LEPOTA UGASLOG VULKANA…

KELI MUTU

Keli Mutu je jedan je od brojnih ugaslih vulkana na otoku Floresu u Indoneziji.

Visok je 1639 m. Ujedno je i najimpresivniji zbog tri kraterska jezera na visinama od preko 1600 m.

Znamenitaost ovih jezera je rezultat njihovih interesantnih boja.

Jezero Tiwu Ata Mbupu (Jezero staraca) je tamnoplave boje, Tiwu Nuwa Muri Koo Fai (Jezero dece i devica) je svetlozelene i Tiwu Ata Polo (Začarano jezero) je tamnozelene.

Intersantnoje da se boje ova tri jezera vremenom menjaju.

Godine 1960. jezera su imala boju bele kafe, crvenosmeđu i plavu, a nešto kasnije su poprimila crnu, smeđu i plavu boju.

Nije istražen uzrok promene boje.

Uredio: MPG71
Izvor: agroekonomija

---

 

OD LJUBAVI NEKO NAS SPASAVA…

PROBUDI SE

Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rešava
moglo bi ti jednom biti žao.

Foto ilustracija Bora*S

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.

Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije ni istina prava
al’ osetim dugo će da traje.

Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje.

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.

Duško Trifunović

---

 

SUŠTINA PRIRODNOG NAČINA ISHRANE…

Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.

“Biljka izvlačenjem vode, minerala i drugih jedinjenja iz zemlje uz dejstvo toplote i svetlosti kroz fotosintezu i druge biohemijske procese transformiše tu materiju u živu tvar kojom gradi sopstveno živo biće.

Foto ilustracija: Bora*S

Tako oblikovana živa tvar postaje hrana i čoveku i pojedinim životinjskim vrstama.

Dalje, životinje mesožderi će za hranu uzeti životinje biljojede ili pak druge životinje mesoždere i daljom transformacijom oblikovati druga živa jedinjenja koja sačinjavaju njihovo biće.

Čovek je na kraju lanca stvaranja i na kraju lanca ishrane, što ga čini bićem koje u sebi sadrži svaku tvar Zemlje te stoga je i neminovno da svaku potrošenu tvar dopuni novom količinom, a tvari su sve rasute u bićima koja život nose.

Da li ovo znači da bi čovek mogao pojesti svaku biljku i svaku životinju? Delimično da, međutim, kao što je več naglašeno, čovek nije razvijen tako da može funkcionisati kao biljojed ili mesožder, ali kao spoznajno biće može pristupiti procesu transformacije pojedinih vrsta hrane pripremajući je do stvaranja oblika koji je pogodan da se iz njega preuzmu svi Elementi i druge neophodne supstance.

Isto tako ne znači da čovek treba da juri kroz život za svakom biljkom ili životinjom koja postoji, već je dovoljno da se odredi po vrstama njihovim i potrebama svojim.
Tu je ustrojstvo takvo da postoji unutrašnji regulator potreba kojeg čovek treba da postane spoznajno svestan.

Uz to treba znati da svaka biljka i svaka životinja može biti hrana koja gradi i održava telo, ali isto tako može biti i otrov koji telo razara, ili pak lek koji bolest zaceljuje kada se javi usled nekog unutrašnjeg poremećaja.

Kako funkcioniše proces ishrane?

Da bi se svaki Element snabdeo neophodnim rezervnim supstancama, preporučuje se ishrana raznovrsnom hranom koja sadrži osnovne materije Elemenata. Ako bismo se celog života ograničili na istovrsnu hranu, naše telo bi se svakako razbolelo, što znači da bi takva vrsta hrane proizvela nesklad u organizmu.

Preko rastvaranja hrane procesom sagorevanja uz pomoć vazduha, Elementi dobijaju hranljive supstance i tako se održava njihova aktivnost. Ovo je suština prirodnog načina čovekovog života.

Ako nekom Elementu ponestane goriva, to se odmah oseti u delovanju funkcija koje od njega zavise.
Ako u našem telu pojačano deluje Element Vatre, mi osećamo žed, ako preterano deluje Vazduh osećamo glad, Element Vode izaziva osećaj hladnoće, a Element Zemlje stvara umor.

S druge strane, i svako prezasićenje Elementima izaziva pojačano delovanje u telu. Višak Vatre stvara želju za kretanjem i aktivnošću. Voda pojačava procese lučenja. Prezasićenje Vazduhom (nadutost) ukazuje da moramo biti umereniji u uzimanju hrane. Prezasićenost Elementom Zemlje utiče na smanjenje polne aktivnosti.

U svojoj aktivnoj i pasivnoj polarnosti električne i magnetne struje, sa hemijske, a i sa magijsko alhemijske tačke gledišta, imaju zadatak da stvaraju kisele i bazne spojeve u svim organskim i neorganskim telima.
U aktivnom smislu oni su graditeljski, a u negativnom smislu su rušiteljski, rastvarački i razjedinjujući.

Sve ovo objašnjava osnovne biološke funkcije u telu. Njihov krajnji ishod je kruženje života, koji nastaje, buja, sazreva i nestaje. To je smisao evolucije svega stvorenog.

Uputstva za pravilnu ishranu

Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.

No, postavlja se pitanje kako čovek da zna koji Elementi i kakve supstance preovlađuju u celokupnoj raznolikosti biljnog i životinskog sveta. moguće je kroz primenu znanja osnovne Magije Elemenata koja počiva na principima polarnosti kao što su toplo-hladno, suvo-vlažno, tvrdo-meko i slično. Takođe, osnovna Magija Elemenata daje i uputstva za pravilnu ishranu koja su prvenestveno namenjena običnom čoveku, ali su i dobar vodič kroz proces spoznaje.

Primenom ovih osnovnih postulata za pravilnu ishranu koja se zasniva fundamentalnim principima Spoznaje i Univerzalnih Zakona, stvara se osnova za čistu, zdravu i funkcionalnu ishranu čoveka kroz ceo život.

Zanemarivanje ovih osnovnih uputstava i smernica za ishranu u svakodnevnom životu, sasvim izvesno dovodi do niza poremećaja, prvenstveno u metabolizmu, a može biti i uzročnik pada opšteg imuniteta i podložnosti rarznim oboljenjima.
U energetskom smislu dovodi do nesklada u radu vrtložnih energetskih centara u oganizmu, remećenja prirodnih procesa i pada opšte sposobnosti bića.

Opšti deo o namirnicama
Opšta raznovrsnost namirnica

Raznovrsnost podrazumeva različitost namirnica koje se koriste u ishrani, međutim opšta raznovrsnost se odnosi na sve namirnice biljnog i životinjskog porekla sa svih geografskih područja na planeti.

U stara vremena magovi su putovali i u veoma udaljene krajeve da bi samo ubrali jedan cvet, ili bi posredstvom trgovaca karavanima nabavljali najrazličitije namirnice iz svih krajeva sveta.

Danas je mnoštvo namirnica prilično dostupno, ali postoji i mnogo toga što čovek u svom životu nikada nije okusio, i to ne samo iz udaljenih krajeva sveta, već i onoga što u svom neposrednom okruženju ima.
Ne zaboravite da raznovrsnost podrazumeava sve, pa makrar to bilo i samo jedanput u životu.

Preovlađujuće namirnice

Preovlađujuće namirnice u ishrani čoveka su one namirnice koje se nalaze u njegovom širem neposrednom okruženju. Ako ste rođeni i živite u istoj zemlji (podrazumeva se relativno područje šireg regiona) 80% namirnica mora biti poreklom iz zemlje u kojoj živite, a 20% bi trebalo da budu namirnice iz ostalih krajeva sveta.

Foto ilustracija: Bora*S

Danas, u eri brzog transporta roba, na ovo pravilo veoma mali broj ljudi obraća pažnju.

Ako živite, recimo u širem regionu jugoistočne Evrope (kontinentalni deo), bez obzira što volite, mediteransko ili tropsko voće, banane, narandže, ananas, grejp, nar i slično voće, ono ne može biti okosnica vaše svakodnevne ishrane, a da pri tom veoma malo ili gotovo nimalo ne jedete jabuke, kruške, šljive, breskve i ostalo voće zemlje u kojoj živite.

Potrebno je s vremena na vreme okusiti neki specijalitet iz Kine, Meksika, Arabije ili bilo koje zemlje sveta, ali to ne sme biti preovlađujuća ishrana, što je danas veoma čest slučaj kod takozvanih „obožavalaca“ ove ili one „tradicionalne kuhinje“.

Ukoliko promenite mesto svog boravka, naročito ukoliko je novo mesto življenja sa drugačijom klimom, na samom početku ove promene odnos količina namirnica u ishrani bi trebao biti uravnotežen i to 40% namirnica treba zadrižati iz zemlje u kojoj ste živeli, a 40% iz zemlje u koju ste se doselili.

Prelazak treba vršiti postepeno do potpunog prelaska na ishranu novog podneblja. Ovaj proces postepene transformacije ishrane traje okvirno oko 30 dana, a preporučuje se da traje i do 90 dana naročito ukoliko se preseljenje odnosi na zemlju sa potpuno drugačijom klimom. 20% namirnica i dalje treba da podrazumeva najrazličitiju hranu sa svih meridijana.

Razlog za ovakav proporcionalni odnos između preovlađujućih i nepreovlđujućih namirnica jeste usklađivanje pulsirajućeg zračenja sopstvene energije sa pulsirajućim zračenjem podneblja, čime se stvara skladan simbiotički odnos bića sa okruženjem.

Proporcionalni odnos namirnica „tvrde“ i „meke“ hrane

Pod namirnicama „tvrde“ hrane podrazumevaju se one namirnice u kojima preovladjuju Elementi Zemlje i Vatre. To su meso i sve prerađevine od mesa, kod biljaka to su stablo, korenje, krtole, zeleni plodovi i seme, takođe, u ovu grupu namirnica spadaju i sve vrste gljiva.

Namirnice „meke“ hrane su one u kojima preovlañuju Elementi Vode i Vazduha. To su svi spoljnji životinjski produkti (mlečni proizvodi, jaja), zatim životinjka mast i biljna ulja, a od delova biljaka su listovi, cvetovi, zreli plodovi, mlado neoformljeno seme, klice i mladi izdanci cele biljke.

Foto ilustracija: Bora*S

Proporcionalni odnos namirnica tvrde i meke hrane treba da bude 30% tvrde i 70% meke hrane.
U ovih 70% meke hrane spada i sva voda i druga pića koja se piju u toku dana. Razlog za ovakav procentualni odnos je proporcionalnost prema sastavu ljudskog tela koje čini 70% vode i 30% ostalih „tvrdih“ supstanci.

Proporcionalni odnos „neobrađenih“ i „obrađenih“ namirnica

Neobrađene namirnice su sve one namirnice koje se koriste onako kako se nalaze u prirodi, u svežem stanju. Obrađene namirnice su one koje su potvrgnute nekom od termičkih procesa zagrevanjem ili smrzavanjem, i namirnice koje su podvrgnute nekom od prirodnih procesa konzerviranja, bilo da je reč o sušenju, prirodnoj fermentaciji ili fermentaciji u vodi (kišeljenje).

Odnos neobrađenih i obrađenih namirnica u svakodnevnoj ishrani traba da bude uravnotežen, u odnosu 50% prema 50%. Ova proporcionalnost se odnosi na ukupnu količinu potrebne hrane u jednom danu. Priroda tvrde hrane je takva da se ona uvek podvrgava obradi kako bi se prilagodila metabolizmu čovekovog organizma. Samo u malim količinama i povremeno ona se može koristiti kao neobrađena hrana. Izuzetak su jedino gljive.

Kad je reć o mekoj hrani, ona se može koristiti kao neobrađena i kao obrađena hrana, a preporučuje se uravnoteženost u njihovoj upotrebi.

Napomena o obrađenim namirnicama: Treba voditi računa o tome da se prilikom svake obrade namirnica menja njena osnovna struktura u smislu povećanja ili smanjenja njene „tvrdoće“.
Kuvanjem ili fermentisanjem se smanjuje tvrdoća hrane, dok se prženjem, pečenjem ili sušenjem povećava njena tvrdoća.
Ova napomena je važna kako bi se vodilo računa o proporcionalnosti u odnosu tvrde i meke hrane.

Proporcionalni odnos izmenu namirnica biljnog i životinjskog porekla

Foto ilustracija: Bora*S

Prporcionalni odnos između namirnica biljnog i životinjskog porekla ne postoji. Razlog za ovo je u tome što ne postoji dijametralna suprotnost u energetskoj vrednosti Elemenata obe grupe namirnica.

Takoñe, treba naglasiti da neke supstance koje sadrži meso se mogu naći u istom ili sličnom obliku i količini i u nekim namirnicama biljnog porekla, ili obrnuto.

Ovo znači da bi se recimo meso moglo izbaciti iz ishrane na duži vremenski period, ukoliko se koriste spoljni produkti životinjskog porekla (mlečni proizvodi, jaja) i uz adekvatnu zamenu, pre svega gljivama i nekim drugim biljnim vrstama koje su po svom sastavu supstanci slične mesu. Ovo saznanje se smatra glavnim adutom zastupnika vegetarijanske ishrane.

Međutim, postoje izvesne supstance, naročito, pojedini enzimi koje sadrži meso, a koje ne sadrži nijedna biljka. Iz tog razloga se ne preporučuje potpuni vegetarijanski način ishrane.

Ovaj odnos takođe u mnogome zavisi i od klimatskih uslova podneblja u kome se živi, samog načina života i vrste aktivnosti i poslova koji se svakodnevno obavljaju.“

Izvor: Iz knjige „Ogledalo duse“

---

 

JEDNA INTELEKTUALNA I JEDNA MORALNA…

“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.

Foto ilustracija Bora*S

Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju.

Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje.

Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želio reći.

Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju.

Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“

Bertrand Rasel

---

 

PLANINA NA KOJU SE NIKO JOŠ NIJE POPEO….

Ona nije najviša planina na svetu, o njoj ne gledamo specijalne dokumentarce na TV kanalima, ali ono što je još uvek čini jedinstvenom je činjenica da je to najviša planina na planeti na koju se još niko nije popeo.

Ilustracija, foto: Pixabay

Planina Muču Čiš smeštena je na severu Pakistana i sa svojih 7.456 metara iznad nivoa mora čini deo planinskog lanca Karakoram. Na njenom vrhu se još nije vijorila zastava niti su napravljene fotografije.

Mnoge planine dođu u prvi plan time što neko osvoji njihov vrh. Slično je bilo s Mont Everestom, koji je taj trenutak dočekao 1953. godine, kada je ljudska noga prvi put kročila na najviši vrh.

„Postoji neka vrsta autorstva za svaki prvi uspon – poput pisca ili slikara koji stvara nešto od nule„, kaže izvršni direktor Američkog alpskog instituta Džejson Martin.

„Mislim da je najveća i najzanimljivija stvar što se tiče prvih uspona na divovskim, zabačenim planinama poput ove, na kojoj ste u osnovi astronaut, upravo to – doći do tog mesta na kojem još niko nije bio. Još jedan element, naravno, veliki je dodatni izazov, jer nema informacija o tome kako to učiniti„, ističe Martin.

Još jedan azijski vrh, 7.570 metara visoki Gangkar Puensum, i dalje je stvarna najviša, neposećena planina na Zemlji, ali njegovo mesto u Butanu (gde je planinarenje zabranjeno od 2003.) znači da je ovaj vrh povučen iz planinarskih ekspedicijskih planova, piše Avaz.

 Izvor: turistickisvet.com/ 2021./b92 

---

 

ČOVEK I NJEGOV IDENTITET…

Zašto je ljudima teško da vole?

Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj oni žive – katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole.

Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.

Prisećam se jedne stare jevrejske legende koja kaže da svet počiva na trideset šest pravednika i da gubitkom samo jednog od njih patnje sveta bi postale tako teške i surove da bi bile u stanju da otruju i dušu deteta. Nije li se ovaj broj pravednika u svetu već počeo da smanjuje?

Vrlo je verovatno da bi mnogi ljudi bili začuđeni kada bi čuli da je samo mali broj ljudi zaista sposoban da voli. Proveravajući sami sebe, upitali bi se: zar nisu pružili toliko dokaza svoje ljubavi prema roditeljima, prema svojoj deci, siromašnijoj rodbini, zar nisu davali priloge unesrećenima, zar nisu pokazali ljubav prema otadžbini onda kada su je branili?

Otkrića savremene psihologije i psihopatologije o suštini ljudske prirode i skrivenim potencijalima koji iz nesvesne psihe deluju i u osnovi upravljaju ljudskim postupcima u priličnoj su meri odrekla čoveku ulepšanu predstavu koju je o sebi stvorio i za koju je verovao da je može trajno da održi. Uostalom, dovoljno je poći već i od jednostavnog pitanja: otkud toliko zla, nesreće i nepravde u svetu kada je većina ljudi uverena u ispravnost svojih postupaka, časnost svojih namera i iskrenost svoje ljubavi?

Trebalo bi, naravno, pre svega definisati pojam ljubavi, što nije jednostavno. Izbegavajući da odemo u krajnost pa da ljubav podižemo na nedostupan presto, „čiste, idealne, platonske ljubavi“, ili da ljubav svedemo na lepši izraz za zadovoljavanje osnovnih nagonskih potreba, ili samo na „maskiranu sebičnost“, biće dovoljno da se poslužimo rečima upravo jednog vrsnog psihoanalitičara kakav je bio Oto Fenihel: „O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji.“

Ako ove Fenihelove reči ne shvatimo doslovno, onda smo na dobrom putu da stvarno razumemo pojam ljubavi. I tada nam ljubav neće više izgledati kao trenutak inspiracije ili slučajna spontanost izlivanja osećanja, već kao zadatak i trud.

Ne ulazeći u složeno poreklo naše potrebe za ljubavlju, i to ne samo potrebe da se primi ljubav od drugih, već i one značajnije, iako izvedene i sekundarne, da se ljubav drugima pruži (i to bez svesnog ili češće nesvesnog očekivanja da će ona biti uzvraćena ili bilo na koji način i kada „naplaćena“), želimo ovde da iznesemo najčešće razloge zbog čega ljudi nisu u stanju da vole, ili, kao što smo to u naslovu istakli, teško mogu da vole. Teškoćama voljenja prilazimo isključivo kao dijagnostičari i sagledavamo ih samo sa psiholoških pozicija, svesno se ograđujući da budemo i terapeuti, ili da ovaj problem osmotrimo i sa nekih drugih, sigurno značajnih i opravdanih stanovišta.

1) Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili – na drugi način rečeno – koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge. Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah posle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga koji je mogao doći spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli, stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta. Mada se s pravom ističe da je za pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u životu koji pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja (pod uslovom se izbegne preteran, pa i bolesni vid ljubavi prema detetu) dovoljna da dete ne liši šanse u budućnosti da i samo nekoga zavoli.

2) Ljudima je teško da vole, jer su ljubav od roditelja doživeli pomešanu sa mržnjom, grubošću i surovošću. Treba najpre raščistiti sa iluzijama da postoji neki čovek (znači i roditelj) koji bi bio u stanju da gaji prema bilo kome čistu ljubav, i to u nekom zamišljenom, neprekinutom toku. Čovek je u dubini svoga bića ambivalentan, sklon da voli i mrzi jednu istu osobu ili stvar. Nije bilo malo primera u životu, naročito u odnosima roditelj-deca ili u ljubavnim odnosima, da se neka „velika ljubav“ pretvori u divlju mržnju, ali i obratno, mada ređe, da je mržnja pretočena u ljubav.

Upravo zbog ove prevrtljivosti ljudske prirode, koja dolazi od imanentne prisutnosti „dobrog“ i „zlog“ u čoveku (koju je hrišćanska kultura Zapada jače doživela i istakla od one azijske na Istoku), dete rano doživi, gotovo bih rekao na arhetipski način, ovaj dualizam i rano stekne veliku nesigurnost s obzirom na odnos prema ljubavi.

Uzmimo samo kao primer, nimalo redak, da dete u toku samo jednog dana doživi naglu promenu raspoloženja jednog od roditelja (a ono doživljava afekte svojih roditelja naročito jako), kod kojih se ljubav i mržnja menjaju brzinom promena prolećnog neba, onda mu ne ostaje drugo nego da pošto je preko straha doživelo ovu smenu, ili sebe dalje razvija reaktivno se identifikujući sa roditeljima (dakle, razvija se ne autonomno, već heteronomno), postajući postepeno kao roditelji, ili postaje nepoverljivo prema svakom ispoljavanju ljubavi, bilo da ona dolazi iz okoline ili kao impuls iz sopstvene duše.

3) „Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ – kaže stara mudrost. Jedan od vrlo značajnih razloga zašto ljudi ne vole ili teško zavole drugog je u tome što ne vole sami sebe. Već smo ranije pisali o rasprostranjenoj zabludi da ljudi u najvećem broju vole sebe. Istina je obrnuta. Poznati francuski pisac Monterlan s pravom je pisao: „Ubeđen sam da je najveći neprijatelj čovekov u njemu samom“. Zašto je to tako?

Zaista, kada se bolje zagledamo u ljude iz naše okoline, zapazićemo da mnogi ne vole sebe svesno, još češće nesvesno. Razlozi za ovakvo duboko odbijanje prihvatanja sebe mnogobrojni su. Da pomenemo samo neke: razočaranje koje su jednom priredili svojim roditeljima rušeći im sliku koju su ovi izmislili o svojoj deci, delovalo je depresivno pre svega na njih same; doživljeno razočaranje u idealiziranu sliku, fizičku ili psihičku, koju su o sebi ljudi stvorili, a koja nikako nije u stanju da se uklopi u realnost. Ljudi, drugim rečima, ne vole sebe zato što su se u životu pokazali onakvim kakve sebe nisu zamislili, ili kako ih drugi nisu zamislili.

Najveći broj ljudi, zatim, voli sebe narcisoidno. Ako je voleti sebe narcisoidno, katkad, dovoljno nekom novom Narcisu, ovakva ljubav se pokazuje kao velika prepreka i njemu samom za odnose sa drugim ljudima, posebno u odnosima drugih ljudi prema njemu. Poznato nam je da ovakav tip ljudi teško može da zavoli zato što su imali roditelje koji su im poklanjali preterano mnogo pažnje; zato što su doživeli strah, realan ili umišljen, da ih roditelji nisu dovoljno voleli ili zato što su i sami imali narcističke roditelje. Ishod u svim slučajevima isti je: pojačana ljubav prema sebi. Sebičnost ovakvih ljudi posledica je nedovoljne individuacije, nemanja prilike da se postane individua.

Treba ovom prilikom napomenuti da u toku „individuacionog procesa“ postoji jedna faza kada je sebičnost normalna pojava, jer je pojačano bavljenje sobom i pojačana naklonost prema sebi izraz borbe za samostalnost i nezavisnost, borba za svoje Ja. Nažalost, ova faza kod mnogih traje čitav život.

4) Veštački odeljujući erotiku od seksualiteta, zbog pogrešne ili preterane identifikacije u detinjstvu, najčešće sa roditeljima suprotnog pola, odrasli čovek je u erotično-seksualnom rascepu, pa ili „voli“ partnera, pri čemu je u intimnim odnosima impotentan, odnosno frigidan, ili „ne voli“ partnera, pri čemu je sa njim seksualno uspešan. Nije teško u ovakvom rascepu prepoznati tragove nerazrešenog Edipovog kompleksa.

Kao što smo već naglasili, sve pomenute i mnoge nepomenute varijacije teme „ne moći voleti“ imaju koren u greškama vaspitanja u ranom detinjstvu. Moramo priznati da nam se čini kao da se neke od ovih grešaka, koje su izgleda neizbežne, „lepe“ za pojedine crte ljudskog karaktera u kojima ima nešto od „primordijalne prirode“, nečega što je urođeno. Na sreću, sve psihološke i psihopatološke šeme, pa i ova izložena, život često demantuje i prevazilazi, iako se jedan dobar deo čovečanstva vlada po njima.

Dovoljno je, ipak, znati da se ljubav, kao i sve što je skupoceno i krhko u nama, mora negovati i gajiti. Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.

Vladeta Jerotić, (odlomak iz knjige “Čovek i njegov identitet”)

---

ŽIVETI, A NE UMRETI ZAJEDNO…

“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.

Ilustracija: Bora*S / ulje na keramici

Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju.

Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje. Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želeo reći.

Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju.

Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“

Bertrand Rasel

---

 

NAČIN VAJANJA OVOG SVETA…

     „ II  Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.   

Foto ilustracija: Bora*S   

      III  I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV  Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.  

      V Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

…

     VII  Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

    VIII  U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

    IX  Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

…

    XI  Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

…

     XVI  Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”

…

Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)

---

 

OVDE RUKA NE DRHTI…

Umetnik Diego Fazo iz Italije, jedan je od najtalentovanijih u sferi crtanja grafitnom olovkom. Ima 22 godine i umetnik je koji se bavi fotorealističnim crtanjem.

Na Devian Art-u je pokazao svoje radove, ali mu niko nije verovao da se radi o rukom crtanim portretima. Zato je Diego okačio i nekoliko fotografija u kojima je prikazano kako nastaju njegova remek dela.

Kaže da je počeo kao crtač tetovaža, ali se nije ograničavao samo njima, nego je godinama usavršavao svoju veštinu. Rezultat dugogodišnjeg truda je više od fascinantnog.

 

---

Izvor: otkacenaplaneta/Jul 17, 2013 

______________________________________________________________

DA VAM ŠTO PROZBORIM O NAŠIM ŠUMAMA…

Naučnik Josif Pančić – botaničar svetskog glasa, rekao je o šumi

 «… Da vam što prozborim o našim šumama, da vam pokažem njihovu važnost za život naš, za naše zdravlje, za svukoliku našu radnju i promišljenost, a to činim u toj poglavitoj nadi, da će se od sada o našim šumama mnogo više i ozbiljnije promišljati.

Druga je korist od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkog časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.

Treća je velika korist od šuma, što one zadržavaju silu vetrova. Vazduh gonjen tim vetrom rashladi se -biva gušći -u putu svome preko visokih brda i valja se Udvojeno težom niz ogolićene strane, a popušta tek onde od svoje sile, gde mu kakova šuma na put stane.

Ne manje važna je ona korist, što nas šume čuvaju od poplave. Voda koja kišom na šumoviti predeo pada, zadržava se većim delom na lišću, granama i stablu od drveća i na onoj mahovini ili drugim biljkama, kojima je u šumi zemlja obrasla, a bezbrojne cevčice na površini svekolikog tog Raića upijaju uz tu vodu i druge svakojake stvari i obraćaju sve to ili na svoje organička potrebe- da rastu, dok se ona po zakonu teže polako kroz zemne slojeve ne provere, i tu kao veći ili manji izvor na vidik ne izađe.

… A šta biva sa vodom, koja iz oblaka pada na kamen ili na golu zemlju? Ona teče, ničim ne zadržana, obično vrlo velikom brzinom niz brdske strane ruši sve što joj se na putu nađe i snosi lom i kamenje u niža, pitomija mesta. Teško stadu ili selu, koje se takovoj bujici na putu zadesi, neizbežne su joj posledice smrt i pustoš. … Još su nam šume od prevelike koristi tim, što usmeravaju žegu i ciču i što od njih zavisi raspoređenje vlage na zemlji. Krajevi, gde ima mnogo šuma, obično su hladniji od onih što su goli. Naša Srbija biva sve toplija, čim se više šume krče.

… Gde su šume i gola mesta srazmerno podeljena, tu vlada ona temperatura koja je kom pojasu prirodna. Gola se zemlja brže i jače zagreje od sunčane toplote. Nema toga koji ne uviđa, da se u gustom hladu šuma skuplja voda u izvore, potoke i rečice, i da šume zadržavaju silu vetrova i bujica.
… A da bi mogli šume da sačuvamo i da obezbedimo sebi sve koristi koje od njih imamo, potrebno je da šume poznajemo.

… A ovo je, braćo, baš ono na šta sam želeo našu pažnju da obratim, jer tu ima najviše grešaka, u našem narodnom gazdovanju, grešaka zbog kojih će nas potomstvo, ako im leka ne potražimo, ljuto osuđivati. … U nas se seklo i danas seče šumsko drveće, gde je kome najudesnije i najbliže. … A šta valja da radimo, da se sačuvamo od daljih grešaka i da šume dovedemo u ono stanje, kao što to nauka propisuje i kao što to naša i našeg potomstva korist iziskuje? Ovim prelazim na drugi najvažniji, ali ujedno i najteži deo mog govora, jer tu treba mnogo šta, čime 1 čovek ne vlada, tu treba da porade zakonodavci, vešti šumari i dobra volja naroda, koji se šumom na razne svoje potrebe služi.

… Ali i ako do sada ništa izgubili nismo, jako bi pogrešili, da ostanemo iu buduće skrštenih ruku i da ne potražimo, da se naši šumski zakoni prema našim potrebama doteraju, a što je još preteznija, da im se dobavi potrebna važnost i poslušnost, bez kojih i najbolji zakon na svetu ostaje mrtvo slovo.

Treće na što želim da vašu osobitu pažnju obratim ovo je: da pored najboljih zakona šumarskih, pored najbrižljivijih i najveštijijih čuvara šumskih, neće biti moguće da se postigne ono čemu imaju da posluže zakoni i čuvari, dok sam narod, svestrano poznavajući svoje istinske koristi, sa punim uviđanjem onoga što je sebi i svome potomstvu dužan, ne prihvati izdate zakone i određene šumare, ili jasnije da se izrazim, dok svaki Srbin živo ne prione, da bude svojim šumama najrevnosniji čuvar i najžešći osvetnik svakoga šumi nanesenog kvara.

… Mi smo šume nemilice sekli ni najmanje se ne osvrćući, šta će najzad od njih biti, i u tome smo radili kao onaj raspikuća, koji iz pune kese neprestance vadi, a nikad ništa u nju ne meće. … Vreme je, da svaki onaj, koji kakovu svoju potrebu iz šume namiruje, pomišlja, da je to samo pozajmica, kojoj valja da se oduži, ako neće da ga potomstvo, kao besavesnu dužnika, proklinje.

… Veći visovi valja da se ostave pod šumom, ili ako su goli, valja da se šumom zasade. Izvori, korita potoka i reka valja da ostanu pod šumom ili da se drvećem zasade, jer ono čuva, da voda brzo ne isparava, da se izvori ne zasiplju i rečne obale ne oburvavaju. Na kamenitim mestima valja tim strožije da se goroseča zabrani, tim brižljivije da se šuma sadi, čim su ta mesta strmenitija.

… Da nam valja svima mogućim sredstvima, da poradimo, kako bi se po narodu našem rasprostrle i utvrdilo ovo uverenje: da je svaki Srbin najprirodniji čuvar i branilac svojih rođenih šuma. Samo ako se ovo četvoro složilo bude, moći će se postići ono, što nauka propisuje i što nam nalaže naša i našeg potomstva korist – da nam se naše lepe šume sačuvaju. «

Added by Emina Milosavljević

Izvor: blagodatsrbije

_______________________________________________________________

FotoPlus

Tršić – B. Stanković

 

SVET NAM IZMIČE KONTROLI…

Sve veći broj naučnika smatra da smo, nakon dvanaest hiljada godina epohe holocena, na prelomu hiljadugodišnjih epoha i stupamo u antropocen – epohu koju je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete. Najvažnije promene su klimatske – proistekle iz povećanja emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“.

Naučnici smatraju da prisustvujemo prelomu hiljadugodišnjih epoha Zemljinog razvoja, da se nalazimo na izmaku perioda holocena, koji je trajao 12.000 godina, i da stupamo u antropocen – epohu koju je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete.

Jasno je da se dve epohe ne smenjuju preko noći i da je period smene obeležen istovremenim prisustvom karakteristika obe epohe.

Šef Instituta za klimatske promene Australijskog nacionalnog univerziteta Vil Stefen smatra da upravo sada ulazimo u novu eru.

Antoni Gidens, britanski politolog, poznat po svojim holističkim gledištima, kaže da trenutno živimo u svetu „koji izmiče kontroli“, karakterističnom po tome što smo pokrenuli procese koji su jači od naše sposobnosti da ih kontrolišemo.

Međunarodna komisija za stratigrafiju ozbiljno razmišlja o formalnom proglašenju novog perioda u razvoju Zemlje 2016. godine.

Pojam „antropocen“ je 2002. godine uveo Paul Krucen, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju. Krucen je u jednom članku napisao da čovek bitno utiče na životnu sredinu u poslednjih 200 do 300 godina, i to u sve većoj meri – globalno.

Najvažnije promene su klimatske – proistekle iz povećanja emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“. Teorija o globalnom otopljavanju je poslednjih godina postala politički prihvaćena doktrina, koja ima veliki broj protivnika.

Prekretnica 1800. godine

Prema politički široko prihvaćenoj doktrini čovek menja hemijski sastav atmosfere, što će kao jednu od posledica imati sprečavanje nastupanja sledećeg ledenog doba.

Geolozi koji podržavaju prelazak u antropocen rukovode se i drugim merilima – oni ukazuju na dramatičan porast broja ljudi na Zemlji, na nestajanje mnogih biljnih i životinjskih vrsta, te na velike geološke zahvate, koje izaziva poravnavanje rečnih meandera ili poljoprivreda.

Mark Viliams, geolog sa univerziteta u Lesteru predlaže da se kao početak antropocena uzme godina 1800. Neki smatraju da bi pravi trenutak bila erupcija, zapravo, eksplozija vulkana Tambora u Indoneziji 1815. Količina pepela koja je tada dospela u atmosferu bila je tolika da je na severnoj hemisferi leto sasvim izostalo.

Sunčevi zraci nisu uspeli da u dovoljnoj meri zagreju planetu, jer je sloj pepela u atmosferi predstavljao vrlo veliku barijeru.

Od 2002. godine i Krucenove teorije pa do danas bilo je dosta pokušaja da se uticaj čoveka uzme u obzir kao bitan faktor u istraživanju razvoja Zemlje. Uvođenje nove epohe je i među geolozima, ipak, sporno.

Tako je, svojevremeno, naučnik bonskog univerziteta Tomas Lit čitavu diskusiju nazvao preteranom i izneo drugačije viđenje stvari.

Čovek ne utiče na Zemlju tek od pre 200 godina, smatra Lit, i poput drugih naučnika podseća da je i ranije bilo dramatičnih događaja kakve su, na primer, seče šuma oko Sredozemnog mora, zbog kojih na tom području već dugo nema prirodno šumovitih terena.

Izvor:balkanmagazin.net

_________________________________________________________________

ULAZIMO U NOVU GEOLOŠKU EPOHU – ANTROPOCEN

Ulazimo u novu geološku epohu – antropocen – i naš ekološki otisak biće zapisan u slojevima planete Zemlje

U 21. veku čovečanstvo je pred dvostrukim izazovom: kako održavati prirodu i njene usluge i kako stvoriti pravedan dom za ljude na planeti sa ograničenim resursima. Kako je izjavila Duška Dimović, direktorka WWF programa u Srbiji: „Mi, ljudi, nemamo izbora hoćemo li ili nećemo zaštiti prirodu, moramo to učiniti, naše zdravlje i naši životi zavise od nje!“

Profimedia

Najnovija istraživanja pokazuju da će se brojnost životinjskog i biljnog sveta do 2020. godine smanjiti za dve trećine, navodi se u WWF-ovom „Izveštaju o živoj planeti 2016″.

 Brojnost različitih biljnih i životinjskih vrsta bi do kraja ove decenije mogla da se smanji za čitavih 67% u odnosu na njihovu brojnost od pre pola veka. Prema izveštaju, populacije riba, ptica, sisara, vodozemaca i gmizavaca manje su za 58% u odnosu na 1970. godinu. Ovakav globalni trend sugeriše da degradiramo prirodne ekosisteme na nivou koji do sada nije zabeležen u ljudskoj istoriji.

Saveti za negu biljaka u domu prirodnim sredstvima

„Tokom naših života divlje vrste nestaju do sada neviđenom brzinom“, izjavio je Marco Lambertini, generalni direktor WWF -a.  „Nije reč samo o divnim vrstama koje svi volimo. Biološka raznovrsnost je temelj zdravih šuma, reka i okeana. Nestanu li vrste, ekosistemi neće moći da nam obezbede čistu vodu, vazduh, hranu i klimatske uslove koje nam sada pružaju. Imamo sve mogućnosti da rešimo to pitanje, i moramo početi odmah da ga rešavamo ako želimo da sačuvamo planetu radi našeg ličnog opstanka i boljitka.“

Jasmina Stojanović

Nastavak teksta: lovesensa.rs

_________________________________________________________________

 

DINOSVILLE…

Prirodnjački centar Srbije Svilajnac predstavlja spoj nauke, obrazovanja i turizma na vrlo specifičan način. Takav koncept čini ga jedinstvenim u ovom delu Evrope.

Prirodnjački centar Srbije Svilajnac izgrađen je na najfrekventnijem turističkom pravcu – na samo 6 km od auto-puta, a pored regionalnog puta Markovac-Svilajnac-Despotovac u neposrednoj blizini kompleksa Sportsko-turističkog centra.

Njegova atraktivnost ogleda se u jedinstvu velikog izložbenog prostora i zabavnog dino-parka na otvorenom.

Veliki izložbeni prostor u samom objektu sadrži četiri tematske izložbe, na čijim postavkama su radili stručnjaci Prirodnjačkog muzeja Beograd i Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

„Geološki vremeplov“ jedna je od najatraktivnijih izložbi i predstavlja nastanak planete Zemlje i njen razvoj kroz epohe sve do postanka čoveka.

Posetioci doživljavaju svojevrsno putovanje u prošlost kroz prikaze geološke istorije Zemlje od Velikog praska do pojave savremenog čoveka. Sticanje znanja kroz ovu izložbu zapravo je avantura.

„Svet dinosaurusa“ smeštena je u centralnom delu zgrade. Paleonotološku postavku čini sedam skeleta različitih vrsta dinosaurusa koji na jedinstven način dočaravaju period mezozoika.

Sve skeletne replike rađene su po uzoru na originalne fosile. Utemeljena na naučnim činjenicama ova izložba posetioce na najbolji i najatraktivniji način upoznaje sa osnovama paleontologije.

„Svet minerala i stena“ predstavlja minerale i stene od koih je izgrađena naša planeta. Pored minerala i stena koji su karakteristični za Srbiju postavka sadrži i primerke veoma retkih minerala što je čini ekskluzivnom.

Jedan od najatraktivnijih eksponata je mineral Jadarit koji je za sada pronađen jedino na teritoriji naše zemlje, a koji po svom hemijskom sastavu odgovara čuvenom Kriptonitu iz Supermenovih stripova.

„Biodiverzitet Srbije“ predstavlja bogatstvo flore i faune naše zemlje. Sve vrste su originalne i napravljene specijalnim preparatorskim metodama. Smeštene su u karakteristične situacije, prikazane kroz sva četiri godišnja doba i kroz različite delove dana. Ova izložba na autentičan način prikazuje prirodna bogatstva Srbije.

Postavka – “Paleontologija” – pokazuje kako izgleda iskopavanje na terenu, uz osnovni alat paleontologa, kao i prave fosile dinosaurusa iz S.A.D, dok je izložba „Nebesko kamenje“ postavka o meteoritima, koja se sastoji od tri replike značajnijih meteorita koji su pali na teritoriju Srbije.

Od aprila 2016. godine Prirodnjački centar Srbije bogatiji je za još dve ekskluzivne izložbe:

“Bioarheologija Đerdapa” na interesantan način predstavlja posetiocima jedinstvenu kulturu Lepenskog Vira, koja je otkrivena početkom šezdesetih godina na srpskoj strani Dunava u Đerdapu, a čije je istraživanje nastavljeno 2006. godine. Tokom godina istraživanja na ovom lokalitetu otkriveno je naselje čija je starost oko 10.000 godina i pripada granici mezolit-neolit, kao i niz predmeta iz svakodnevnog života, umetničke tvorevine, alati, oruđa i dobro očuvani ljudski skeleti.

“Svedoci ledenog doba” na autentičan način prikazuje impozantne primerke megafaune koji su tokom poslednjeg Ledenog doba (pre oko 16 miliona godina) živeli na prostorima današnje Srbije i koji su sa tih prostora nestali pre oko 10.000 godin

Osim izložbenog prostora u objektu se nalaze i specijalizovane učionice i laboratorije namenjene naučno-istraživačkom radu.

DINOSVILLE – Zabavni park smešten je na otvorenom u nastavku zgrade Prirodnjačkog centra.

Dino – Najveći deo parka zauzima jedinstvena postavka dinosaurusa u njihovim živim oblicima i autentičnom okruženju. U parku se nalazi preko 20 replika različitih vrsta dinosaurusa, od kojih je najveća replika Diplodokusa visoka 11, a dugačka 20 metara.

Šetnja kroz vulkan – Kroz Park se kreće kružnom putanjom u čijem je centralnom delu model vulkana visine oko 10 m. Oko vulkana je prostrana zelena površina sa izgrađenim minijaturnim jezerom, a može se ući i u unutrašnjost vulkana.

Igra i opuštanje – Obod parka sadrži kafe-restoran za predah i opuštanje. Najmlađi posetioci imaju u parku svoj „kutak“ sa igraonicama, koje su koncipirane tako da oni budu u ulozi istraživača i naučnika i da kroz igru uđu u složeni svet nauke. Na ovaj način deci nauka postaje zabavna. U parku je smeštena i bogato opremljena suvenirnica koja prati tematiku parka.

Vizija ljudi koji čine tim Prirodnjačkog centra Svilajnac je da stvore instituciju od nacionalnog značaja, koja će postati važan centar nauke, edukacije, zabave. Tim stručnjaka radiće na stvaranju dobrih naučnih programa, na organizaciji i postavci stalnih izložbi, ali i na stalnoj inventivnosti i novim sadržajima, kako bi vremenom Prirodnjački centar Svilajnac postao naučno-zabavni brend.

Izvor teksta:prirodnjackicentar.rs

Foto: Bora*S

---

FotoPlus

---

---

FASCINANTNA GEOGRAFSKA ANOMALIJA…

PUSTINJA BADIAN JARAN

U severnom delu Kine u Autonomnim pokrajinama Unutrašnja Mongolija i Gansu nalazi se peskovita pustinja Badain Jaran, geografska anomalija koja godinama fascinira posetioce.

Pored toga što se u njoj nalaze ‘Megadine’ koje se ubrajaju među najveće pustinsjke dine na svetu, u ovoj pustinji se nalazi i više od 100 jezera.

U ovoj pustinji se može svedočiti jednoj od najvećih prirodnih kontradikcija. Sve je okruženo peskom i visokim dinama, a pustinja je puna ptica i ovaca koje hrle prema jednom od mnogih slanih jezera.

Mnogi se naučnici slažu da voda u jezerima dolazi iz podzemnih voda koje se nalaze duboko ispod peska.

Iako niko nije 100% siguran, veruje se da voda izvire na površinu poput izvora i zatim se koncentriše u određenim područjima. Uprkos prisutnosti podzemne vode, većina jezera imaju visoku nivo saliniteta.

Oko 50% jezera u pustinji Badain Jaran su slana jezera.

Drugi naučnici ipak veruju da jezera nastaju topljenjem snega u određenim područjima, s obzirom da se pokrajina Unutrašnja Mongolija svake godine suočava s jakim zimama.

Naučnici i dalje istražuju ovaj fenomen pustinjskih jezera, a izvor vode, te iznenadni nestanak nekih jezera, i dalje ostaje zvanična misterija.

Bez obzira na njihov nastanak, posetioci mogu biti sigurni da jezera u ovoj jedinstvenoj pustinji nisu fatamorgana.

_________________________________________________________________________________________

FotoGalerija

Izvor:pixelizam.com

_________________________________________________________________________________________

 

VI STE UNIKAT I NEMA VAM PREMCA…

Sam svoj psiholog

Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

Do sada smo govorili o faktorima koji uzrokuju manjak samopouzdanja, kao i o mehanizmiama kojima se naš mozak služi kako bi održao stabilnu sliku našeg unutrašnjeg sveta – kao ratnik koji se bori sa neprijateljima koji su sa obe strane fronta.

Ova situacija je svakako iscrpljujuća, kako psihički (mentalno i emocionalno), tako i fizički. Pitanje je kako se rešiti ove muke, tj. kako osloboditi svoj um iz ovih lanaca, kako osloboditi sebe i biti ono što stvarno jesmo.

Odgovor na ovo pitanje leži u iznalaženju načina i puteva da čovek zavoli i prihvati sebe onakvog kakav stvarno jeste i kakvog on sam sebe vidi, a ne kako ga vide drugi; da se nađe staza, kojom će se ići bez straha i gde će putovanje, kao i njegov ishod, zavisiti isključivo od naše volje, napora i sposobnosti.

Veštine, znanje i tehnika se mogu razviti – ali šta ćemo sa voljom i hrabrošću? Da li može neko da vam priđe na ulici i kaže „budi hrabar danas, ne prezaj od pretnji i tamnih ulica“?

Da li bi vas to trglo iz letargije koju pruža bleda svakodnevnica, koja dolazi jutrom i traje do kasno u noć? Da li je ono što čekamo tamo negde iza sledećeg ugla, baš tamo kod onoga drveta, tamo u senci, kada pređemo raskrsnicu, samo kada bismo sreli pravu osobu u životu koja bi nam rekla šta to treba da radimo; da nam kaže šta je ispravno a šta ne, da nas uputi i da nam priručnik kako da budemo srećni.

Ne, toga, nažalost, nema. Niko neće da nam priđe i kaže kako ste mi unikatni i kako nam nema premca. Neće nam reći kako smo jedinstveni i kako zaslužujemo sva blaga ovoga sveta.

Neće, neće nas svi, bezuslovno i uvek, voleti, ceniti i poštovati. Čak nam neće biti ni zahvalni za ono što činimo za njih. Istina je jedna, a to je da je naša jedina realnost ono što mi opažamo, tj. ono što ulazi, prolazi i izlazi iz nas. Nema ničega drugog.

Ostajemo sami sa sobom, ostajemo „prepušteni“ sami sebi. To je gorka istina. Međutim, verovali ili ne – upravo tu je ključ rešenja čitave ove psihološke smicalice. Ovakav zaključak ne samo što nije nimalo loš, već je i poželjan. A sada da vidimo zašto.

Osnovna stvar koju trebamo imati na umu kada je reč o nama samima, našim mislima, osećanjima i opažanjima – to smo upravo mi. Zvuči kao potpuno očigledna stvar, zar ne? I jeste očigledna i zdravorazumska, osim što najčešće imamo situaciju da ljudi jednostavno zaborave na to.

Naime, nisko samopouzdanje, kao što smo pominjali (prisetite se jednog od početnih tekstova na ovu temu, kada smo govorili o korenima samopouzdanja), dolazi iz onoga što mi mislimo da drugi misle o nama. To jest, naša slika o sebi je slika za koju mislimo da drugi imaju o nama. Nećemo sada ponavljati ono što je već rečeno, samo ćemo naglasiti kako je ta slika uglavnom nerealna i potiče iz projekcija naših sopstvenih nesigurnosti, strahova i kompleksa na sredinu.

Ovi strahovi i kompleksi, sa druge strane, dolaze iz naših bazičnih uverenja o sebi koje smo stekli još u detinjstvu (prilikom interakcije sa autoritetima kao što su roditelji, nastavnici, kao i sa vršnjacima). Dakle, ono što mislimo o sebi, pogotovo kada je reč o niskom samopouzdanju, nije proizvod racionalnosti i logike, već je produkt i zaostavština emocija.

Naše ophođenje prema sebi samima, a i prema spoljnjem svetu je u ovom slučaju određeno našom emocionalnom strukturom, iako mi možemo imati iluziju da je sve to logično, razumno i racionalno. Setimo se, naš um ima potrebu da stvari drži pod barem nekakvim redom, te će za razna ponašanja i stavove tražiti objašnjenja i opravdanja.

Međutim, naš je zadatak, da kao inteligentne i zrele osobe, osvetlimo te automatske procese i pokažemo sami sebi kako nikakve logike i racionalnosti nema u velikom broju naših stavova i misli. Shvatanje iracionalnosti ove vrste će uveliko pomoći shvatanju i da smo nešto drugo od onoga što mislimo da jesmo.

Ključna stvar u ovom domenu je rad na zadovoljstvu samim sobom u pogledu onoga ko smo, kako izgledamo, šta nosimo, gde radimo, koliko smo pametni, koliko novca imamo, gde izlazimo, itd. Mnogi ljudi su zapravo nezadovoljni u ovim domenima i to ih dovodi do toga da generalno budu nezadovoljni svojim životom.

Koliko puta ste čuli da je neko nesiguran u svoj izgled ili da misli da je glup i da “nema dovoljno novca da bi imao devojku“ i slično? Možda se i vama desilo da pomislite ovako što, ili da se osećate nezadovoljni sobom kada je reč o stvarima ove vrste. Međutim, pokušajte da razmislite logički o svemu ovome (pošto su ovakve izjave uglavnom nelogične i neosnovane, čiste predrasude i stereotipi, mogli bismo reći).

Na primer, ako mislite da ne izgledate dovoljno dobro za nekog – prvo odgovorite sebi na pitanje da li postoji neka „univerzalna skala lepote“ ili tako neka slična izmišljotina, pa ste vi bili ocenjeni (u nekom momentu kojeg niste bili svesni) od strane neke fantazmatske komisije u pogledu svoje lepote i ružnoće?

Drugo, da li je ta osoba neki sudija i kritičar, ovlašćeni autoritet i predstavnik te fiktivne komisije za ocenu lepote, pa vas sada po tim univerzalnim i opšteprihvaćenim zakonskim regulativama lepote – ne priznaje za dovoljno fizički lepu osobu?

Sada, razmislite o tome koliko ima osoba na ovom svetu, kao i o tome koliko smo svi mi različiti. Imamo različite kriterijume, različite poglede, različita osećanja, misli i stavove o istoj stvari. Da nemamo, ne bi se svađali ovoliko, ne bi bilo konflikata, nesporazuma, ratova i potrebe za diplomatijom.

Znači, pogodili ste, po sredi je to da ste nekom dobri a nekom niste. Ne možete svima biti lepi, ma koliko da ste lepi. Bred Pit, kao muškarac koji je u jednom momentu „ocenjen“ od strane svetskih časopisa kao najlepši i najseksipilniji muškarac na svetu, najverovatnije nije lepši nekoj zaljubljenoj devojci od njenog „suđenog“ momka iz srednje škole, koji joj se sviđa od petog osnovne. Da li je sad taj momak možda lepši od Breda Pita?

Shvatate da je svaki odgovor na ovakvo pitanje nemoguć, jer jednostavno ne postoji objektivno merilo lepote – sve zavisi od oka posmatrača (i od još mnogo drugih stvari, u koje nećemo sada zalaziti). Njoj možda nije, nekom drugom jeste, a nekom trećem su možda svi kolektivno ružni.

E sad, isto važi i za pamet, iliti to koliko ste „realno“ pametni ili glupi (za druge). Iako postoji test inteligencije, za kojeg možemo reći da je neko objektivnije merilo inteligencije (mada svetlosnim godinama daleko od savršenog), to opet nije adekvatna osnova za razmišljanje i predrasude o sebi. Čak i da je ovo sredstvo stvarno toliko objektivno, onda bi svi kolektivno, na svetskom nivou, trebalo da radimo test inteligencije u isto vreme, pa da imamo otprilike neki pokazatelj ko je pametniji a ko gluplji na planeti.

Naravno, opet naglašavamo da ovako nešto, pored toga što nije moguće i što niko to nikad nije uradio, opet ne bi bio dobar pokazatelj, niti bi išta značio kada je reč o kvalitetu naših života. Mnogo je, prvo, tehničkih razloga za to, a mi nemamo mesta da ulazimo u detaljisanje o njima ovde. Drugo, merenje „gluposti“ i „pameti“ je veoma komplikovana stvar i za visoko stručne psihologe, a kamoli za laike i obične građane. Naime, ljudska „pamet“ i sposobnosti se sastoje od tolikog mnoštva komponenti da je skoro nemoguće objedinjeno ih meriti i dobiti neku opštu meru.

Možda vi znate nešto bolje od nekog, možda on zna nešto što vi ne znate… beskonačno je mnogo mogućnosti. Ono što je za nas bitno sada, to je da ne možete realno biti sigurni u to da li ste gluplji od nekog ili niste, jer niko to stvarno ne zna. Možete samo umišljati da jeste – a ako tako mislite, to nije racionalno i objektivno, stručno i naučno zasnovano mišljenje. To su isključivo vaše sopstvene predrasude prema sebi samima i vaše negativne emocije koje ste nepravedno usmerili ka sebi.

Kao rezime ove priče o shvatanju nebuloznosti negativne slike o sebi i niskog samopouzdanja koje iz toga proističe, možemo reći ono što smo već naglašavali tokom svih ovih tekstova, a što se često može čuti i na raznim drugim mestima. Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

Zato, nemojte se truditi da budete iko drugi ili da budete išta drugo, od onoga što stvarno jeste. Nemojte se osećati nezadovoljno sobom jer je iskustvo koje imate posmatrajući svet svojim očima jedinstveno i neponovljivo.

Nemojte se menjati se da bi ispunili tuđe projekcije – jer niko nije vi i vi niste kao iko drugi.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja  (6)

Prethodni članak: BESKORISNE MISLI I PRAVILA

______________________________________________________________________________________________

PRIRODNI FENOMENI…

 Znate li koji organizam je najveći na planeti?

Ovaj živi organizam se prostire i preko korenja drveća u šumi Malher u Oregonu i zahvata 965 hektara. Možete li da pretpostavite o čemu je reč?

Foto: Profimedia

U pitanju je medna gljiva, čije su spore praktično nevidljive pod mikroskopom, a koja se razvija već oko 2.400 godina, ubijajući sve drveće koje raste u njenoj blizini.

„Kada se nalazite na zemlji, nećete primetiti gigantsku pečurku, već samo mrtvo drveće“ , kaže botaničarka Tina Derzbah.

Gregori Filip, profesor saradnika na Državnom univerzitetu u Oregonu kaže da za sada nije utvrđeno da je ijedan živi organizam veći od ove pečurke. Pre ovog, najveći živi organizam bila je pečurka pronađena 1992. godine u Vašingtonu.

Ova gljiva pronađena je sasvim slučajno. Naime, kako bi se razrešila misterija mrtvog drveća i kako bi se zaštitile šume, Ketrin Parks, je uz pomoć fotografija snimljenih sa visine uočila izumrlo drveće, potom je prikupila uzorke njegovog korenja i došla do zaključka da je reč o gljivi. Ova gljivica se manifestuje na površini u vidu pečuraka zlatne boje koje niču posle kiše. Neverovatno je da ove pečurke nisu otrovne.

Naučnici pretpostavljaju da je suva klima u Oregonu idealna sredina za razvoj ovih organizama, koji se sporama šire neverovatnom brzinom zahvatajući nezamislive površine.

Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________

Veličanstvena priroda: Sablasna lepota pečuraka

Strast šezdesetosmogodišnjeg Tejlora Lokvuda nije uobičajena, ali je veoma zanimljiva i od nje zastaje dah – on svoje dane provodi putujući po svetu i fotografišući neverovatne fluorescentne pečurke.

U svetu se može naći 65 vrsta bioluminiscentnih pečuraka, koje noću sjaje gotovo nestvarno, a Lokvud je ovekovečio najlepše primerke koje je naišao u Brazilu, Kini i na Madagaskaru.

Kako on objašnjava, fotografisanjem pečuraka počeo je da se bavi slučajno – nakon što se iz Nju Orleansa preselio u Kaliforniju, jednog dana je kroz prozor ugledao neverovatne pečurke kako sijaju u mraku.

„Iste nedelje sam kupio foto-aparat, a ostalo je istorija“, kaže Lokvud. „Tokom svih ovih godina, napravio sam mnogo fotografija – previše da bih ih se svih setio. Ali se, bez sumnje, jedno od najboljih večeri dogodilo kada sam fotografisao bioluminiscentnu pečurku Mycena lucentipes pod sjajem punog meseca u Brazilu.“

Pogledajte fotografije: nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

STRAH OD ŽIVOTA…

Neautentičan život

Ako bi nam neko tražio da mu opišemo globalno emocionalno stanje ljudi na planeti, dovoljna nam je samo jedna rečenica: ljudi su uplašeni.

Današnji prosečan čovek je velikim delom anksiozno i nesigurno biće. On se plaši svega, počevši od prirodnog okruženja, fenomena kao što je vetar, sunčeva svetlost, oluja, grom, voda, vatra, od životinja, insekata, biljaka, pa do apstraktnih stvari kao što je sam protok vremena.

U prosečnom udžbeniku o psihičkim poremećajima možete naći preko 200 identifikovanih fobija (terminom „fobija“ se označava ekstreman, iracionalan strah od nečega (objekata, situacija, pojava, itd).

Takođe, čovek se plaši od emocija, vezivanja, napuštanja, povređivanja, ratova, mašina, virusa, terorizma… Plaši se za svoju budućnost, plaši se za tuđu budućnost, za svoje materijalno stanje, za ekonomsko stanje u zemlji. Kao što i naslov kaže, izgleda kao da se plaši života.

Strah je upravo ono što drži čoveka u konstantno podređenom položaju, ono što ga tera da gradi odbrane, što ga zarobljava. Čovek, koji se konstantno plaši ne može biti slobodan i spontan. On će uvek razmišljati i analizirati sve varijable kako bi bio “siguran” da neka njegova akcija neće proizvesti loše posledice po njega, te je logično da neće imati vremena za sebe i ljude oko sebe. Međutim, čovek koji se plaši mraka propustiće zvezdano nebo, tj. propustiće lepotu sveta oko sebe.

Isto tako, čovek koji se plaši, tražiće zaštitu, tj. autoritet koji je jači od njega i pod čijom će zaštitom biti slobodan (tj. imati iluziju slobode). Strah je ono što tera čoveka da izmišlja autoritete koji su mu potrebni kao sigurne baze, stubovi sigurnosti, koji će mu reći šta treba da radi kako bi izbegao opasnost.

Međutim, paradoks je u tome, što ako čovek ima autoritet koji ga štiti od strahova i suočava se sa čovekovim strahovima umesto njega, to ga ustvari još više oslabljuje i čak mu čini štetu jer se on nikada neće sam suočiti sa strahovima. Tako, zaštita od straha i izbegavanje suočavanja sa strahom samo prolongira, a često i uvećava strah, što nas dovodi do zaključka da je izmišljanje autoriteta i skrivanje pod njima neadekvatno rešenje.

Današnji čovek ima ekstremnu potrebu za sigurnošću – ona je proizvod straha, ali je i njegova posledica. Ljudi se plaše promenljivosti i neizvesnosti prirode, te se iz toga rađa potreba za statičnošću, stabilnošću i sigurnošću. Međutim, statičnost i stabilnost sa sobom takođe nose seme za nastanak straha u sebi. Strah koji se u ovoj situaciji javlja je sada povezan sa mogućnošću/nemogućnošću održavanja statičnosti i stabilnosti, dakle strepnje vezane za projekcije o gubitku stabilnosti.

Kada kupite luksuzan auto koji vam omogućava maksimalan komfor i sigurnost u vožnji, sam auto počinje biti predmet brige i anksioznosti, jer ako ste ga skupo platili, svaka pomisao na njegovo oštećenje će vam doneti nemir. Plašićete se da vam ga neko ne ukrade. Međutim, u životu nema sigurnosti i konstantnosti koju ljudi tako jako žele, te je strah stalno prisutan. To je zatvoren krug. Ovde je očigledna ironija: ego, koji je nastao iz straha i potrebe za smanjenjem straha, ovakvim načinom funkcionisanja upravo održava isti taj strah u životu, „potpaljuje“ njegov plamen, te tako imamo jednu perpetuum mobile mašinu čiji je pokretač strah.

Pošto je koren straha neizvesnost i percipiranje okoline kao pune zamki, pretnji i opasnosti koje su tu da naruše egzistenciju, stvara se potreba da se stvari predvide, kako bi se znalo odakle opasnost preti. Očigledna je potreba civilizovanog čoveka da potpuno kontroliše sredinu, bližu ili dalju, kako bi je lakše predvideo, te se lakše “odbranio” od opasnosti i iluzornog, sveprisutnog straha.

Tako je čovek, u saradnji sa svojim čuvarom, egom, pokušao da porobi prirodu – posekao je šume, proterao životinje, izbušio planine, ogradio prostore, izgradio zidove i brane, sve kako bi se odbranio i smanjio tu bazičnu anksioznost. Ovo je, kao što smo rekli, posledica iluzorne podele ego-priroda, gde čovek vidi sebe kao stranog duha koji je ubačen usred neprijateljske teritorije, a cilj neprijatelja (biljaka, životinja, prirodnih fenomena) je da okončaju njegovu egzistenciju. Čovek uništava čitavu planetu zbog preuveličane potrebe osiguravanja vlastite egzistencije i sigurnosti – ironično čineći svet još nesigurnijim i opasnijim u čitavom procesu.

Usled potrebe za komfornijim i sigurnijim stambenim prostorima, čovek je posekao šume, “pluća” planete, glavne proizvođača kiseonika na planeti, te mu sada preti totalno zagađenje atmosfere. Kako bi brže stigao na neko mesto, u čijoj je osnovi uglavnom zadovoljavanje neke utilitarističke ego-potrebe, čovek je proizveo automobile koji čine vazduh opasnim za udisanje. Kako bi “osigurao mir” na planeti, čovek cepa atome i ispušta opasnu radijaciju u okolinu, dematerijalizući čitave kvadratne kilometre prirode, ostavljajući iza sebe okolinu u kojoj je nemoguće živeti.

Slobodan i spontan život je nemoguć kada je prisutna ovolika anksioznost i kontrola, a time i pravo ispoljavanje ljudske suštine. Spontan život i autentično iskustvo se u tom kontekstu definišu kao opasni – upravo zat jer su nepredvidivi.

Kada je reč o strahovima koji su bliži svakodnevnom funkcionisanju čoveka, jedna od stvari kojih se čovek oduvek veoma plašio, je samoća. Veliki deo ljudi izbegava samoću i čini sve kako bi što manje budnog vremena provodili sami sa sobom. Ovo je posebno očigledno u modernom dobu, gde je gregarni motiv (potreba za društvom, da se bude među ljudima) izuzetno izražen, te se ljudi konstantno grupišu na svakom koraku. U osnovi ovog fenomena imamo prvo specifičan oblik razvoja jedinke u civilizaciji, gde se, kao što smo videli, jedinka socijalizuje u kontekstu gde je skoro potpuno zavisna od drugih ljudi, uslovljavajući se na njihovo prisustvo u skoro svakom momentu svoje svakodnevnice.

Dalje, ekstremna potreba za drugim ljudima je delom proizvod potrebe za sigurnošću i izbegavanjem opasnosti. Tako, ako je ovo simptom nesigurnosti, onda možemo reći da su u moderna vremena nesigurnost i strah ekstremno uvećani. Moderan čovek često izbegava da ode sam do prodavnice, u šetnju, u biblioteku, u bioskop, da ne pričamo o nekom većem “podvigu”, na primer izlazak u grad, koncert ili letovanje. Ako pitate nekog “zašto nisi otišao tamo i tamo” u većini slučajeva ćete dobiti odgovor “nisam imao s kim”.

Kada ste zadnji put otišli sami u šetnju? Kada ste sami otišli na neki koncert? Ako jeste, dobro za vas. Ako niste, zašto niste? Postavite sebi ovakva ili slična pitanja pa pratite kuda će vas odgovori na njih dovesti. Stavite sebe i svoja ponašanja u fokus svojih razmišljanja. Većina ljudi oseća neku potrebu da bude u društvu, pa tako i vi.

To je normalno, nemamo ništa tu da prigovorimo.

Sada razmislite, da li je to potreba da se bude u bilo kojem društvu ili u posebno odabranom skupu ljudi? Da li taj skup zavisi od toga koliko poverenja imate u te ljude ili koliko su vam zabavni, i šta je bitnije? Česta je situacija da se u klub izlazi u grupama, te tako imate par grupa ljudi na jednom mestu. Jedna od uloga vaše grupe je da vas na neki način štiti od drugih ljudi, a to posebno znaju pripadnici mlađe populacije. Ne želite da “delujete kao čudak” ili “usamljenik”, zato i ne idete sami na takva mesta gde ima ljudi. Međutim, zamislite da u jednom trenutku svi iz vašeg društva odu kući, te ostanete sami u klubu sa ostalim grupama ljudi.

Svi su grupisani i lepo se zabavljaju, vi stojite sami na podijumu. Da li osećate neku neprijatnost zato što ste sami? Da li ćete brže-bolje otići u neki ćošak gde će ostali teže primetiti i vas i to da ste sami? Ovde imamo mali paradoks jer, iako su takva mesta predviđena za socijalizaciju i upoznavanje, ljudi tamo uglavnom idu sa ljudima koje već poznaju. Iako u nekim slučajevima dolazi do upoznavanja drugih ljudi, problemi i anksioznost koji su vezani za taj momenat su i više nego očigledni.

Ovo je posebno naglašeno u muško-ženskom upoznavanju, koje je uvek bilo kontroverzna tema i gde čak postoji čitava industrija koja je usmerena na to da „nauči” jedne kako da „prilaze” drugima i ubedi ih u to da „ljudi nisu bauk”. Inače, ovde se radi o podučavanju ljudi konkretnim tehnikama manipulacije drugom osobom i trenutne manipulacije površinskom slikom koju osoba ima o vama, gde naravno nikako ne može doći do iskrenog upoznavanja između dve osobe, već upravo suprotno – od početka imamo neautentičnu interakciju (“foliranje”, “muvanje”, “spika”, “slatkorečivost” ili kako god ga nazvali).

Iz potrebe za socijalizacijom ali i iz potrebe za sigurnošću, ego je u stanju konflikta – on hoće da upozna ostale ličnosti, ali se u isto vreme plaši i traga za sigurnošću i predvidljivošću. To je svojevrsno stanje grča. Stranci su nepredvidivi, a osobe koje poznajete su (u određenoj meri) predvidive. Zato danas imamo čitave knjige i kurseve o tome kako odmah „pročitati“ ljude, na prvu loptu. U sledećem delu ćemo nastaviti sa analizom ovog problem i dati neka objašnjenja i razloge koji stoje iza svega ovoga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život

prethodni članak
Izvor:bor-sve.net

---

Lektira:tamoiovde/ LAŽIIGRA DANAS-SUTRA

SVET JE OTIŠAO DOĐAVOLA…

DEJVID BELAMI, NAJPOZNATIJI PRIRODNJAK

Evo zašto je sa javne scene uklonjen najpoznatiji prirodnjak Dejvid Belami

Sinonim mnogim generacijama za prirodnjaka Dejvid Belami volšebno je nestao sa malih ekrana. Pročitajte zašto.

„Ja sam najsrećniji čovek na svetu. U braku sam 57 godina sa najdivnijom ženom, proputovao sam planetu, stajao sam na vrhu sveta, snimio preko 400 emisija i proživeo jedan od najčudesnijih života„, kaže Dejvid Belami u opširnom intervjuu za britanski „Daily Mail“.

Iako je prošle nedelje napunio 80 godina, Belami, čovek čije su TV emisije obeležile detinjstva brojnih generacija i sa ovih prostora, deluje živahno i sveže, pun optimizma.

Danas živi povučeno sa suprugom Rouzmeri u sred nedođije u Okrugu Daram, ima petoro dece (četvoro usvojene) i devetoro unučića – „svi su različitih boja“.

Radosno priča o brojnim temama, od Boga (Važno je da imate nešto za šta ćete da se zakačite), preko ljubavi prema baletu (Da li znate da sam napisao balet koji je izvođen šest puta?) do brade (Nikada, nikada u životu se nisam obrijao) i omiljenim spido kupaćim gaćama (Moja deca ih mrze, ali ja ne mogu da nosim ništa što mi landara oko nogu).

Međutim, osmeh sa lica nestane kada se pomenu klimatske promene i sukob koji je nastao 2004. kada je, kontrirajući naučnoj konvenciji i javnom mnenju, globalno zagrevanje koje je stvorio čovek odbacio kao „besmislicu“.

„Od tog trenutka nisam bio poželjan na BBC-u. Zaledili su me jer nisam verovao u globalno zagrevanje. Moja karijera je presušila. Izbacili su me iz grupa za očuvanje prirodne sredine i pljuvali po Londonu.
A najgore od svega je što sam dobio pismo u kome je stajalo ‘Dejvid Belami je pedofil jer ne veruje u globalno zagrevanje i ubija našu decu’.

„A sve to je glupost. Poslednjih 16 godina temperature su u padu, ugljen-dioksid u porastu, usevi su postali zeleniji i brže rastu. Mnogo toga smo uradili da uništimo planetu, ali čovek nije izazivač globalnog zagrevanja”.

Na vrhuncu svoje karijere, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Dejvid je stizao svuda – virio je između palminih grana, krčio put kroz džungle i izgovarao divne monologe praćene gestikuliranjem nemirnih ruku.
„Nikada nisam koristio scenario. Nisam imao ekipu koja je šest meseci sedela na drveću da bi napravila snimak. Samo sam pričao bez prestanka. Bilo je divno“.

Svoj 50. rođendan proveo je u zatvoru u Tasmaniji pošto je blokirao reku Frenklin u znak protesta protiv planirane izgradnje brane.
Godine 1996. je govorio javno protiv farmi vetrenjača (jer ne funkcionišu) i kaže da je to bio početak njegovog kraja.
„Od tada više nisam bio poželjan na BBC-u.“

A sve je kulminiralo njegovim komentarima o zagrevanju 2004. Konačan udarac dobio je kada je smenjen sa mesta predsednika Kraljevskog društva za divlje životinje.

„Radio sam sa njima 52 godine, a kada su me smenili nisu imali obraza da mi to kažu u lice, nego sam saznao preko novina.“
„I dalje tvrdim da je cela ta priča oko zagrevanja koještarija. I nisam usamljen u tome.
Ali, ne žalim ni za čim. Kad sam bio na BBC-u mogao sam da kažem sve što sam hteo. Danas to više ne možete. Svet je otišao dođavola.“

Uprkos dugogodišnjoj pauzi ljudi ga i dalje prepoznaju. „Ne mogu da uđem u voz ili avion a da mi neko ne priđe i ne kaže, ‘Dejvid Belami! Nismo Vas videli dugo na TV-u – mislili smo da ste mrtvi!“

Da li ikada žali što je bio bez dlake na jeziku i što je to uticalo na njegov imidž i popularnost?

„Apsolutno ne! Koga briga što su me stavili u zapećak? I dalje mogu da pričam sa svojim cvećem koje divno napreduje i kaže mi, ‘Hvala ti, Dejvide!’“, kaže Belami.

( B92)
 Izvor:balkanspress.com

_________________________________________________________________________________

UMETNOST PRIRODE…

ŠARENA PLANINA

Ne, ovo nije slika nekog apstraktnog umetnika.

Ovaj planinski masiv pravo je umetničko delo prirode i nalazi se na severozapadu Kine u provinciji Gansu.

Deo je Zangie Danksia Lendform geološkog parka (Zhangye Danxia Landform Geological Park) i od 2010. godine je pod zaštitom Uneska.

U imenu masiva (Zhangye Danxia) Zhangye označava naziv mesta u kojem se on nalazi, dok je Danxia naziv za specijalnu vrstu stena od koje je izgrađen.

Neverovatne boje zbog kojih se drugačije naziva Šarena planina nastale su kao rezultat taloženja crvenog krečnjaka.

Dejstvom vetra, kiše, oksidacijom minerala i hemijskih elemenata nastaju neobični i divni oblici u reljefu (prirodni stubovi, tornjevi, kotline, doline, vodopadi) najrazličitijih boja, oblika, teksture i veličine.

 

Na Zangie Danksiji kontrast između boja najintenzivniji je nakon kiše, a kada zlatni zraci zalazećeg sunca padnu na pejzaž i stvore senke, prizor oduzima dah.
Stvaranje ovog čuda trajalo je više od 24 miliona godina.

Taloženjem minerala i peska nastale su stene, koje su se blago i nezamislivo sporo talasale zbog sudaranja Evroazijske i Indo-australijske litosferne ploče.

Tako je nastao ovaj ‘zgužvani’ teren.

_________________________________________________________________________________

Elena Đorđević

Izvor:geografijagimnazijakgsasa

_________________________________________________________________________________

BERBA NA ASFALTU KRAJ SENE…

Vreme tradicionalnog grožđebala nasred gradskih ulica, u Gradu svetlosti

POSLE dugog letnjeg zrenja, ne dodirujući otežala zrna, negovana ženska ruka pažljivo otkida prvi grozd, dok razdragane vinopije i mesožderi podviruju pod lestve. Ubacuju ulov u bukov badanj i nakrivljuju brk, dok buk miholjskog leta mazi raskriljena kolena.
Bosa stopala motuljaju rod, gnječe i gacaju nakupljeno blago.

Uležu beli gležnjevi među zrele grozdove, zavlače se kožica i peteljke među živahne prste. Pršte košpice, grožđano meso i ljupina, curi mošt niz listove, otapa se komina. Stenje bačva od umilnog gaza, u najdražem načinu za teštenje grožđa.

Nismo među čokotima slavnih vinograda na podatnim padinama Loare, Garone i Dordonje, u zaleđu čuvenih francuskih dvoraca. Vreme je tradicionalnih berbi nasred gradskih ulica, u Parizu.

I velegradska razglednica ima svoje vinograde. U parku Bersi, u 12. arondismanu, grožđe raste na hiljadu kvadrata, na obalama Sene, tamo gde su se, na svojevremeno najvećoj svetskoj tržnici vina, još od 17. veka, tada na periferiji prestonice, oslobođeni poreza na promet, oko buradi na rečnim tegljačima okupljali trgovci i ispičuture na angro.

U 16. arondismanu, na obodima Bulonjske šume, u rejonu Bagatele, zasađeno je 400 trsova, na privatnom posedu oko palate Maharadže iz Kapurtale koja datira iz 1926. i gde se dobijeno vino degustira na poznatim garden-partijima. Petsto kvadratnih metara vinograda preostalo je od nekada čuvenog manastirskog poseda od 15 hektara na Belvilu, dok na Monmartru, 1.762 čokota na hiljadu i po kvadrata svake jeseni pretaču berbu u novu istoriju umetničkog brda.

Bistro „Melak“, u ulici Leon Fro u 11. arondismanu, jedna je od onih mističnih tačaka za konzumatore vinskih fešti. Iza šanka proviruju brkovi iz Overnje, Didijea Madamura, koji je pre dve godine otkupio nadaleko poznati bar od Žaka Melaka. Nije promenio ime, sačuvao je i tradiciju. Odatle su i one butraste snaše.

Njegovi čokoti rastu iz podruma! Izlaze kroz prozor, penju se uz zgradu, šunjaju po zidovima, do krova, pa se, posle, šetaju po okolnim, komšijskim izlozima.
Kad zamulja grožđe, zatvara se ulica. Ovde nema ljubomore. Došle i druge kafedžije. I vreme poslužilo.
Svake godine rodi pedesetak kila. Napuni se oko dvadesetak boca, a onda se tombolom razdele gostima koji preplave i zašarene asfalt.

„Šato šaron“ nije baš neko ekstra piće, priznaje i sam gazda. Dođe nekako kiselo, skuplja usta kao divlja jabuka, ali razgaljuje srce. U čaši, spojeno ono najbolje iz zemlje i nad njom, intimna rezidba, prirodna mirođija, veselo društvo, raskalašnost i požuda koja klizi niz grlo. Tad je svako vino dobro.
Goran Čvorović
Izvor:novosti.rs/zapisi iz Praiza/

______________________________________________________________________________________________

JEDINA PUSTINJA KOJA IZLAZI NA MORE…

NAMIB

I ne samo to, ona se smatra najstarijom pustinjom na svetu!

Foto: Wikimedia

Ovo je jedina pustinja na svetu koja izlazi na more!

Namib ( ili prostrano mesto ) je velika pustinja u jugozapadnoj Africi i zauzima područje od oko 50.000 kvadratnih km pružajući se nekih 1.600 km duž Atlantskog okeana obalom Angole, Namibije i Južne Afrike.

Namib pustinja smatra se najstarijom pustinjom na svetu, koja je ovakve sušne i polu-sušne uslove imala bar 80 miliona godina.
Njenu neplodnost izaziva oštar suvi vazduh koga rashlađuje hladna Bengela struja koja teče duž obale. Pustinja ima manje od 10 mm kiše godišnje i gotovo je u potpunosti neplodna.

Iako je pustinja gotovo nenastanjena i nepristupačna, postoje povremena naselja u Sesriemu, blizu poznatog Sosusvla i velike grupe peščanih dina koje su, sa visinom do 340 metara, najviše peščane dine na svetu.
„Morska pustinja“ Namib je dom velikom broju neobičnih endemskih vrsta biljaka i životinja (beskičmenjaci, reptili i sisari) koje doslovno žive od magle, s obzirom da im je to jedini izvor vode.

Pustinja Namib je stavljena na UNESCO popis mesta svetske baštine u Africi 2013. godine kao „jedina obalna pustinja na svetu u kojoj na prostrana peščana polja dina deluje magla.
Koliko je ona zaista nestvarna i daje utisak kao da posmatrate neku drugu planetu, a ne Zemlju, uverite se u videu:

Autor: M.S.

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________