KLINA
Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori
Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin
Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor
Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori
Vasko Popa
KROJ
Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Foto ilustracija: Bora*S
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
Miroslav Antić
Vаšа deca пisu vaša deca.
Опа su siпovi i kćeri Života koji čezne za sobom.
Опа dolaze kroz vas, ali пе od vas,
I mada su s vama, опа vam ipak пе pripadaju.
Foto ilustracija Bora*S
Možete im dati svoju ljubav, ali пе i svoje misli,
Јer опа imaju vlastite misli.
Možete udomiti пjihova tela, ali пе i пjihove duše,
Jer пjihove duše obitavaju u domu sutrašпjice koji vi пе mozete posetiti,
čak ni u sпovima.
Mozete stremiti da budete poput пjih, ali пе nastojte
da ih učiпite sličпima sebl,
Јer zivot пе ide пatraške, пiti se zadržava па
jučerašпjici.
Vi ste lukovi iz kojih se vaša deca kao žive strele оdарiпјu.
…
Neka stezaпje u vašoj šaci strelca bude па radost.
Kalil Gibran
(Iz knjige Slobodna deca Samerhila, autora Aleksandra S Nila)
„Teško dete jeste dete koje je nesrećno. Ono je u ratu sa samim sobom, pa otuda i u ratu sa svetom.“
„Funkcija deteta je da živi svoj život-ne život kojim njegovi anksiozni roditelji smatraju da bi trebalo da se živi, i ne život u smislu koji je odredio stručnjak za obrazovanje smatrajući šta je najbolje“.
„Deca su mudra. Na ljubav će odgovoriti ljubavlju, a na mržnju mržnjom“.
„Svi zločini, sve mržnje i svi ratovi mogu se svesti na nesreću. Ova knjiga je pokušaj da se prikaže kako nastaje nesreća, kako ona uništava ljudski život i kako deca mogu da se odgoje tako da do nesreće uopšte ne dođe…“
Aleksandar S Nil
Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.
“Biljka izvlačenjem vode, minerala i drugih jedinjenja iz zemlje uz dejstvo toplote i svetlosti kroz fotosintezu i druge biohemijske procese transformiše tu materiju u živu tvar kojom gradi sopstveno živo biće.
Foto ilustracija: Bora*S
Tako oblikovana živa tvar postaje hrana i čoveku i pojedinim životinjskim vrstama.
Dalje, životinje mesožderi će za hranu uzeti životinje biljojede ili pak druge životinje mesoždere i daljom transformacijom oblikovati druga živa jedinjenja koja sačinjavaju njihovo biće.
Čovek je na kraju lanca stvaranja i na kraju lanca ishrane, što ga čini bićem koje u sebi sadrži svaku tvar Zemlje te stoga je i neminovno da svaku potrošenu tvar dopuni novom količinom, a tvari su sve rasute u bićima koja život nose.
Da li ovo znači da bi čovek mogao pojesti svaku biljku i svaku životinju? Delimično da, međutim, kao što je več naglašeno, čovek nije razvijen tako da može funkcionisati kao biljojed ili mesožder, ali kao spoznajno biće može pristupiti procesu transformacije pojedinih vrsta hrane pripremajući je do stvaranja oblika koji je pogodan da se iz njega preuzmu svi Elementi i druge neophodne supstance.
Isto tako ne znači da čovek treba da juri kroz život za svakom biljkom ili životinjom koja postoji, već je dovoljno da se odredi po vrstama njihovim i potrebama svojim.
Tu je ustrojstvo takvo da postoji unutrašnji regulator potreba kojeg čovek treba da postane spoznajno svestan.
Uz to treba znati da svaka biljka i svaka životinja može biti hrana koja gradi i održava telo, ali isto tako može biti i otrov koji telo razara, ili pak lek koji bolest zaceljuje kada se javi usled nekog unutrašnjeg poremećaja.
Kako funkcioniše proces ishrane?
Da bi se svaki Element snabdeo neophodnim rezervnim supstancama, preporučuje se ishrana raznovrsnom hranom koja sadrži osnovne materije Elemenata. Ako bismo se celog života ograničili na istovrsnu hranu, naše telo bi se svakako razbolelo, što znači da bi takva vrsta hrane proizvela nesklad u organizmu.
Preko rastvaranja hrane procesom sagorevanja uz pomoć vazduha, Elementi dobijaju hranljive supstance i tako se održava njihova aktivnost. Ovo je suština prirodnog načina čovekovog života.
Ako nekom Elementu ponestane goriva, to se odmah oseti u delovanju funkcija koje od njega zavise.
Ako u našem telu pojačano deluje Element Vatre, mi osećamo žed, ako preterano deluje Vazduh osećamo glad, Element Vode izaziva osećaj hladnoće, a Element Zemlje stvara umor.
S druge strane, i svako prezasićenje Elementima izaziva pojačano delovanje u telu. Višak Vatre stvara želju za kretanjem i aktivnošću. Voda pojačava procese lučenja. Prezasićenje Vazduhom (nadutost) ukazuje da moramo biti umereniji u uzimanju hrane. Prezasićenost Elementom Zemlje utiče na smanjenje polne aktivnosti.
U svojoj aktivnoj i pasivnoj polarnosti električne i magnetne struje, sa hemijske, a i sa magijsko alhemijske tačke gledišta, imaju zadatak da stvaraju kisele i bazne spojeve u svim organskim i neorganskim telima.
U aktivnom smislu oni su graditeljski, a u negativnom smislu su rušiteljski, rastvarački i razjedinjujući.
Sve ovo objašnjava osnovne biološke funkcije u telu. Njihov krajnji ishod je kruženje života, koji nastaje, buja, sazreva i nestaje. To je smisao evolucije svega stvorenog.
Uputstva za pravilnu ishranu
Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.
No, postavlja se pitanje kako čovek da zna koji Elementi i kakve supstance preovlađuju u celokupnoj raznolikosti biljnog i životinskog sveta. moguće je kroz primenu znanja osnovne Magije Elemenata koja počiva na principima polarnosti kao što su toplo-hladno, suvo-vlažno, tvrdo-meko i slično. Takođe, osnovna Magija Elemenata daje i uputstva za pravilnu ishranu koja su prvenestveno namenjena običnom čoveku, ali su i dobar vodič kroz proces spoznaje.
Primenom ovih osnovnih postulata za pravilnu ishranu koja se zasniva fundamentalnim principima Spoznaje i Univerzalnih Zakona, stvara se osnova za čistu, zdravu i funkcionalnu ishranu čoveka kroz ceo život.
Zanemarivanje ovih osnovnih uputstava i smernica za ishranu u svakodnevnom životu, sasvim izvesno dovodi do niza poremećaja, prvenstveno u metabolizmu, a može biti i uzročnik pada opšteg imuniteta i podložnosti rarznim oboljenjima.
U energetskom smislu dovodi do nesklada u radu vrtložnih energetskih centara u oganizmu, remećenja prirodnih procesa i pada opšte sposobnosti bića.
Opšti deo o namirnicama
Opšta raznovrsnost namirnica
Raznovrsnost podrazumeva različitost namirnica koje se koriste u ishrani, međutim opšta raznovrsnost se odnosi na sve namirnice biljnog i životinjskog porekla sa svih geografskih područja na planeti.
U stara vremena magovi su putovali i u veoma udaljene krajeve da bi samo ubrali jedan cvet, ili bi posredstvom trgovaca karavanima nabavljali najrazličitije namirnice iz svih krajeva sveta.
Danas je mnoštvo namirnica prilično dostupno, ali postoji i mnogo toga što čovek u svom životu nikada nije okusio, i to ne samo iz udaljenih krajeva sveta, već i onoga što u svom neposrednom okruženju ima.
Ne zaboravite da raznovrsnost podrazumeava sve, pa makrar to bilo i samo jedanput u životu.
Preovlađujuće namirnice
Preovlađujuće namirnice u ishrani čoveka su one namirnice koje se nalaze u njegovom širem neposrednom okruženju. Ako ste rođeni i živite u istoj zemlji (podrazumeva se relativno područje šireg regiona) 80% namirnica mora biti poreklom iz zemlje u kojoj živite, a 20% bi trebalo da budu namirnice iz ostalih krajeva sveta.
Foto ilustracija: Bora*S
Danas, u eri brzog transporta roba, na ovo pravilo veoma mali broj ljudi obraća pažnju.
Ako živite, recimo u širem regionu jugoistočne Evrope (kontinentalni deo), bez obzira što volite, mediteransko ili tropsko voće, banane, narandže, ananas, grejp, nar i slično voće, ono ne može biti okosnica vaše svakodnevne ishrane, a da pri tom veoma malo ili gotovo nimalo ne jedete jabuke, kruške, šljive, breskve i ostalo voće zemlje u kojoj živite.
Potrebno je s vremena na vreme okusiti neki specijalitet iz Kine, Meksika, Arabije ili bilo koje zemlje sveta, ali to ne sme biti preovlađujuća ishrana, što je danas veoma čest slučaj kod takozvanih „obožavalaca“ ove ili one „tradicionalne kuhinje“.
Ukoliko promenite mesto svog boravka, naročito ukoliko je novo mesto življenja sa drugačijom klimom, na samom početku ove promene odnos količina namirnica u ishrani bi trebao biti uravnotežen i to 40% namirnica treba zadrižati iz zemlje u kojoj ste živeli, a 40% iz zemlje u koju ste se doselili.
Prelazak treba vršiti postepeno do potpunog prelaska na ishranu novog podneblja. Ovaj proces postepene transformacije ishrane traje okvirno oko 30 dana, a preporučuje se da traje i do 90 dana naročito ukoliko se preseljenje odnosi na zemlju sa potpuno drugačijom klimom. 20% namirnica i dalje treba da podrazumeva najrazličitiju hranu sa svih meridijana.
Razlog za ovakav proporcionalni odnos između preovlađujućih i nepreovlđujućih namirnica jeste usklađivanje pulsirajućeg zračenja sopstvene energije sa pulsirajućim zračenjem podneblja, čime se stvara skladan simbiotički odnos bića sa okruženjem.
Proporcionalni odnos namirnica „tvrde“ i „meke“ hrane
Pod namirnicama „tvrde“ hrane podrazumevaju se one namirnice u kojima preovladjuju Elementi Zemlje i Vatre. To su meso i sve prerađevine od mesa, kod biljaka to su stablo, korenje, krtole, zeleni plodovi i seme, takođe, u ovu grupu namirnica spadaju i sve vrste gljiva.
Namirnice „meke“ hrane su one u kojima preovlañuju Elementi Vode i Vazduha. To su svi spoljnji životinjski produkti (mlečni proizvodi, jaja), zatim životinjka mast i biljna ulja, a od delova biljaka su listovi, cvetovi, zreli plodovi, mlado neoformljeno seme, klice i mladi izdanci cele biljke.
Foto ilustracija: Bora*S
Proporcionalni odnos namirnica tvrde i meke hrane treba da bude 30% tvrde i 70% meke hrane.
U ovih 70% meke hrane spada i sva voda i druga pića koja se piju u toku dana. Razlog za ovakav procentualni odnos je proporcionalnost prema sastavu ljudskog tela koje čini 70% vode i 30% ostalih „tvrdih“ supstanci.
Proporcionalni odnos „neobrađenih“ i „obrađenih“ namirnica
Neobrađene namirnice su sve one namirnice koje se koriste onako kako se nalaze u prirodi, u svežem stanju. Obrađene namirnice su one koje su potvrgnute nekom od termičkih procesa zagrevanjem ili smrzavanjem, i namirnice koje su podvrgnute nekom od prirodnih procesa konzerviranja, bilo da je reč o sušenju, prirodnoj fermentaciji ili fermentaciji u vodi (kišeljenje).
Odnos neobrađenih i obrađenih namirnica u svakodnevnoj ishrani traba da bude uravnotežen, u odnosu 50% prema 50%. Ova proporcionalnost se odnosi na ukupnu količinu potrebne hrane u jednom danu. Priroda tvrde hrane je takva da se ona uvek podvrgava obradi kako bi se prilagodila metabolizmu čovekovog organizma. Samo u malim količinama i povremeno ona se može koristiti kao neobrađena hrana. Izuzetak su jedino gljive.
Kad je reć o mekoj hrani, ona se može koristiti kao neobrađena i kao obrađena hrana, a preporučuje se uravnoteženost u njihovoj upotrebi.
Napomena o obrađenim namirnicama: Treba voditi računa o tome da se prilikom svake obrade namirnica menja njena osnovna struktura u smislu povećanja ili smanjenja njene „tvrdoće“.
Kuvanjem ili fermentisanjem se smanjuje tvrdoća hrane, dok se prženjem, pečenjem ili sušenjem povećava njena tvrdoća.
Ova napomena je važna kako bi se vodilo računa o proporcionalnosti u odnosu tvrde i meke hrane.
Proporcionalni odnos izmenu namirnica biljnog i životinjskog porekla
Foto ilustracija: Bora*S
Prporcionalni odnos između namirnica biljnog i životinjskog porekla ne postoji. Razlog za ovo je u tome što ne postoji dijametralna suprotnost u energetskoj vrednosti Elemenata obe grupe namirnica.
Takoñe, treba naglasiti da neke supstance koje sadrži meso se mogu naći u istom ili sličnom obliku i količini i u nekim namirnicama biljnog porekla, ili obrnuto.
Ovo znači da bi se recimo meso moglo izbaciti iz ishrane na duži vremenski period, ukoliko se koriste spoljni produkti životinjskog porekla (mlečni proizvodi, jaja) i uz adekvatnu zamenu, pre svega gljivama i nekim drugim biljnim vrstama koje su po svom sastavu supstanci slične mesu. Ovo saznanje se smatra glavnim adutom zastupnika vegetarijanske ishrane.
Međutim, postoje izvesne supstance, naročito, pojedini enzimi koje sadrži meso, a koje ne sadrži nijedna biljka. Iz tog razloga se ne preporučuje potpuni vegetarijanski način ishrane.
Ovaj odnos takođe u mnogome zavisi i od klimatskih uslova podneblja u kome se živi, samog načina života i vrste aktivnosti i poslova koji se svakodnevno obavljaju.“
Izvor: Iz knjige „Ogledalo duse“
ITAKA
Kada kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
poduhvata pun, opasnosti i saznanja.
Laestrigonasa, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada naići nećeš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osećanja tiču tvoga duha i tvog tela.
Foto ilustracija Bora*S
Niti Laestrigonsa, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš
ako ne nosiš ih u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.
Zaželi da dug bude to put
svitanja letnjih pun
u koja ćeš – kolike li radosti –
ulaziti u luke prvi put viđene.
Pred feničkim zastani tezgama
i snabdi se finim stvarčicama:
sedefom, koralom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.
Pođi u mnoge gradove misirske
da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.
I na umu uvek Itaku zadrži.
Stići na nju tvoja je sudbina.
Al’ nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na ostrvo pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.
Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.
A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvatićeš već šta Itake znače.
Konstantin Kavafi
Ovo je pesma jedne košulje,
zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu štipaljku, i glasi:
Foto ilustracija: Bora*S
Držiš me na ovoj ljuljašci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu.
Zahvaljujući tebi moći ću malo da se našalim sa stokom i živinom u ovom dvorištu.
Nadimaću se.
Raskopčaću svu dugmad na svom platnenom telu.
Celo prepodne biću zastava koja rukavima šamara vetar i miriše na sapunicu i nebo.
Drži me čvrsto, ali nemoj da mi zavidiš. Mene popodne peglaju.
Novi Sad, 1954.
Miroslav Antić
NEŽNOST JE HIGIJENA DUŠE
Duša je sestra duhu. Duh i duša su blizanci po rođenju. Koliko su oni saglasniji u biću čoveka, toliko su postupci uravnoteženiji napolju.
Foto ilustracija: Bora*S
Duh je hladan. On računa. Duša je topla. Ona igra i peva.
Na prvom spratu tela, u tamnim predelima utrobe, smeštena je pohota. Na drugom spratu, u plavim predelima grudi, stanuje duša. Na trećem spratu, u svetlim predelima glave, u večnom blesku svetlosti, nastanjen je duh. On je, gore, pronicljiv i hladan, kao čuvar celine postojanja.
Raziđe li se pohota sa duhom i dušom, telo slabi, a duh i duša postaju unezvereni i pod sobom nemaju oslonca. Raziđe li se duša sa pohotom i duhom, dolazi do usijanja tela i pohota raste, a duh, u strahu, bežeći u visine, postaje manji i dolazi do ludila. Raziđe li se duh sa pohotom i dušom, dolazi do naglog hlađenja tela, do zamrzavanja duše, a sa zamrzavanjem duše, u totalnom mraku, raste pohota i nagon za zločinima. Tada, u nemoći, duša plače, a duh je bezosećajan, »neživotan«.
Otuda, malo nežnosti nije na odmet. To pesnik zna. Nežnost je higijena duše. Iz higijene duše poniče poezija kao iznenadna histerija bića.
Vito Marković
V. Marković, Poezija i metafizika, „Grafos“, Beograd, 1988. str. 28-29.
Izvor teksta: srodstvopoizboru
Vrtoglavica tehnološkog moderniteta izaziva sve jače osećanje ništavila. To svakako primećujemo u direktnom osećajnom iskustvu, ne samo na planu misli. Frederik Džejmson je još 1984. pisao o „iščezavanju afektivnog“ iz ambijenta postmodernog društva, o emocionalnom sužavanju ili povlačenju. Opšte istanjivanje i zaravnjivanje zahvata ceo teren ljudskosti.
Naše afektivno stanje čini samo tkivo i građu naših života. Nema ničeg što bismo mogli doživeti neposrednije od naših osećanja. To je nešto konstitutivno, ono što nam daje „osećaj“ sveta, što nas istinski povezuje sa stvarnošću. Osećanja su kulturne činjenice, u mnogo većoj meri nego ideje.
U tom duhu Lisjen Fevr je predlagao rad na istoriji senzibiliteta (1938, 1941), a Ana Vinsent-Bifo napisala Istoriju suza(1986). Zar naše strasti ne čine samo jezgro našeg postojanja?
Svaka kultura je razvijala posebnu emocionalnu klimu; svaka politička borba je u isti mah i afektivna. To, naravno, važi i za borbu protiv stampeda civilizacije. Stvari prvo osećamo, pre nego što ih shvatimo ili u njih poverujemo; tako doživljavamo i hegemoniju i njena zlodela. Čak je i Adam Smit, u svojoj prvoj knjizi, Teorija moralnog osećanja (The Theory of Moral Sentiment, 1759), u osećanjima video nit od koje se ispreda celokupno društveno tkivo. Sve to zaista nisu neka izuzetna otkrića; ipak, suviše često se ponašamo kao da oblast afektivnog nema nikakav stvarni značaj.
Ono što nazivamo razumom i razmišljanjem samo su nešto prefinjeniji izrazi naših strasti. Antonio Damasio tvrdi da „svest počinje kao osećanje; veoma posebno osećanje, svakako, ali opet pravo osećanje“. (1999, str. 312) Njegova knjiga napada razdvajanje na duh i telo, koje je od suštinskog značaja za život u masovnom društvu.
Izloženi smo tolikim debilizujućim razdvajanjima: ljudi od prirode, rada od igre, da navedem samo neka. Sve više se udaljavamo od fizičkih senzacija, od direktnog iskustva. Osećanja su utelovljena; ali, šta se dešava s kontekstom utelovljenja? Izolacija je sve veća, a društvene spone sve slabije. Prijatelji se zamenjuju za one „mrežne“, dok procenat jednočlanih domaćinstava u svim razvijenim zemljama stalno raste. Gde je uopšte dom? Prema Bodrijaru, subjekt iščezava, a društvo više ne postoji.
Sve to dobro osećamo, uprkos tome što dominantna kultura, lišena svake dubine, nastoji da naše emocionalno jezgro svede na površinu i tako ga izobliči po sopstvenoj slici, kao što upozorava Džejmson. To jezgro je sama naša utelovljenost, možda najjače uporište otpora. Kada ono ne bi postojalo, gorke li ironije, ne bismo se osećali toliko bolesno. Ne bismo bili tako živo svesni prepuklog srca ove moderne praznine. Ne bismo toliko strepeli i patili.
Zbornik Afektivni preokret (2007) već u naslovu održava aktuelnu svest o središnjem kulturnom značaju emocija. Ipak, uvod komuniste Majkla Harta (koautora Imperije), služi više kao primer dominantne paradigme nego kao korisna korekcija. Njegova levičarska posvećenost industrijskom Progresu ključni je aspekt masakra koji se sprovodi nad unutrašnjom prirodom. To može biti samo problem, nikako rešenje.
Naša tela nose u sebi neprekidnu istoriju ljubavi i patnje; ona su neposredni svedoci svega što nas pokreće. Ljubav, kako je govorio Kjerkegor, daje sav značaj životu koji poznajemo. Volimo i brinemo pre nego što naučimo da bilo šta izrazimo rečima. Kao što kaže Martin Amis, „Ljubav se dokazala kao naš jedini trajni aspekt, dok se svet okreće naglavačke, a ekran zamračuje“. (The Times, 06. 11. 2006)
Ali, neuspeh ljubavi, u savremenom društvu, toliko je očigledan i bolan; o tome, na primer, govore i romani Mišela Ulebeka. Anarhistički pisac, Tom Robins, insistira: „Postoji samo jedno ozbiljno pitanje; ono glasi: Ko zna kako naterati ljubav da ostane?“ Možemo se slobodno složiti s rečima iz starozavetnog Propovednika, da je „pravi prijatelj melem života“. (6:16) Ali, gde su prijatelji? Opadanje prijateljskih veza u SAD poslednjih decenija dobro je dokumentovano (na primer, McPherson, Smith Lovin i Brashers, Društvena izolacija u Americi, American Sociological Review, jun 2006).
Upravo tu radikalna teorija doživljavala neuspeh ili se čak i ne oglašava. Zašto je u središtu pažnje „žudnja“ (ili „zavođenje“, kako to u još otuđenijem obliku izražava Bodrijar), a ne ljubav? Bel huks kaže: „Kada sa svojim vršnjacima pričam o ljubavi, svi kao da se odseku od straha“. (Sve o ljubavi, str. xix) Ipak, potreba za ljubavlju i dalje opstaje u ovoj duhovnoj pustinji, u ovoj kulturi sve zatvorenijoj za ljubav.
Suprotnost ljubavi, naravno, nije mržnja, nego ravnodušnost, taj zaštitni znak postmodernog cinizma i pomodarstva. Sve do sada, svi su se klanjali životu podređenom proizvodnji i isušujućim vetrovima tehnokulture. Ali, treba ponovo zaroniti do najvećih dubina naših odnosa, uprkos vladajućem plićaku, u kojem je sve deluje tako nestalno i na raspolaganju. Ono do čega treba doći je ljubav neostvarenog potencijala našeg afektivnog, aktuelnog bića, kako u sebi, tako i u drugima.
Naravno, na tom putu čekaju nas mnogi ćorsokaci i klopke. Na primer, seksističke predrasude koje tako često romantičnu ljubav sateruju u granice patrijahalne, muški definisane kulture. Ili suviše izražena sklonost religiozne ljubavi da osporava svet, njena težnja da se odrekne autentične individualnosti u korist pogubnog poistovećivanja, koje pre negira nego što prihvata drugost.
Ako je osećanje oblik ponašanja, ljubav je svakako oblik delovanja i temeljni mentalni proces. Ona je od ključnog značaja za naš emocionalni razvoj; od nje dobijamo snagu potrebnu za širu komunikaciju sa svetom. Ljubav oslobađa i daje smisao; ona naglašava velikodušnost i darivanje; poklon kao suprotnost neumoljivoj sadašnjici, kao znak pravog života.
Lis Irigaraj odlično primećuje: „Poklon nema cilj. Nema zašto. Nema nameru. Dar je dat. Pre bilo kakve podele na darodavca i darivanog. Pre pojave odvojenih identiteta davaoca i primaoca. Čak i pre samog poklona.“ (Elementarne strasti, 1982)
Govoriti o onome što može biti dato može biti i podsetnik na ono što nam je oduzeto. Tokom 1950-ih, Lorens van der Post je bio u kontaktu s ljudima koji su sav svoj posed nosili u jednoj ruci. Pisao je o „predivnom smehu Bušmana, koji dolazi pravo iz stomaka, kakav nikada nećete čuti među civilizovanim ljudima“. (Izgubljeni svet Kalaharija, str. 244) Kakav podvig, izbrisati tu jednostavnu, a opet tako duboku radost življenja. Frojdov psihoanalitički cilj bio je da neurotičnu bedu promeni u „normalno“ nezadovoljstvo: Lakanov da analitičare nauči kako da budu ojađeni kao i svi ostali.
Zapanjuje koliko se malo pojmovi kao što su patnja, strepnja i tuga spominju u psihološkoj literaturi (videti, Ronald Miler, Suočavanje s ljudskom patnjom, 2004). To se smatra nebitnim s teoretskog stanovišta, za niz pukih simptoma, koji se mogu klasifikovati i pomoću „manje emocionalnih“ deskripcija. Simon Veil je išla u fabrike da bi bolje shvatila patnju. Fabrike su i dalje tu, ali patnja je danas, u ovom izmeštenom, sintetičkom društvu, svakako postala opštija. Ilejn Skeri je u mučenju videla „minijaturni izraz sveta ili civilizacije“. (Telo u mukama, 1985, str. 38) Posttraumatski stres, koji je prvobitno bio opisivan kao posledica iskustva borbe, sada se široko primenjuje kao dijagnoza; samo još jedan komentar o stanju društva koje nas svakodnevno izlaže sve jačim udarcima, zapravo mučenju. Čelis Glendining ispravno primećuje: lična trauma često održava traumu same civilizacije. (1994)
Tvrdnja da su metalne i emocionalne bolesti glavni zdravstveni problem nacije, postale su opšte mesto. Kao što primećuje Melinda Dejvis, „Strepnja je u isto vreme crna kuga i običan nazeb naših dana“. (Nova kultura želje, 2002, str. 66) Bilo bi korisno i kada bi se političko izražavalo u terminima zdravlja; na primer, da li je društveni život zdrav ili nezdrav? Zar to, na kraju krajeva, nije jedino bitno?
Ukupna slika je, naravno, dobro poznata. Strepnja i stres podrivaju naš imuni sistem; skoro 50% osoba koje pate od strepnje, pate i od težeg oblika depresije. Silovito širenje strepnje podudara se s porastom slučajeva depresije u svim industrijalizovanim zemljama (videti Pettit and Joiner, Hronična depresija, 2006). Zanimljivo je da Robert Solomon u depresiji vidi „način da se izmigoljimo stisku uvreženih vrednosti našeg sveta“. (Strasti, 1993, str, 62–63) U sličnom duhu, pesnik V. S. Mervin je pisao: „Opet, ta ista tuga je odličan vodič kroz ovaj svet. Možda čak i najpouzdaniji vodič. Sve dok su nam vodiči potrebni.“ (Disati na svoj način, 2001, str. 192)
Početkom maja 2008, objavljeno je nekoliko izveštaja koji govore o visokom stepenu hronične psihičke patnje: pogođeno je skoro 30% populacije SAD. Tu samo treba dodati i sve ostalo: od sve brojnijih slučajeva nasumične, mahnite pucnjave, do gojaznosti koja izaziva dijabetis i srčane smetnje čak i kod dece; lekove za modifikaciju ponašanja, kojima se deca kljukaju još od najranije dobi; naglo širenje astme, autizma i alergija; roditelje koji ubijaju svoju decu; milione navučene na vijagru; desetine miliona ovisnih o farmaceutskim preparatima za spavanje, itd. Opšte stanje je izrazito patološko i zastrašujuće.
Zato ne treba da nas čudi to što se priručnici za samopomoć prodaju na tone, kao ni grozničava preokupacija psihološkom stabilnošću i beskrajna revija prikaza emocionalne patnje na televiziji i Internetu. Pogledajte samo nazive, prilično tupave, četiri najprodavanija časopisa: Life, People, Us i Self. Stalno sužavanje perspektive, u ionako individualističkom društvu, više je nego očigledno.
U knjizi Narcistička kultura (1979), Kristofer Leš j govorio o „osećanju unutrašnje ispraznosti i neizmernog, potisnutog gneva“ u Americi. U svojoj knjizi iz 2008, Kratka istorija strepnje, Patriša Pirson je zaključila da smo danas dospeli u „stanje mnogo hladnije od narcisizma“.
Uvek prilagodljivi postmodernistički senzibilitet objavljuje kraj samog jezgra bića, u korist mnoštva stalno promenljivih uloga koje možemo igrati. Kako društvene veze sve više blede, da li je od tog jezgra uopšte nešto ostalo? Tako rastreseni, u okruženju u kojem se ljudski dodir, baš kao i onaj s prirodom, tako sistematski proteruje, plašimo da ostanemo sami sa sobom. Taj razređeni i poremećeni način života potiskuje sećanje na patnju i žudnju za nežnošću.
Šta je Progres ili Modernitet? „To je talog od opasnih i potencijalno smrtonosnih hemikalija u vašem masnom tkivu. To je kada po lepom danu sedite u kući i uključujete televizor ili kompjuter. To je šoping kao terapija za depresiju. To je osećaj da nešto nedostaje.“ (Kevin Taker, Šta je totalitet?, 2003) Možda će nekome zvučati neobično da je čak i Dekart, pravi začetnik modernog otuđenja, u čuđenju video prvu od šest prvobitnih strasti (Strasti duše, 1649). Šta se dogodilo s našom sposobnošću za istinsku očaranost u društvu lišenom čari?
Što se mene tiče, još uvek me očarava istrajna pesma zrikavaca, njihovi glasovi koji pucaju od života, dok se leto na pacifičkom severozapadu polako gasi. Uživam svaki put kada vidim divlje guske kako visoko u nebu lete ka jugu, čije me gakanje podseća na meki lavež pasa iz okoline. Nema svesti odvojene od doživljenog objekta. Šta se dešava kada doživljavamo samo mase, robe, slike?
Kao što kaže Džejmson, s potiskivanjem afektivnog bledi i sve ostalo što još uvek odiše životom. Da li zaista možemo živeti tim besmislenim, tehniciziranim, posrednim životom, tako temeljno ispražnjenim od čuda? Ono što je živo i neposredno ne postoji na ekranu. Ako svaka kultura stvara posebnu emocionalnu i duhovnu klimu, onda je ova naša sigurno najsiromašnija i najbeživotnija. I šta se pomalja na horizontu, ako ne još gora perspektiva?
Znamo u kom pravcu treba tragati za ozdravljenjem. Frojd je pisao Vilhelmu Flisu: „Sreća je odloženo ostvarenje praistorijske želje. Zato bogatstvo donosi tako malo zadovoljstva: novac nije infantilna želja.“ (16. januar 1898) Jednostavnost sadrži sve i u njoj je sve neposredno prisutno. Alber Kami je dobro izrazio to osećanje: „Odrastao sam pored mora i siromaštvo mi je delovalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo.“ (Lirski i kritički eseji, str. 172)
Džon Zerzan, decembar 2008.
BIBLIOGRAFIJA
Frederic Jameson, Postmodernism or, The Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press, 1991; The title essay originally appeared in 1984 in New Left Review, no. 146 (July-August): 59-92.; Fredric Jameson, Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma, iz Moderna i post-moderna (temat), Zagreb, Kulturni radnik br. 3, 1985: 34-91; Jameson, F. (1988) Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma, u: Linhardt J. (ed.) Postmoderna: nova epoha ili zabluda, Zagreb: Naprijed, prevod Srđan Dvornik.
Lucien Paul Victor Febvre (1878-1956), A New Kind of History: From the Writings of Lucien Febvre (Routledge and Kegan Paul, 1973)
Anne Vincent-Buffault, Histoire des larmes , XVIIIe-XIXe siècles, (Rivages, 1986); The History of Tears: Sensibility and Sentimentality in France (Vhps Distribution; Macmillan; St. Martin’s Press, 1991)
António Rosa Damásio, The Feeling of What Happens: Body and Emotion in the Making of Consciousness, Heinemann: London, 1999; Harvest Books, 2000; Descartes’ Error: Emotion, Reason, and the Human Brain, Putnam Publishing, 1994.
The Affective Turn: Theorizing The Social, edited by Patricia Ticineto Clough, with Jean Halley; foreword by Michael Hardt, Durham: Duke University Press, 2007.
Tom Robbins, Still Life with Woodpecker (Bantam Books,1980); “There is only one serious question. And that question is: ‘Who knows how to make love stay?’”
Social isolation in America: Changes in Core Discussion Networks over Two Decades,
Miller McPherson, Lynn Smith-Lovin, and Matthew E. Brashears, American Sociological Review, Volume 71, Number 3, June 2006.
Jean Baudrillard, Seduction, 1979; Palgrave Macmillan, 1990.
bell hooks (Gloria Jean Watkins), All About Love, Harper Paperbacks, 2001.
Luce Irigaray, Passions élémentaires, 1982; Elemental Passions, Eng. trans. 1992.
Laurens van der Post, Lost World of Kalahari, 1958
Elaine Scarry, The Body in Pain: The Making and Unmaking of the World, Oxford University Press, 1985.
Chellis Glendinning, My Name Is Chellis and I’m in Recovery from Western Civilization, Shambhala Publications, Inc., 1994.
Melinda Davis, The New Culture of Desire: The Pleasure Imperative Transforming Your Business and Your Life, Free Press, 2002; iliThe New Culture of Desire: 5 Radical New Strategies That Will Change Your Business and Your Life, Simon & Schuster Adult Publishing Group, 2002.
Pettit, J.W., & Joiner, T.E., Jr., Chronic Depression: Interpersonal sources, therapeutic solutions, American Psychological Association, 2006.
Robert C. Solomon, The Passions: Emotions and the Meaning of Life, Hackett Publishing Company, 1993.
Christopher Lash, The Culture of Narcissism: American Life in an Age of Diminishing Expectations, New York: Norton, 1979;Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb, 1998; prevod: Pusić, Vesna.
Patricia Pearson, A Brief History of Anxiety… Yours and Mine, str. 127; Bloomsbury, 2008.
Kevin Tucker, What Is Totality?, Species Traitor #1, 2003.
Albert Camus, Lyrical and Critical Essays, str. 172, Vintage Books, 1970.
John Zerzan, What Love’s Got to Do With It, 2008.
Prevod: Aleksa Golijanin, 2008.
http://anarhija-blok45.net1zen.com/
Izvor: arkadijski.blogspot.com
(…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti.
Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije.
To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.
Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.
Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.
Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.
Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.
Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.
Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom.
Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.
Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.
Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.
Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.
Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.
Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.
Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.
Najgore u svim ovim stvarima je činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu života. Ima li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života, što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.
Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.
Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?
Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije?
Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?
Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.
Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene.
Da su ovi ljudi još ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.
Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.
Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.
Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.
No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju.
Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.
Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.
Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.
U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….
Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.
Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006
Prevod: Branislav Milakara
Izvor teksta: srodstvopoizboru
Foto ilustracija: Bora*S
Da li disanje može da posluži kao ”mini-terapija” u stresnim situacijama?
Povezanost emocija i telesnog je dugo poznata – naučnici koji su se prvi sistematično bavili osećanjima, diskutovali su o fiziološkoj osnovi istovremeno kad i o njihovom doživljaju. Ljudi su oduvek tražili korelate emocija u organizmu, prepoznavali ih kod sebe ili kod drugih – još od antike priča se o temperamentima, i njihovim, nedovoljno utemeljnim, organskim osnovama.
Foto: pixabay.com
Današnje vreme se karakteriše velikom upotrebom medikamenata, od kojih neki smiruju telo onda kada ga uznemire uzburkana osećanja: tu je glavni mehanizam autonomnog nervnog sistema, koji inerviše unutrašnje organe, a njegov rad direktno potiče od emocija, i obrnuto – utiče na njih.
Ova veza je opšteprihvaćena u zdravorazumskog znanju, pa je uobičajeno da ljudi praktikuju samopomoć u slučaju preplavljenosti emocijama – ako je neko uznemiren, sugerišu mu da udahne duboko, ili da uz to i izbroji do deset ukoliko ga preplavljuje bes (kako bi odložio reakciju do momenta snižene tenzije).
Disanje, kao jedno od metaboličkih mehanizama organizma, odnosno spoljašnje disanje – ono koje možemo opaziti, odavno je prepoznato kao deo psihosomatike. Povezivano je sa psihičkim stanjem bilo u okviru neke hronične bolesti, kao što je astma, ili kao jedan od simptoma nekih neurotskih reakcija, kao što je doživljaj gušenja tokom napada panike. Tehnike koje se primenjuju u ublažavanju stanja anksioznosti, ali i u terapiji nekih složenih poremećaja, kao što su fobije, temelje se na udisanju ili uspostavljanju pravilnijeg disanja.
Na primer, psihička uznemirenost može da izazove intenzivno i ubrzano udisanje i izdisanje vazduha, zbog čega se smanjuje količina ugljen-dioksida u organizmu, što dovodi do sužavanja krvnih sudova u mozgu. Najjednostavniji i sasvim dostupan postupak umanjivanja štetnih posledicca hiperventilacije je izdisanje i udisanje u kesu, jer se tako izdahnuti ugljen-dioksid vraća u telo, i smanjuje nemir i teskobu.
S druge strane, psihoterapijske metode u lečenju iracionalnih strahova koriste postupno vezivanje prijatnog osećanja smirenosti postignutog opuštanjem organizma putem kontrolisanog disanja, za zamišljeni predmet straha. Opuštenost se može postići metodom progresivne relaksacije, u kojoj važnu ulogu igra pažljivo usmeravano disanje – iz stomaka: udisanje par sekundi na nos, i dvostruko duže izdisanje na usta.
DISANJE I STRES
Jedno skorije istraživanje pokazalo je da je povezanost disajnog ritma i ponašanja još složenija – funkcije mozga su direktno u vezi sa udisanjem i izdisanjem. U ovoj studiji, autorke Kristine Zelano, ispitanicima je praćena moždana aktivnost i ritam disanja tokom rešavanja zadataka: istraživači su zahtevali od 60 ispitanika da donose brze odluke o tome kakve emocionalne izraze opažaju, dok je istovremeno praćen njihov ritam disanja. Njima su prikazivane slika lica koja su izražavala emociju iznenađenja ili emociju straha – zadatak je bio da se u što kraćem roku odgovori na pitanje koju emociju svaki lik izražava.
Utvrđeno je da postoje velike razlike u aktivnosti amigdale (deo mozga zadužen za emocije, naročito za strah) i hipokampusa (ima ulogu u procesu pamćenja i regulaciji ponašanja i osećanja) između udisaja i izdisaja. “Otkrili smo da se prilikom udisanja pokreću neuroni čitavog limbičkog sistema”, tvrdi Zelano.
Prvobitno je ova pojava zapažena tokom praćenja sedam pacijenata koji su se lečili od epilepsije, gde su implantirane elektrode u mozgu služile da se otkrije poreklo napada: očitani električni signali pokazali su da je aktivnost mozga varirala u skladu s disanjem – pojavljivala se u zonama za obradu emocija, sećanja i mirisa. Ovo otkriće je navelo naučnike da provere da li disanje utiče na kognitivne funkcije smeštene u tim zonama – obradu emocije straha i pamćenje.
Učesnici istraživanja su lakše prepoznavali lik uplašene osobe ukoliko im je njena slika izlagana dok su udisali, nego ako su izdisali. Ovaj efekat je bio potpuno poništen ukoliko je ispitanik disao na usta – tako da je efekat specifičan za emociju straha u vezi s nazalnim disanjem (kroz nos).
U drugom delu istog eksperimenta, ispitanicima su prikazivane slike na ekranu koje je trebalo što bolje da upamte. Kasnije im je zatraženo da se prisete prikazanih objekata: prisećanje je bilo bolje ukoliko su slike prikazivane tokom udisanja vazduha. Zelano zaključuje da ova otkrića mogu ukazivati da je brže disanje u funkciji boljeg snalaženja u opasnim situacijama: “Ako se nađete u stanju panike, ubrzava vam se disajni ritam – rezultat je mnogo više udisaja nego u mirnom stanju. Na taj način naš urođeni odgovor na strah u vidu ubrzanog disanja može pozitivno da utiče na funkcije mozga, tako što on brže reaguje na opasne draži u okolini”.
Zelano navodi i povoljne implikacije na tehnike relaksacije, kada se praktikuje fokusirano disanje – tako udisanje postaje mehanizam harmonizacije limbičkog sistema, koji je centar naših emocija. Tako se svesno i voljno može usmeravati najfunkcionalniji način disanja u specifičnim okolnostima, koji se može i uvežbati i kao takav postati internalizovani obrazac reakcije u svojstvu kontrole pozitivnih i negativnih osećanja – neka vrsta “mini-terapije” u stresnim situacijama.
Tekst: Danka Spasovski
Izvor: elementarium.cpn.rs
______________________________________________________________
Iako smo navikli na vrela leta na ovom podneblju potrebno je da preduzmemo neke korake kako ne bismo ugrozili svoje zdravlje
Talas vrućine zahvatio je gotovo celu Evropu, a u mnogim zemljama, gde ljudi nisu navikli na tropsku klimu, izazvao je i velike probleme. Međutim, koliko god da smo navikli na vrela leta na ovom podneblju, treba da znamo kako da se zaštitimo da ne bismo kolabirali.
Pijte dovoljno tečnosti
Bez tečnosti telo ne može normalno da funkcioniše. Kako biste ga u uslovima velikih vrućina snabdeli s dovoljnom količinom tečnosti pijte dovoljno vode, ali ne i soka obogaćenog šećerom ili veštačkim zaslađivačima koji dodatno podstiču žeđ. Ukoliko imate problema sa izrazito naglašenim znojenjem pijte za sportske napitke obogaćene elektrolitima. No, prvi izvor hidratacije uvek i u svakoj prilici treba da bude obična voda.
Neka cirkuliše vazduh u prostoriji
Ako nemate klima uređaj u svom životnom prostoru, dobro vam može poslužiti i ventilator. Bez obzira da li je reč o malom, velikom ili plafonskom ventilatoru omogućiće cirkulisanje vazduha čime on postaje nešto hladniji nego u “statičnom” izdanju. Pritom vodite računa da vazduh ne duva direktno prema vama.
Nosite odeću od prirodnih materijala
Prirodni materijali kao što su lan i pamuk omogućiće lakše disanje kože. Zbog sintetičke odeće vrućinu možete osećati još intenzivnije jer ona “zadržava” visoku temperaturu između tkanine i kože.
Ne nosite crnu odeću
Crna boja je elegantna i, ako je stalno nosite, učinite izuzetak i tu odeću stavite u drugi plan zbog zdravlja i komocije. Nemojte da budete solarna ploča, već obucite svetlije boje koje neće biti mamac za jako sunce.
Nigde bez kreme za sunčanje
Iako imate podlogu jer ste već pocrneli, ukoliko provodite vreme na otvorenom, na kožu izloženu suncu nanesite kremu sa zaštitnim faktorom kako biste se zaštitili o štetnih UVA i UVB zraka.
VAŽNO:
Ako vam se ipak desi da dehidrirate, naknadno pijenje velikih količina vode neće pomoći, jer je organizam izgubio elektrolite. Zato je potrebno u vodu sipati malo soli i piti nekoliko gutljaja svakih pet minuta, dok organizam ne povrati potrebnu tečnost, a zatim treba pojesti neko sočno voće poput lubenice.
Simptomi dehidracije: Glavobolja, mučnina i malaksalost, suva usta i jezik, grčevi u rukama i nogama, povećan broj otkucaja srca, umor i slabost, smanjeno znojenje.
Idealna stvar umesto slane vode je rehidracijska so koju možete nabaviti u svakoj apoteci, ali u nedostatku toga, pomoći će i posoljena voda.
(Telegraf.rs)
Izvor: Pedijatrijska specijalistička ordinacija Dr Saša Milićević
_____________________________________________________________________________
Nije tako retko da neko svoja osećanja povezuje sa svojim „pravim Ja”. Kada je takva osoba u dilemi, u unutrašnjem konfliktu, tako da treba da nešto odluči, ona daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Dobronamerno savetuje druge: „Učini kako osećaš i nikada nećeš pogrešiti!” Istu takvu poruku možemo da pročitamo i u nekim knjigama koje se bave duhovnošću i ljudskim rastom i razvojem. Da li je takav savet uvek dobar – da li su osećanja zaista uvek izraz nekakvog našeg pravog Ja?
(Ilustracija S. Pečeničić)
Jedan od razloga za takvo uverenje je to što smo svi mi, u najranijem detinjstvu naučili da verujemo onome što u telu osećamo. Kada u telu osetimo neprijatnost to razumemo kao znak da nam nešto nedostaje.
Na primer, kada smo žedni znamo da nam nedostaje tečnosti, a kada smo gladni da nam nedostaje hrane. Da možemo da verujemo tome što osećamo potvrđuje to što kada se napojimo ili nahranimo, ne samo da nestaje neprijatnost, već nastupa prijatnost.
U telu ne osećamo samo senzacije ili osete, već i emocije, osećanja. Za razliku od oseta koji nastaju nadražajem nekog našeg čula, osećanja nisu telesne već su psihičke pojave.
Osećanja su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju.
Kako proces obrade informacija koji prethodi emociji može da bude tačan ili pogrešan, tako i rezultirajuća emocija nije uvek ispravna. Svi znamo da strah, na primer, može da bude opravdan i racionalan ili može da bude neopravdan i zbog toga iracionalan.
Brojni su filozofi koji su suprotstavljali razum i emocije, smatrajući da uvek treba postupati razumno. Emocionalno je bilo izjednačeno sa iracionalnim. Smatralo se da su emocije nešto što je iracionalno i tražen je način na koji bi razum mogao da zauzda i ukroti iracionalna osećanja.
Zastupnici ideje „Uradi kako osećaš” takođe suprotstavljaju razum i osećanja, ali, tako što daju prednost osećanjima. Kada razum govori jedno, a osećanja drugo, smatraju da uvek treba poslušati svoje emocije, naročito ako su one rezultat rada intuicije.
Emocionalno pismeni ljudi ne suprotstavljaju razum i osećanja jer znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije i da ta procena može da bude razumna ili nerazumna. Zato preispituju svoja osećanja, proveravajući logiku procene na kojoj su zasnovana, a kako bi razlučili racionalna osećanja od neracionalnih.
Nije potrebno nabrajati primere iz kojih je jasno da će osoba koja uvek postupa u skladu sa tim kako se oseća sebe dovoditi u velike nevolje. Mi ljudi smo kompleksna bića i najbolje je kada se naše psihičke funkcije dogovaraju i sarađuju. Racionalna osećanja su ta koja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.
Izvor:politika.rs
________________________________________________________________________________
Kako nastaju psihosomatske bolesti i koja je njihova duhovna svrha
Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?
U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.
Thinkstock
Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu.
Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.
Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka.
Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.
Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?
Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.
One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.
Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.
On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.
Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.
Povezanost duše i tela
Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi – lekari.
Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala – meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.
Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga – to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.
Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.
Kod kukavice – problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.
Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.
To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.
Termin „psihosomatske bolesti“ prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. „Psiho“ u prevodu s grčkog je duša, „soma“ telo.
Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka
Bolest kao beg od problema
Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.
Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:
„Potpuno zdravih ljudi – što je poznato – nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. “
Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.
Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.
Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.
Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan – smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.
Transformacija karaktera
Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.
Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.
Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.
Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.
Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.
Izvor:superzena.b92.net/Sensa
Zbog čega se tetoviramo
Tetoviranje je kao epidemija zahvatilo poznate sportiste, glumce, estradne zvezde, a posle toga sledili su ih njihovi fanovi – danas je teško naći tinejdžera koji na sebi nema bar jedan crtež
Telo mumije stare 5000 godina, takozvanog Ledenog Čoveka – Ocija otkrivenog u italijanskim Alpima 1991, bilo je prekriveno sa preko 50 tetovaža. Početkom ove godine, 1300 godina stara mumija iz Sudana poslata je na skener. Na gornjem delu unutrašnje strane bedra skener je otkrio tetovažu anđela.
Lista sličnih kurioziteta se samo nastavlja. Zapravo, procenjuje se da je u vreme Kolumbovih otkrića više od hiljadu autohtonih društvenih zajednica širom sveta praktikovalo tetoviranje.
Reč tetovaža, odnosono tattoo na engleskom jeziku, potiče od polinezijske reči tatau koja označava trajne oznake na ljudskoj koži nanete ponekad tokom rituala skarifikacije (urezivanje veštačkih ožiljka na koži) a mnogo češće tokom procesa ubrizgavanja mastila u potkožni deo tela.
U današnjem svetu, tetoviranje je poslednjih decenija steklo veliku popularnost. Razlozi su brojni – od jednostavne želje da se telo ukrasi do iskazivanja večne i duboke ljubavi.
Ono što je manje poznato jeste činjenica da se u mnogim plemenskim zajednicama savremenog sveta tetoviranje obavlja u magijske svrhe.
Tetovaža može biti izazovna, ali problem nastaje kad “crtež” dosadi…
Dr Lars Krutak je antropolog koga fasciniraju tetovaže. Toliko, da je poslednjih deset godina proveo putujući svetom i istražujući kako ljudi koriste tetovaže, skarifikaciju i telesne modifikacije da bi kanalisali natprirodnu moć u sopstveno telo.
Svoja otkrića objavio je u knjizi Duhovna koža: magijske tetovaže i sakrifikacija. Krutakova zapažanja prate čudesne fotografije pripadnika animističkih i šamanističkih društava Azije, Afrike, Amerike i Melanezije.
Prvi deo knjige opisuje drevnu veštinu tajlandske tetovaže sak jant svetih monaha koji svoje moći i energiju povlače od samog Bude. Protkano brojnim fotografijama dramatično tetoviranih tela, ovo poglavlje nudi entuzijastima savršen primer ezoterijskog sveta sak jant simbola i njihovog značenja.
Takođe detaljno obrađuje i praksu tetoviranja svernoameričkih i južnoameričkih Indijanaca. Od prerijskih ratnika do amazonskih šamana, tetovaže se nose na telu kao začarani simboli zaštite i sveprožimajuće duhovne moći.
Deo o talismanskoj tetovaži se završava detaljnim opisom pojedinaca koji su stvarali magijske tetovaže i njihovim tehnikama.
Svi domorodački narodi koji su hiljadama godina unazad svoja tela ukrašavali tetovažama praktikovali su šamanizam. Šamanizam se smatra najstarijom duhovnom religijom ljudskih bića. Smrt je prva učiteljica, granica iza koje se završava život i počinje čudo.
Šamanistička religija prožeta je misterijom i magijom, ali je takođe nastala kao deo čovekove potrebe da racionalizuje činjenicu da mora da ubije kako bi opstao: biljku, životinju pa i drugo ljudsko biće koje ugrožava teritoriju i smanjuje mogućnost nabavke hrane. Duše tih ubijenih neprijatelja su imale magijske moći.
Šamanizam je animizam: verovanje da je sveukupni život – ljudski, životinjski ili biljni – prožet duhovnom životnom silom. Žrtveni obredi, posebno žrtve u krvi, bile su poput finansijskih transakcija koje su zadovoljavale duhove. Duhovi su na taj način bili „plaćeni“ zbog svojih usluga čoveku. Krvne žrtve su ponekad prinošene i kao način da se neutrališe kršenje moralnih kodeksa kojih se većina domorodačkih naroda striktno pridržavala.
Na primer, izuzetno tetovirani Iban sa Bornea će poštovati adat – prihvaćeni kodeks ponašanja, komunikacije i života koji upravlja čitavim društvenim bićem njegovog naroda. Adat je čuvar ljudskog i duhovnog života u kome su svi delovi univerzuma zdravi, u miru i izbalansirani.
Kršenje adata dovodi do poremećaja tog kosmičkog blaženstva, pa je potrebno da se pomoću određenih postupaka i rituala ponovo uspostavi balans i da se umiri bes pojedinaca, zajednice i bogova. Po tradiciji, takvi rituali obuhvataju žrtvovanje kokoške, svinje, a u posebnim slučajevima čak drugog ljudskog bića – posebno kada dođe trenutak da se podigne nova duga kuća (u kojoj žive svi pripadnici zajednice).
Diskretno i – umereno…
Osim uloge čuvara plemenske religije, neki šamani su aktivno praktikovali tradiciju tetoviranja na sebi.
Kod Paivana na Tajvanu, Čukčija iz Sibira i Jupigeta sa ostrva Sent Lorens na Aljasci, žene su umetnice tetovaže i šamani koji kanališu natprirodne moći kako bi izlečile pacijente od „gubitka duše“ – stanja koje se pripisuje duhovima što donose bolest, bilo da su oni ljudskog ili životinjskog porekla.
Pravilan tretman obolelog ponekad podrazumeva da se na tačno određenim delovima njegovg tela ucrtaju lekovite tetovaže ili stave „tetovirane trake“ kako bi se identitet obolelog sakrio od zlonamernih entiteta.
Majstori tetovaža naroda Kajan sa Bornea, a to su uvek žene, tetoviraju simbol koji se zove lukut ili drevna perla na zglobove ljudi kako bi se sperčio gubitak duše. Kada je čovek bolestan to znači da je njegova duša pobegla iz tela, a ozdravljenje znači povratak duše.
Da bi se sprečio odlazak duše, čovek će je „zavezati“ oko zgloba pomoću uzice u koju je utkan lukut ispunjen magijom. Naravno, uzica se može pokidati a perla ispasti, pa će je Kajan zameniti tetovažom perle koja će imati iste moći kao i original i braniće ga od bolesti i zlih duhova.
Mentavai sa Siberitskog ostrva takođe nose komlikovane tetovaže perli na spoljašnjem delu šaka. Ne samo da te tetovaže vezuju dušu za vlasnika, već mu pomažu da daleko spretnije i uspešnije koristi svoje ruke u raznim manuelnim poslovima koji zahtevaju preciznost.
Pripadnici naroda Mentavai važe za najtetoviranije ljude savremenog sveta. Oni kažu da njihova prelepo ukrašena tela veoma uspešno drže njihove duše blizu, jer duše vole lepe stvari poput perli, cveća, naoštrenih zuba, obojenih lica, a iznad svega vole tetovaže!
R. Savić
Izvor: treceoko.rs
__________________________________________________________________________________
Zakačena za stenu koja je visoka 12 metara, u podnožju Popovog vrha kod Bele Palanke, u vazduhu visi kućica „Odmori dušu“
Sa terase ovog jedinstvenog graditeljskog objekta ili ploče koja se nalazi na samom vrhu stene vidi se veći deo Oreovačkog polja, celo selo Oreovac koje je udaljeno nekih petnestak minuta hoda od vikendice, selo Divljana, manastir Sveti Dimitrije u Divljani, selo Mokra, jedan deo Bele Palanke, Suva planina…
Za Miroslava Pavlovića iz Bele Palanke, jedna stena u podnožju brda „Popov vrh“, nadomak Oreovca, njegovog rodnog sela, oduvek je bila nešto posebno.
Osamdesetih godina minulog veka, „kad su se stekli uslovi“ Miroslav je kupio stenu. Nakon kupovine stene i okolne šume, odlučio je da na samom vrhu stene podigne kuću za odmor. I to ne bilo kakvu i ne bilo kako.
Da bi dokazao moć svog znanja u graditeljstvu (građevini), Miroslav je načinio neobičan plan i krenuo da ga realizuje na još neobičniji način.
Umesto uobičajenog podizanja od poda do krova, Miroslav je krenuo obrnutim redom, tako što je gradio, „kačeći“ kuću za odmor – od krova ka podu.
Najpre je poravnao vrh stene, odvaljujući ogromne komade teške i preko jedne tone. Potom je izlio betonsku ploču, a za nju pričvrstio krov, za krov zidove, za zidove pod, terasu… I tako je čini se inovirao gradnju „odozgo- nadole“ ili od krova do temelja.
Zadnja strana poda kućice oslanja se na stenu tek 25 centimetara, dok preostala dva i po metra „vise u vazduhu“.
Dve je godine Miroslav uz pomoć mladalačke energije i prijatelja gradio svoj san, svoje arhitektonsko i građevinsko čudo.
Gvožđe, džakove sa cementom i peskom, neophodne alate, materijale, i sve ostalo nephodno za gradnju, iznosili su stazom uz brdo do vrha stene na leđima i u rukama, bez ikakvih tehničkih pomagala.
Ljudima koji su mu prilikom gradnje pomagali, Mika je plaćao, tako što im je rad- radom vraćao.
Stena je visoka 12 metara, dok visina od podnožja stene do poda vikendice iznosi 8 metara.
Unutrašnja, useljiva površina iznosi 12, a ploča (svojevrstan vidikovac) iznad kućice zahvata dodatnih 16 kvadratnih metara . Okačena tako, kućica jednostavno nestvarno, visi u vazduhu.
Iako na prvi pogled ne izgleda lako, do ovog ptičjeg gnezda, i nije teško doći.
U Miroslavljevom stilu gradnje, opisujem i dostupnost objektu.
Od vikendice do makadamskog puta vodi pešačka staza (oko 100m vazdušne linije). Dužina makadamskog (prilaz autom) do asfaltnog puta iznosi kilometar, a potom sleduje par kilometara asfaltnog puta do Bele Palanke .
Ljudi koji su je posećivali prozvali su je „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Lastavičje gnezdo“ ili “ Kućica u steni“. A pravi naziv je „Vikendica odmori dušu“.
Već je zašao u sedmu deceniju života, no Miroslava ne napuštaju ni snovi, ni ideje a ni želja da uradi još nešto, nešto posebno, nešto što niko drugi uradio nije.
Jedna od velikih ideja, koju želi da realizuje je, da na steni dogradi još jednu ili dve prostorije. Zbog toga ovih dana proširuje stazu koja kroz šumu vodi do kućice kako bi dopremio potreban materijal za dogradnju.
Doduše, fizička snaga nije više onakva kakva je nekad bila. Sam kaže da više nije tako mlad i snažan da bi džakove nosio na leđima, ali da može još dosta toga korisnog , neobičnog, jedinstvenog i lepog uradi.
Miroslav je čovek graditelj . Puno je i svuda naporno radio. Na mnogim gradilištima u Beloj Palanci, Pirotu, Nišu i drugim mestima, bio je tražen i cenjen radenik. Slovio je za izuzetno sposobnog, kreativnog i odgovornog majstora. Radio je uspešno ne samo građevinske nego i poslove vodoinstalaterske, električarske, kamenorezačke… I danas je uspešan projektant i graditelj fontana, dizalica i strugara.
Pavlović s ponosom ističe svoju samoukost, to, da je sve te zanate i rabote naučio sam, ali i svoj trud da preuzete i započete poslove obavlja najbolje što ume i može ali da im pri tom doda sebi svojstven začin, zašto ne reći, majstorsko-umetnički stil i način.
Miroslav je i čovek prirode. Zbog toga je posle teških poslova dolazio Ovde u svoju, kako je nazvao, kućicu „odmori dušu“, da od umora predahne i obnovi snagu za nove ideje i poslove.
Ovde je priroda netaknuta, vazduh čist i okrepljujući, a pogled iz „gnezda“ puca na predivne okolne predele, sve do Sićevačke klisure i Suve planine. Provodio je ovde Miroslav puno vremena i beležio divne trenutke sa porodicom i prijateljima.
Upitah Miroslava, da li bih mogao da na par dana iznajmim ovo ekskluzivno i atraktivno viseće gnezdo.
Odgovor je bio potvrdan. I više od toga.
-Samo se javiš i uzmeš ključ…
Mada mi je za kraj ove priče skromno izrečeno “ i to je to…“, ubeđen sam da sve ovo još uvek nije sve.
Barem što se Miroslava tiče.
Bora Stanković
Za priču i fotografije o ovom izuzetnom Tamo, neizmerno sam zahvalan svojoj znatiželji, Božici Pavlović, divnoj kćeri Mikinoj i svakako glavnom junaku Miroslavu Miki Pavloviću.
___________________________________________________________________________________
FotoPlus
_____________________________________________________________________________________________
Zašto smo simetrični?
Kao i 99 odsto životinjskog sveta, ljudi su simetrični po jednoj vertikalnoj osi. Zašto je to tako?
Izuzimajući sitnice koje nas čine lepšim, svi imamo jednake leve i desne strane. Simetrični smo po tačno jednoj vertikalnoj osi. Takav tip simetrije se zove bilateralna simetrija, i tu osobinu delimo sa svim ostalim sisarima i većinom drugih životinja. Po prihvaćenim procenama, preko 99% životinjskih vrsta je bilateralno simetrično. Ako se pitate zašto – pa, postavljate jako dobro pitanje.
Bilateralna simetrija je, po današnjim evolucionim saznanjima, vrlo stara osobina. Ona potiče najkasnije iz kambrijuma, perioda u istoriji Zemlje koji se završio pre više od 500 milijardi godina.
Bilateralnost se, dakle, razvija zajedno sa, ili čak i pre, „kambrijumske eksplozije“, vremena naglog razvoja kompleksnih organizama. Slagalicu njene pojave je jako teško sklopiti, ali neki bitni delovi jesu poznati.
Kimbrela
Ako pratimo poznate fosilne nalaze, najstariju jedinku sa jednakom levom i desnom stranom naći ćemo na istočnom kraku superkontinenta Gondvane, na teritoriji današnje Australije, pre 555 miliona godina. Ta životinja se zove kimberela (Kimberella).
Za nosioca laskave titule najstarije poznate bilateralne životinje, kimberela nije posebno naočita. Ovalnim telom dužine 15 centimetara nalik na mekušce kojima po današnjim saznanjima pripada, u zavisnosti od podvrste, kretala se istezanjem preko morskog tla prastare Zemlje. Hranila se tako što je „pasla“ mikroorganizme sa morskog dna.
Za razliku od nje, kimberelini savremenici većinom nisu bilateralno simetrični. Neki, poput meduze, radijalno su simetrični, što znači da se kroz njih može povući više vertikalnih ravni koje bi ih delile na dva jednaka dela. Drugi su poptuno asimetrični – recimo sunđeri. Međutim, iako i meduze i sunđeri postoje i danas, njihova telesna struktura nije dominantna među današnjim životinjama. Kimberelina jeste.
Naravno, kimberela verovatno nije baš najstarija bilateralna životinja, samo najstariji otkriveni fosil. Zato biolozi ponekad pričaju o „ur-bilateralnoj životinji“, kimberelinom (i našem) teorijskom pretku i izumitelju ove telesne konfiguracije. Ur-bilateralac je očigledno uradio nešto kako treba – ali šta?
Kretanje i okretanje
Postoji konsenzus da simetričnost pomaže kretanju: ako je telo simetrično, ono omogućava lakše prevazilaženje otpora vode (sasvim je sigurno da se kretanje prvo pojavilo u moru). Međutim, ova simetričnost nije obavezno bilateralna – i meduze imaju relevantno rešenje ovog problema. Drugim rečima, za potrebe kretanja evolucija nije mnogo izbirljiva po pitanju tipa simetrije. Tu u igru ulazi jedno skorašnje istraživanje dvojice naučnika iz Budimpešte.
Oni tvrde da je bitna evolutivna prednost mogućnost brzog okretanja: ona omogućuje bolju navigaciju, lakše izbegavanje opasnosti, uspešniji lov.
Bilateralno simetrične životinje mogu brzo manipulisati ukupnim otporom vode time što okreću svoju stranu sa većom površinom u smeru kretanja. Takvim postupkom se naglo zaustavljaju i omogućuju hitro okretanje. Po ovim istraživačima, ovo predstavlja ogromnu evolutivnu prednost bilateralne i nad radijalnom simetrijom i nad asimetričnim organizmima, i može predstavljati istorijski uzrok njene današnje sveprisutnosti.
Treba imati u vidu da je ovim istraživačima relevantni ekološki okvir kambrijum. Drugim rečima, naravno da ne treba očekivati da je moguće primeniti ovaj argument na ljudsku morfologiju. Međutim, ako iole drži vodu, argument mora raditi na primeru kimberele.
Naravno, bilo kakav „dokaz“ ovakvih evolutivnih prednosti kod životinja kao što je kimberela je nemoguće ponuditi u evolucionoj biologiji. Nemamo dovoljno uvida u tadašnje ekološke okvire. Kimberela nam svojim zatezanjem i istezanjem može delovati isuviše tromo da bi joj brzo okretanje bila bitna evolutivna prednost, ali ovakve intuicije ne mogu zameniti prave evolucione argumente. Međutim, postoje takvi „pravi“ evolucioni argumenti koji dovode ovu sliku u pitanje.
Gledanje i varenje
Jedan problem sa okretanjem kao evolutivnim pokretačem bilateralne simetrije je činjenica da nije poznato da li se bilateralnost uopšte prvo pojavila kod pokretnih organizama. Skorašnja filogenetska istraživanja, u kojima se ispituju genetske strukture različitih vrsta u potrazi za zajedničkim precima, ukazuju da se bilateralnost prvi put pojavila kod organizma koji se nije kretao, već je bio „prilepljen“ za morsko dno. Danas možemo primetiti direktne naslednike ovog nepokretnog ur-bilateralca među bilateralnim žarnjacima, koji su najčešće nepokretni.
Ako je ovo istraživanje tačno, onda možda postoje bitnije prednosti bilateralne simetrije nego prilikom kretanja i okretanja. Jedna pretpostavka je da je ova simetrija omogućila razvoj digestivnog trakta, kao i prvih čulnih sistema (preteča oka). „Spoljna“ simetrija je onda samo posledica potreba unutrašnjih organa.
S obzirom na to da ne znamo skoro ništa o ur-bilateralnoj životinji, teško da se danas možemo odlučiti za jednu od ovih teorija. Međutim, prave se veliki koraci u tom pravcu. Biologija odavno ne zavisi od senzacionalnih otkrića novih fosilnih ostataka. Pažljivim istraživanjem genetskih struktura, naslednosti i odlika organizama za koje se pretpostavlja da relevantno liče na pretpostavljene bilateralne pretke može se stvoriti uverljiva slika pojave bilateralnosti. Za tako nešto biće potrebno vreme.
U međuvremenu, može nas moriti drugo pitanje: kako god da je došlo do pojave i širenja ove simetričnosti, kako je ona opstala tako dugo, i postala tako sveprisutna? Drugim rečima, čak i kada bi znali kako je do nje došlo, kako to da smo čak i mi bilateralno simetrični?
Telesni planovi i evolutivni pritisci
Evolucija se najčešće razume kao proces, ili čak sila, koja deluje na osobine jedinki i populacija. „Osobina“ ovde može značiti svašta – od telesne simetričnosti do dužine ušiju ili obima nozdrve. Neke osobine su ključne za preživljavanje jedinke, dok su druge samo posledica prirode „sklapanja“ proteina na osnovu genetskog koda. Sve one se nasleđuju i tokom nasleđivanja mutiraju. Naravno, one osobine koje su ključne za preživljavanje omogućiće (u proseku!) jedinkama koje ih poseduju da preživljavaju do perioda kada su zrele za razmnožavanje.
Razmnožavanjem dolazi do nasleđivanja i širenja te osobine, često i do tzv. fiksacije, odnosno momenta kada neka osobina postaje prisutna u svakoj jedinki određene populacije.
Pojava i razvoj osobina ograničena je na najrazličitije načine, između ostalog, drugim osobinama, kao i prisutnim evolutivnim pritiscima. Drugim rečima, razvoj osobina zavisi i od toga koje osobine je moguće razviti. Ovaj kratki prikaz evolutivnih procesa služi da ilustruje ograničavajuću prirodu osobine kao što je bilateralna simetričnost.
Bilo da je ur-bilateralac bio pokretan nalik na Kimberelu ili stacionaran nalik na neke današnje žarnjake, određeni, za sada nepoznati, evolutivni činioci favorizovali su takav tip simetrije. Međutim, jednom kada je takav tzv. telesni plan došao u stadijum fiksacije, on je prirodno počeo da diktira razvoj drugih osobina.
Čulni sistem, varenje, lokomocija, kasnije različiti nervni sistemi – svi oni zavise od simetričnosti jedinke u kojoj se razvijaju, i razvijaju se u odnosu na nju. Simetričnost nije samo osobina u fiksaciji, ona je fundamentalna.
Skorašnja istraživanja na vinskim mušicama (Drosophila), tradicionalnim laboratorijskim kunićima evolucione biologije, pokazala su da je bezmalo nemoguće uticati na njihovu simetričnost.
Ovo je važno zato što se u eksperimentalnim uslovima može uticati na svakakve osobine ovih mušica: njihov kratki životni vek i veliki broj potomaka koji ostavljaju idealni su za ispitivanje evolutivnih promena. Međutim, simetrija se pokazala neprobojnom u slučaju osobina kao što su veličina očiju, kao i način savijanja krila.
Ako se ovaj pokazatelj „prevede“ na primer kimberele, ili na hipotetičkog ur-bilateralca, to nas navodi na zaključak da se simetričnost prosto vrlo rano ustalila kao osnova telesnog plana ogromnog broja životinja. Nakon što su se desili prvi bitni evolutivni proboji u okviru bilateralne simetrije, evolucija nije imala drugde nego da deluje u okviru ovog novog strukturalnog ograničenja. Sudeći po diverzitetu životinjskog sveta na našoj planeti, ona sa time nije imala problema.
Ako se pitamo zašto smo mi, zajedno sa 99 odsto životinjskog sveta, simetrični po jednoj horizontalnoj osi, odgovor je najverovatnije zato što je bilateralna simetrija tako stara i tako fundamentalna osobina. Ako se pitamo odakle ona tu isprva, kako se razvila i proširila – na to pitanje ćemo morati da čekamo još dugo. Ako je sudeći po nedostacima u fosilnim nalazima, možda nikada nećemo biti baš sasvim sigurni.
AUTOR: Nikola Zdravković za Elementarijum
Izvor: nationalgeographic.rs/Elementarijum
_______________________________________________________________________________
Geri Njumen ima neobičnu teoriju
Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?
Foto: Thinkstock
Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.
Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.
Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.
Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.
Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.
Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.
Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.
Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.
Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.
Izvor:b92.net
_________________________________________________________________________________
Zašto ljudi nose crveni konac oko ruke?
Od pamtiveka ljudi iz mnogih kultura i civilizacija su nosili crveni konac oko ruke. Evo i zašto…
Naši stari od davnina veruju da crveni konac može da spase i zaštititi od bilo kog uroka. Mnoge kulture širom sveta veruju da putem naših misli ili putem zavidnog pogleda, osoba može da naškodi drugoj osobi uzrokujući joj bolest, ozledu ili čak smrt.
Urok je strela koja izlazi iz duše zavidnika i urokljivca prema onome kome zavidi i nekada ta strela pogađa, a nekada promaši.
“Crveni konac” pronalazimo kod Jevreja (posebno kabalista), budista i hindusa (sveti konac koji štiti, ispunjava duhovnu želju ili snaži zavet).
Za crveni konac se veruje kako “odvraća” lošu sreću koju čoveku može doneti urok zla oka. Na hebrejskom jeziku on se naziva “rojte bindele” i obično je napravljen od tanke vunice. Nosi se na levoj ruci povezan kao narukvica.
Neki od tih crvenih konaca se donose iz Izraela. Ponekad je crveni konac u ogromnim količinama obavijan oko groba jevrejske biblijske mučenice Rahele u blizini Vitlejema. Smatra se da crveni konac ima ogromne moći i da donosi dobru sreću i da garantuje onome ko ga nosi božansku zaštitu.
Neki Jevreji, koji se plaše negativnih uticaja uroka, imaju staru tradiciju da vežu crveni konac na bebin krevetić u nadi da će time odvratiti uroke i prizvati milost Boga pa će beba biti zaštićena od svakoga zla.
Kalava je sveti hinduistički konac, koji se takođe zove i “mauli” na hindu jeziku. Nosi se u toku obavljanja hinduističkih rituala kao što su Jajna ili Puja odnosno sankalpa.
Veže se od strane sveštenika na ruke vernika koji prisustvuju obredu molitve. Kalava se veže na desnoj ruci muškarca i neudatih žena, a na levoj ruci udatih žena.
Takav konac je najčešće simbolički čin namere u umu osobe da joj se ispuni željeni duhovni zavet.
Crveni konac pojačava cirkulaciju krvi
Krajem devedestih, crveni konac postaje popularan među muzičkim i filmskim zvezdama u SAD-u kao što su Madona, Majkl Džekson, Rozi ODonel, što se zatim prenelo na mlađe generacije Holivuda.
Postoji mnogo mitova o njemu, ali u stvarnosti to je samo – narodna medicina.
Crveni konac oko zgloba navodno smanjuje bolove u zglobovima i pojačava cirkulaciju krvi.
Vuneni konac takođe navodno utiče na cirkulaciju, jer upalna reakcija počinje usporenjem krvotoka. Takođe služi kao izvor manjeg statičkog elektriciteta.
Higijenski najzdravija termoregulacijska stvar je vuna. Njena struktura omogućava koži da diše. Štaviše, poseduje lekovita svojstva.
Od davnina su se ljudi oslobađali zubobolje, glavobolje, bolova u leđima, tako što su na bolno mesto stavljali komad prave prirodne vune. Takođe su prevremeno rođenu decu stavljali u runo ovce.
Stvar je u tome da prirodna vlakna vune, ošišane i netretirane bilo kojim hemikalijama odlično se upijaju u kožu i umiruju je.
Ako koristite posteljinu od prirodne vune, postojeći lanolin iz nje (koji se topi na temperaturi tela), lako prodire u kožu. Na taj način blagotvorno deluje na mišiće, zglobove, kičmu, ublažava bolove i povećava cirkulaciju krvi. Toplotna provodljivost vune je niža od mnogih tekstilnih materijala.
Postoje verovanja naših baka, da se vunenim koncem mogu izlečiti bradavice.
Evo i na koji način: Ukoliko je bradavica na prstu, veže se crveni vuneni konac na zglob ruke (ako je na nozi – na članak). Nosi se dve nedelje. Posle skinuti i zakopati u zemlju. Kad konac istruli (za oko mesec dana) – nestaće i bradavica.
Izvor: zenskikutak.rs
________________________________________________________________________________________
IMPRESIJA, IZLAZAK SUNCA
Najznačajniji predstavnik i jedan od osnivača impresionizma, francuski slikar Klod Oskar Mone, umro je davne 1926. godine. Prema njegovoj slici „Impresija, izlazak sunca“, izloženoj 1874. u Parizu, naziv je dobio ceo slikarski pravac.
____________________________________________________________________________________________
KLOD OSKAR MONE
Slikar svetlosti i vode 1840 – 1926
Impresionizam se javlja u Francuskoj u vreme Francusko-pruskog rata i Pariske komune.
Građansko društvo, koje je još 1789. revolucijom izvojevalo svoja politička i građanska prava, nalazilo se u ovom istorijskom periodu na vrhuncu svojih ekonomskih moći i materijalnog prosperiteta.
Impresionizam, kao novi pravac u slikarstvu, išao je u korak sa promenama u društvu, nauci i filozofiji.
Kao umetnički pokret on je izraz francuskog mediteranskog duha i mada ima predstavnika i u drugim zemljama Evrope, Francuska će uvek ostati klasična zemlja impresionizma.
Impresionisti su nasuprot prethodnicima, racionalističkim realistima koji su obrađivali programske teme socijalnog i političkog sadržaja, bili izrazito subjektivni i senzualni, tako da su na prvo mesto stavljali vizuelnu vrednost slikarskog motiva.
Ono što je njima bilo bitno jeste da prikažu svoj lični doživljaj, ono što su prvo ugledali kada bi se zadubili u određeni prizor. Interesovala ih je sama impresija datog trenutka koji prolazi. Težili su da uoče ono što je najkarakterističnije za predmet koji posmatraju i onda to i da prikažu na sebi svojstven način, onako kako su oni to doživeli.
Pažnju su koncentrisali na svetlost, a kolorit im je bila strast. Radili su češće u prirodi nego u ateljeu, pri čemu su ih odbljesci u vodi dovodili do novih otkrića u poznavanju boja i suštini stvari.
Najviše ih je privlačio predeo: obale reke, život na vodi, kuća sa vrtom, a ujedno i “mali ljudi” , njihovi izleti u prirodu, sastanci u baru, pozorištu, na igranci. Portrete i nage figure slikali su isto kao i predele: nisu davali prednost ni čoveku nad prirodom, ni prirodi nad čovekom.
Najveći slikari među impresionistima bili su Mane, Renoar, Dega, Pisaro, Sisli, ali je najveći značaj ipak imao Klod Mone, koji je svojim delima i slikarskim otkrićima obeležio čitav ovaj period i dao mu na značaju.Mone se smatra začetnikom impresionizma i njegovim najdoslednijim i najuticajnijim predstavnikom. Zahvaljujući njegovoj slici Impresija – rađanje sunca , koja je 1874. bila izložena u Parizu, ceo ovaj slikarski pravac je dobio ime – impresionizam. U ovoj čuvenoj slici,
Mone je, da bi dosegao svoju impresiju jutra u luci Avr, koristio osetljive poteze prozirne boje. Sa nekoliko kratkih, smelih poteza, on je narandžasti odsjaj sunčeve svetlosti suprotstavio tonovima sive. Strukturu i živost površini daju lučki jarboli i dimnjaci, koji, iako su pokriveni izmaglicom, stvaraju grafičku kompoziciju vertikala i dijagonala. Slobodni potez četke, crtež i neposrednost sa kojima je beležio svoje opažanje trenutka, u javnosti su izazvali skandal i nemilosrdnu kritiku.
Zapravo, sam naziv slike pokazuje umetnikovu težnju da u slikarstvo više prenese svoje lično osećanje, nego da predstavi određen pejzaž. Platno prikazuje luku osvetljenu ranim jutarnjim suncem : lađe polako plove kroz izmaglicu u kojoj se samo naziru obrisi predmeta utopljeni u okolnu atmosferu vode i neba. Videlo se da je slika urađena u jednom dahu, u samom trenutku najjačeg doživljaja.
Slika predstavlja romantični sklad vode i neba. To je tanka svetlo plava koprena kroz koju se probija bledocrveno-ružičasto sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika, kao celina nema ničeg od svojstva optičke, naučne analize koju će kritičari pripisati tom pokretu.
Pored ove slike, Mone je izložio i Bulevar Kapucina , rađenu 1873, na kojoj je predstavio nepreglednu bujicu prolaznika duž bulevara, kao treperave mrlje boje, u trperavim impresijama magle i svetla. Dok gledamo sliku dobijamo utisak celine bez primećivanja izdvojenih figura ili detalja i taj njegov manir slikanja ljudi može se uočiti još u Grenujeru .
Građanin koji se u šetnji pojavljuje u Moneovim slikama bio je kao mrlja obične tkanine; njegovi ljudi prosto služe kao površina na kojoj svetlost može da se igra. Takvo posmatranje i viđenje se nimalo nije dopalo uvređenoj kritici, koja je bila užasnuta ovakvom smelošću i svim novinama kojima se nisu nadali na ovoj izložbi.
Ali, bez obzira na sve, impresionisti istrajno nastavljaju sa izlaganjima. Druga izložba održana je u galeriji Diran-Ruela dve godine kasnije, 1876.
Sledeće godine, 1877, Mone posvećuje novoj seriji kompozicija, gde je kao motiv uzeo železničku stanicu Sen – Lazar.
Ova stanica ga je dugo fascinirala i na osnovu Renoarove zabeleške postoji priča kako je Mone, progonjen željom da je naslika, obukao svoje najbolje odelo, čipkane manžetne, uzeo štap sa pozlaćenom glavom i uručio direktoru stanice svoju podsetnicu.
Mone se direktoru predstavio jednostavnim rečima: »Ja sam slikar Klod Mone. Odlučio sam da slikam vašu stanicu. Dugo nisam mogao da se odlučim da li da slikam severnu stanicu ili vašu, ali sada mi se čini da vaša ima poseban izgled« .
Mone je uvek dobijao šta je hteo; vozovi su odmah bili zaustavljeni, peroni zatvoreni, lokomotive su izbacivale paru tačno na onaj način na koji je Mone to želeo. Izazivajući opšte strahopoštovanje, smestio se na stanici i danima je skicirao.
1878. Mone se seli u skromnu kuću u Veteju, a sledeće godine umire njegova žena Kamij. Ova zima je, ledena i siva, bila vreme napuštenosti i samoće i u skladu sa tim, on slika samo led koji pluta u komadima zaleđenom rekom.
Upravo na ovim zimskim pejzažima se i može uočiti evolucija Moneove tehnike. Njegove prve slike snega podsećaju na Kurbea. Vizija je više vezana za tradiciju, a boja je raspoređena u velikim slivenim površinama.
Ali u Otapanju leda potezi četke se rasipaju stvarajući celine u kojima se sante leda spajaju sa sivom vodom. Kasnije se njegov način opet menja, fluidnost i divizionizam ustupaju mesto većim nanosima boje koji doprinose rasvetljavanju palete.
Između 1885. i 1888. Mone daje svoj poslednji niz kompozicija sa ljudskim figurama. Nakon ovoga, Mone se potpuno posvećuje prirodi i skoro isključivo se drži pejzaža. Želeo je da slika treperenje svetla, bleskanje vode, prozračnost atmosfere, drhtaj lišća.
Njegov pojam trenutnog se ne odnosi na forme u pokretu, već na zaustavljanje vremena: isti pejzaž nije isti u različita doba dana ili godišnjih doba. Zapravo, subjekat nije bio ono što je bio, već ono što je svetlo od njega načinilo. Kako su godine prolazile, njegove studije atmosfera postajale su sve sistematičnije, a njegova istraživanja u svojoj temeljitosti zaista naučna.
Mone je želeo da slika sunce, hladnoću, vetar, maglu – ovo su bili novi pojmovi i imali su vrednost otkrovenja. I tada se, od 1890. posvećuje svojim ciklusima, gde traga za samom suštinom svetlosti i njenim nebrojivim varijacijama, u nekoliko motiva koji mu postaju neka vrsta opsesije. Držaće se skoro isključivo pejzaža, a najčešće onih kojima voda dodaje element kretanja.
U potrazi za različitom svetlošću, Mone je putovao i u druge zemje. Ono što ga je osvojilo putujući novim predelima bili su borovi i palme Rivijere, zimski odsjaj obalskih cvetova, treperavost snežnog dana u Norveškoj, rascvetana polja lala u Holandiji, London u magli, prelivanje duginih boja Venecije.
Oko 1900. godine, s balkona svoje sobe u hotelu Savoj i s prozora bolnice Svetog Tome, radio je seriju reke Temze, Zgrade Parlamenta u Londonu i Most Vaterlo u izmaglici.
Poređenje slike Zgrada Parlamenta u Londonu sa slikom Impresija, rađanje sunca, slikanom trideset godina ranije, jasno pokazuje koliko se Moneovo slikarstvo promenilo. Na obe slike su slični motivi, ali način na koji je predmet viđen značajno je različit. Scene Temze više nisu imale karakter skice Impresije, već one sistematski postižu monumentalni osećaj dovršenosti.
Njegovi arhitektonski motivi nisu više predstavljali grafičku strukturu slike, poput brodova i mostova u ranijim radovima, već su označeni kao slobodne površine koje ispunjava boja.
Kada je Mone posetio Veneciju 1908. godine opet je koristio prefinjenost goblena u bojenim nijansama i u odnosima, jednu apstrakciju koja ne podseća mnogo na trenutnu umetnost Impresije.
“ Impresionista je postao simbolista, proslavljajući tajanstveno jedinstvo izmaglice i arhitekture, materijalizacije i atmosfere, kamena i svetla “ .
1890. Klod Mone je bio u mogućnosti da u Živerniju, gde se nastanio još 1883, kupi veliku kuću sa imanjem koje je brojnim kupovinama godinama povećavao, i sa ogromnom energijom i oduševljenjem uspeo je od njega da stvori ne samo dom za porodicu, već i svoj sopstveni raj – vrt, o kome su mnogi govorili i pisali.
Uprkos poteškoćama i neprihvatanju meštana, Mone je uz pomoć iste one volje koju je iskazao i u slikarstvu uspostavio svoju vladavinu nad prirodom.
Postavljajući paralelne granice prema vrsti i boji, planirajući i određujući, on je svakoj biljci dao odgovarajuće mesto, imajući pri tom na umu motive za slike. Vrt je postao deo Monea, ušao je u njegovu dušu i (što je za njega najvažnije) u njegovo oko. Ono za čim je tragao bila je harmonija celine, celokupan utisak.
Nikada nije bio umetnik isključivo predan botaničkim detaljima – cveće je za njega bilo, manje više, samo nosilac svetlosti.
Živerni nije bio na Seni, ali je imao malu reku Ept i veći broj potoka, tako da je Mone mogao da uživa, i zahvaljujući tome, on se ponovo vraća svom starom motivu – vodi, koja je proticala svuda oko njega, dodavajući joj pri tom i neke nove elemente koje je pronalazio u svojoj bašti. Zapravo, početkom 90-ih kupio je ispod kuće polje koje je od njegovog imanja bilo odvojeno železničkim šinama i pretvorio ga u bazen – vrt na vodi, uz pomoć potočića koji su tuda proticali.
Godine 1895. izgradio je i lučni drveni most, sličan mostovima sa japanskih drvoreza preko koga su visile vistarije i on će kasnije postati tema novih slika. Ali, glavnu inspiraciju Moneu će ipak predstavljati bazen sa jeguljastom travom i algama koje su tu rasle, irisima, trskom i žalosnim vrbama oko ivica, kao i plutajućim lokvanjima koji su se nalazili na površini . Ovo će biti osnovni motiv njegovih slika na kojima je radio poslednjih trideset godina.
Sa prostranih, velikih pejzaža, preko pogleda na bazen i japanski most, Mone je došao do pogleda izbliza na delove površine vode.
Nebo je sada bilo samo odsjaj, ( Lokvanji, vodeni pejzaž, oblaci , 1903.) i nije se više pojavljivalo na gornjem delu njegovih slika.
Ove kompozicije vode bili su pejzaži lišeni horizonta i sam Mone ih je nazvao »reflektujućim pejzažima«.
Poslednje godine Moneovog života bile su doba plodnog rada, mada je upravo tada zahtevao od sebe više nego ikad. Voda, njegova najveća ljubav za života nije ta koja je bila dominantna u njegovim poslednjim kompozicijama, već je to bila vatra; njegov bazen je plamteo.
Moneov dugi život umetnika približio se slikama izuzetne energije, slikama koje su prikazivale nesalomljivost i čvrstu vitalnost slikara. Svetlost zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao Mone, ugasila se naglo. Umro je 6. decembra 1926. godine, u svojoj osamdeset šestoj godini.
To što je Mone bio nazvan „umetnikom trenutka“ postalo je njegovo životno delo, i to ga je stalno vodilo do očajanja i nazad, jer cilj je bio nerešiva suprotnost – da se prolaznost sačuva u trajnoj formi.
Sva evolucija Moneovog dela teži ka onom potpunom oslobađanju koje mu je dopustilo da na kraju svog života dostigne jednu umetnost nezavisnu od realnosti.
izvod iz knjige „Klod Mone“
Kristofa Hajnriha
izdavač TASCHEN/IPS
Izvor: mikica-k.tripod.com
____________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
Sam svoj psiholog
Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.
Do sada smo govorili o faktorima koji uzrokuju manjak samopouzdanja, kao i o mehanizmiama kojima se naš mozak služi kako bi održao stabilnu sliku našeg unutrašnjeg sveta – kao ratnik koji se bori sa neprijateljima koji su sa obe strane fronta.
Ova situacija je svakako iscrpljujuća, kako psihički (mentalno i emocionalno), tako i fizički. Pitanje je kako se rešiti ove muke, tj. kako osloboditi svoj um iz ovih lanaca, kako osloboditi sebe i biti ono što stvarno jesmo.
Odgovor na ovo pitanje leži u iznalaženju načina i puteva da čovek zavoli i prihvati sebe onakvog kakav stvarno jeste i kakvog on sam sebe vidi, a ne kako ga vide drugi; da se nađe staza, kojom će se ići bez straha i gde će putovanje, kao i njegov ishod, zavisiti isključivo od naše volje, napora i sposobnosti.
Veštine, znanje i tehnika se mogu razviti – ali šta ćemo sa voljom i hrabrošću? Da li može neko da vam priđe na ulici i kaže „budi hrabar danas, ne prezaj od pretnji i tamnih ulica“?
Da li bi vas to trglo iz letargije koju pruža bleda svakodnevnica, koja dolazi jutrom i traje do kasno u noć? Da li je ono što čekamo tamo negde iza sledećeg ugla, baš tamo kod onoga drveta, tamo u senci, kada pređemo raskrsnicu, samo kada bismo sreli pravu osobu u životu koja bi nam rekla šta to treba da radimo; da nam kaže šta je ispravno a šta ne, da nas uputi i da nam priručnik kako da budemo srećni.
Ne, toga, nažalost, nema. Niko neće da nam priđe i kaže kako ste mi unikatni i kako nam nema premca. Neće nam reći kako smo jedinstveni i kako zaslužujemo sva blaga ovoga sveta.
Neće, neće nas svi, bezuslovno i uvek, voleti, ceniti i poštovati. Čak nam neće biti ni zahvalni za ono što činimo za njih. Istina je jedna, a to je da je naša jedina realnost ono što mi opažamo, tj. ono što ulazi, prolazi i izlazi iz nas. Nema ničega drugog.
Ostajemo sami sa sobom, ostajemo „prepušteni“ sami sebi. To je gorka istina. Međutim, verovali ili ne – upravo tu je ključ rešenja čitave ove psihološke smicalice. Ovakav zaključak ne samo što nije nimalo loš, već je i poželjan. A sada da vidimo zašto.
Osnovna stvar koju trebamo imati na umu kada je reč o nama samima, našim mislima, osećanjima i opažanjima – to smo upravo mi. Zvuči kao potpuno očigledna stvar, zar ne? I jeste očigledna i zdravorazumska, osim što najčešće imamo situaciju da ljudi jednostavno zaborave na to.
Naime, nisko samopouzdanje, kao što smo pominjali (prisetite se jednog od početnih tekstova na ovu temu, kada smo govorili o korenima samopouzdanja), dolazi iz onoga što mi mislimo da drugi misle o nama. To jest, naša slika o sebi je slika za koju mislimo da drugi imaju o nama. Nećemo sada ponavljati ono što je već rečeno, samo ćemo naglasiti kako je ta slika uglavnom nerealna i potiče iz projekcija naših sopstvenih nesigurnosti, strahova i kompleksa na sredinu.
Ovi strahovi i kompleksi, sa druge strane, dolaze iz naših bazičnih uverenja o sebi koje smo stekli još u detinjstvu (prilikom interakcije sa autoritetima kao što su roditelji, nastavnici, kao i sa vršnjacima). Dakle, ono što mislimo o sebi, pogotovo kada je reč o niskom samopouzdanju, nije proizvod racionalnosti i logike, već je produkt i zaostavština emocija.
Naše ophođenje prema sebi samima, a i prema spoljnjem svetu je u ovom slučaju određeno našom emocionalnom strukturom, iako mi možemo imati iluziju da je sve to logično, razumno i racionalno. Setimo se, naš um ima potrebu da stvari drži pod barem nekakvim redom, te će za razna ponašanja i stavove tražiti objašnjenja i opravdanja.
Međutim, naš je zadatak, da kao inteligentne i zrele osobe, osvetlimo te automatske procese i pokažemo sami sebi kako nikakve logike i racionalnosti nema u velikom broju naših stavova i misli. Shvatanje iracionalnosti ove vrste će uveliko pomoći shvatanju i da smo nešto drugo od onoga što mislimo da jesmo.
Ključna stvar u ovom domenu je rad na zadovoljstvu samim sobom u pogledu onoga ko smo, kako izgledamo, šta nosimo, gde radimo, koliko smo pametni, koliko novca imamo, gde izlazimo, itd. Mnogi ljudi su zapravo nezadovoljni u ovim domenima i to ih dovodi do toga da generalno budu nezadovoljni svojim životom.
Koliko puta ste čuli da je neko nesiguran u svoj izgled ili da misli da je glup i da “nema dovoljno novca da bi imao devojku“ i slično? Možda se i vama desilo da pomislite ovako što, ili da se osećate nezadovoljni sobom kada je reč o stvarima ove vrste. Međutim, pokušajte da razmislite logički o svemu ovome (pošto su ovakve izjave uglavnom nelogične i neosnovane, čiste predrasude i stereotipi, mogli bismo reći).
Na primer, ako mislite da ne izgledate dovoljno dobro za nekog – prvo odgovorite sebi na pitanje da li postoji neka „univerzalna skala lepote“ ili tako neka slična izmišljotina, pa ste vi bili ocenjeni (u nekom momentu kojeg niste bili svesni) od strane neke fantazmatske komisije u pogledu svoje lepote i ružnoće?
Drugo, da li je ta osoba neki sudija i kritičar, ovlašćeni autoritet i predstavnik te fiktivne komisije za ocenu lepote, pa vas sada po tim univerzalnim i opšteprihvaćenim zakonskim regulativama lepote – ne priznaje za dovoljno fizički lepu osobu?
Sada, razmislite o tome koliko ima osoba na ovom svetu, kao i o tome koliko smo svi mi različiti. Imamo različite kriterijume, različite poglede, različita osećanja, misli i stavove o istoj stvari. Da nemamo, ne bi se svađali ovoliko, ne bi bilo konflikata, nesporazuma, ratova i potrebe za diplomatijom.
Znači, pogodili ste, po sredi je to da ste nekom dobri a nekom niste. Ne možete svima biti lepi, ma koliko da ste lepi. Bred Pit, kao muškarac koji je u jednom momentu „ocenjen“ od strane svetskih časopisa kao najlepši i najseksipilniji muškarac na svetu, najverovatnije nije lepši nekoj zaljubljenoj devojci od njenog „suđenog“ momka iz srednje škole, koji joj se sviđa od petog osnovne. Da li je sad taj momak možda lepši od Breda Pita?
Shvatate da je svaki odgovor na ovakvo pitanje nemoguć, jer jednostavno ne postoji objektivno merilo lepote – sve zavisi od oka posmatrača (i od još mnogo drugih stvari, u koje nećemo sada zalaziti). Njoj možda nije, nekom drugom jeste, a nekom trećem su možda svi kolektivno ružni.
E sad, isto važi i za pamet, iliti to koliko ste „realno“ pametni ili glupi (za druge). Iako postoji test inteligencije, za kojeg možemo reći da je neko objektivnije merilo inteligencije (mada svetlosnim godinama daleko od savršenog), to opet nije adekvatna osnova za razmišljanje i predrasude o sebi. Čak i da je ovo sredstvo stvarno toliko objektivno, onda bi svi kolektivno, na svetskom nivou, trebalo da radimo test inteligencije u isto vreme, pa da imamo otprilike neki pokazatelj ko je pametniji a ko gluplji na planeti.
Naravno, opet naglašavamo da ovako nešto, pored toga što nije moguće i što niko to nikad nije uradio, opet ne bi bio dobar pokazatelj, niti bi išta značio kada je reč o kvalitetu naših života. Mnogo je, prvo, tehničkih razloga za to, a mi nemamo mesta da ulazimo u detaljisanje o njima ovde. Drugo, merenje „gluposti“ i „pameti“ je veoma komplikovana stvar i za visoko stručne psihologe, a kamoli za laike i obične građane. Naime, ljudska „pamet“ i sposobnosti se sastoje od tolikog mnoštva komponenti da je skoro nemoguće objedinjeno ih meriti i dobiti neku opštu meru.
Možda vi znate nešto bolje od nekog, možda on zna nešto što vi ne znate… beskonačno je mnogo mogućnosti. Ono što je za nas bitno sada, to je da ne možete realno biti sigurni u to da li ste gluplji od nekog ili niste, jer niko to stvarno ne zna. Možete samo umišljati da jeste – a ako tako mislite, to nije racionalno i objektivno, stručno i naučno zasnovano mišljenje. To su isključivo vaše sopstvene predrasude prema sebi samima i vaše negativne emocije koje ste nepravedno usmerili ka sebi.
Kao rezime ove priče o shvatanju nebuloznosti negativne slike o sebi i niskog samopouzdanja koje iz toga proističe, možemo reći ono što smo već naglašavali tokom svih ovih tekstova, a što se često može čuti i na raznim drugim mestima. Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.
Zato, nemojte se truditi da budete iko drugi ili da budete išta drugo, od onoga što stvarno jeste. Nemojte se osećati nezadovoljno sobom jer je iskustvo koje imate posmatrajući svet svojim očima jedinstveno i neponovljivo.
Nemojte se menjati se da bi ispunili tuđe projekcije – jer niko nije vi i vi niste kao iko drugi.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Psihologija samopouzdanja (6)
Prethodni članak: BESKORISNE MISLI I PRAVILA
______________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 