TRI PRIČE IZ DUŠE I PERA NEGOSLAVE STANOJEVIĆ

 

Dragi kreativni posetioci,

pozivam vas da aktivno učestvujete u kreiranju sadržaja TAMOiOVDE.

Svoje priloge (ideje, fotografije, klipove, tekstove…) dostavite na adresu boras38@gmail.com

TRI PRIČE IZ DUŠE I PERA NEGOSLAVE  STANOJEVIĆ

ŽENSKA PRIČA

DETE MI NADJE MIR, A NEMIR OSTA MENI

“Izašla sam iz kuće , narekoh se , kolko da izadjem i proluftiram glavu. Da napravim jedan krug, pa da se vraćam , čeka me brdo poslova, a meni se i ne mili da počinjem. Ma ni do šetnje mi nije, a mesto me već davno ne drži.

Ne znam koje je  vreme ovo došlo, niti dokle ćemo , ovakvi, da stignemo. Ne zna se, bre, ni za kakav red, nit se zna šta je šta, nit ko je ko.

U moje vreme se znalo, ideš u školu, završiš, ako imaš vezu počneš odmah da radiš, ako nemaš, malo pričekaš. Posekiraš se, pa i na tebe dodje red. Ako nemaš momka, prošetaš malo kroz grad, na korzou odgledaš ko tebe gleda il ko ti se svidja,  pokažeš drugarici koga bi, pa ako baš i ne bude on, bude neko, sličan. Il sasvim drugačiji, al se, uglavnom, nadje. Za svaku vreću ima zakrpa.

Ovo sad, da ne poveruješ. Nit da shvatiš, mislim, ako si normalan . Deca posao mogu samo da sanjaju, a i kad ga nadju, kod privatnika, gde bi drugde, žale što su ga našli. Il trpe, ako moraju , pa traže gde će što pre da uteknu , Il, pak, moraš sam da ga teraš da digne ruke, bolje da ga sam lebom raniš, nego da mu svaki dan kupuješ tablete za glavu .

A već da se udaju i žene, od toga pa tek nema ništa. Muškarci, ono što vredi, se pogubilo, pa ni sa sobom ne zna šta će . Kažu, da bi imao devojku, mora da imaš pare, kola, da voziš, izvodiš, plaćaš… A devojke,  ove što vrede, ne mislim ni na silikonke ni na sponzoruše, njih pa niko ne može nigde  ni da vidi. Ne znaju da se  nameću, nemaju čime da se izdvoje u tom svetu šminke i garderobe , veštačkih noktiju i usana, grudi koje njihove drugarice dobijaju već za 18. rodjendan…  Mislim, imaju čime, ali ono što njih odlikuje, nije na ceni .

Ovo moje starije  broji godine od kako završi fakuktet , nema ni jedan radni dan, a već prevalilo 35.-tu, momka nikad nije imalo, na more smo je odveli pred polazak u školu, a da joj moj brat ne plati vozački za 18.-ti rodjendan, ni kola ne bi znalo da vozi. Nije najlepša, ne mogu da kažem, ali ne izgleda loše, vredna je, pametna, društvo je voli, ume da kuva, sama sebi šije …Zalud. Sama, bez posla, neke drugarice joj se udale, neke otišle , nema sa kim ni da prošeta, da kafu popije kad joj se mi smučimo.

A mladje, da i ne pričam. Kad završi srednju školu, reče, ajd da upišem višu dok ne nadjem posao.Završi  višu, al poso ne nadje. Da nije drgastora i pijačnih tezgi  leti, ni ono ne bi znalo šta je svoj dinar.Poslednji put kad je radila, svaki dan se, kad dodje kući, zatvori u sobu, kao , odmara, a ja vidim posle da je plakala.

Kako i da neće, kad po deset sati dnevno stoji uz kasu, ne sme ni da mrdne . Gazdarica prigovara i kad joj naidje neko poznat, pa zastane da razmene koju reč. A gazda se očeše o nju, svaki put kad mu nešto oko kase zatreba. Uveče, kad ode po pazar, nudi se da je vozi, poziva na piće.

Vidim ja u čemu je stvar, pa jednog dana odem u dragstor. Još mi nije odgovorila na pitanje kako si, a gazdarica će, iz ugla, šta Vam treba . Ništa meni ne treba, rekoh čim videh koliko je sati, ja sam njena majka i ona od sutra više ne radi ovde.

Od malena je volela crkvu. Nije prošao praznik a da ona ne ode, čak i kad nismo imali ovu, novu cvrkvu u komšiluku. S godinama, sve je više zanimala vera, počela je i u kući da uvodi nova pravila, oko slave i praznika.  Slava se slavi kako pop kaže, il se ne slavi nikako, rekla bi mi kad ne prihvatim neku njenu novinu.

Obilazila je crkve i manastire , kad god je imala prilike. I dolazila otud sva ushićena, puna utisaka.  S  nekim posebnim izrazom lica , ozarenija, produhovljenija.

Zašto me nije začudilo kad reče da želi u manastir ?  Kad  devojka postane već žena, a nema slamku koja bi je držala za ovaj svet, sve suroviji, otudjeniji , siromašniji, šta drugo da očekujete. Ni o nju se momci nisu otimali, o ljubavi je čitala samo u romanima.

Kaže mi komšika, vidim ja spremila se da me povredi, pa i ove do vas sede još, al ne odoše u manastir, a ja ne znam šta da joj odgovorim. Mislim se, i tvoje unuke još sede, i one se bliže 30.-oj, al neću da joj stajem na muku ko ona meni. Sama će da shvati, nek prodje još koja godina.

A dete mi, konačno, srećno. Našla je svoj mir , negde u Crnoj Gori, od kad me zove da je posetim, al još, nekako, ne mogu. Sve mi se , još, čini da je otišla na put i da će koliko sutra da se vrati. Ako odem, znaću da je tamo otišla zauvek. “

Negoslava Stanojević

---

DVAPUT MAJKA ISTOM DETETU

„ Ume život, ponekad, da namesti priču kakvu ni najbolja režija ne može da postavi. Pa se pitaš , ko li to , umesto nas, vuče konce naših sudbina na jednu ili drugu stranu. I ko nam , zapravo, crta one staze za koje mislimo da ih biramo sami.

Imala sam, u Makedoniji, koleginicu , osobu koja se samo poželeti može za društvo, drugarstvo, prijatelja, sestru. Lepa , zgodna, vredna, ljubazana, al jaka, samosvojna, sigurna, ma, sve ono što je muškarcima dovoljno da zaziru od takve žene. Medicinska sestra za primer.

Godine su prolazile pored nje, a ona je svoju samoću ubijala radom,. Kad god je nekome trebala zamena, spremna da uskoči i u sve tri smene, ako treba. Zato i nije bilo teško najvećem gradskom djilkošu da je smota.

Govorili smo joj, nije on za tebe, svaka sa kojom je bio je proplakala od njega, niko za njega nema lepu reč, samo ostavlja pustoš za sobom…

I kad je ostavio, pričali smo, to dete radjaj samo ako nameravaš ti da ga čuvaš, nemoj da ga radjaš da bude samo jedna od ostavljenih beba…

Da li se nadala da će očinska savest na kraju proraditi u njemu, koji savesti nikada nije ni imao,  ili se predomislila , pa odustala i sama, na kraju, tek … iz porodilišta se vratila bez deteta.

Nismo govorili ništa. Dovoljna joj je bila njena muka. Kad vidi kako koleginica drži dete za ruku. Kad dodju po novogodišnje paketiće. Kad pokazuju slike s rodjendana.

Znala je da se osami i kad smo svi bili zajedno, da joj pogled odluta i oči zamagle, pa izadje i nema je dok s njenog lica nestanu vidljivi tragovi bola koji je nosila u sebi.

Pacijentima je bila posvećena više nego ikada, lomila se oko svake osobe koja dodje na odeljenje, ko da joj je rod rodjeni. Posebno oko jedne, tihe ženice koja je u sebi nosila neku posebnu tugu, kao teret koji se gomilao u njoj dugo i nikako da ga zbaci .

Kad je umrla, našla se njenom mužu .Bila mu je najpre drug, u danima najveće tuge, prijatelj  spreman da sluša i razume bez pitanja. Rame na kojem je mogao da se  isplače, kad god mu je teško.

Tuga zna da spoji i duše za koje se nikada ne bi reklo da su srodne. I da će se sresti tamo gde prijateljstvo postaje ljubav.

Pred samo venčanje, ispostavilo se da je dete , koje je za vreme majčine bolesti  čuvala njegova majka, na selu, bilo usvojeno. Da je rodjeno u bolnici onog dana kada je ona izašla iz nje praznih ruku. “

Negoslava Stanojević

---

ON MISLI DA UME DA LAŽE, A JA LAŽEM DA NE VIDIM NIŠTA

„ Spremna sam na ono što sledi i neću mu reći da dugo već  znam da smo odavno bivši. Neka misli kako  me je prevario pričom da se sve desilo juče i da će prestati već sutra. Da samo nije mogao da odoli strasti , da je  sve samo trenutak slabosti  i da ga je već prošlo.

U minut znam vreme u kojem sam ga izgubila . Kada je postao njen i kada sam ja postala ničija. Kada je sve što smo bili za njega postala samo lepa uspomena, a ovo što sada jesmo samo opterećenje koje ne ume da zbaci sa svojih ledja.

Ustvari, on nikada nije umeo da laže . Lagao jeste, ali ga je pogled izdavao i kada ga nisam gledala u lice.

Da ih muž vara, žene znaju po tome što počinje da opet posvećuje pažnju sebi, da se redovnije brije i oblači s puno pažnje . Da popravlja zapuštene zube. Poznaju po dodiru, iz koga nestane toplina .Po javljanju, koje je tek radi reda. Po poljupcu, ovlaš, na brzinu … Po nervozi koju unose u kuću kad, bez razloga, moraju da opet izadju iz nje. Po kašnjenju bez opravdanja…

A ja sam njega poznala po stidu koji mu je izbijao na obraze. Po tome što mu se jezik veže kad hoće da progovori, a ne zna šta da kaže. Po obraćanju deci , umesto meni, kada mu nešto treba. Po povučenoj ruci , kad kasno noću legne na svoju stranu kreveta.

Ne znam da li ću imati strpljenja da mi sam kaže kako stoje stvari .Ni sama ne umem dovoljno dobro da lažem, pa pobledim kada gledam kako odlazi, znajući kuda se uputio i odakle mi se vraća. Mora da je debelo obuzet njom, kada ne vidi da sam obrisala suze pre nego što je ušao na vrata. Da mu ne odgovaram na priče koje priča samo radi reda, samo da nešto kaže. Da mu kuvam kafu kakvu ne voli i spremam jela koja nerado jede.

Možda i sama želim da ovo prodje što pre. U ime onoga što smo bili, ja tražim način da ne budemo više, bez teških reči i suza.Bez optužbi i laži.

Želim samo da zajedno stavimo tačku i svako ode na svoju stranu. Kako bih mogla da živim od ljubavi koja je ostala samo u meni. I da lakše podnesem praznu polovinu našeg kreveta. “

Negoslava Stanojević

* Za TAMOiOVDE, priče dostavila autorka, 21. oktobra 2012.

---