ZLATNA RIBICA…

Vežba koja će postati spas za vašu kičmu

Poznati japanski iscelitelj Kacudžo Niši je uvek govorio da razlog svim bolestima treba tražiti u kičmi. Toplo je svima preporučivao svakodnevno praktikovanje vežbe „Zlatna ribica“. Ova vežba jača kičmu i ima pozitivan uticaj na opšte stanje čoveka.

U čemu je jedinstvenost ove vežbe?

Vežba „Zlatna ribica“ dovodi u red nerve koji izlaze iz kičmenog stuba, i oslobađa ih pritiska.

Ona omogućava, ne samo ispravljanje kičme, već i regulisanje fizioloških funkcija svih sistema i organa, koordinira se rad spoljašnjeg i unutrašnjeg nervnog sistema, poboljšava se snabdevanje krvlju svake ćelije u organizmu, ispravlja se držanje, pojačava se cirkulacija krvi.

Sem toga, poboljšava se funkcija creva, jetre, bubrega, kože, srca, mozga.

Za postizanje maksimalnog efekta, vežba se izvodi ujutro i uveče, počinjući sa 1 minutom, postepeno dovodeći vreme do 3 minuta. Rezultat će biti uočen već posle nekoliko dana, i vaše telo će vam biti zahvalno. Zavolećete ovu vežbu.

Vežba „Zlatna ribica“

Početni položaj: lezite na leđa, na ravan ležaj ili pod, licem nagore; ruke istegnite što više možete ih stavite i iza glave; noge su potpuno ispravljene, a stopala su pod pravim uglom u odnosu na trup; nožnim prstima sve vreme težite ka licu. Pete i bedra su oslonjeni na pod (naročito potkoleni deo).

Pre početka vežbe istegnite se nekoliko puta zaredom dok brojite do „7“ i to oprezno, istežući kičmu na razne strane: petu desne noge vucite po podu napred, a obema ispruženim rukama istovremeno se istegnite u suprotnu stranu; zatim, isto to uradite, ali na levu stranu (leva peta se kreće po podu unapred, a obe ruke istovremeno rastežu kičmu u suprotnu stranu na „7“). Ponovite to 5-7 puta, sa svakom petom i obema rukama.

Izvođenje vežbe:

Stavite dlanove ispod vratnih pršljenova: savijte laktove, celim telom težite ka podu, skupite noge, nožni prsti teže ka licu i sve „izbočine“ (tj. potiljak, ramena, karlicu, listove, pete) treba ugibati ka podu.

U tom položaju otpočeti sa brzim mrdanjem (vibriranjem) tela s desna u levo, kao riba koja brzo pliva. Pritom, kičma treba da je nepomična, a pokreću se s desna u levo samo tabani koji su pod pravim uglom u odnosu na telo, i kreće se potiljak.

Zamislite da ste ribica i počnite vibrirati repićem, celo vaše telo počeće vibrirati. Ovu vežbu treba raditi 1-2 minuta (ili brojati do 120 ili 240).

Kada ležimo sa ispravljenom kičmom na ravnom i tvrdom ležaju ili na podu, istežući maksimalno vrhove prstiju na nogama, i vibrirajući celim telom čas u jednu, čas u drugu stranu u dužini od 1 do 2 minuta (ili od 120 do 240 puta), pumpanje krvi u vene se pojačava jer se naprežu mišići u svim delovima tela, naročito u venama donjih udova što tera krv nazad, ka srcu. Pritom se krvotok ubrzava.

Ispočetka biće malo neobično, ali brzo ćete navići i zavoleti ovu vežbu. Vežba je zaista odlična, tvdim iz ličnog iskustva. Već posle kratkog vremena osetićete sve njene blagodeti.

Pogledajte video, kako se izvodi ova vežba. Video je na ruskom, ali nadam se da ćete razumeti. Ako vam je jezik nepoznat, sve što govori ova žena (Maja Gogulan, 60 godina), opisala sam u ovom članku, na vama je samo da pogledate i zapamtite kako se izvodi ova vežba.

Izvor:uspesnazena.com

__________________________________________________________________________________________

„PRLJAVO TUCE“- LISTA „NAJOTROVNIJIH“…

Lista voća i povrća najzagađenijeg hemikalijama

Pesticidi mogu dopreti i u plod, ali se najviše zadržavaju na kori voća i povrća, pa je treba temeljno prati. Najugroženiji su bebe i deca zbog manje telesne težine.

Jabuka ima najviše pesticida od svih ostalih vrsta voća i povrća, a slede jagode, grožđe, celer, breskve, spanać i slatka paprika, navodi Jutarnji list.

Lista voća i povrća najzagađenijeg hemikalijama

„Prljavo tuce“ – lista „najotrovnijih“

1. Jabuke – Od svih uzoraka jabuka koje su prošle test, 99 posto pozitivno je na pesticide; sadrže i do 56 različitih vrsta hemikalija.
2. Breskve – Čak 85,6 posto različitih vrsta breskvi na tržištu sadrži dve ili više vrsta pesticida, sa 57 različitih vrsta hemikalija.
3. Nektarina – Svaki uzorak uvezenih nektarina pozitivan je na neke vrste pesticida, a 90,8 posto njih sadržalo je dve ili više vrsta pesticida.
4. Jagode – U njima je otkriveno 13 različitih pesticida.
5. Grožđe – Na jednom uzorku pronađeno je čak 15 vrsta pesticida.
6. Celer – Kontaminiran sa 13 hemikalija.
7. Spanać – Sadrži različite kombinacije pesticida.
8. Slatka paprika – Gotovo 69,4 testiranih paprika sadržalo je više vrsta pesticida.
9. Krastavci – Različitim pesticidima tretirano 68%.
10. Čeri paradajz – Jedan uzorak zagađen je sa 13 različitih hemikalija.
11. Grašak – Jedan uzorak graška tretiran je sa 13 vrsta hemijskih sredstava.
12. Krompir – Krompir prosečne težine imao je više vrsta pesticida od bilo koje druge hrane.

To su rezultati istraživanja koje je sprovelo američko neprofitno ekološko udruženje EWG (Environmental Working Group), a zabrinjava podatak da se ostaci pesticida ne mogu potpuno ukloniti ni temeljnim pranjem.

Najnoviju listu „Prljavo tuce“ (Dirty dozen) za 2015. godinu stručnjaci EWG-a su napravili na osnovu analiza ostataka pesticida koju je sprovelo američko Ministarstvo poljoprivrede i FDA (Food and Drug Administration – Federalna agencija za hranu i lekove), što znači da reč je o uvezenom voću i povrću.

Konvencionalna metoda uzgoja voća i povrća koristi na stotine pesticida kako bi se uništile potencijalne štetočine i povećao prinos.

Naučna zajednica je mnoge pesticide povezala sa povećanom stopom karcinoma, neplodnosti, psihičkih poremećaja i slično, dok se za druge tek otkriva eventualno štetno delovanje, objasnila je za zagrebački dnevnik nutricionistkinja Darija Vranešić Bender.

Zbog toga je korisno znati koje namirnice sadrže više pesticida od drugih te kako postupati s namirnicama da bismo uklonili ili smanjili njihovu koncentraciju.

Na testu su skoro sve bile zagađene pesticidima

Biološki uzgoj

Opšte je poznata štetnost pesticida i za njih važi pravilo da treba izbegavati količinu koja je i hiljadu puta manja od one za koju je utvrđeno da je toksična.

Studija sprovedena u SAD 2009. godine otkrila je kako čak 40 posto američke dece ima nivo bar jedne vrste pesticida znatno veći od određene granične vrednosti hiljadu puta manje od toksične koncentracije.
Zbog manje telesne mase deca su posebno rizična populacija jer čak i male količine toksičnih pesticida mogu imati štetno dejstvo na njihove organe i organske sastave.

Budući da su bebe i mala deca posebno osetljivi na pesticide, poželjan je odabir hrane iz organsko-biološkog uzgoja.

Kako je hrana iz organsko-biološkog uzgoja skuplja od konvencionalno uzgojene, korisno je znati koje voće zadržava najviše pesticida, a koje najmanje, tumači nutricionistkinja Vranešić Bender.

Pranje vodom i ljušćenje

Iako pesticidi mogu dopreti i u voćku, najviše se zadržavaju na kori, odnosno površini. Tragovi pesticida u samom voću ili povrću termičkom će obradom će se verovatno razgraditi jer su novije grupe pesticida vrlo termolabilne.
Ipak, Darija Vranešić Bender za uklanjanje savetuje uobičajen tretman: temeljno pranje, guljenje, odnosno ljušćenje, ribanje četkicom, uklanjanje gornjeg sloja ispod kore.
Izvor:rts.rss (17. jun 2015)

_________________________________________________________________________________________

JABUKA JE IZ RAJA IZAŠLA…(Ovde)

PROBLEME SA SILOM I DOMINACIJOM REŠAVAJU SEKSOM…

Jedan ekskluzivni prikaz bonoboa

U jednoj zabačenoj oblasti Demokratske Republike Kongo, koja se prostire uz severnu obalu reke Luo, nekih 80 km zemljanom stazom od najbliže travnate piste, leži istraživački logor Vamba, mesto koje je dobro poznato u analima primatologije.

Snimio: Kristijan Zigler

Vambu je 1974. godine osnovao japanski primatolog Takajoši Kano, da bi proučavao bonoboa (Pan paniscus), vrstu majmuna koja se razlikuje od svih drugih.

Majmun s leve obale (Pogledajte galeriju)

Ako niste znali, bonobo je član porodice čovekolikih majmuna za kojeg se smatra da „više voli ljubav nego rat”, te da je daleko pohotniji i manje ratoboran od svog bliskog rođaka šimpanze.

Moderna istraživanja među populacijom u zoološkim vrtovima, pod rukovodstvom holandsko-američkog biologa Fransa de Vala i drugih, potvrdila su njihov visoki promiskuitet i izraženu seksualnost, kao i sklonost ka prijateljstvu (naročito među ženkama). Za razliku od njih, šimpanze se tuku (naročito mužjaci) zarad dominacije i vode ratove sa drugim čoporima. Ali ponašanje bonoboa u divljini je teže razotkriti.

Takajoši Kano sa Instituta za proučavanje primata na Univerzitetu Kjoto bio je jedan od prvih naučnika koji je odlučio da takva istraživanja sprovede u divljini. Posmatranja u Vambi od tada neprekidno traju, ne računajući nekoliko prekida kao što je onaj u vreme Kongoanskih ratova 1996–2002. godine.

Rano jednog jutra polazim u šumu sa istraživačem Tetsujom Sakamakijem, takođe sa Univerziteta Kjoto. Odmah vidim stvari koje, s obzirom na karakterističan imidž ove vrste, nisam očekivao. Bonoboi se svađaju, idu u lov na meso i provode sate i sate zajedno bez ikakvog seksa. Zar je to životinja poznata po svom lascivnom i miroljubivom načinu života?

Dok Sakamaki i ja posmatramo grupu bonoboa kako jedu plodove drveta boleka (Dialium zenkeri) – male grozdaste plodove sa ljuskom kao od papira – on ih sve identifikuje po imenu. Onu ženku tamo, sa oteklom vulvom, zovemo Nova, priča mi. Poslednji put se okotila 2008. godine. Oteklina drečave boje oko genitalija, koja liči na ružičasto jastuče, znači da je ponovo spremna za parenje. Ova ženka Nao je, kaže, vrlo stara i vrlo autoritativna.

Nao ima dve kćeri, od kojih je starija još uvek član ove grupe. A ona ženka tamo, to je Kiku, takođe vrlo stara i uvažena, sa svoja tri sina u grupi. Jednog od tih sinova, Nobitu, lako je identifikovati, objašnjava mi Sakamaki.
Ogroman je i fale mu prsti na desnoj šaci i na obe noge, a testisi su mu crni. Nedostatak prstiju ukazuje na to da je upadao u žičane zamke, što nije ništa neuobičajeno za bonoboe koji su izloženi riziku života blizu ljudi.
Izgleda da je Nobita alfa mužjak, ukoliko kod bonoboa uopšte postoje alfa mužjaci.

Pratimo bonoboe do jednog šumarka musanga drveća, gde pune usta ovim sočnim, zelenim voćem. Iznenada izbija kreštava rasprava između Nobite i drugog mužjaka Džiroa. Nobitina stara majka Kiku odmah skače da podrži sina. Suočen sa njih dvoje, Džiro se uplašeno povlači. Duri se na obližnjem drvetu. Zanimljivo je, kaže Sakamaki, da i pored toga što je najkrupniji mužjak u grupi, Nobiti u sukobima i dalje pomaže majka.

Čak i tako visoko rangirani odrasli mužjak kao što je Nobita izgleda da svoj status delimično duguje zaslugama svoje mame.

Četrdeset minuta kasnije, kad ponovo izbija dreka, Sakamaki mi pokazuje šta je izazvalo njihovo uzbuđenje: jedna afrička leteća veverica, grebe uz drvo van sebe od straha dok se nekoliko bonoboa ustremljuje ka njoj. Ali tek što se majmuni približe, odskače visoko u vazduh i odjedri. Tada primećujemo i drugu kako se skriva prikačena za istočnu stranu jednog drugog velikog debla, dok na svega pet metara dalje sedi bonobo zvani Džeudi i ništa ne sluti.

Ova afrička leteća veverica, rozikastih ušiju i svetlih očiju, strpljiva je i nepomična, ne odajući ničim svoje prisustvo. Ipak, ubrzo je primećuju i okružuju ostali majmuni, zlokobno kričeći. Jedan bonobo se pentra uz deblo, boreći se da nađe oslonac. Životinjica grabi šest metara naviše, penjući se lako kao gekon po zidu. Potpuno opkoljen krvoločnim majmunima, mali glodar skače i jedri kroz granje i gustiš u bezbednost. Ni mi ni majmuni ne uspevamo da vidimo gde se spustio. Uh, mislim, ovo je odlično izvedeno.

„Lovačko ponašanje – redak prizor”, kaže Sakamaki. „Imate mnogo sreće.”

Još nije ni podne mog prvog dana u Vambi, a moja predstava o bonoboima je već poremećena onim što vidim u brojnim kontrastima i protivrečnostima.

BONOBOI zbunjuju ljude još otkako ih je nauka prvi put otkrila. Belgijski zoolog Henri Šauteden je 1927. godine ispitivao lobanju i kožu jedne neobične životinje, za koju je pretpostavljao da je odrasla ženka šimpanze iz Belgijskog Konga. U njegovom izveštaju stoji da je lobanja „curieusement petit pour une bête de semblables dimensions” – ’neobično mala za jednu životinju takvih dimenzija’.

Sledeće godine nemački zoolog Ernst Švarc je posetio Šautedenov muzej i izmerio pomenutu lobanju, kao i dve druge. Zaključio je da je nesumnjivo reč o posebnoj vrsti šimpanze, koja je jedinstvena na južnoj strani – levoj obali – reke Kongo.

Švarc je svoje otkriće objavio u eseju pod naslovom „Le Chimpanzée de la Rive Gauche du Congo” – „Šimpanza s leve obale Konga”. Dakle, od početka je postojala makar podsvesna veza između „kulture leve obale” u centru frankofonskog sveta, Parizu (sa svim tim boemskim umetnicima, piscima i filozofima sa rive gauche – leve obale, odnosno južno od Sene) i ovog novootkrivenog, neobičnog kongoanskog čovekolikog majmuna. Ubrzo je čovekoliki majmun sa leve obale dobio status posebne vrste i naučni naziv Pan paniscus.

Druga etiketa koja mu je prilepljena bila je „patuljasti šimpanza”, uprkos tome što on nije mnogo manji od običnog šimpanze, Pan troglodytes, koji je opštepoznat. Bonobo ima manju glavu u odnosu na telo nego šimpanza, vitkije je građe i ima duže noge. Ali ako gledamo ukupnu veličinu, i mužjaci i ženke odraslih bonoboa po težini spadaju u istu kategoriju sa ženkama šimpanze.

Naučnici danas uglavnom izbegavaju naziv „patuljasti šimpanza”. Naziv bonobo je bolji, jer ovo stvorenje nije samo minijaturna verzija nečeg drugog.

Glavna razlika između bonoboa i šimpanze je u ponašanju, što se najupadljivije primećuje u seksu. Bilo da su u zatočeništvu ili u divljini, bonoboi pokazuju neverovatnu raznovrsnost u svojim seksualnim odnosima. Evo šta kaže De Val: „Dok šimpanze gotovo nemaju nikakve varijacije u seksualnom činu, bonoboi se ponašaju kao da su čitali Kama Sutru, jer upražnjavaju svaki mogući položaj i varijaciju koja se uopšte može zamisliti.”

Na primer, pare se u misionarskom položaju, za šta šimpanze praktično nisu ni čule. Ali njihova seksualnost ne postoji samo radi parenja. Većina tih varijacija ima socioseksualni karakter, što znači da ne podrazumevaju samo kopulaciju između zrelog mužjaka i zrele ženke tokom njenog plodnog perioda. Kombinacije partnera kreću se od dve odrasle jedinke istog pola, jedne odrasle i jedne mlade jedinke bilo kog pola, ili dve mlade jedinke.

Njihove aktivnosti obuhvataju ljubljenje u usta, oralni seks, milovanje genitalija rukom, mačevanje mužjaka penisima, jahanje dva mužjaka i genito-genitalno trljanje dve ženke u teranju. To je kad trljaju svoje otekle vulve jednu o drugu, oblivene bujicom sestrinskog zbližavanja. Na kraju ovih aktivnosti obično nema orgazma.

Izgleda da je njihova socijalna svrha raznolika: izraz dobre volje, stišavanje uzbuđenosti, pozdravljanje, oslobađanje od napetosti, vezivanje, saletanje da se podeli hrana, ili pomirenje. Kao motiv slobodno možemo dodati i čisto zadovoljstvo, a kod mladih i želju da se podučavaju i da vežbaju. Šarolik, neobavezan i vrlo čest, seks je onaj tajni faktor koji zajednicu majmuna bonobo održava miroljubivom.

I da opet citiramo De Vala: „Šimpanze svoje seksualne probleme rešavaju borbom za dominaciju, dok bonoboi svoje probleme sa silom i dominacijom rešavaju seksom.”

Seksualnost nije jedina krupna razlika između bonoboa i šimpanzi, mada je verovatno povezana sa ostalim razlikama, bilo kao uzrok ili posledica. Najviše socijalne položaje kod bonoboa imaju ženke, a ne mužjaci, a to izgleda postižu stvaranjem jakih društvenih veza (pomoću genito-genitalnih igrarija, na primer), dok mužjaci šimpanze stvaraju privremene paktove da bi se međusobno borili za vlast.

Zajednice bonoboa nikada ne vode nasilničke ratove protiv susednih zajednica, koje žive na okolnim teritorijama. Oni se hrane preko dana u stabilnim, često većim grupama koje ponekad broje od 15 do 20 jedinki. Kreću se zajedno od jednog izvora hrane do drugog, a noć provode u gnezdima koja su gusto zbijena, valjda radi veće zajedničke sigurnosti. Ishrana im je slična uobičajenoj ishrani šimpanzi – voće, lišće i malo životinjskih belančevina ako uspeju da ih se dočepaju. Postoji samo jedna bitna razlika: bonoboi jedu mnogo biljne hrane koje ima preko cele godine – kukuruzne stabljike ili američkog salepa – koje nude hranljive izdanke, mlado lišće i jezgro u stabljikama, sve to bogato proteinima i šećerima.

Tako ovi majmuni imaju praktično neiscrpne izvore obilne hrane. Oskudica, glad i konkurencija za hranom kod njih nisu tako izraženi kao kod šimpanza. Ta činjenica mogla je da ima veoma važne evolutivne posledice.

Bonobo ipak ima nešto zajedničko sa šimpanzom: oni su najbliži živi rođaci čoveka. Pre nekih sedam miliona godina, negde u šumama ekvatorijalne Afrike, živeo je zajednički predak, naš i njihov. Onda se naša loza odvojila od njih, a pre oko 900.000 godina i ova dva čovekolika majmuna su se odvojila jedan od drugog. Niko ne zna da li je njihov zajednički predak po anatomiji i ponašanju više ličio na šimpanzu ili bonoboa, ali rešenjem te zagonetke možda bismo saznali nešto i o ljudskom poreklu. Da li potičemo iz loze miroljubivih majmuna, koji vole seks i kojima dominiraju ženke? Ili su nam u krvi ratovi, čedomorstvo i dominacija mužjaka?

Isto tako: šta se to dogodilo u evolutivnoj istoriji da je Pan paniscus postao ovako jedinstveno stvorenje?
Ričard Rengam ima jednu hipotezu. Rengam je istaknuti biološki antropolog i profesor na Odeljenju za ljudsku evolutivnu biologiju na Harvardu, sa više od četrdeset godina iskustva posmatranja primata u divljini. Njegov rad o šimpanzama počinje u vreme istraživanja za doktorsku disertaciju u tanzanijskom Nacionalnom parku Gombe početkom 70-ih godina XX veka i nastavlja se u Nacionalnom parku Kibale u Ugandi.

O poreklu bonoboa pisao je u jednom časopisu 1993. godine, a zatim u popularnoj knjizi „Demonski mužjaci” („Demonic Males”), izdatoj 1996. godine, koju je napisao zajedno sa Dejlom Pitersonom. Ključna tačka njegove hipoteze je odsustvo gorila sa leve obale reke Kongo u poslednjih milion ili dva miliona godina.

Razlozi tog odsustva nisu jasni, ali evolutivne posledice svakako jesu. Na desnoj obali reke, gde su šimpanze i gorile delile šumu, gorile su jele što i sad jedu – uglavnom biljnu hranu. A šimpanze su jele ono što je za njih uobičajeno, uglavnom voće, lišće drveća i povremeno meso. Za to vreme na levoj obali živelo je to neko stvorenje nalik na šimpanzu, koje je sticajem okolnosti imalo privilegiju da bude slobodno od goriline konkurencije. „I to je formula kako je nastao bonobo”, rekao mi je Rengam telefonom iz svoje kancelarije na Harvardu.

Stvorenja s leve obale, koja su se hranila kaloričnom hranom šimpanza kad je bila dostupna, a kad ne, hranom gorila, vodila su stabilniji život. Ona nisu morala da se rasturaju na male i nestabilne grupe da bi našla hranu, da se razdvajaju, ponovo spajaju ili grabe oko nepredvidljivih i dragocenih resursa hrane, kao što to često rade šimpanze sa desne obale. I upravo ta sudbnosna razlika u strategiji nalaženja hrane dovela je i do posledica u socijalnom ponašanju, objašnjava Rengam.

Relativna stabilnost grupa koje traže hranu u okviru velike zajednice bonoboa znači da i oni najslabiji uvek imaju nekog da ih zaštiti. To ublažava tenziju i sprečava borbe radi dominacije. „Konkretno”, dodaje Rengam, „ženke na raspolaganju imaju i druge ženke i mužjake da ih zaštite ako bi ih neko maltretirao.”

Drugi rezultat stabilnosti unutar grupe koja traži hranu, opaža Rengam, jeste seksualni ritam ženki bonoboa. Za razliku od ženki šimpanza, one ne moraju da budu uvek maksimalno atraktivne i maksimalno spremne za parenje sa svim mogućim mužjacima samo u tom jednom kratkom vremenskom periodu. „S obzirom na to da živi u većoj i stabilnijoj grupi koja traži hranu, ženka bonoboa može sebi da priušti dug period seksualnog teranja.”

Ona ne mora da zavodi gomilu uzbuđenih mužjaka samo na kratko. Jer ona je stalno privlačna i uvek spremna. „To znatno smanjuje značaj borbi mužjaka za dominaciju i njihovog maltretiranja ženki.” Tako, po Rengamovoj hipotezi, ispada da čuvena miroljubivost i seksualnost bonoboa imaju sasvim neočekivano poreklo: što su na raspolaganju imali i hranu gorila koju gorile nisu jele.

A zašto nema gorila na levoj obali? Rengam nudi scenario koji je, kako sam priznaje, spekulativan, ali moguć. Pre oko 2,5 miliona godina, centralnu Afriku je, izgleda, pogodila teška suša. U ekvatorijalnoj niziji, s obe strane reke Kongo, vegetacija kojom se hrane gorile potpuno je nestala. Šimpanze su mogle da prežive zahvaljujući plodovima sa drveća kraj reke, ali gorile sa desne obale morale su da se povuku u planinske predele, kao što su vulkanska oblast Virunga na severoistoku sušne oblasti i Kristalne planine na zapadu. S leve strane reke pak nije bilo tako visokih planinskih utočišta. To zemljište je ravno.

Tako da, ako su gorile ikada i živele s ove strane, ta velika suša iz pleistocena ih je sigurno potamanila.

PONAŠANJE BONOBOA je izuzetak među čovekolikim majmunima, pri čemu je svaki od njih priča za sebe. Jednostavno, ne možete ih opisati nekim opštim crtama.

Niko to bolje ne ume od Gotfrida Homana i Barbare Frut, nemačkog bračnog para sa Odeljenja evolutivne antropologije pri Institutu „Maks Plank” u Lajpcigu.

Oni više od dvadeset godina proučavaju bonoboe u divljini. Počeli su 1990. godine na lokalitetu Lomako, na severu Konga, gde su neprekidno radili sve dok nije izbio rat 1998. godine i zaustavio sve za sledeće četiri godine. Homan i Frutova zatim su podigli novi istraživački logor južnije odatle, na mestu koje se zove Lui Kotale, u predivnom komadiću šume odmah izvan Nacionalnog parka Salonga. Sklopili su dogovor sa lokalnom zajednicom na čijoj tradicionalnoj teritoriji leži šuma: lokalni domoroci su pristali da za novčanu nadoknadu ne love i ne seku drveće u šumi.

Evo kako se do tamo stiže. Pošto sletite na jednu travnatu pistu, hodate sat vremena do sela, odate poštovanje starešinama, a zatim hodate još pet sati. Pređete reku Lokoro u izdubljenom čamcu, gacate uzvodno po jednoj rečici sa crnom vodom, uspnete se na obalu i odjednom se nađete u simpatičnom, jednostavnom logoru od slamnatih nadstrešnica i šatora, sa dva solarna panela za napajanje računara.
Homan se ovamo vratio u junu prošle godine, presrećan što je ponovo u šumi posle mnogih meseci provedenih u zatvorenom prostoru u Lajpcigu. On je jedan snažni šezdesetogodišnjak, plavook i koščat, navikao na sve tegobe terenskog rada, i da nisam žurio da ga stignem, meni bi za ovo pešačenje umesto šest trebalo sedam sati.

Jednog jutra krećem u šumu sa dvoje mladih volontera, Timom Luis-Bejlom i Sonjom Trautman. Do gnezda bonoboa stižemo u 5.20 ujutro, još pre nego što su se razbudili. Prvo što ujutru urade jeste da se dobro izmokre. Luis-Bejl i Trautmanova stoje ispod drveta sa gnezdima i hvataju mokraću u jedan široki list. Zatim je pipetom prebacuju u fijale i obeležavaju koja kom majmunu pripada. Posle toga krećemo za njima u uobičajenu jutarnju poteru.

Tog popodneva Homan i ja sedimo ispod krova jedne nadstrešnice i diskutujemo o ponašanju bonoboa. Malo je istraživača videlo bonoboe kad love druge životinje, a i u tim retkim izveštajima uglavnom je reč o sitnom plenu kao što su afričke leteće veverice (samo u Vambi) ili male dujker antilope. Izgledalo je da životinjske belančevine, ukoliko ih bonoboi uopšte unose, potiču uglavnom od insekata i stonoga. Ali Frutova i Homan prijavili su devet slučajeva lova bonoboa u Lomaku. U sedam od tih slučajeva bila je reč o povećoj dujker antilopi koju bi obično zgrabio jedan bonobo i rasporio joj trbuh još onako živoj. Zatim bi halapljivo pojeo iznutrice, a ostatak mesa bi podelio sa ostalima.

U skorije vreme, ovde u Lui Kotaleu, bili su svedoci još 21 slučaja uspešnog lova. Žrtve su osam puta bile zrele dujker antilope, jednom galago, i tri puta majmuni. Zar bonobo lovi druge primate? „To mu je sastavni deo jelovnika”, kaže Homan.

S druge strane, seksualnost po njemu nije toliko bitna kao drugima, De Valu, na primer. „Mogao bih Fransu da pokažem neke oblike ponašanja za koja ne bi verovao da su moguća kod bonoboa”, kaže Homan, „Neredovan seks, na primer. Tačno je da bonoboi imaju veoma raznovrstan repertoar seksualnih položaja i odnosa, ali u zatočeništvu to sve deluje prenaglašeno. Ponašanje bonoboa u divljini je drukčije. I mora biti drukčije, jer su vrlo zauzeti traženjem hrane, kako bi sebi obezbedili egzistenciju.”

Homan pominje još neke primere ustaljenog mišljenja sa kojima on i Frutova nisu u saglasnosti, uključujući i verovanje da se zajednica bonoboa održava na okupu kao srdačno sestrinstvo putem ženskih veza (oni smatraju da je veza majka–sin bar podjednako važna). Zatim, tu je i uvreženo mišljenje da bonoboi nisu agresivni jedni prema drugima.

Agresija je možda retka i prigušena, kaže on, ali to ne znači da ne postoji. Setite se kako ljudska agresija ume da bude suptilna. Setite se kako i jedan jedini čin nasilja, ili barem pretnje, ume da se ureže u sećanje godinama. „Mislim da to može da se primeni i na ponašanje bonoboa”, kaže on. Možda u životu bonoboa ima više stresa nego što izgleda. Dokazi o skrivenoj anksioznosti počeli su da se pojavljaju u hormonskom istraživanju koje je sproveo jedan od njegovih saradnika, postdoktorant Martin Zurbek.

Kroz analizu fekalnih i urinskih uzoraka, onakvih kakve su tog jutra skupljali Tim Luis-Bejl i Sonja Trautman, Zurbek je došao do iznenađujućeg otkrića: visokog nivoa kortizola, hormona vezanog za stres, kod nekih mužjaka.

Nivo kortizola je naročito povišen kod visoko rangiranih mužjaka u prisustvu ženki u teranju. Šta nam to govori? Da jedan visoko rangirani mužjak bonoboa, u pokušaju da održi sredinu između nedovoljnog mačizma (koji bi ga koštao statusa među mužjacima) i prevelikog mačizma (koji bi ga koštao mogućnosti parenja sa dominantnim ženkama), u ovako složenim situacijama biva pod stresom.

Bonoboi izbegavaju agresiju i nasilje, ali nisu bezbrižni. Oni koriste razne forme socioseksualnog ponašanja, raznovrsno i relativno često, kao sredstva za rešavanje konflikata. „To je ono što ih čini drukčijim”, kaže Homan, „a ne da je sve miroljubivo.”

BONOBO je klasifikovan kao ugrožen i, mada zaštićen kongoanskim zakonom, dalje ispašta zbog opštepoznatih problema, pre svega krivolova i gubitka staništa. U divljini danas možda ima još oko 15.000 do 20.000 bonoboa, od toga jedan deo u nacionalnim parkovima i rezervatima kao što su Nacionalni park Salonga i Životinjski rezervat Lomako-Jokokala.

Ova „zaštićena” područja mogu, ali i ne moraju pružati delotvornu zaštitu bonoboima i drugim životinjama, a sve to u zavisnosti od stvarnog stanja na terenu. Na primer, da li su iznajmljeni i obučeni čuvari, da li su im isplaćene plate i da li su snabdeveni odgovarajućim oružjem da se suprotstave lovokradicama.

Kongo je teško propatio tokom sedamdeset godina belgijskog kolonijalizma. Zatim je sledilo trideset godina Mobutuove kleptokratije, a posle toga rat. Svi napori da se priroda zaštiti gube se u vrtlogu korupcije i lošeg funkcionisanja državnih institucija. Jedan od talaca ovakve situacije je i bonobo, životinja koja ne živi nigde drugde sem u Kongu. Ako tamo ne uspe da opstane u divljini, neće uspeti nigde.

Dvoje ljudi koji veruju da će uspeti su Džon i Tereza Hart, borci za očuvanje prirode koji su u sliv reke Kongo prvi put stigli još početkom 70-ih godina XX veka. Hartovi danas rade sa mladim kongoanskim osobljem i velikim brojem kongoanskih partnera na velikom projektu zvanom „Zaštita predela Čuapa-Lomami-Lualaba” (TL2).

Ovo područje obuhvata tri reke u istočnom Kongu i u njemu ne žive samo bonoboi, već i šumski slonovi, okapiji i neobični, novootkriveni majmun zvani lesula zamorac. Lovokradice i dalje ubijaju bonoboe u TL2, kaže mi Džon. A njihova tela prenose na pijac biciklima. Kad bi TL2 dobio status parka, propisima o zabrani lova, podrškom lokalnog življa i proverom na nekoliko kontrolnih punktova, ta trgovina bi se ukinula. TL2 ima nezamislivi potencijal, ali prepreke su ogromne, čak i za jednog tako nezadrživog i iskusnog čoveka kao što je Džon Hart.

Pridružujem se Džonu i Terezi u Kinšasi, odakle letimo za Kindu, provincijsku prestonicu u istočnom Kongu (i mesto ukrcavanja za TL2) na zapadnoj obali reke Lualaba, koja obrazuje istočnu granicu područja na kojem živi bonobo. U Kinduu najzad dobijamo dozvolu za malu petodnevnu ekspediciju kroz TL2. Već je četiri popodne – kasno za polazak, ali iz straha da ne izgubimo još jedan dan, ipak uskačemo u dugački izdubljeni kanu pre nego što se činovnici predomisle.

Sa nama su i dvojica Hartovih pouzdanih kongoanskih kolega, jedan gostujući biolog i jedan pukovnik i vojnik (obojica sa kalašnjikovima) kao naša vojna pratnja. Tu je i čovek iz imigrantskog direktorata, poslat u poslednjem trenutku da nas uhodi. Čovek iz imigrantskog direktorata nosi gradske cipele i košulju za presvlaku u akten-tašni. „Bićemo u divljini oko 30 dana i moraćeš da nam pomažeš da ubijamo krokodile za hranu”, zadirkuje ga Džon, dok nas vanbrodski motor lagano udaljava od pristaništa, a zatim hvatamo kurs sredinom reke i plovimo niz Lualabu.

Reka je mrke boje, ravna, široka 900 metara. Sunce, koje se spušta iza izmaglice sušne sezone, izgleda kao veliko krvavo žumance. Posmatram par južnoafričkih palminih kanja kako preleću iznad nas, a zatim, prema istoku, jato slepih miševa koji kruže oko drveća. Sumrak brzo prerasta u mrak, a reka svetluca u smeđoj nijansi pod odsjajem zlatnog polumeseca. Postaje svežije, te navlačimo jakne. Nekoliko sati kasnije pristajemo u selo na levoj obali koje smo odredili kao naše polazište na ovaj put u zemlju bonoboa. Shvatam da je morala da bude leva obala. Jer na desnoj nigde nema bonoboa.
AUTOR: Dejvid Kvamen
Izvor:nationalgeographic.rs

---

---

Priredio i naslovio: Bora*S

TAJNE DEČJIH CRTEŽA…

  Inteligencija deteta: Koju tajnu kriju dečji crteži

Kvalitet crteža u detinjstvu povezan je s inteligencijom deteta i deset godina kasnije, smatraju naučnici.

Roditelji se često smeju kada ugledaju crteže dece: glave u obliku balona i krivudave i prekobrojne udove, ali stručnjaci veruju da kvalitet crteža ukazuje na to kako se inteligencija deteta povezana s genetikom razvija.

Naučnici Kraljevskog koledža u Londonu sproveli su, naime, istraživanje u kojem je učestvovalo 15.504 četvorogodišnjaka.

Mališani su radili test „Nacrtaj dete“, kognitivni test koji se upotrebljava radi evaluacije dece i adolescenata u različitim aspektima.

Tema ovog testiranja bila je nasleđena inteligencija, odnosno inteligencija koja je povezana s genetikom, a učesnici su ocenjivani ocenama od nula do dvanaest.

Deset godina kasnije, ovi dečaci i devojčice su ponovo radili isti test, a naučnici su utvrdili postojanje veze između visokih rezultata i inteligencije u ova perioda života dece.

Foto: Facebook

„Ovaj test je osmišljen dvadesetih godina prošlog veka radi ispitivanja dečje inteligencije, pa činjenica da je utvrđena veza između inteligencije i crtanja u četvrtoj godini nije neobična“, objasnila je autorka studije dr Rozalind Arden iz Instituta za psihijatriju Kraljevog Koledža u Londonu.

„Ono što nas je iznenadilo jeste što to što veza postoji i čitavu deceniju kasnije.„

Ona naglašava da je veza, ipak, nedovoljno jaka da bi naučnici savetovali roditeljima da se zabrinu ukoliko su crteži njihove dece loši ili neprecizni.

„Sposobnost za crtanje ne određuje inteligenciju, već postoji bezbroj faktora – i genetskih i onih koji su tiču okruženja – koji utiču na inteligenciju i ukazuju na nju u kasnijem toku života„, kaže Ardenova.

Crteži su procenjivani na osnovu toga da li se na crtežu i u kom broju pojavljuju glava, nos, oči, usta, uši, kosa, telo i ruke.
Naučnici su, navodi se u izveštaju studije, izveli zaključak da je genetika bitan faktor za inteligenciju koja se ispoljava na crtežu, kao i da se ona ogleda u testovima inteligencije u četrnaestoj godini.
Izvor: yumama.com

---

Analiza dečjeg crteža

Crtež je prozor kroz koji možemo da zavirimo u detetovu svest. To je način na koji ono sebi objašnjava svet – kako ga vidi i doživljava

Foto: Shutterstock

Crtež je, takođe, pokazatelj detetovog razvoja i napretka. Mnoga čula su tu uposlena: čulo vida, motorika (za početak, i uhvatiti olovku je poduhvat), a crtež je povezan i sa razvojem govora. Kada su sve te funkcije u redu, postoji nekoliko faza razvoja crteža koje mogu da se kvalifikuju, razvrstaju i prate. Njima su obuhvaćeni gotovo svi elementi detetovog napretka – kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni.

Od trenutka rođenja, dete je svesno sveta oko sebe: vidi boje, oseća mirise, čuje zvuke – i na svoj način ih doživljava i utiskuje u svest. Kasnije ta imena, lica i zvukovi dobijaju jasniju definiciju i izraz (mama, tata, kuća, drvo…). U kasnijim fazama razvoja, dete ih „beleži“, pravi zapis o njima putem crteža.

Kako dete raste, rastu i njegovi crteži. Širi se obim pojmova koje primećuje, i sve to dobija mesto na papiru. Saznanje o svetu se uvećava, i crtež postaje bogatiji. Likovni izraz otkriva detetove talente i važne stvari koje ulaze u njegovu svakodnevicu.

Žvrljam, šaram, crtam

Već oko 15. meseca, deca uzimaju olovku – ti prvi pokušaji ne predstavljaju ništa osim radosti prvog šaranja. Saznanje da olovka na papiru ostavlja trag, podstiče dalju igru. Prvi crteži su, u stvari, vežba motorike, prelaska pokreta prilikom crtanja iz ramena i lakta na finije pokrete ruke i prstiju.

Oko 20. meseca, počinju da se pojavljuju prvi kružni oblici, koje dete prepoznaje i imenuje.

Prvi definisan crtež se javlja u uzrastu od dve i po godine, i obično predstavlja ljudsku figuru. Njen prikaz uglavnom podseća na crtež punoglavca. Za crtanje smislene figure, potrebno je da se steknu uslovi što se tiče zrelosti, odnosno razvoja deteta.

Prvi crtež čoveka je uglavnom isti kod sve dece: velika glava iz koje polaze ruke i noge. Oči, nos i usta su detalji koji dolaze kasnije. Budite oprezni sa usmerenjima i instrukcijama (koje ćete prirodno poželeti da pružite svom detetu) u ovoj, ali i ostalim fazama crtanja.

Jedna od prvih stvari koje dete nauči da pokaže na sebi i drugom – oči, usta, nos, i njihovo prepoznavanje – nije problem. Veliki zadatak čeka dete koje poželi da ono što vidi i zna prenese na papir. Da bi to nacrtalo, potrebno je da se seti rasporeda delova tela koje će da smesti u crtež, i da im odredi redosled – koji u početku neće izgledati isto kao u realnom životu. Crtež u ovom uzrastu je dobra vežba vizuelnih i opažajnih odnosa (percepcije) kao i usavršavanje pokreta ruke i prstiju. Uz sva znanja koja dete usvaja, crtanje je njegov prirodan i spontan izraz.

Izvor: yumama.com

---

Prvi „pravi“ crtež

Treća godina života se uzima za prvu značajnu fazu u razvoju crteža.

Savet +
Možda ćete poželeti da sačuvate rane zapise svesti vašeg malog kućnog Pikasa. Pitajte dete šta je nacrtalo, šta likovi i predmeti na crtežima za njega znače, i na poleđini obavezno upišite datum kada je crtež nastao. Kada dete malo poraste zajedno ćete moći da gledate ta prva „umetnička dela“, da komentarišete i prisećate se detetovog detinjstva.

U tom uzrastu, motorika je dovoljno razvijena da se čvrsto drži olovka između prstiju, a dete pokreće šake umesto da prilikom crtanja kao ranije pokreće celu ruku iz ramena ne bi li napravilo željeni pokret.

Ali, ako se desi da povremeno pravi pokret iz lakta, to nije neobično, postepeno će da se izvešti u motorici – zato je u ovoj fazi crtež dobra vežba za to.

Veoma je važan momenat slušanja i obraćanja pažnje na ono što dete čuje – na primer, na zahtev da nacrta nešto, i trud da to obavi. Prvi crtež ljudske figure ima dosta veze sa crtanjem kruga, koje postaje interesantno mališanu u ovom uzrastu. Kružna žvrljotina prethodi sve veštijem obliku kruga – koji će da posluži kao ispomoć u prvim crtanjima ljudske figure, a kasnije će da predstavlja mesec, sunce, loptu… U ovoj fazi je važno da razgovarate sa detetom, koje će i samo biti raspoloženo za objašnjenje onog što crta.

Čovek i kuća kao teme
Ljudska figura je jedna od najčešćih tema dečjeg crteža – od najmlađeg uzrasta, pa sve do kasnijih faza, u kojima će se veština njenog prikaza usavršavati. Dete će češćom vežbom sve pravilnije da smešta delove tela na crtežu, tako da oni više odgovaraju realnosti. Svaka naredna faza u crtanju otkrivaće detetova nova znanja i veštine. Na rukama i nogama će se javiti, opet predstavljene krugom, šake i prsti. Deci je, takođe, zabavno da stave svoju šaku na papir i iscrtavaju njen oblik.

Sledeći tipičan crtež je crtež kuće, koji je nešto komplikovaniji i zahteva iscrtavanje pravih i kosih linija. Kako ruka postaje slobodnija, na papiru će se pojaviti talasaste linije, koje se formiraju u sliku drveta ili cveta. Najprostiji prikaz drveta, kombinovan sa uspravnim linijama iz kojih izrasta kružna krošnja – dete će, kao i prvi crtež čoveka, da obogati detaljima.

Izražavanje emocija
U periodu između tri i sedam godina, stvarnost i crtež još uvek nisu usklađeni, to jest delovi spojeni na crtežu – u stvarnosti ne stoje jedni pored drugih. Veličine i birane boje više zavise od detetovog raspoloženja nego od imitiranja pravih odnosa i perspektiva – zato je ova faza vrlo plodna za ispitivanje povezanosti dečjih emocija i likovnog izraza. Dete crta po sećanju, to jest po načinu na koji vidi i doživljava određeni predmet. Prisutan je i trenutak u kom uvećano crta stvari koje su mu privlačne. Može da bude prisutno i takozvano rendgensko prikazivanje stvari (providni zidovi, tela, kuće). Dete najčešće crta ono na šta usmerava pažnju, pa iz tog razloga crteži mogu mnogo da kažu o njegovom unutrašnjem svetu.
Izvor: yumama.com

---

Simbolika crteža

Kada posmatrate crtež vašeg deteta, važno je da obratite pažnju na ton celog crteža, naglašenost pojedinih delova i njihov raspored.

Ne namećite svoje mišljenje

U praćenju likovnog izraza, morate da budete oprezni sa savetima i usmerenjima koje dajete detetu. Treba ga usmeriti i razgovarati sa njim, ali se treba čuvati ideje da mu vodite ruku prilikom crtanja i namećete svoje modele, da ga previše kritikujete ili, čak, crtate umesto njega. Treba biti vrlo oprezan, jer je crtanje važan način učenja, koji se agresivnim pristupom roditelja narušava.

Veličina figura je važna, jer deca onom što vole daju najviše prostora na papiru, bez obzira na realne dimenzije nacrtanog predmeta ili osobe. Uložen trud i vreme na određenu figuru i predmet takođe mnogo govore o detetovom stavu prema njemu. Naravno, jedan ili dva crteža iz istog perioda neće biti dovoljni da se stvori kompletna, adekvatna slika o detetovom unutrašnjem svetu, ali zato ostavlja prostor da se izvedu pogrešni zaključci i brojne greške.

Simbolika boja je važna, ali je važnije naše znanje o tome koja je boja našem detetu omiljena, i koje figure tom bojom boji. Ne zaboravite da je mnogo značajniji razgovor sa detetom o crtežu i ono što znate o njemu, nego neki simbol koji zabrinjava – kao što je nedostatak stopala na nozi neke osobe ili zatvoreni prozori na kući.

Bube, pauci, čudovišta i insekti – u jednoj fazi mogu da budu ilustracija nekog straha, ali isto tako mogu da budu nacrtani pod uticajem skoro odgledanog crtanog filma, ili priče koje je dete čulo, ili događaja koji ga je zadivio ili uplašio. Kroz razgovor ćete najbolje zaključiti kako stvari stoje. Važno je uzeti više crteža deteta iz istog perioda i videti koji se motivi ponavljaju, kao i koja boja i emocija na njima dominiraju.

Postoje i profesionalne analize dečjeg crteža, kada stručnjaci analiziraju njegov sadržaj, i na osnovu toga i razgovora sa detetom mogu da vam pomognu savetom, daju smernice za dalje, ili ukažu na eventualni problem. Naročito je važan prikaz ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu analize crteža se vidi odnos deteta prema sebi i važnim ljudima u njegovom životu. On otkriva mnoge faze ličnosti deteta, njegove talente, interesovanja, a posebno njegov svet, kao i probleme koji ga muče.

Crtež porodice
Jedan od najčešćih zahteva koji se postavlja detetu je da nacrta crtež porodice, to jest ljude sa kojima živi. Ono ga obično proprati objašnjenjem i pisanjem imena članova porodice. Taj crtež je koristan u sagledavanju odnosa među članovima porodice i mesta koje im dete pridaje u svom životu.

Sunce i kuća
Sunce predstavlja oca. Da li je ono u centru crteža i sve obasjava, ili se krije iza oblaka, ili ga uopšte nema – govori mnogo o komunikaciji i stavu deteta prema roditelju. Kuća je simbol majke i sigurnosti koju ona pruža.kao i dominantnih emocija koje bude u njemu. Detetova objašnjenja nacrtanog treba pažljivo slušati, postavljati pitanja i usmeravati.

U psihologiji se i inače najčešće analiziraju crteži porodice, jer oni mogu dosta da otkriju. Najznačajnija osoba na crtežu porodice za dete se obično crta krajnje levo – ta figura može i veličinom da dominira crtežom. Deca crtaju afektivno, pa će predmete i ljude koji su im važni i koje vole da nacrtaju uvećane u odnosu na ostale delove crteža. Dete će obično da nacrta sebe pored te figure ako provodi dosta vremena sa njom. Ponekad će odbiti da nacrta pojedine članove porodice, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre, ali to ne treba da vas brine. Uglavnom je u pitanju mala doza ljubomore koju deca u tom uzrastu imaju. Nekada se može desiti da izostave jednog roditelja, najčešće oca, uz obrazloženje da je „na poslu“.

Kako dete doživljava sebe
Telo ili „ja“ je najintimniji detetov doživljaj sebe. Tokom crtanja, pravi se veza između nacrtanih delova tela i detetovih emocija, pa predstavlja nesvestan način prikaza sebe, svojih potreba i problema. Čak iz laičkog, roditeljskog posmatranja crteža, može dosta da se zaključi. Posebno obratite pažnju na naglašene delove tela, odeću i detalje koji su uz njih. Potom, da li dete sebe stavlja u centar crteža, da li je njegova figura velika ili mala u odnosu na ostale, gde je smeštena na prostoru crteža, kakva je linija crteža – da li je izreckana ili sigurno izvučena. Da li dete sebe crta kao srećno, povučeno, plašljivo, ili ljutito, ratoborno? Sve su to mali znakovi pored puta koji pokazuju informacije o budućem usmerenju deteta, osobinama ličnosti i eventualnim problemima.

Marija Jovičić u saradnji sa terapeutom Vesnom Tsitsivas
Izvor: yumama.com

---

Crtež čoveka

Jedna od prvih prepoznatljivih formi koju dete crta je ljudska figura. Ona predstavlja jednu od najpopularnijih tema dečjih crteža.

Najraniji crtež čoveka javlja se u proseku u uzrastu od tri godine. Sastoji se od kružne linije u kojoj su najčešće smeštene oči, nos i usta. Na kružnici ispod usta, nacrtane su noge u vidu dve najjednostavnije linije. Nekada će dete nacrtati dve linije koje idu iz glave, imenujući ih kao ruke. Uglavnom su figure vrlo jednostavne.

Ponekad se može desiti da imaju uši, kosu ili neka druga obeležja. Ova faza crtanja čoveka kod većeg broja dece traje u proseku oko dva meseca, sa obogaćivanjem crteža, jer dete dodaje i usložnjava elemente.

Osvajanje i utvrđivanje kruga u koji će se položiti elementi glave a okolo linijski i ostali delovi tela, zahtevaju dosta veliku pažnju koja je usmerena isključivo na predmet crtanja.

Dete uči da se celina sastoji iz delova.
U ovom uzrastu, dete počinje da crta uglavnom na sredini hartije, da bi zatim sve sledeće figure ili predmete crtalo oko te prvo nacrtane figure. Dešava se i da se figure ili sledeće nacrtani predmeti preklapaju. U ovoj fazi crtanja i na tom uzrastu, dete nema formiranu prostornu dimenziju.

Kompletan razvoj deteta odvija se dinamičkim redosledom.
Određene skupine posebnih kognitivnih sposobnosti se utvrđuju, dok se druge privlače. Ova činjenica je utoliko važna, što dete staro tri godine, može da kaže i pokaže na sebi i drugima mnogo više elemenata od kojih se sastoji ljudska figura, nego što ume da prikaže crtežom.

Tako, na primer, veliki broj dece nacrta pupak ili stomak unutar glave, što i kaže. Razlika između takozvanog punoglavca i čiča “Gliše“ je upravo dodata kružnica koja predstavlja telo, a veća ili manja tačka predstavlja pupak.

Razvojne faze u crtanju deteta

Sa 3 godine dete:
– sedi pravilno na stolici sa laktovima na stolu,
– drži olovku između prstiju,
– imitira pravilno horizontalnu i vertikalnu liniju,
– ume da nacrta više krstića,
– zna pravilnu upotrebu najmanje jedne bojice,
– uspostavilo dominantnost jedne ruke,
– crta po uzoru krug i krst naizmenično,
– linijski savlađuje osnovne geometrijske oblike
– priča dok crta samostalno ili u toku izvršavanja naloga i postavlja pitanja
– hoće da oboji geometrijske oblike ili crtež čoveka.

U daljem razvoju crteža čoveka, glava je i dalje mnogo veći krug od tela. 

Predstoji učenje lokalizacije određenih delova tela, jer sva deca ovog uzrasta bez greške pokazuju sopstvene stomake i pupkove, kao i druge delove tela.

Razvoj crtanja punoglavačke figure, na tom uzrastu, odvija se u dva pravca:

1. Deca crtaju veliku glavu sa svim elementima glave, u kojoj se dodaje i manja ili veća tačka pupka; ruke i noge su predstavljene linijama;

2. Deca crtaju malu glavu koja sadrži osnovne elemente; produžene linije iz glave predstavljaju noge, između kojih negde u sredini deca nacrtaju veliku tačku da bi označili stomak ili pupak; ruke predstavljene linijama nalaze se u ravni stomaka ili nešto iznad stomaka.

Dete otkriva i uči koji se delovi obično crtaju a koji nisu neophodni.

Ono uči kako da nacrta svaki deo tela i da se tokom crtanja seti svih tih delova. Treba da ih nacrta odgovarajućim redosledom i da zna tačno gde dolazi svaki deo u odnosu na druge delove. Na kraju, treba sve te delove da uklopi i međusobno spoji. Da bi sve to spontano i simultano moglo da obavi, potrebno je da je razvilo dobru kontrolu finih pokreta šake i prstiju. Samo u tom slučaju će se njegova mentalna predstava poklopiti sa nacrtanim. Međutim, ako je opisana razvojna dinamika određenih sposobnosti narušena, onda nedostatak znanja i veštine kod deteta može dovesti do problema.

Dete možda ne zna kako da nacrta određen deo tela ili gde da ga smesti u odnosu na druge delove tela.
Moguće je da dete poseduje to znanje ali u trenutku crtanja ono razmišlja i o nizu drugih stvari koje treba da uskladi. Takva preopterećenost ga dovodi u situaciju da potpuno izostavi jedan deo figure ili da taj deo ne bude izdiferenciran tokom crtanja u odnosu na preostale delove tela.

U razvojnom smislu, dete se bori sa brojnim procesima savladavanja redosleda kod crtačke aktivnosti. Neki od tih procesa se odvijaju delimično u sledu, a neki simultano. Ova aktivnost se može uporediti i sa usvajanjem redosleda brojeva, prvo do tri a zatim do pet. Usvojenost redosleda brojeva, znači da dete sa punom pažnjom može da broji redom a da pri tom ne preskoči ni jedan broj predmeta koji broji. Može da pokaže na svojim i tuđim prstima broj tri, a kasnije i broj pet i da broji unazad.

Dete koje nije usvojilo redosled brojeva unapred i unazad, može da ima velikih poteškoća sa crtanjem figure čoveka kao i drugim predmetima
Lokalizacija i smeštanje delova tela na crtežu čoveka, usvaja se i izvodi u slično vreme kada se uspostavljaju i operacije redosleda brojeva. Svaki obuhvaćeni i savladani skup veština, pretpostavlja ulazak u takozvanu narednu fazu razvijanja i obogaćivanja crteža.

Dete voli da stavlja svoju šaku na list hartije i da je linijski kopira. Na taj način utvrđuje broj prstiju, veličinu i odnose.
Ovladavanje pravim i kosim linijama, navešće dete da nacrta kuću. Talasastim i isprepletanim linijama, kao najtežim elementima, dete će nacrtati razne cvetove i drvo. Crtež drveta nastaje od dve prave linije, tipa pravougaonika i najjednostavnijeg kruga. U kasnijoj fazi dete na sličan način kao i crtež čoveka obogaćuje drvo granama, listovima, rupom u drvetu za vevericu i drugim elementima.

Dr Neda Subota, klinički psiholog

Izvor: yumama.com

---

Crtežom mališani teraju strah

Svako dete muče određeni strahovi, bez obzira na uzrast. Deca prolaze kroz različite faze razvoja u kojima su izuzetno labilna i podložna strahovima.

U prvih pet godina života proživljavaju pet oblika straha koji će ih pratiti tokom celog života: strah od gubitka fizičkog kontakta, strah od nepoznatih ljudi i strah od razdvajanja dominiraju do treće godine života.
Izvor: Blic
Oko treće godine života razvija se i strah od uništenja, a između četvrte i pete godine života strah od smrti. Roditelji ne mogu da spreče pojavu ovih strahova, ali mališanima mogu da pruže podršku u njihovom savladavanju i daju im sigurnost koja im je toliko neophodna.

Za početak otkrijte šta kod vašeg deteta izaziva strah. Pri tom se uzdržite od davanja bilo kakvih ocena! Dečji razlozi za strah su često – barem za njih – veoma realni, iako će se vama možda učiniti bezazlenim.

Deca se podjednako plaše čudovišta u ormanu kao i velikog psa na ulici ili malog grubijana iz obdaništa. Uopšte nije važno da li im objektivno preti opasnost, jedino što je bitno jeste da je subjektivno doživljavaju kao takvu.

Sada vi treba da se umešate: shvatite mališanov strah isto tako ozbiljno kao što ga i on shvata. Umirujući komentar „pa to nije ništa!“ sigurno mu neće pomoći.
Upotrebite svu svoju maštu i mnogo strpljenja da biste razumeli poreklo njegovog straha i zajedno s njim razvijajte strategije za borbu protiv opasnosti koje vrebaju iz mraka. Recite mu da opiše ili nacrta čudovište iz ormana, jer je deci potrebno da svom strahu daju konkretan oblik. Ponekad će biti dovoljno da pored njegovog čudovišta nacrtate zmaja koji će ga uplašiti i oterati iz dečje sobe.

Upravo kada je reč o irealnim dečjim strahovima, deca često imaju najbolje ideje šta treba učiniti. Obavezno prihvatite njihove kreativne zamisli! Na taj način ćete pomoći detetu da razvije poverenje u vlastite načine rešavanja problema i samo stekne uverenje da je hrabro i jako. Ne pokušavajte da problem rešite na brzinu, već budite strpljivi prilikom razvijanja strategije borbe protiv onoga što izaziva strah.

Pružite detetu osećaj da ćete zajedničkim snagama prebroditi situaciju koja ga plaši. Vaše poverenje u njegovu snagu prenećete i na njega, a to je početak uspešne borbe protiv strahova u budućnosti.
Izvor:yumama.com

---

 Priredio: Bora*S

NE PODGREVAJTE…

Želite li izbeći trovanje, ove namirnice  ne podgrevajte

Nutricionisti ističu kako većina namirnica sadrži supstance koje postaju štetne ako ih podgrevate. Te namirnice, naime, postaju otrovne. Donosimo spisak namirnica koje su najopasnije nakon što ih podgrejete.

Foto: Nicole Abalde/Flickr

Spanać, cvekla i celer sadrže nitrate koji pod uticajem mikroorganizama i grejanja razvijaju spojeve koji su štetni i kancoregeni.

Spanać je najriskantniji u ovoj grupi namirnica i zato ga uvek treba jesti sveže pripremljenog.

Gljive zbog proteina koje sadrže, lako menjaju nutricionističku vrednost i postaju štetne. Preporučljivo ih je zagrejati na temperaturi ne većoj od 70 stepeni.

Krompir takođe spada u grupu otrovnih namirnica nakon podgrijavanja. Gubi nutritivna svojstva, a nedavna istraživanja su pokazala kako je najzdraviji krompir kuvan, ali ohlađen. Naime, kada se ohladi, krompiru povećava udeo rezistentnog skroba koji ima probiotski učinak.

Kada se podgreva meso ono postaje nešto što naše telo ne prepoznaje jer dolazi do promena u sastavu proteina. To se događa kada se proteini dugo zagrevaju na visokim temperaturama, pa se menja njihova struktura, postaje neprobavljivo, a time i toksično.

Visoko su rizične i namirnice koje se prioizvode na niskim temperaturama, poput piletine i dimljene ribe (losos i bakalar), sirove ili blago prokuvane školjke, mlečni proizvodi, sirevi i jaja.

Namirnice koje se mogu podgrevati su celovite žitarice jer njihov sastav ostaje relativno nepromenjen.

To su pirinač, proso, ječam i zob.

Variva i supe takođe možete podgrevati, prethodno izvadite meso i povrće te ih ostavite u toploj vodi.

Izvor:samopismo.net

______________________________________________________________________________________________

 

SVAKO LJUDSKO LICE JEDINSTVENO…

Kao što ne postoje dva ista otiska prsta, tako ne postoje ni dva identična lica, tvrde američki stručnjaci. Glavni „krivac“ što smo svi različiti – evolucija!

Kada bi svi izgledali isto, svet bi bio prilično dosadan. Na sreću, svako ljudsko lice ima svoje jedinstvene crte, a za to možemo da zahvalimo evoluciji, prenosi Tanjug.

Prema rezultatima nove američke studije, evolucija je podarila čoveku posebne crte lice, jer je za ljude važno da mogu da prepoznaju druge i da budu prepoznati.

„Da svi izgledaju više-manje isto nastao bi opšti haos“, istakao je koautor studije dr Majkl Šihen sa Univerziteta Kalifornije.

„Bilo bi zaista teško razlikovati članove porodice, kolege s posla, prijatelje i komšije od potpunih stranaca. Naravno, bili bismo u stanju da shvatimo ko je ko nakon kraćeg razgovora, ali kako bi to bilo naporno!“, objasnio je dr Šihen.
Tokom istraživanja, Šihen i njegove kolege su proučili podatke telesnih pregleda belih i crnih muškaraca i žena u vojsci iz 1988. godine.

Naučnici su se posebno pozabavili razlikama u crtama lica, poput razmaka zenica i širine nosa, i zaključili da oni variraju daleko više od razlika zapaženih na drugim delovima tela, kao što je, na primer, dužina ruku.

Najviše varijacija zabeleženo je u tzv. „trouglu“ koji čine oči, nos i usta.

Ustanovljeno je, takođe, da se svaka crta lica razlikuje nezavisno od drugih. Naime, ne postoji nikakva veza između razmaka očiju, na primer, i širine nosa.

Rezultati studije sugerišu da su varijacije u izgledu lica proizvod prirodne selekcije.
Istraživači su analizarali i varijacije u genomima više od 1.000 ljudi širom sveta. Posebno su proučili genetske oblasti u vezi sa oblikom lica i otkrili da postoji više varijacija unutar tih oblasti u poređenju sa genima koji određuju druge karakteristike, poput visine.

Različitosti važne i u životinjskom svetu

Nisu samo ljudi razvili distinktivna obeležja, koje naučnici nazivaju identitetskim signalima, kako bi se razlikovali u masi. I druge životinje se, poput osa, međusobno razlikuju po licu, dok se druge pri raspoznavanju oslanjaju na specifični zov, miris, šare, itd.
Identitetski signali pomažu životinjama da odbrane svoju teritoriju i ispolje dominaciju, objašnjavaju istraživači.
Takođe, kao i ljudima, oni pomažu životinjama da shvate kome treba da poklone pažnju, da pomognu, koga da nagrade, a koga da kazne.

„Prirodna selekcija ima tendenciju da briše genetske varijacije osobina od kojih zavisi opstanak“, naveo je drugi autor studije dr Majkl Nahman, genetičar i profesor integrativne biologije sa Univerziteta Kalifornije.
„A ovde se dešava upravo suprotno – selekcija održava raznolikost. Sve se to poklapa sa idejom da je prirodna selekcija podstakla različitost radi lakšeg prepoznavanja“, objasnio Nahman.

Zašto su ljudi skloniji da koriste lica umesto druge delove tela u međusobnom prepoznavanju? Pre svega, zato što su evoluirali od primata koji su više koristili vid, a manje miris od ostalih sisara.

Naučnici polaze od hipoteze da zagledanje u lice umesto u drugi deo tela kako bi se odredio identitet omogućava primatima da vide gde druga životinja usmerava progled i prate pokrete čeljusti kako bi znali da li će pokušati da ih ugrize.
„Naravno da ljude prepoznajemo i po drugim osobinama – njihovoj visini, stasu. Međutim, smatramo da je lice dominantan način da se ljudi identifikuju“, zaključio je dr Šihen, čija je studija objavljena u časopisu Nature Communication.
Izvor:rts.rs

_______________________________________________________________________________________________