ZNAMENITE SRPKINJE…

tamoiovde-logo

 Ljubica Cuca Sokić

 U 38. godini postala član SANU

Učila je od Zore Petrović, čiji je atelje u potkrovlju Kolarčeve zadužbine i nasledila. Usavršavala se u Parizu, ali se vratila Beogradu

20-ljubica-(2)_620x0U SRPSKU akademiju nauka i umetnosti ušetala je kao treća žena slikar. Učinila je to sasvim tiho. Možda još tiše od svojih velikih prethodnica, Katarine Ivanović i Zore Petrović. A imala je samo 38 godina…

Ljubica Cuca Sokić bila je omiljena među kolegama, poštovana među studentima, voljena među ljubiteljima umetnosti. Govorili su joj kako njene slike umiruju, a ona da i njima, kao i svemu što radi, pristupa sa neizmernom čestitošću. Nikada se nikome nije zamerila, pa i kada je imala na koga i zašto da se ljuti, radije je ćutala, nego ružno govorila.

Ljubica je rođena 9. decembra 1914. godine u Bitolju. Prvi svetski rat je odredio mesto njenog rođenja, jer se zbog njega njena trudna majka Ruža sklonila iz Beograda u Makedoniju, a potom u Niš. Oca Manojla, novinara i vlasnika „Pravde“, koji se povlačio preko Albanije, nije videla do četvrte godine. Kasnije se prisećala kako je saonicama došao do njihove kuće, padao je sneg, a ona je samo stajala na prozoru i gledala ga zbunjeno. Prišao joj je, zagrlio je i podigao uvis, a ona mu je tiho rekla: „Ja tebe znam sa slike“.

Nežni i topli roditelji su je puštali da leti na krilima bezbrižnog detinjstva. Devojčica koja još nije znala da piše, crtala je po trotoaru, na papiru i tarabi. Tek što je položila malu maturu, pažnju joj je 1930. godine privukao oglas u novinama, poziv na prijemni ispit za Umetničku školu. Znatiželjna Cuca odlazi da proba, a iz zgrade izlazi kao primljena učenica, koju je komisija jednoglasno proglasila vanredno talentovanom. Prisećala se kasnije kako ju je slikarstvom najverovatnije „zarazila“ Zora Petrović, njena nastavnica crtanja u Drugoj ženskoj gimnaziji.

– Blok pod miškom, čas crtanja, Zora Petrović, šetnje sa njom – bile su to Ljubičine asocijacije na trenutke koji su je uveli u svet slikarstva, a da toga nije bila ni svesna.

20-ljubica-(1)Zorin atelje u potkrovlju Kolarčeve zadužbine je nasledila 1960. godine, što joj je, kako je priznala, bio najsrećniji dan u životu, jer deceniju i po pre toga nije imala prostora za rad. Do njega je dva puta dnevno dolazila od obližnje Makedonske ulice, u svetlobraon kaputu i sa beretkom na glavi tokom hladnih dana.

Pored nje je radila Beta Vukanović, kod koje je završila nastavnički tečaj, posle kojeg se usavršila na akademskom kod Ivana Radovića. Potom je 1936. godine, gladna znanja i željna promena, krenula tamo gde sve vri od umetnosti – u Pariz. Stigla je na dan Sezanove retrospektive, pa je sve vreme provela u galeriji.

Tri godine je radila, učila i stvarala u gradu na Seni, izlagala sa grupom jugoslovenskih slikara, u kafanama sretala mnoge umetničke „gromade“ poput Pikasa, družila se sa Levijem, atelje delila sa Borom Baruhom… Ali, vratila se Beogradu i počela da radi na prvoj samostalnoj izložbi slika, grafika i crteža, koja je organizovana u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, a tamo je kasnije često izlagala.

Profesor Jovan Bijelić je njoj i njenim kolegama sa klase predložio da osnuju grupu, kako bi im slike lakše stizale do galerija. Tako je nastao „Deseterac“ ili „Desetoro“, ali pojedini članovi su stradali u Drugom svetskom ratu. Nemci su već na početku okupacije proterali Ljubicu i njenu porodicu iz Vlajkovićeve ulice u Beogradu i tu se više nikada nije vratila, jer su joj dom posle rata oduzeli komunisti. Sa tugom, ali bez trunke mržnje, pričala je kasnije kako joj je u toj kući ostalo mnogo uspomena, pa i knjiga „Alisa u zemlji čuda“, koju joj je majka čitala kada je bila mala.

Ljubica je volela decu i ilustrovala knjige za njih u „Poletarcu“ i „Pioniru“, govorila je da su oni najiskreniji kritičari. Uživala je da gleda studente na Akademiji likovnih umetnosti, gde je predavala od 1948. do 1972, ali nikada nijednog nije želela da izdvoji jer je verovala da je svako od njih poseban. Kada su već stasali u slikare, imala je običaj da na izložbama razmenjuje slike sa njima. Govorila im je da je Ivo Andrić bio u pravu kada je rekao da zavidi slikarima na sreći da budu usamljeni i nezavisni.

Volela je da se vraća Parizu, ali je na svojim slikama najviše pokazivala ljubav prema Beogradu. Na platnu i sa kičicom u ruci svedočila je o njegovim lepotama, koje su se neretko mešale sa sremskokarlovačkim, jer je bila očarana ovim mestom.

Nikada nije zasnovala porodicu i nije se kajala zbog toga, zato što je njen kredo bio da zbog jedne ljubavi čovek mora da se odrekne druge. A, ona je izabrala slikarstvo i bila mu je odana do poslednjeg dana. Umrla je u 95. godini, 8. januara 2009, sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Sve što je stvorila zaveštala je muzejima i galerijama širom zemlje.

NAGRADE
KADA je 1995. godine dobila nagradu iz fondacije „Vladislav Ribnikar“, priznala je da je bila srećna i da joj je telefon tog dana zvonio kao nikad pre. Dve godine pre toga ju je obradovala „Vukova nagrada“, a u njenoj biografiji su ispisane još Gran pri Prvog bijenala jugoslovenske minijaturne umetnosti, priznanje „Boža Ilić“ i mnoga druga državna i lokalna.

Tatjana Loš

Izvor: novosti.rs

________________________________________________________________________________________

Slikarstvo Ljubice Cuce Sokić na primerima iz Zbirke MSU

Umetnički opus Ljubice Sokić (Bitolj, 1914) pruža savremenoj istoriji umetnosti višestruke mogućnosti iščitavanja, najpre mogućnost sagledavanja njenog individualnog doprinosa genezi intimističkog slikarstva usvojenog svojevremeno u krugu intimista tridesetih godina prošlog veka a kasnije razvijanog u posleratnim decenijima na krajnje ličan način; potom kao mogućnost istraživanja jednog od aspekata ženskog stvaralaštva; zatim sagledavanjem kroz kratkotrajnu, ali važnu delatnost za ocenu stanja umetničke scene uoči Drugog svetskog rata, u grupi Desetorica, osnovanoj 1940. (Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Danica Antić, Dušan Vlajić, Nikola Graovac, Bora Grujić, Milivoje Nikolajević, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović), a čiji su preživeli članovi u posleratnim decenijima imali vidnu ulogu u održavanju i funkcionisanju kontinuiteta međuratne i posleratne jugoslovenske umetnosti XX veka.

Baveći se prvom od navedenih mogućnosti sagledavanja ovog opusa, uočavamo da je vreme nastanka, period sredine tridesetih godina, kad se domaća umetnost polarizuje i na ideološkoj osnovi raslojava između larpurlartističke linije oličene kroz dominaciju ekspresionizma boje i nešto umereniju, više poetizovanu liniju intimističke umetnosti, nasuprot društveno angažovanoj liniji slikarstva koja odbacuje larpulartističku poetiku savremenika.

U ovako polarizovanom umetničkom kontekstu pojavljuje se i slikarstvo Ljubice Cuce Sokić, viđeno na prvoj samostalnoj izložbi priređenoj 1939. u Paviljonu Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu, posle trogodišnjeg boravka u Pariza između 1936. i 1939.

Na ranim radovima Pijaca (1937) i Dvorište (1937), pored za intimizam tematskog bogatstva koje Cuca donosi, zapaža se i diskretno zanimanje za socijalono okruženje, zaintresovanost za sam fizički rad (Pijaca), ili pak kao na drugom primeru Dvorište, gde monotona tekstura zidova naglašava egzistencijalnu otuđenost, neku vrstu urbane klaustrofobije. Ta vrsta socijalne angažovanosti u posleratnim decenijama razvoja u potpunosti će se ne samo izgubiti, već sasvim učvrstiti u jednom sasvim suprotnom, parnasovskom odnosu prema umetnosti. I mada je to period formiranja ličnog izraza period opreznog ispitivanja vlastite sposobnosti i granica usvajanja modernističke sintakse, a čija se postupnost može pratiti do 1956, već na ovim ranim radovima Cuca u bitnoj meri definiše okosnicu daljih likovnih istraživanja, posvećenu pre svega uspostavljanju ravnoteže između racionalnog, strukturalnog pristupa predmetu i sistematskog istraživanja njegovih pikturalnih vrednosti.

Nakon kratkotrajnog, uslovno shvaćenog postkubističkog perioda ( Mrtva priroda sa stolom, 1960, Velika mrtva priroda ili pored prozora, 1961.) i iskustva u razgrađivanju predmeta na dvodimenzionalne površine, kao i redukovanje palete na suptilni izbor sivih, zelenih, smeđih i plavo-ljubičastih tonova, započinje period odlučnog prečišćavanja plastičkog sloja dela. Istovremeno to je i utvrđivanje vlastite pozicije u odnosu na tradiciju visokog modernizma i težnju ka čistoj pikturalnosti kao suštini moderne slike.

Potiskivanje predmeta, apstrahovanje do nivoa postavljanja čistih bojenih površina, nedvosmisleno se može pratiti na seriji mrtvih priroda iz sedamdesetih godina (Uspravna kompozicija u zeleno-plavom, 1971,Kompozicija A u plavom 1970), gde je proces apstrahovanja izveden redukcijom svega mimetičkog, stvrajući dela najbliža Grinbergijanskom formalizmu. Stroge površine odvojene su čvrstim ivicama, dosledno naglašavajući čistu formu. (Velika kompozicija, 1970).

Međutim slikarstvo Cuce Sokić nikada neće biti u potpunosti lišeno asocijativnosti, niti će proces apstrahovanja biti izveden do krajnjih granica i usvojen kao isključivi umetnički koncept, a što se podrazumeva pod odrednicom visokog modernizma.

Brojni primeri sa motivom Sremskih Karlovaca, Ečke, Dorćola govore o intenciji autora, da se jednom pronađena struktura dela, zadrži i varira sa različitim pikturalnim rešenjima (naročito je karakteristična serija Dorćola rađena devedesetih godina, a koja je u posedu autora), i to vraćanje određenom motivu, želja za bogaćenjem asocijativnosti ispoljava se kao svojevrsna bliskost i potreba da predmeti razviju međusobnu usredsređenost, bez obzira na odsustvo ljudske figure. Specifičnu vrstu bliskosti sa posmatračem, umetnica ostvaruje i upotrebom određenih formata dela, (najčešće 50x46cm), ostajući u granicama srednjeg formata, retko prelazeći u veće dimenzije.

Hronološki posmatrano slikarstvo Ljubice Sokić ispisuje evolutivnu liniju srpske moderne umetnosti XX veka, koja bi se najtačnije mogla odrediti terminom umerene apstrakcije. Po svojoj suštini ono nosi odlike modernog projekta jer »estetski prostor postaje privilegovano mesto za kretanje individue prema punom samoostvarenju.Takav model pruža umetnička aktivnost, shvaćene sada kao postupak koji u sebi nalazi motivacije i svrhovitost i koji preuzima, upravo zbog toga, značenje delanja u kojem se stvaralačke sposobnosti subjekta slobodno i potpuno razvijaju.» (Filiberto Mena)

Svetlana Jovanović,
viši kustos

Izvor: artmagazin.info

___________________________________________________________________________________________

GALERIJA


Izvor fotografija: kulturniheroj.com/artmagazin.info

_______________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S

BEZ SUVIŠNOG ZAŠTO…

tamoiovde-logo

Neki moji prijatelji misle da su, a neki su i postali ljudi.

Jasmina Milošević, jeste.

20418_10204380822377242_6114973572643255569_nJasminu sam upoznao  prilikom jedne prigode u čast proleća, bilja i zdravlja.

Pre par sedmica dobio sam ljubazan od nje  poziv za samostalnu izložbu koju je pripremala u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije.

Na moju žalost zbog poslovnih obaveza negde dole južno, nisam prisustvovao otvaranju izložbe koje je upriličeno 2. aprila.

Juče sam otišao u galeriju Miuzeja da razglegam izložene Jasminine slike. Ono što Tamo videh naprosto me „oborilo s nogu“. Dok se pridižem preispitujem sebe. Zašto?

 „Bez suvišnog zašto“- reče nam Jasmina.

Bora*S

_______________________________________________________________________________________

„ Bez suvišnog zašto“

Postoje slike, one su tu i oduvek bile, baš ove slike, postojale, još nenaslikane u ovom obliku i sedmom i sedamdesetom, ma kom ali od nečega otetom.

TAMOiOVDE-Jasmina Milosevic-izlozbaTako je moralo biti-narodi sa manje tradicije od Srba i ameba kažu maktub, ili nešto slično, ali tako je moralo biti, jednostavno od nečega oteto, na ni najmanje jednostavan i lak način.

Čini mi se da je i Trojanski rat tako nekako počeo, pa je iz toga nastala priča- kažu najpričanija.

Kažu arhetip, a o tome je ovde reč-priča, priča koja govori o onome što muči svakog dana a nije svakodnevno- kad kažem muči to znači i usrećuje, ali muči.

-TAMOiOVDE-JasminaOvo je dugo putovanje, nije u noć, ali jeste ali jeste u neke predele prekrivene jutarnjim maglama koje kada se podignu ostanu na platnima koje pitaju šta smo mi to skrivili i na kog Boga hulili da na nas padnu sva ova pitanja.
Dejan Sotirović, istoričar umetnosti, kustos Narodnog muzeja-Zaječar

***

 Izložba „ Bez suvišnog zašto“ je likovni odgovor na pitanja koja su nam postavljena, hteli to mi ili ne.

DSC00699-TAMOiOVDE-Jasmina MNarativni deo pred nama, i pored povremene sofisticiranosti, ukorenjen je u duboke porive i egzistencijalna pitanja, što je zahtevalo da likovna sredstva ne budu niti rutinska, niti sirova, da ne bi bila banalna.

Otuda paleta koja se oslanja na rad srpskih slikara nakon trauma Velikog rata, dvadesetih i tridesetih godina, i citati umetnika koji su u tom duhu razmišljali u drugoj polovini dvadesetog veka.

DSC00704Osmišljena kao strip, izložba je daleko od toga kako se danas taj pojam shvata, već je konceptualno podobna ređanju slika u srednjevekovnim hramovima, gde uz duboko transcedentalne prizore imate i gotovo i tipične žanr scene, sa krajnim ciljem kojem morate biti dovedeni, ponekad suptilnim, ponekad drastičnim metodama.

Pred vama je je jedan od načina da se odgovori na pitanja, ili bolje rečeno, da se pitanja postave, likovno pošteno. Pitanja odnosa. Odnosa moćnih i svih nas ostalih (preostalih), većine i manjine, kolektiva i jedinke, duhovnosti i religije, prihvatanja i nepristajanja.
Nina Jeza, Maribor, Slovenija

***

Jasmina Milosevic-TAMOiOVDEJasmina Milošević, rođena 1971. godine u Zaječaru.
Diplomirala na Fakultetu političkih nauka, odsek za međunarodne studije, Beogradskog univerziteta.

Slikarstvo učila kod profesora Branislava Dinića i naviše li kovnih radionica. Do sada tri puta izlagala samostalno i više puta kolektivno u Vršcu, Beogradu, Knjaževcu, Zaječaru, Sremskoj Mitrovici, Čačku i Zrenjaninu.

Dobitnik više nagrada i to za radove „Hasta la vista, baby“, povelje „Ivan Vučković“ za keramičku skulpturu „CPS“, diplome za keramičku skulpturu „Izgubićemo dane“ i diplome za sliku „Trojeručica“ 2012. u Zrenjaninu.

____________________________________________________________________________________


Reference: Katalog izložbe, Izložba „ Bez suvišnog zašto“

Foto: Bora*S i facebook.com/jasmina.milosevic

Bora*S

__________________________________________________________________________________

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

tamoiovde-logo

Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.

Pedja-MilosavljevicZbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.

Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.

Preminuo je 1987. godine.

Izvor:galerijaslika.rs

___________________________________________________________________________

Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)

U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja. Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.


Sanjarenje (1938)

p-milosavljevic-sanjarenje-1938-szpb-78Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.

No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.


U parku (1944)

p-milosavljevic-u-parku-1944-szpb-79Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada. Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.

Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.


Bele ruže (1944)

admin-ajax.phpNakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi. Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti. Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.

Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.


Put slave (1952/53)

p-milosavljevic-put-slave-1952-53Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina. Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.


Dimnjaci i ruže (1937)

p-milosavljevic-dimnjaci-i-ruze-1937Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem. Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.” Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.

Izvor:pavle-beljanski.museum

___________________________________________________________________________

 

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________

P. S.

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924

LUKSUZ, MIR I NASLADA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Francuski slikar Anri Emil Beno Matis umro na današnji dan, 3. novembra 1954. godine.

Matis je pripadao fovistima, reagujući spontano protiv impresionizma, s ciljem da se slikarstvo vrati prvobitnim oblicima i čistim tonovima. Boja i linija bile su njihov jedini cilj. Boja je morala da bude čista, linija nije služila za određivanje oblika, svetlost je izgubila funkciju definisanja volumena u prostoru. Od čitave grupe, možda je jedino Matis, striktno ostao u vodama ovako zamišljenog fovizma,što je učinilo da se fovizam i u istoriji moderne umetnosti identifikuje sa njegovim imenom. Mada je u svetu umetnosti odavno priznat i izuzetno cenjen, kritičari su se, prvih decenija ovog veka, užasavali nad njegovim slikama, odbijajući da se suoče sa umetnošću koja je izmicala svim pravilima. (rts.rs)

____________________________________________________________________________________________

ANRI MATIS

 Anri Matis je jedan od najvećih i najuticajnijih slikara XX veka.

TamoiOvde-c1a11e28afb03c9d81c096faa0a5ce8e_L

Anri Matis – Autoportret u košulji

  On je stvorio osnovne pretpostavke za nastanak fovizma i uticao je na kubiste, ekspresioniste, nadrealiste, kao i na predstavnike američkog pop-arta. Ono što izdvaja Matisa u istoriji umetnosti je eksperimentisanje sa potpuno različitim slikarskim stilovima u isto vreme.

 Anri Matis je rođen 1869. godine u Kato-Kambreziju, malom mestu na severo-istoku Francuske. 1887. godine odlazi u Pariz na studije prava, završava studije, počinje da radi u jednoj advokatskoj kancelariji, ali je ubrzo napušta. Kako je kasnije govorio, ponekad je čitave stranice presuda ispunjavao Lafontenovim basnama, a da to nikad niko nije primetio, pa mu je zato taj posao bio potpuno besmislen.

 1891. godine Anri Matis upisuje Academie Julian, a godinu dana kasnije prelazi na Ecole des Beaux-Arts (Škola likovnih umetnosti) gde studira u klasi Gustava Moroa. Moro je, iako simbolista, podsticao svoje studente da nalaze svoj izraz u umetnosti. U to vreme osim Moroa na njega utiču i Pol Gogen, Vilijam Tarner i Pol Sezan, čijih nekoliko slika i kupuje.

 Polazna tačka za Matisovo slikarstvo su bili Šarden, Filip d’Šampenj, David d’Hajm, čija je dela kopirao u Luvru. Na njegovo slikarstvo je uticao njihov smisao za čvrstu kompoziciju i solidno postavljene mase. U svojim prvim slikama Matis ne odstupa od tradicionalnog stila i slika u prigušenim tonovima na način starih majstora. Ali, u pejzažima koje je radio u Bretanji, već se ispoljava svetao kolorit i karakteristične slobode u fakturi. 1896. i 1897. godine Piter Rasel ga upoznaje sa impresionizmom i teorijom boja. On se upoznaje i sa impresionistima Degaom, Lotrekom, Renoarom i Deranom i japanskom grafikom. Uticaji japanske grafike, impresionizma, kao i njegova poznanstva sa impresionistima oblikovali su njegovo buduće stvaralaštvo.

 Anri Matis je 1905. godine oformio svoj lični izraz u umetnosti i započeo zajedno sa nekolicinom sledbenika novi slikarski pravac – fovizam. U Pariskom jesenjem salonu 1905. godine u jednoj sali, među slikama mladih umetnika koje su se isticale smelim bojama i slobodnim izrazom, bila je izložena i jedna skulptura rađena u duhu ranog firentinskog vajarstva. Likovni kritičar Luj Voksel videvši tu skulpturu u ovom ambijentu rekao je da izgleda kao Donatelo među divljim zverima (na francuskom jeziku les fauves). Po toj dosetki slikarstvo mladih izlagača, kao i ovaj novi pravac u slikarstvu dobio je naziv fovizam, što je zaista i bio po eksploziji boja i po anarhičnom ponašanju slikara. Po Matisu, vođi ove grupe, fovizam je počeo kao revolt protiv svesnog metodizma neoimpresionista, kao što su Sera i Sinjak.

Anri Matis shvata sliku kao jednu kolorisanu arabesku, kao jednu koloristički orkestriranu površinu na način na koji se komponuje jedan ćilim. Predmeti na njegovim slikama su predstavljeni pomoću „kolorističkih znakova“ koji sugerišu i predmete i njihove stvarne forme. Dve su osnovne karakteristike Matisa, kao foviste deformacija crteža i čista boja – deformacija boje. Oni služe istom cilju, da predmet na slici bude preobražen i da se prikaže kao prisutan. Te slike su uprošćene do krajnjih granica, sve što je suvišno odstranjeno je sa njih. Na svojim slikama tražio je opšti karakter bića, karakter nacrtanog lica koji ne zavisi od proporcija, već od jedne unutrašnje svetlosti. Njegova dela su bila jednostavne forme, lepršava, a njihova materijalnost nije u uobičajenoj plastičnosti prikazanog, već potiče od energije slikara.

Boja u Matisovom slikarstvu igra veliku ulogu. Po njemu boja treba da, koliko god je to moguće, naglasi umetnikova htenja. On kaže: „Na platno nabacujem tonove bez prethodnog plana. Da bih naslikao jesenji prizor podstaknut sam osećanjima koje to godišnje doba budi u meni…“.

Matisove česte teme su pejzaži i mrtve prirode, ali i figura i akt u enterijeru u kome bitnu ulogu ima ornamentika ćilima. Njegova umetnost kreće se „između ćilima i prozora“, dva najćešća motiva na njegovim slikama. Traganje za novim estetskim rešenjima kroz ponavljanje motiva je princip koga se držao do kraja života.

Jedna Matisova slika iz 1905. godine nosi naziv Luksuz, mir i naslada. Možda bi se te reči mogle upotrebiti kao moto za njegovu umetnost. Umetničko delo po njemu zamišljeno je kao sredstvo uživanja.

Najpoznatije slike Anrija Matisa su: Radost življenja, Harmonija u crvenom, Prozor u Kolijuru, Izobilje, Igra, Kupačica kraj reke, Žena u plavom. On je radio i bakroreze, drvoreze i litografije. Često se vraćao skulpturi, u početku pod uticajem Ogista Rodena.

Godine 1941. kada je zbog teške bolesti bio prinuđen da koristi invalidska kolica, Matis se u potpunosti posvećuje tehnici kolaža od ručno bojenog i sečenog papira. Ovu tehniku prvi put je koristio prilikom izrade kostima i scenografije za simfoniju Le chant du rossignol. Kolaži koje je pravio islikavajući hartiju, omogućavali su mu potpunu slobodu.

Život posle operacije, njegov „drugi život“ kako je govorio Matis, doneo mu je neobičan izliv ekspresivnosti, ono za čim je oduvek tragao, umetnost koja će oslikati njegova osećanja i svet oko njega. Umro je u Nici 1954. godine.

____________________________________________________________________________________________

 Radost življenja

 Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

TamoiOvde-be76d1a55ee5ffb3b2dc895570c95b36_L  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju. Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati. Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost. On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

____________________________________________________________________________________________

Žena koja čita

TamoiOvde-d223ee4fdebdcd40ae2cd65f88141ed1_LŽenu koja čita francuski slikar Anri Matis naslikao je 1894. godine.

Prvi put je izložena 1896. godine u Salon du Champ de Mars u Parizu, i sa njom postiže svoj prvi javni uspeh. Slika se danas nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Parizu.

Na slici Žena koja čita je prikazan miran i spokojan prizor. Žena u jednostavnoj tamnoj haljini sedi na stolici sa ravnim naslonom, leđima okrenuta posmatraču i čita knjigu. Stvoren je jak osećaj da čitanje može da prenese čitaoca u drugi svet. Ženina soba je prilično neuredna, ali ona je toliko zadubljena u svoju knjigu da to i ne primećuje. Na komodi koja je delimično otvorena su predmeti smešteni na draperiji, a zelena lampa je okačena na zid. Zid iza komode je naglašen zelenim tonovima ornamenata, dok je zid koji je bliži ženi u braon tonovima. Pod je tamnije boje i na njemu se ističe senka ženine haljine.

Dominiraju topli zemljani tonovi čime se naglašava opuštajuća i smirena atmosfera na slici.

Anri Matis je na slici želeo da naglasi sličnost između uređenja prikazane sobe i svog umetničkog ateljea. Da bi ovo postigao on je u sobi naslikao snažne nagoveštaje umetničkog ateljea, sa nekoliko slika koje su okačene na zidu i platnom koje je na podu. Na taj način je sugerisao svoju preokupaciju radnim prostorom umetnika.

Intimni domaći enterijer koji je prikazan na slici Žena koja čita je gotovo proročki, i ukazaje na kasnije umetničko stvaralaštvo Anrija Matisa. Tema žene koja čita se kasnije ponavlja na njegovim slikama.

____________________________________________________________________________________________

Žena u plavom

Slika Žena u plavom spada među najlepša dela Anrija Matisa, poznatog francuskog slikara XX veka.

TamoiOvde-e303e2027514497aaa0603a129a3eb42_LSlika se danas nalazi u Muzeju umetnosti u Filadelfiji.

Od 1935. godine Anri Matis je simplifikovao svoju umetnost. Napušta senčenja i slika velike figure, oslanja se na liniju i „optička“ svojstva suprotnosti toplih i hladnih čistih boja. Žena u plavom koju je naslikao 1937. godine ima ove karakteristike njegovog stila slikanja.

Model za sliku Žena u plavom je bila Lidija Delektorska, lepa mlada ruska emigrantkinja koja je sarađivala sa Matisom poslednjih dvadeset godina njegovog života. Ona je dizajnirala haljinu sa slike, od raskošne plave tkanine koju je Matis kupio u Parizu. Ova haljina je bila namenjena samo za poziranje u Matisovom ateljeu u Nici, i prisutna je na mnogim njegovim slikama iz tog perioda.

Središnje mesto na slici zauzima ženska figura u enterijeru. Velike ruke žene u kojima drži nisku perli su u centru slike. Rukavi na haljini su naglašeni i naborani, a raskošna haljina simboliše žensku snagu i izdržljivost.

Jarko crvena boja pozadine, prošarana crnom, zelenom i oker bojom, doprinosi da se figura žene istakne u prvi plan. Plava boja haljine i vez na grudima, oko ruku i vrata čine ovu figuru još izrazitijom. Prozračno plavetnilo haljine je u suprotnosti sa pozadinom. Slika obiluje bogatstvom boja.

Slika je puna raznovrsnih linija i površina. Ona se snažno definiše simboličnim krivim linijama različitih smerova.

Paleta i fluidnost poteza četkice Anrija Matisa čine da Žena u plavom izgleda kao da je iz paralelnog univerzuma. Zato je ova slika još uvek svetkovina za oko posmatrača.

Izvor:artnit.net________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŠTA SE KRIJE IZA LEPOTE BOJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

SEMAFOR NA VRHU KROŠNJE

 Ako su listovi i krošnje stabala zeleni zbog prisustva hlorofila, a žuti zbog njegovog odsustva, šta ih nagoni da u jesen dobiju sve one raskošne nijanse crvenog i čitav spektar svakojakih boja?

Zbog kakve pretnje je evolucija naučila biljke da s jeseni oblače sve te ratničke boje?

952657_lepoLisce

Foto: vreme.com

 Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja.

 Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, „odgovoran“ za njihovu zelenu boju.

 Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

 

  Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima.

  Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor?

Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju „švajcarskim nožem prirode“. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

 

Međutim, dva istraživanja sa početka ove decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

 

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno.

 

Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

Na samom početku novog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova.

Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

 

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala.

Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje. Potencijalni primaoci „crvenog“ signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala.

Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal.

 

 Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno. Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti.

 Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

 

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije; crveni listovi da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti; a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima kao adaptacija za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

 

Koja stabla proizvode crvenu boju listova?

 Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera.

 Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima.

Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta.

 

Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

 

 Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši.

Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

 

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“

Tako glasi teorija.


Ivan Umeljić
/Autor je filozof i urednik Pčelarskog žurnala, časopisa za pčelarsku kulturu i popularizaciju nauke

____________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________

 TAMOiOVDE-Boje-banja1TamoiOvde-boje-DSC03914

  

____________________________________________________________________________________________

 

NEKE OD NAJLEPŠIH…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Jezera spadaju u neke od najlepših formacija na našoj planeti.

Bilo da su mesta mineralnih akumulacija, visoko u planinama, hranilišta retkih flamingosa, svako od ovih jezera ima nešto što je vredno pažnje.

 

TamoiOvde-plitvicka-jezeraPlitvička jezera u Hrvatskoj

Plitvička jezera su u stvari šesnaest pojedinašnih vodenih površina, a dele se na Gornja i Donja. Međusobno su razdvojena prirodnim branama od stena, algi i maohovine.

Okolina je veoma šumovita i stanište mnogih životinjskih vrsta, uključujući mrke medvede, orlove i još oko 140 vrsta ptica.

Sa svojim različitim bojama koje variraju od azurne, zelene, sive i plave, Nacionalni park Plitvička jezera je upisan u UNESKO-vu listu svetske baštine 1979. godine zbog zvoje izuzetne prirodne lepote.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-laguna-koloradaLaguna Kolorada u Boliviji

 

„Istačkana“ belim ostrvima, laguna Kolorada, ili drugačije Crvena laguna, ili Crveno jezero, je plitko slano jezero u jugozapadnoj Boliviji.

Boja u jezeru je crvena zbog sedimenata i pigmentisanih algi, i privlači retku vrstu flamingosa koji se hrane bakterijama sa dna jezera.

Oblast oko jezera je zaštićena pa oni imaju potpunu slobodu.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 TamoiOvde-mrtvo-moreMrtvo more u Izraelu i Jordanu

 

Ovo more, ili bolje reći jezero u jugozapadnoj Aziji, smešteno je na najnižoj depresiji na planeti i 8,6 puta je slanije od okeana, što ga čini najslanijom vodenom površinom na svetu. Iz ovog jezera voda ne otiče nigde (osim one koja isparava ili se na ponekim mestima izlije) i tako stvara najekstremnije uslove za životinje da prežive – kao što mu i ime govori.

Za Mrtvo more se govori da ima povoljna medicinska dejstva usled velike koncentracije minerala, nedostatka polena i alergena, smanjenog nivoa sunčevog zračenja i visokog atmosferskog pritiska.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 TamoiOvde-tackasto-jezero-u-kanadiTačkasto jezero u Kanadi

 

U Osojusu, Britanskoj Kolumbiji, postoji prirodni fenomen nazvan Tačkasto jezero, iako ga neki i danas nazivaju starim indijanskim imenom – Klikuk. Jezero se prostire na površini od 153.000 metara kvadratnih. Sadrži najveću koncentraciju minerala na zemlji, uključujuci magnezijum-sulfat, kalcijum i natrijum-sulfat, koje lokalni žitelji koriste za razne bolesti.

Kada dođe leto, jezero se isuši, a ostanu samo mali bazeni minerala koji formiraju bele, bledo-žute, zelene i plave krugove. Jezero se nalazi u privatnom posedu, i nije ga moguće iz bliza videti, međutim, može se posmatrati sa obližnjeg autoputa.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-jezero-titikakaJezero Titikaka u Boliviji i Peruu

 

Jezero Titikaka ima tri glavne fizičke odlike: Nalazi se na granici Perua i Bolivije, to je najviše jezero na planeti i po svom kapacitetu, to je najveće jezero u Južnoj Americi.

Iako se puni kišnicom, otopljenom vodom glečera, iz 5 vecih i 20 manjih pritoka, voda iz njega ne otiče tako lako kao sto dotiče.

Naime, voda iz ovog jezera otiče na samo jednom mestu – Rio Desaguaderu, dok veći deo ispari.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 TamoiOvde-jezero-picJezero Pic u Trinidadu

 

Jezero Pic, najveći prirodni depozit asfalta na svetu, nalazi se u La Breu, na Trinidadu.

Ne samo lepo za oko, ovo jezero, sa svojih nekoliko „asfaltnih“ ostrva je glavni izvor sirovina za kompanije koje se bave proizvodnjom cementa, a takodje se eksploatise radi asfaltiranja puteva u Trinidadu. Ovde godisnje dođe više od 20.000 turista.

Ovo mesto se nalazi na pukotini između dve tektonske ploče, što je dovelo do izlivanja nafte, koja je kasnije kada je isparila stvorila naslage asfalta.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-jezero-pet-cvetova Jezero Pet cvetova u Kini

 

Ziuzhaigu je prirodni rezervat u jugozapadnoj Kini, poznat po svojim vodopadima i jezerima. Posebno je lepo takozvano jezero Pet cvetova, koje uliva strahopoštovanje.

Njegova velika paleta boja (azurno plava, crnkasto zelena, i žuta) je izazvana kalcijum-karbonatom, koji takođe ovom jezeru daje kristalno prozirnu vodu.

Sa visine se čak može videti trulo drveće koje leži na dnu ovog prekrasnog jezera.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 TamoiOvde-jezero-nakuruJezero Nakuru u Keniji

 

Zaštićeno unutar granica jezerskog nacionalnog parka, jezero, koje se na lokalnom jeziku zove „Prašina“ ili „Prljavo jezero“ , ima veliku populaciju plavo-zelenih algi koje su omiljena poslastica lepih pink flamingosa.

Zagađenje i suša su nagnali mnoge ptice da se presele na obližnja jezera, međutim, i dalje sa preko 400 vrsta ptica koje ga naseljavaju, ovo jezero je jedno od najboljih mesta na zemlji ukoliko ste ljubitelj posmatranja i fotografisanja ptica.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-kraterska-jezera Kraterska jezera Kelimutu u Indoneziji

 

Na vrhu vulkana na Floresu (jednog od indonezanskih ostrva) leze tri kraterska jezera: Tiwu Ata Mbupu (Jezero starih naroda), Tiwu Nuwa Muri Koo Fai (Jezero mladića i devojke) i Tiwu Ata Polo (Začarano jezero).

Svako od njih se razlikuje po izgledu, hemijskom sastavu i raznolikosti boja. Boje u ovim jezerima variraju od zelene, crvene, crne pa sve do bele i to u zavisnosti od doba dana i vremenskih uslova.

Njihove boje su najuočljivije u rano jutro.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-kljucajuce-jezero Ključajuce jezero u Dominiki

 

Bistro, sa sivkastoplavom bojom vode, Ključajuce jezero locirano u nacionalnom parku Morne Trois Pitons na Karibima u Dominikani, je drugi po veličini vreli izvor na svetu.

Široko oko 60 metara, jezero je veoma aktivno i može mu se prići jedino pešice.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

izvor: dunego.net & .zezas.me