PEĆINA SVETLEĆIH CRVA…

KAO POD ZVEZDAMA: MAGIČNA PEĆINA UKRAŠENA SVETLEĆIM CRVIMA!

Daleko, na severnom ostrvu Novog Zelanda, krije se pravo čudo prirode koje je danas jedno od glavnih turističkih atrakcija ove zemlje bogate zelenim površinama.

Glowworm cave ili Pećina svetlećih crva dom je hiljadama svetlećih larvi Arachnocampa luminosa koje žive samo na ovom ostrvu.

One predu duge trake koje provode bioluminiscentnu svetlost, obasjavajući pećinsku reku neobičnom zelenkasto-plavom svetlošću.

Zahvaljujući izuzetnoj vlažnosti i toploti u pećini je odsutna promaja, što omogućava ovim insektima da nesmetano pletu ove duge i lepljive trake koje služe kao mamac raznim insektima.

Pećina svetlećih crva pripada pećinskom sistemu Vaitomo, što na maorskom jeziku znači voda koja prolazi kroz rupu.

Ovaj prelepi pećinski sistem, koji je star više od dva miliona godina, prvi put su istražili lokalni poglavica Tane Tinarou i engleski istraživač Fred Mace davne 1887. godine.

Dve godine kasnije, poglavica je pećinu otvorio za turiste, a danas i njegovi potomci rade na njenom održavanju u saradnji sa Vladom Novog Zelanda.

Razgledanje pećine se većim delom obavlja u čamcu, što svakako upotpunjuje doživljaj i čini ovaj obilazak nezaboravnim.
Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

PREDEO SLIKAN ŽADOM…

To je zemlja žada. To je postojbina četiri nacionalna parka u kojima se nalaze najviše planine, najduži glečeri i najviše šume Novog Zelanda.

To je Te Vaipounamu – predeo slikan žadom.

Fotografija: Majkl Melford

Džef Mahuika se iznenada saginje. Među hiljadama rečnih oblutaka pod našim nogama on je primetio nešto što je mome oku promaklo. Hvata prstima ivicu jednog kamena i nežno ga čisti od šljunka koji ga je gotovo sakrivao od pogleda. To je komad pounamua – zelenog kamena, žada – dužine prsta, koji se, dok ga on drži na suncu, presijava ledenim sivozelenim sjajem.

Predaje mi ga i ja dodirujem njegovu površinu koju je uglačala reka. „Kod nas je običaj da se prvi koji se nađe ne zadržava”, kaže. „Zato ti ga dajem.” Onda mi sinu. Mahuika je majstor za graviranje žada. Vraćam mu kamen i kažem: „Ako probušiš rupu u njemu, nosiću ovaj pounamu oko vrata da me podseća na ovo mesto.”

Te Vaipounamu, prestonica žada. Četiri nacionalna parka u jugozapadnoj rubnoj zoni Novog Zelanda, i oblasti koje ih povezuju, od 1990. godine uživaju status svetske baštine. Od svih divljih predela u mojoj zemlji ovome se vraćam najčešće, da bih udisao njegov planiski vazduh, da bih gazio njegovim rekama, pešačio njegovim šumama i upijao njegovu atmosferu.
Nakon sat vremena pešačenja od mesta na kome se južno od Hasta završava put uz obalu, graver i ja ulazimo u dolinu Kaskejd. Iza naših leđa planinsko-brdski venac Red Hils blista na popodnevnom suncu. Sa tih brda potiče pounamu u rekama. To kamenje je nastalo pod dejstvom istih tektonskih sila koje su stvorile i te planine.

Pešačimo duž rečnih obala pognutih glava poput barskih ptica, gledajući, ali ne tražeći; jer Maori veruju da se pounamu ne pronalazi – on se sâm otkriva.
To otkrivanje je, međutim, zakomplikovano činjenicom da tu ima mnoštvo zelenog kamenja koje nije žad, ili nefrit, kako ga nazivaju geolozi. Otkrivam da sam stručnjak u pronalaženju tih kamenčića koji samo liče – slaba uteha za tragača za žadom.
Povremeno se zaustavljam i uzimam poneki lep sivozelen kamičak.

„A ovaj, Džefe? Je li nefrit?”

„Ma kakvi”, kaže, „batali.”

Kada su ovim predelima gospodarili Maori, nijedan resurs nije bio toliko visoko cenjen kao pounamu. Jednim delom status ovog kamena potiče od činjenice da je potrebno veoma mnogo vremena da bi se on uobličio u alaktu ili ukras jer je pounamu čvršći od čelika. Pošto je na njemu radio nedeljama ili mesecima, ovaj kamen je postajao prožet duhom svog vlasnika. Po jednom običaju, kada Maori umru, njihovi dragoceni komadi žada se sahranjuju zajedno sa njima, da bi kasnije bili iskopani i predati potomcima. Na taj način pounamu transcendira vreme, povezujući generacije u svetom zagrljaju.
Autor: Kenedi Vorn
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

ČEMPRESI, KAPIJE I KAMENE KUĆE…

TAMOiOVDE____________________________________________

SLIKANJE JE BEG OD REALNOSTI

Dvema izložbama Kemal Ramujkić obeležio je četiri decenije za štafelajem.

„Moji čempresi, kapije, kamene kuće nisu pejzaži – već emocije“ – kaže Ramujkić

ČETIRI decenije stvaralaštva Kemal Ramujkić obeležava dvema izložbama – jednom u centru Zemuna, drugom u centru Beograda. Ona u zemunskoj Galeriji „107“ je, kako sam slikar kaže, svedena, „mala retrospektiva“ kojom su obuhvaćene slike od 1973. do danas i tiče se kuća koje za Ramujkića imaju posve simbolično značenje. Izložba u galeriji Biblioteke grada Beograda, međutim, predstavlja najnovija dela nastala prošle i ove godine.

 * Da li su pejzaži koje slikate beg od stvarnosti?

– To su kuće, to nisu pejzaži! A ni čempresi nisu pejzaži. Ja nikad ne izlazim u prirodu da slikam pejzaže kako god publika to možda doživljavala. I, zaista, tačno je – to jeste beg od realnosti – ogromni beg.

A kuće koje slikam, osim one „Tri sorele“ i nisu realističke kuće već zdanja iz moje mašte. Ali naslonio sam se na predele koje odlično poznajem, to je tip paštrovačke kuće, bokeljske. I sam imam jednu takvu kuću u Podgorici, kamen odlično poznajem, njegov miris, boju…

LIKOVNO CARSTVO „RAMUJKIĆEVE slike su njegova lična ispovest, u kojoj je sve obojeno emocijom. One su uvek obasjane svetlošću, dok fluidna magija obavija prizor. Kao da je vreme stalo, posmatrač se prepušta atmosferi slike i pušta da ga vihori platna nose u svoje dubine. Nika od Samotrake, čempresi, kapije, kamene kuće, ribe koje lete… neki su od elemenata ovog likovnog carstva…“, beleži Olivera Vukotić.

* One imaju svoje simbolično značenje?

– Kuće sam radio kao portrete. Doživljavam ih kao majčino krilo, kao nedra. Ona je pribežište kojem se uvek vraćamo. Tu se rađamo i umiremo, radujemo, venčavamo i tugujemo. Kuća je veliki simboličan znak, neka vrsta hrama!

* Dakle metafora?

– I kad slikam čemprese, ne slikam pejzaže – već emocije. Mene pejzaž ne zanima, ja to nisam slikao u prirodi.

* Ali gde je tu veza između vaših slika i stvarnog života?

– One su u dijalogu sa stvarnošću. Govore o vrednostima koje su prognane iz našeg života. Dakle ja „govorim“ o empatiji koje nema u našem okruženju. Ni dom nije ono što je bio. Ne postoji bliskost sa domom – kućom koju pamtim i koja predstavlja pravu vrednost. Govorim o onoj bliskosti koju danas marginalizujemo.

* Vaše slikarstvo je reakcija na ono što danas živimo?

– Danas se robuje novcu, život je tako ubrzan da su ljudi prestali da komuniciraju. Čovek je sve usamljeniji, izgubljena su osećanja za dom, porodicu, prijatelje, bližnjeg. Moje slikarstvo je borba protiv otuđenja, skretanje pažnje na prave, na zanemarene i marginalizovane vrednosti u životu.

Možda moje slike hoće da nadomeste ono što nedostaje u stvarnom životu – osećanja i emocije. 

S. Popović/novosti.rs

---

KEMAL RAMUJKIĆ

---

Kemal Ramujkić je rođen 1947. godine u Podgorici.

Završio je Srednju umetničku školu u Herceg Novom. 1971. godine je završio Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu i tu i završio postdiplomske studije 1973. godine.

Radi kao profesor slikanja i crtanja na Drzavnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde, kaže, uči od studenata i oni od njega.

Živi na Novom Beogradu u Bloku 45, a stvara u ateljeu na Adi Ciganliji već 30 godina. U pejzažu je prepoznatljiv po mediteranskoj atmosferi i čempresima.

Osim ostataka antičkih figura u bronzi ili mermeru, nikada u svoje slike ne unosi ljudske figure, jer mu to, kako kaže, njegova kultura ne dozvoljava.  

  Izvor:galerijaslika.rs

---

Enter a caption

---

---

Priredio: Bora*S