MIT O PTICI…

Prvi deo

I

Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.

Foto ilustracija Bora*S / Izvor fotografije: mikaantic777.blogspot.com

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih – kad se primakne uho i oslušne –
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.

IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
baš tako – na početku.

V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.

VI
Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak žive i ipak su od nečega?
Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Možda smo mi njima: ništa.
Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

VII
Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno – svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.

Foto ilustracija: Bora*S

Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine.

VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.
Mislim da sam razumeo.
Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo
do – prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaže da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz budućnosti.
Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.

IX
Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.
Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.
Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!
Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.

X
Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao
za sadržine koje se mogu zarobiti
i sačuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
namerno, kao izložba.
Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.
Kako nisam imao ničeg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam švatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.

XI
Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.
Naiđu nepogode.
I on ih utiša svojom težinom.
Prolaze stoleća.
I on ih nadživi i zatrpa.
Niču i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Šta posle vredi najveća bina vekova,
ako okolo nema gledališta?
Smrt nije završetak predstave,
već nedostatak publike.

XII
Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.
Ko žuri – zakasniće. Široko začuđenih zenica
ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.

XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.

XIV
Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.
Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.
Ko nema takvo uho – nema sluha.
Ko nema sluha – nisam siguran da je živeo.

XV
I rekao sam sebi još i ovo:
naučio si napamet kako se događaju razlike
između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
niti ameba – medved.
Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
zašto je ličnost – ličnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.

XVI
Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.
Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako počinjem da razumem vajarstvo.

XVII
Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
to što su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim oči – tonem u nered i haos.
U unutrašnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa početkom života,
na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.
To je strašna samoća.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplašen.

XVIII
Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen
tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.
Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.

XIX
I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek čuvar smisla?
Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nečiji krajnji cilj?
Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda – sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj život – tuđ zadatak?

XX
Čija je ovo ptica?
Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
i da je oblik završen?
Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
i dodajem životu još života?
Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Čijih misli?
Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?

XXI
Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to što činim.
Odjednom, nisam znao šta sam:
čim upotrebim sebe, vidim – za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konačno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema – ovamo?

XXII
U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
šta sam bio pre mene,
šta sam sad dok sam ja,
i šta ću biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da činim žive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?

XXIII
Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reči,
– toliko je to crno usisalo govora
u svoje ćutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
– toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj čvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
– toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
Kako se postiže naše istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?

XXIV
Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.
Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.

XXV
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.
Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?
Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina?

XXVI
Naše učenje nije sistem, rekoše oni.
Ali može postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaćeno,
već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,
moraće da se uspnu do takvih domašaja
koji se zovu i: razumevanje.
Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.

XXVII
Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.
Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.
Ne kušati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.
Premnogo reči utrošeno je da se objasni
šta je sve potrebno ćutanju.

XXVIII
Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor.
I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore što usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnožavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo života,
to nelogično: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
odmah u nepogrešivom pravcu – prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskočili smo prvu reč.
Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.

XXIX
Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre
vičan plivanju čim se izmresti?
Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja,
ima već gotove navike?
Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost?
Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekoše, i završite svoje delo. 

. . .

Miroslav Antić

---

 

KRSTA, SRBA, LALA…

Kako će se zvati jedini orlić krstaš u Srbiji?

Mladučne jedinog para orlova krstaša u Srbiji, ptice sa nacionalnog grba, na svojim plećima poneće budućnost ove vrste u našoj zemlji.

Foto: Wikimedia Commons / AngMoKio

Orao krstaš (carski orao), ptica sa nacionalnog grba, kritično je ugrožena vrsta – postoji samo jedan odrasli par u Srbiji! Međutim, dobili su prinovu. Orlić se izlegao na severu Banata. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije pozvalo je građane da predlože ime za mladunca.

„Kada u celoj Srbiji imamo samo dve odrasle ptice, ovaj mladunac je više nego dragocen. Prošle godine smo uspeli da ispratimo i sačuvamo do izletanja dva mlada krstaša koja smo nazvali Duško i Lilika. Ove godine u Rusiji se održava Svetsko prvenstvo u fudbalu na kojem nastupa i reprezentacija Srbije, popularno nazvana Orlovi. Bilo bi nam izuzetno drago da ove godine mladunac krstaša dobije ime po nekom od članova reprezentacije, možda baš po selektoru Mladenu Krstajiću, čije ime i prezime nose veliku simboliku“, reči su Milica Mišković.

Dodala je da stižu razni predlozi, a prednjače Krsta, Srba, Lala. Poziv je otvoren do kraja juna.

Volonteri u misiji: Spasavanje orla krstaša

Od orlića zavisi budućnost ove vrste u Srbiji

Populacija orlova krstaša u Srbiji smanjivala se tokom 20. veka zbog gubitka staništa, nedostatka hrane i ubijanja. Početkom 21. veka poznati su bili jedino parovi na Fruškoj gori, ali su i oni nestali pre nekoliko godina. Krstašima su potrebna prostrana područja, sa dovoljno hrane, mirna i udaljena od naselja. Čuvari ih danonoćno čuvaju od uznemiravanja i proterivanja.

„Sezona košenja je u jeku i, nažalost, naše ptice su jako osetljive na prisustvo čoveka na terenu u blizini gnezda, tako da smo mi ovde da obezbedimo da se ne prilazi previše blizu, da se ptice ne bi uplašile„, rekla je za RTS Miškovićeva, dok je Marko Tucakov iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode dodao: „To je jedna velika ptica, kojoj treba veliko stablo na kojem pravi veliko gnezdo. Ukoliko se potrudimo i obezbedimo takve uslove, imaćemo više orlova krstaša. Za sada imamo tog jednog i od tog jednog zavisi budućnost ove vrste u Srbiji„.

Ukoliko vas zanima kako izgleda svet iz perspektive orla krstaša, pogledajte video:

Autorka Aleksandra Kekić

Izvor:agroklub.rs

---

BIOLOŠKI KOMPAS…

Srpski golub visokoletač, poznatiji pod stranim nazivima „tekir“, „arap“ ili „kaplan“, najprecizniji je radionavigator Evrope bez međunarodnog priznanja kao i Srpsko društvo visokoletača osnovano još daleke 1910. godine. Njegove osobine su jedinstvene, jer koristi vertikalne magnetne talase za razliku od pismonoše i ostalih golubova koji koriste horizontalne.

Planeta zemlja plovi kroz kosmički okean u kome postoje kako mirno vreme, meteorologije, a jedan od najznačajnijih parametara je sunčev vetar čija snažna tako i bure. Bezbednost leta golubova zavisi od heliocentrične elektromagnetne geofrekventna pozicija nije povoljna za visokoletača.

Ona nosi elektro magnetne čestice (elektroni, joni, protoni) , čija je struja ponekad tako snažna da može da ošamuti goluba. To je nepoznati meteorološki faktor koji je do sada odnosio golube po meteorološki lepom vremenu. Izlaganje goluba jonizovanom zračenju menja njegov genotip, a može da dovede do steriliteta.

Dejstvo sunčevog vetra je nepovoljno i kod ljudi. Izaziva glavobolju ili naprimer pojavu katarakte, kako je objavila NASA u svojim istraživanjima.

Postoje tri nematerijalne energije u odbrani od sunčevog vetra: magnetno polje Sunca, magnetno polje zemlje ili svakog živog bića. Sva živa bića imaju svoje električno polje specifične frekvencije.

Srpski visokoletač je ptica sa najpreciznijom elektromagnetnom koordinacijom. Kružni let mu je definisan matematički sa polukrugom prečnika u čijem centru se nalazi linija vertikalnog magnetnog polja zemlje, koju koriste i grabljivice.

Jedna od sposobnosti srpskog visokoletača je upravo da pronađe uzlazno vertikalno strujanje. Jastreb mišar ne mora da vidi miša, ali ga „skenira“ pomoću njegovog elektro polja, kao što soko „vidi“ plen tako što detektuje promenu elektromagnetnog polja.

Pčela mahanjem krila stvara elektromagnetno polje modulisano određenim informacijama, o kodu pašnjaka, njegovom smeru, pravcu ili udaljenosti.

Čovek takođe, u telekokomunikaciji govor pretvara u elektromagnetno polje kao što to rade životinje.
Ovo prostiranje na daljinu, omogućava nematerijalni parametar celokupnog sunčevog sistema, a navedene numeričke vrednosti kod životinja su pogrešne u slučajevima pojačane geomagnetne aktivnosti.

Sve ptice imaju elektromagnetni kod od svog rođenja, a pomoću svojih elektromagnetnih sposobnosti osećaju telurske struje i zato se selice nepogrešivo okupljaju u tačno određen dan za seobu pred početak zime. One mogu da predvide i zemljotrese. Kao što pčele napuštaju košnicu, golubovi i ostale ptice, uzleću po Merkaliju na pet do trideset minuta pre zemljotresa.

U nematerijalnom svetu ne važe Ajnštajnovi zakoni brzine prostiranja, ali, zato heliocentrična metrologija omogućava dugoročnu prognozu vremenskih prilika, koje su posledica ponašanje magnetnog polja Sunca.

Priredio S. Filipović, iz knjige M. Stevančevića “Srpski visokoletač”
Izvor: vaseljenska.com

_______________________________________________________________________________________

LET U – BESMRTNOST…

NAJIZRAZITIji PRIMERCI PTICA ŠIROM SVETA I KROZ ISTORIJU

Do sada pronađeni i proučeni fosilni ostaci potvrđuju da je drevni gušter bio prva životinja koja se pojavila na Zemlji. Njegovo postojanje vezuje se za period od pre 256-208 miliona godina. Upravo od drevnih guštera su nastale sve druge životinje. Njihovi ostaci su pronađeni duboko u zemlji.

Arheopteriks je izumrla ptica koja je živela u periodu Jure, pre 150 miliona godina. Arheopteriks je bila prelazna vrsta između gmizavaca i ptica. Imao je osobine i jednih i drugih. Dugačak rep i zubata usna duplja su bile osobine gmizavaca, a na pticu je nalikovao po perju koje je pokrivalo celo njegovo telo.

Najkrupnijom izumrlom vrstom ptica dugo se smatrao Teratornis. Raspon njegovih krila je bio 4 metra. Međutim, arheolozima je pošlo za rukom da pronađu skelet ptice sa rasponom krila od 8 metara.

Veličina malog aviona
Tu najveću pticu koja je ikada živela na Zemlji nazvali su: Argentavis magnifices. Taj leteći gignat dostizao je težinu od 70-80 kilograma, a raspon njegovih krila iznosio je 7-8 metara. Po mišljenju naučnika ta ptica se specijalizovala na lebdenje u vazduhu, a vertikalna vazdušna strujanja su joj pomagala da dosegne ogromne visine. Zahvaljujući vazdušnim strujanjima Argentavis magnifices je bio sposoban da se podigne u visine od 2-3 kilometara i da preleti rastojanja od 200-300 kilometara, a da pritom ni jednom ne zamahne krilima!

Najvećoj ptici na svetu bilo je teško da poleti i imajući u vidu njenu težinu to nije čudno. Njena veličina se može uporediti sa veličinom malog aviona. Kako smatraju specijalisti da bi mogla da poleti, ona je morala ili da se zaleti nizbrdo, niz padinu, ili da sa strmina skače u provalije.

Bio je ptica grabljivica i hranio se ne tako krupnim kopnenim životinjama. Živeo je na teritoriji današnje Argentine pre 6 miliona godina.

Ako se postavi pitanje koja je od današnjih ptica najveća na svetu, na to pitanje postoje nekoliko odgovora. Sve zavisi od toga kojim se parametrima mere.

Albatros je trenutno najkrupnija ptica koja leti. Njen raspon krila dostiže 4 metra. Može da savlada velika prostranstva koristeći nagnuto jedrenje. Albatrosi pronalaze plen koristeći svoje veoma razvijeno čulo mirisa, što je veoma retka osobina ptica. Osnovu ishrane albatrosa čine ljuskari, mekušci, ribe, planktoni i strvine.

Krupni noj i ara
Noj je najteža ptica na svetu i dostiže težinu od 180 kg. Osim toga noj ima najkrupnije oči među suvozemnim životinjama. Njihov prečnik je 5 cm.

Treba istaći da je noj najbrža kopnena ptica. U slučaju opasnosti može da trči brzinom od 80 km na sat!

Veliki zumbul ara je najkrupniji papagaj na svetu. Pojedini predstavnici ovog roda dostižu dužinu od 98 cm (polovina otpada na rep) i težinu od 1,5-1,7 kg.

Veliki zumbul ara živi na teritorijama Brazila, Paragvaja i Bolivije. Za staništa bira močvarna područja, šume i palmove gajeve. Nastanjuje duplje drveća i jame koje sam kopa kljunom i snažnim nogama. Staništa ovih papagaja prostiru se do 800 metara nadmorske visine. Poseduje veoma moćan glas koji se čuje i na udaljenosti od 1,5 km. Tokom sezone gnežđenja parovi žive odvojeno, dok van sezone gnežđenja formiraju jata od 10-12 jedinki.

Snažan kljun papagaja sposoban je da razdvoji palmove orahe. Osim oraha, hrani se jagodastim i svim drugim vrstama voća i puževima.
Glavni neprijatelj zumbul are, pored čoveka, je orao, mada su napadi orla veoma retki jer je ara sposoban da se uspešno brani svojim snažnim kljunom i kandžama.

Unikatna lepota dovela je ovog papagaja u stadijum iščezavanja. Krajem XX veka ostalo je oko 3.000 primeraka. Nakon preventivnih mera zaštite već 2002. godine brojčana populacija je dostigla 6,5 hiljada. Dužina životnog veka ovih papagaja je 50 godina.

Kondor džin
Andski kondor (Andean Condor)je najveća živa ptica među grabljivicama koje žive na zapadnom delu zemljine kugle. Njegov raspon krila dostiže 3,2 metra. Težina mužjaka je 15 a ženki 11 kilograma. Može da živi oko 50 godina.

Staništa ove ptice su planinski predeli do 5 km nadmorske visine. Bez obzira na težinu kondor veoma lako leti koristeći vertikalna strujanja toplog vazduha. Kad dostigne željenu visinu ptica nastavlja da jedri ne mašući krilima.

Kondor je strvinar i osnovna hrana su mu leševi uginulih životinja. Bez hrane mogu da žive nekoliko dana nakon čega u trenu pojedu i po nekoliko kilograma mesa. Pošto se dobro najedu kondori se pre poletanja dobro odmore.

Kondor ima veoma razvijeno čulo vida i bez problema sa velikih visina uočava i najsitniji plen. U potrazi za hranom tokom dana kondor može da preleti više od 200 kilometara.

Danas je u svetu ostalo nekoliko stotina ptica, pa je kao ugrožena vrsta evidentirana u Crvenu knjigu.

Leteći dinosaurus
Najkrupnija ptica koja je ikad živela na Zemlji je – leteći dinosaurus. U kineskoj provinciji Šanjdun otkriveni su fosili te najkrupnije ptice, koja je evidentirana u knjigu rekorda Ginisa kao najveći leteći dinosaurus.

Po mišljenju kineskih naučnika leteći dinosaurus je dostizao dužinu od 8 metara, a težio je 1,4 tone. Takve razmere on je dostigao za 11 godina života, koliko je imao primerak čiji fosilni ostaci su pronađeni. Ipak, najzačuđujuće je što ptica takve veličine je imala krila i bila sposobna da leti. Dinosaurus je imao neke sličnosti sa današnjim pticama: imao je sličan kljun bez zuba, a pretpostavlja se da su mu krila bila pokrivena perjem.

Najverovatnije da je najkrupnija ptica bila svaštojed jer je posedovala osobine mesoždera (snažne udove i velike kandže), ali i karakteristike travojeda (dugačak vrat i malu glavu).
Ipak, mnogi naučnici smatraju da ogromna ptica nije mogla da leti, već da je samo kao sve ptice bila pokrivena perjem.

Minijaturni kolibiri
Kolibri(Trochilidae)- je najsitnija ptica na svetu. Nastanjuje predele ostrva Kuba, Haiti i Jamajka. Težina ove minijaturne ptice je 1,7 grama, a dužina 5,5 centimetara. Osetni deo dužine odnosi se na kljun. Ta vrsta najsitnijih kolibrija dobila je ime Mellisaga minima (ptica- muva). Tokom leta njeno srce ima i po 500 otkucaja u minuti. U slučaju opasnosti broj otkucaja se povećava i do 1.300 u minuti. U sekundi najsitnija ptica izvede neverovatan broj od 80 zamaha krila. Kolibri su 50 puta aktivniji od čoveka.

Za normalno funkcionisanje tako brzog organizma potrebna je ogromna količina energije. Kolibri uzima hranu svakih 10 minuta. Tokom dana on utroši osam puta više vode nego što je njegova težina, a hrane više od polovine svoje težine. Ne čudi činjenica da ova ptica može da razvije brzinu od 80 kilometara na sat. Neobična je sposobnost kolibrija da leti u svim pravcima – napred, na stranu i unazad.

Poznato je više od 340 različitih vrsta kolibrija, koje uglavnom žive u Severnoj i Južnoj Americi. Staništa su im i planine do 5 kilometara. Bez obzira na veličinu, ova ptica može da živi dosta dugo i do 5 godina.

Kolibri ima slabe noge sa dugačkim noktima. Njihove noge nisu prilagođene za hodanje. Zato kolibri ptice nikada ne sleću na zemlju. Hrane se isključivo u letu, a spavaju viseći na granama sa glavom nadole. Osnovna hrana su im sitni insekti koje pronalaze u cvetovima ili ih skupljaju sa listova drveća. Interesantan podatak je da prilikom usisavanja tečnosti iz cvetova kolibri u sekundi uvlači jezik i po 20 puta.

Ljubiša Ž. Petrović
Izvor:zov.rs

_________________________________________________________________________________________

ITI ČESTO SVRAĆA U SRBIJU…

UGROŽENE VRSTE

Ženka crnog orla Iti često svraća u Srbiju

Ženka crnog orla, nazvana Iti, pripadnica jedne od najugroženijih vrsta na svetu, šestu godinu za redom na putu za Estoniju, posle zimovanja u toplijim krajevima, svraća do Srbije.

Foto: Ras

– Umesto da, po preletanju Turske, nastavi preko Bugarske pravo na sever, Iti se odlučuje za duže putovanje, pa obavezno svrati i u Srbiju – navode iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Ženka crnog orla se u Srbiji obično odmara nekoliko dana, ali ovog proleća je bila u žurbi i ostala samo dva dana.

Iti je granicu sa Bugarskom preletela 8. aprila rano ujutro, a istog dana je zanoćila u šumi, u podnožiju planine Bukovik. Narednog dana noć je provela u plavnoj šumi pored Velike Morave, nedaleko od Velike Plane, a 10. aprila oko deset sati je napustila Srbiju, preletevši granicu sa Rumunijom u južnom Banatu i nastavila na sever.

Ornitolozi iz Estonije su tri dana kasnije javili da je Iti uspešno stigla kući.

Crni orao je strogo zaštićena vrsta i u Srbiji, zbog čega je na svaku jedinku, od malobrojnih koje zimuju ili se preko Srbije sele, potrebno budno paziti.

U Evropi, kako navode ornitolozi iz Društva, ostalo je još samo između 210 i 290 parova crnog orla.

Ta vrsta naseljava stare vlažne šume prošarane močvarama, jezerima, rekama i proplancima. Selica je, a zimu provodi na jugu Evrope, severu Afrike, Arapskom poluostrvu, jugu i jugoistoku Azije.

Usled ubrzanog gubitka staništa, kao i stradanja na seobi izazvanog čovekovim delovanjem, nalazi se na prvim stranama svih crvenih lista i jedna je od globalno najugroženijih vrsta.

Ornitolozi prate Iti na osnovu traga koji o njenim kretanjima ostavlja radio-odašiljač, koji ta ptica nosi od dana kada joj je, kao mladunčetu, postavljen dok je boravila u gnezdu.
Ti uređaji su potpuno bezopasni i pticama ne smetaju, a dešava se da ptica bude spasena baš zahvaljujući odašiljaču ukoliko se nađe u nevolji.
Izvor:.blic.rs

_______________________________________________________________________________________

STRATEGIJE LETENJA…

Kako golubovi izbegavaju oblakodere, automobile i prolaznike?

Gradski golubovi vrlo spretno izbegavaju prepreke koje im se nađu na putu, a naučnici su uspeli da utvrde njihove strategije zahvaljujući kojim im to polazi za rukom.

Za vreme leta, golubovi moraju da odaberu između dva načina letenja – sigurnog i efikasnog leta. Kada, na primer, lete između dveju bandera, golubovi biraju imaju dve solucije. Mogu podići krila i „napraviti pauzu“ između zamaha krilima, tj. odložiti sledeći zamah ili saviti krila ka telu.

Foto: Vocativ

Prva opcija je efikasna, jer se njome troši malo energije i ne gubi se na visini. Savijanje krila zahteva više energije, a golubovi ubrzo gube na visini, mada je to siguran način da se spreči povreda koja bi bila rezultat zaletanja u neku zgradu ili neku drugu prepreku.

Istraživanje je uključivalo dresiranje četiri goluba da lete uskim hodnikom niz koji su naučnici postavili nekoliko prepreka kako bi proverili koju tehniku će golubovi koristiti. Kada se radilo o uskim prostorima, golubovi su preferirali sigurnu opciju u kojoj su savijali krila, jer je postojala velika mogućnost da se zalete u stub.

Foto: Profimedia

U nešto širim prostorima, golubovi nisu bili previše zabrinuti zbog bliskog susreta sa stubom i bili su skloniji rizičnijoj opciji pravljenja pauze između zamaha krilima.

„Izbor između dva položaja tela zavisi od elemenata opreza i nesigurnosti – efikasniji način leta golubovi koriste kada su izgledi za sudaranje s nekim predmetom maleni“, zaključuje se u istraživanju.
Izvor: nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

Zbog čega ptice smenjuju na čelu formacije?

Opšte je poznato da se ptice smenjuju dok lete u V-formaciji, a Univerzitet u Oksfordu nedavno je istraživao zbog čega one to čine.

Foto: Wikimedia Commons

Odavno je poznato da letenje u formaciji pticama omogućava da sačuvaju dragocenu energiju, koja im je potrebna za duge migracije. Međutim, novo istraživanje navodi da ptice selice „dele bol“ predvođenja V-formacije, pa se svi članovi jata smenjuju na toj poziciji kako bi uštedeli energiju.

Novo istraživanje predstavlja prvi ubedljivi dokaz „smenjivanja“, tj. saradnje kod ptica.

To je ujedno tek drugi dobar primer recipročne saradnje među životinjama, nakon što je drugo istraživanje otkrilo da vampirski šišmiši dele krv kako bi održali druge šišmiše u životu.

Međunarodni tim stručnjaka, predvođen Univerzitetom u Oksfordu proučio je 14 mladih ćelavih ibisa (Geronticus eremita) koje migriraju iz Salcubrga u Austriji do Orbetela u Italiji. Ptice su imale male čipove koji su omogućili istraživačima da prouče kako se jedinke ponašaju u V-formaciji.

Istraživači su otkrili da sve ptice menjaju poziciju unutar jata konstantno, leteći u formaciji između dve i 12 ptica. Jedinke su provele skoro trećinu vremena leteći na potisku koji proizvodi mahanje krilima druge ptice – što im omogućava da sačuvaju energiju – i sličnu količinu vremena predvodeći formaciju.

Da bi pokazali koliko su migracije rizične za ptice, prethodno istraživanje je pokazalo da do 35 odsto mladih ptica može da umre od iscrpljenosti tokom svoje prve selidbe. Letenje u formaciji pomaže im da sačuvaju neophodnu energiju. Na primer, smatra se da guske mogu da sačuvaju i do 10-14 odsto energije zahvaljujući potisku drugih ptica.
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________

Saznajte ovde: PENJU SE SVUDA I MEKEĆU AKCENTOVANO…

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRELETITE, PLIVAJTE, ULOVITE…

BELIZE: Preletite džunglu, plivajte sa ajkulama, ulovite večeru

Kada ljudi pomisle na tropski raj, misli im verovatno lutaju ka Bahamima, Havajima, Bora Bori, Mauricijusu ili Devičanskim ostrvima.

Ukoliko dobijete na lutriji ili jednostavno uštedite za putovanje života, možda treba da pogledajte malo južnije ka maloj zemlji zvanoj Belize…

Bogate tropske prašume, prelepa obala sa kristalno čistom vodom i puno avantura čeka putnike koji traže nešto malo drugačije od ekskluzivnih hotela i noćnih klubova u kojima se luduje do jutra. Ukoliko želite da istražite prirodu u njenom punom sjaju ili da se divite antičkim Majanskim ruševinama, ne tražite dalje – Belize je savršen izbor!

Belize je jedina centralno američka država gde je engleski zvanični jezik, što može biti još jedna prednost za njen obilazak. Granica mu je Karipsko more i ima najmanju gustinu naseljenosti stanovništva u ovom području. Ovde se preklapaju najrazličitije kulture koje boje ovu malu zemlju, kreirajući iskustvo kakvo nikada pre niste doživeli.

Foto: Profimedia

Lamanai
Ako ste mislili da se svi ostaci Majanske kulture nalaze u Meksiku, grešite. Belize je poznat po tome što ima neke od najčudesnijih Majanskih gradova, a Lamanai je mesto koje nikako ne smete zaobići ukoliko vas zanimaju antičke kulture. Nalazi se u „New River Lagoon“ i do njega možete stići brodićem – taksijem.

Ime Lamantai potiče iz jukatanskog Majanskog jezika i znači „potopljeni krokodil“, a velika je verovatnoća da ćete videti i uživo ovog gmizavca kako se sunča u plićaku. Na ovom mestu Maje su se najduže zadržale i razvile svoju jedinstvenu kulturu.

„Hol Chan“ morski rezervat
Ovaj rezervat napravljen je zbog brige o destruktivnosti prekomernog ribolova u ovom području. U ovom prelepom rezervatu možete roniti i videti zadivljujuće koralne sprudove i najrazličitije morske životinje poput peščanih ajkula, morskih kornjača, sunđera…

Rezervat je podeljen u četiri celine, od kojih je jedna posvećena samo ajkulama i ražama. One dolaze direktno do brodića očekujući ribu kojom ih vodiči često hrane. Takođe su navikle na kontakt sa roniocima i interakciju sa ljudima. Iako su prijateljski nastrojene, najbolje je da ih ne dodirujete, mada to može biti teško iskušenje dok plivaju svuda oko vas i češu se o vaše telo, pozivajući na dodir.

Foto: Profimedia

Zoo vrt
Ukoliko želite iz prve ruke da se upoznate sa životinjskim svetom Belizea, bez da naletite na njih u divljini, Belize Zoo je prava stvar za vas. Nije preterano veliki i pokazuje samo životinje koje se mogu naći u ovoj zemlji.

To je zbog toga što su većina ovih životinja siročad, spašene ili rehabilitovane posle povreda, pa je vrt nastao kao mesto gde će one moći bezbedno da žive.

Prvenstveno je bio dvorišni vrt, ali je vrlo brzo prerastao u dinamični edukacioni centar, gde posetioci imaju priliku da uče o divljim životinjama koje naseljavaju ovu lepu zemlju.

Foto: Profimedia

Zaronite u Plavu rupu
Ukoliko volite ronjenje sa bocom, istraživanje Plave rupe (Blue Hole) biće prava poslastica. Žak Kusto je učinio ovo mesto poznato kada ga je proglasio najboljim mestom za ronjenje u svetu, što je napravilo pravi bum u ronilačkom turizmu.
Plava rupa je skoro savršeni krug širok 304 metara i dubok preko 120 metara, prepun stalaktita i zanimljivih kamenih formacija. Za one koji nisu iskusni ronioci i preferiraju „snorkeling“, oko rupe se nalaze fascinantni koralni sprudovi za istraživanje.

Istražite pećinu Izgubljenog sveta
Poseta pećini Izgubljenog sveta, podrazumeva šetnju kroz džunglu i istraživanje zadivljujućih pećina, ceremonijalnih mesta antičkih Maja i upoznavanje sa njihovom 2000 godina starom grnčarijom, zidnim crtežima, relikvijama, i pravim skeletima ljudi koje su žrtvovali bogovima.

Pad u Crnu rupu
Ovo je samo za ekstremiste zavisne od adrenalina i svi sa slabijim srcem bi trebalo da preskoče ovu akciju. Radi se o skakanju u ponor bez dna… Iako rupa nije stvarno crna kako joj ime kaže, tako izgleda sa mesta sa koga skačete.
Kada skupite hrabrost i skočite u ambis prvih deset metara pruža pravi adrenalinski šok, dok ostalih 61 metar pada pruža pogled na predivne pejzaže, a zadnjih 30 metara spuštate se kroz prirodni baldahin od prašume. Strah od visine ostavite kod kuće pre nego što se upustite u ovu avanturu.
Video of Black Hole Drop Rappelling Adventure, Caves Branch, Belize

Istražite pećinske vodopade
Majka priroda se veoma potrudila kada je stvorila vodopade i retko ko može da prođe pored istih i da ostane ravnodušan. A ukoliko i vi volite da se divite bujici koja graciozno pada sa visina, onda je šetnja kroz pećinu punu vodopadima prava stvar za vas. Istražite prelepe kristale i krečnjačke formacije i šest različitih vodopada.

Čak možete da se bućnete u kristalno čistim vodopadskim bazenima.

Prespavajte u džungli
Zavisno od preferencija možete ići na šetnju kroz džunglu danju, iskusiti safari po mraku ili čak provesti par dana u džungli.
Lokalci će vas voditi kroz prašumu i naučiti vas sve što treba da znate o preživljavanju u divljini. Šatori nisu dozvoljeni, jer ćete naučiti kako da napravite sopstveno sklonište.

Možda će poneti malo hrane koju će podeliti sa vama, ali pokazaće vam kako da sami uhvatite i pripremite neku životinjku za jelo. Takođe će vam objasnite sve lekovite biljke koje se mogu naći u džungli, koje će vam možda i zatrebati posle dva puna dana i jedne noći u divljini, koliko traje ova tura.

Ukoliko vas ne privlači ideja da sami lovite večeru i gradite skloništa, zavalite se i uživajte u safariju na kome ćete videti majmune, veprove, i mnoge druge zanimljive životinje, a opet ćete noć provesti u udobnosti svoje hotelske sobe.

Letite kroz džunglu
Prašuma je fascinantna u svakom slučaju, ali zamislite kakav li je tek osećaj kada je sagledate u letu. Ukoliko se ne plašite visine zip lajning kroz džunglu biće baš po vašoj meri. Zip lajn nudi mogućnost da uz pomoć postavljene sajle preletite sa jedne strane prašume na drugu, sa posebnim panoramskim užitkom. Letite iznad prašumskog pokrova, zastajte od drveta do drveta i uživajte u punom sjaju prirode i vožnji koja podiže adrenalin do maksimuma.

Spustite se cevima kroz podvodne pećine
Iako niste vrsan ronilac, ipak postoji mogućnost da istražite neverovatne podvodne pećine Beliza. „Cave tubing“ je jedna od najvećih atrakcija ove zemlje i nešto što morate da probate ako se ikada nađete tamo. „Cave tubing“ podrazumeva plutanje po kilometrima dugačkim kanalima koje se prostiru podvodnim pećinama. Jednostavno sednete na gumu, samo sa lampom na glavi i uživate u izvanrednom pogledu.
Video of Belize – Cave Tubing

Foto: Profimedia

Popnite se na antičku znamenitost
Kada ste u Belizeu, ne samo da možete da se divite znamenitostima, nego možete da se i popnete na neke od njih. Za sve ljubitelje planinarenja, Ka’ana predstavlja pravu poslasticu. Karakol je najveće arheološko mesto gde su živele Maje u Belizeu, a penjanje na Ka’anu stavlja vas 43 metara iznad njega.

Sa te visine možete videti balsku dvoranu, rezervoare sa vodom i dvorišta koje je koristila ova antička civilizacija. Sagledane na ovaj način, ruševine vam više nikada neće izgledati isto. A i nema puno njih na koje možete da se pentrate, što je dodatno zadovoljstvo.

Kada putujete u ovu zemlju čudesa, bilo bi lepo da strahove od visine, dubine ili morskih životinja ostavite kod kuće, kako bi mogli u potpunosti da uživate u svim izvanrednim avanturama koje ova zemlja pruža. Ukoliko uspete, čeka vas neponovljivo iskustvo i uspomena koju ćete zauvek pamtiti. Ukoliko ne, pa uvek vam ostaju mirnije destinacije poput Bahama i Havaja.

K. Jaćović/Foto: Profimedia
Izvor:srbijadanas.com

---

SKRIVANJE OD CIJUKA RANJENE PTICE…

Samo sa salvetom preko glave!

Četiri vrhunska francuska kuvara tražila su da im se barem jedan vikend ili makar jedan dan u godini dozvoli da u svojim restoranima serviraju dugo zabranjeni specijalitet – ortolan.

Reč je o malenoj ptici pevačici koju sladokusci, među kojima je bio i bivši francuski predsednik Fransoa Miteran, jedu ne vadeći kosti, glave prekrivene salvetom, navodi Tanjug.

Kako prenosi AFP, ptica ortolan, koja nije veća od dečje šake, izbačena je iz evropskih jelovnika 1999. godine.
Navodno je to bilo Miteranovo poslednje jelo pred smrt 1996. godine.

Pripremanje ovog specijaliteta je prilično surovo: ptica se najpre kljuka kako bi dobila na težini, da bi se potom utopila u konjaku i ispekla u rerni.

U tradiciji je da ljubitelji pečenog ortolana tokom jela prekrivaju glavu velikom, belom salvetom – da se ne bi videlo kako pljuju kosti, ali i da bi se zadržala potpuna aroma.

Ima i onih koji tvrde da krpa na glavi služi kako bi se sakrila sramota pred bogom zbog proždiranja ptice božanskog glasa.

Ostaje da se vidi da li će francuske vlasti udovoljiti zahtevu četvorice kuvara, od kojih je jedan svetski poznat – Alen Dikas.

Danas je ortolan zaštićena vrsta u Francuskoj i nekoliko drugih evropskih zemalja.

Uprkos tome u ilegalnom lovu ubije se oko 50.000 ptica godišnje.
Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Mačak i ptica

painting: Pablo Picasso

Celo selo sa bolom sluša
cijuk ranjene ptice.
Beše to jedina ptica u selu
i jedini mačak u selu
koji je, eto, na pola smaza.

Ptica prestade da peva,
mačak prestade da prede
i da oblizuje brkove.

Selo učini ptici
predivan pogreb.
Mačak koji je takođe pozvan,
gazi iza majušnog slamnog kovčega
u kome počiva telo mrtve ptice.
Devojčica nosi kovčeg
ridajući neutešno.

„Da sam znao da će te to toliko rastužiti“,
kaže joj mačak,
„Smazao bih je celu…
I onda bih ti ispričao
da sam je video kako je odletela,
odletela na kraj sveta daleko,
daleeeeeeeeeko, tako daleko
da više ne može ni da se vrati.
Ti ne bi osetila toliki bol
već samo tugu i žaljenje.“
Vidiš,
stvari nikada ne treba uraditi napola.

Žak Prever

______________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

ZAŠTO, PITAJU SE MNOGE ŽENE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Evolucija (švaleracije) je kriva za sve
Pitanje je prastaro – šta to tera mnoge muškarce da varaju svoje žene? Može da se pita i obratno, ali ovde se bavimo samo muškom naravi. Jedan psiholog tvrdi da ima konačni odgovor. Zapravo, 27 odgovora.

Zašto, pitaju se milioni žena koje uhvate svog partnera u prevari i laži.

Isto pitanje je psiholog Martin Stjuart čuo hiljadama puta. „Bavio sam se opštim istraživanjem problema u emotivnim vezama. Ali dok sam radio na tome, od žena sam non-stop slušao: Mi samo hoćemo da znamo zašto nas muškarci varaju. Tako sam odlučio da to bude moja tema“, priča u razgovoru za DW Stjuart, šef odseka psihologije na katarskom koledžu Doha.

Studija je psihologa odvela u Veliku Britaniju gde je razgovarao sa 500 muškaraca u potrazi za odgovorom na jednostavno žensko pitanje. Čak 45 odsto njih je počinilo prevaru nekada u životu, 27 odsto priznaje da vara aktuelnu partnerku. I skoro svi su imali izgovore, nabraja Stjuart: Došlo mi je na tacni! Nemamo dovoljno seksa u vezi! Pa to je samo seks, i dalje volim svoju devojku! „Sa psihološkog gledišta, ovo nisu razlozi“, kaže Martin Stjuart.
Pravi razlozi, tvrdi psiholog, nalaze se u teoriji evolucije.

Osnovna ideja je da ponašanje današnjih jedinki ima duboke korene u prošlosti. Pravo pitanje bi, kaže naš sagovornik, bilo: zašto su muškarci u prošlosti varali? Na počecima ljudske vrste neko ponašanje je imitirano samo ukoliko je osiguravalo opstanak rase. Za muškarce je itekako imalo smisla da oplode nekoliko žena – tako su obezbeđivali da njihovi geni prežive.

Uzmi sve što ti život pruža

Stjuart planira da obavi slično ispitivanje sa ženama u glavnoj ulozi

Stjuart tvrdi da je evolucija stvorila različite vrste mozgova kod muškarca, da su svi manje-više skloni preljubi, ali iz raznih razloga. „Postoji 27 tipova muškaraca i žene bi trebalo da budu svesne sa kojim od njih su u vezi. Neki su skloniji varanju od drugih“, kaže ovaj psiholog.
Jedan tip je recimo oportunista – on nije u stanju da propusti ni jednu priliku koja mu se nudi. DW je razgovarao sa nekoliko Britanaca koji svi tvrde da su verni. Među njima je i Pol (40) koji ipak poznaje nekoliko idealnotipskih oportunista.

„Okolnosti su povoljne, božićna žurka recimo. Imaš brzopotezni seks gde god, jednostavno oboje su spustili gard, i to se desi! Na kraju se samo to i može reći – desilo se“, kaže Pol.

Drugi tip je manipulator. Stjuart ga definiše kao čoveka koji svaku situaciju pokušava da okrene u svoju korist, spreman je da obmane porodicu, partnerku i prijatelje, samo kako bi imao momentalnu satisfakciju. Ben iz Londona nam kaže da se nekoliko puta svađao sa prijateljem za kojeg misli da je manipulator. „On tvrdi recimo da, ukoliko ne zna dečka devojke sa kojom želi da se smuva, onda i nije važno što ona ima dečka.“

Ima nade za žene
Ipak Martin Stjuart nije ostavio ženski rod bez tračka nade. Njegova studija zaključuje da negde tamo postoje i dostojni muškarci. „Jedan primer je mister sigurni. Njegov cilj je da se uhvati u koštac sa svojim vrlinama i manama kako bi živeo pristojno. Postoje i vizionar, mislilac, porodični čovek…“
Za kraj pitamo Stjuarta kojem tipu on pripada? „O ne! To svi hoće da znaju, ali nikada nećete to izvući od mene!“
Autor: Lindzi Meling, London / nr
Urednik: Jakov Leon
Izvor:www.dw.de

_____________________________________________________________________________________________________

WE ARE CHILDREN! SHOOT!

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

LEBAC MI SUTRA NEMOJTE POSLATI…(0vde)

____________________________________________________________________________________________

KRVAVA BAJKA Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu. Iste su godine svi bili rođeni, isto su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni, od istih bolesti svi pelcovani i svi umrli u istom danu. Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu umrla je junačkom smrću četa đaka u istom danu. A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena sedela je u đačkoj klupi četa malena i iste zadatke teške rešavala: koliko može putnik ako ide peške… i tako redom. Misli su im bile pune i po sveskama u školskoj torbi besmislenih ležalo je bezbroj petica i dvojki. Pregršt istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih stiskali su u dnu džepova. I činilo se svakom da će dugo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava. Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu umrla je junačkom smrću četa đaka u istom danu. Dečaka redovi celi uzeli se za ruke i sa školskog zadnjeg časa na streljanje pošli mirno kao da smrt nije ništa. Drugova redovi celi istog časa se uzneli do večnog boravišta. Desanka Maksimović

A BLOODY FAIRYTALE It was in a land of peasants in the mountainous Balkans, a company of schoolchildren died a martyr’s death in one day. They were all born in the same year their school days passed the same taken together to the same festivities, vaccinated against the same diseases, and all died on the same day. It was in a land of peasants in the mountainous Balkans, a company schoolchildren died a martyr’s death in one day. And fifty-five minutes before the moment of death the company of small ones sat at its desk and the same difficult assignments they solved: how far can a traveler go if he is on foot… and so on. Their thoughts were full of the same numbers and throughout their notebooks in school bags lay an infinite number of senseless A’s and F’s. A pile of the same dreams and the same secrets patriotic and romantic they clenched in the depths of their pockets. and it seemed to everyone that they will run for a long time beneath the blue arch until all the assignments in the world are completed. It was in a land of peasants in the mountainous Balkans, a company of small ones died a martyr’s death in one day. Whole rows of boys took each other by the hand and from their last class went peacefully to slaughter as if death was nothing. Whole lines of friends ascended at the same moment to their eternal residence. Desanka Maksimovich ________ Translation from Serbian language: © 1999 Sarah O’Keeffe E-mail: <sqokeeffe@yahoo.com>

КРОВОВАя СКАЗКА (отрывок) Это случилось в одном государстве балканском — в горном, крестьянском. Горькое там приключилось злосчастье с группой ребят — целым классом пали они в одночасье смертью героев. Все они были ровесники, все — одногодки. Вместе учились и вместе играли, хором стихи наизусть повторяли. Вместе ходили к врачам на прививки. Все у них общее было: уроки, болезни, привычки. Вместе они и погибли. . . . Это случилось в одном государстве балканском — в горном, крестьянском. Горькое там приключилось злосчастье с группой ребят — целым классом пали они в одночасье смертью героев. За руки взявшись, пошли они на смерть рядами. Самые слабые дети и те не рыдали. После уроков, сложив аккуратно тетрадки, шли на расстрел они поступью твердой в полном порядке, прямо и гордо. За руки взявшись прямо под пули Эти ребята навстречу бессмертью шагнули. Десанка Максимович ____ «Зеленый витязь». — Москва. Детская литература, 1977.

“We are Serbian children! Shoot!”

The dramatic framework of the poem “A Bloody Fairytale” is the element that makes it an exceptional poem. In this case, the event is the not the usual death by accident, ill health or old age. This poem memorializes the deaths of seven thousands (7,000) of schoolchildren, who were selected, with incomprehensible malice, especially because they were children and their deaths would punctuate more fully the German call to end resistance. The only allusion to something of a military nature in the poem is the use of the word “cheta”. This word is usually used to describe a group of soldiers. With her line “a company of small ones”, referring to the children, Maksimovic makes a particularly ironic statement: the innocent children are being punished in a manner so brutal it is not fit for even the soldiers of the enemy.

She compares the children’s death to that of a martyr and she respectfully refrains from mentioning those responsible for their death, as it would ruin the forlorn and grief-stricken tone of the poem with anger. Rage will not bring the little martyrs back. All that remains is to immortalize them with an appropriate lamentation.

________
From the Sarah’s work:
“Poetry As Memory”, 1999.

Izvor:guskova.ru

_______________________________________________________________________________________________

 Boli li smrt?

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KOLIBRIJEV LET…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

Kako kolibri uspeva da levitira?

  Naučnici su rešili da u njega upere kameru vrednu 15.000 dolara i saznaju.

Kako bi dizajnirali i stvorili bolje leteće robote, tim naučnika sa Stenford univerziteta mora da stvari posmatra na način na koji naše oči ne mogu. Njima je potrebno da posmatraju mnoge interesantne stvari znatno detaljnije nego što smo to u stanju da učinimo prostim pogledom tako da su zgrabili kameru velike brzine i krenuli u potragu za pticama.

Ptice su neverovatno brze životinje, posebno određene vrste kolibrija koje kreću toliko brzo da ljudsko oko ne može da ih detektuje.

Srećom, naši mozgovi i ruke omogućili su nam da izmislimo neverovatne kamere koje snimaju velikom brzinom sa kojima je moguće snimiti i uočiti sve detalje koje ne možemo da primetimo okom.

Kolibri uspevaju da načine vrlo brz i mali trzaj duž kičme, poput mokrog psa koji pokušava da otrese vodu sa sebe, samo što oni to rade u sred leta.

Ovo nikada do sada nije bilo zabeleženo i naučnicima može da pruži dragocene podatke kada je pravljenje robota u pitanju.

 

Izvor:b92.net

___________________________________________________________________________________________

Izuzetno retka prilika se ukazala porodici fotografa Kevina Šenka iz gradića Dejtona (Dayton) u američkoj državi Virdžiniji i, na sreću ljubitelja ptica, oni su je odlično iskoristili. Kevin i njegova porodica inače uređuju magazin Prijatelj prirode (Nature Friend Magazine) i istoimeni internet sajt.

 Časopis je namenjen celoj porodici, uključujući sve tri generacije, a osnovan je 1983. godine kao štampano izdanje. U nastavku ćete imati priliku da pročitate priču o tome kako su nastale fotografije ovog jedinstvenog belog stvorenja. Albino kolibri sa fotografija inače pripada vrsti crvenogrlih kolibrija – Archilochus colubris.

Piše Kevin Šenk (Shank), 27. januar 2012.
Za fotografa živog sveta, važan deo svakog uspešnog snimanja čini pronalaženje subjekta koja se želi fotografisati. Pejsažni fotograf možda tačno zna gde želi da napravi fotografiju, ali mora čekati na pravo svetlo. Mi koji fotografišemo ptice i životinje moramo prvo da ih pronađemo –  i to po mogućstvu kada su raspoložene da „sarađuju“.

Alat koji koristimo u našim potragama za pticama je e-mailing lista za ljubitelje ptica. U pitanju je sistem obaveštavanja gde ljubitelji šalju interesantne, neobične i retke fotografije ili informacije gde su koju vrstu ptica posmatrali. Mi smo prijavljeni na dve takve liste za naš region u državi Virdžinija.

Pre dva dana sam pročitao poruku o albino primerku crvenogrlog kolibrija koji redovno posećuje hranilice u dvorištu jednog čoveka. Lokacija se nalazila oko 30 milja od nas (~50km) tako da smo dečaci i ja otišli da se provozamo do tamo. Prvi korak do prilike za uspešnu fotografiju je napravljen iako još uvek nismo napravili nijedan snimak.

Pretpostavimo da ste vi na našem mestu, i da ste upravo parkirali ispred kuće gde očekujete da ćete snimiti albino kolibrija. Poneli ste fotoaparat i ostalu opremu, što znači da je počatak dobar. Šta dolazi dalje? Da li možete da predvidite prepreke koje se mogu pojaviti?

Nekoliko misli mi se motalo po glavi. Za početak, ovo je možda jedini dan u našim životima da ćemo imati priliku da uslikamo albino kolibrija. Naravno, najviše bi voleli da fotografije ispadnu dobre… Pored toga, sva pažnja mi je bila usmerena na samo pravljenje tehnički kvalitetnih fotografija, na dobru ekspoziciju, tačan fokus, detalje na perju…

Domaćin, g-din Louler (Lawler) nas je dočekao na vratima i pokazao nam svoje hranilice u dvorištu. Od četiri hranilice, ona koju je albino kolibrija najviše posećivao se mogla fotografisati sa otvorenih vrata zaklonjenog trema. Pozicioniranje unutar vrata na tremu bi moglo biti korisno pošto bi to značilo raditi iza zaklona. Tako je i bilo, postavili smo jedan fotoaparat na to mesto. Drugi smo stavili spolja, usmeren prema istoj hranilici iz drugog ugla.

Ekspozicija je bila od najveće važnosti. Da li znate šta beli objekti lako naprave kada se snimaju na jakom suncu? Da bi uhvatili detalje na perju, morali smo da podeksponiramo snimke kako bi se osigurali da belina ne „pregori“ i tako izgubi fine detalje.

Osim toga, nijansa senke drveća iza osvetljene hranilice je bila veoma tamna. Iako to pravi odličan kontrast na fotografijama, da li znate koliko to dodatno komplikuje merenje ekspozicije? Svetlomer fotoaparata meri neutralno sivu. Prema tome, on će od pozadine misliti da je u pitanju neutralna siva tamna površina i podesiti ekspoziciju prema tom očitavanju.

Posvetljavanje tako izmerene slike kako bi se dodali detalji tamnoj ogradi u pozadini, kako bi to svetlomer aparata to pokušao sam da uradi bi svakako značajno osvetlilo fotografiju, ali time i „ispralo“ belu pticu.

Napravili smo probne snimke drugih ne-belih kolibrija i odlučili da podešavanje kompenzacije ekspozicije na – 1.3 verovatno odgovara. Naravno, jedino će snimanje albino kolibrija predstavljati pravi test. Plan nam je bio da počnemo sa ovim podešavajem a da nakon nekoliko snimaka pokušamo i sa još jednim korakom na levu stranu kompenzacije ekspozicije, a zatim i dva koraka na desno… Testiranjem sa trećinom tamnijom i trećinom svetlijom kompenzacijom od početne povećali bi šanse da dobijemo bar neke fotografije sa pravom ekspozicijom. Ovo je uvek dobar način da se osiguraju optimalni rezultati na adekvatnom broju fotografija.

Nakon priprema, bili smo spremni sa akciju. Jedini problem je predstavljala činjenica da se kolibri nije pojavio. Bili smo na početnu sezone migracije i ova ptica je svaki dan mogla nestati. Naposletku, već je dva puta bio na ovom mestu za nedelju dana. Čekali smo, razgovarajući sa našim novim prijateljima… Ćekali smo i čekali…

Odjednom, bez najave, PTICA se stvorila niotkuda i okupirala svoju hranilicu. Nakon par brzih fotografija, albino je nestao istom brzinom kojom se pojavio. Da li će se vratiti?

Pregledali smo napravljene fotografije. Moj stariji sin Šafan je slikao sa trema – fotoaparatom koji se morao suočiti sa tamnom pozadinom ograde. Iako se ptica nije sasvim okrenula ka objektivu, ekspozicije su bile odlične. Da, mali delovi bele jesu „pregoreli“ ali to se moglo očekivati kada se ovako svetao beli objekat presijava na direktnom suncu. Ipak, uglavnom je bilo detalja na perju leđa i repa. Pozadina je ostala tamna, praveći odličan kontrast belim perima.

Tokom narednih sati imali smo joše nekoliko prilika za snimanje. Nakon što su moji sinovi svaki napravili po nekoliko fotografija, ja sam uzeo jedan od fotoaparata. Kada se kolibri odlučio da poseti zumbul uz ivicu dvorišta, jedva sam uspeo da izvučem fotoaparat iz vrata. Namestio sam se najbrže što sam mogao. Leteći od cveta do cveta, levo-desno, gore-dole i napred-natrag, naš kolibri nije mirovao. I mene je takođe naterao da skakućem.

Ovaj grm zumbula je bio u senci. Sasvim druga vrsta problema je trebala biti rešena i to brzo. Koji je adekvatan stepen podeksponiranja u ovom prigušenom svetlu? Koju ISO osetljivost da koristim da kvalitet ostane što je moguće bolji a da istovremeno omogući dovoljno kratku ekspoziciju koja će zaustaviti pokret krila?

Kako i inače često fotografišem sa jednom trećinom podeksponirano kako bi sačuvao svetle detalje koji su manje intenzivni od bele na ovoj jedinstvenoj ptičici, pretpostavio sam da je -2/3 dobra polazna tačka. Nakon što sam napravio nekoliko snimaka na ISO1600, podigao sam osetljivost na ISO2500. Canon 1D Mk4 možda može da napravi prihvatljive snimke sa ovim ISO ali ponekad to znači očekivati previše…

Kraće ekspozicije koje je ISO2500 omogućio su bile dobrodošle, samo sam se nadao da fotografije neće ispasti previše zrnaste…

Fotoaparat je zujao i škljocao. Napravio sam i više nego dovoljno fotografija.

„Klinci, dođite ovde i preuzmite dalje..“, pozvao sam sinove.

Marlin je došao, ubacio svoju memorijsku karticu i nastavio da snima dok sam ja pohitao unutra da pogledam fotografije sa moje kartice. Šta god bilo, Marlinu bi koristilo da čuje kako sam ja prošao. Opet, kompenzacija ekspozicije koju sam podesio je bila uspešna na belom perju. Rekao sam Marlinu da spusti ISO na 2000, ne zbog toga što sam naslutio problem već zato što je i menjanje ISO vrednosti takođe korisno. Brza provera fotografija na aparatu usred posla ipak nije dovoljno precizna kao pregled na računaru. Ako se problem ukaže kasnije, ipak neće sve slike biti napravljene sa istom ISO vrednošću.

To je bilo juče. Sada se nadam da će možda, možda ovaj kolibri tu doći i sutra.

Voleo bih da ga vidi i moja supruga Betani (Bethany).

Izvor:zivotinjsko-carstvo.com/ptice /Pripremio: Goran Ćatić/

---

Priredio: Bora*S

---

 

POGLED(N)I U NEBO…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Plavetno i osunčano nebo iznad Bora, juče je bilo okićeno divnim oblacima, ali i učesnicima drugog Aero skupa „Fly-in“, koji je održan na borskom aerodromu.

 Piloti su, na više od dvadeset sportskih, ultra lakih letelica, aviona poljoprivredne avijacije, jedrilica, helikoptera i motornih zmajeva, pokazali mnogobrojnim gledaocima lepotu letenja, mogućnosti tehnike i svoja umeća u vazduhu.

Posebne akrobatske bravure izveli su piloti na avionima:Zlin 526F(impresivno su delovale akrobacije ovog aviona, kojim je pilotirao Vladimir Bulat iz Zrenjanina), Ull Sila, Citabria i Piper PA-28.

Devet padobranaca iz Avio kluba Smederevo, svojim uspešnim i elegantnim skokovima doprineli su lepoti sveukupnog doživljaja prisutnih posmatrača.

Pored pravog, realnog letenja na nebu, u prostorijama upravne zgrade Aerodroma, zainteresovani posetioci su mogli da vide i  virtuelne  letove, simulacije letenja na računarima, koje predstavljaju sastavni deo obuke budućih pilota.

Gosti iz Beograda, Trstenika , Kostolca,  Smedereva, Zrenjnina, Valjeva, Kikinde, Niša, Jagodine, Bogatića, Smederevske Palanke i Zemuna, nisu krili oduševljenje mogućnostima borskog aerodroma, a organizarori i domaćini, Borski turistički centar i Aero klub “Bor”, zadovoljstvo uspešnom i bez najmanjeg incidenta, organizacijom.

 Autor: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

ČEMPRESI, KAPIJE I KAMENE KUĆE…

TAMOiOVDE____________________________________________

SLIKANJE JE BEG OD REALNOSTI

Dvema izložbama Kemal Ramujkić obeležio je četiri decenije za štafelajem.

„Moji čempresi, kapije, kamene kuće nisu pejzaži – već emocije“ – kaže Ramujkić

ČETIRI decenije stvaralaštva Kemal Ramujkić obeležava dvema izložbama – jednom u centru Zemuna, drugom u centru Beograda. Ona u zemunskoj Galeriji „107“ je, kako sam slikar kaže, svedena, „mala retrospektiva“ kojom su obuhvaćene slike od 1973. do danas i tiče se kuća koje za Ramujkića imaju posve simbolično značenje. Izložba u galeriji Biblioteke grada Beograda, međutim, predstavlja najnovija dela nastala prošle i ove godine.

 * Da li su pejzaži koje slikate beg od stvarnosti?

– To su kuće, to nisu pejzaži! A ni čempresi nisu pejzaži. Ja nikad ne izlazim u prirodu da slikam pejzaže kako god publika to možda doživljavala. I, zaista, tačno je – to jeste beg od realnosti – ogromni beg.

A kuće koje slikam, osim one „Tri sorele“ i nisu realističke kuće već zdanja iz moje mašte. Ali naslonio sam se na predele koje odlično poznajem, to je tip paštrovačke kuće, bokeljske. I sam imam jednu takvu kuću u Podgorici, kamen odlično poznajem, njegov miris, boju…

LIKOVNO CARSTVO „RAMUJKIĆEVE slike su njegova lična ispovest, u kojoj je sve obojeno emocijom. One su uvek obasjane svetlošću, dok fluidna magija obavija prizor. Kao da je vreme stalo, posmatrač se prepušta atmosferi slike i pušta da ga vihori platna nose u svoje dubine. Nika od Samotrake, čempresi, kapije, kamene kuće, ribe koje lete… neki su od elemenata ovog likovnog carstva…“, beleži Olivera Vukotić.

* One imaju svoje simbolično značenje?

– Kuće sam radio kao portrete. Doživljavam ih kao majčino krilo, kao nedra. Ona je pribežište kojem se uvek vraćamo. Tu se rađamo i umiremo, radujemo, venčavamo i tugujemo. Kuća je veliki simboličan znak, neka vrsta hrama!

* Dakle metafora?

– I kad slikam čemprese, ne slikam pejzaže – već emocije. Mene pejzaž ne zanima, ja to nisam slikao u prirodi.

* Ali gde je tu veza između vaših slika i stvarnog života?

– One su u dijalogu sa stvarnošću. Govore o vrednostima koje su prognane iz našeg života. Dakle ja „govorim“ o empatiji koje nema u našem okruženju. Ni dom nije ono što je bio. Ne postoji bliskost sa domom – kućom koju pamtim i koja predstavlja pravu vrednost. Govorim o onoj bliskosti koju danas marginalizujemo.

* Vaše slikarstvo je reakcija na ono što danas živimo?

– Danas se robuje novcu, život je tako ubrzan da su ljudi prestali da komuniciraju. Čovek je sve usamljeniji, izgubljena su osećanja za dom, porodicu, prijatelje, bližnjeg. Moje slikarstvo je borba protiv otuđenja, skretanje pažnje na prave, na zanemarene i marginalizovane vrednosti u životu.

Možda moje slike hoće da nadomeste ono što nedostaje u stvarnom životu – osećanja i emocije. 

S. Popović/novosti.rs

---

KEMAL RAMUJKIĆ

---

Kemal Ramujkić je rođen 1947. godine u Podgorici.

Završio je Srednju umetničku školu u Herceg Novom. 1971. godine je završio Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu i tu i završio postdiplomske studije 1973. godine.

Radi kao profesor slikanja i crtanja na Drzavnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde, kaže, uči od studenata i oni od njega.

Živi na Novom Beogradu u Bloku 45, a stvara u ateljeu na Adi Ciganliji već 30 godina. U pejzažu je prepoznatljiv po mediteranskoj atmosferi i čempresima.

Osim ostataka antičkih figura u bronzi ili mermeru, nikada u svoje slike ne unosi ljudske figure, jer mu to, kako kaže, njegova kultura ne dozvoljava.  

  Izvor:galerijaslika.rs

---

Enter a caption

---

---

Priredio: Bora*S

BELINA PAHULJA NA BALKANU, CVETANJE TREŠNJI U JAPANU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

PROLEĆE OVDE: Slike predela ovog dela Srbije, danas 28. marta, koje  je baba Marta ogrnula belom snežnom dolamom.

TAMOiOVDE- foto Bora*S

TAMOiOVDE- foto Bora*S

TAMOiOVDE- foto Bora*S

 

 

 

 

 

 

TAMOiOVDE- foto Bora*S

---

PROLEĆE U JAPANU: Slike koje bude zavist

Dok se Balkan i dalje muči sa “produženom rukom” zime, u Japanu je proleće stiglo i to u punom cvetu!

Širom Japana procvetale su trešnje, pa su i turisti pohrlili u Zemlju izlazećeg sunca da se dive pahuljastim cvetićima.

 

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Štaviše, pošto su sva stabla bila u punom cvetu već 22. marta, ovo je drugo zabeleženo najranije cvetanje trešanja u Japanu.

Sezona cvetanja drveća poznata je kao Hanami i pripada važnoj tradiciji ove zemlje.

Poreklo običaja posmatranja cvetova datira od pre hiljadu godina kada su aristokrate uživale u pogledu na procvale trešnje i pisali pesme i priče inspirisani divnim pejzažima.

Danas se sezona uglavnom koristi za organizovanje izleta.

___________________________________________________________________________________________________________________________

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

___________________________________________________________________________________________________________________________

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

___________________________________________________________________________________________________________________________

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Beta / AP Photo

____________________________________________________________________________________________________________________________
Izvor:www.b92.net

NA PTICE SE PUCA NEMILICE …

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

PTIČJE CARSTVO ZAPADNE MORAVE

Na ovoj reci ornitolozi ove zime izbrojali čak 1.337 ptica više nego lani, iako se oko Trstenika na njih puca bez prekida

Ovčarsko-kablarska klisura: dve velike bele, jedna siva čaplja i veliki kormorani

Tokom akcije zimskog brojanja ptica vodenih staništa, sredinom januara, ornitolozi su obišli čitav tok Zapadne Morave, prešavši 220 kilometara od Požege do Stalaća.

Prepešačili su obale najduže srpske reke i ubeležili sve ptice zatečene na vodi ili oko nje. Takav popis stanovnika neba prvi put je sproveden u zimu prošle godine, s ciljem da se upoznaju prirodne vrednosti reke i priobalja, kao i ptice koje naseljavaju taj prostor u zimsko doba. Popis je sprovelo Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, sa 16 volontera iz naselja uz reku.

– Ovog januara na Zapadnoj Moravi izbrojali smo ukupno 7.281 jedinku od 22 vrste ptica vodenih staništa. U poređenju sa zimom 2012, sada je prebrojano 1.337 jedinki više i jedna vrsta više. Zabeleženo je pet vrsta kojih nije bilo prošle zime – bela pliska, planinska trepteljka, poljska eja, šarena utva i ćubasti gnjurac – ali sada nije bilo crne rode, velikog ronca i potočne pliske. Kao i ranije, ptice su najbrojnije na području Čačka i Kraljeva, a najmanje ih je na deonici od Trstenika do Kruševca – kaže Goran Nikolić, ornitolog i čuvar prirodnog dobra „Ovčarsko-kablarska klisura“.

Ubedljivo najbrojnije su patke gluvare (4.183 jedinke), slede veliki kormoran (1.480), patka krdža (520), obični galeb (323), mali gnjurac (188), siva čaplja (166), velika bela čaplja (126), mali kormoran (62), barska strnadica (54), liska (52), zviždara (44), vodomar (29), sprudnik pijukavac (25), barska kokica (sedam), ćubasti gnjurac i planinska trepteljka (po pet), labud grbac (četiri), čegrtuša (tri), šarena utva (dve) i po jedna bekasina, poljska eja i bela utva.

Po usvojenom planu rada, u izveštaj su unete isključivo ptice močvarice i vrste viđene samo u toku jednog dana obilaska deonice. Tako u popis nisu ušla naknadna, ali veoma zanimljiva posmatranja orla belorepana, velikog labuda, patke lastarke ili šiljkana na jezeru u Međuvršju, krajem januara. – Pored popisivanja ptica, beležene su i pojave koje ugrožavaju opstanak reke i njenog živog sveta, poput nekontrolisanog iskopavanja šljunka i peska, seče šuma u priobalju, zagađivanja, lova i krivolova. Po opstanak ptica posebno je pogubno uznemiravanje tokom nekontrolisanog zimskog lova pataka koje je zabeleženo na čitavom toku reke, izuzev na području Ovčarsko-kablarske klisure gde je lov zabranjen. Na pojedinim deonicama, od Trstenika do Kruševca recimo, pataka gotovo da nije ni bilo, jer se tamo na ptice nemilice puca od jutra do mraka – ističe Nikolić.

Ove godine vremenske prilike bile su naklonjene volonterima, pa su pored Zapadne Morave prvi put obišli i dve njene pritoke u čačanskom kraju, Dičinu i Čemernicu. Na obe rečice zabeleženo je sedam vrsta sa 210 jedinki, a najbrojnije su patka gluvara, barska strnadica, siva i velika bela čaplja.

Inače, u zaštićenom predelu izuzetnih odlika na Zapadnoj Moravi uzvodno od Čačka, trenutno živi 1.349 močvarica među kojima su najčešće patke gluvare, veliki crni kormorani, mali gnjurci i liske.    izvor: zelenamrezapcinjskogokruga

priredio: Bora*S

foto:peratravel

foto:tattoo.co.gp

foto:haoss.org

RANJENI ORAO…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

Krstić pronašao ranjenog krstaša

Mladunca najugroženije ptice grabljivice u Srbiji, orla krstaša, ranjenog metkom u krilo, u progarskoj njivi pronašao Srđan Krstić. Posle mesec dana brige najzad je našao ustanovu gde će ranjenom ptiću biti ukazana pomoć

Orao je smešten u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, još se ne zna da li je ženka ili mužjak (Foto A. Vasiljević)

Orao krstaš, simbol carskih rimskih legija, najugroženija je ptica grabljivica u Srbiji.

U našoj zemlji postoje svega tri para. Pretpostavlja se da su se ove godine izlegla tri mladunca, a jednog ranjenog, pogođenog metkom u levo krilo, pronašao je na njivi u Progaru Srđan Krstić. Tridesetak dana brinuo se o povređenom ptiću, hranio ga i tražio neku stručnu ustanovu koja bi preuzela brigu o orliću. Pre nekoliko dana stupio je u kontakt sa Fondacijom za zaštitu ptica grabljivica – aktivisti ove organizacije odmah su preuzeli mladunca i smestili ga na Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

Prema prvim procenama, ptić će nažalost najverovatnije ostati bez levog krila. Biće udomljen u subotičkom Zoološkom vrtu i biti sačuvan za reprodukciju.

– Orla sam prvi put video kada sam početkom novembra od kuće, iz Surčina, krenuo na posao, jer radim u PKB-u. Bio je u brazdi na jednoj njivi u Progaru. Kada sam se posle nekoliko sati vraćao kući, zatekao sam ga na drumu. Zaustavio sam traktor i uspeo da ga uhvatim, nije mogao da poleti. Doneo sam ga kući i smestio u šupu. Hranio sam ga komadima piletine. On ima tako snažan kljun da uopšte nije bilo potrebno da mu je seckam na komadiće. U početku nisam znao da je u pitanju izdanak tako retke ptičje vrste. Komšija i ja smo ga identifikovali pomoću fotografija orla krstaša koje smo pronašli na internetu – objašnjava Srđan Krstić.

On i njegova ćerka Sanja svakodnevno su se starali o orliću, obilazili ga u šupi i hranili ga.

– Nije mi baš jeo iz ruke, ali je čim bi me čuo da ulazim, prilazio bi po hranu. Kada su ljudi iz Fondacije za zaštitu ptica grabljivica došli po njega, bilo mi je mnogo teško, steglo me je u grlu – priča Krstić.

Prema rečima dr Saše Marinkovića, sa Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, orao je najverovatnije pogođen dok je leteo nad atarom Surčina.

Marinković ističe da je jedan od glavnih razloga za nestanak krstaša neumeren lov.

– Ako prevladamo običaj da se ubija sve što se misli da je štetočina, sačuvaćemo ovu vrstu – kaže Marinković.

Još ne zna da li je ranjeni orao ženka ili mužjak.

– Kod orla se mužjaci i ženke ne razlikuju po spoljašnjem izgledu. Uglavnom je kod grabljivica ženka krupnija od mužjaka, ali to nije pravilo. Pol se najsigurnije utvrđuje iz uzorka krvi. U slučaju da bude ženka, ime će joj biti Sanja, po ćerki Srđana Krstića, koji je našao pticu. Ako bude mužjak, zvaće se Cezar – napominje Irena Hribšek, asistent u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

 ————————————————————-

Orao jeo iz ruke

Mladunac krstaša smešten je za sada u zaštićenom prostoru. Još je pomalo uplašen, ali pogled carske ptice uliva strahopoštovanje, čak i u privremenom zatočeništvu.

Videvši da se ekipa „Politike” sprema da ga fotografiše, lukavo se izvalio na leđa i „glumio” da je mrtav. Živnuo je, ipak, kada mu je Saša Marinković pod kljun doneo komade mlevenog mesa. Onako izvaljen na leđa jeo ih je halapljivo iz Sašine ruke.

——————————————————————-

Carski orao simbol velikog Rima

Orao krstaš je grabljivica, hrani se sitnim životinjama, zečevima, tekunicama (glodari koji žive po livadama), a ume da uhvati i poneku kokošku. Raspon krila mu je veći od dva metra. Gnezdi se u nizijama, na drveću.

Sada ga ima samo na Fruškoj gori, a nekada ga je bilo i u Deliblatskoj peščari, po celoj Vojvodini, u Pomoravlju.

– Krstaša još zovu i Carski orao. Simbol je Rimskog carstva i rimskih legija. Gde god se pojavljivao lik ovog orla znalo se da je ta teritorija deo velikog Rima – ističe dr Saša Marinković.

Branka Vasiljević/politika.rs (objavljeno: 05.12.2012.)

LEBAC SUTRA NEMOJTE POSLATI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

KRAGUJEVAČKA TRAGEDIJA 1941.

Streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine predstavlja jedan od najvećih zločina nemačkog Vermahta u toku Drugog svetskog rata. Iako je te jeseni u Srbiji bilo više masovnih zločina nemačke vojske, streljanje u Kragujevcu uzdiglo se do simbola svih ovih stradanja i postalo neodvojivi deo kolektivne svesti i kolektivnog pamćenja srpskog naroda.

Istorijski okvir stradanja srpskog naroda bio je kapitulacija i komadanje Jugoslavije aprila 1941. godine od strane Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske, kao i stvaranje Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Srpsko nacionalno biće bilo je raskomadano i našlo se u sastavu svih okupatorskih režima i NDH.

Od prvih dana okupacije kod okupatora su izbile na površinu najniže strasti, istorijski kompleksi i verski fanatizam koji su rezultirali ubijanjem, pljačkom, proterivanjem, ali nigde kao u NDH, gde se srpski narod suočio sa užasom biološkog zatiranja.

Nemačka okupaciona vlast, na čijem čelu je bio Štab vojno-upravnog komandanta, uspostavljena je u Centralnoj Srbiji i Banatu. Tri posadne divizije, Upravni Štab i jaka policijska i obaveštajna služba imali zadatak da narod drže u pokornosti i omoguće nesmetanu pljačku Srbije. Geslo nemačke vlasti bilo je Rad, red i mir, ali srpski narod, svikao na bune i ustanke, od prvih dana okupacije raspršio je njihove iluzije o mirnom vladanju Srbijom. Pojedinačni sukobi prerasli su u oružani ustanak. Uskoro je veliki deo Srbije bio slobodan, a nemačka vojna sila bila je prinuđena da brani komunikacije i veće gradove. Uznemirujući razvoj situacije izazvao je reakciju nemačke Vrhovne komande i samog Hitlera. Zadatak da uguši ustanak u Srbiji poveren je austrijskom generala Francu Bemeu. On je 20. septembra preuzeo celokupnu vojnu i izvršnu vlast, a već 22. septembra pokrenuo je ofanzivu protiv ustanika. Do početka decembra ustanak u Srbiji bio je ugušen. Iza je ostalo oko 26.000 ubijenih i stotine spaljenih sela. General Beme ostaće upamćen u istoriji po naredbi od 14. oktobra 1941. godine, zbog monstruozne kvote da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100, a za ranjenog 50 talaca.

Povod za streljanje u Kragujevcu bili su nemački gubici na putu Kragujevac – Gornji Milanovac, a sve je počelo kada su četnici i partizani 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac i tom prilikom zarobili deo nemačke posadne čete. U treći pokušaj oslobađanja ovih vojnika krenuo je 14. oktobra III bataljon 749. puka, pod komandom kapetana Frica Fidlera. Tamo više nije bilo njihovih zarobljenih vojnika, pa su vojnici III bataljona spalili grad, pokupili taoce i krenuli nazad. Negde na pola puta, na Dumači, između sela Bara i Ljuljaka, došlo je do borbe sa četnicima i partizanima. U ovoj borbi bilo je mrtvih na svim stranama, ali nemački gubici, 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika, odredili su sudbinu Kragujevca. Naredbu o odmazdi za ove gubitke doneo je teritorijalno nadležni komandant 749. puka sa sedištem u Kraljevu, major Oto Deš. Zadatak da sprovede akciju odmazde poveren je majoru Paulu Kenigu, komandantu I bataljona 724. puka, kao najvišem nemačkom oficiru u Kragujevcu.

Kada se pomene Kragujevačka tragedija, obično se pod tim podrazumeva streljanje koje je 21. oktobra izvršeno u Kragujevcu. Ali, u širem smislu, Kragujevačka tragedija obuhvata i streljanje koje je izvršeno po okolnim selima 19. oktobra i streljanje srpsko – jevrejske grupe 20. oktobra, zato što su ova streljanja delovi jedinstvene akcije odmazde.

Major Kenig je smatrao da odmazda treba odmah da bude izvedena u Kragujevcu, ali je pristao na predlog krajskomandanta Ota fon Bišofshauzena da se streljanje izvrši po selima, jer je Kragujevac do tada bio relativno miran grad, a sela su, kako su, uostalom i Nemci govorili, bila legla bandita.

U nedelju, 19. oktobra, oba bataljona su izašla iz Kragujevca. Kapetan Fidler sproveo je jednovremeno akciju u Maršiću i Mečkovcu (Ilićevo) i pohapsio je skoro sve muškarce. Iz tih grupa uhapšenih izdvojio je muškarce uzrasta od 20 do 50 godina i streljao ih pred očima ostalih koji su bili naterani da sve to gledaju. Za to vreme major Kenig je u Grošnici krenuo sa jednog i drugog kraja sela i kako bi uhvatio manju grupu ljudi, tu ih je i streljao. U Grošnici postoji dvanaest mesta na kojima je izvršeno streljanje. U Beloševcu su streljali jednu grupu i tada je, u 16 časova, streljanje bilo prekinuto. Krajskomandant Bišofshauzen u svom Izveštaju od 20. oktobra navodi broj od 422. streljanih, dok major Kenig u Izveštaju od 27. oktobra kaže da je toga dana streljano 427 ljudi. U Spomen-muzeju 21. oktobar do sada su prikupljeni podaci o 415 streljanih i 21. preživelom.

Rezultat streljanja prvog dana značio je da će se ova akcija produžiti još 5-6 dana, sa neizvesnim ishodom i uz opasno ugrožavanje bezbednosti nemačkih vojnika. Zbog toga je major Kenig, bez konsultacija, odlučio da se streljanje nastavi u Kragujevcu. Uveče je Kragujevac blokiran, a sutradan je počelo hapšenje u gradu. Nemci su vešto zavarali građane Kragujevca pričom da se sve to radi radi zamene ličnih karata, tako da otpora hapšenju gotovo da nije ni bilo. Više kolona uhapšenih ljudi iz raznih krajeva grada slivale su se kod Gornjeg parka u jednu kolonu koja je produžavala prema Topovskim šupama 3. artiljerijskog puka Tanasko Rajić. Na ulazu u krug Topovskih šupa su pretreseni i oduzeti su im svi lični predmeti i dokumenta. Prilikom hapšenja komandanti nemačkih bataljona, na sramotu svojih profesija, jer je major Kenig bio profesor teologije protestantske crkve, a kapetan Fidler direktor Visoke škole prirodnih nauka, nisu zaobišli ni kragujevačke srednje škole, iz kojih su uhapsili oko hiljadu đaka.

U živote Kragujevčana ovog dana umešali su se Marisav Petrović i njegov  5. dobrovoljački odred. Zauzeli su opštinu, a onda su krenuli i sami sa hapšenjem. I 21. oktobra su hapsili one koje su Nemci slučajno propustili, a pre svega Rome, koje su nečasno razmenjivali za svoje pristalice ili one za koje su smatrali da mogu postati njihove pristalice. Istorijska je istina da su oni u popodnevnim satima 20. oktobra i tokom samog streljanja 21. oktobra spasli smrti nekoliko stotina, možda i hiljadu ljudi, pretežno đaka. Ali, nema ni govora o nekoj njihovoj spasilačkoj misiji, jer nisu umanjili zločin, umesto tih ljudi streljani su neki drugi. Marisav Petrović i ostali dobrovoljci sigurno su spasioci za one koje su izdvojili, ali, takođe, sigurno je da su za one koji su ostali u Topovskim šupama i koje su predali Nemcima, zamenivši ih za svoje simpatizere, ubice, jednaki onima koji su izvršili streljanje.

Većina uhapšenih mislili su da je najgore što može da im se desi da budu upućeni na prinudni rad, ali njihove slutnje prekinute su oko 18 časova. Tada su Nemci izveli na streljanje 123  Srba i Jevreja, muškaraca i žena. Ovu grupu činili su 53 taoca koje su doveli iz kragujevačkog zatvora i 70 muškaraca i žena, Srba, Jevreja, nacionalista, komunista, njihovih simpatizera i članova njihovih porodica, koji su bili uhapšeni uveče 18. oktobra. Iz ove grupe deset ljudi preživelo je streljanje. Među njima bio je i Živojin Jovanović i on se 1947. godine pojavio na suđenju u Nirnbergu kao jedini svedok ovog nemačkog zločina.

Suočeni sa izvesnošću smrti, oni koji su imali sa čime i na čemu, a malo njih je to imalo, ispisali su poslednje poruke svojim najmilijima. Danas se u Spomen-muzeju čuvaju originali i kopije 43 poruke.

U 7 časova ujutro 21. oktobra vrata Topovskih šupa su otvorena i počelo je izvođenje ljudi. Formirane grupe pod jakom stražom odvođene su prema dolinama Sušičkog i Erdoglijskog potoka i tu streljane. Doline ovih potoka pažljivo su izabrane, jer odatle je bilo teško pobeći, ali radi svake sigurnosti, na više mesta na padinama iznad potoka bili su postavljeni mitraljezi. Ako je i bilo onih koji bi uspeli da pobegnu sa samog mesta streljanja, njihovo se bekstvo uglavnom tu i završavalo. Ipak, prilikom odvođenja na streljanje, nekoliko grupa uspelo je da se razbeži. U unakrsnoj paljbi koja je nastala mnogi su ubijeni, ali neki su uspeli da se spasu. I među nemačkim vojnicima bilo je mrtvih. Prema izjavama svedoka 5 vojnika je poginulo. I za njihovu pogibiju bili su krivi Srbi koji nisu hteli mirno da odu u smrt. Major Kenig odmah je dao da se izvede i strelja još 500 talaca. Otprilike do 14 časova sve je bilo gotovo. U dolinama potoka ležalo je ubijeno nekoliko hiljada ljudi. Ostale su pustili kućama, ostavljajući 250 talaca iz razloga bezbednosti i jednu grupu od oko 200 ljudi koji su imali zadatak da izvrše sahranjivanje streljanih.

 Prema do sada prikupljenim podacima 21. oktobra streljano je 2264. ljudi, dok je 31 čovek uspeo da preživi streljanje. Ukupno, u ova tri dana, u okolnim selima i Kragujevcu, prikupljeni su podaci za 2792. streljanih lica i 62. preživelih.  

 STANIŠA BRKIĆ, muzejski savetnik, profesor istorije, Spomen-park “Kragujevački oktobar“

 ***

“U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije:  21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.

 Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“

Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“

 Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“

Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“

Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“

Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on.  Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao:

 „Lebac sutra nemojte poslati.“

U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.”

jovana gligorijević/vreme.com

Priredio: Bora*S

__________________________________________________________________________________________________
Povezano: WE ARE CHILDREN! SHOOT!

_________________________________________________________________________________________________