NEDELJA SVESTI O MOZGU…

tamoiovde-logo

Manifestacija posvećena fascinantnim tajnama čovekovog mozga održava se u Beogradu, od 13. do 19. marta

Saznajte kako mozak  sluša rok muziku, a kako Mocartove kompozicije, otkrijte kako spavaju kosmonauti i životinje, rešite dilemu ”jesti ili spavati”, poslušajte naučnika koji zna kako da izlečite glavobolju, upoznajte se sa fiziologijom noćnog učenja i istražite brojne  druge zagonetke najmističnijeg ljudskog organa tokom manifestacije Nedelja svesti o mozgu.

Manifestacija koja se održava u Beogradu, od 13. do 19. marta obuhvata zanimljiva predavanja iz oblasti neuronauka, tribine, posete laboratorijama, interaktivne radionice i izložbe, kao i bogat program posvećen najmlađima. Tokom sedam dana oni će biće održani na više lokacija – u prostorijama Galeriji nauke i tehnike SANU, Studentskom kulturnom centru, Kulturnom centru Beograda i drugim brojnim lokacijama 

Nedelja svesti o mozgu 2017. sa sloganom „Mozak u zemlji snova“, posetiocima će približiti tajne spavanja i sanjanja. To je istovremeno i tema izložbe koja se održava u Galeriji nauke i tehnike SANU.

Zabavne radionice za decu će biti održavane svakog dana manifestacije, a ove godide u njihovo organizovanje prvi put se uključila i Mensa Srbije. Za decu uzrasta 4 do 7 godina, održaće se demonstraciona radionica NTC sistema učenja, dok će deca od 7 do 12 godina imati priliku da razmrdaju vijuge i pozabave se kreativnom matematikom.

Nedelju svesti o mozgu sedmi put organizuju mladi naučnici i entuzijasti Studentske sekcije Društva za neuronauke Srbije. Centar za promociju nauke tradicionalno je podržao ovu manifestaciju i uključio se u organizovanje tribinskog programa.

Ulaz na sve događaje je besplatan.

Istražite više program Nedelje svesti o mozgu.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________

KAKO JE NAUKA O DUŠI DOBILA SVEST…

tamoiovde-logo

Na pitanjima o  sadržaju svesti i nastajanju znanja o svetu nastala je psihologija kao nauka. Kako je svest došla u centar naučnih istraživanja? 

unconscious-mindIzučavanje svesti i nesvesnog u psihologiji nije počelo sa Frojdom. I još važnije, nije se tu završilo. Pored izučavanja svesnih procesa i ponašnja, ono što je zajedničko za psihologe različitih disciplina, bilo da se bave marketingom, poremećajima ponašanja ili na primer percepcijom, je da tragaju i za onim psihičkim procesima kojih čovek nije svestan, a koji u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje, motive, stavove i emocije.

Pitanja sadržaja svesti i nastajanja znanja o svetu su pitanja na kojima je psihologija kao nauka nastala. Moglo bi se reći da se psihologija (psiha – duh, duša, logos – istraživanje, studija) rodila onda kada su naučnici počeli da proučavaju svest  koja je do tada bila predmet filozofije, eksperimentalnim metodama preuzetim iz prirodnih nauka. Kako je nauka o duši počela da izučava svest?

Mentalna hemija

Početkom 17. veka radom francuskog matematičara i filozofa Rene Dekarta, svest zauzima centralno mesto u filozofskim razmatranjima o umu. Dekart je govorio je da je zapravo svest tj. mogućnost mišljenja i refleksije nad sobom, ono što čoveka definiše kao biće i razlikuje ga od životinja.

Nešto kasnije, u Engleskoj, filozof Džon Lok pokušava da odgovori na pitanje kako svest nastaje i od čega se sastoji. Lok, danas smatran ocem empiriznma u filozofiji, zastupa ideju da je svo naše znanje o svetu stečeno kroz iskustvo, putem čula i da se celokupna naša svest može rastaviti na sastavne delove – jednostavne ideje. Lokov savremenik, nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvi govori o različitim nivoima svesvnosti i pragu svesti i time na mala vrata uvodi pojam nesvesnog u razmatranja o umu.

I dok su se filozofi u svojim kabinetima i bibliotekama bavili ovakvom “mentalnom hemijom”, sredinom 19. veka u laboratorijama u Nemačkoj, fizičari i lekari se sve više bave eksperimentalnim proučavanjem fiziologije čula i opažanjem, odnosno, odnosom stimulusa iz spoljašnje sredine i čovekove svesti o toj stimulaciji. Tako nastaje posebna naučna disciplina – psihofizika, koja se bavi proučavanjem odnosa između čovekove svesti i materijalnog sveta koji ga okružuje.

Uticaj ove dve struje, empirizma u filozofiji s jedne, i eksperimentalnog proučavanja fiziologije čula sa druge strane, dovodi do rađanja psihologije kao nauke krajem 19. veka.

group03Svest pod lupom

Prvi čovek koji je sam sebe nazvao psihologom, danas poznat kao otac psihologije kao formalne nauke, bio je Vilhem Vunt. Vunt je osnovao prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1879. godine u Univerzitetu u Lajpcigu. Psiholozi u prvoj psihološkoj laboratoriji su pokušavali da, koristeći eksperiment, odgove na pitanje od čega se sastoji naša svest, koji su njeni sastavni elementi i kako se oni povezuju.

Drugim rečima, proučavali su proces nastanka našeg znanja o svetu preko informacija koje dobijamo preko čula. Kako je svest definisana kao subjektivni, unutrašnji doživljaj, metod za ispitivanje svesti bio je samoposmatranje – posmatranje i izveštavanje o svesnim mislima i osetima koje čovek oseča pod strogo kontrolisanim, laboratorijskim uslovima.

Međutim, početkom 20. veka, u Americi, dolazi do velike revolucije u psihologiji – 1913. godine Džon Votson objavljuje manifest prema kome cilj psihologije kao nauke može biti samo vidljivo i merljivo ponašanje (nikako svest i slični unutrašnji doživljaji), a jedini valjan metod objektivno spoljašnje posmatranje. Time su svest i samoposmatranje bili proterani iz psihologije uz obrazloženje da treba da ostanu u domenu filozofije, odakle su i potekli.

Bihevioristi se posvećuju izučavanju ponašanja pacova, pasa, čovekolikih majmuna što je značajno doprinelo razumevanju inteligentnog ponašanja ljudi, posebno procesa učenja i rešavanja problema. Nemački psiholog Volfang Keler provodi 6 godina na Kanarskim ostrvima posmatrajući ponašanje šimpanzi. Naime, Keler je smatrao da ljudi kada rešavaju složene probleme (daleko složenije od problema kako dohvatiti bananu štapom) nisu svesni procesa koji ih dovode do rešenja i da o tim procesima možemo saznati posmatrajući šimpanze, čovekove najbliže biološke rođake.

U međuvremenu, na kauču

“…Naša je duša kao neki dom, podeljen u dva nejednaka dela. Vrlo prostrano predsoblje nesvesnoga i prilično tesni salon, u kojem stanuje svest…” pisao je Frojd, početkom 20. veka, u Beču, kada je ideja da je ponašanje u velikoj meri iracionalno, podstaknuto nesvesnim motivima, pa još seksulanim, bila prilično revolucionarna. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, najzaslužniji je za prisustvo koncepata svesti i nesvesnog u svakodnevnoj upotrebi i pop kulturi. Danas se čini gotovo očigledno da nesvesno može uticati na čovekovo ponašanje, iako oduvek nije bilo tako.

Frojd, po profesiji lekar, razvijao je svoju psihoanalitičku teoriju potpuno nezavisno od psihologije i nije se mnogo osvrtao na razvoj psihologije svoga doba. Kao mlad lekar odlazi na usavršavanje kod Šarkoa, uglednog pariškog neurologa koji je među prvima govorio da su duševne bolesti (kako su se tada nazivali psihički poremećaji) izlečive i da se mogu izlečiti samo razgovorom, bez lekova i instrumenata, što je bilo potpuno revolucionarno u to vreme.

Po povrtaku iz Francuske Frojd, u saradnji sa svojim mentorom doktorom Jozefom Brojerom, počinje privatnu praksu sa pacijentima sa psihičkim problemima na osnovu koje razvija psihoanalitičku teoriju. Osnova Frojdove teorije bila je da nagoni, strahovi i želje iz detinjstva, koje smo tokom odrastanja i vaspitanja potisnuli, kasnije, u odraslom dobu “izbijaju na površinu” u vidu lapsuza, snova i različitih psihičkih poremećaja. U skladu sa tom idejom, Frojd je verovao da osvešćivanje tog potisnutog sadržaja (metodom slobodnih asocijacija, analizom snova ili hipnozom), dovodi do izlečenja i nestanka simptoma.

Na istoj pretpostavci se i danas zasniva najveći broj psihoterapijskih pravaca. Savremeni kognitivno-bihejvioralni terapeutski pravci zanivaju se na pretpostvaci da su čovekovo ponašanje i emocije u velikoj meri određeni uverenjima i životnim filozofijama kojih se slepo drži, a da toga nije svestan, te je cilj terapije upravo njihovo osvešćivanje i kreiranje alternativnih, fleksibilnijih životnih filozofija.

firsteegSkeniranje svesti

Razvojem tehnologije u drugoj polovini 20. veka svest i drugih “nevidljivi” psihički procesi vraćaju se na psihološku scenu. Savremene tehnike neuroodslikavanja (engl. neuroimaging) omogućavaju direktno praćnje moždane aktivnosti u zavinosti od pihičkih procesa koji se dešavaju. Jedna od najstarijih tehnika neuroodslikavanja, elektroencafalografija, zasniva se na beleženju aktivnosti mozga registrovanjem moždanih talasa elektrodama koje su jednim krajem postavljene na površinu glave, a drugim vezane za poligraf, na kome se se “ocrtava” rad mozga.

Pozitronska emisiona topografija (engl.PET scan) zanisva se na beleženju razlika u protoku krvi koje povezanih sa moždanom aktivnošću, zahvaljujući kretanju radioaktivne supstance ubrizgane u krvotok ispitanika. Najmoćnija tehnika, neuroodslikavanje putem funkcionalne magnetne rezonance, radi na principu beleženja razlika u magnetnoj rezonanci određenih atomskih jezgara u zonama neuralne aktivnosti. Za razliku od Vunta koji je mogao da se osloni samo na samoposmatranje i izveštavanje svojih ispitanika, danas psiholozi o svesnim i nesvesnim procesima saznaju preko objektivnih, merljivih pokazatelja.

Psihologija je kroz istoriju menjala, sužavala i širila predmet svog istraživanja kao i metode kojima se koristila, ali pitanja svesti i nesvesnog ne prestaju da budu aktuelna. Psihoge iz različitih psiholoških disciplina i danas inspirišu ista pitanja od kojih su počeli Vunt i saradnici krajem 19. veka – na koji način postajemo svesni o svetu koje nas okružuje i od čega se ta svest sastoji. Procesi opažanja i pažnje, pamćenja i zaboravljanja, automatizovanih radnji, izmenjenih stanja svesti (npr. pod dejstvom psihoaktivnih supstanci), procesi donošenja odluka, implicitni i eksplicitni stavovi samo su neki od svesnih i nesvesnih psihičkih procesa koji su danas predmet proučavanja različitih psiholoških disciplina, ali i medicine i neuronauka.

Tekst: Đurđa Timotijević

Izvor:elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

 

 

 

VELIKE ISTORIJSKE PREKRETNICE…

tamoiovde-logo

14 DOGAĐAJA KOJI SU PROMENILI ISTORIJU

“National Geographic” je objavio listu 100 događaja koji su promenili svet: istorijske prekretnice, revolucionarne ideje i naučna dostignuća presudno su uticali na čovečanstvo.

“Business insider” se ograničio na 14 događaja koji su promenili vojnu istoriju: od otkrića vatre do stacioniranja najmoćnijeg oružja na svetu.

Otkrivanje vatre, pre 1,4 miliona godina

3c2507037ef4654405b29f0637118cc1

Foto: U.S. Marine Corps, Nathan McCord / Wikipedia

Prvi izum koji je odvojio savremene ljude od njihovih evolucionih predaka bilo je namerno paljenje vatre.

Dok su ranije vrste, kao što je Homo erectus, koristile prirodno izazvanu vatru, Homo sapiens je prvi svesno počeo da je pali.

Korišćenje vatre je omogućilo ljudima da pripremaju hranu, da se greju i osvetljavaju prostor.

Paljenje vatre označava početak svih tehnologija koje čovek koristi i utire put obradi metala i izradi stabilnijeg oruđa.

Korišćenje luka i strele, 15.000 godina p.n.e.

73dcad210d53c614b4650c05e1439d53

Foto: Jastrow / Wikipedia

Pretpostavlja se da su prvi lukovi i strele pravljeni od materijala koji nema dug vek trajanja, pa nije poznato kada su prvi put proizvedeni.

Najstariji otkriveni lukovi nađeni su u Holmegardu (Danska) i napravljeni su 9.000 godina p.n.e.

Ljudi su ovo oružje verovatno stvorili kako bi lakše lovili životinje, a pretpostavlja su da je nastalo posle primitivnijih projektila, kao što su izbacivač koplja i bumerang.

Vrlo brzo, luk i strela su prilagođeni za vojnu upotrebu. “National Geographic” navodi da su 5.400 godina p.n.e. strele već bile glavno oružje.

Primena točka, 3.500 godina p.n.e.

d9e48a1de045fe522c4eda9c8841ed98

Foto: Wikipedia

Točak je u širu upotrebu ušao najkasnije 3500. godine p.n.e. i bitno je uticao na različite aspekte društva, uključujući i transport, korišćenje grnčarskog točka i razvoj vodeničnog točka.

Oko 2000. godine p.n.e. točak ulazi i u vojnu upotrebu.

Hetiti su prva poznata civilizacija koja je koristili kočije sa konjskom zapregom.

Početak gvozdenog doba, 1.200 godina p.n.e.

06c3d5f60aa16606602513c855405526

Foto: NTNU Vitenskapsmuseet, Åge Hojem / Wikipedia

Hetiti su prvi masovno počeli da proizvode kovano gvožđe, oko 1400. godine p.n.e, a oko 1200. godine p.n.e. tehnologija kovanja gvožđa proširila se iz Male Azije na Evropu, Afriku i Aziju.

Izuzetno postojan materijal presudno je uticao na ljudsku ekspanziju. Oruđe od gvožđa omogućavalo je efikasnije obrađivanje zemlje, a samim tim i demografsku eksploziju.

Gvozdeno oružje i oklopi zamenili su druge metale, poput bronze, a civilizacije koje su imale ovaj metal brže su se širile od njihovih suseda.

Korišćenje betona kao građevinskog materijala, 200 godina p.n.e.

50e01ff06d74850be13c4c7d0268f007

Foto: Emanuele / Wikipedia

Do 200. godine p.n.e. Rimljani su razvili tehnologiju proizvodnje betona. Izuzetno čvrst i vodootporan, ovaj materijal je našao široku primenu: počev od izgradnje hramova i javnih trgova, pa sve do čuvenih rimskih akvadukta.

Beton je, takođe, doprineo da Rimljani zadrže vojnu i kulturnu dominaciju u delovima sveta pod svojom kontrolom. Razvili su široku mrežu kvalitetnih puteva, a beton su koristili i za izgradnju luka i pristaništa, koja su dodatno proširila uticaj Rima.

Razvoj teorije “pravednog rata”, 426. godine

27c69271dd1e56d9a4e0801ad8a8bab1

Foto: Wikipedia

Godine 426. Sveti Avgustin Hiponski objavio je svoje osnovno delo “De civitate Dei” (O Državi Božjoj), u kome razmatra načine opravdavanja rata, koji se kosio s pacifističkim vrednostima hrišćanstva.

Njegove misli su temelj Teorije pravednog rata, koju je italijanski filozof Toma Akvinski razvio sredinom 13. veka. Spisi Svetog Avgustina i Tome Akvinskog čine osnovu današnjeg shvatanja “pravednog rata”.

Pravedan rat, navodi “National Geographic”, “mora da objavi nadležna vlast… On mora da ima pravedan uzrok, a krajnji cilj mora biti uspostavljanje pravednog mira”.

Precizna navigacija, 1569. godine

aa4f830c6edf07f9669c899ffb393e24

Foto: Gerard van Schagen / Wikipedia

Sve do 1569, navigacija u velikim vodama bila je dugotrajan i težak posao. Zbog nepouzdanosti tadašnjih karata, navigatori su svaki čas morali da gledaju u kompas i prilagođavaju kurs.

Flamanski kartograf Gerhard Merkator napravio je kartu sveta koja je karakteristična po paralelnim podnevcima (meridijanima) sa jednakim međusobnim razmacima i uporednicima (paralelama) koji su takođe paralaleni, ali sa razmacima koji se povećavaju prema polovima.

Njegov kartografski metod, koji se i danas koristi, omogućio je navigatorima da lako i precizno odrede kurs i podstakao je istraživanja i evropsku ekspanziju.

Početak industrijske revolucije, 1712. godine

37ca38f49a1249cb772b0809e40436ec

Foto: Alcinoe, William Bell Scott / Wikipedia

Upotreba gvožđa i čelika, kao i otkriće novih izvora energije, podstakli su industrijsku revoluciju, koja je počela u Engleskoj, u 18. veku.

Parna mašina, koju je 1712. izumeo Tomas Njukomen, smanjila je potrebe za ljudskom energijom i, istovremeno, proširila mogućnosti transporta i proizvodnje.

Još neka značajna otkrića su parobrod, automobil, avion, telefon, radio, kao i organizacija rada (manufaktura).

Razvoj telekomunikacija, 1876. godine

7d476e31867f63a912c42227eaff1a4e

Foto: Wikipedia

Sedmog marta 1876. Američki zavod za patente dodelio je Aleksandru Grejemu Belu “jedan od najdragocenijih patenata u istoriji”.

Tri dana kasnije, Bel je svoj izum primenio da bi svom pomoćniku na drugom kraju hodnika rekao: “Gospodine Votsone, dođite ovamo. Potrebni ste mi.”

Telekomunikacija se proširila u celoj Americi, a 1927. obavljeni su i prvi međunarodni razgovori.

Broj pretplatnika mobilne telefonije širom sveta danas iznosi skoro sedam milijardi.

Letovi s posadom, 1903. godine

985c1fe15e8f410e587fd14c91c5007e

Foto: Fuller T L, Amesbury / Wikipedia

Iako je avion braće Rajt leteo samo 12 sekundi, bio je to prvi uspešan pokušaj upravljanja letelicom “težom od vazduha”. Braća Rajt usavršila su projekat i njihov avion je korišćen u izviđačkim misijama u Prvom svetskom ratu.

“National Geographic” navodi da su Britanci i Italijani dizajnirali prve bombardere 1913. godine.

Godinu dana kasnije, Francuska je montirala mitraljeze na svoje avione. Danas Sjedinjene Države raspolažu sa oko 13.000 vojnih letelica. Kina i Rusija, druge dve najveće vazduhoplovne sile, imaju po 2.000-3.000 vojnih letelica.

Projekat Menhetn i najmoćnije oružje za koje se zna, 1941. godine

289a5b0d3d87bc4de0967fe175121d27

Foto: Tanjug/AP

Mesec dana pre izbijanja Drugog svetskog rata nemački genije Albert Ajnštajn napisao je pismo, posle koga je Amerika ušla u nuklearnu trku s nacistima.

U pismu iz 1939. godine Ajnštajn je upozorio američkog predsednika Frenklina Ruzvelta da bi snažna nuklearna lančana reakcija uranijuma mogla da dovede do konstruisanja “ekstremno snažnih bombi novog tipa” – atomske bombe.

Dve godine kasnije, nastao je “Projekat Menhetn”, američki plan za projektovanje i izgradnju najrazornijeg oružja ikada proizvedenog.

Šestog avgusta 1945. u 8.15 h, svet je ušao u atomsku eru kada je upotrebljeno najrazornije oružje. Prva atomska bomba upotrebljena u ratu padala je 44,4 sekunde, pre nego što je oslobodilo oko 12.500 tona TNT iznad japanskog grada Hirošime.

Neviđena svemirska trka, 1954. godine

fca9584432a6a355a4dc97593bbc9743

Foto: Tanjug/AP

Godine 1954, Rusija je predložila da se izgradi veštački satelit i posle tri godine “Sputnjik 1” postaće prvi satelit koji kruži Zemljinom orbitom.

U saradnji s nemačkim aeronautičkim inženjerom Vernerom fon Braunom, Amerika je 1958. uspešno lansirala satelit “Eksplorer 1”.

Tri godine kasnije, ruski kosmonaut Jurij Gagarin postao je prvi čovek u svemiru, što je podstaklo Amerikance da 20. jula 1969. pošalju prvog čoveka na Mesec.

Privatne kompanije kao što su “SpaceX” Ilona Maska i “Virgin Galactic” Ričarda Bransona trenutno intenzivno rade na stvaranju platforme za svemirski turizam.

Revolucija Internet, 1991.

8dec37b3122ae1843df16e5ec4b3b295

Foto: Tanjug/AP

Kada je britanski programer Tim Berners-Li krajem 1960-tih godina izmislio Svetsku mrežu (World Wide Web), svet je ušao u eru interneta.

Li je razvio “softver koji povezuje sve srodne dokumente na njegovom računaru i ubrzo potom povezao mnoštvo računara kako bi korisnici mogli da podele dokumente bez baze podataka”, navodi “National Geographic”.

Danas više od tri milijarde ljudi koristi internet.

Regenerativna medicina, 1999. godine

47b83a56b25cd5bbe94d3a20541a43a5

Foto: Tanjug/AP

Prvi veliki korak u pravcu obnavljanja oštećenog organa ili izgubljenog uda učinjen je 1999. godine kada su lekari u Vejk Forestu uspeli da uzgoje novu jetru. Od tada naučnici usavršavaju regenerativne tehnike.

“Čak i mozak, za koji se nekada smatralo da je zabranjeno tle za regeneraciju pomoću matičnih ćelija na način na koji se to radi sa jetrom i kostima, postao je tema.

Istraživanja neuralnih matičnih ćelija (NSC), koje mogu da zamene uništene neurone žrtava moždanog udara, mogla bi da rezultiraju novim metodama lečenja oboljenja kao što su Parkinsonova i Alchajmerova bolest.”

businessinsider.com / M.A.

Izvor: blic.rs

___________________________________________________________________________________

SEBIČNA TRAŽI PLEMENITOG…

tamoiovde-logo

Umesto da tragamo za savršenim partnerom, bolje je da zavirimo u sebe

Lakše je da ubedimo sebe da je problem u drugima. Izjava „Nikako da upoznam nekog normalnog“ je najčešće mehanizam odbrane

06-(1)_620x0KADA se student iz Sarajeva nedavno na Fejsbuku požalio da je sam jer nijedna devojka danas ne ceni finoću, ne želi da ide u pozorište ili bioskop, već da se opija do jutra, izazvao je lavinu reakcija.

Momci iz celog regiona, pa i naše zemlje složili su se sa sapatnikom, dok su devojke uzvratile da je i on, poput mnogih današnjih muškaraca nesposobni mamin sin, bez kvaliteta, ali zato pun sebe.

Muškarci i žene danas imaju barem jednu sličnost – i jedni i drugi misle da nikada nije bilo teže naći srodnu dušu. Za to krive svet, sistem vrednosti i najviše drugu stranu koja se „iskvarila“.

Dok jedni odustaju od potrage, drugi i dalje veruju da će pronaći to što traže. I jedni i drugi, ipak, zaboravljaju osnovno – da bismo pronašli Gospodina Pravog ili Gospođicu Savršenu, prvo moramo mi da budemo takvi.

Na ljubavnom tržištu, stvari funkcionišu kao i na bilo kom drugom. U supermarketu možda želite čokoladu u luksuznom pakovanju, ali kupićete kakao tablu jer samo za nju imate novca. Tako je i u ljubavi.

Ne možete očekivati da pored sebe šetate šarmantnu damu koja izgleda kao Skarlet Johanson ili da se budite pored muškarca koji je u sebi sjedinio izgled Breda Pita, duhovitost Mister Bina i manire Džejms Bonda, ako i sami ne posedujete ništa od navedenih kvaliteta.

ScreenshotODGOVORNOSTŽivimo u narcističkoj kulturi koja nas ne podstiče na samokritiku. Dok nalazimo sto i jednu manu kod druge osobe, nikako da se zapitamo kakvi smo mi. Jer, valjda se podrazumeva da smo savršeni. I, eto problema.

Zašto nam je teško da u ovom slučaju budemo iskreni prema sebi, otkriva sagovornica „Života plus“, psiholog Milena Vujović ističući da svest i podsvest često mogu biti u konfliktu.

– Na primer, osoba može imati različite strahove od intimnosti, nedostatak samopouzdanja i slične probleme zbog kojih nije spremna da zasnuje partnerski odnos. Ali, kako je osećanje neadekvatnosti veoma neprijatno, lakše nam je da ubedimo sebe da su drugi neadekvatni – kaže psiholog.

Zato, umesto da se bavimo sobom, zavirujemo u tuđe dvorište po sistemu napad je najbolja odbrana. Pa tako, dolazimo do toga da su svi muškarci nesposobni slabići, u večnoj potrazi za drugom mamom. Sve žene su, s druge strane, sponzoruše kojima je važna samo debljina novčanika, dok obične momke neće da udostoje ni pogledom. Ali, ovim generalizacijama samo produbljujemo problem.

– Tako ćemo potisnuti sopstvene probleme u podsvest, a svest će stvoriti dobre mehanizme odbrane kao što je poznata rečenica „Nikako da upoznam nekog normalnog, a to je jedino što želim“.

Sa druge strane, osećamo bol, neretko i ljutnju, frustriranost zbog osećanja usamljenosti, te smo zbog toga nezadovoljni, što je opet lakše prebaciti na „Današnje devojke su ovakve“ ili „Momci su onakvi“. A istina je, zapravo, ako nam se ljubav ne dešava, nismo spremni za nju – jasna je Vujovićeva.

06-(2)Popularna kultura nam ne ide u prilog. U filmovima, knjigama, serija sve se vrti oko toga kako naći Gospodina pravog, kako ga prepoznati, zadržati. Uvereni da zaslužujemo najbolje, dok upoznajemo nekoga, u glavi već štikliramo šta od mnogobrojnih zacrtanih uslova ne ispunjava. Naša sagovornica upozorava na opasnosti ovakvog pristupa.

– Ono što nam govori da li je neko za nas „pravi“, barem u datom trenutku, jeste osećaj kontakta sa njim. Važnije je kako se osećamo pored te osobe, kakvi smo, od toga da li je zadovoljila nekakve uslove. Naš mozak često misli da zna šta je našem biću potrebno, ali dok to ne osetimo u kontaktu, ne možemo znati. Često su uslovi pažljivo osmišljeni tako da se nikada ne mogu zadovoljiti. To je ponovo igra naše podsvesti usled straha od intimnog kontakta – kaže psiholog.

ScreenshotSEBIČNAKada shvatimo šta nas tera da drugima tražimo mane, pravi je trenutak da se okrenemo sebi. I da postanemo pravi. Toni Gaskins, autor knjige „Gospođa prava: Vodič za žene kako postati i ostati supruga“ kaže da svaki put moramo da volimo kao da nikada ranije nismo bili povređeni.

– Ako to ne možete, niste spremni da ponovo volite. Nije fer da kažnjavate novog partnera zbog nečeg što je prethodni uradio. Učite iz svojih grešaka, u suprotnom, u svakoj novoj vezi ponavljaćete pogreške iz prethodne – upozorava Gaskins.

Umesto da tražimo pametnog, duhovitog, zabavnog, šarmantnog partnera, bolje je da to sami postanemo. Psiholozi predlažu da nađete hobi, volontirate, nastavite obrazovanje, učite jezik. Da ljubav prema sebi pokažemo ne stavom da smo najbolji, već time što ćemo se truditi da se razvijamo. Jer, svi smo mi, kako kaže Gaskins, direktori sopstvenih života.

– Muškarac želi ženu koja je šef svog života, a ne onu koja čeka nekog da je spase. Pišite blog, knjigu, radite bilo šta što je samo vaše. Hranite svoj mozak, kao i telo. Izađite iz kuće i živite. Ne plašite se da odete same negde i počastite se tortom. Ako znate ko ste i šta zaslužujete, onda će to znati i muškarac – savetuje Gaskins.

Tezu da ćemo, ako budemo radili na sebi, privući ljubav u svoj život, opovrgavaju svi oni pametni, vaspitani, kvalitetni pojedinci koji su, ipak, sami. Nedostatak garancije, ipak, ne znači da ne treba ni pokušavati.

– Rad na sebi je širok pojam. Ali, možemo reći da je pravo vreme onda kad smo spremni da pružimo ljubav uz rizik i neizvesnost, uz osećanje da ne znamo šta ćemo dobiti zauzvrat, ali smo voljni da pokušamo. Bićemo pravi ako budemo ono što jesmo i pustimo da se život dešava. I da nam ljubav dođe onda kada je naše biće spremno, a ne kada mozak ili društvo to žele. I naravno, možemo raditi na osvešćivanju svojih „mračnih strana“ koje leže u podsvesti. A svi ih imamo – upozorava naša sagovornica.

Marija Dedić | 25. februar 2016.

Izvor:novosti.rs

__________________________________________________________________________________

DEPRESIJA…

tamoiovde-logo

Depresija je, trenutno, jedna od najučestalijih i najozbiljnijih mentalnih tegoba koje pogađaju čovečanstvo. Broj onih koji se žale na simptome koji karakterišu depresiju vrtoglavo raste. Inače, ova vrsta psihičke tegobe je danas postala toliko “uobičajena”, da je i sama reč ušla u svakodnevnu upotrebu (“nešto sam depresivan danas”, “ova pesma je depresivna” “depresivne boje”…).

depression-242024_1280 (5)6Dakle, svi smo mi čuli za depresiju, a možda i mislimo da znamo šta to znači biti depresivan. Međutim, znanje o ovim terminima je često površno i nedovoljno, te je svrha ovoga teksta da razjasni i rasvetli pitanja: šta je depresija i koji su uzroci javljanja depresije kod mladog, ali i odraslog čoveka.

Tuga i žalost su osećanja koja su uobičajena i sasvim normalna kod ljudi svih doba, kultura i podneblja. Biti povremeno tužan zbog nečega i imati promene raspoloženja u “negativnom” smeru je uobičajeno isto onoliko koliko i biti srećan i radostan zbog nečega.

Međutim, biti tužan i biti depresivan su dve različite stvari. Ako se rastužimo na pogled ranjenog psa, da li je to depresija? Da li neko može da kaže da imamo depresiju ukoliko nam je krivo jer smo propustili autobus? Ne, osećanja tuge, koja su normalna reakcija na određeno stanje stvari (ne možemo baš biti srećni ako vidimo šepavog psa ili ako nas neko ne voli) ne spadaju pod depresiju.

Da bi se neka osoba okarakterisala kao depresivna, treba da se javi veći broj osećanja (jača nego uobičajeno), ponašanja i stavova, koji su aktivni tokom dužeg vremena bez obzira na spoljašnje okolnosti. Ključni deo ove rečenice je “bez obzira na spoljašnje okolnosti” – dakle, jedno je ako smo tužni jer nismo upravo položili ispit, a drugo je ako smo tužni mesec dana ili pola godine posle „padanja“ na ispitu i uz to nemamo želju da radimo bilo šta drugo u životu, osim da žalimo za ispitom.

Ukoliko je stanje stvari tako, da osećanje tuge postoji duže vreme posle nekog “okidajućeg” događaja (onog koji je izazvao to osećanje) i da je osećanje jače nego što bi trebalo da bude, onda možemo razmišljati o depresiji. Može se desiti i da ne postoji vidljiv okidajući događaj, već da se osećanje tuge javilo “samo od sebe” (mada, kao što psiholozi znaju, to u stvari nikad nije slučaj, može samo biti da osoba nije svesna šta je izazvalo to osećanje), te nam to još sigurnije govori da je u pitanju depresija.

Dalje, ako govorimo o depresiji, uglavnom je prisutno i osećanje beznađa i bespomoćnosti – osoba govori i oseća se kao da nema nade da se neka situacija promeni, da joj nešto krene na bolje, da prestane da se tako oseća, itd. Može se osećati kao da je napuštena i ostavljena, da nema ko da joj pomogne, kao i da ništa ne može uticati na to kako se ona trenutno oseća.

Osoba se može osećati bezvrednom, nesposobnom da bilo šta uradi, da je niko ne voli i da ne zaslužuje da je voli. Prisutno je i osećanje krivice za nešto što je učinila, za to kakva je, kako razmišlja i kako se ponaša – osoba misli da je kriva za svašta, posebno za svoje mane. Preveliki osećaj krivice koji pritiska celo biće i uz to traje duže vreme, jedan je od najučestalijih pratilaca depresije i stoga, jedan od glavnih pokazatelja da je u pitanju ozbiljna psihička tegoba, a ne obično prolazno stanje.

Može biti prisutno i smanjeno interesovanje za svet oko sebe, za dešavanja, ljude i stvari; osoba se ne bavi svojim hobijima, smanjuje aktivnosti; ponašanje postaje usporeno i letargično, što ljudi oko nje mogu primetiti; smanjen interes za neka zadovoljstva, kao što je uživanje u hrani, piću (mada, korišćenje alkohola u većim količinama može biti sredstvo trenutnog i kratkotrajnog bega od bolne realnosti); takođe, smanjen interes za seksualna zadovoljstva i “ljubavne igre” uopšte, te smanjena želja za komunikacijom sa ljudima.

Osoba koja je depresivna se takođe može upuštati u nesmotreno i neodgovorno ponašanje: može se odavati drogama, kocki, voziti bezobzirno, praviti probleme, namerno kršiti zakon, itd. Takođe, čest pratilac depresije je i osećaj anksioznosti (o njemu u nekom od narednih tekstova), tj. osećaj nekog opšteg straha i tenzije, zabrinutosti; kao i čest osećaj besa, preterano reagovanje na neke situacije (osobu lako iziritiraju neke stvari). Javlja se apatija, tj. ravnodušnost i bezvoljnost – osoba nema želje ni da ustane iz kreveta i započne novi dan (stoga, učestalo i dugo ostajanje u krevetu može ukazivati na depresiju).

Osećaj praznine, gde osoba ima utisak kako je potpuno prazna, da nema nikakve emocije, ne želi ništa, ne misli ništa, uobičajeno srećemo kod depresije. Inače, ljudi koji su imali teže oblike depresije, gde se ovaj osećaj potpune praznine učestalo javlja, kažu kako je ovo jedno od najgorih stanja u koje čovek može zapasti. Na kraju, povremene ili učestale misli o smrti i okončanju svog života znak su da je osoba zapala u teže stanje depresije, što treba biti alarmantno ljudima oko nje.

Depresiju takođe prate i fizičke posledice, tj. simptomi. Osoba se stalno oseća umorno i iscrpljeno, a da ne zna zašto. Za njen umor, naime, ne postoji konkretan fizički uzrok – npr. osoba je sedela ili ležala ceo dan, a oseća se kao je radila težak fizički posao. Dolazi do gubitka energije te  sopstveno telo doživljava kao teško, a čak i mali zadaci se osećaju kao najteže obaveze.

Može doći do gubitka sna i neravnomernog spavanja, ili do prekomernog spavanja, te do poremećaja dnevno-noćnog ciklusa (osoba spava danju a budna je noću, ili spava do podne, a leže rano ujutru). Usled nemanja želje za hranom i smanjenog apetita, dolazi i do značajnog gubitka težine. U nekim slučajevima može se desiti i suprotno, da depresivna osoba nalazi utehu u hrani (hrana joj služi kao beg od realnosti, isto kao nekima alkohol), pa dolazi do gojaznosti. Osoba može postati zaboravna i može joj opasti koncentracija. Cela stvar može biti praćena tzv. “psihomotornom agitacijom” (vrpoljenje, češanje, cupkanje) ili psihomotornom retardacijom (duge pauze u govoru, gledanje u jednu tačku, usporeno kretanje, itd).

Budući da je depresija toliko rasprostanjena tegoba, naučnici (a posebno psiholozi) su pokušali da nađu uzroke, kako bi uspeli da bolje razumeju, a samim tim i adekvatnije pomognu ljudima u ovakvim stanjima. Postoje brojne teorije nastanka depresije, kao i brojni uzroci i za svaki od njih bi mogla posebna knjiga da se napiše. Uzroci spadaju pod genetičke, biološke, socijalne, psihološke kategorije, itd. Ovde ćemo samo navesti neke opšte skice, i to uglavnom sa psihološke strane.

Biopsihosocijalni model kaže da se depresija javlja onda kada stresan životni događaj naiđe na pogodno „tle“ kod osobe. U fizičkom smislu, potrebno je da postoji genetička i biološka “ranjivost” (preosetljivost), ili u psihosocijalnom smislu, posebna iskustva (npr. osoba je imala određene traumatične događaje u mladosti), stavova i trenutan kontekst (npr. da li ima ili nema bliske prijatelje, ljude koji je vole, u kakvoj je materijalnoj situaciji, itd).

Na primer, ukoliko se ista stvar (recimo gubitak posla) desi dvema različitim osobama, njihovo reagovanje će zavisiti od njihove fizičke konstitucije, kao i od njihovih prošlih iskustava, stavova, mišljenja i trenutnog stanja. Na gubitak posla neće isto reagovati osoba koja ima podršku od čitave porodice (bilo materijalnu bilo samo psihičku) i osoba koja živi sama. Isto tako, osoba koja na sve reaguje sa stavom “baš me briga” ili ona koja je optimista, verovatno se neće mnogo potresti zbog toga, dok će se osoba koja je stalno zabrinuta za svoju egzistenciju ili ona koja u svemu traži najgore, najverovatnije odmah uspaničiti i kasnije pasti u depresiju.

Prema nekim psiholozima, depresija je oličenje trijade negativnih stavova: prema sebi, prema svetu i prema budućnosti. Naime, depresija će se pre javiti kod osoba koje najpre negativno misle o sebi. Ovakve osobe ne cene sebe dovoljno, misle da su nesposobne, ružne, itd. Za sve loše što im se desi okrivljavaju sebe i misle kako ne zaslužuju da im se išta dobro desi. Dakle, ovo su tipično oni ljudi sa manjkom samopouzdanja i ljubavi prema sebi kakve smo opisivali u prošlom feljtonu. Isto tako, mišljenja su da je svet nepravedan, da su prepreke njihovom uspehu na sve strane i da svet ne želi da se one osećaju dobro.

Stvari je preteško i skoro nemoguće kontrolisati i sve se dešava protiv njihovog dobra i kao njima za kaznu. Na kraju, osobe koje su sklonije depresiji su pesimistične po prirodi, te kada se nešto loše desi one misle kako je to lošije nego što stvarno jeste i da će se tako nastaviti i u budućnosti. Očekuju da će sve što krenu da rade da završi kao propali posao. Tako, neće se usuđivati ni da započnu nešto korisno, što će ih gurnuti dalje u osećanje da su beskorisni.

Pitanje koje se postavlja je zašto su neki ljudi ovakvi? Odgovor je kompleksan, a deo odgovora smo dali u nekim od prošlih članaka kada smo pominjali detinjstvo i odnos prema sebi i okolini, kao i odnos okoline prema osobi, kao ključan faktor razvoja ličnosti. Ovakvi stavovi se formiraju na osnovu prošlih iskustava i fiksiraju se kao duboka i nesvesna uverenja osobe. Kasnije, ova dubinska negativna uverenja utiču na to da čovek bira određeni životni stil koji će izazvati još više negativnih iskustava, te na kraju dovesti do osećaja bespomoćnosti, gde je jedini izlaz – psihička tegoba.

Dakle, depresija je jedan začaran i opasan krug stavova, osećanja i ponašanja, koji se trebaju osvestiti i na kojima se treba raditi pre nego što se zapadne u stanje iz kojeg je beg još teži. Rad na sebi treba biti rad ne samo na izbegavanju i popravljanju lošeg, već i na građenju i uzdizanju onoga što je dobro u nama.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (2)

Prethodni članak: SOCIJALNA FOBIJA

__________________________________________________________________________________________

U TRAGANJU ZA IZGUBLJENIM VREMENOM…

tamoiovde-logo

Život je bajka – Marsel Prust, pisac koji izaziva nesanicu

Kako bi se zaštitio od polena i prašine, držao je zatvorene prozore i navučene teške zavese, a kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć…

Prust1

Valentin Louis Georges Eugène Marcel Proust (10. juli 1871. – 18. novembar 1922.)

Prema svedočanstvima prijatelja, a potom i biografa, čuveni francuski književnik Marsel Prust, pisac trinaestotomnog dela „U traganju za izgubljenim vremenom” (kako glasi prevod Tina Ujevića, ili „U traganju za minulim vremenom”, u prevodu Živojina Živojinovića), presudno je pogoršao svoje inače loše zdravstveno stanje početkom jeseni 1922. godine.

Tada je, uprkos upozorenjima da to nikako ne čini, Prust odlučio da prisustvuje mondenskoj večeri koju je priredila grofica Bomon. Od te noći stanje bolesnika postalo je veoma teško, do te mere da je njegov organizam počeo beznadežno i nezaustavljivo da popušta. Sledećeg meseca, krajem novembra, Marsel Prust zauvek je sklopio oči.

Mondenski prijem kao predvorje smrti! Prava „prustovska” slika! Bilo je to svojevrsno džentlmensko opraštanje od života koji je pomalo ličio na maskenbal.

Čekajući sobara

A možda i nije sve bilo baš tako? Sudeći prema sećanjima madam Šejkevič, Prustove prijateljice, kasno po podne 19. oktobra 1922. godine, nekoliko dana posle zabave kod Bomonovih, opet ne poslušavši savet lekara, Prust se uputio u tajanstvenu posetu. Kad se vratio kući, imao je groznicu. Nije mogao da prestane da kija i kašlje. Te noći ništa nije pisao. Svojoj domaćici Selesti rekao je: „Smrt mi je za petama. Neću uspeti da pošaljem rukopis ’Galimaru’.”

Znao je da ima upalu pluća. Tog 19. oktobra uputio se u hotel „Rivijeru” gde je trebalo da se nađe sa svojim bivšim sobarom i prisnim prijateljem Ernestom. Krupni mladi Šveđanin je, prolazeći kroz Pariz, svom nekadašnjem gazdi ostavio poruku. Kad je saznao da ga je bolesni pisac uzaludno čekao tri sata u predvorju hotela, Ernest se odmah uputio Prustovoj kući.

Na pragu ga je dočekala domaćica Selesta, kruta i neljubazna, bleda poput duha. Nije propustila da mu ispriča o velikim književnim uspesima njegovog bivšeg gazde. Takođe mu je saopštila da je piščevo zdravstveno stanje vrlo loše, posebno posle tajnog izlaska u grad gde se zadržao četiri sata. Ukratko, nije ga pustila u bolesnikovu sobu iz koje su izašli zabrinuti lekari.

Život Marsela Prusta, tokom poslednjih trideset godina, ličio je na dugu zimu. Zimu od koje se valjalo štititi teškim kaputima, šalovima. Pa čak i u okovratnike stavljati vatu kako promaja ne bi prodrla do vrata! To je i slika koja je ostala u sećanju portira hotela „Rivijera” za vreme poslednjeg izlaska bolesnog pripovedača: čovek krupnih tamnih očiju koji drhti iako na sebi ima toplu bundu i šešir.

Osetljivi dečak

Prust3Marsel Prust rođen je 10. jula 1871. godine u starinskom, 16. pariskom arondismanu, u porodici Adrijana Prusta, poznatog pariskog lekara (patologa i epidemiologa) i Žane Veil, kćerke bogatog jevrejskog bankara iz Alzasa. Prust je imao i mlađeg brata Robera.

Posle završenog liceja, nežni i osetljivi dečak studirao je filozofiju i prava na Sorboni. Diplomu pravnika stekao je 1893, a završni ispit iz filozofije položio je 1895. godine. Jedno vreme radio je u upravi umetničke knjižare, a zatim, kao dobrovoljac (iako lošeg zdravlja) kratko vreme služio je i vojsku.

Otac mu je umro 1903. godine. Marsel se još više vezao za majku. Kao obrazovan mladić istančanog duha, kretao se u mondenskim i umetničkim i plemićkim krugovima.

Postajući sve zatvoreniji, naročito posle majčine smrti 1905. godine, i ne izlazeći iz sobe, pisao je prvu knjigu trinaestotomnog romana „U traganju za izgubljenim vremenom”. Bilo je to 1912. godine. Nagrađen je „Gonkurovom” nagradom 1919. godine za roman „U senci procvalih devojaka”, a nešto kasnije odlikovan i Legijom časti.

Najuočljivije na Prustovom licu bile su njegove veoma krupne, okrugle crne oči koje su delovale neobično na uvek bledom licu. Nosio je brkove, a pred kraj života i bradu. I zimi i leti, uvek je bio u crnom kaputu, ponekad i bundi. Najčešće je preko kaputa imao i plišanu pelerinu.

Prvi napad astme Marsel je imao kad mu je bilo devet godina. Moglo bi se reći da mu je od tada svakim danom bivalo sve teže. Kako bi se zaštitio od polena i prašine, uvek je držao zatvorene prozore i navučene teške zavese. A kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć. Noću bi ostajao u krevetu pišući, a danju bi spavao. Ponekad je izlazio, često posećujući pariski kafe „Veber”.

Svi su znali da Marsel Prust pije ogromne količine crne kafe i kelnere nagrađuje nerazumno velikim napojnicama. Godinu 1917. proveo je u hotelu „Ric”. Govorio je tiho, mekim glasom i obožavao cvet dan i noć – jedini koji je mogao da podnese zbog alergije. Tokom poslednjih pet meseci života isključivo se hranio sladoledom i pio kafu.

U nemilosti izdavača

Iako je po majci bio Jevrejin, odgajan je kao rimokatolik. Baš kao i Emil Zola, stao je na stranu kapetana Drajfusa za vreme čuvene afere i sakupio čak tri hiljade potpisa za njegovo oslobađanje. Premda je odavao ranjivu i osetljivu osobu, bio je poznat kao hrabar čovek. Patio je od nesanice i nije krio svoju homoseksualnost.

Živeo je u stanu koji je od buke bio zaštićen pločama kaučuka. Stan se nalazio u kući njegove tetke na bulevaru Osman u Parizu. Pišući u krevetu, u noćnoj košulji i debelom vunenom ogrtaču, više puta je popravljao rukopise. Imao je uvek desetak pera u rezervi, u slučaju da mu neko ispadne iz ruke. Plašio se da se ne zarazi bakterijama. Nikada nijednu olovku ne bi podigao ukoliko bi pala na pod.

Prvi Prustovi radovi bili su objavljeni u časopisu „Le Banquet” (1892) i „La Revue blanche” (1893). Prva knjiga koju je napisao bila je „Užici i dani”. Prustovo remek-delo, „U traganju za izgubljenim vremenom”, roman dug 1,25 miliona reči, počinje sećanjem koje putem čula ukusa u njemu izaziva kolač poznat kao madlena. Prvi tom romana, „Du Cote de chez Swann” („Put ka Svanu”) iz 1903. godine, odbila su tri izdavača. Najglasniji u kritici Prustovog romana bio je urednik „Nove francuske revije”, pisac Andre Žid. Izdavač „Grase” pristao je da mu objavi delo tek kad je pisac obećao da će platiti sve troškove štampanja.

Lepota je u sećanju

Lako je prepoznati studenta završne godine književnosti koji je odlučio da čita Prusta. Prvi znak je nedolaženje na predavanja. Naime, Prustov poklonik ubrzo se poistovećuje s pripovedačem i menja dan za noć. Obuzima ga grozničavo čitanje, iako nije lako pratiti dugačku rečenicu i složeni tok Prustovih misli. Mladi čitalac čak odustaje od susreta s ulicom. Ostaje u krevetu sve dok ne pročita poslednji red. Čak počinje i da kašlje… Kao da nad njim bdi senka pisca, noćnog anđela.

Dakle, u gotovo potpunoj usamljenosti i odustajanju od svih ostalih poslova, desetogodišnjoj trci s bolešću i smrću, nastalo je jedno od najosobenijih i najvrednijih dela svetske književnosti, ciklus romana pod zajedničkim nazivom „U traganju za izgubljenim vremenom” („A la recherche du temps perdu”).

Radnja romana, koji govori o odnosu vremena i sećanja, zbiva se u Kombreju, Parizu, Normandiji i Veneciji. Pišući, Prust se bavi odgonetanjem varljivih znakova iz stvarnosti i njihovim pretvaranjem u svest, u jezik, naposletku i tekst. Estetičar osećajnosti, kako književni teoretičari nazivaju Prusta, zaključuje da se lepota krije u onome što može da nam otkrije prošlost. Uostalom, poslednje rečenice velikog romana („Pronađeno vreme”) glase:

Ako me snaga posluži da napišem svoje delo, bar neću propustiti da u njemu nadasve opišem ljude (makar zbog toga izgledali kao nakaze) kako zauzimaju tako znatno mesto pored onog, tako skučenog koje im je dodeljeno u prostoru, mesto koje je, naprotiv, beskrajno produženo – jer istovremeno dodiruju, kao gorostasi zarobljeni u dubinu godina, toliko udaljena razdoblja između kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu.

Prust je umro od bronhitisa i upale pluća 18. novembra 1922. Imao je pedeset jednu godinu.

Rekao je…

Vreme, koje inače menja ljude, ne menja sliku koju zadržavamo o njima.

Vreme prolazi i, malo-pomalo, sve o čemu smo govorili neistinito postaje istina.

Ljubav je uzajamno mučenje.

Nikakava selidba na Južni pol, niti odlazak na vrh Mon Blana ne odvaja nas toliko od drugih, koliko skriveni poroci kojih se ne možemo odreći.

Budimo zahvalni ljudima koji nas usrećuju. Oni su vešti baštovani koji čine da naša duša procveta.

Ne zbog činjenice što su neki ljudi umrli, naša naklonost prema njima bledi zbog toga što i sami umiremo.

Na rastanku onaj koji zapravo ne voli uvek izgovara nežne reči.

Ako povremeno sanjarenje može da bude opasno, lek nije u tome da prestanemo da sanjamo, već da sanjamo sve vreme.

Sve velike stvari na svetu postigli su neurotičari. Oni su stvorili naše vere i remek-dela.

Sve naše konačne odluke donete su u stanju svesti koje ne traje dugo.

Autorka: Mirjana Ognjanović
Izvor: cks.org.rs

________________________________________________________________________________________

U traganju za izgubljenim vremenom

Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u trci sa bolešću i smrću. U gotovo potpunoj osami i odustajanju od svih drugih delatnosti nastalo je jedno od najobimnijih i najvrednijih dela svetske književnosti, veliki roman „U traganju za izgubljenim vremenom“ (1913-27).

Proust_-_À_la_recherche_du_temps_perdu_édition_1919_tome_1.djvu

U traganju za izgubljenim vremenom, tom I, Put ka Svanu (1919)

Roman se sastoji iz sedam knjiga: „U Svanovom kraju“, „U seni devojaka cvetova“, „Oko Germantovih“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“ , „Nestala Albertina“ i „Vaskrslo vreme“ („Pronađeno vreme“).

Središnji deo prve knjige koji nosi naziv „Jedna Svanova ljubav“ često se izdaje kao samostalni roman.

Roman od oko 3.200 stranica (zavisno od izdanja) obuhvata period druge polovine 19, početak 20. veka i Prvi svetski rat, kao i teme koje su potresale francusko društvo toga doba (npr. Drajfusova afera). Radnja se odvija u ladanjskoj porodičnoj kući u gradiću Kombreju (u stvarnosti Ilijer), u Parizu, na normandijskoj obali, u Veneciji.

Roman ima oblik esejizovanih memoara: to je zapravo fikcionalizovana i minucioznim raščlanama povezana kvaziautobiografija u kojoj su svi elementi uzeti iz realnosti, ali stilizovani u smislu Prustove filozofije i estetike, u simbolističkom i impresionističkom duhu vremena.

To veliko sintetičko delo moguće je čitati na više načina: npr. kao balzakovsku studiju društvenih odnosa u doba propadanja aristokratije i uspona bogate građanske klase, smeštenu većim delom u doba Drajfusove afere. Poput Balzaka, Prust teži sveobuhvatnosti i sintezi, predočava celi niz likova iz najrazličitijih društvenih sredina i njihove sudbine.

No delo je, znakovito za ono doba, mešavina romana i eseja: autor prati svoje pripovedanje psihološkim komentarima, kulturnoistorijskim reminiscencijama, estetskim digresijama i sentencioznim opservacijama.

Celovitost prividno haotičnog i heterogenog teksta proističe iz kompozicije izgrađene na mreži isprepletenih lajtmotiva, kao u Vagnerovim operama, te mita o Vremenu kao dominantnoj nevidljivoj sili u čijem se polju oblikuju i rastaču bića i odnosi.

_____________________________________________________________________________________

Teme i poetika
Proustove su velike teme korozija bića u proticanju vremena, ljubomora i ljubav (heteroseksualna i homoseksualna), telesnost i determinacije psihe telom, nestalnost međuljudskih odnosa i nespoznatljivost stvarnosti, problematičnost identiteta i sebstva, snobizam i politička kultura i diplomatija uoči Prvog svetskog rata.

Smatra se da je vreme glavni junak tog romana, no ono Prustu nije zanimljivo kao filozofska apstrakcija (npr. kao u Sv. Avgustina) nego kao medij i uzrok svih metamorfoza; ono dovodi do mena identiteta, ljudske komunikacije, te i do gubitka samog smisla života.

Pod uticajem francuskog filozofa Anrija Bergsona, pisac nalazi izlaz iz naizgledne jalovosti i prolaznosti života u otkriću činjenica da podsvest skladišti sve impresije, pa je naizgled izgubljeno vreme pohranjeno i dostupno u nesvesnom segmentu bića. Ono nije zauvek mrtvo, nego se može prizvati na nivo svesti i izraza nehotičnim, čulnim sećanjem tela, koje pamti, ne samo zbivanja, nego i minule porive i emocije.

Dvostruko gledište pripovedanja sastoji se od emocija neiskusnog glavnog lika i inteligencije zrelog pripovedača koji se neprimetno smenjuju iza prvog lica setnog i često grubo humornog monologa i sarkastičnih komentara.

Ali, razlika među njima nije samo u iskustvu nego i u činjenici da je pripovedač svestan svog poslanja i smisla života koji otkriva u pisanju: njegov životni neuspeh ne dovodi nikada u pitanje vrednost života. Poruka pesnika i modernog egzistencijalnog metafizičara Prusta afirmiše život – iako ne izrekom: život ne postoji zato da bi jednog dana bio slikom ili knjigom; on je sam po sebi najveća umetnost, svojevrsno remek-delo.

Kao i u većem delu romana, prisutna je dvostruka optika: svest pripovedača, nikad fiksna, evoluira u vremenu kao entitet; istovremeno, autor često eksplicitno poriče bilo kakav kontinuitet sebesvesti i identiteta osim ukorenjenosti u telu (što je navelo mnoge da proglase piščevu duhovnu srodnost s orijentalnom, hindu-budističkom metafizikom koja poriče zapadnu tradiciju jedinstva ličnosti); jasna je poruka dela da je svrha Traganja zapravo pripovedačevo duhovno spasenje i u neku ruku ozbiljenje esteticizma Valtera Patera i simbolizma konca 19. veka; no, s druge strane, Prustvo delo uspostavlja čaroliju života nezavisno o piščevoj apologiji umetničke vokacije – njegovoj privatnoj opsesiji koja za savremenog čitaoca deluje anahrono i marginalno, dok je njegova usredsređenost na analizu izazvala i dosta kritičkih komentara koji se mogu svesti na dve tačke: Prust „ubija život“ hiperanaliziranjem, a spiritualna dimenzija postojanja ostaje mu dobrim delom skrivena zbog totalne uronjenosti u vremenom ograničena iskustva.

Naslednik Montenja, francuskih moralista, memoaristike vojvode de San Simona, Stendala i Dostojevskog, Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, delo koje se galerijom likova (preko 2.000, od toga više od 30 velikih), mudrošću, humorom i humanošću može svrstati u vrhunce pisane reči uopšte.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S