ČAROBNJAK SRPSKOG SLIKARSTVA…

tamoiovde-logo

Milić Stanković – Milić od Mačve, slikar i književnik, umro je na današnji dan, 8. decembra 2000. godine.


MILIĆ OD MAČVE: ANĐEO ILI VAMPIR

U tople letnje večeri, dok u, sasvim mlakom vazduhu, lebdi miris pokošenog sena, na visoravni Zlatibora, tu i tamo, javljaju se čudne svetlosti između plastova sena i tamnih kaiševa borovih šumaraka. Neodređene i treptave svetlosti stalno se premeštaju po padinama i zalutali putnik se odjednom zapita u čudu šta to može biti, dok seljak, zadržan na proplanku do sumraka, skuplja seno i postaje zabrinut.

Troludan Milić, 1973. (96 x 75) Militch le triple fou

„Daleko bio sotona od nas“ — šapuće on, kako bi odvratio nečastivog od sebe. Ali, da li se samo radi o Nečastivom, o Gospodaru gromova, Napasniku ili o Sotonjaku?

Zar te prozračne svetlosti ne liče, da se čovek prosto naježi, na ognjene zmajeve oči, začarane napuštene kolibe ili, još više, na pogurene veštice u potrazi za nežnim dečjim srcima i mekim stomacima? … Savršene u nagosti, čija tela prikrivaju velovi guste zlatkaste nose, sa otsjajima umotanog hrastovog žira i šišarki, rođene iz rose, vile pletu svoje kolo. Te strasne i svirepe nimfe srpskoga porekla, traže društvo izuzetnih ljudi, nudeći svoje zmijoline poglede … Sem, ako se ne radi o stravičnom jecaju vukodlaka, koji na taj način dozivaju na banket sve vampire, i ravničarske i planinske iz cele Srbije, koji, tek što su pobegli iz svojih provaljenih grobova, traže pri svetlosti meseca, prijatelja mrtvih, neko mlado telo da zagrizu ili deflorišu …

Ne plašite se više, valjani ljudi, i prestanite da drhtite: onaj, koji sa fenjerom u ruci odlazi u pomrčinu kako bi ojačao kao Antej svoju vezu sa svemirom, nema ničeg u sebi od tog opasnog vampira i, uopšte, ne boji se glogovog koca ili divlje ruže. To je samo umetnik koji iskreno opšti sa prirodom; pravi sin tog srpskog naroda koji je određen, kao što se to Mickijević tako lepo izrazio da bude „pesnik i muzičar čitave slovensne rase i najveća literarna slava te ogromne porodice“.

On se zove Milić, a dolazi iz Mačve gde je oduvek njegova jaka rasa, herojska i ponosita obrađivala zemlju. Istina, on voli da se pretstavlja za vampira, kad kaže, uverava nas on, da je upravo on taj koji povremeno ustaje iz groba i prkosi matematici. Ledeni slikar neba i zemlje, takođe preuzima prerogative da je rodonačelnik srbijanskih vampira krajputaša, onih, koji se kotrljaju kraj prašljavih seoskih drumova od ponoći pa sve do rane zore . . .

Mi svi znamo šta treba stvarno misliti o vampirima. I mi u toj njegovoj „tvrdnji“ vidimo samo šalu maštovitog čudaka, samo intelektualnu fantaziju, dostojnu Petrusa Borela koji u krugu uštogljenih buržuja, traži detinji mozak pečen na puteru. Ali, ipak, da ne bude, zablude, Milić u suštini čvrsto veruje u postojanje vampira i fantasmagoričnih bića, koja nastanjuju bogatu mitologiju njegovog zavičaja.

Kao onaj legendarni princ koji je iz ljuske slomljenog lešnika stvorio plamen sposoban da zapali šumu, Milić se, još kao sasvim mlad, trudio da priziva demone, duvajući u kapicu od hrastovog žira. On ih je isto tako pratio u njihovoj nestalnoj trci oko vodenica duž obala Drine i njenih neukrotivih virova! Možda je čak sa okovanim sandučetom u rukama, punim veneričnih travki, sastavljao neki filtrat s kojim može osvojiti ljubav isuviše nepokornih devojaka. Ili, to samo budi iz sna velike slikare, kojima se najviše kao mladić divio: Hijeronismusa Boša, Pitera Brojgela, Đuzepe Arčibolda i Johana Patinira.

Milićeva sećanja na rano detinjstvo, provedeno u začaranoj atmosferi sela, samo su utisnula neuništiv pečat na, već, plodnu maštu. Roden je dobro rekao da je „genije pastuv koji pravi nešto sa prirodom“.

Stvarno, ništa ne bi moglo bolje definisati Milića nego taj izraz — „pastuv“! Neumoran i plodan radnik, znatiželjan i ljubopitljiv za hiljadu stvari, unosi savršenstvo i u najsitniji detalj. Upornost, izdržljivost i energija mogu se odmah pročitati na njegovom licu, na kojem su usne lepo izvajane, a žive i prodorne oči odaju utisak snage i dobrote u isto vreme.

Milić od Mačve odgovara idealnom tipu Srbina kojeg je opisao pre stotinak godina Elize Reklus. (Elisee Reclus) To su, kaže slavni geograf, ljudi lepog rasta, snažni, širokih ramena koji ponosno drže glavu. Crte su izrazite, nos pravilan, a često orlovski, jagodice po malo istaknute, kosa je retko kada crna i vrlo je obilna i čvrsta; oko prodorno i okrutno, gusti brkovi ili brada daju svim licima vojnički izgled“.

Ko ne bi mogao zamisliti Milića kako vitla sa isukanim mačem ili čvrste noge kako igra kolo pri pisnavom zvuku frule? Ili, još bolje, kako svira na gusle svim svojim okupljenim pretcima i potomcima naravno, pod širokom krošnjom nekog starog duba!

Ako bismo se zadržali samo na tom fizičkom portretu, izgledalo bi vrlo lako zaokružiti mu ličnost. Ali, znak Škorpije pod kojim je ugledao svetlost dana dolazi, ne može biti bolje, da komplikuje sudbinu slikara. I najveći skeptik astrologije mora konstatovati koliko je Milić usamljenik na „Radovan-kuli“ ili u Zdanju na Zvezdari gde se zatvara da bi radio i maštao, pun zebnje zbog očiglednog ludila sveta.

Zabrinut je u pogledu duhovne budućnosti čoveka, mori ga nuklearna apokalipsa koja se nadvila nad ljudsnim glavama. Odatle dolaze njegova užarena crvena nebesa ispresecana letećim balvanima, asteroidima, raketama-zvezdama i globusnim telima, koja čudesno potsećaju na krvave kiše i kosmate komete iz ksilografija krajem Srednjeg veka. . .

Odatle njegovo svo mnogobrojno pretstavljanje mrtvih tvari koje se kreću atmosferom, kao na ikonama koje viđamo na pravoslavnim liturgijama ili na freskama srpskih crkava i manastira. Otuda, najzad, i njegovi hrastovi trupci koji paraju prostor, poput pretećih svedoka po uzoru na sveta drveta čije guste senke prikrivaju posvećivanje Perunovih vernika, boga davnih izčezlih vremena. Peruna više nema, ali i hrastovi nestaju, ti bajni nekadašnji ukrasi Praevrope. Ti kraljevi šuma, ta krošnjasta drveta svojim su granama činili stepenasta penjanja na nebeskom svodu; ti antropogonični heroji čiji je plod srodan završetku muškog uda, pretrpeli su dejstvo razornog ludila i nasilja koji nisu znali za milost.

Na čisto estetskom planu Milić od Mačve deluje, dakle, kao neko ko otkriva opasnosti i šalje uzbudljive pozive na prihvatanje razuma. Njegovo je slikarstvo, kao što to izvrsno piše Đorđe Kadijević „puno tragičnog sjaja, bljeska, krvi i požara u gužvi pomešanih predaka. Prema Miliću to je apokaliptična epopeja njene svireposti i apsurda, simbolično pretstavljena mašinama koje seju smrt i čiji sadistički mehanizmi pobeđuje ljudsko meso i krv . . .“

Svakako, pesimistična vizija! Milić se koristi umetničkim oružjem, ali on to oružje upotrebljava prema svom ljutitom temperamentu, uz privlačnosti za noćnu fantastiku, što ga nesvesno nagoni da „vampiriše“ svoju sredinu poput elektriciteta. Kao pravo ogledalo stanja njegove duše, njegovo slikarsvo ne bi moglo nikoga ostaviti ravnodušnim, jer, nametnuti dinamizam, vulkanska priroda, duh koliko ljubopitljiv toliko i strog, kompeziraju morbidna i mračna svojstva zvezdanog potpisa. I tako, tu dominira duhovna vežba, stvaralačka snaga koja ga raspaljuje a ljubav prema gotovom i završenom u slici, razara ga do ludila.

Najbolji dokaz te vitalnosti i plodnog ambiguiteta pruža nam njegovo opredeljenje poslednje decenije ka piramidalnom uzlasku i rasporedu njegove slikarske geneze, od renesansnog horizonta do povratku vizantijskoj Vertikali vrednovanja pojmova, stvari i ličnosti. Iz toga proizilazi njegova RASTUĆA ili BOŽANSTVENA perspektiva, koja se od posmatrača širi a ne sužava se, kao što je to od Renesanse naovamo.

Posmatrač je uveden u jednom Milićevom ciklusu („III Knjiga Postanja“) u samu tačku gledišta, u srž pozorišta, u srce slikarske figuracije. Sloboda pokreta, živahnosti i svežina boja postojala je već u srpskoj srednjevenovnoj umetnosti koja je težila izduženosti alegorskih figura, (odlika vizantiskog izraza) da bi se, valjda, približila nekom internacionalnom, gotičkom izrazu. Milić od Mačve nije mogao a da ne bude prožet tom velelepnom snagom koja teče iz srpskih manastira Studenice, Ravanice, Sopoćana ili Kalenića.

Polazeći od tako raznolikih izvora kao što su mitologija, folklor, seosko vračanje i stara umetnost Srbije, umetnik uspeva da ostvari savršenu i obogaćujuću sintezu, koristeći postupke i recepte od davnina (boja u prahu, vosak). Koristeći topli vosak, on još jednom potvrđuje teoriju „vezanih sudova“, tako dragu Andre Bretonu, teoriji u kojoj se miri realnost sa maštom, banalno sa neobičnim. Fuzeli je sa svoje strane smatrao da je san polje koje je Umetnost najdalje istraživala i tvrdi da se san nalazi svugde prisutan, čak i u scenama koje su a priori najobičnije, svakodnevne . . .

Pokretano čudnom snagom koja se ruga Njutnovim zakonima, lete velelepni Milićevi balvani, čupa se korenje, veliki buketi cveća nestaju u pravcu otvorenog nebeskog svoda. Iznad kafanske sale, gde se okupljaju Milićevi junaci oko čaše rakije ili vina, odjednom se preteći pojavljuje lebdeći betonski blok u prostoru. Onde demoni, prijehavši iz pantiveka, okreću kazan na jednom seoskom raskršću zavejanim snegom. Tamo neka džinovska glava i živi šlem sećaju na antičke dekorativne motive koje su voleli flamanski primitivci; ispred sasečene šume prostire se kuruzište u kojem čuče napušteni ljudi. Čitavi pejsaži — božansko čudo ili đavolji prestiž!? Izgleda da sve visi u vazduhu, tamo gde obične vile grade svoje domove i tako sve postaje neuhvativo . . .

Vekovi, ličnosti i svetovi izmešani su, kao što su, to, uostalom, tradicija i modernizam, u veselom anahroničnom i bezvremensnom vrtlogu. Prelazi su bez granica, s jednog kraja sveta na drugi, s petla na magarca, s jedne ideje na drugu. Ta namerna konfuzija ne ostavlja, međutim, nikakav utisak nereda, čak ni haosa, već izaziva, kao fleka mastila u Boršovom testu, proces asocijalnih ideja, tj. nadrealnu viziju. „Ne bi trebalo da vam bude teško, piše Leonardo da Vinči u svojim beleškama, da se ponekad zaustavite i posmatrate mrlje na zidu, pepeo vatre, oblake ili blato, ili neke druge slične stvari — tu biste našli, stvarno, druge ideje“. Milić je prihvatio to minuciozno i pažljivo tumačenje detalja, što olakšava otkrivanje nepoznatog duha, ide dalje od ogledala prividnosti i ide putem suptilnosti „pit-tura metafizika“. Ne jednom je on raskinuo sa rutinom i primorao gledaoca da sebi postavlja pitanja: gde se on zapravo nalazi: nisam više ni ispred zida, ni ispred horizonta, već IZA tog zida i IZA horizonta.

Jednom rečju, onirični svet Milića od Mačve izaziva više estetskih uživanja, nego što je to prividni utisak nelagodnosti od totalne tragedije. Originalan u mnogo čemu i čvrst, može se uporediti sa himnom o prirodi, prvenstveno po prozračnosti vazduha preko kojeg se još može da diše uostalom i po blještavosti i lepoti boje! Posebno, šarm nadarenosti širi se iz Milićevih dela, sa stalno obnavljanim temama, dajući za pravo Herodotu, koji je tvrdio da su Dardanci ravnodušni prema svemu, ali samo ne prema poeziji!

Rolan Vilnev, Pariz 1981. 
Roland Villeneuve, Paris 1981.

Ludi Milić — ko je to? (116 x 81) Militch le fou qui est-ce?

Ludi Milić Militch l’homme fou

Ludi Milić sa loncem na glavi, 1976. (116 x 81) Militch l’homme fou, une marmite sur la tetê

Izvor: riznicasrpska


REKLI SU O MILIĆU OD MAČVE…
Milićeva dioptrija vizionara i žuta neba sa balvanima koji lete, probijaju pogled, perspektivu, sa narodom koji je dole naseljen, od Babinih ukova, do srpske Vedante, bila su jaka sećanja jednog dana, i gde ih razdvojiti, i gde ih spojiti, njega, i nas, i suprotne, i slične, a u potrazi za istinom, suštinom, i vrhovnom tajnom.

A svi smo živeli pored istih reka i sanjali isti san„.

Olja Ivanjicki

Fotografija: Militch de Matchva • Milić od Mačve • Godina izdanja: 1982.


MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE

Varvari su ipak stigli, 1999.


Melanholija oil on panel, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Trojstvo sa Vračara tempera on carton, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Dolazak Srpske Princeze Dore oil on panel, 29 x 45 cm Alba-Avis Gallery Canada

Izvor: riznicasrpska


Rodno selo

Karađorđe na mišarskom bedemu, 1806. god. ulje na platnu

Srpski barbarogenije II

Milić od Mačve:Moja je mašta izvirala iz nedara narodne, kolektivne svesti o fantastičnom, što se odražavalo kroz najdublju kompaktnost sfere svesti mojih predaka i njihovih predanja. Bio sam u potpunosti svestan značenja takve fantastike, koja se ne kuje ni u kakvoj alhemičarskoj radionici sedamnaestog veka, a kamoli u medialnoj, pa ni kroz ostale svetske pokrete slične vrste. Ali, u vreme kad je Mediala pronalazila samu sebe, veoma je bilo važno okupljanje svih duhova za koje su san i mašta predstavljali realnost„.

Izvor:riznicasrpska


Kultura sećanja

Priredio: Bora*S


 

LJUBAV I VOLJA…

tamoiovde-logo

SARGY MANN – SLEPI SLIKAR

Život kroji čoveka, ali i čovek kroji svoj život.

Fotografija od Philip Sinden-a

Zapamtite ime Sargy Mann, jer spada u neverovatne ljude, borce, koji se ne predaju, ma kakve nevolje da ih zadese.

Sa samo 36 godina dijagnostifikovana mu je katarakta na oba oka, i ubrzo nakon toga ostao je potpuno slep. Pre katarakte bio je slikar i nije mogao da zamisli život bez četkice u rukama, zato je osmislio tehniku svojstvenu njemu i njegovom problemu.

Posle 25 godina slikanja u „mraku“ njegovi radovi dostižu vrtoglave cifre i svetsku popularnost. Ogromnu podršku ima od svoje supruge Elizabeth Jane Howard. Ovaj čovek spada u heroje od kojih treba da učimo šta nam svima u životu treba. Ljubav i volja.

Sve ostalo su prolazne stvari.


 

 

BBC je snimio i kratak video o ovom slikaru, pa ako želite možete da ga pogledate ovde.

Izvor: otkacenaplaneta

____________________________________________________________________________________________

PLATONSKA LJUBAV OŽIVLJENA U SLIKAMA…

tamoiovde-logo

Francisko Goja i Kajetana de Silva – platonska ljubav oživljena u slikama

Francisko Goja bio je dvorski slikar španskog kralja Karlosa IV i njegove žene, kraljice Marije Luize. Kraljevski dvor u ono vreme posećivala su mnoga poznata lica španske države, među kojima je bila i Kajetana de Silva, 13. vojvotkinja od Albe.

Upoznavanje Goje i Kajetane

Kajetana de Silva ne samo da je bila najbogatija žena Španije nego i jedna od neminovno najlepših. Važila je za razmaženu, egocentričnu i provokativnu ženu, ali, kako je jednom prilikom zabeleženo, „kad bi ona prolazila ulicom, svi ljudi bi potrčali na prozor i zadivljeno je gledali”.

Sigurno je da je Goja i pre susreta sa ovom intrigantnom damom znao sve priče koje su kružile o njoj i njenoj lepoti, međutim upoznao se sa njom sasvim nenadano, kada mu je nenajavljena 1795. godine upala u atelje zahtevajući da naslika njen portret.

I ne samo to, nezadovoljna svojim trenutnim izgledom, zamolila je velikog slikara da je našminka. Nakon ovog neočekivanog doživljaja, pisao je svom prijatelju ovako:

„Devojka iz Albe koja je juče došla u studio tražila mi je da je pre slikanja našminkam; bez sumnje sam u tome uživao više nego u samom slikanju, ali rezultat je njen portret u prirodnoj veličini, koji i dalje imam kod sebe.”

Gojin prvi portret vojvotkinje od Albe – „Bela vojvotkinja”

Zaista, plod ovog susreta bio je čuveni portret „Bela vojvotkinja”, koji je Goja neko vreme ljubomorno čuvao od javnosti i neprestano dorađivao.

Konačna verzija ove slike prikazuje vojvotkinju u otmenoj beloj haljini obrubljenoj zlatnim koncem, kao po poslednjoj francuskoj modi onog vremena, ali takođe otvara i jednu misterioznu priču o povezanosti ove dame i njenog, sada ličnog, slikara.

Naime, na ovom portretu Kajetana de Silva ima ispitivački usmeren pogled ka posmatraču slike i izazivački pokazuje kažiprstom na pesak ispred sebe, u kom je tanko ispisan Gojin potpis.

A ovo je tek početak intriga…

Godine slikanja vojvotkinje od Albe

Zadovoljna prvim portretom, vojvotkinja Kajetana uposlila je Goju kao svog ličnog slikara. Goja je često dolazio da slika njenog muža i nju, međutim, kada je vojvotkinjin muž umro 1796. godine, Goja se okrenuo samo njoj.

U nameri da joj pruži zaštitu od javnosti koja je već na sva usta razglašavala vest o novopečenoj udovici, Goja je predložio Kajetani da pobegne u gradić Kadiz u andaluzijskoj regiji.

Da ne bi bila sama, vojvotkinja je zamolila Goju da pođe sa njom i ovaj poziv bio je uvertira u najplodonosniji i, istovremeno, najintrigantniji period Gojinog stvaralaštva.

Iako ne postoje nikakvi jasni dokazi o ljubavnoj vezi između slikara i mlade vojvotkinje, sama činjenica da je tada oženjeni Goja sam provodio vreme sa najlepšom ženom Španije dovoljna je da otvori mnoga pitanja i spekulacije.

Portret „Crna vojvotkinja”

Najuspeliji Kajetanin portret iz ovog perioda bio je svakako „Vojvotkinja od Albe u žalosti” ili jednostavno „Crna vojvotkinja”, kao pandan „Beloj vojvotkinji”, nastaloj dve godine ranije.

Na osnovu analize ove slike, može se zaključiti mnogo toga o bliskijem odnosu između slikara i modela. Pre svega, Kajetana više nije u raskošnoj odeći kao na prethodnim slikama za života njenog muža, već u takozvanoj odeći Maja (običnih španskih devojaka, pripadnica građanske klase), koje je Goja inače rado slikao.

Ponovo ima kažiprst uperen ka pesku pod svojim stopama, ali ovaj put pokazuje na prilično neobičan potpis umetnika – natpis „Samo Goja” (Solo Goya).

Šta ovaj potpis označava? Samo Goja može da izrađuje vojvotkinjine portrete ili je, pak, samo Goja u njenom srcu?

Ovo pitanje proširuje i činjenica da su vojvotkinji u prstenu na slici ugravirane reči „Alba” i „Goja”. Pomalo naivno gledano, asocijacija opet može biti na puku logičnost – Goja je lični slikar vojvotkinje od Albe.

Ali, podatak da je Goja držao ovaj portret u svom vlasništvu skoro 15 godina svedoči o tome da je ipak krio poneku tajnu o njihovom odnosu.

Svi Kajetanini portreti bili su rađeni na idiličnoj i romantičnoj andaluzijskoj obali, Gojino ime ispisano je pod njenim nogama i baš na njenom prstenu (jasnom simbolu venčanja)… Prema tome, postojeosnovani razlozi sumnje u to da li je među njima bilo ljubavi, i ako jeste, da li je bila samo platonska.

Misteriozna smrt vojvotkinje od Albe, ali ne i na Gojinim slikama

Nedugo nakon povratka iz svog sigurnog skloništa, Kajetana de Silva je umrla. Razlog smrti: tuberkuloza. Ova dijagnoza zvučala je gotovo neverovatno, s obzirom na to da je vojvotkinja duže vreme bila apsolutno skrivena u središtu španske prirode i živela mirno i izolovano.

Upravo zbog ovoga, posumnjalo se da je mladu vojvotkinju zapravo otrovala španska kraljica Marija Luiza. Postoji više razloga za ovo mišljenje.

Najpre, vojvotkinja od Albe trebalo je direktno da nasledi kraljicu Mariju na tronu španske države. Zatim, kraljica je sigurno bila ljubomorna na Kajetanu što je njenom mužu i njoj maltene preotela dvorskog slikara, koji je godinama bio koncentrisan isključivo na slikanje njenih portreta.

Jedna od Gojinih najpoznatijih slika – „Gola Maja”

Naposletku, Marija Luiza bila je u tajnoj aferi sa španskim premijerom Manuelom Godojem, koji je od Goje naručio portret svoje žene Pepite Tudo, čuvenu sliku „Gola Maja”, ali je na slici jasno uočljivo da lice naslikane devojke ne pripada nikom drugom do vojvotkinji Kajetani.

Naime, i nakon Kajetanine smrti, Goja nije mogao da zaboravi svoju muzu i njen lik prožimao je kroz gotove sve svoje ostale portrete, pa tako i kroz čuveni par slika „Gola Maja” (La Maja desnuda) i „Obučena Maja” (La Maja vestida).

Uglađenija verzija slike

Kako je jedan od prvih aktova španske umetnosti naišao na skandalozne reakcije publike, Goja je zamalo osuđen i morao je da naslika još jednu – uglađeniju verziju slike, koja je i dalje krila izraz lica nezaboravne vojvotkinje od Albe.

Bilo da je veza između Kajetane i Goje bila stvarna ili samo naslućivana, evidentno je da je njena smrt na velikog umetnika ostavila dubokog traga, jer je od tog događaja počeo da slika sve mračnije teme, a život je, kako je i poznato, završio u svojoj „Crnoj sobi”, oblepljenoj depresivnim slikama, u koje je ulio i poslednju kap svog očaja.

Ukoliko vas veza između jednog od najznačajnijih španskih slikara romantičara i vojvotkinje od Albe detaljnije interesuje, preporučujemo da pogledate film The Naked Maja.

 Katarina Lazić

Izvor: kultivisise.rs

______________________________________________________________

VRISAK U SLUŽBI MELANHOLIJE…

tamoiovde-logo

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.

Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima.

Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

„V r i s a k“ (1895-pastel) je prikaz stanja duha, anskioznosti, psihoze, straha, bežanja od svakodnevice, ljudi i okruženja, i nije slučajno da se baš ova slika koristi kao simbol za duševnu bol. Na slici vidimo osobu (koja može biti oba pola), koja prelazi sa jedne strane mosta na drugu. Most kao sinonim za promene, govori o potrebi autora da menja svet oko sebe, da se oslobađa lanaca fobija u kojima se našao i davljenja u sopstvenom telu. On na realnost gleda kao na sopstveni poraz i shvata da je nemoćan da taj svet menja i da ga prihvati, svestan svoje različitosti, zbog čega radije beži. Krik je simbol očaja, samoće, neshvaćenosti, melanholije i praznine.

Ovo delo je najpoznatija Munkova slika. Tokom Drugog svetskog rata nalazila se u štali jedne norveške porodice, a relativno često je i menjala svoje vlasnike. Interesantno je da nacisti nikada ovu sliku nisu smatrali vrednom, jer je ona bila protivna nacističkoj ideologiji, pošto prikazuje ljudske slabosti.

Munkova slika “V a m p i r” (Vampire, 1893/94) je slika koja prikazuje muškarca i ženu u zagrljaju i nastala je u seriji slika zajedno sa “Vriskom”. Veruje se da je na ovoj slici prikazan sam Munk, a da je žena jedna od njegovih ljubavnica. Jedan od kritičara iz sveta likovne umetnosti je pogrešno ovu sliku nazvao “Vampir”, analizirajući i aludirajući na vampirizam žene na ovoj slici, predstavljajući je kao osobu koja muškarcu pije krv, odnosno koja nad njim dominira i manipuliše. Međutim, Munkov naziv za ovu sliku je izvorno bio “Ljubav i bol.” Ovaj naziv pravilno objašnjava tematiku slike – muškarca u zagrljaju žene koja ga teši i koji je slomljen.

Slika može da govori i o postojanju velike ljubavi između njih, ali i postojanju nemoći i bola, kao i neminovnosti patnje koja će iz te ljubavi proisteći. Ona u tom smislu reprezentuje obe strane ljubavi, i dobru i lošu, duboku emociju i strast, ali i beskrajnu patnju i gubitak. Slika može da simbolizuje i rastanak koji izaziva tu patnju. Muškarac je odeven u kaput i kao da odlazi, a on to zapravo ne želi, što se vidi iz njegovog položaja tela, dok ga ona teši, potpuno nagih ruku, što govori o predanosti, senzualnosti i strasti koja je prethodila ovom zagrljaju.

Sam Munk je verovao da u ljubavi ništa nije jednostavno, a ovu sliku je opisao samo kao “zagrljaj muškarca i žene i ništa više”. Kako u ljubavi ništa nije jednostavno, po rečima Munka, samim tim su i njegove slike vrlo kompleksne. Ova slika je preko sedamdeset godina bila u rukama privatnog kolekcionara, a data je na aukciju tek 2008. godine, kada je, kako se navodi, prvi put nakon sedamdeset godina ugledala svetlost dana.

“Oko u oku” (Eye in Eye, 1894) je slika koja simbolizuje bliskost. Na noj možemo videti muškarca i ženu koji stoje jedno naspram drugog. Između njih, stoji jedno drvo, koje ih naizgled razdvaja. Drvo, kao sinonim prirode, ali i života i vizija, govori o njihovim zajedničkim planovima. Interesantno je, da Munk muškarcu i ženi nije naslikao usne, već samo oči.

Na taj način Munk daje prednost osećaju, čulima vida, intuiciji, smatrajući da za bliskost nisu potrebne reči i da je bliskost jedino što spaja dvoje ljudi.

Verovatno je ovim svojim načinom slikanja ljudskog lika, pokušao da skrene pažnju posmatraču na to da reči kvare bliskost, te da se i sam plašio toga. On ovom slikom kaže “Mi želimo isto. Reči nam nisu potrebne da bi to znali. Sve što imamo su naše oči u kojima vidimo jedno drugo.

Munk je neretko slikao samoću, čekanje, prozore, noć, sobe, žene, ljude bez maski, jutra posle poročnih noći. Jedna od njegovih najmističnijih slika je slika Noći (The Night, 1889).

Među najinteresantnijim su i slika Madone (Madonna, 1984), koja se svrstava u najlepše ženske aktove, slika Poljupca (Kiss, 1897) i Ples života (Dance of life, 1899-1900).

Autor: Mary Jane/ tihogovornik

Izvor: impulsportal

_______________________________________________________________

IZLOŽBA „OD ČIKA PAJE“…

tamoiovde-logo

Izložba slika Paje Jovanovića u Domu Jevrema Grujića, od 01. novembra 2017. do 04. marta 2018. godine

U Domu Jevrema Grujića u sredu, 01. novembra, u 19.00 časova biće otvorena izložba jednog od najvećih srpskih slikara Paje Jovanovića, pod nazivom „Od čika Paje”.  Izložba će trajati do 04. marta.

Na izložbi će biti predstavljeno 38 remek-dela od kojih će neka prvi put biti prikazana našoj javnosti.

Dela koja će biti izložena čine mozaik Pajinih radova iz različitih istorijskih perioda: portreti građanske klase, srpskih i autrijskih vladara, orjentalističke slike Balkana, mitološke teme, idealizovane ženske alegorijske figure i raznovrsni prikazi umetnikove supruge Hermine-Muni Dauber, kao njegove neiscrpne inspiracije.

Izložena dela su ustupljena iz kolekcija Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja Pančevo, Istorijskog muzeja Srbije, kao i tri privatne kolekcije.  Izložba je organizovana u saradnji sa Muzejom grada Beograda, a uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

Radno vreme Doma Jevrema Grujića kada se može posetiti izložba je četvrtkom i petkom od 15.00 do 20.00 časova i subotom i nedeljom od 11.00 do 16.00 časova, sa vođenim turama i video-predavanjem prof. dr Igora Borozana na svakih sat vremena.

Izvor: srbija.travel/Oktobar 2017

______________________________________________________________

Paja Jovanović – Realnije od realizma

Prvi srpski slikar koji je stekao svetsku slavu, majstor za detalje, umetnik na čijim platnima ljudi oživljavaju, Pavle Paja Jovanović, rođen je 1859. godine u Vršcu.  Jedan od najboljih slikara svih vremena je u svom životu dugom 98 godina naslikao neverovatan broj slika, a gotovo svaka se može nazvati remek-delom. Oslikavao je običan balkanski narod i njegove običaje, ali i ugledne ljude čiji portreti odišu gospodstvenošću. Te dve strane svoje ličnosti je umeo da pomiri Paja Jovanović. Bio je i veliki gospodin i čovek iz naroda pa je umeo da predstavi ono najbolje iz oba načina života.

Reprodukcija iz lista Nova iskra

Još kao dečak je zavoleo crtanje. Satima je sedeo u crkvi, posmatrao ikone a zatim ih crtao. Pajin otac, koji je bio fotograf, nije želeo da njegov sin postane slikar smatrajući da od tog posla neće moći da živi. Međutim, kada je shvatio kakav talenat ima njegov sin, Stevan Jovanović se više nije protivio njegovoj želji već mu je pomogao da ostvari svoje snove.

Kada je Paja imao 14 godina, za vršačku crkvu je naručeno novo zvono iz Beča pa je trebalo poslati crteže ikona koje će ukrasiti zvono. Sveštenici su ovaj posao poverili dečaku koji je stalno posmatrao ikone i crtao ih.

Majstori iz Beča su bili oduševljeni crtežima, raspitvali se ko je autor ne verujući da je  to samo dečak. Otac dobija pismo kojim mu poručuju da je dečak rođen za slikara i da bi trebalo da se školuje za ovaj poziv na bečkoj akademiji. Porodica je skromno živela, ali otac je želeo da pomogne svom sinu pa ga odvodi u Beč.

Paja Jovanović nije odmah primljen na Akademiju zbog svojih godina ali je celu godinu proveo marljivo radeći pa sledeće godine postaje jedan od bečkih studenata slikarstva. Tu godinu je proveo onako kako je proveo  ceo život, danonoćno radeći, učeći, usavršavajući svaki pokret, večito nezadovoljan svojim delima želeći uvek bolje. Nesigurnošću dolazi do savršenstva.

Studije slikarstva je završio za tri godine kao jedan od najboljih studenata u klasi profesora Kristijana Gripenkerla, a kasnije nastavlja da se usavršava u oblasti istorijskog slikarstva. Za vreme studija je živeo veoma skromno, sa malo novca ali i malo materijalnih potreba,  a kasnije tokom života ljudi daju čitavo bogatastvo za slike velikog majstora. Imao je 21 godinu kada je njegova slika „Ranjeni Crnogorac“ dobila prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu u vidu stipendije. Za mladog sliakra, ovo je bila velika čast. A nekoliko godina kasnije sklapa ugovor sa londonskom galerijom Frenč po kome je u obavezi da za ovu kuću slika motive iz života balkanskih naroda.

Tako počinje njegova prva slikarska faza koju su obeležile žanr scene. Slike iz ovog perioda su jedne od najživopisnijih, pune boja i ljudi u narodnim nošnjama. Prikazani su Balkanci kako rade, zabavljaju se, sukobljavaju se, uče da koriste oružje, ili jednom rečju kako žive.  Veliki perfekcionista je svaku scenu  prvo proučio pa je tek onda preneo na platno. U ovom vreme je dosta putovao, posmatrao narod, proučavao je običaje, nošnje, tradiciju, oruđe, a pre svega mentalitet i narav ljudi. Svaku sliku je detaljno pripremao tražeći od sebe uvek još.

Odlazio je često u rodni Vršac gde je i dobio inspiraciju za čuvenu sliku „Čas mačevanja“. Engleski kritičari su ovu sliku proglaslili remek-delom tvrdeći da je ona dovoljna da Paja Jovanović postane najbolji slikar svog vremena. Išao je na brojna studijska putovanja, ne samo po Balkanu već je obišao i  Afriku, Kavkaz, Maroko, Španiju, Egipat i uvek se vraćao sa gomilom skica i crteža. Najpoznatije slike iz prve faze su: Guslar, Pričanje o Boju na Kosovu, Arnautska straža, Povrtatak Crnogorca iz čete, Krvna osveta kod Kuča, Igrač s mačevima, Crnogorska krčma, Arnautski dvoboj, Kićenje neveste, Boj petlova, Hercegovačka švalja, Boško Jugović…

 Paja Jovanović nije voleo da svojim slikama daje nazive verujući da slika sama treba da nam prenese priču. Govorio je: „Teško onoj slici kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ona je slika dobra s koje gledalac bez naslova čita šta ona priča“. A njegove slike su upravo takve. Većinu svojih slika je radio po porudžbini ali i sa ljubavlju. Na slikama iz prve (žanr scene) i druge faze (istorijske slike) dolazi do izražaja njegova ljubav prema narodnoj poeziji kojoj se diivio još od dečačkih dana.

Slikar kome se ceo svet divio, bio je priznat i u svojoj rodnoj zemlji što i nije tako čest slučaj među velikanima. Voleo je Srbiju i čitav Balkan, a Srbija je pratila njegov rad. Domaća šampa je redovno prenosila članke i kritike iz strane, a 1888. godine dvadesetdevetogodišnji Paja Jovanović postaje član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) i najmlađi član u njenoj istoriji. Ubrzo nakon toga napušta London i odlazi u Minehn, zatim Pariz i Beč u kome je proveo najveći deo svog života. Između dve faze stvaralaštva nastaje njegovo najčuvenije delo vezano za rodni grad, „Vršački triptih“ na kome su predstavljene tri najznačajnije privredne delatnosti ovog mesta: vinogradarstvo, ratarstvo i trgovina.

Druga faza u njegovom stvaralaštvu počinje slikom „Seoba Srba“ a ovu fazu karakterišu istorisjke slike rađene u stilu akademskog realizma. Imao je 27 godina u vreme kada je pripremana tradicionalna Milenijumska izložba u Budimpešti. Tom prilikom je Crkveni sabor od njega poručio ovu čuvenu sliku kako bi bio zastupljen i srpski narod i kako bi bila poslata poruka da je ovaj narod došao u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića na poziv asutrougarskog cara da brani granice njegovog carstva. Međutim, umesto ove slike izložen je „Vršački triptih“. 

Najpre je Karlovački sabor imao primedbu na prvu verziju slike „Seoba Srba“ jer Srbi nisu jasno predstavljeni kao vojna sila već kao običan narod koji može izgledati kao da se povlači pred Turcima. „Briši one ovce i žene“ bile su reči patrijarha Georgija Brankovića nakon kojih slikar počinje da radi drugu verziju ove slike na kojoj je izmenjen deo kompozicije i jasno se vidi pozivna diploma cara koja garantuje Srbima određene slobode, prava i privilegije. Međutim, ova verzija nije završena do izložbe. Do kraja Jovanovićevog života nastale su još dve verzije ove slike jer je za vreme Drugog svetskog rata do njega došla netačna informacija da je slika uništena, pa je on ponovo slika. Ovo je njegova prva slika velikog formata pa se na njoj uočava problem prvog plana i pozadine kao i veličine likova i njihovog odnosa.

“Seoba Srba”

Povodom Svetske izložbe u Parizu 1900. godine vlada Srbije naručuje od Paje Jovanovića sliku „Proglašenje Dušanovog zakonika“ („Krunisanje cara Dušana“). Slika je na izložbi nagrađena zlatnom medaljom a do danas je sačuvano 7 njenih verzija od kojih se najveća nalazi u Narodnom muzeju, a jedna se nalazi u Muzeju Paje Jovanovića. Pre nego što je počeo da radi na ovoj slici, obišao je stare srpske prestonice (Prizren i Skoplje) i manastire (Gračanica, Žiča…) kako bi prikupio autentičan materijal i kako bi došao do detalja o životu cara Dušana. Nakon izložbe, francuska vlada Paji Jovanoviću dodeljuje titulu Officer d’academie što je bilo najveće odličje koje je mogao dobiti umetnik tog vremena. Slika je prvi put izložena u Beogradu 1904. godine, a tom prilikom je Nadežda Petrović zapisala „… Paja Jovanović svojom pesničkom dušom pravog umetnika, nadahnut narodnom poezijom, dade nam u slici to narodno blago, našu narodnu poeziju“.

Druga faza stvaralaštva Paje Jovanovića je bila najuspešnija, a u to vreme je dobio najviše nagrada a još neke od slika iz ove faze su: Ženidba cara Dušana, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Takovski ustanak (dve verzije) , Sveti Sava izmiruje braću.

“Proglašenje Dušanovog zakonika”

Treća faza počinje 1905. godine i traje do kraja slikarevog života (1957). Ovu fazu čine portreti koje su od njega naručivale mnoge ugledne ličnosti. Na svojim platnima je ovekovečio državnike, naučnike, vojskovođe, umetnike, članove kraljevske porodice. Pre početka ove faze radio je ikonostase za crkve širom sveta. Tako dolazi u SAD gde nastaje čuveni portret Mihajla Pupina. Kasnije je često putovao po Evropi kako bi naslikao naručene portrete koji se danas nalaze u muzejima širom sveta i privatnim kolekcijama. Radeći porterete mnogo pažnje je poklanjao detaljima uspevajući da verno naslika različte materijale od kojih je napravljena garderoba, nakit ili nameštaj. Neke od slika iz ove faze su: Portret princeze Milice, Portret Franje Josifa, Gospođa Kaufman, Sofija Dunđerski, Kraljica Marija, Milutin Milanković, a među njima je i više portreta njegove supruge Muni.

“Muni u salonu”

Svetski priznati slikar je govorio pet jezika , bio je vanserijski talenat, stalno je učio i obrazovao se a odlikovao se i skromnošću. Do kraja života je ostao „Paja moler“ kako je sam sebe nazivao. Prvi svetski rat ga je zatekao u Beču ali u to vreme nije mogao da radi jer je bio pod stalom prismotrom austrougarske policije zbog svog srpskog porekla. Prvi put je došao u Beograd 1910. godine, ali je voleo ovaj grad u kome je često boravio između dva svetska rata kada je radio portrete mnogih uglednih ličnosti i kraljevske porodice. U Beogradu je proveo i čitav Drugi svetski rat i nekoliko godina nakon rata.

Na svoj devedesti rođendan je odlikovan od jugoslovenskih vlasti Ordenom zasluga za narod prvog reda. Vraća se u Beč 1950. godine. U ovom gradu je započeo svoje slikarske korake, proveo najveći i najelpši deo svog života, ali nakon povratka zatiče opljačkan svoj velelepni atelje. Srećom, susedi su spasili veći broj njegovih dela i deo nameštaja i pribora. Nakon ovog događaja Paja Jovanović svu svoju imovinu zaveštava Muzeju grada Beograda, a deo ovog bogatstva se može videti u Muzeju Paje Jovanovića koji se nalazi u ulici Kralje Milana. Nažalost, još uvek ne postoji dovoljno veliki prostor na kome bi mogla biti izložena sva zaostavština velikog slikara, ali u ovom muzeju možete upoznati jedan deo njegovog stvaralaštva. Pored slika i skica, u muzeju se nalazi i deo nameštaja iz njegovog bečkog ateljea  pored koga su često pozirale ličnosti sa slika.

Paja moler, najmlađi sprski akademik, jedan od najpriznatijih slikara sveta, dobitnik mnogih priznanja, ostavio je veliko blago našem narodu. Da li ćemo umeti da ga čuvamo i cenimo?

 Jovana Nikolić

Izvor: portalmladi.com

______________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PESME BEZ REČI…

tamoiovde-logo (1)

Isak Levitan – Pjesme bez riječi

Čovjekova sreća temelji se na njegovoj sposobnosti da se poistovjeti s prirodom, da je primjećuje i komunicira s njom.
L. N. Tolstoj

isak-levitan-zlatna-jesen

Ova Tolstojeva rečenica kao da opisuje život Isaka Iljiča Levitana, cijenjenog ruskog slikara. Rođen je 1860. u Kibartaju u Litvi u obrazovanoj, ali siromašnoj židovskoj obitelji koja se preselila u Moskvu gdje je od 1873. do 1883. pohađao Moskovsku školu slikarstva i kiparstva.

isak-levitan-suncan-dan

Pejzaž Sunčan dan pripada najranijim sačuvanim Levitanovim radovima kojima se predstavio na izložbi studenata slikarstva 1877. godine, dakle sa sedamnaest godina. Prizori, boje, mirisi i zvuci sela pronašli su snažan odjek u njegovoj mladoj umjetničkoj duši, potaknuvši ga na ovo vedro obojeno djelo koje obiluje mnoštvom detalja.

Sa sedamnaest godina ostao je bez oba roditelja i sredstava za život. Srećom, njegov je očiti talent ubrzo prepoznat pa mu je, najviše zahvaljujući voditelju Odsjeka pejzaža Alekseju Savrasovu, dodijeljena stipendija kako bi mogao nastaviti sa studijem. Počeo se isticati uz njegovu svesrdnu podršku i ubrzo je zablistao.

Savrasov, poznat kao tvorac lirskog pejzažnog stila, tražio je od svojih učenika da “traže u onom najobičnijem i jednostavnim pojavama prisne, nepojmljivo dirljive, a često i melankolične karakteristike koje se snažno osjećaju u domaćim krajolicima, a koji pobuđuju preplavljujući odgovor u našoj duši”. To će biti misao vodilja čitava Levitanova stvaralaštva.

Kao član progresivne skupine ruskih umjetnika XIX stoljeća, poznatih kao peredvižnjiki, postao je jedan od najboljih ruskih pejzažista. Levitanov poseban doprinos slikarstvu stvaranje je takozvanih “pejzaža raspoloženja” majstorskim vladanjem bojama, svjetlom i sjenom. U njegovim radovima jako je bitan prikaz svjetla te odnosa svjetla i sjene, kao kod Moneta ili Sisleya, iako je Levitan ipak više bio realist nego impresionist.

Kao realist koji je nadahnuće nalazio u stvarnom životu, osobito u prirodi koju je snažno osjećao, svjestan da ljudski um nikada ne može sasvim proniknuti u njene tajne, zapisao je: Ima li išta tragičnije od osjećanja beskrajne ljepote u svemu oko sebe, promatrati skrivene misterije, vidjeti Boga u svemu i ne moći, shvaćajući svoju nedoraslost, izraziti sve te snažne emocije na odgovarajući način i potpuno?

isak-levitan-jesenji-dan-u-sokolniku

Na studentskoj izložbi 1880. godine Pavel Mihajlovič Tretjakov, jedan od utemeljitelja danas čuvene Tretjakovske galerije, kupio je Levitanovu sliku Jesenji dan. Sokolniki, što je ujedno bilo prvo službeno priznanje njegovog talenta.

Glavna su obilježja njegovih djela jednostavnost i prirodnost te tiho, gotovo melankolično sanjarenje usred pastoralnih krajolika lišenih ljudske prisutnosti. Slikao je uglavnom na otvorenom, a motivi su mu poetični šumarci, osamljena mjesta u prirodi, rijeka Volga, nepregledna ruska prostranstva te pusta, siromašna sela. Rijetko je slikao gradske sredine. U početku inspiraciju je pronalazio u moskovskom okruženju, a jedan od najboljih radova iz tog razdoblja svakako je Jesenji dan. Sokolniki.

Levitanov stav prema prirodi i poetski pristup slikarstvu u mnogočemu nalikovali su pristupu pisanoj riječi njegovog bliskog prijatelja Antona Čehova, kao i drugih velikana ruske književnosti poput Puškina, Gogolja i Turgenjeva. Jedan je povjesničar umjetnosti zapisao da se na njegovim slikama osjeća svježina jutra iz Turgenjevih Lovčevih zapisa i miris sjenokoše iz Tolstojeve Ane Karenjine.

Osobito je majstorski uspijvao prikazati tanane mijene u prirodi tijekom izmjene godišnjih doba i različitih dijelova dana. Najviše je volio slikati jesen, pa je tako naslikao više od stotinu jesenskih pejzaža od kojih je najpoznatiji Zlatna jesen. Zaljubljenost u prirodu prisutna je u svakom od njegovih radova, a sam je zabilježio: “Ruska je priroda lijepa, emotivna, tužna, surova, nepredvidljiva, nježna, duhovna i tako veličanstvena”.

isak-levitan-iza-vjecne-tisine

Dok su raniji Levitanovi radovi bili više intimni i lirski, njegova zrela umjetnost poprima filozofski karakter, izražavajući njegovo promišljanje o čovjeku, svijetu i prolaznosti svega. To najviše dolazi do izražaja u slici Iza vječne tišine u kojoj vlada svečana tišina, a priroda stoji nepomična u svom iskonskom veličanstvu. Vrijeme kao da je stalo iznad osamljenog jezera i rta s crkvicom i grobljem, a tek primjetan tračak svjetla podsjeća na kratkoću i prolaznost ljudskog života pred licem vječne, veličanstvene prirode. Levitan je napisao Tretjakovu: “Ova slika me u potpunosti predstavlja, svu moju psihologiju, sve moje biće.”

U svom je radu težio, kako sam priznaje, da svaki potez kista predstavlja izražajnu riječ. Njegova se veličina očituje u tome što je imao nevjerojatnu sposobnost da pomoću svojih pejzaža probudi duboke ljudske osjećaje. “Slikarstvo nije protokol, već objašnjavanje prirode slikarskim sredstvima”, tako je on shvaćao bit likovne umjetnosti.

Dok su njegovi rani radovi bili više lirskog karaktera, prikazujući prirodu u svoj njenoj ljepoti, kasniji su filozofsko-psihološki obojeni. Iako na njegovim platnima uglavnom nema ljudi, lirski intonirani pejzaži metaforički predočavaju psihička stanja i govore o ljudskim osjećajima i težnjama. Na slici Iznad vječnog mira dolaze do izražaja umjetnikova razmišljanja o prolaznosti života i ljudskoj sudbini. Simbolizam je naglašen i na slici Osamljeni manastir gdje je samo jedan klimavi most veza s vanjskim svijetom.

Međutim, nije na svim pejzažima iz toga razdoblja prikaz ljudske sudbine tako tmuran. Radovi kao što su: Ožujak, Osvježavajući vjetar, Volga, Zlatna jesen prave su himne ljepoti ruske prirode, iako uvijek zadržavaju njemu svojstven melankoličan ton.

Kada je 1879. godine Židovima zabranjeno živjeti u Moskvi, Levitan je bio prisiljen povući se u selo nadomak Moskve. Iako je to jedan od najtežih perioda njegova života, nije prestao slikati. Tamo je nastala Hrastova šuma. Jesen i drugi radovi. Srećom, zahvaljujući utjecajnim prijateljima iz umjetničkih krugova, vraća se u Moskvu krajem te iste godine.

isak-levitan-vodaPotom su uslijedile godine priznanja. Levitanov se ugled tijekom 1890-ih proširio Europom pa je aktivno sudjelovao u umjetničkom životu Rusije i izvan nje. Podučavao je u Moskovskoj školi slikarstva, sudjelovao na izložbama po Europi, postao članom Carske akademije za umjetnost.

Međutim, 1897. godine otkrivena mu je neizlječiva srčana bolest. Iako ovaj zaljubljenik u slikanje i prirodu nije smanjio intenzitet svoga rada, nazirao se kraj. U tom posljednjem periodu života i rada primjetna je promjena stila. Pejzaži su postali izrazito profinjeni, sve više ispunjeni svjetlom i tajanstvenim spokojem, tako da su ih neki kritičari nazivali “pjesmama bez riječi”.

Na tim je slikama vidljiv utjecaj stare ruske umjetnosti, ali i modernizma koji se javlja u tadašnjem francuskom slikarstvu koje je privlačilo Levitana. Ipak, nije se priključio modernističkom pristupu, već je ostao vjeran realizmu.

U tom su razdoblju nastale i brojne slike tihih sumraka, noći obasjanih mjesečinom, usnulih zaselaka. “Nikad prije nisam volio prirodu toliko koliko je volim sada, ili bio tako osjetljiv prema njoj”, napisao je u pismu Čehovu koji je za te slike rekao da na njima obične svakodnevne stvari dobivaju posebno značenje, a tišina postaje glasna.

Posljednju, 39. godinu života proveo je s obitelji Antona Čehova na Krimu.

Svoju je posljednju veliku sliku namjeravao nazvati Rusija, ali se predomislio i nazvao je Jezero. Rusija. Veličanstvena snaga ruske prirode sažeta je na toj slici: golema vodena i kopnena prostranstva, modro nebo, vjetar koji tjera velike oblake, bijele siluete crkava… Tu sliku nije uspio dovršiti.

isak-levitan-brezov-sumarak

Na slici Brezov šumarak Levitan je radio četiri godine, pokušavajući uhvatiti najneuhvatljivije trenutke u prirodi. Težio je da svaki potez kistom bude izražajna riječ. Stotine poteza kistom pretvoreni su u lišće i vlati trave. Razina dubine je izvanredna. Šumarak prožet svjetlom titra životom i gotovo se može osjetiti kako priroda diše.

Nekoliko njegovih najpoznatijih pejzaža, poput: Osamljeni manastir, Vladimirka, Zlatna jesen, Proljetna poplava i Brezov šumarak, nalaze se u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi. No, Levitan je ostavio više od tisuću ulja na platnu, akvarela i drugih radova od kojih se mnogi mogu vidjeti u najboljim ruskim muzejima. Unatoč vrlo kratkom životnom vijeku, po broju radova nadmašio je sve svoje ruske suvremenike, a lirsko pejzažno slikarstvo s njim je doživjelo vrhunac razvoja.

Levitanove studije prirode kao da predstavljaju neumornu potragu za arhetipskim slikama, osobito radovi u kojima prikazuje motiv rijeke. Iako slavi ljepotu ruske prirode i njena golema prostranstva, njegove slike nadilaze objektivno predstavljanje prirode, prožete su dubokim filozofskim značenjem, njegovom težnjom da dosegne ono dubinsko i nedostižno u njoj. U njegovim je slikama priroda nešto veličajno i vječno što nadilazi čovjekovu moć poimanja.

Autor: Vesna Perhat

Izvor: nova-akropola

__________________________________________________________________________________

 

VEŠTINA JE NAĆI LEPOTU…

tamoiovde-logo (1)

Paja Jovanović – slikar srpske istorije

Umetnik neprocenjivo velikog talenta, školovan na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti, angažovan u vodećim evropskim galerijama i nagrađivan na brojnim svetskim izložbama, nikada nije upao u umetnička lutanja kada je u pitanju inspiracija. Sve njegovo nadahnuće na platno se preslikalo iz balkanske istorije, slave srpskih velikaša i načina života naroda sa Balkana.

paja_jovanovicRođen u Vršcu, u tadašnjem Austrougarskom carstvu, Pavel Pavle Jovanović (16. jun.1859 – 30. novembar 1957.) odrastao je u skladnoj građanskoj porodici fotografa Stevana Jovanovića. Rano je ostao bez majke Ernestine, ali je mnogo ljubavi i pažnje dobijao od svoje maćehe Marije, kojom se Stevan ubrzo nakon smrti supruge oženio. Rastao je sa još petoro braće i jednom sestrom, uz talentovanog oca koji je pored dara za fotografiju imao i zapažen slikarski talenat.

Svoje prve crteže Paja je napravio u vršačkoj Sabornoj crkvi, gde je svakodnevno provodio sate kopirajući crkvene slike. Priča o njegovom talentu je otišla put Beča slučajno, kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu. Kako je trebalo napraviti crteže motiva iz crkve, po kojima bi se u Beču izradili identični reljefi na zvonima, lokalni sveštenik je procenio da to najbolje može da uradi četrnaestogodišnji dečak koji ih je satima savršeno preslikavao za svoju dušu.

Njegovi crteži su na bečke majstore ostavili tako snažan utisak da su poželeli da saznaju više o autoru. Iznenađeni što je u pitanju dečak, sugerišu njegovoj porodici da ga školuju za slikara na bečkoj Akademiji i ističu da je u pitanju vanserijski talenat. Dugo je Stevan Jovanović slutio da je slikarstvo sudbina njegovog sina, ali je pokušavao da ga odgovori od tog suviše apstraktnog i nesigurnog zanimanja.

atelje

Paja Jovanović u svom ateljeu

Kada je stigao poziv iz Beča, shvatio je da se dečaku pruža životna šansa i odlučio je da ga podrži. Nakon završene gimnazije, u aprilu 1877. godine, Stevan odvodi Paju u Beč, gde on danonoćno uči i radi u pripremnom ateljeu Opšteg slikarskog kursa bečke Akademije kod profesora Maholca. Već u oktobru postaje redovan student Akademije u klasi slikara i pedagoga Kristijana Gripenkerla.

Nakon osnovnih studija, nastavlja usavršavanje iz istorijskog slikarstva kod svog profesora, ali i u majstroskoj klasi Leopolda Karla Milera. Živeo je veoma skromno ali je, po rečima njegovih savremenika, oduvek posedovao urođenu mešavinu gospodstva i asketizma. Na njemu se neimaština nikada nije primećivala ni u izgledu, ni u stavu. Ipak, samog sebe je u šali često nazivao “Paja moler“, kako u mladosti tako i u vreme svoje najvće slikarske slave.

ranjeni_crnogoracPutovao je često, uglavnom tokom letnjih raspusta, i po Balkanu upijao slike, atmosferu i običaje naroda. Vraćao se sa blokovima punim skica predela, likova gorštaka, narodne nošnje, oružja i nakita.

Imao je samo 21 godinu kada je za sliku Ranjeni Crnogorac dobio prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu koja je uključivala velikodušnu stipendiju.

kicenjenevesteNjegovu najraniju slikarsku fazu obeležila su dela koja su danas dragulji srpskog realizma: Borba petlova, Kićenje neveste, Arnautska straža, Guslar, Hercegovačka švalja, Pričanje o Boju na Kosovu i dr.

Školovana tehnika, perfekcionizam i urođeni dar za zapažanje detalja omogućili su mu da na platno verno prenese ne samo događaje, već i mentalitet i osećanja ljudi. Iz svakog njegovog dela ispijava talenat podržan kvalitetnom pripremom, znanjem i trudom.

borba_petlovaNakon nagrade koja mu je otvorila vrata u svet profesionalnog slikarstva, Paja Jovanović sklapa desetogodišnji ugovor sa galerijom Frenč u Londonu. Potražnja za njegovim slikama je bila velika. Stekao je ugled i poštovanje u prestižnim evropskim galerijama. Oslobođen finansijskih briga, nastavio je da putuje kad god mu se ukazala prilika, i iz predela Kavkaza, Maroka, Španije i Egipta donosio mnogo utisaka i hrpe skica.

cas_macevanjaIpak, inspiraciju za Čas mačevanja, delo nastalo u ovoj stvaralačkoj fazi, našao je u svom rodnom Vršcu. Britanski likovni kritičari tvrde da je ta slika njegovo najznačajnije delo i sama dovoljan dokaz da je Paja Jovanović bio najveći slikar svoga vremena.

Mladi slikar za koga su se otimale galerije Beča, Londona, Minhena, Rima i Pariza postao je ponos i dika srpskog naroda. Retke su bile kuće u kojoj zid nije krasila bar jedna reprodukacija njegovih slika. Poznate scene iz života, prikazane realno i sa puno duha, lako su našle put i do publike koja nije zalazila u muzeje i galerije. Paja Jovanović je za života postao nacionalni heroj u narodu koji je njegov svetski uspeh doživljavao kao potvrdu svoje vrednosti i posebnosti srpske kulturne tradicije.

Sa samo 29 godina (1888) postao je najmlađi član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) u njenoj istoriji.

vrsacki_triptihU tom periodu nastaje delo Vršački triptih, slikarski omaž rodnom gradu na kojoj predstavlja tri glavne delatnosti Vrščana – vinogradarstvo, ratarstvo i trgovinu.

Ova slika je neplanirano izložena na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Za tu manifestaciju je bila predviđena druga slika, Seoba Srba, koju je naručio Crkveni sabor sa željom da prikaže dolazak srpskog naroda u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, a na poziv austrougarskog cara da brane granice njegovog carstva. Međutim, Karlovačkom saboru se nije dopala slika. Najviše zamerki je imao sam patrijarh Georgije Branković, spočitavajući Paji da Srbi nisu predstavljeni kao vojna sila koja dolazi da brani imperiju, već kao običan narod koji beži pred Turcima. “Briši one ovce i žene!“ – rekao mu je.

seoba_srbaPaja Jovanović je započeo radna drugoj verziji, gde se jasno vidi pozivna plaketa cara u kojoj se srpskom narodu obećavaju brojne povlastice. Međutim, i sam je imao profesionalne nevolje sa ovom slikom. Prvi put suočen sa tako velikim formatom, mučio se da pravilno postavi odnos prvog plana i pozadine, i proporcionalno uklopi detalje.

Novu verziju slike Seoba Srba nije uspeo da završi do početka izložbe, ali je sa njom počela druga faza njegovog stvaralaštva, akademski realizam.

proglasenje_dusanovog_zakonikaVeć na sledećoj velikoj izložbi, Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, Paja Jovanović po narudžbi Vlade Srbije slika Proglašenje Dušanovog zakonika (poznata i kao Krunisanje cara Dušana).

Rad na slici su obeležila brojna studijska putovanja u stare srpske prestonice, gde je pravio skice i u autentičnom okruženju Prizrena, Skoplja, Gračanice i Žiče nalazio inspiraciju za ovo umetničko delo. Radio je temeljno i sa punom predanošću na nekoliko verzija ove slike.

Do danas ih je sačuvano čak sedam!. Slika je nagrađena zlatnom medaljom, a Paja Jovanović ovenčan titulom Officer d’academie, najvećim francuskim umetničkim priznanjem u to vreme.

paja-jovanovic_zenidba-cara-dusana_inv-2415Pored slike Proglašenje Dušanovog zakonika, u ovom periodu su nastale još neke od izuzetno cenjenih slika Paje Jovanovića: Sveti Sava izmiruje braću, Takovski ustanak i Ženidba cara Dušana.

Iako najpoznatiji po slikama sa istorijskom tematikom, velika ljubav Paje Jovanovića su bili portreti kojima je posvetio veći deo svog života i više od pola veka stvaralaštva. Pored brojnih ikonostasa sa likovima svetaca u crkvama širom sveta, na svojim platnima je oživeo likove svetskih, ali i naših velikana poput Milutina Milankovića, porodice Karađorđević, Mihajla Pupina i dr. Jedan od svojih najdražih likova ovekovečio je kao Portret princeze Milice, kćerke crnogorskog kralja Nikole.

zenski_portretiBrojni portreti dama, poput gospođe Štraus, baronese Erlanger, gospođe Kaufman, Sofije Dunđerski, igračice Bergel i sl. svedoče o njegovoj fascinaciji ženskom lepotom, i blagom oku koje je u svakom liku uspevalo da ju nađe. Na primedbe likovnih kritičara da na portretima laska damama, prikazujući ih lepšim nego što zaista jesu, odgovorio je “veština je naći lepotu“.

muniOd svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina (Muni) Dauber, kćer nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje. Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika.

Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (13. mart 1892 – 29. avgust 1972.) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.

Izvor:rasen.rs

_________________________________________________________________________________

KOFER SLIKARKE BABET…

tamoiovde-logo

„Za vreme naših oslobodilačkih ratova od godine 1912. do 1918, Beta Vukanović mogla je poći sa kičicom u rat kao ratni slikar. Ona je, doduše, to bila, ali ne sa preimućstvima ratnog slikara nego kao dobrovoljna bolničarka negujući ranjenike i tifusne bolesnike. (…)

Beta_Vukanovic_-_Autoportret_oko_1900._36x29cm

Autoportret, oko 1900. ulje na platnu, 36 x 29 cm

A kad joj je početkom 1918, dotučen ratom, umro muž, isto tako dobar umetnik i plemenit čovek kao i ona, Beta Vukanović povukla se u Klermon-Feran da svojom kičicom služi našem narodu i njegovoj pravednoj borbi za slobodu.

Bavarka po poreklu, Srpkinja po životu i radu, ona je u tim danima dala najviši izraz svoje ljubavi prema otadžbini svog supruga koja je postala i njena.“

Božidar Kovačević

Galerija RTS

____________________________________________________________________________________

U Bambergu, 16. aprila 1872. godine, rođena je Babet Bahmajer  (Beta Vukanović), slikarka i pedagog

__________________________________________________________________________________

KOFER SLIKARKE BABET

Živela je čitav vek, volela je da slika i ostavila je za sobom mnogo toga važnog što u našem umetničkom životu do tada nije postojalo

Beta_Vukanovic_Politikin_zabavnik

Beta Vukanović na fotografiji koju je snimio Milan Jovanović.

Rodila se u Nemačkoj, njeno pravo ime je Babet Bahmajer, učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu kod viđenih umetnika, a onda se udala za kolegu sa akademije Ristu Vukanovića i postala — Beta Vukanović, jedna od naših najbitnijih slikarki.

Razlog za atribut „najbitnija“ u slučaju Bete Vukanović nisu samo njeni radovi: ona je u našu umetnost uvela mnoge likovne vrste i pojave koje pre nje ovde nisu postojale ili su bile neprimetne.

 Beta Vukanović živela je ceo jedan vek, do 1972. godine. Navešćemo samo neke detalje iz njenog života, naročito novitete kojima je obogatila našu likovnu umetnost.

PRVA IZLOŽBA

Na kraju leta 1898. godine, mesec dana nakon udaje, umesto na medeni mesec krenula je put Srbije i našla se u Beogradu da tu i ostane. I pre toga bilo joj je jasno da Beograd nije ono što su gradovi u kojima je živela pre udaje. Mladi Srbi koji su se školovali u Minhenu pričali su joj da je Beograd mali, da je bio turski grad koji postaje evropska varoš, da je pre nekoliko godina uvedena električna struja, ali da se još nalazi na rubu Evrope. Kad je stigla, saznala je da su slikarske izložbe veoma retke, i da nisu omiljene kao što su u Evropi.

Beta_Vukanovic_-_U_kafani,_pastel,_oko_1900.

„U kafani“, pastel rađen oko 1900. godine

Međutim, Beograđani su bili izuzetno zainteresovani za izložbu na kojoj im se Beta Vukanović prvi put predstavila 20. septembra 1898. godine u sali Narodne skupštine.

Razumljivo, zato što takvu izložbu pre toga gotovo da nisu imali prilike da vide: radovi čak troje naših mladih umetnika i to tek pristiglih sa školovanja u Minhenu, Bete Vukanović, Riste Vukanovića i vajara Simeona Roksandića.

Do tada su slikari najčešće izlagali samo po jedno delo i to u izlozima radnji, retko kad u Građanskoj kasini i u Narodnoj skupštini, jedinim izložbenim prostorima u gradu, moguće i zato što nisu imali dovoljno radova da napune taj prostor.

Izgleda da je evropski duh koji su doneli ovo troje mladih umetnika prijao Beograđanima, pa je na izložbi svakog dana bilo puno posetilaca.

Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je bila prava retkost, na kom je govorio Mihailo Valtrović, akademik i upravnik Narodnog muzeja. O Betinim slikama govorio je duže nego o radovima drugih izlagača, očigledno ne samo zato što su Betini radovi bili najbrojniji. Njene portrete i studije ljudskih likova ocenio je kao odlične, izdvojio je studije i predele, naveo da su rađeni uljanim bojama, pastelom i u akvarelu, da je slikarka izložila i crteže u olovci i kredi, grafike, radove na koži i drvetu i nacrte za njih, da bi zaključio: „Među radovima gospođe Vukanovićke, portretima njenim priliči prvo mesto, jer su umetnički shvaćeni i odlično izvedeni. Nisu prost, čudnovatom tačnošću prepisani lik lica iz onog vremena i trenutka kad ih je slikarka portretisala, no su svež i živ snimak onog što sačinjava naročitu osobinu ličnosti, njen karakter, a što se inače na ličnosti samo povremeno opaža u pokretima tela, u izrazu lica i oka. Svežina i živost upravo su one osobine valjanog portreta koje osvajaju posmatrača i pred likom nepoznatog mu lica.

Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović. Očigledno mu se dopala, čim je pozvao ovo troje umetnika da izlažu u dvoru. Oni su taj poziv iskoristili 1900. godine. Od novca kojim je kralj Milan otkupio životno delo Riste Vukanovića „Dahije“, Vukanovići su kupili zemljište za kuću u Kapetan-Mišinoj ulici broj 13.

VERNOST

Beta Vukanović je impresionista, a taj pravac prihvatila je u Minhenu tokom studija i ostala mu verna do kraja života. Smatra se da je ona uticala na naše tadašnje umetnike, izvela ih iz ateljea i ukazala im da treba da slikaju u prirodi. Zato se uz njeno ime vezuje odrednica „plain air“ koja se tiče umetnika koji slikaju, u bukvalnom prevodu, pod vedrim nebom.

Beta_Vukanovic_-_Portret_Riste_Vukanovica,_1914.

Portret Riste Vukanovića, iz 1914. godine, detalj s ulja na platnu.

Kad je impresionizam počeo da jenjava, da oblik nadvladava boje, Beta Vukanović uspela je da pomiri svoju naklonost ka pravcu u kome je počela slikarski život i nove pojave u slikarstvu: učvrstila je oblik, istakla crtež, ali i — zadržala svoje boje. Takvo spajanje starog i novog podržali su i drugi.

Nije slikala iz glave, uvek po modelu. Slikala je seljanke i seljake u raznobojnoj narodnoj nošnji, Cigančice u živopisnoj odeći, volela je pokret, izražajno lice. Uživala je u slikanju, što se i vidi na njenim radovima. Tragajući za novim temama, putovala je. Kud god bi otišla, nešto je naslikala.

Prizren je za nju bio veliki izvor i tamo su nastala njena najprivlačnija platna. Poznato je veliko platno „Prizrenka“, figura lepe žene u narodnoj nošnji živih boja kako bi se što više istakla njena raskoš. Volela je da slika mrtvu prirodu, najčešće cveće. Jedan od najpoznatijih radova je „Mrtva priroda s grožđem“, naslikana gustim namazima boje.

IZGUBLJENA SLIKA

Jedna od prvih slika koje je naslikala u Srbiji bila je „Krsna slava“, njoj možda najdraža. Izložila ju je u Parizu, na Svetskoj izložbi 1900. godine. Izabrala je temu svojstvenu srpskom narodu zato što su umetnici koji su izlagali u Parizu želeli da iskoriste tu priliku da svoju zemlju prikažu svetu. U „Krsnoj slavi“ Beta Vukanović spojila je svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. U intervjuu nedeljniku „NIN“ 1958. godine, Beta Vukanović se poverila: „Ima puno slika koje volim više od ostalih. Naslikala sam mnogo, pa koliko samo ima godina otkako slikam. Evo, od nje imam traga samo ovde, u ovom albumu. To je moja prva velika kompozicija.

 

Beta_Vukanovic_-_Krsna_slava_1900._oleografija

„Krsna slava“, 1900. godina, oleografija

Slika je imala mnogo uspeha, bila je nagrađena. Obišla je desetak evropskih gradova. Kako sam došla na ideju da to slikam? Vrlo prosto: tek sam došla u Srbiju i upoznala taj običaj. To je lep običaj, za tako nešto nisam ranije ni čula. I rešila sam da to prenesem na platno. Kompozicija je bila velika, sada se više ne sećam tačnog formata, ali oko dva metra je bila u širinu.

Žive boje… Ima boljih slika, ima slika koje su se drugima više dopadale, ali ja sam se uvek rado sećala Slave.“ Betina „Slava“ nestala je najverovatnije tokom Drugog svetskog rata. Sačuvane su samo dve reprodukcije, kao litografija i oleografija. Iako je sve govorilo da je original izgubljen, Beta nije prestajala da se nada. Kad god bi neko, videvši reprodukciju, pomislio da je otkrio original i o tome je obavestio, Beta bi se bar načas ponadala da je „Slava“ spasena.

PLAVE PERUNIKE

Pre nego što su otišli u Pariz na Svetsku izložbu, bračni par Vukanović dobio je dozvolu Ministarstva prosvete da nasledi Prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13 (kuća još postoji). Kuću je projektovao Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U njoj su bila četiri velika ateljea, imala je veliku terasu, bila je lepa i odgovarala je nameni, ali ipak od svega najlepša je bila fasada kuće.

Beta Vukanović je oslikala: iznad glavnog ulaza u kuću bila je kompozicija „Tri muze“ — muzika, slikarstvo i igra — prikazane kao tri lepe žene, a oko njih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Bila je to prva umetnikovom rukom oslikana fasada, a moguće da je i do danas ostala jedina. Ovaj rad Bete Vukanović uništile su bombe Drugog svetskog rata. Ostala je samo razglednica u izdanju „Gece Kona“.

ODUSTAJANJE

U koferu iz Nemačke Beta Vukanović donela je i grafike, i pokazala ih na prvoj izložbi. Kasnije je izradila i nove. U tom poslu bila je jedina, pa je Beograd, nenaviknut na grafiku, više voleo njene slikarske radove. Ni uspeh na izložbi „Bianco e nero“ u Rimu 1902. godine nije promenio takav stav javnosti, pa ni vest da je „Nj. V. talijanski kralj kupio dve od izloženih slika gđe Vukanović, a advokat Skoti, pravni savetnik našeg poslanstva u Rimu, takođe jednu“ kako je objavio „Srpski književni glasnik“. Umetnica je bila razočarana takvom nezainteresovanošću, pa je nekoliko godina nakon dolaska u Beograd poklonila alat za bakrorez svom talentovanom učeniku Ljubomiru Ivanoviću. Možda je upravo zahvaljujući tom poklonu on kasnije postao vrsni grafičar.

Pedesetih godina slikarka je Muzeju grada Beograda poklonila svoj legat. Među 247 umetničkih radova nije bilo nijedne grafike.

Posebna privlačnost četvrte izložbe Društva srpskih umetnika „Lada“, održane u Beogradu 1910. godine, bile su karikature Bete Vukanović. Bilo je to prvi put da su kod nas izložene karikature, odnosno, da su dobile značaj umetničkog rada. Beta Vukanović tada je izložila šezdeset karikatura, što znači da se tom vrstom umetnosti već odavno bavila.

DOBRO OKO

„Prvu karikaturu nacrtala sam u osnovnoj školi. Razume se — učiteljicu. Kaznili su me i tako sam rano saznala da karikature mogu imati neprijatnosti, ali me to nije opametilo. Nastavila sam bez loših namera da crtam smešne portrete i uvek sam se čudila što se zbog toga ljute“, otkrila je Beta Vukanović u intervjuu „Politici“ 1968. godine.

Tokom studija objavljivala je karikature u satiričnim časopisima, ali je tek u Srbiji počela da se bavi karikaturom. Kad je na dvorskom balu 1904. godine ugledala jednog malog trbušastog francuskog generala kako igra s nećakom pisca Sime Matavulja, inače izuzetno visokom ženom, osetila je veliku želju da ih nacrta.

„Povučem se iza jedne zavese i odatle počnem na brzinu da crtam. Uspela sam te večeri da napravim, opet krišom, još nekoliko karikatura drugih ličnosti — ministara i oficira… Tako je, vremenom, nastala jedna vrlo zavidna galerija karikatura najistaknutijih političkih, kulturnih i vojnih ličnosti Beograda iz prve decenije našeg veka. Gde se one danas nalaze, naročito karikature koje su pripadale dvorskoj galeriji, ne znam.“

Kritičari su veoma povoljno ocenili karikature Bete Vukanović.

„Ta vrsta umetnosti dosad nam je nedostajala“, napisao je kritičar Bogdan Popović. „Može se reći da je čak i malo čudnovato što umetničke karikature dosad nismo imali. Kakva je karakteristika gđe Vukanović kao karikaturistkinje? Karakteristika njena opšta je karakteristika dobrih karikatura. Ona ume da vidi — da vidi ono što je individualno i karakteristično, ono što odstupa od normalnog, da to oseti i u mašti dobije ono pojačanje, onu preteranost koja je bitna osobina svake karikature.“ Tema njenih karikatura nije bio dnevni događaj, što je zanimalo novinsku karikaturu, već ličnost.

Poslednja karikatura bila je „Autoportret“, iz 1954. godine. U fondu Narodnog muzeja čuva se šezdeset karikatura ove čuvene slikarke, a najveći kolekcionari njenih karikatura su porodica Veljković, njeni prijatelji, i kralj Petar I, što do sada nije potvrđeno.

LETOVANJE

Gotovo svako leto Beta Vukanović boravila je u inostranstvu. Provodila je dane u muzejima zagledana u sliku nekog velikog majstora i — kopirala je. Bila je to navika sa studija. Naime, u Minhenu i Parizu, gde je učila slikarstvo, izrada kopija po delima slavnih majstora bila je obavezna za učenike viših razreda ili klasa jer se smatralo da će im to koristiti.

Prve kopije dela velikih slikara koje je Beograd video, uradila je Beta Vukanović. Već na prvoj izložbi 1898. godine bile su kopije „Hrist i pokajnica“ po Rubensu, „Vojnici pri kockanju“ po Brouveru, portreti po Van Dajku, Kornel de Vosu, J. B. Grezu i Rembrantu. Dobila je pohvale i kritike i publike, kao i mnogo godina kasnije na izložbi kopija svetskog slikarstva 1964. godine. U katalogu objavljenom tom prilikom, opisan je i posao kopiranja: „Kopije radova starih majstora uprkos reproduktivnim dostignućima kolor fotografije predstavljaju i danas dragocene komade koji skoro znače doživljaj originala.

Najčešći povod i glavni sadržaj kopiranja starih majstora sadržan je u analitičkom kontaktu sa slikom, paletom, fakturom, sa fazama nastajanja uzora, od prvih poteza četke do poslednjih lazura i tuša. Nije mali broj slikara koji su časovima u akademijama pretpostavljali proučavanje i kopiranje dela starih majstora. Pred platnima slikara izabranim prema ličnim afinitetima razjašnjavali su se problemi i otkrivale tajne, sa pijetetom umetnika i zaljubljeničkim žarom istraživača otkrivane su etape njihovog nastajanja, formirao se i proveravao sopstveni likovni rečnik.“

RATOVI

Beta Vukanović preživela je četiri rata. Balkanske ratove provela je u operacionoj sali, pored ranjenih vojnika. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nije slikala.

Kad je počeo Prvi svetski rat, njen suprug teško se razboleo. Beta je pored supruga negovala u bolnici i ranjenike. S našom vojskom supružnici Vukanović otišli su na jug, do Soluna, pa zatim s grupom ranjenika u Francusku, u Marselj. Zna se da je Beta tada slikala, ali su sačuvana samo dva akvarela: na onom iz 1915. godine su francuski vojnici iz afričkih jedinica, a na akvarelu iz 1916. godine je predeo iz Marselja. Oba su u Vojnom muzeju u Beogradu.

Rista Vukanović umro je u sanatorijumu 1918. godine i sahranjen je na vojničkom groblju u Tijeu.

Beta Vukanović se vratila u zemlju s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Stanovala je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. Prijatelji, porodica Veljković, dali su joj atelje.

Beta_Vukanovic_orden_&_medalja

Levo: Orden za negu ranjenika i bolesnika, 1912. Desno: Medalja za usluge Srpskom crvenom krstu, 1913.

Tokom Drugog svetskog rata predstavnici nemačkog rajha, znajući za njeno poreklo, ponudili su joj saradnju i članstvo u organizaciji „Kulturbund“. Odbila ih je. Beta Vukanović smatrala se Srpkinjom.

U jednom intervjuu je zabeleženo da su joj boje i četkica pomogle da prebrodi bombardovanje i strahote Drugog svetskog rata.

„To je bilo ogorčenje, želja da se ne zaborave strahote koje smo preživeli. Slikala sam sve osim religijskih slika. Najradije figuralne motive, cveće i decu koja su vrlo zahvalni modeli ako umete da ih zabavite pričom.“

OTKRIĆE

Slikala je i crtala do poslednjih dana. Gotovo svaki dan odlazila je u svoj atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta, isto kao što je to činila svih prethodnih četrdeset godina koliko je taj prostor bio njen drugi dom.

Beta_Vukanovic_u_ateljeu_1972.

Beta Vukanović u ateljeu 1972.

Tu je primala i posete od 12 do 14 časova — kako je pisalo na vratima njenog ateljea. Često je sedela u obližnjem parku i crtežom ili akvarelom beležila prizore koji su u njoj pobudili osećanje, trenutni sjaj koji je smatrala vrednim čuvanja.

 

Otišla je tiho i ostavila mnogo toga što se još otkriva. Nedavna izložba njenih karikatura iz fonda Narodnog muzeja i iz zbirke porodice Veljković, priređena u okviru Dana evropske baštine, bilo je jedno od takvih otkrića o Beti Vukanović.

Sonja Ćirić

Izvor:riznicasrpska.net/Politikin zabavnik| 2007. | 

___________________________________________________________________________________

FotoPlus- GALERIJA

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MOĆ VEŽBE…

tamoiovde-logo

Na ćerkama je sproveo zabranjeni eksperiment – i napravio od njih genijalke!

Psiholog Laslo Polgar i otac čuvenih sestara Polgar koje su godinama uspešno igrale šah i očaravale svet postavši prvakinje, javno je izjavio da će njegova deca, koja tek treba da se rode, postati svetski šampioni. I dokazao je da je u pravu. Njegove ćerke su više nego opravdale sve što im je pre rođenja najavljivano.

sestre polgar wiki_1000x0

Sestre Polgar, Foto: Wikipedia

Polgar je bio jedan od zagovornika primene teorije ekspertize, a čak je napisao i radove koji objašnjavaju njegove ideje.

Zauzeo se kod lokalnih vlasti da se akcenat stavi na rad, a ne na talenat i tvrdio da bi to moglo da transformiše obrazovni sistem.

Pošto mu nije bilo odobreno da radi ovaj eksperiment, on je odlučio da ipak to primeni na sopstvenoj deci.

U tom trenutku nije bio oženjen, tako da se bacio u potragu za devojkom koja će da prihvati rad na ovom eksperimentu. To je bila Klara s kojom je dobio Žužanu 1969. godine.

Trebalo mi je da Žužanin uspeh bude dramatičan, da niko ne dovodi u pitanje autentičnost. To je bio jedini način da uverim ljude da su njihove ideje o izuzetnosti bile pogrešne. A onda mi je sinulo – šah! Zašto šah? Jer je objektivan„, rekao je jednom prilikom Polgar.

Vredno je radio na tome da Žužana nauči da igra šah, da ga zavoli, a kada je napunila šest godina prijavio je na takmičenje. Tako mala fascinirala je svet – pobedila je!

Krajem 1974. godine Klara je rodila Sofiju, a dve godine kasnije i Judit, a već sa pet godina ih je upoznao sa čarima šaha.

Devojčice su čitavo detinjstvo posvećeno trenirale, ali su i uživale u tome. Zašto? Zato što su imale motivaciju.

Uspeh sestara Polgar

žužen polgar wiki_1000x0

Žužana Polgar, Foto: Wikipedia

Kada je napunila 12 godina Žužana je osvojila titulu prvakinje sveta za devojčice ispod šesnaest godina, dve godine kasnije postala je najbolja šahistkinja na svetu, a onda je dosegla status velemajstora.

Do kraja karijere osvojila je svetski šampionat za žene četiri puta i pet šahovskih olimpijada i ostala jedina osoba u istoriji, bilo muška, bilo ženska, koja je osvojila Trostruku krunu.

Danas vodi šahovski centar u Njujorku.

.

Sofivdk_400x0

Sofija Polgar, Foto: Wikipedia

Sofija je sa pet godina osvojila mađarski šampionat za devojčice mlađe od 11 godina, a onda su se zlatne medalje samo nizale.

Ali, njeno najveće dostignuće bilo je „Čudo u Rimu“, gde je pobedila osam partija protiv najboljih šahista.

Trenutno živi u Izraelu gde vodi šahovski sajt i priznata je slikarka.

 

džudit polgar wiki_1000x0

Judit Polgar, Foto: Wikipedia

Nakon niza oborenih rekorda u tinejdžerskom dobu, Judit je pobedila na svetskom šampionatu za mlađe od 12 godina.

Sa 15 godina postala je najmlađi velemajstor u istoriji šaha. Judit se vodi kao svetska šahistkinja broj jedan već više od 10 godina.

„Rekli su da je njihov uspeh puka sreća“

Ali ovo je iluzija koja prikazuje samo vrh ledenog brega: posmatrači misle da je učinak posledica posebnih sposobnosti jer su videli samo mali procenat aktivnosti neophodnih da bi se ostvario uspeh.

Da su samo videli veoma spori napredak, poboljšanje koje dolazi mic po mic, ne bi tek tako lako nazvali Žužanu čudom od deteta„, rekao je jednom prilikom Polgar i dodao da ljudi misle da je uspeh njegovih ćerki puka sreća.

Kažu da je slučajnost kako je čovek koji je krenuo da dokaže praktičnu teoriju izuzetnih postignuća koristeći šah, eto, baš nekako, dobio tri najtalentovanije šahistkinje u istoriji. Možda neki ljudi jednostavno ne žele da veruju u moć vežbe„, zaključuje on.

Autor: detinjarije.com

Izvor: 24sata.rs

_________________________________________________________________________________

SLIKAR SVETLOSTI I VODE…

tamoiovde-logo

IMPRESIJA, IZLAZAK SUNCA

Najznačajniji predstavnik i jedan od osnivača impresionizma, francuski slikar Klod Oskar Mone, umro je davne 1926. godine. Prema njegovoj slici „Impresija, izlazak sunca“, izloženoj 1874. u Parizu, naziv je dobio ceo slikarski pravac.

____________________________________________________________________________________________

KLOD OSKAR MONE

Mone-s

Slikar svetlosti i vode 1840 – 1926

Impresionizam se javlja u Francuskoj u vreme Francusko-pruskog rata i Pariske komune.

Građansko društvo, koje je još 1789. revolucijom izvojevalo svoja politička i građanska prava, nalazilo se u ovom istorijskom periodu na vrhuncu svojih ekonomskih moći i materijalnog prosperiteta.

Impresionizam, kao novi pravac u slikarstvu, išao je u korak sa promenama u društvu, nauci i filozofiji.

Kao umetnički pokret on je izraz francuskog mediteranskog duha i mada ima predstavnika i u drugim zemljama Evrope, Francuska će uvek ostati klasična zemlja impresionizma.

setnjaImpresionisti su nasuprot prethodnicima, racionalističkim realistima koji su obrađivali programske teme socijalnog i političkog sadržaja, bili izrazito subjektivni i senzualni, tako da su na prvo mesto stavljali vizuelnu vrednost slikarskog motiva.

Ono što je njima bilo bitno jeste da prikažu svoj lični doživljaj, ono što su prvo ugledali kada bi se zadubili u određeni prizor. Interesovala ih je sama impresija datog trenutka koji prolazi. Težili su da uoče ono što je najkarakterističnije za predmet koji posmatraju i onda to i da prikažu na sebi svojstven način, onako kako su oni to doživeli.

Pažnju su koncentrisali na svetlost, a kolorit im je bila strast. Radili su češće u prirodi nego u ateljeu, pri čemu su ih odbljesci u vodi dovodili do novih otkrića u poznavanju boja i suštini stvari.

Najviše ih je privlačio predeo: obale reke, život na vodi, kuća sa vrtom, a ujedno i “mali ljudi” , njihovi izleti u prirodu, sastanci u baru, pozorištu, na igranci. Portrete i nage figure slikali su isto kao i predele: nisu davali prednost ni čoveku nad prirodom, ni prirodi nad čovekom.

Najveći slikari među impresionistima bili su Mane, Renoar, Dega, Pisaro, Sisli, ali je najveći značaj ipak imao Klod Mone, koji je svojim delima i slikarskim otkrićima obeležio čitav ovaj period i dao mu na značaju.Mone se smatra začetnikom impresionizma i njegovim najdoslednijim i najuticajnijim predstavnikom. Zahvaljujući njegovoj slici Impresija – rađanje sunca , koja je 1874. bila izložena u Parizu, ceo ovaj slikarski pravac je dobio ime – impresionizam. U ovoj čuvenoj slici,

impresijaMone je, da bi dosegao svoju impresiju jutra u luci Avr, koristio osetljive poteze prozirne boje. Sa nekoliko kratkih, smelih poteza, on je narandžasti odsjaj sunčeve svetlosti suprotstavio tonovima sive. Strukturu i živost površini daju lučki jarboli i dimnjaci, koji, iako su pokriveni izmaglicom, stvaraju grafičku kompoziciju vertikala i dijagonala. Slobodni potez četke, crtež i neposrednost sa kojima je beležio svoje opažanje trenutka, u javnosti su izazvali skandal i nemilosrdnu kritiku.

Zapravo, sam naziv slike pokazuje umetnikovu težnju da u slikarstvo više prenese svoje lično osećanje, nego da predstavi određen pejzaž. Platno prikazuje luku osvetljenu ranim jutarnjim suncem : lađe polako plove kroz izmaglicu u kojoj se samo naziru obrisi predmeta utopljeni u okolnu atmosferu vode i neba. Videlo se da je slika urađena u jednom dahu, u samom trenutku najjačeg doživljaja.

Slika predstavlja romantični sklad vode i neba. To je tanka svetlo plava koprena kroz koju se probija bledocrveno-ružičasto sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika, kao celina nema ničeg od svojstva optičke, naučne analize koju će kritičari pripisati tom pokretu. 

kapucinoPored ove slike, Mone je izložio i Bulevar Kapucina , rađenu 1873, na kojoj je predstavio nepreglednu bujicu prolaznika duž bulevara, kao treperave mrlje boje, u trperavim impresijama magle i svetla. Dok gledamo sliku dobijamo utisak celine bez primećivanja izdvojenih figura ili detalja i taj njegov manir slikanja ljudi može se uočiti još u Grenujeru .

Građanin koji se u šetnji pojavljuje u Moneovim slikama bio je kao mrlja obične tkanine; njegovi ljudi prosto služe kao površina na kojoj svetlost može da se igra. Takvo posmatranje i viđenje se nimalo nije dopalo uvređenoj kritici, koja je bila užasnuta ovakvom smelošću i svim novinama kojima se nisu nadali na ovoj izložbi.

Ali, bez obzira na sve, impresionisti istrajno nastavljaju sa izlaganjima. Druga izložba održana je u galeriji Diran-Ruela dve godine kasnije, 1876.

Sledeće godine, 1877, Mone posvećuje novoj seriji kompozicija, gde je kao motiv uzeo železničku stanicu Sen – Lazar.

stanicaOva stanica ga je dugo fascinirala i na osnovu Renoarove zabeleške postoji priča kako je Mone, progonjen željom da je naslika, obukao svoje najbolje odelo, čipkane manžetne, uzeo štap sa pozlaćenom glavom i uručio direktoru stanice svoju podsetnicu.

Mone se direktoru predstavio jednostavnim rečima: »Ja sam slikar Klod Mone. Odlučio sam da slikam vašu stanicu. Dugo nisam mogao da se odlučim da li da slikam severnu stanicu ili vašu, ali sada mi se čini da vaša ima poseban izgled« .

Mone je uvek dobijao šta je hteo; vozovi su odmah bili zaustavljeni, peroni zatvoreni, lokomotive su izbacivale paru tačno na onaj način na koji je Mone to želeo. Izazivajući opšte strahopoštovanje, smestio se na stanici i danima je skicirao.

led1878. Mone se seli u skromnu kuću u Veteju, a sledeće godine umire njegova žena Kamij. Ova zima je, ledena i siva, bila vreme napuštenosti i samoće i u skladu sa tim, on slika samo led koji pluta u komadima zaleđenom rekom.

Upravo na ovim zimskim pejzažima se i može uočiti evolucija Moneove tehnike. Njegove prve slike snega podsećaju na Kurbea. Vizija je više vezana za tradiciju, a boja je raspoređena u velikim slivenim površinama.

Ali u Otapanju leda potezi četke se rasipaju stvarajući celine u kojima se sante leda spajaju sa sivom vodom. Kasnije se njegov način opet menja, fluidnost i divizionizam ustupaju mesto većim nanosima boje koji doprinose rasvetljavanju palete.

topoleIzmeđu 1885. i 1888. Mone daje svoj poslednji niz kompozicija sa ljudskim figurama. Nakon ovoga, Mone se potpuno posvećuje prirodi i skoro isključivo se drži pejzaža. Želeo je da slika treperenje svetla, bleskanje vode, prozračnost atmosfere, drhtaj lišća.

Njegov pojam trenutnog se ne odnosi na forme u pokretu, već na zaustavljanje vremena: isti pejzaž nije isti u različita doba dana ili godišnjih doba. Zapravo, subjekat nije bio ono što je bio, već ono što je svetlo od njega načinilo. Kako su godine prolazile, njegove studije atmosfera postajale su sve sistematičnije, a njegova istraživanja u svojoj temeljitosti zaista naučna.

Mone je želeo da slika sunce, hladnoću, vetar, maglu – ovo su bili novi pojmovi i imali su vrednost otkrovenja. I tada se, od 1890. posvećuje svojim ciklusima, gde traga za samom suštinom svetlosti i njenim nebrojivim varijacijama, u nekoliko motiva koji mu postaju neka vrsta opsesije. Držaće se skoro isključivo pejzaža, a najčešće onih kojima voda dodaje element kretanja.

londonU potrazi za različitom svetlošću, Mone je putovao i u druge zemje. Ono što ga je osvojilo putujući novim predelima bili su borovi i palme Rivijere, zimski odsjaj obalskih cvetova, treperavost snežnog dana u Norveškoj, rascvetana polja lala u Holandiji, London u magli, prelivanje duginih boja Venecije.

Oko 1900. godine, s balkona svoje sobe u hotelu Savoj i s prozora bolnice Svetog Tome, radio je seriju reke Temze, Zgrade Parlamenta u Londonu i Most Vaterlo u izmaglici.

Poređenje slike Zgrada Parlamenta u Londonu sa slikom Impresija, rađanje sunca, slikanom trideset godina ranije, jasno pokazuje koliko se Moneovo slikarstvo promenilo. Na obe slike su slični motivi, ali način na koji je predmet viđen značajno je različit. Scene Temze više nisu imale karakter skice Impresije, već one sistematski postižu monumentalni osećaj dovršenosti.

Njegovi arhitektonski motivi nisu više predstavljali grafičku strukturu slike, poput brodova i mostova u ranijim radovima, već su označeni kao slobodne površine koje ispunjava boja.

venecijaKada je Mone posetio Veneciju 1908. godine opet je koristio prefinjenost goblena u bojenim nijansama i u odnosima, jednu apstrakciju koja ne podseća mnogo na trenutnu umetnost Impresije.

Impresionista je postao simbolista, proslavljajući tajanstveno jedinstvo izmaglice i arhitekture, materijalizacije i atmosfere, kamena i svetla “ .

vrt1890. Klod Mone je bio u mogućnosti da u Živerniju, gde se nastanio još 1883, kupi veliku kuću sa imanjem koje je brojnim kupovinama godinama povećavao, i sa ogromnom energijom i oduševljenjem uspeo je od njega da stvori ne samo dom za porodicu, već i svoj sopstveni raj – vrt, o kome su mnogi govorili i pisali.

Uprkos poteškoćama i neprihvatanju meštana, Mone je uz pomoć iste one volje koju je iskazao i u slikarstvu uspostavio svoju vladavinu nad prirodom.

Postavljajući paralelne granice prema vrsti i boji, planirajući i određujući, on je svakoj biljci dao odgovarajuće mesto, imajući pri tom na umu motive za slike. Vrt je postao deo Monea, ušao je u njegovu dušu i (što je za njega najvažnije) u njegovo oko. Ono za čim je tragao bila je harmonija celine, celokupan utisak.

Nikada nije bio umetnik isključivo predan botaničkim detaljima – cveće je za njega bilo, manje više, samo nosilac svetlosti.

mostŽiverni nije bio na Seni, ali je imao malu reku Ept i veći broj potoka, tako da je Mone mogao da uživa, i zahvaljujući tome, on se ponovo vraća svom starom motivu – vodi, koja je proticala svuda oko njega, dodavajući joj pri tom i neke nove elemente koje je pronalazio u svojoj bašti. Zapravo, početkom 90-ih kupio je ispod kuće polje koje je od njegovog imanja bilo odvojeno železničkim šinama i pretvorio ga u bazen – vrt na vodi, uz pomoć potočića koji su tuda proticali.

Godine 1895. izgradio je i lučni drveni most, sličan mostovima sa japanskih drvoreza preko koga su visile vistarije i on će kasnije postati tema novih slika. Ali, glavnu inspiraciju Moneu će ipak predstavljati bazen sa jeguljastom travom i algama koje su tu rasle, irisima, trskom i žalosnim vrbama oko ivica, kao i plutajućim lokvanjima koji su se nalazili na površini . Ovo će biti osnovni motiv njegovih slika na kojima je radio poslednjih trideset godina.

lokvanjiSa prostranih, velikih pejzaža, preko pogleda na bazen i japanski most, Mone je došao do pogleda izbliza na delove površine vode.

Nebo je sada bilo samo odsjaj, ( Lokvanji, vodeni pejzaž, oblaci , 1903.) i nije se više pojavljivalo na gornjem delu njegovih slika.

Ove kompozicije vode bili su pejzaži lišeni horizonta i sam Mone ih je nazvao »reflektujućim pejzažima«.

triptihPoslednje godine Moneovog života bile su doba plodnog rada, mada je upravo tada zahtevao od sebe više nego ikad. Voda, njegova najveća ljubav za života nije ta koja je bila dominantna u njegovim poslednjim kompozicijama, već je to bila vatra; njegov bazen je plamteo.

Moneov dugi život umetnika približio se slikama izuzetne energije, slikama koje su prikazivale nesalomljivost i čvrstu vitalnost slikara. Svetlost zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao Mone, ugasila se naglo. Umro je 6. decembra 1926. godine, u svojoj osamdeset šestoj godini.

To što je Mone bio nazvan „umetnikom trenutka“ postalo je njegovo životno delo, i to ga je stalno vodilo do očajanja i nazad, jer cilj je bio nerešiva suprotnost – da se prolaznost sačuva u trajnoj formi.

Sva evolucija Moneovog dela teži ka onom potpunom oslobađanju koje mu je dopustilo da na kraju svog života dostigne jednu umetnost nezavisnu od realnosti.

izvod iz knjige „Klod Mone“
Kristofa Hajnriha
izdavač TASCHEN/IPS

Izvor: mikica-k.tripod.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NA KUTKU BELOG OBLAKA…

tamoiovde-logo

– SPAVA NEJASNA TUGA

_____________________________________________________________________________________

MILENA PAVLOVIĆ-BARILI

Milena Pavlović-Barili bila je po mnogo čemu jedinstvena ličnost. Srpkinja po majci a po ocu italijanske krvi, svojim životom i radom obeležila je jednu epohu

Thumb_milena0ooMilena Pavlović-Barili rođena je u Požarevcu, 5. novembra 1909, kao jedino dete Danice Pavlović i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika.

Prema mišljenju nekih tumača, sliku koju danas imamo o ovoj umetnici stvorila je zapravo njena majka.

U monografiji Žene u srpskom slikarstvu piše da je Danica Pavlović „u detinjstvu odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje“, ali da je i kasnije, „kada je otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlović-Barili u Požarevcu, doprinela stvaranju njenog, pomalo bajkolikog lika čuda od deteta, uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa poznatim ličnostima, srećno se udala za jednog Amerikanca i umrla od posledica pada s konja“.

U poodmaklim godinama, često puna gorčine, Danica Pavlović je svojim sećanjima, u sačuvanim i još više onim uništenim pismima stvorila o svojoj ćerki, ali i o sebi, sliku kakvu je želela. O specifičnom slikarkinom odnosu sa majkom svedoči i jedno od pisama nepoznatog datuma:

…Da znaš samo koliko mi je potrebno da me jednog dana razumeš i da mi kažeš: ‘Sine, je l’ si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila što si umela i mogla.’ Čini mi se, kad bih jedanput u životu to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli i briga i strahovanja u krevetu. I ne bih se uvek luda i kriva osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam kako nana kaže: ‘Iz ove se kože nema kud’, pa se i ja koprcam, pa ne umem ćud da promenim.”

Umetnost bez zadrške

Milena se u svemu što je radila predavala svim bićem. Njeno slikarstvo ispunjeno je neobičnim događajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgičnim sećanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magične kompozicije imale su u sebi romantičarsko značenje, velovi, odnosno draperije, simbolično označavaju deobe i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja realnosti i mašte, svetla i tame, dobra i zla, intime, meditativnog i onog senzualnog.

Slikajući lampe i sveće unosila je svetlost mudrosti i prosvetljenja u ambijente u kojima je vladao mrak. Njene maske skrivale su i štitile identitet lika, leptiri pričali o kratkotrajnosti života, a slomljeni stubovi i isečene ruke ili noge govorili o željama i čežnjama. Naslikane povijene katarke brodova nagovestile su ratne lomove koji su je zauvek odvojili od otadžbine.

Dve domovine

Milena je slikarstvo studirala u Beogradu i Minhenu. Prvu izložbu priredila je u Beogradu, a zatim su usledile njene izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Njujorku. Višestruko talentovana, Milena je pisala i stihove koje je prvi put objavila 1934. u italijanskom listu Kvadrino. Uvek je lebdela između svoje dve domovine – Srbije i Italije, pa ne čudi njen veliki nagon da ode u treću zemlju, Ameriku i tu od 1939. godine pronađe svoj mir. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak značio odrastanje, a u simboličkom smislu i oslobađanje od roditelja koji su bili previše snažne ličnosti. Iz Njujorka roditeljima sve ređe piše a više se posvećuje sebi.

Beg u Ameriku

Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Tamo je slikala, izlagala i, što je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. U jednom pismu nastalom čim je brod pristao u Njujork, u avgustu 1939, Milena majci piše:

…Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično…

Iako većina teoretičara smatra da se Milena zbog materijalne sigurnosti prisilno angažovala u primenjenoj umetnosti, pre je sledila put kojim su pre nje krenuli svetski poznati pisci, slikari i umetnici koji su radili za novine. Milenine modne ilustracije objavljivane u Vogu tokom 1940. i 1941. odlikuju se lakoćom linija i kolorističkom prozračnošću akvarela. Milena je crtala dame u jednostavnim haljinama sa spuštenim strukom ili dekolteom nepravilnog oblika koji obnažuje ramena ili leđa, ukrašene perlama, cvetovima, ogrlicama, minđušama, tijarama, broševima, lepezama, šalovima. Slikarka je svetske žene crtala po uzoru na sebe.

Reklama za Vog

Za Milenu su govorili da je graciozna i lepša od svojih slika. Videla je vlastiti lik, stasitost, uzvišenu ženstvenu lepotu, posebno u ciklusu njenih predivnih reklamnih kreacija za velike modne magazine, poznate parfeme i firme: Vog, Tekstron vog, Harpers bazar, magazin Herst, Taun end kantri.

Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. U privatnom životu bila je krhkog zdravlja i zamišljena nad večitim temama života i smrti. Mnogi su govorili da je slikarka lepša i ljupkija od svojih modela i da bi, kada je ulazila u neku prostoriju prepunu bogatih žena, sve oči bile uprte u nju. Iako u jednostavnoj haljini, bez nakita i u šeširiću koji je sama napravila, Milena je očaravala svojom pojavom.

Tihi odlazak

Milena Pavlović-Barili umrla je 6. marta 1945. godine u svojoj 36. godini u Njujorku.

Po jednima, za umetnicu su bile kobne posledice nezgodnog pada s konja a po drugima srčani udar. Nakon četiri godine, urna s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance u Rimu. Njen suprug Bruno javio je Mileninoj majci u Požarevac da joj ćerka „počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta a koji su sada tu pored nje“.

Tek 50-tih godina, posle izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, srpska javnost se više zainteresovala za rad Milene Pavlović-Barili. U njenom rodnom Požarevcu 1962. godine otvorena je galerija-legat u kojoj se danas nalazi oko 800 njenih radova. U postavci je bronzani odlivak slikarkinih ruku, intimne porodične fotografije, lična slikarkina toaleta, haljine i čipkani veluri. Kao i ceo Milenin život, sve što je ostalo iza nje je metafizička rapsodija jave i sna.
Autor: Zorica Markovic
Izvor: stil-magazin

_______________________________________________________________________________________

Milena_Pavlovic_Barilli_-_Autortret_sa_belom_tokom_1929_(odeljak_Srski_pesnici)

Milena Pavlović Barilli Autortret sa belom tokom ulje na platnu, 1929.

Na kutku belog oblaka
— spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine.
Jednim jedinim okom
videli smo svetove, tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga, oni koji ne saznaše,
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji nego busola —
Jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja rasla su naša krila,
tako ponosita i tako silna, da ni njihov užareni čelik,
ni orov njihovih gubica
nije sprečio veličanstveni let naše ravnodušnosti.
Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam si otišle su sve
(а ipak
san je tako divlji,
тtreba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Аli dok sam spavala
oni su otišli u rat…
I sada —
kome da pišem?…
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim
Ali stvar nije u tome.
ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
јer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu,
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, čuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.
Hodim pepelom
spaljenog Meseca.
Trag stopa nosi
plavi zvuk
pogleda
devojke s lampom,
kojoj
veran osta.

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
ter reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

Od dolaska mnogih voda
izbledela je glavna ulica.
Ali za nas
što ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
U krilu svog spokoja
živećemo u miru
nepokretnog napretka.
Nećemo hteti da bolje shvatamo —
jer reči nisu po našoj ćudi.
Pobelećemo
u dnu opšte tmine
lišeni pokreta,
u tišini
dozvolićemo da spadne teret
koji smo smatrali svojim. / Tragovi ka sopstvenosti


* * *

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života. Ni hitra
Ni spora neće biti
Biće sama
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.


* * *

Za prvi sat dana:
beli vrhovi planina.
Za drugi sat dana:
duge reke pene.
Za treći sat dana:
marševi usamljenih.
Za četvrti sat dana:
rupe blistavih zmija.
Za peti sat dana:
daleki stišani glasovi.
Za šesti sat dana:
šest železnih zvona,
Za sedmi sat dana:
dva samotna karanfila.
Za osmi sat dana:
hiljadu zatvorenih kočija.
Za deveti sat dana:
prepolovljeni ponor.
Za deseti sat dana:
krila crnih ptica
krila crnih ptica
krila crnih ptica.


* * *

Nepomične i sjajne gledahu tvoje daleke oči.
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen na oblik tvoje glave,
tvojih ramena, tvojih usana,
čuvam i vedri osmeh tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo.
Niti će mi išta drugo nedostajati.
Bila sam bogatija od celog sveta.
II

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta —
bez vremena i prostora —
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Napomena: Milena nije davala naslove svojim pesmama koje je obeležavala rimskim brojevima. Samo dve pesme imaju naziv: „Slika“ („Image“) i „Sablast“ („Phantom“). Spomenka Jelić

 

Milena_Pavlovic_Barilli_-_Autoportet_sa_stitom_i_orlom_1940_(odeljak_Srpski_pesnici)

Milena Pavlović Barilli Autortret sa štitom i orlom ulje na platnu, 1940.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

Njujork, marta 1940.


SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenje čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

Njujork, juna 1941.

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.
U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

Izvor:riznicasrpska

________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

Preporuka: POEZIJA I PATNJA SLIKARSTVA MILENINOG

SLOBODA JE ŽENA, UZMI JE…

tamoiovde-logo

Mary Jane: GUSTAV KLIMT – SLOBODA JE ŽENA

Žena je centralni i osnovni motiv Klimtovih dela. Na slikama ovog kontraverznog austrijskog slikara, prikaz muškarca veoma retko možemo videti.

Muškarac je sporedna figura, pijun u šahu, režiser i statista, popustljiv gospodar i sluga.

3f4808b525a42a0bb340252b3c0de1d3_mNjegovo prisustvo samo naglašava već prenaglašenu senzualnost i lepotu žene.

Klimt je slikao naga ženska tela, a osnovni princip njegovog slikarskog kista je sloboda.

Ovom tematikom Klimt inicira oslobođenje od krutih i suvih realističnih portretisanja ženskog lica i tela, uštogljenih odevnih formi i konzervativizma bečke aristokratije.

Sloboda je po shvatanju Klimta osnovni princip prirode. Stablo kao simbol života, voda kao nužnost, vatra kao potreba, žena kao zlato i mera vrednosti.

Kao tipični predstavnik simbolizma u slikarstvu, Klimt upravo slobodu poistovećuje sa ženom. On naglašava njen eros i postavlja je u centar univerzuma. Žena je nužnost, izvor života, majka, ljubavnica, sudija.

Sa rođenjem žene, rađa se proleće, ona se budi, kao što se budi i priroda. Upravo iz tog razloga se na njegovim slikama neretko prikazuje zelenilo, hiljade cvetnih motiva i ornamenata, sa pokrivačima u obliku livade koji skrivaju njeno telo i koji simbolički prikazuju zemlju iz koje se rađaju biljke.

Klimt pokušava da osnovne zakone prirode prenese na svoje slike. On nam govori o ženi koja je bila rob društva u vremenu u kom je živeo. On slika skrivenu potrebu te žene da se oslobodi, da „procveta“ i da shvati da je njena sloboda njeno najveće bogatstvo. Ona se rađa sa rađanjem svoje seksualnosti. Žena je Eva, život, ali i patnja i smrt.

On kroz niz simbolističkih motiva zapravo stvara realnu sliku žene koju ona ima o sebi kada je sama, van društvenog kriticizma i nametnutih normi ponašanja koje znače zatvorenost i neslobodu. Klimt zapravo kritikuje to društvo i okruženje, smatrajući da žena u njemu „gladuje“ i da je treba „hraniti“ njenom lepotom, a ne oduzimati je. U tom smislu, Klimt ženu „oslobađa“ poistovećujući je sa umetnošću koja je u tom vremenu takođe bila sputana.

Najpoznatija Klimtova slika, na kojoj je pored žene prikazan i muškarac, je slika „Poljubac“ (1908). Ova slika je nastala u njegovoj „zlatnoj fazi“. Klimt je ovu sliku naslovio kao „Ljubavnici“ i prvi put je izložena pod tim nazivom, da bi isti kasnije bio promenjen. Smatra se da je na ovoj slici prikazan sam Klimt i jedna od njegovih velikih ljubavi, modna kreatorka Emili Flege, s obzirom da na poleđini ove slike postoji zapis „Emili“.

Na slici možemo videti dvoje ljudi u ljubavnom zanosu. Mističnost ove slike se konstantno pokušava odgonetnuti kroz definisanje prirode ovog ljubavnog odnosa. Da li žena odbacuje muškarca koji je grli, tako što ga gura od sebe ili mu svojim položajem glave i ruku govori da joj je potreban i da ga želi?

Ako posmatramo sliku, možemo videti da muškarac i žena čine jedno telo, jer ne postoje jasne linije koje ih razdvajaju, dakle oni čine jedinstvo prirode. Svojim telima, u zagrljaju, oni se nalaze na ivici livade. Sama činjenica da stoje na ivici, govori o nekoj vrsti zabranjenosti njihovog odnosa. Muškarac svojim rukama čvrsto drži žensku glavu i ljubi je u obraz, dok se ona upija u njegovo lice.

Muški princip, odnosno snaga muškarca je na ovoj slici definisana kroz niz i sklop crnih i belih pravougaonika pokrivaju njegovo telo. Oni mogu simbolizovati mušku logiku, matematički um i fizičku snagu, dok je žena prekrivena cvetnim motivima u obliku krugova, koji opet simbolizuju žensku emociju, plodnost i njenu sanjalačku prirodu. Pravougaonik može da simbolizuje i potrebu za zajedništvom-domom, dok krug može predstavljati životni ciklus, vreme, kretanje i rađanje.

Klimt je slikao mnoge poznate dame svog vremena. On je njihovu ličnost i stil života naglašavao motivima raskoša. Voleo je da prikazuje žene kao fatalne, pune samopouzdanja, svesne svoje zavodljivosti i lepote.

Gustav Klimt potiče iz siromašne graverske porodice. Svoju profesionalnu karijeru je započeo u Beču kada je dobio zadatak da naslika tavanicu jedne od sala Univerziteta u Beču. Kada je završio slike za tavanicu, naručioci dela su bili zaprepašćeni motivima koje je izabrao.

Klimt je „Medicinu“, „Filozofiju“ i „Pravo“ predstavio kao nage žene. Zbog toga, ovi njegovi radovi nikada nisu prihvaćeni niti izloženi u javnosti, jer su bili previše moderni i liberalni za tadašnje univerzitetske konzervativne umove. Ove slike su uništene tokom Drugog svetskog rata.

Za Klimta se govorilo da je bio veliki zavodnik i da je imao brojne paralelne ljubavne veze. Takođe se nije saznalo ni koliko je potomaka zapravo imao. Nikada se nije ženio. Umro je 1918. godine u 55 godini života od posledica moždanog udara.

U 2012. godini je u Austriji obeleženo 150 godina od rođenja ovog velikog slikara. Slika „Poljubac“ se i danas može videti u muzeju Belvedere u Beču.

Klimt nam je ostavio u nasleđe shvatanje o univerzalnoj i neprolaznoj lepoti žene. Međutim, žene nisu lepe samo na njegovim slikama. Dovoljno je prošetati ulicom i pogledati njegovim očima. „Sloboda je žena, uzmi je.“

Izvor:kljucnekosti

_____________________________________________________________________________________

SLIKAR I FOTOGRAF KOJI JE ZADUŽIO SRBIJU…

tamoiovde-logo

 SAMSON ČERNOV

Tokom Prvog svetskog rata i pre toga balkanskih ratova, postojalo je formacijsko zvanje u srpskoj vojsci „ratni slikar”. Ratni slikari ujedno su bili i fotografi, koje je po štabovima raspoređivao Obaveštajni odsek, čiji je šef bio potpukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.

11709553_10204421721603219_1699455821796538787_nBili su u obavezi da snimaju vojne operacije i da ih predaju komandi koja je vršila odabir. Pri štabovima i jedinicama snimali su ratni slikari Vasa Eškićević, Dragoljub Pavlović, Mališa Glišić, Vladimir Becić, Dragomir Glišić, Branko Jevtović.

Pored ovih fotografa susrešćemo i ime Riste Marjanovića, koji je zvanično bio dopisnik „Njujork heralda” i „Ilustrasiona” iz Pariza koji je tokom Velikog rata čestvo veličao pobede srpske vojske ali i hrabrost srpskog naroda.

Među slikarima i fotografima susrešćemo ime jednog Rusa, Samsona Černova, koji je napravio možda najviše fotografskih dokumenata iz ratova od 1912. do 1918. godine i ne samo to, već i nekoliko dokumentarnih filmova i veliki broj umetničkih slika.

11241790_10204421722283236_8974697957120192344_nSamson Černov, koga pomalo i zaboravljamo, bio je bolji predstavnik Srba u svetu nego mnogi zvaničnici, svojim izložbama, predavanjima, fotografskom, umetničkom i filmskom aktivnošću, objektivno je izveštavao svet o događajima u Srbiji i na Balkanu.

Bio je ruski Jevrejin, koji je prema podacima srpske obaveštajne službe, u Rusiji imao suprugu i troje dece.

11709381_10204421719923177_1442768979929887861_nU Srbiju je došao kao fotograf ruskih listova „Novo vreme” i „Rusko slovo”, a kasnije je postao dopisnik i francuskog „Ilustrasiona”(L’Illustration).

Rođen je najverovatnije oko 1887. godine, a sa 17 godina pristupio je vojsci kao dobrovoljac u Rusko-japanskom ratu.

Na Balkan je stigao 1912. godine, da bi izveštavao o Prvom balkanskom ratu. Nije ni stigao da ode iz Srbije, a počeo je i Drugi balkanski rat.

11222527_10204421722483241_4995569398216595970_nSnimao je velike napore srpske vojske, patnje naroda i posledice bugarskih zločina nad vojskom i civilima. Pored toga, u Skoplju je snimao i prve srpske aeroplane.

U Drugom balkanskom ratu je osim fotografija snimio i ratni film „Bitka na Bregalnici”.

11659348_10204421721403214_2224241382907999168_nOd oko 400-500 fotografija iz balkanskih ratova, Samson Černov je složio priču koju je pokazao javnosti.

U avgustu 1913. godine organizovao je izložbu u Beogradu u Oficirskom domu (današnji SKC), a fotografije su potom videli i London i Pariz, gde je držao i predavanja i Srbiji i njenoj herojskoj borbi.

1891006_10204421722643245_2084000438465426379_nUpravo su te izložbe Samsona Černova stvarale novu sliku o Srbiji i jačale simpatije prema zemlji kojoj je bila potrebna podrška.

Izvor: Svetla Srbije/Donna Petrovic/facebook.com

____________________________________________________________________________________

BOJE SU TKIVO, KRV I TELO SLIKARSTVA…

tamoiovde-logoNa današnji dan, 4. februara 1908. godine rođen je Predrag Peđa Milosavljević

_______________________________________________________________________________

Erotski crteži Peđe Milosavljevića nastali 30 godina pre Pikasovih

Svoju ljubav da crta četkom obrazlagao je rečima: „Dobra strana ove tehnike je što obavezuje na sintezu.” Slikarske boje je opisivao kao „tkivo, krv i telo slikarstva” i kao „najviši oblik slikarske misaonosti”. Rečju, Predrag – Peđa Milosavljević je transponovao u svoju umetničku realnost sve što ga je kao umetnika zanimalo, od pariskih krovova i Dubrovnika do aktova i životinja.

226036_kupedja-aaaa_f

Peđa Milosavljević: „Boje su tkivo, krv i telo slikarstva”

Jedan deo njegove bujne ličnosti kakva se kod nas retko viđa, u galeriji „Heksalab” (Njegoševa 5), oslikan je ovog puta iz drugačijeg ugla zahvaljujući Nikoli Kusovcu, autoru izložbe i istoimene knjige „Predrag Peđa Milosavljević ili priča o mladosti, prijateljima, ljubavi i potrazi za pejzažima“.

– Većina radova u beogradskoj galeriji „Heksalab” (u kojoj je do sada priređeno deset veoma posećenih izložbi: Aleksandra Lukovića Lukijana, Ranka Beljinca, Borka Petrovića, Koste Bunuševca, Zdravka Mandića, Ljubodraga Jankovića Jaleta, Marine Markulić i Milovana Vidaka) potiče iz doskora nepoznatog albuma Peđinih erotskih slika, kreiranog 1940, koji je 2010. beogradski kolekcionar Saša Obradović doneo iz Francuske.

226032_kupedja1_hsUz njih sam pokazao i nekoliko fragmenata albuma iz iste godine (čiji su akvareli i crteži rasuti po Beogradu) posvećenog slikarevoj verenici Olgi Ivanovnoj. Na izložbi su još dva albuma koje je Milosavljević crtao 1930. i 1932. godine. Raniji (u vlasništvu Đorđa Miomirovića), na šagalovski način crtežima priča o mladosti i druženju sa Đorđem Popovićem (književnikom i akademikom, urednikom časopisa „Danica” po kome je dobio nadimak Daničar) i Boškom Tokinom (pinonirom filmske kritike u nas).

O drugom albumu (koji čuva Dušan Banić) govori njegov naslov „Potera za pejzažima” – od Beograda do Dubrovnika i Splita – kaže Kusovac, koji je ove segmente Milosavljevićevog opusa istraživao punih godinu dana.

Screenshot002,PedjaPredstavnik initimizma, poetskog realizma i osobenog ekspresionizma XX veka, Peđa Milosavljević nam je ostavio i uputstvo kako gledati njegove vrlo smele erotske slike: „Ružno je sa zlim srcem listati ovu knjigu”.

Imajmo na umu vreme u kome su albumi nastali. S godinom 1930. svetska ekonomska kriza uzima maha, ali progres je nezaustavljiv. Beograd je pun sirotinje, ali i ratnih profitera. Ipak, organizuju se igranke na koje cure idu u diskretnoj pratnji svojih majki i baka. Poljubac na javnom mestu rezervisan je za „slobodne žene“. I aktovi su retkost, a kamoli erotski.

226035_kupedja4_hsTridesetih Pikaso radi grafike izrazitog erotskog naboja, ali ih tematski vezuje za brutalne avanture Minotaura, mitološko biće koje se hrani svojim taocima – devojkama i mladićima.
Tek krajem šezdesetih godina prošlog veka Pikaso crta žensko međunožje najavljujući seksualnu revoluciju.

Veoma provokativan ženski akt i ljubavni akt bez mitoloških maski, Peđa crta tri decenije pre Pikasa. Naravno, za sebe. Šta ga je podstaklo da zaviri u eksplicitnu erotiku – otvoreno je pitanje.

Screenshot002peđa
Milena Marjanović
Izvor:blic.rs| 18. 03. 2012.

____________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

___________________________________________________________________________________