ČAROBNJAK SRPSKOG SLIKARSTVA…

tamoiovde-logo

Milić Stanković – Milić od Mačve, slikar i književnik, umro je na današnji dan, 8. decembra 2000. godine.


MILIĆ OD MAČVE: ANĐEO ILI VAMPIR

U tople letnje večeri, dok u, sasvim mlakom vazduhu, lebdi miris pokošenog sena, na visoravni Zlatibora, tu i tamo, javljaju se čudne svetlosti između plastova sena i tamnih kaiševa borovih šumaraka. Neodređene i treptave svetlosti stalno se premeštaju po padinama i zalutali putnik se odjednom zapita u čudu šta to može biti, dok seljak, zadržan na proplanku do sumraka, skuplja seno i postaje zabrinut.

Troludan Milić, 1973. (96 x 75) Militch le triple fou

„Daleko bio sotona od nas“ — šapuće on, kako bi odvratio nečastivog od sebe. Ali, da li se samo radi o Nečastivom, o Gospodaru gromova, Napasniku ili o Sotonjaku?

Zar te prozračne svetlosti ne liče, da se čovek prosto naježi, na ognjene zmajeve oči, začarane napuštene kolibe ili, još više, na pogurene veštice u potrazi za nežnim dečjim srcima i mekim stomacima? … Savršene u nagosti, čija tela prikrivaju velovi guste zlatkaste nose, sa otsjajima umotanog hrastovog žira i šišarki, rođene iz rose, vile pletu svoje kolo. Te strasne i svirepe nimfe srpskoga porekla, traže društvo izuzetnih ljudi, nudeći svoje zmijoline poglede … Sem, ako se ne radi o stravičnom jecaju vukodlaka, koji na taj način dozivaju na banket sve vampire, i ravničarske i planinske iz cele Srbije, koji, tek što su pobegli iz svojih provaljenih grobova, traže pri svetlosti meseca, prijatelja mrtvih, neko mlado telo da zagrizu ili deflorišu …

Ne plašite se više, valjani ljudi, i prestanite da drhtite: onaj, koji sa fenjerom u ruci odlazi u pomrčinu kako bi ojačao kao Antej svoju vezu sa svemirom, nema ničeg u sebi od tog opasnog vampira i, uopšte, ne boji se glogovog koca ili divlje ruže. To je samo umetnik koji iskreno opšti sa prirodom; pravi sin tog srpskog naroda koji je određen, kao što se to Mickijević tako lepo izrazio da bude „pesnik i muzičar čitave slovensne rase i najveća literarna slava te ogromne porodice“.

On se zove Milić, a dolazi iz Mačve gde je oduvek njegova jaka rasa, herojska i ponosita obrađivala zemlju. Istina, on voli da se pretstavlja za vampira, kad kaže, uverava nas on, da je upravo on taj koji povremeno ustaje iz groba i prkosi matematici. Ledeni slikar neba i zemlje, takođe preuzima prerogative da je rodonačelnik srbijanskih vampira krajputaša, onih, koji se kotrljaju kraj prašljavih seoskih drumova od ponoći pa sve do rane zore . . .

Mi svi znamo šta treba stvarno misliti o vampirima. I mi u toj njegovoj „tvrdnji“ vidimo samo šalu maštovitog čudaka, samo intelektualnu fantaziju, dostojnu Petrusa Borela koji u krugu uštogljenih buržuja, traži detinji mozak pečen na puteru. Ali, ipak, da ne bude, zablude, Milić u suštini čvrsto veruje u postojanje vampira i fantasmagoričnih bića, koja nastanjuju bogatu mitologiju njegovog zavičaja.

Kao onaj legendarni princ koji je iz ljuske slomljenog lešnika stvorio plamen sposoban da zapali šumu, Milić se, još kao sasvim mlad, trudio da priziva demone, duvajući u kapicu od hrastovog žira. On ih je isto tako pratio u njihovoj nestalnoj trci oko vodenica duž obala Drine i njenih neukrotivih virova! Možda je čak sa okovanim sandučetom u rukama, punim veneričnih travki, sastavljao neki filtrat s kojim može osvojiti ljubav isuviše nepokornih devojaka. Ili, to samo budi iz sna velike slikare, kojima se najviše kao mladić divio: Hijeronismusa Boša, Pitera Brojgela, Đuzepe Arčibolda i Johana Patinira.

Milićeva sećanja na rano detinjstvo, provedeno u začaranoj atmosferi sela, samo su utisnula neuništiv pečat na, već, plodnu maštu. Roden je dobro rekao da je „genije pastuv koji pravi nešto sa prirodom“.

Stvarno, ništa ne bi moglo bolje definisati Milića nego taj izraz — „pastuv“! Neumoran i plodan radnik, znatiželjan i ljubopitljiv za hiljadu stvari, unosi savršenstvo i u najsitniji detalj. Upornost, izdržljivost i energija mogu se odmah pročitati na njegovom licu, na kojem su usne lepo izvajane, a žive i prodorne oči odaju utisak snage i dobrote u isto vreme.

Milić od Mačve odgovara idealnom tipu Srbina kojeg je opisao pre stotinak godina Elize Reklus. (Elisee Reclus) To su, kaže slavni geograf, ljudi lepog rasta, snažni, širokih ramena koji ponosno drže glavu. Crte su izrazite, nos pravilan, a često orlovski, jagodice po malo istaknute, kosa je retko kada crna i vrlo je obilna i čvrsta; oko prodorno i okrutno, gusti brkovi ili brada daju svim licima vojnički izgled“.

Ko ne bi mogao zamisliti Milića kako vitla sa isukanim mačem ili čvrste noge kako igra kolo pri pisnavom zvuku frule? Ili, još bolje, kako svira na gusle svim svojim okupljenim pretcima i potomcima naravno, pod širokom krošnjom nekog starog duba!

Ako bismo se zadržali samo na tom fizičkom portretu, izgledalo bi vrlo lako zaokružiti mu ličnost. Ali, znak Škorpije pod kojim je ugledao svetlost dana dolazi, ne može biti bolje, da komplikuje sudbinu slikara. I najveći skeptik astrologije mora konstatovati koliko je Milić usamljenik na „Radovan-kuli“ ili u Zdanju na Zvezdari gde se zatvara da bi radio i maštao, pun zebnje zbog očiglednog ludila sveta.

Zabrinut je u pogledu duhovne budućnosti čoveka, mori ga nuklearna apokalipsa koja se nadvila nad ljudsnim glavama. Odatle dolaze njegova užarena crvena nebesa ispresecana letećim balvanima, asteroidima, raketama-zvezdama i globusnim telima, koja čudesno potsećaju na krvave kiše i kosmate komete iz ksilografija krajem Srednjeg veka. . .

Odatle njegovo svo mnogobrojno pretstavljanje mrtvih tvari koje se kreću atmosferom, kao na ikonama koje viđamo na pravoslavnim liturgijama ili na freskama srpskih crkava i manastira. Otuda, najzad, i njegovi hrastovi trupci koji paraju prostor, poput pretećih svedoka po uzoru na sveta drveta čije guste senke prikrivaju posvećivanje Perunovih vernika, boga davnih izčezlih vremena. Peruna više nema, ali i hrastovi nestaju, ti bajni nekadašnji ukrasi Praevrope. Ti kraljevi šuma, ta krošnjasta drveta svojim su granama činili stepenasta penjanja na nebeskom svodu; ti antropogonični heroji čiji je plod srodan završetku muškog uda, pretrpeli su dejstvo razornog ludila i nasilja koji nisu znali za milost.

Na čisto estetskom planu Milić od Mačve deluje, dakle, kao neko ko otkriva opasnosti i šalje uzbudljive pozive na prihvatanje razuma. Njegovo je slikarstvo, kao što to izvrsno piše Đorđe Kadijević „puno tragičnog sjaja, bljeska, krvi i požara u gužvi pomešanih predaka. Prema Miliću to je apokaliptična epopeja njene svireposti i apsurda, simbolično pretstavljena mašinama koje seju smrt i čiji sadistički mehanizmi pobeđuje ljudsko meso i krv . . .“

Svakako, pesimistična vizija! Milić se koristi umetničkim oružjem, ali on to oružje upotrebljava prema svom ljutitom temperamentu, uz privlačnosti za noćnu fantastiku, što ga nesvesno nagoni da „vampiriše“ svoju sredinu poput elektriciteta. Kao pravo ogledalo stanja njegove duše, njegovo slikarsvo ne bi moglo nikoga ostaviti ravnodušnim, jer, nametnuti dinamizam, vulkanska priroda, duh koliko ljubopitljiv toliko i strog, kompeziraju morbidna i mračna svojstva zvezdanog potpisa. I tako, tu dominira duhovna vežba, stvaralačka snaga koja ga raspaljuje a ljubav prema gotovom i završenom u slici, razara ga do ludila.

Najbolji dokaz te vitalnosti i plodnog ambiguiteta pruža nam njegovo opredeljenje poslednje decenije ka piramidalnom uzlasku i rasporedu njegove slikarske geneze, od renesansnog horizonta do povratku vizantijskoj Vertikali vrednovanja pojmova, stvari i ličnosti. Iz toga proizilazi njegova RASTUĆA ili BOŽANSTVENA perspektiva, koja se od posmatrača širi a ne sužava se, kao što je to od Renesanse naovamo.

Posmatrač je uveden u jednom Milićevom ciklusu („III Knjiga Postanja“) u samu tačku gledišta, u srž pozorišta, u srce slikarske figuracije. Sloboda pokreta, živahnosti i svežina boja postojala je već u srpskoj srednjevenovnoj umetnosti koja je težila izduženosti alegorskih figura, (odlika vizantiskog izraza) da bi se, valjda, približila nekom internacionalnom, gotičkom izrazu. Milić od Mačve nije mogao a da ne bude prožet tom velelepnom snagom koja teče iz srpskih manastira Studenice, Ravanice, Sopoćana ili Kalenića.

Polazeći od tako raznolikih izvora kao što su mitologija, folklor, seosko vračanje i stara umetnost Srbije, umetnik uspeva da ostvari savršenu i obogaćujuću sintezu, koristeći postupke i recepte od davnina (boja u prahu, vosak). Koristeći topli vosak, on još jednom potvrđuje teoriju „vezanih sudova“, tako dragu Andre Bretonu, teoriji u kojoj se miri realnost sa maštom, banalno sa neobičnim. Fuzeli je sa svoje strane smatrao da je san polje koje je Umetnost najdalje istraživala i tvrdi da se san nalazi svugde prisutan, čak i u scenama koje su a priori najobičnije, svakodnevne . . .

Pokretano čudnom snagom koja se ruga Njutnovim zakonima, lete velelepni Milićevi balvani, čupa se korenje, veliki buketi cveća nestaju u pravcu otvorenog nebeskog svoda. Iznad kafanske sale, gde se okupljaju Milićevi junaci oko čaše rakije ili vina, odjednom se preteći pojavljuje lebdeći betonski blok u prostoru. Onde demoni, prijehavši iz pantiveka, okreću kazan na jednom seoskom raskršću zavejanim snegom. Tamo neka džinovska glava i živi šlem sećaju na antičke dekorativne motive koje su voleli flamanski primitivci; ispred sasečene šume prostire se kuruzište u kojem čuče napušteni ljudi. Čitavi pejsaži — božansko čudo ili đavolji prestiž!? Izgleda da sve visi u vazduhu, tamo gde obične vile grade svoje domove i tako sve postaje neuhvativo . . .

Vekovi, ličnosti i svetovi izmešani su, kao što su, to, uostalom, tradicija i modernizam, u veselom anahroničnom i bezvremensnom vrtlogu. Prelazi su bez granica, s jednog kraja sveta na drugi, s petla na magarca, s jedne ideje na drugu. Ta namerna konfuzija ne ostavlja, međutim, nikakav utisak nereda, čak ni haosa, već izaziva, kao fleka mastila u Boršovom testu, proces asocijalnih ideja, tj. nadrealnu viziju. „Ne bi trebalo da vam bude teško, piše Leonardo da Vinči u svojim beleškama, da se ponekad zaustavite i posmatrate mrlje na zidu, pepeo vatre, oblake ili blato, ili neke druge slične stvari — tu biste našli, stvarno, druge ideje“. Milić je prihvatio to minuciozno i pažljivo tumačenje detalja, što olakšava otkrivanje nepoznatog duha, ide dalje od ogledala prividnosti i ide putem suptilnosti „pit-tura metafizika“. Ne jednom je on raskinuo sa rutinom i primorao gledaoca da sebi postavlja pitanja: gde se on zapravo nalazi: nisam više ni ispred zida, ni ispred horizonta, već IZA tog zida i IZA horizonta.

Jednom rečju, onirični svet Milića od Mačve izaziva više estetskih uživanja, nego što je to prividni utisak nelagodnosti od totalne tragedije. Originalan u mnogo čemu i čvrst, može se uporediti sa himnom o prirodi, prvenstveno po prozračnosti vazduha preko kojeg se još može da diše uostalom i po blještavosti i lepoti boje! Posebno, šarm nadarenosti širi se iz Milićevih dela, sa stalno obnavljanim temama, dajući za pravo Herodotu, koji je tvrdio da su Dardanci ravnodušni prema svemu, ali samo ne prema poeziji!

Rolan Vilnev, Pariz 1981. 
Roland Villeneuve, Paris 1981.

Ludi Milić — ko je to? (116 x 81) Militch le fou qui est-ce?

Ludi Milić Militch l’homme fou

Ludi Milić sa loncem na glavi, 1976. (116 x 81) Militch l’homme fou, une marmite sur la tetê

Izvor: riznicasrpska


REKLI SU O MILIĆU OD MAČVE…
Milićeva dioptrija vizionara i žuta neba sa balvanima koji lete, probijaju pogled, perspektivu, sa narodom koji je dole naseljen, od Babinih ukova, do srpske Vedante, bila su jaka sećanja jednog dana, i gde ih razdvojiti, i gde ih spojiti, njega, i nas, i suprotne, i slične, a u potrazi za istinom, suštinom, i vrhovnom tajnom.

A svi smo živeli pored istih reka i sanjali isti san„.

Olja Ivanjicki

Fotografija: Militch de Matchva • Milić od Mačve • Godina izdanja: 1982.


MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE

Varvari su ipak stigli, 1999.


Melanholija oil on panel, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Trojstvo sa Vračara tempera on carton, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Dolazak Srpske Princeze Dore oil on panel, 29 x 45 cm Alba-Avis Gallery Canada

Izvor: riznicasrpska


Rodno selo

Karađorđe na mišarskom bedemu, 1806. god. ulje na platnu

Srpski barbarogenije II

Milić od Mačve:Moja je mašta izvirala iz nedara narodne, kolektivne svesti o fantastičnom, što se odražavalo kroz najdublju kompaktnost sfere svesti mojih predaka i njihovih predanja. Bio sam u potpunosti svestan značenja takve fantastike, koja se ne kuje ni u kakvoj alhemičarskoj radionici sedamnaestog veka, a kamoli u medialnoj, pa ni kroz ostale svetske pokrete slične vrste. Ali, u vreme kad je Mediala pronalazila samu sebe, veoma je bilo važno okupljanje svih duhova za koje su san i mašta predstavljali realnost„.

Izvor:riznicasrpska


Kultura sećanja

Priredio: Bora*S


 

NAČIN VAJANJA OVOG SVETA…

tamoiovde-logo

     „ II  Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.   

Foto ilustracija: Bora*S   

      III  I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV  Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.  

      Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

     VII  Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

    VIII  U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

    IX  Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

    XI  Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

     XVI  Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”

Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)


 

ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

NEDELJA SVESTI O MOZGU…

tamoiovde-logo

Manifestacija posvećena fascinantnim tajnama čovekovog mozga održava se u Beogradu, od 13. do 19. marta

Saznajte kako mozak  sluša rok muziku, a kako Mocartove kompozicije, otkrijte kako spavaju kosmonauti i životinje, rešite dilemu ”jesti ili spavati”, poslušajte naučnika koji zna kako da izlečite glavobolju, upoznajte se sa fiziologijom noćnog učenja i istražite brojne  druge zagonetke najmističnijeg ljudskog organa tokom manifestacije Nedelja svesti o mozgu.

Manifestacija koja se održava u Beogradu, od 13. do 19. marta obuhvata zanimljiva predavanja iz oblasti neuronauka, tribine, posete laboratorijama, interaktivne radionice i izložbe, kao i bogat program posvećen najmlađima. Tokom sedam dana oni će biće održani na više lokacija – u prostorijama Galeriji nauke i tehnike SANU, Studentskom kulturnom centru, Kulturnom centru Beograda i drugim brojnim lokacijama 

Nedelja svesti o mozgu 2017. sa sloganom „Mozak u zemlji snova“, posetiocima će približiti tajne spavanja i sanjanja. To je istovremeno i tema izložbe koja se održava u Galeriji nauke i tehnike SANU.

Zabavne radionice za decu će biti održavane svakog dana manifestacije, a ove godide u njihovo organizovanje prvi put se uključila i Mensa Srbije. Za decu uzrasta 4 do 7 godina, održaće se demonstraciona radionica NTC sistema učenja, dok će deca od 7 do 12 godina imati priliku da razmrdaju vijuge i pozabave se kreativnom matematikom.

Nedelju svesti o mozgu sedmi put organizuju mladi naučnici i entuzijasti Studentske sekcije Društva za neuronauke Srbije. Centar za promociju nauke tradicionalno je podržao ovu manifestaciju i uključio se u organizovanje tribinskog programa.

Ulaz na sve događaje je besplatan.

Istražite više program Nedelje svesti o mozgu.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________

KAKO JE NAUKA O DUŠI DOBILA SVEST…

tamoiovde-logo

Na pitanjima o  sadržaju svesti i nastajanju znanja o svetu nastala je psihologija kao nauka. Kako je svest došla u centar naučnih istraživanja? 

unconscious-mindIzučavanje svesti i nesvesnog u psihologiji nije počelo sa Frojdom. I još važnije, nije se tu završilo. Pored izučavanja svesnih procesa i ponašnja, ono što je zajedničko za psihologe različitih disciplina, bilo da se bave marketingom, poremećajima ponašanja ili na primer percepcijom, je da tragaju i za onim psihičkim procesima kojih čovek nije svestan, a koji u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje, motive, stavove i emocije.

Pitanja sadržaja svesti i nastajanja znanja o svetu su pitanja na kojima je psihologija kao nauka nastala. Moglo bi se reći da se psihologija (psiha – duh, duša, logos – istraživanje, studija) rodila onda kada su naučnici počeli da proučavaju svest  koja je do tada bila predmet filozofije, eksperimentalnim metodama preuzetim iz prirodnih nauka. Kako je nauka o duši počela da izučava svest?

Mentalna hemija

Početkom 17. veka radom francuskog matematičara i filozofa Rene Dekarta, svest zauzima centralno mesto u filozofskim razmatranjima o umu. Dekart je govorio je da je zapravo svest tj. mogućnost mišljenja i refleksije nad sobom, ono što čoveka definiše kao biće i razlikuje ga od životinja.

Nešto kasnije, u Engleskoj, filozof Džon Lok pokušava da odgovori na pitanje kako svest nastaje i od čega se sastoji. Lok, danas smatran ocem empiriznma u filozofiji, zastupa ideju da je svo naše znanje o svetu stečeno kroz iskustvo, putem čula i da se celokupna naša svest može rastaviti na sastavne delove – jednostavne ideje. Lokov savremenik, nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvi govori o različitim nivoima svesvnosti i pragu svesti i time na mala vrata uvodi pojam nesvesnog u razmatranja o umu.

I dok su se filozofi u svojim kabinetima i bibliotekama bavili ovakvom “mentalnom hemijom”, sredinom 19. veka u laboratorijama u Nemačkoj, fizičari i lekari se sve više bave eksperimentalnim proučavanjem fiziologije čula i opažanjem, odnosno, odnosom stimulusa iz spoljašnje sredine i čovekove svesti o toj stimulaciji. Tako nastaje posebna naučna disciplina – psihofizika, koja se bavi proučavanjem odnosa između čovekove svesti i materijalnog sveta koji ga okružuje.

Uticaj ove dve struje, empirizma u filozofiji s jedne, i eksperimentalnog proučavanja fiziologije čula sa druge strane, dovodi do rađanja psihologije kao nauke krajem 19. veka.

group03Svest pod lupom

Prvi čovek koji je sam sebe nazvao psihologom, danas poznat kao otac psihologije kao formalne nauke, bio je Vilhem Vunt. Vunt je osnovao prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1879. godine u Univerzitetu u Lajpcigu. Psiholozi u prvoj psihološkoj laboratoriji su pokušavali da, koristeći eksperiment, odgove na pitanje od čega se sastoji naša svest, koji su njeni sastavni elementi i kako se oni povezuju.

Drugim rečima, proučavali su proces nastanka našeg znanja o svetu preko informacija koje dobijamo preko čula. Kako je svest definisana kao subjektivni, unutrašnji doživljaj, metod za ispitivanje svesti bio je samoposmatranje – posmatranje i izveštavanje o svesnim mislima i osetima koje čovek oseča pod strogo kontrolisanim, laboratorijskim uslovima.

Međutim, početkom 20. veka, u Americi, dolazi do velike revolucije u psihologiji – 1913. godine Džon Votson objavljuje manifest prema kome cilj psihologije kao nauke može biti samo vidljivo i merljivo ponašanje (nikako svest i slični unutrašnji doživljaji), a jedini valjan metod objektivno spoljašnje posmatranje. Time su svest i samoposmatranje bili proterani iz psihologije uz obrazloženje da treba da ostanu u domenu filozofije, odakle su i potekli.

Bihevioristi se posvećuju izučavanju ponašanja pacova, pasa, čovekolikih majmuna što je značajno doprinelo razumevanju inteligentnog ponašanja ljudi, posebno procesa učenja i rešavanja problema. Nemački psiholog Volfang Keler provodi 6 godina na Kanarskim ostrvima posmatrajući ponašanje šimpanzi. Naime, Keler je smatrao da ljudi kada rešavaju složene probleme (daleko složenije od problema kako dohvatiti bananu štapom) nisu svesni procesa koji ih dovode do rešenja i da o tim procesima možemo saznati posmatrajući šimpanze, čovekove najbliže biološke rođake.

U međuvremenu, na kauču

“…Naša je duša kao neki dom, podeljen u dva nejednaka dela. Vrlo prostrano predsoblje nesvesnoga i prilično tesni salon, u kojem stanuje svest…” pisao je Frojd, početkom 20. veka, u Beču, kada je ideja da je ponašanje u velikoj meri iracionalno, podstaknuto nesvesnim motivima, pa još seksulanim, bila prilično revolucionarna. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, najzaslužniji je za prisustvo koncepata svesti i nesvesnog u svakodnevnoj upotrebi i pop kulturi. Danas se čini gotovo očigledno da nesvesno može uticati na čovekovo ponašanje, iako oduvek nije bilo tako.

Frojd, po profesiji lekar, razvijao je svoju psihoanalitičku teoriju potpuno nezavisno od psihologije i nije se mnogo osvrtao na razvoj psihologije svoga doba. Kao mlad lekar odlazi na usavršavanje kod Šarkoa, uglednog pariškog neurologa koji je među prvima govorio da su duševne bolesti (kako su se tada nazivali psihički poremećaji) izlečive i da se mogu izlečiti samo razgovorom, bez lekova i instrumenata, što je bilo potpuno revolucionarno u to vreme.

Po povrtaku iz Francuske Frojd, u saradnji sa svojim mentorom doktorom Jozefom Brojerom, počinje privatnu praksu sa pacijentima sa psihičkim problemima na osnovu koje razvija psihoanalitičku teoriju. Osnova Frojdove teorije bila je da nagoni, strahovi i želje iz detinjstva, koje smo tokom odrastanja i vaspitanja potisnuli, kasnije, u odraslom dobu “izbijaju na površinu” u vidu lapsuza, snova i različitih psihičkih poremećaja. U skladu sa tom idejom, Frojd je verovao da osvešćivanje tog potisnutog sadržaja (metodom slobodnih asocijacija, analizom snova ili hipnozom), dovodi do izlečenja i nestanka simptoma.

Na istoj pretpostavci se i danas zasniva najveći broj psihoterapijskih pravaca. Savremeni kognitivno-bihejvioralni terapeutski pravci zanivaju se na pretpostvaci da su čovekovo ponašanje i emocije u velikoj meri određeni uverenjima i životnim filozofijama kojih se slepo drži, a da toga nije svestan, te je cilj terapije upravo njihovo osvešćivanje i kreiranje alternativnih, fleksibilnijih životnih filozofija.

firsteegSkeniranje svesti

Razvojem tehnologije u drugoj polovini 20. veka svest i drugih “nevidljivi” psihički procesi vraćaju se na psihološku scenu. Savremene tehnike neuroodslikavanja (engl. neuroimaging) omogućavaju direktno praćnje moždane aktivnosti u zavinosti od pihičkih procesa koji se dešavaju. Jedna od najstarijih tehnika neuroodslikavanja, elektroencafalografija, zasniva se na beleženju aktivnosti mozga registrovanjem moždanih talasa elektrodama koje su jednim krajem postavljene na površinu glave, a drugim vezane za poligraf, na kome se se “ocrtava” rad mozga.

Pozitronska emisiona topografija (engl.PET scan) zanisva se na beleženju razlika u protoku krvi koje povezanih sa moždanom aktivnošću, zahvaljujući kretanju radioaktivne supstance ubrizgane u krvotok ispitanika. Najmoćnija tehnika, neuroodslikavanje putem funkcionalne magnetne rezonance, radi na principu beleženja razlika u magnetnoj rezonanci određenih atomskih jezgara u zonama neuralne aktivnosti. Za razliku od Vunta koji je mogao da se osloni samo na samoposmatranje i izveštavanje svojih ispitanika, danas psiholozi o svesnim i nesvesnim procesima saznaju preko objektivnih, merljivih pokazatelja.

Psihologija je kroz istoriju menjala, sužavala i širila predmet svog istraživanja kao i metode kojima se koristila, ali pitanja svesti i nesvesnog ne prestaju da budu aktuelna. Psihoge iz različitih psiholoških disciplina i danas inspirišu ista pitanja od kojih su počeli Vunt i saradnici krajem 19. veka – na koji način postajemo svesni o svetu koje nas okružuje i od čega se ta svest sastoji. Procesi opažanja i pažnje, pamćenja i zaboravljanja, automatizovanih radnji, izmenjenih stanja svesti (npr. pod dejstvom psihoaktivnih supstanci), procesi donošenja odluka, implicitni i eksplicitni stavovi samo su neki od svesnih i nesvesnih psihičkih procesa koji su danas predmet proučavanja različitih psiholoških disciplina, ali i medicine i neuronauka.

Tekst: Đurđa Timotijević

Izvor:elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

 

 

 

VELIKE ISTORIJSKE PREKRETNICE…

tamoiovde-logo

14 DOGAĐAJA KOJI SU PROMENILI ISTORIJU

“National Geographic” je objavio listu 100 događaja koji su promenili svet: istorijske prekretnice, revolucionarne ideje i naučna dostignuća presudno su uticali na čovečanstvo.

“Business insider” se ograničio na 14 događaja koji su promenili vojnu istoriju: od otkrića vatre do stacioniranja najmoćnijeg oružja na svetu.

Otkrivanje vatre, pre 1,4 miliona godina

3c2507037ef4654405b29f0637118cc1

Foto: U.S. Marine Corps, Nathan McCord / Wikipedia

Prvi izum koji je odvojio savremene ljude od njihovih evolucionih predaka bilo je namerno paljenje vatre.

Dok su ranije vrste, kao što je Homo erectus, koristile prirodno izazvanu vatru, Homo sapiens je prvi svesno počeo da je pali.

Korišćenje vatre je omogućilo ljudima da pripremaju hranu, da se greju i osvetljavaju prostor.

Paljenje vatre označava početak svih tehnologija koje čovek koristi i utire put obradi metala i izradi stabilnijeg oruđa.

Korišćenje luka i strele, 15.000 godina p.n.e.

73dcad210d53c614b4650c05e1439d53

Foto: Jastrow / Wikipedia

Pretpostavlja se da su prvi lukovi i strele pravljeni od materijala koji nema dug vek trajanja, pa nije poznato kada su prvi put proizvedeni.

Najstariji otkriveni lukovi nađeni su u Holmegardu (Danska) i napravljeni su 9.000 godina p.n.e.

Ljudi su ovo oružje verovatno stvorili kako bi lakše lovili životinje, a pretpostavlja su da je nastalo posle primitivnijih projektila, kao što su izbacivač koplja i bumerang.

Vrlo brzo, luk i strela su prilagođeni za vojnu upotrebu. “National Geographic” navodi da su 5.400 godina p.n.e. strele već bile glavno oružje.

Primena točka, 3.500 godina p.n.e.

d9e48a1de045fe522c4eda9c8841ed98

Foto: Wikipedia

Točak je u širu upotrebu ušao najkasnije 3500. godine p.n.e. i bitno je uticao na različite aspekte društva, uključujući i transport, korišćenje grnčarskog točka i razvoj vodeničnog točka.

Oko 2000. godine p.n.e. točak ulazi i u vojnu upotrebu.

Hetiti su prva poznata civilizacija koja je koristili kočije sa konjskom zapregom.

Početak gvozdenog doba, 1.200 godina p.n.e.

06c3d5f60aa16606602513c855405526

Foto: NTNU Vitenskapsmuseet, Åge Hojem / Wikipedia

Hetiti su prvi masovno počeli da proizvode kovano gvožđe, oko 1400. godine p.n.e, a oko 1200. godine p.n.e. tehnologija kovanja gvožđa proširila se iz Male Azije na Evropu, Afriku i Aziju.

Izuzetno postojan materijal presudno je uticao na ljudsku ekspanziju. Oruđe od gvožđa omogućavalo je efikasnije obrađivanje zemlje, a samim tim i demografsku eksploziju.

Gvozdeno oružje i oklopi zamenili su druge metale, poput bronze, a civilizacije koje su imale ovaj metal brže su se širile od njihovih suseda.

Korišćenje betona kao građevinskog materijala, 200 godina p.n.e.

50e01ff06d74850be13c4c7d0268f007

Foto: Emanuele / Wikipedia

Do 200. godine p.n.e. Rimljani su razvili tehnologiju proizvodnje betona. Izuzetno čvrst i vodootporan, ovaj materijal je našao široku primenu: počev od izgradnje hramova i javnih trgova, pa sve do čuvenih rimskih akvadukta.

Beton je, takođe, doprineo da Rimljani zadrže vojnu i kulturnu dominaciju u delovima sveta pod svojom kontrolom. Razvili su široku mrežu kvalitetnih puteva, a beton su koristili i za izgradnju luka i pristaništa, koja su dodatno proširila uticaj Rima.

Razvoj teorije “pravednog rata”, 426. godine

27c69271dd1e56d9a4e0801ad8a8bab1

Foto: Wikipedia

Godine 426. Sveti Avgustin Hiponski objavio je svoje osnovno delo “De civitate Dei” (O Državi Božjoj), u kome razmatra načine opravdavanja rata, koji se kosio s pacifističkim vrednostima hrišćanstva.

Njegove misli su temelj Teorije pravednog rata, koju je italijanski filozof Toma Akvinski razvio sredinom 13. veka. Spisi Svetog Avgustina i Tome Akvinskog čine osnovu današnjeg shvatanja “pravednog rata”.

Pravedan rat, navodi “National Geographic”, “mora da objavi nadležna vlast… On mora da ima pravedan uzrok, a krajnji cilj mora biti uspostavljanje pravednog mira”.

Precizna navigacija, 1569. godine

aa4f830c6edf07f9669c899ffb393e24

Foto: Gerard van Schagen / Wikipedia

Sve do 1569, navigacija u velikim vodama bila je dugotrajan i težak posao. Zbog nepouzdanosti tadašnjih karata, navigatori su svaki čas morali da gledaju u kompas i prilagođavaju kurs.

Flamanski kartograf Gerhard Merkator napravio je kartu sveta koja je karakteristična po paralelnim podnevcima (meridijanima) sa jednakim međusobnim razmacima i uporednicima (paralelama) koji su takođe paralaleni, ali sa razmacima koji se povećavaju prema polovima.

Njegov kartografski metod, koji se i danas koristi, omogućio je navigatorima da lako i precizno odrede kurs i podstakao je istraživanja i evropsku ekspanziju.

Početak industrijske revolucije, 1712. godine

37ca38f49a1249cb772b0809e40436ec

Foto: Alcinoe, William Bell Scott / Wikipedia

Upotreba gvožđa i čelika, kao i otkriće novih izvora energije, podstakli su industrijsku revoluciju, koja je počela u Engleskoj, u 18. veku.

Parna mašina, koju je 1712. izumeo Tomas Njukomen, smanjila je potrebe za ljudskom energijom i, istovremeno, proširila mogućnosti transporta i proizvodnje.

Još neka značajna otkrića su parobrod, automobil, avion, telefon, radio, kao i organizacija rada (manufaktura).

Razvoj telekomunikacija, 1876. godine

7d476e31867f63a912c42227eaff1a4e

Foto: Wikipedia

Sedmog marta 1876. Američki zavod za patente dodelio je Aleksandru Grejemu Belu “jedan od najdragocenijih patenata u istoriji”.

Tri dana kasnije, Bel je svoj izum primenio da bi svom pomoćniku na drugom kraju hodnika rekao: “Gospodine Votsone, dođite ovamo. Potrebni ste mi.”

Telekomunikacija se proširila u celoj Americi, a 1927. obavljeni su i prvi međunarodni razgovori.

Broj pretplatnika mobilne telefonije širom sveta danas iznosi skoro sedam milijardi.

Letovi s posadom, 1903. godine

985c1fe15e8f410e587fd14c91c5007e

Foto: Fuller T L, Amesbury / Wikipedia

Iako je avion braće Rajt leteo samo 12 sekundi, bio je to prvi uspešan pokušaj upravljanja letelicom “težom od vazduha”. Braća Rajt usavršila su projekat i njihov avion je korišćen u izviđačkim misijama u Prvom svetskom ratu.

“National Geographic” navodi da su Britanci i Italijani dizajnirali prve bombardere 1913. godine.

Godinu dana kasnije, Francuska je montirala mitraljeze na svoje avione. Danas Sjedinjene Države raspolažu sa oko 13.000 vojnih letelica. Kina i Rusija, druge dve najveće vazduhoplovne sile, imaju po 2.000-3.000 vojnih letelica.

Projekat Menhetn i najmoćnije oružje za koje se zna, 1941. godine

289a5b0d3d87bc4de0967fe175121d27

Foto: Tanjug/AP

Mesec dana pre izbijanja Drugog svetskog rata nemački genije Albert Ajnštajn napisao je pismo, posle koga je Amerika ušla u nuklearnu trku s nacistima.

U pismu iz 1939. godine Ajnštajn je upozorio američkog predsednika Frenklina Ruzvelta da bi snažna nuklearna lančana reakcija uranijuma mogla da dovede do konstruisanja “ekstremno snažnih bombi novog tipa” – atomske bombe.

Dve godine kasnije, nastao je “Projekat Menhetn”, američki plan za projektovanje i izgradnju najrazornijeg oružja ikada proizvedenog.

Šestog avgusta 1945. u 8.15 h, svet je ušao u atomsku eru kada je upotrebljeno najrazornije oružje. Prva atomska bomba upotrebljena u ratu padala je 44,4 sekunde, pre nego što je oslobodilo oko 12.500 tona TNT iznad japanskog grada Hirošime.

Neviđena svemirska trka, 1954. godine

fca9584432a6a355a4dc97593bbc9743

Foto: Tanjug/AP

Godine 1954, Rusija je predložila da se izgradi veštački satelit i posle tri godine “Sputnjik 1” postaće prvi satelit koji kruži Zemljinom orbitom.

U saradnji s nemačkim aeronautičkim inženjerom Vernerom fon Braunom, Amerika je 1958. uspešno lansirala satelit “Eksplorer 1”.

Tri godine kasnije, ruski kosmonaut Jurij Gagarin postao je prvi čovek u svemiru, što je podstaklo Amerikance da 20. jula 1969. pošalju prvog čoveka na Mesec.

Privatne kompanije kao što su “SpaceX” Ilona Maska i “Virgin Galactic” Ričarda Bransona trenutno intenzivno rade na stvaranju platforme za svemirski turizam.

Revolucija Internet, 1991.

8dec37b3122ae1843df16e5ec4b3b295

Foto: Tanjug/AP

Kada je britanski programer Tim Berners-Li krajem 1960-tih godina izmislio Svetsku mrežu (World Wide Web), svet je ušao u eru interneta.

Li je razvio “softver koji povezuje sve srodne dokumente na njegovom računaru i ubrzo potom povezao mnoštvo računara kako bi korisnici mogli da podele dokumente bez baze podataka”, navodi “National Geographic”.

Danas više od tri milijarde ljudi koristi internet.

Regenerativna medicina, 1999. godine

47b83a56b25cd5bbe94d3a20541a43a5

Foto: Tanjug/AP

Prvi veliki korak u pravcu obnavljanja oštećenog organa ili izgubljenog uda učinjen je 1999. godine kada su lekari u Vejk Forestu uspeli da uzgoje novu jetru. Od tada naučnici usavršavaju regenerativne tehnike.

“Čak i mozak, za koji se nekada smatralo da je zabranjeno tle za regeneraciju pomoću matičnih ćelija na način na koji se to radi sa jetrom i kostima, postao je tema.

Istraživanja neuralnih matičnih ćelija (NSC), koje mogu da zamene uništene neurone žrtava moždanog udara, mogla bi da rezultiraju novim metodama lečenja oboljenja kao što su Parkinsonova i Alchajmerova bolest.”

businessinsider.com / M.A.

Izvor: blic.rs

___________________________________________________________________________________