U olupini broda, otkrivenoj 1985. godine, navodno su pronađene i buteljke našeg desertnog pića.

Tokom tragične plovidbe, na „Titaniku“ je bilo i 19 osoba srpskog porekla, među njima, sa kartom treće klase, i Jovan Dimić iz Zrmanje, predak istoričara Žarka Dimića. U dokumentima kompanije „Vajt star lajn“ (vlasnik broda) ne pominje se bermet u meniju „Titanika“, ali ne treba isključiti mogućnost da se vino kao roba transportovalo brodom, ili da su buteljke nosili sami putnici.

– Poznati ovdašnji trgovac Petar Kostić izvozio je početkom dvadesetog veka fruškogorska vina u Englesku i Finsku, a pokušavao je da bermet plasira i na američko tržište. Kostić je bio dvorski liferant, a pored toga što je sam proizvodio vino u Sremskim Karlovcima, on ga je i otkupljivao od svojih sugrađana – objašnjava Dimić.

U Arhivu Vojvodine u Novom Sadu sačuvane su fakture Kostićevog podruma iz prve polovine dvadesetog veka na ime firme u Medison aveniji u Njujorku, čiji je broj telefona bio 12, kojoj je isporučivao bermet.

Ovo potvrđuje da je vešti trgovac ipak uspeo da „prepliva“ Atlantski okean.

Miroljub Mijušković politika.rs

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

INŽENJER KOJI JE VOLEO DUDOVE…

ATANASIJE NIKOLIĆ, ČOVEK OD 100 ZNANJA

Da napravi tehnički rečnik, organizuje pozorište, izlije top, napiše dramu, sagradi put, drži časove radnicima, sastavi policijski zakonik, kalemi voćke – sve je to zanimalo, nesuđenog pravnika i artiljerca

 Da je živeo bar tri, a ne samo jedan život, Atanasije Nikolić, jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti, čiji je naslednik Srpska akademija nauka i umetnosti, raskrilio je polje delovanja na crtanje, „zemljomerije”, inženjerstvo, matematiku, pozorišnu umetnost, poljoprivredu. Dobar crtač, u Novom Sadu 1824. godine otvara privatnu školu crtanja, bavi se kartografskim poslovima, a umeće koristi i u više umetničke svrhe kada izrađuje pečat Liceja u Kragujevcu.

Zaljubljenik u matematiku i tehniku, piše prve udžbenike iz ove oblasti, gradi velike melioracione kanale u Bačkoj, brane, nasipe, drumove. Piše drame, glumi u predstavama, sa Jovanom Sterijom Popovićem osniva prvo beogradsko stalno pozorište, čuveni Teatar na Đumruku. Piše o poljoprivredi, iz Austrije i Mađarske donosi razne sorte voća, osniva prvu poljoprivrednu školu u Topčideru, upošljava zatvorenike na poljoprivrednom dobru, otvara prvu fabriku sukna. Kao da mu nije dosta, izliva prvi top i osniva prvu fabriku municije u Beogradu i topolivnicu u Kragujevcu.

I moglo bi još da se nabraja, kako je napisao prvi policijski zakonik, uredio poštanski saobraćaj, prvi proslavio Svetog Savu kao školsku slavu…
„Još bi više umeo napisati, što bi nužno bilo da se kao građa upotrebi u novijoj našoj istoriji, ali mi nestaje snage i volje za pisanje”, zaključuje 28. avgusta 1875. godine završavajući autobiografiju.

Međutim, i ovo do sada napisano dovoljno je da nas uvede u šaroliki život Atanasija Nikolića.

Ćirilična matematika

Lomila su se koplja oko toga hoće li mladi Atanasije biti zanatlija, što je predlagao otac Nikola, trgovac, ili će poći „na nauke”, u čemu ga je podržavala majka Marija. Prevagnula je ova druga strana: upornošću majke završava gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a uz pomoć ujaka, trgovca Marka Despotovića, odlazi da studira filozofske nauke u Đuru. Zvanje pravnika koje se dobijalo po završenim studijama, nije ga privlačilo: Atanasije se živo seća kako je, zavolevši crtanje i topografiju, pred kraj gimnazijskog školovanja sa pažnjom učio od Marka Ignjatovića koji je pravio kartu sela Bukovac.
„Od ovoga vremena oseti ja čežnju za matematikom i za zemljomerijem. I činjaše mi se kad bi umeo zemlju meriti i karte sačinjavati, da bi bio najsrećniji čovek na svetu”.

Vođen savetom da se dobre tehničke nauke izučavaju u Artiljerijskoj školi u Beču, odlučuje da tamo nastavi školovanje i 1821. godine, dok je njegovim drugovima mrsko da izlaze na polja Simiringeka, Atanasiju su „mile zabave” da vežba sa topovima, gađa, gradi baterije, vezuje fašine.  Kako u vojnoj službi nisu napredovali najuporniji, već oni sa dobrim poreklom i vezama, napušta Beč i u Novom Sadu otvara privatnu školu crtanja, ali će i tu ponovo naići na zatvorena vrata. Nikolićeva škola dobiće dozvolu da postane javna, ali će njegovo postavljenje za javnog učitelja zaustaviti odluka jednog od senatora Novosadskog mađistrata koji se protivi da rimokatoličkoj deci crtanje predaje pravoslavac.
I ponovo Atanasije napušta dotadašnja nastojanja i otvara sebi vrata na drugom mestu. „Zloba me natera da postanem indžinirom”.

Topolivnica u Kragujevcu

U Pešti polaže ispite za inženjera 1829. godine, i bude naimenovan za besplatnog inženjera Bačke varmeđe. Počeo je da pravi melioracione kanale, brane, nasipe i već je uveren da će biti postavljen za redovnog inženjera sa mesečnom platom. Ista stvar ponavlja mu se kao i u Artiljerijskoj školi: imenovanje dobija kandidat sa jačim preporukama, a ne onaj koji se radom dokazao. Opet je vreme za novu službu.

Atanasije Nikolić prihvata poziv Petra Čarnojevića da bude upravnik njegovog imanja. Nedugo zatim, kao inženjeru u Munkaču na imanju grofa Šenborna, stiže mu pismo od Dimitrija Isajlovića, člana  Popečiteljstva prosvete, koji ga poziva u Srbiju da bude profesor matematike u nedavno osnovanom Liceju u Kragujevcu. Osim skromnog pokućstva, novi profesor, koji je postavljen i za rektora Liceja, donosi sa sobom u Kragujevac i prvi udžbenik iz algebre, koji je napisao pripremajući se za početak školske godine. Listajući ga u vreme kada piše autobiografiju Atanasije Nikolić priznaje da je preterao prevodeći latinske reči za potrebe srpskih đaka: čak su i simboli, matematičke formule napisani ćiriličnim slovima!

                                              Škola: sveto mesto

   Polaznici kragujevačkog Liceja dobili su vrednog i svestranog rektora, profesora koji će im uz časove algebre, geometrije, trigonometrije, crtanja, držati i dodatnu nastavu kako bi poboljšao njihovo slabo znanje matematike. Uz predanost, međutim, išla je i strogost. Mogli su odmah da je naslute svi oni koji su došli na svečani početak školske godine kada je rektor, znajući da disciplina nije bolja strana novosnovanom Liceju, umesto prigodnog pozdravnog govora, zagrmeo „Stoj! Stoj! Stoj! Jer mesto na kojem stojiš sveto je”.

Obaveze rektora i profesora nisu ga sprečavale da uveče obilazi đake da bi pazio čime se zanimaju kad nisu u školi, a po nezadovoljstvu kafedžija zadovoljno konstatuje da je njegova zabrana točenja likera licejistima urodila plodom.
   „Moj postupak sa Srbčadma beše patrijarhalan i očinski. Ja sam nastajavao, da svaku pogrešku mladiću primetim, pa ovu bez opomene, bez saveta, a dosta puta bez kazni nisam ostavio“.

Osim što je izradio pečat Liceja, uveo školsko zvono koje je označavalo početak i kraj časova, Atanasije Nikolić za „hram znanja” uvodi i proslavljanje školskog patrona Svetog Save. Kragujevčani su te 1840. godine posmatrali kako se svečana litija sačinjena od crkvenih velikodostojnika, profesora i đaka kreće gradskim ulicama do Liceja, a zvanice prisustvuju priredbi i gozbi organizovanoj u zgradi škole.

Po završetku školske godine, međutim, profesori biraju drugog kandidata za mesto rektora, a Atanasije Nikolić odlazi u Beograd. To, ipak, nije kraj njegovom pedagoškom radu. Još čvršću disciplinu uvešće u poljoprivrednoj školi. Kada su prvi đaci stigli u Zemljodelsku školu u Topčideru u maju 1853. godine, na poljoprivrednom dobru koje su već obrađivali zatvorenici bilo je raznih sorti žita, 125 vrsta vinove loze, 460 sorti jabuka i 320 krušaka, soj štajerskih krava i bikova, ali i konja, svinja. Upravitelj škole učenicima je obezbedio ne samo uslove za dobru praktičnu nastavu, već i odeću, obuću, dva obroka, knjige, mastilo i hartije.

Njihovo je bilo da naredne dve godine prionu na učenje o zemljoradnji, vinogradarstvu, pčelarstvu, šumarstvu, „svilodeljstvu i skotovodstvu”. Po zamisli Atanasija Nikolića, oni su se „usposobljavali i za plug i za pušku”. Uz takmičenja u kalemljenju voćaka, učenje o hranjenju svilenih buba, imali su obavezne egzercire, učili gađanje i rukovanje puškom. Na završni ispit pozivani su kmetovi iz svih srezova, a najbolji đaci kući su nosili posebne nagrade: bika, prase engleskog soja, kutiju sa oruđima za kalemljenje voćaka, dve oke semena deteline…

   Nova strujanja u politici posle Svetoandrejske skupštine, kada je zbačena dinastija Karađorđevića, a na vlast vraćeni Obrenovići, donela su promene i u Zemljodelskoj školi.

Zbog tužbe koju su podneli pitomci, a iza koje su stajali ekonom škole Vladimir Jovanović i profesor Josif Pecić i posle žalbi na loše uslove učenja, preteranu strogost upravnika i loša znanja koja dobijaju, Atanasijeva poljoprivredna škola se zatvara. Njegov trud oko imanja i škole ruši se kao kula od karata. Želja da obrazuje druge, da poučava „Srbčad”, zbog koje je tako veselo krenuo iz Munkača, iako je mogao da proživi dane bez mnogo trzavica u službi mađarskog grofa koji je obezbeđivao i penziju, nije se ograničila samo na mlade niti samo na zvanične škole.

U Beogradu, kao i prethodne godine u Kragujevcu, „u školi kod Saborne crkve”, Atanasije drži predavanja o poljskoj ekonomiji: besplatno i svojevoljno. Sricali su slova i pisali brojke kod Nikolića i šegrti, kalife, sluge. S namerom da i oni dobiju kakvo-takvo obrazovanje, Atanasije s prijateljima profesorima pokreće nedeljne škole, gde je radnički sloj svih uzrasta mogao besplatno da dolazi na časove.

                                            Pozorište u magazi

   Isti taj strogi profesor, zaljubljenik u „zemljomerije” i matematiku, znao je da obuče i glumački kostim i zaigra na daskama koje život znače. Pred nama je sada plodan pozorišni čovek koji je iza sebe ostavio više dramskih komada sa temama iz nacionalne istorije, postavio brojne predstave, osnovao prvo stalno pozorište u Beogradu, a i dalje govorimo o Atanasiju Nikoliću.

Kada je 1824. godine u Novom Sadu počeo da s đacima svoje škole crtanja da izvodi predstave, odvajajući prihod od ulaznica u fond škole, Novosađani su tu dušekorisnu zabavu veoma lepo prihvatili. Osim Joakima Vujića, niko nije izvodio predstave na srpskom jeziku u njihovom gradu. A Atanasije Nikolić, uvežbavajući đake kako će glumiti, predstavio im se komadom „Zao otac i nevaljao sin”, da bi nešto kasnije pred publiku izneo i istorijsku dramu Stefana Stefanovića „Smrt Uroša Petog”. Za tu predstavu i sam se našao u glumačkoj postavi tumačeću ulogu kralja Vukašina, glavnog zloće u drami.

Istorijski kostim navući će i u Kragujevcu, kada je u velikom hodniku Liceja igrao cara Dušana u svojoj drami „Ženidba cara Dušana” koju je posvetio knezu Mihailu Obrenoviću. Igrali su u toj predstavi činovnici i profesori, a scenografija i kostimi napravljeni su od onoga što se imalo. Dobar prijatelj sa Jovanom Sterijom Popovićem, još iz vremena kada je Atanasije bio rektor kragujevačkog Liceja, a Sterija profesor prirodnog prava, zajedno s ovim velikim dramskim piscem osniva pozorište 1842. godine.

Bio je to teatar za koji je ustupljena jedna magaza na Đumruku, carini, sa glumačkim ansamblom sastavljenim od diletanata, mladih činovnika i „ženskinja”, ali bilo je to prvo beogradsko stalno pozorište, Teatar na Đumruku. Sala je dekorisana, podignuta galerija za orkestar i moglo je da se počne sa predstavama – igrale su se utorkom i četvrtkom, a na repertoaru su tada omiljene istorijske drame.

Podizanje nekoliko nasipa pod rukovodstvom Atanasija Nikolića uređena je močvara na prostoru nekadašnje Bare ‘Venecije’.  

Beogradska publika gledala je pozorišnu igru s pesmama u tri čina koju je Atanasije Nikolić napisao po narodnoj pesmi „Kraljević Marko i Arapin”, Sterijinu dramu „Smrt Stefana Dečanskog”, Stefanovićevu „Smrt cara Uroša”, u kojoj Atanasije ponovo igra kralja Vukašina. Pre Teatra na Đumruku, sa Sterijom Atanasije Nikolić osniva još jednu važnu instituciju: Društvo srpske slovesnosti 1841. godine. Atanasije prvo razmatra sa Sterijom da bi trebalo okupiti učenjake koji bi radili na srpskom tehničkom rečniku i prevodili stručne termine na naš jezik.

  Upošljavanje zatvorenika

Iz te ideje rađa se Društvo srpske slovesnosti, za koje su Atanasije i Sterija izradili Statut, a među prvim članovima su i Jovan Stejić, pesnik Sima Milutinović, Dimitrije Isajlović, koji je pisao Nikoliću da dođe u Srbiju. Već na prvim sednicama iznose se i prve plodonosne ideje: da se osnuje nacionalna biblioteka, da se za nju podigne posebna zgrada, a da se štamparije obavežu da će od svake knjige davati dva primerka za biblioteku.

Tih četrdesetih godina Atanasije uveliko igra predstave sa svojim amaterima, a bije ga glas pozorišnog znalca, pa se kod njega dolazi i po savete. Kada je 1847. godine grupa mladića iz Pančeva došla u Beograd sa namerom da igra predstave, u Nikoliću su imali podršku i pomoć. Odlazio je na njihove probe u kafani „Kod jelena”, davao savete, a za svoju dramu s pesmama „Zidanje Ravanice” sa kompozitorom Šlezingerom obučavao ih je i u pevanju.

Napustivši kragujevački Licej i došavši u Beograd, Atanasije Nikolić je 1841. godine imenovan za načelnika policajno-ekonomičkog odeljenja pri Popečiteljstvu vnutrenji dela (Ministarstvu unutrašnjih poslova), gde je pomoćnik ministra Ilija Garašanin. U državnoj službi, s manjim prekidima, Atanasije će ostati do kraja života. Bio je Garašaninov čovek od poverenja – pomoćnik ministra i kasnije najmlađi srpski ministar pisao je za njega da nije samo običan pisar, već i „projekt-majstor”.

Jedan od njegovih projekata bio je i da uposli zatvorenike, koji su do tada kažnjeničke dane provodili besposleni. Organizujući ih da rade prvo na malom imanju ispred Ministarstva finansija, Atanasije će uskoro dobiti veliko zemljište na Topčideru, gde će biti izgrađen i zatvor, ali i fabrika sukna i veliko poljoprivredno dobro na kojem su u voćnjacima, zasadima dudova, radili kažnjenici, uposleni i oko proizvodnje ćebadi za vojsku i izrade sanduka za municiju. U vreme kada je počeo da radi sa zatvorenicima, Nikolić razmišlja o tome kako bi mogao razviti zemljoradnju.

   Uzbuna velikih sila

Sa ciljem da sa što širim krugom ljudi podeli „zemljodelska” znanja, počinje da uređuje „Čiča Srećkov list” od 1844. do 1847. godine.   Naročito se interesuje za proizvodnju svile. Kako bez dudova nema ni svilenih buba, na Nikolićev predlog izdaje se naredba policajcima iz svih okruga da popišu stabla duda, a on zatim radi na tome da podstakne njihovo sađenje. Plod tog njegovog rada je i da je u Požarevačkom okrugu zasađeno 60.000 stabala, dok je on u Topčideru imao, takođe, znatan broj.

Odeljenje čiji je načelnik ima veoma širok krug delovanja: policiju, građevinu, vojsku, poljoprivredu, ekonomiju. I Atanasije koji upravlja njime širi krug svog delovanja: sastavlja prvi policijski zakonik, uređuje poštanski saobraćaj, šljunkom nasipa puteve po Srbiji, radi na razvoju poljoprivrede, organizovanju dobrovoljaca u Vojvodinu tokom 1848. godine, naoružanju zemlje. U nesigurno vreme, doba kada se vode pregovori oko oslobađanja balkanskih naroda od Turaka, dok Srbiju potresaju unutrašnji nemiri i previranja oko vlasti, Atanasije Nikolić sa majstorom Vesom u Beogradu pravi prvi top izlivajući materijal za njega od dva stara.
„Top nije bio lep, nije imao nikakvih ukrasa, ali se mogao dati upotrebiti. Šta više ovim opitom pokrenuli smo bar tu ideju, da bi mogli topove liti i tako ovo oružje sebi pribaviti”.

U Beogradu, Atanasije organizuje rad fabrike municije, a u Kragujevcu, pošto je uspešno završio ogled sa majstor-Vesom, otvara topolivnicu.   Proizvodnja teškog naoružanja izazvala je veliku pažnju stranih sila.   Žučnu prepisku sa Carigradom razvili su Rusija i Austrija koje protestuju zbog otvaranja topolivnice, a svoje ljude šalju u Srbiju da izvide kakva je to proizvodnja.

    Tajni zadatak 

Nikolić učestvuje i u nekoliko poverljivi diplomatskih misija, sastaje se sa predstavnicima Francuske, Rusije, zastupajući svoju vladu, učestvuje u određivanju položaja topova i osiguravanju granice od mađarskog napada u vreme bune u Vojvodini 1848. godine. Posle Svetoandrejske skupštine, kada je Aleksandar Karađorđević abdicirao pod pritiskom ustavobraniteljske vlade, Atanasije Nikolić prinuđen je da napusti Srbiju. Tada kao pedesetsedmogodišnjak odlazi u Novi Sad i nudi svoje usluge kao geometar.

Po dolasku kneza Mihaila Obrenovića na vlast, Atanasije Nikolić je pomilovan, određena mu je penzija i on ponovo dolazi u Beograd 1861. godine. Čeka ga i jedan zadatak dostojan akcionih filmova: da iz Rusije tajno preveze u Srbiju tovar od 60.000 pušaka. Uspeh ove misije bio je utoliko veći što je Nikolić prevlačeći toliko oružje, izvukao živu glavu, a u zemlju dopremio 30.000 pušaka koje su od početka decembra do kraja januara s bugarske granice donošene u Srbiju.

Čovek od sto zanata koji je više puta, ne posustajući, tražio za sebe novo zanimanje i počinjao svoju karijeru bezmalo od početka, smirio se zauvek u Beogradu, 28. juna 1882. godine, okončavši u osmoj deceniji buran, bogat i raznovrstan životni put.

Autor: J. Čalija /Ilustrovao: Dragan Maksimović

Izvor: politikin-zabavnik.rs/broj: 3126

________________________________________________________________________________________

ALEKSANDRIJA, PRESTONICA SEĆANJA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________

PRESTONICA SEĆANJA

Jedan mladić je imao 25 godina kada je na krilima ratničke i osvajačke slave osvojio Egipat 332. godine pre nove ere.

Foto by Ramblurr/Flickr.com

Odlučio je da prestonica novoosvojene zemlje bude na morskoj obali, a kao idealno mesto poslužiće jedna luka na obali Sredozemnog mora sa savršenom klimom i prilazom Nilu u čijem zaleđu je ležalo slatkovodno jezero Mariut. Zapovedio je svom arhitekti Dinokratu da baš tu sagradi zajedničku prestonicu Afrike, Evrope i Azije – tri kontinenta tadašnje civilizacije. Tako je rođena Aleksandrija.

Foto by MrSnooks/Flickr.com

  Aleksandar Veliki nikad neće videti svoj grad. Nova osvajanju su ga odnela dalje i kada je, desetak godina kasnije, umro – njegovo telo će biti prebačeno iz Vavilona i sahranjeno u centru Aleksandrije. Nad grobom je podignut hram Soma, a ljudi i dan danas uzalud tragaju za staklenim kovčegom u kome leži balsamovano i zlatom optočeno telo velikog osvajača. Nadživeo ga je grad koji je osnovao.

 

Aleksandrija je danas metropola sa pet miliona stanovnika koja se prostire na obali Sredozemnog mora u dužini od gotovo sedamdeset kilometara. Iz aviona noću izgleda kao zlatna brazletna na vratu kakve egipatske princeze, danju to je kosmopolitski mravinjak sa svojim kapijama Sunca i Meseca, širokim bulevarima (kornišima), spomenicima što svedoče o vekovima stare slave i čuvaju magiju velikih ljudi, velikih ratova i velikih ljubavi.

Foto by Miriam.Mollerus/Flickr.com

 Tu je čuvena Kleopatra slomila srce rimskim vojskovođama Gaj Juliju Cezaru i Marku Antoniju i tako spašavala svoje carstvo, a kada joj to nije uspelo i sa proračunatim Oktavijanom koji je nameravao da je odvede u Rim i pogubi kao robinju, ona se obavila egipatskim kobrama čiji su je ujedi odveli u večnost i legendu.

Iako na svakom koraku srećete “toponime” savremene civilizacije u vidu restorana brze hrane, fri šopova, prodavnica, univerziteta, samo jedan pogled na njene spomenike vraća vas u vrtlog vekova i podseća da su ljudi prolazni, a ovaj grad večan.
 

Foto by Iyng883/Flickr.com

Foto by Fightung Irish 1977/Flickr.com

Foto by A.M.Kuchling/Flickr.com

Foto by Eviljohnius/Flickr.com

Foto by Derek Keats/Flickr.com

Pompejev stub je jedan od retkih sačuvanih spomenika antičke Aleksandrije napravljen od crvenog granita iz Asuana, visok 22 metra i posvećen Dioklecijanu. Na mestu jedne uklonjene turske tvrđave iskopani su ostaci Rimskog pozorišta sa mermernim sedištima za 700-800 gledalaca u kome se za vremena vladavine Ptolomeja nalazio Panov vrt, a kasnije vile i kupatila. Sa platoa obnovljene čuvene Aleksandrijske biblioteke posmatra vas bista Aleksandra Velikog mermernog pogleda uprtog ka jugu. Ona je , zapravo, bila deo Aleksandrijskog muzeja, filozofske ustanove koju je dao da se sagradi jedan od Ptolomeja, naslednika istoimenog Aleksandrovog generala. U međuvremenu, biblioteka je rušena i paljena mnogo puta, poslednji put je obnavljena krajem prošlog veka.

Ovde su tri veka pre nove ere vršeni proračuni za gradnju čuvenog svetionika Faros na isturenom rtu istoimenog ostrva koje će kasnije sa kopnom povezati nasip Hepstadion ( “dug sedam stadiona”). Svetionik Faros bio je zaštitni znak Aleksandrije i jedno od sedam svetskih čuda antike. Bio je sagrađen od krečnjaka, imao je četiri dela, bio je visok oko 135 metara, a njegova kupa se završavala sedam metara visokom statuom Posejdona – boga mora. On je Arapima, koji su ga zvali El Manara, poslužio kao prototip za minarete, tornjeve pored džamija sa kojih se vernici pozivaju na molitvu. Propadao je postepeno, uništavan ljudskom rukom i zemljotresima, tu je građena džamija, a danas na njegovom mestu stoji tvrđava Kaitbej koju je podigao istoimeni sultan krajem petnaestog veka.

Poseban doživljaj pružaju Montaza vrtovi, kompleks od 50 hektara, koji su danas mondensko letovalište a nekada su bile rezidencije poslednjih egipatskih kraljeva iz dinastije Muhamed Alija. Ovde su u prelepim palatama, okruženi bogatstvom i hiljadama konkubina, živeli Abuz Hilmi, Fuad i poslednji egipatski kralj Faruk koji je abdicirao 1952. godine i sa poslugom i blagom isplovio put Venecije. Danas ove vrtove pohode romantici kako bi prošli njegovim Mostom ljubavi i večno ostali zaljubljeni.

Aleksandriju su osvajali Persijanci, Arabljani, padala je u ruke Evropljana a tragovi ovih potonjih su vidljivi u fasadama građevina izgrađenih u neoklasicističkom stilu i secesiji. Kad je sredinom prošlog veka Naser proglasio nacionalizaciju, stotine hiljada Evropljana napustilo je ovaj grad, ali je pečat starog kontinenta ostao i Aleksandrija ima sve odlike jednog mediteranskog grada.

Aleksandriju valja doživeti i, zašto da ne, ostati u njoj poput velikog grčkog pesnika Konstantina Kavafija (1863-1933). On je u doba najveće slave živeo u stanu iznad jednog bordela, a iza ćoška grčke crkve u današnjoj ulici Šaria Šarm el Šeik i pevao elegije gradu koji ga je zauvek kupio.

“Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji,
nekom drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj…
Al ne, drugu zemlju, drugo more
ti pronaći nećeš.
Ovaj grad će zauvek te pratit…”

www.superodmor.rs

---

 

SVETSKO ČUDO – ŽEZLO MOĆI…

ŽEZLO MOĆI 

Takozvana Turovićeva igla je mnogo više od arheološkog otkrića.

Moderna metalurgija ne poznaje tehnologiju kojom je napravljen ovaj predmet sa Hisara

Početkom januara 2002. godine, novine su objavile gotovo neverovatnu vest: na arheološkom lokalitetu Hisar, u samom centru Leskovca, pronađena je „igla“ dugačka 64,5 santimetara stara oko 33 veka. Ova igla, još neutvrđene namene, ne bi bila toliko zanimljiva da nije napravljena od nerđajućeg čistog gvožđa, savršenijom metalurškom tehnologijom od današnje!?

Ubrzo je shvaćeno da leskovačko otkriće prevazilazi arheološka interesovanja, pa se, ubuduće, rezultati istraživanja na tzv. Turovićevoj igli neće objavljivati, jer „mogu biti od strateškog značaja za našu državu“.

Embargo na hisarsko čudo

Igla je, za sada, u jednom sefu, u Arheološkom institutu u Beogradu. Tamo nam je i pokazana, a u kabinetu dr Milorada Stojića razgovaramo o hisarskom otkriću.

Stojić kaže: „U septembru 1999. godine obavili smo mala arheološka iskopavanja na lokalitetu Hisar u Leskovcu, takoreći, u samom centru grada. Tom prilikom, pronašli smo višeslojno naselje brnjičke kulturne grupe koja se razvija od oko 1300. do 1050. godine pre naše ere. I to je bilo prvo istraženo naselje ove kulture koja je teritorijalno obuhvatala Pešter, Rašku, oblast Kosova, basen Južne Morave, Pčinjski basen, a konstatovani su prodori ove brnjičke zajednice u dolinu Strume, kao i u Trakiju. Na lokalitetu u Leskovcu, dokumentovan je celokupan razvoj ove kulture.“

Kako je nađena igla?

– Posle ovih iskopavanja, jedan od radnika, Šćepan Turović, u najdubljem delu profila je u jednoj našoj sondi, pronašao predmet od gvožđa u obliku velike igle, dužine 64,5  santimetara. Pozicija u kojoj je nađena i njena tipološka sličnost sa istovremenim bronzanim predmetima, na primer, sa iglama s lokaliteta Glasinac u istočnoj Bosni i sa Kosova, uverila nas je da je reč o autentičnom predmetu brnjičke kulturne grupe, sa samih njenih početaka, to jest, oko 1300. godine pre naše ere“, kaže dr Stojić.

Bila bi to veoma lepa vest za arheologiju, dodaje Stojić, i sve bi se, verovatno, završilo pojavom igle na naslovnoj strani nekog časopisa za arheologiju. Ali rezultati analiza koji su obavljeni u Nuklearnom institutu u Vinči i u laboratoriji smederevske železare „Sartid“, ukazale su da predmet ima „neka izuzetna svojstva“. Naime, tzv.metodom energetske disperzione iks-fluorescentne spektroskopije utvrđeno je da je „iglana činjena od čistog gvožđa, to jest, da u njoj ni u tragovima nema primesa drugih metala(!?) što je „čini izuzetnom u globalnim svetskim razmerama“. Ovo nam je, sem arheologa dr  Stojića, potvrdila i dr Mirjana Marković koja je i radila analizu igle u Vinči. Ona je, kratko i odlučno, rekla: „Makrokomponenta igle je gvožđe i nijedan drugi metal nije detektovan!“

 Poznato je da, u zemaljskim uslovima takvi predmeti od čistog gvožđa, do sada, nisu proizvedeni, bar, koliko istorija pamti?

– Da, to je tačno. Zato smo, u prvi mah, pomislili da je reč o meteoritskom gvožđu, ali ta mogućnost je odbačena, jer meteoritsko gvožđe obavezno prati nikl, a na našoj igli nikl nije registrovan! Da bismo otklonili svaku sumnju u kvalitet igle sa Hisara, posle Vinče, ponovili smo analize i u smederevskom ‘Sartidu’. U ‘Sartidu’ je analiza vršena americijumom, a u Vinči sa kadmijumom. Uobičajeno je da ovakve probe traju kratko do desetak minuta. Međutim, ova naša igla testirana je 75 000 sekundi, u prvom vinčanskom eksperimentu, a u drugom, smederevskom, 100 000 sekundi što isključuje svaku mogućnost greške, kaže Stojić.

Rendgenski snimak igle pokazuje da na njoj nema nikakvih pukotina-foto:srbinside.blog.rs

Šta je još utvrđeno?- Drugo bitno, i na prvi pogled, prepoznatljivo svojstvo igle je što na njoj nema ni utragovima korozije! Dakle, metalurzi 13. veka pre naše ere proizveli su predmet od čistog, plemenitog, dakle, i nerđajućeg gvožđa. Snimak, načinjen ultramodernim rendgenom u ‘Sartidu’, pokazuje da je predmet sačinjen od savršeno kompaktnog gvožđau kome nema ni najmanje pukotine, niti tragova korozije! Da bi se otklonila svaka sumnja o predočenoj ekspertizi, u istoj vinčanskoj aparaturi, testiran je i američki etalon gvožđa, poluga od navodno elementarnog gvožđa o čemu postoji atest na ambalaži. Analiza je, pak, pokazala da u ovom, američkom etalonu, osim gvožđa ima i drugih metala, tako da se, sada, može postaviti pitanje:

Američki etalon

Ko je kome etalon? Američki etalon leskovačkoj igli ili obrnuto? Stojić dodaje da su u toku hemijske analize koje će pokazati šta „Turovićeva igla“ osim gvožđa još sadrži, ali, bez sumnje, utvrđeno je da drugih metala u igli nema. I tu stižemo do embarga na dalje obaveštavanje javnosti o „Turovićevoj igli“. Jer, igla će biti“predmet dugoročne naučne pažnje pošto je, očigledno, da taj predmet, pored ostalog, sadrži i formulu o trajnoj zaštiti od korozije“. Identifikacija ove formule, kaže Stojić, imala bi dalekosežne ekološke posledice u najboljem smislu reči. Drugim rečima; dobilo bi se „večito“ gvožđe, to jest, nerđajuće gvožđe moglo bi, beskrajno, da se reciklira i iznova prerađuje. Time bi se znatno smanjio utrošak energije u dobijanju gvožđa koje je i dalje vodeća tehnološka sirovina i ove postindustrijske ere.

Da li je neko, već, pokušao da proizvede „večito“ gvožđe?- Poznato je da su Rusi, sedamdesetih godina, u eri sovjetske kosmičke ekspanzije, nastojali da, u vasionskim uslovima, proizvedu čisto gvožđe i bez primesa ostalih metala. Da li su u tome potpuno uspeli o tome šira naučna javnost nije upoznata, kaže Stojić. Ruski istoričar nauke dr Aleksandar Gobrovski tvrdi da je u vremenu koje savremena nauka naziva praistorijom, na Zemlji postojala visoko razvijena civilizacija koja je stradala u katastrofi kosmičkih razmera, najverovatnije, od udara komete ili meteorita o Zemlju. Ali Gobrovski tvrdi da je ta visoko razvijena civilizacija uspela da odabranim pojedincima ili grupama manje razvijenih naroda prenese deo svojih visokih znanja. I pre arheološkog čuda iz Hisara otkrivani su predmeti od čistog i nerđajućeg gvožđa za čiji nastanak i postojanje nije bilo racionalnih objašnjenja.

 Rat iz Mahabharate

Publicista Sreten Petrović podseća da na desetak kilometara južno od Delhija u Indiji, nedaleko od kule Kutab Minar, čuda arhitekture iz 13. veka, stoji džamija sagrađena jedan vek ranije. U njenom predvorju postoji stub visok 7,30 metara, a nanjemu je sanskritom ispisano sedam redova teksta koji saopštavaju da je stub, u 5. veku, podigao hindu kralj Čandra Varman. Stub je, takođe, od potpuno čistog gvožđa, a i danasna njemu nema nikakvih tragova rđe, dakle, potpuno je istih osnovnih karakteristika kao inaša igla iz Hisara.

Iako vreme od 18 vekova i prostor od nekoliko hiljada kilometara razdvajaju indijski stub od leskovačke igle, izvesno je da su napravljeni prema istim tehnološkim principima, nepoznatim savremenoj nauci.

Gobrovski nas, u knjizi „Svet u kome (ne) živimo“ ponovo podseća na drevno indijskiep Mahabharata, koji beleži: „Bleštavi projektil, sjajan kao vatra bez dima, bio je ispaljen. Mrak je pritisnuo svečetiri strane sveta… Činilo se da je Sunce sišlo sa svog puta.“ To oružje bilo je „obavijeno munjama“ i „bilo je blještavo kao 10 000 sunaca“. Zatim, „razlegao se prasak gromova, mada je nebo bilo bez oblaka, Zemlja je zadrhtala, pao je mrak, pomračilo se Sunce“. Priznaćete da liči na opis nekog vanzemaljskog, nuklearnog rada u kome je sigurno bilo u upotrebi i nerđajuće, „večno“  železo.  Zato igla iz Hisara može biti za buduću, ne samo arheološku nauku važna – fusnota. 

Božja kuća

Arheolog Stojić je, naime, već, pokušavao da odgonetne upotrebnu funkciju igle.

On kaže: „Šta pretpostaviti za simboličko značenje nerđajuće igle od čistog gvožđa iz Leskovca? Da li su tvorci ovog izuzetnog predmeta unapred odlučili da on mora da budeod čistog i uz to nerđajućeg, plemenitog gvožđa? Za kakve je potrebe izrađen? Naziv igla za ovaj i slične predmete samo je puka konvencija savremenih istraživača, koji, osim nekih krajnje uopštenih tumačenja, i ne pokušavaju da pronađu odgovor na pitanje uloge i značenja takvih predmeta čak kada imaju veoma indikativan kontekst,  kao što su, na primer, grob, kuća, jama. Još je nepodesniji naziv „ukrasna igla“. Ako neko u XIII veku pre n.e. od komada gvožđa hiljadama i hiljadama udaraca čekića iskuje predmet složenog i tipičnog oblika i naglašene veličine, koji je uz to nerđajući – nepropadajući – on svakako ne može da bude „igla“ niti „ukrasna igla“.

On može biti jedino predmet određene simboličke namene. Ne postoji način da se utvrdi njegova simbolička namena, tu čak ne pomažu ni analogije, imajući u vidu netipičnost geneze simbola. Ipak, čini se da sam oblik ovog predmeta i „čistoća“materijala od kojeg je izrađen upućuju na njegovo moguće značenje.U suštini, predmet iz Leskovca, i njemu slični, mogu se razumeti kao veoma stilizovane antropomorfne predstave: bikonična glava – kao glava čovekolikog bića, izduženo zadebljanje u obliku paralelopipeda kao telo, a ostatak predmeta istovremeno kao ruke i noge – nešto čime se neposredno deluje.

Dakle, ako se ovako posmatra ovaj predmet, on može predstavljati samo znak izuzetnog dostojanstva njegovog vlasnika – statusni simbol – žezlo moći. Taj predmet istovremeno predstavlja nešto što je odmah vidljivo – određenu formu, ali u sebi nosi nešto što se ne vidi – čistoću – potpunu elementarnost i nešto što tu materiju, veoma  sklonu koroziji i brzom propadanju, čini, poput zlata, večnom i neuništivom. To što onsadrži u sebi to je božansko – neuništivo, forma predmeta je samo božja kuća u kojoj bi trebalo da se nastani božanski duh.    

Dragan Jovanović

 sr.scribd.com

---

***

S U D B I N E – NAŠAO „SVETSKO ČUDO“ POSTAO SOCIJALNI SLUČAJ

Čovek koji je otkrio dosad najstarije pronađeno kovano gvožđe, takozvanu Turovićevu iglu, živi od osam hiljada dinara

Leskovčanin Šćepan Turović, istraživač od nerva, zaljubljen u brdo Hisar, nedaleko od centra Leskovca, penzionerske dane najradije provodi u tom delu grada na Veternici, jer sa tog uzvišenja najbolje može da vidi leskovačku pitominu.

– Hisar je moj drugi dom. Nebrojeno dana sam proveo ovde, jer sam ne samo zaljubljen u taj ,,prirodni isečak moje tuge“, nego i neponovljivu lepotu ovoga kraja – kaže Turović koji je pre nekoliko godina stekao svetsku slavu, jer je upravo na brdu Hisar, pronašao čuvenu iglu koju je profesor dr Milorad Stojić, sa beogradskog Arheološkog fakulteta, nazvao – ,Turovićeva igla.

– Šta vredi što se moje ime sa poštovanjem izgovara širom sveta kada sam bukvalno socijalni slučaj, jer živim od sedam-osam hiljada dinara penzije. Za svoj pronalazak nisam dobio nikakvu nagradu, ali verujem da ću ove godine dobiti Oktobarsko priznanje Leskovca, jer su poznati leskovački novinari i istoričari prikupili potpise i sročili predlog – kaže Šćepan Turović, arheolog-amater, inače kuvar u penziji.

Turović nam pokazuje požutele papire i nekoliko novih pronalazaka za koje tvrdi da su takođe vredni pažnje naučnika, ali malo ko želi da čuje glas ,,leskovačkog čudaka“, zaljubljenika u tajne Hisara i njegove istorije. On dodaje da mu nije do slave, nego do pune istine o Hisaru i tajnama koje se kriju u njegovim nedrima.

Kaže da od njegovog otkrića ne bi bilo ništa da se nije zainteresovao Arheološki institut iz Beograda, odnosno Milorad Stojić, koji se dugo bavi lokalitetom Hisar. Takođe dodaje da se istraživanjem Hisara bave i drugi, ali je potrebno više upornosti i više znalaca kako bi ovo brdo dobilo pravo mesto u arheologiji.

– Gvozdenu iglu sam slučajno pronašao i, razumljivo, nisam znao njenu pravu vrednost – skromno zaključuje marljivi Šćepan.

U čemu je, u stvari, vrednost, ali i misterija „svetskog čuda“ nazvanog ,,Turovićeva igla“ i zašto je ona toliko značajna za arheologiju? Ono što se golim okom može proceniti, to je da je dugačka 64,5 centimetara, ali su naučnici posle ispitivanja utvrdili da je stara čak 33 veka. Drugi, takođe, izuzetno značajan podatak je da je napravljena od čistog gvožđa, bez ikakvih primesa drugih metala. Kojom tehnologijom ili kojim metodama izrade su se drevni kovači služili, i odakle im materijal takvih karakteristika, pitanja su na koja, za sada, nema valjanog odgovora.

Zanimljivo je reći da su ranije slični, ali od bronze pravljeni predmeti, pronađeni na lokalitetu Glasinac u Bosni. Taj pronalazak, ma koliko bio značajan, manje je fascinirao naučnike od ,,Turovićeve igle“, jer je, na primer, reč o čistoći gvožđa koje je i u današnjim uslovima tehnološkog razvoja nemoguće ostvariti.

– Pre nego što je odložena u sef Arheološkog instituta u Beogradu, ,,Turovićeva igla“ je prošla detaljna ispitivanja u Nuklearnom institutu u Vinči i laboratoriji ,,Sartida“ koja su samo potvrdila da je u pitanju izuzetno otkriće – ocena je profesora Stojića.

Do sada najstarije pronađeno kovano gvožđe potiče iz sedmog veka pre naše ere iz Male Azije, pa tako ,,Turovićeva igla“ tu granicu pomera za sedam vekova, a centar metalurške civilizacije tog doba u naše Pomoravlje. Jedno od mogućih rešenja misterije ,,Turovićeve igle“ je u tzv. ritualnom kovanju na koje se nailazi u istoriji na više mesta. U procesu kovanja, umesto vode, prilikom kaljenja koristi se krv, čak i ljudska. Postoje zapisi da je u rimskom periodu ovo rađeno i da su najbolji mačevi iskivani korišćenjem krvi robova!

foto:juznasrbija.info-Hisar

Intenzivna istraživanja Hisara, brda nedaleko od centra Leskovca, pod rukovodstvom profesora Stojića, biće nastavljena. Proteklih godina, posebnu pažnju stručnjaka privukao je pronalazak zida iz rimskog perioda. Rimski bedem je ukopan u praistorijsku fortifikaciju iz 14. veka pre nove ere. Pronađeni su i zanimljivi fragmenti živopisa, što navodi na zaključak da su ovi zidovi pripadali nekom sakralnom kompleksu. 

Posebno vredi pomenuti da je pronađena jedna zatvorena celina u kojoj je bilo dosta predmeta među kojima i divan srebrni novac Stefana Lazarevića. Na Hisaru je pronađena i topionica metala iz vizantijskog perioda, što ukazuje da se ovde neprestano odvijala metalurgija gvožđa od 14. veka pre do 14. veka nove ere. Obimni radovi su poslednjih godina obavljeni na dva lokaliteta – na mestu gde je pronađen centar crne metalurgije i na samom platou na površini od 250 kvadratnih metara.

Cilj kompletnog uređenja Hisara, koje bi trebalo da se obavi narednih godina, podrazumeva ne samo dalje arheološko ispitivanje, nego i uređenje ovog zanimljivog prostora. Po zamisli projektanata, najznačajniji objekat će biti specijalizovani muzej metalurgije gvožđa u kome će se nalaziti posebna radionica za konzervaciju predmeta.

– Kada se to dogodilo svi ćemo biti ponosni, a ubeđen sam da Hisar zaslužuje pažnju svih nas – kaže Šćepan Turović, arheolog-istraživač iz Leskovca.

Metalurgija od pre nove ere

Na Hisaru je pronađena i topionica metala iz vizantijskog perioda, što ukazuje da se ovde neprestano odvijala metalurgija gvožđa od 14. veka pre do 14. veka nove ere.   

Autor: Danilo Kocić /www.danas.rs/

---

---

Priredio: Bora*S

PRIRUČNI ZOOLOŠKI VRT…

TAMOiOVDE_______________________________________________

KORNJAČA

Kornjačin pol, između dva fišbajna,

Za svakog praktično ostaje tajna.

Snalažljiva je, bogme, i zgodna:

U takvom škripcu-

Ipak je plodna.

 ***

 FENIKS

Odavno beleže

Knjige starostavne

Rodoslov Feniksa,

Te ptice slavne,

Najmudrije ptice

Za koju znate,

Koja odbacuje

Sve mame i tate;

 Jedno jaje snese,

A kad, živi bili,

Na njemu odleži-

Sama se ispili.

***

GUSAN I GUSKA

Gusan se sastoji od kljuna i ljutine,

I zato se čuvajte njegove blizine.

On sav svet mrzi iz dna duše;

Sem guske, svi su za njega šuše.

A nju bezmerno voli-da mlati,

Ako je susedima verovati,

Jel guska srećna? Zaboga ljudi,

Zar vredi da se iko trudi

Da psihoanalizira guskine ćudi!

***

 KRAVA

Ovako ja bih kratko

opisao nju

Na jednom kraju mleko,

na drugom-

Mu.

---

 GOLUPČE

Evo mog priloga progresu- vaša je briga ostalo;

Jedem ovo golupče

Da ne bi golub postalo.

Ogden Neš

---

BUNTOVNIK, ŽIVOT I LEGENDA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

DŽEMS DIN

Za nešto više od godinu dana i sa samo tri filma dostigao je svetsku slavu i postao simbol nemirnih i nezadovoljnih generacija američke omladine. I danas, više od pedeset godina posle smrti, njegov lik predstavlja svojevrsnu kulturnu ikonu, oličenje buntovnika, autsajdera i usamljenika i ima veliki broj obožavalaca širom sveta

Džems Bajron Din rođen je 8. februara 1931. godine u Merionu u Indijani. Kada je imao šest godina, zbog posla njegovog oca koji je bio zubni tehničar, porodica Din se preselila u Kaliforniju. Tokom školovanja, paralelno je išao na časove violine. Kad je imao samo devet godina, majka mu umire od raka.

Ova trauma je produbljena činjenicom da ga je otac tako malog vratio nazad u Indijanu, kao pratnju majčinom kovčegu, a onda ga odmah potom i napustio. Poslao ga je kod sestre svoje žene i njenog muža na farmu u Ferimontu. Dečaku su otac, a naročito majka s kojom je bio veoma blizak strašno nedostajali, iako su mu tetka i teča, kvekeri, pružili idiličan život u malom mestu, s puno ljubavi.

Danas se smatra da je Džemsova duboko podeljena ličnost, rastrzana između optimizma i depresije, između želje da voli i veruje i odbijanja da se ikada ikome potpuno poveri i preda, potekla od činjenice da je sa devet godina izgubio, u suštini, oba roditelja. Sve je to i uverljivo objašnjenje za Dinovo večno i bolno nastojanje da bude prihvaćen.
 
  Otvaranja vrata slave
  U srednjoj školi je igrao košarku i vozio motor. Posle mature živeo je u domu oca i maćehe u Los Anđelesu. Upisao je Pravni fakultet, ali se posle manje od godinu dana prebacio na Fakultet dramskih umetnosti. Istovremeno je pohađao i glumačku radionicu glumca Džejmsa Vajtmora. Godine 1951. definitivno napušta studio i seli se u Njujork kako bi se ozbiljnije posvetio glumačkoj karijeri. Učestvovao je na svim audicijama, u potrazi za što više uloga. Počeo je da radi na parkingu ispred „CBS“ televizijskog studija kako bi se izdržavao. Njegov prvi profesionalni angažman bio je u reklami za „Pepsi kolu“, a dobio je i nekoliko malih uloga u pozorištu i na filmu. Pojavljivao se i u nekoliko televizijskih šou-programa. Uskoro je dobio i svoju prvu pozorišnu ulogu na Brodveju u predstavi „See the Jaguar“ i postao član prestižne glumačke škole „Actors Studio“ koju su u to vreme pohađali i Marlon Brando, Džuli Haris, Artur Kenedi…
 
  Stvaranje ikone
  U pozorišnoj predstavi „Nemoralan“ dobija ulogu 1954. godine, zahvaljujući kojoj ga je režiser Elija Kazan i filmski studio Vorner Braders angažovao za ulogu Kala Traska u filmskoj adaptaciji romana „Istočno od raja“. Veoma brzo je dobio ulogu u filmu „Buntovnik bez razloga“ gde je tumačio lik problematičnog tinejdžera Džimija Starka pored Natali Vud i Sala Minea.

Po završetku snimanja filma „Istočno od raja“ Džems Din, koji je bio pasionirani ljubitelj automobilskih trka, kupio je svoj prvi sportski automobil „porše 356” i počeo da se takmiči na trkama. Bio je drugi u Palm Springsu marta 1955. godine, treći u Bejkersfildu maja iste godine, a u Santa Moniki je morao da odustane zbog kvara na automobilu. Za vreme snimanja „Buntovnika bez razloga“ Din je kupio i automobil „porše 550” (jedan od samo 90 proizvedenih te godine) koji je nazvao „mala bitanga“. Po dobijanju uloge naftnog bogataša u filmu „Div“, u kome je glumio sa Elizabet Tejlor i Rokom Hadsonom, odlazi u Teksas na snimanje i u tom periodu ne učestvuje u automobilskim trkama jer mu je to bilo zabranjeno filmskim ugovorom.
 
  Koketiranje sa opasnošću
  Ranjivost i bespomoćnost vešto je skrivao iza garda i prkosnog ponašanja. Njegova opčinjenost brzinom i sportskim automobilima režisere je dovodila do očaja.

„Kad čovek jednom savlada strah, više se ničega ne boji“, govorio je Din.
 30. septembra 1955. godine, samo tri dana po završetku snimanja filma „Div“, samo dve nedelje nakon snimanja reklamnog spota o sigurnosti na putevima, on je seo u svoj novi „porše spajder 550” i krenuo na trku u Salinasu. U 15.30, policija ga je zaustavila kraj Bejkersfilda, i kaznila zbog prebrze vožnje. Dva sata i 15 minuta kasnije, na raskrsnici kalifornijskih puteva, istočno od Paso Roblesa, naleteo je, brzinom od negde između 120 i 160 kilometara na sat, na jedan „ford”, za čijim je volanom bio neki student. Student je preživeo, a 24-godišnji vozač „poršea” je preminuo na licu mesta.
 
  Večna slava
  „Buntovnik bez razloga“ počeo je da se prikazuje četiri nedelje nakon nesreće.

Studijski gazda Džek Vorner cinično je rekao: „Niko neće doći da gleda mrtvaca.“ Ali došli su. Tinejdžerima širom sveta Din postaje idol. Obožavaoci su se sjatili na mesto nesreće, u nadi da će se domoći delića metala Dinovog automobila. Džems Din je sahranjen na Park groblju u Fermontu, a sahrani je prisustvovalo više od 3.000 ljudi. Blizu mesta gde je poginuo u Kaliforniji 1977. godine podignut je spomenik.
  Ubrzo posle nesreće počele su da kruže priče o tome da je preživeo nesreću, ali da ne želi da se pojavi kao zvezda. Posthumno je dobio mnoge filmske nagrade, među kojima i francusku Kristalnu zvezdu. Iako nije doživeo premijere svojih filmova, jedini je glumac u istoriji Holivuda koji je dva puta posthumno bio nominovan za Oskara.

Njegova legenda počiva na samo tri filma, sva tri snimljena tokom 1954. i 1955. godine, za samo 18 meseci.

Tekst: stil-magazin./Foto:google.rs

---

Priredio: Bora*S

ŠTA DONOSI SREĆU…

MOŽDA -TALISMANI I AMAJLIJE

Talismani i amajlije su predmeti sačinjeni od metala, kože, pergamnta, kristala ili kamena na kojima su urezani, odnosno, ispisani  znakovi.

 Veruje se da su nosioci magične vrline i zaštite.

U novije vreme postoji mnoštvo talismana, ali postoje neki koji se koriste od davnih vremena. Mi smo za Vas izdvojili neke od njih.

Bubamara je prihvaćena kao amajlija iz dva razloga: jedno je da njeno sletanje na čoveka označava dolazak gostiju, a drugo da će predskazati finansijski uspeh pod uslovom da je niste ubili ili oterali. Danas se bubamara nosi obično u vidu privezaka.

 Delfin je tretiran kao mitološko biće i pripisivan Apolonu, pa je prihvaćen kao amajlija ljudi sklonih muzici, književnosti i umetnosti uopšte.

 Detelina je jedna od najpoznatijih amajlija, pogotovo ako je sa četiri lista. Jedan list donosi slavu, drugi bogatstvo, treći vernost, a četvrti zdravlje. Talismani i amajlije koji su u obliku deteline, danas se popularno nose kao privezak.

 Ključ je u staroj Grčkoj bio simbol života. Danas se obično nose tri ključa kao talisman – jedan za ljubav, drugi za bogatstvo, treći za zdravlje. Pretpostavka je da ključevi otvaraju vrata iza kojih se kriju ova dragocena svojstva.

  Oko predstavlja Sunce, jer je ono „oko dana“ i simbolizuje vrhunsku inteligenciju. U početku je bilo prikazivano stilizovano kao krug sa tačkom u sredini i smatralo se da štiti od uroka, neprijatelja, bolesti i nesreće.

 Potkovica je verovatno najrasprostranjeniji talisman i da bi delovao mora se staviti tako da ispupčeni deo bude okrenut nagore. Smatra se da talismani i amajlije ovog tipa donose sreću onome ko je zakuca iznad vrata, pogotovo ako je ta potkovica pronađena na putu.

 Riba je simbol blagostanja zbog svoje velike plodnosti. Danas se često viđa kao privezak na lančiću.

 Rog izobilja je legendarni rog iz kojeg su u beskraj izlazili voće i povrće, pa se i talismani i amajlije prave u vidu malog roga, jer se smatra da onaj nosi ovu amajliju nikada neće imati problema materijalne prirode.

 Sidro se oduvek smatralo simbolom nade, bezbednosti i sreće i amajlija je koju nosi skoro svaki mornar.

 Sova je vrlo stari simbol znanja i mudrosti. Talimani i amajlije ovog tipa bili su posebna zaštita i dobra sreća za ljude zainteresovane za nauku.

 Žir produžava mladost, a time i seksualnu moć. Takođe, veruje se da pomaže da se vrati izgubljena ljubav.

 Zmija je od pradavnih vremena smatrana simbolom mudrosti, posebno medicinske. Oko štapa boga medicine Eskulapa obavijena je zmija, a ovakvi talismani i amajlije nose se hiljadama godina, posebno kao zaštita od bolesti.

 Zvono se koristi kao amajlija jer se veruje da njegov zvuk rasteruje zle duhove. Zbog toga se zvona stavljaju domaćim životinjama oko vrata.

trojka.rs

---

---

A šta to vama donosi sreću ? Zapravo, ko ili šta vas čini srećnim?

Bora*S

---

MOJE VREME NA KRSNOJ SLAVI PORODICE DODIĆ…

SVETI NIKOLA se proslavlja 19. decembra. Srpske porodice, koje ovog svetitelja smatraju svojim zaštitnikom, na ovaj dan proslavljaju svoju krsnu slavu i u krugu najbližih slave Svetog Nikolu.

Sveti Nikola je pomagao siromašnima, tešio narod i spasavao ga od gladi, branio Likiju i ostale gradove od ratnih opasnosti i nesreća. Smatra se zaštitnikom moreplovaca i svih putnika. Tokom vekova, sveti Nikola je postao jedan od najpopularnijih Svetaca. U cilju sećanja na njega i za njegovo proslavljanje podignute su hiljade crkava i manastira. Na pravoslavnim ikonama Sveti Nikola se najčešće predstavlja sa omoforom arhiepiskopa i Jevanđeljem u ruci.

ALAL VAM BILO NEKI TRGOVCI !

Kako javljaju mediji, neki tgovci su  par dana uoči pravoslavnog  Sv. Nikole, uputili čestitku svojim sugrađanima, posebno onima koji slave: Riba poskupela u proseku za 50 dinara po kilogramu.

Pretpostavljam da je moto ovih iz naslova: „Kad vi možete da slavite, mi možemo dodatno da zaradimo“.

TAMO I OVDE vam želi da dugo slavite !

TRAŽIM POMILOVANJE…

TRAŽIM POMILOVANJE

Za one koji ne umiru na vreme

Za duševno stanje kao od pre pola veka,

Foto ilustracija: Bora*S

za čoveka koji voli starinske ljubavne pesme,

za one koji se prohujalog drže,

koji pišu kako se pisati ne sme,

za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka,

za one koji ne umiru na vreme, koji boluju od osvrta i rastanaka,

za one koji ne pale i ne žare,

za stare podvige i slave stare,

za one čiji je zavičaj na obalama prošlosti osto,

za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,

za one koji ugašena sunca brane,

koji se sećaju snegova od lane, tražim pomilovanje.

Desanka Maksimović

---