URNEBESNA PRIČA O LETOVANJU…

 

tamoiovde-logo (1)

’77. Duško Radović je otkrio nešto zbog čega ćete se smejati i danas!

019bc5d33dccc9531c78434d586e08fe_L

Foto: Printskrin: RTS Kvadratura kruga – Zvanični kanal

„Najpre je stigla vest da hleb izaziva rak. Zatim smo čuli da ga i voda može izazvati. Jedini zaključak je da, ko bude izbegavao hleb i vodu, umreće pre nego što dobije rak“ – samo je deo iz urnebesne priče Duška Radovića.

Na današnji dan 1977. u svojoj emisiji “Beograde, dobro jutro” antologijska ličnost, pisac i aforističar Duško Radović ispričao je priču o letovanju. 

Mnogo se anegdota dogodi na letovanju i sve one čine život ovakvim kakav jeste. Hvatajući isečke iz svakodnevnice, gospodin Radović slikao je satirom i humorom i sklapao najveću slagalicu – životnu.

Prenosimo njegovu priču u celosti.

“Pokušajmo da zamislimo one koji su ovih dana otišli na letovanje. Tek što su stigli, utvrdili su šta su sve zaboravili da ponesu. Ona zdravstvene knjižice, on pasoše. Tako im je preseo prvi dan.

Drugi dan pala je kiša. Morali su da ostanu u sobi i razgovaraju o zdravstvenim knjižicama i pasošima. Istukli su decu, ali im od toga nije bilo lakše.

Sada oboje misle da je bilo bolje da nikuda nisu išli, što je kakva-takva uteha nama koji smo ostali u Beogradu.

U tom smislu ni ova kiša nije loša ako pada i tamo gde mi nismo mogli da odemo.

Trgovcima je žao da idu na godišnji odmor. I kad spavaju, oni su u gubitku.

Vama bi bila dovoljna i gola žena, ali je morate oblačiti zbog drugih.

Najpre je stigla vest da hleb izaziva rak. Zatim smo čuli da ga i voda može izazvati.

Jedini zaključak je da, ko bude izbegavao hleb i vodu, umreće pre nego što dobije rak.

Zemun se ograđuje od Dunava blokovima visokih solitera.

Mi mislimo da je to greška, a nema gorih grešaka od onih koje se vide sa nekoliko kilometara udaljenosti.”

Pogledajte poslednju emisiju “Beograde, dobro jutro” Duška Radovića. 

KutakNet

________________________________________________________________________________

KANTARION-BILJKA ZA SVE BOLESTI…

tamoiovde-logo

Kantarion ili gospina trava po svojim lekovitim svojstvima odavno je poznat i priznat. Ova lekovita biljka čest je gost u našim kućama i rado se upotrebljava za otklanjanje mnogih tegoba. Na prvom mestu nalazi upotrebu za lečenje rana, grčeva u stomaku, bolesti bubrega, slezine, jetre, bešike, sluzi u plućima i povoljno deluje na krv.

kantarionKantarion ima više naziva kao što su: gospina trava, bogorodičina trava, gospin cvet, strasno zelje, gorac. To je višegodišnja je biljka i raste u visini od oko jednog metra a cvetovi su jarko žute boje.

Voli suvo zemljište i dosta sunca pa često raste na livadama i neobrađenim njivama, kao i suvim brdašcima.

Najpovoljnije vreme za berbu je maj i jun. Lekoviti delovi biljke su listovi i cvetovi, a beru se u maju i junu mesecu.
Kantarion se još od davnina koristi kao efikasno sredstvo i proveren prirodni lek za vidanje rana i protiv opekotina, posekotina, hemoroida.

Za unutrašnju upotrebu odlično se pokazao protiv bolova u želucu, jetri, protiv proliva i crevnih parazita. Uspešno suzbija nekontrolisano mokrenje. U kombinaciji sa drugim lekovitim biljkama, odlično je sredstvo za lečenje prehlade, dugotrajnog kašlja i astme.

Ova biljka ima izraženo antibakterijsko dejstvo i prirodni je antiseptik.
Kantarion se upotrebljava i za lečenje blažih oblika depresije i kao sredstvo za umirenje. Kada se sve sabere nije ni čudo što narodna medicina kaže da je to biljka za sve bolesti.

Kantarion ulje

Osim toga što se ulje od kantariona upotrebljava u kuhinji kao začin za jela koristi se i za obloge, masaže, za smirenje, opuštanje i kao lek protiv bolova u želucu. Pogotovo će dobro činiti suvoj, osetljivoj i ispucaloj koži. Dobro je i kao zaštita od sunca, zračenja, protiv akni, opekotina, uganuća, povreda mišića, hematoma i svih reumatskih oboljenja.

Protiv bolova u želucu i za umirenje, potrebno je tri puta dnevno, pola sata pre jela, uz malo tečnosti, popiti 30 kapi kantarion ulja.

Za spoljašnju upotrebu, kod lakših oboljenja, obolelo mesto namazati uljem od kantariona a kod težih, namočiti maramicu ili gazu i držati kao oblog.

Čaj od kantariona

Čaj od kantariona potrebno je piti više puta dnevno i to za lečenje upala i bolova unutrašnjih organa. Priprema se tako sto se jedna mala kašika lista i cvetova biljke prelije sa jednom šoljom ključale vode. Nakon 10 minuta procedi i pije nezaslađen.
http:tragovi-sledi.com

__________________________________________________________________________________________

ŽENE VREDNE PAMĆENJA…

tamoiovde-logo

Objavljena luksuzna monografija o izuzetnim Srpkinjama u 20. i 21. veku. U knjizi predstavljeno 100 dama koje su ostavile dubok trag u svom vremenu

kul olivera-markovic_620x0

Olivera Marković

Iz štampe je u izdanju Zepter book world ovih dana izašla luksuzna monografija „Izuzetne žene Srbije 20. i 21. veka“, autorki Nede Todorović i Radmile Stanković.

Reč je o prvoj knjizi u novoj ediciji kuće koja se nimalo slučajno zove „Druga strana istorije“. Jer, kako se ističe u uvodu, postoji i ona druga strana – često nenapisana, manje poznata, manje citirana, ponekad zabašurena…

Po izboru autorki, među koricama knjige našlo se sto biografija naših znamenitih žena tokom prošlog i početkom ovog stoleća, koje su ostavile dubok trag u svom vremenu, često uprkos (ili u inat) otporima i omalovažavanjima sredine u kojoj su ponikle.

Tandem Todorović – Stanković predstavio je u dvojezičnom izdanju (na srpskom i engleskom jeziku) mnoge priznate, ali i osporavane ličnosti iz gotovo svih oblasti: politike, društva, nauke, medicine, arhitekture, književnosti, pozorišta, filma, muzike, sporta, medija. Nisu zaboravljene ni dobrotvorke i prosvetiteljke, od krunisanih glava do onih u monaškoj rizi.

kul mileva milunkaSve žene predstavljene su kratkim tekstovima, mini-esejima, koji svedoče o poreklu, obrazovanju i, naravno, visokim ostvarenjima u oblastima kojima su posvetile svoj život.

Monografija počinje s Milicom Tomić (1859 – 1944), ćerkom Svetozara Miletića, političarkom, novinarkom, borcem za ženska prava, pa i pokretačem feminističkog časopisa „Žena“ početkom 20. veka. Iza ovog, nažalost, skoro zaboravljenog imena, sledi poznato, ali nikad dovoljno priznato – ratnice i žene s najviše odlikovanja u Srbiji, .

A onda dolazi dugi niz istaknutih žena iz najrazličitijih oblasti života. U onom političkom, svoje mesto našle su, između ostalih, Jovanka Broz, Sonja Marinković, Saša Božović, Latinka Perović i Vesna Pešić.

Mileva Marić Ajnštajn, Milunka Savić

Za poznavaoce naše književnosti nije nedoumica što su među znamenitim imenima iz ove oblasti Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Mira Alečković, Svetlana Velmar Janković ili Milena Marković, a za one koji prate pozorišni i filmski život – Žanka Stokić, Ljubinka Bobić, Ita Rina, Mira Stupica, Marija Crnobori, Olivera Marković, Vida Ognjenović ili Svetlana Bojković…

 ZADUŽILE NAUKU

S dužnim poštovanjem i pamćenjem, izdvojene u oblasti nauke su Draga Jočić, prva žena lekar u Srbiji, kao i prva žena arhitekta Jelisaveta Načić; fizičarka Mileva Marić Ajnštajn, filozof i prevodilac Anica Rebac Savić, lingvistkinja Milka Ivić, svetski poznato ime u transplantaciji matičnih ćelija Nada Basara.

STRUGAR | 10. jun 2016.

Izvor: novosti.rs

________________________________________________________________________________

OČINSKA FIGURA…

tamoiovde-logo

Naravno, ne bilo fer kada bismo pisali samo o ulozi majke, a ne osvrnuli se na važnu ulogu koju otac deteta ima u njegovom psihičkom razvoju. U prethodnom članku smo naglasili kako majka u ranim periodima razvoja, zauzima veći „mentalni“ prostor u detetovoj psihi, te kako dete odmah oseća mnogo veću povezanost sa majkom nego sa ocem.

father-713690_960_720To je razumljivo i logično, jer je majka ta koja nosi dete i u čijem se organizmu dete razvija devet meseci.

Ona je ta koju prvo vidi, koja mu da prvi „zalogaj“ hrane (tj. gutljaj mleka), ona je ta koja ga prva drži u naručju i sa kojom je ono bukvalno nerazdvojno tokom prvih meseci života. Otac je u tim momentima prisutan i tu, ali ga dete još ne može „obraditi“ kao objekat kakav stvarno jeste.

To se dešava jer je dete, kao što smo videli, psihički spojeno sa majkom i nema predstavu čak ni da je ona odvojen objekat od njega. Štaviše, nema predstavu ni da uopšte postoji objekti izvan njegovog uma, tj. misli da je sve to što se dešava u stvari deo njegovog unutrašnjeg sveta.

Ovakva situacija, gde je isprva majka „glavna“, a otac malo manje glavna uloga u psihi deteta je sasvim prirodna i tu nema mesta za ljubomoru kod muškaraca. Da nije tako, čovečanstvno ne bi bilo tu gde jeste. Naime, biološki je predviđeno da majka, koja rodi dete i koja je iscrpljena od porođaja leži i odmara se,  dok u isto vreme ispunjava sve potrebe detetu koje je u tom prvom periodu krhko i potpuno nesposobno da se brine samo o sebi.

Otac, budući da je tada fizički jači i sposobniji od majke (jer nije prošao kroz porođajne muke), bivao je zadužen za nabavku hrane, zaštitu od prirodnih nepogoda i ostalih opasnosti, jednom rečju, obezbeđivanju uslova za život. Tako, na ocu je bila krucijalna odgovornost, a to je da se u tim trenucima brine ne samo o detetu, već i o majci, pa i svim ostalim članovima porodice koji se ne mogu brinuti sami o sebi.

U današnje vreme se situacija izmenila u odnosu na praistorijsko doba, te više nema tako striktnih podela rada i isključivo patrijarhalne sredine. Mada, pitanje i da li je i tada bilo striktnih podela rada, ali to je tema za neku drugu priliku. U svakom slučaju, ono što je ostalo to je da se majka prva direktno brine za dete tako što ga doji, a otac se brine za njih oboje, direktno za majku, a manje direktno za dete (tako što ga presvlači, uspavljuje, itd.). Logično je da, dok ne dođe period da dete može jesti čvrstu hranu, otac ne može direktno hraniti dete.

Zadovoljavanje potrebe za hranom i vodom su jedne od najvažnijih stvari za uspešno preživljavanje i razvoj deteta, te će se dete, naravno, više vezati za onoga koji je za to direktno zadužen. Iako otac može biti zadužen i za to da majka preživi (ovde pričamo o starijim načinima življenja i govorimo o tipičnoj porodičnoj strukturi, u moderno vreme imamo dosta samohranih majki, te je tu situacija drugačija), dete toga nije svesno u ranim periodima svog života. Međutim, ako sve ide normalnim tokom, kasnije postaje svesno važnosti oca i vezuje se i za njega. U zavisnosti od specifične dinamike porodice, dete se može kasnije i više vezati za oca nego za majku.

Da vidimo sada kako sve to ide što se psihoanalitičkog pogleda na razvoj tiče. Kao što smo rekli, na početku majka i dete formiraju tzv. dijadu, to jest, simbiotičku povezanost jedno s drugim i to je nužno kako bi dete prešlo u narcističku fazu i steklo osnovu za dobro samopouzdanje. Međutim, ovaj simbiotički odnos ne može i ne sme predugo da traje, jer onda dete iz narcističke faze prelazi u pasivno-zavisnu interakciju sa majkom. Naime, ukoliko se dete ne odvoji na vreme od dojke, produžava i produbljuje taj “narcizam”. Time što dete nema priliku da postane svesno kako je ono odvojeno od majke, kako svoje potrebe da počne da zadovoljava samo, te kako treba biti nezavisnije, naglašava se za potpuna zavisnost od majke. Ovako se nagrađuje i gradi nesposobnost kod deteta i jedna slika sveta u kojoj ono nije odgovorno samo za sebe i gde su uvek drugi ti koji će mu pružiti to što mu treba.

To je osnov za, prvo, tzv. “razmaženost” kod deteta, što dalje dovodi do toga da dete uvek sve očekuje od drugih, pa kada ne dobije ono postaje agresivno ili pada u depresiju; drugo, to podstiče nisko samopouzdanje, usađuje strah kod deteta i osećaj nedovoljnosti, kao i osećaj nesposobnosti da se nešto uradi bez tuđe pomoći i podrške. Upravo je ovde otac, zajedno sa majkom, od ključne važnosti – on može i treba da služi kao jedan od faktora kojim će se “razbiti” ta simbiotika koja je odigrala svoju ulogu.

Njegovo pojavljivanje kao treći i zaseban objekat će oslabiti tu dijadu pretvaravši je polako u trougao, tj. trijadu. Ovim će se podstaći potreba za nezavisnošću kod deteta, te pomoći da se izgradi normalna i stabilna slika objekata oko sebe. Sada u igru ulazi treće “lice” koje komunicira sa detetom, ulazi u njegov život i donosi osveženje i novinu.

Dakle, vezanost sa ocem (tj. sa očinskom figurom) je nužna zbog izgradnje balansirane slike o sebi i izgradnje integriteta. U suprotnom, dete može postati “mamin sin” kada poraste i postati nesposobno da se veže za druge ljude i uvek će tražiti „mamicu“ u drugim ženama.

Stoga, ta maskulinost i probitačnost, autoritet oca koji predstavlja oličenje muške snage i hrabrosti, usađuje kod deteta dovoljno samopouzdanja da se sutra nosi sa izazovima koje pruža život. I opet, da se ne bi pogrešno shvatilo, bez pravilnog odnosa majke sa detetom, ali i sa ocem, ovo se takođe ne može tek tako dogoditi. Majka svojom sada ženskom snagom i odlučnošću, mora sa svoje strane takođe podstaći tu nezavisnost i integritet kod deteta, sarađujući sa ocem u procesu detetovog osamostaljivanja.

Otac je takođe važan za izgradnju skladnog polnog i rodnog identita. Kao što smo videli, figura oca je potreba kako bi se inicirala Edipalna faza koja je ključna za razvoj seksualnog identiteta. U zavisnosti od pola deteta, maskulina slika i autoritet oca su tu ono što je nužno kako bi došlo do pravilne izgradnje sopstvene rodne slike. Ukoliko je dete muškog pola, otac je taj koji sinu uobičajeno pruža primer maskulinosti. Otac, samim svojim ponašanjem prema detetu (ali i prema majci) na neki način prenosi maskulinost na dete.

Prilikom razrešavanja Edipovog kompleksa, dete se identifikuje sa ocem i njegovom muškošću, te tako ima model na osnovu kojeg će i kod sebe izgraditi adekvatnu muškost. U to vreme ono stiče shvatanje o svom polu (falusna faza), a to mu omogućava i prisustvo oca (koji je istog pola kao i on). Izgradnja kompatibilnog rodnog identiteta je osnova za normalno kasnije vezivanje za suprotan pol i odnos prema ženama.

Frojd je smatrao da je jedan od glavnih “uzroka” homoseksualnosti nedovoljna aktivacija oca u detinjstvu deteta, ili čak njegovo odsustvo, što dovodi do konfuzije oko seksualnog identiteta. Dete, nemajući sa kim da se identifikuje i ko da mu bude model muškosti, prihvata seksualni identitet svoje majke, za koju je preterano vezano.

Neka istraživanja u tom domenu su pokazala da deca koja su odvojena od očeva pre svoje četvrte godina ne prihvataju tradicionalnu “mušku” ulogu, tj. ne bave se stvarima tipičnim za muškarce – manje su aktivni u sportu, manje su zainteresovani za seksualne odnose sa suprotnim polom, itd. Takođe, povučeniji su, imaju niže samopouzdanje i sniženu asertivnost (sposobnost da se zauzmu za svoj stav). Naravno, istraživanja ovakve vrste ne predstavljaju neki zakon i ne odnose se na sve ljude, već samo pružaju neku opštu sliku.

Takođe, dete može postati agresivnije nego obično i izrasti u večnog pobunjenika – nemajući adekvatan model muškosti i nekog sa kime bi imali “muško-muško” interakciju, dete prihvata feminin identitet. Međutim, ono se može pobuniti protiv te femininosti, i protiv te preterane zavisnosti i vezanosti za majku, te izgraditi preterano maskulinu (“mačo”) sliku sebe. Ova maskulinost je uglavnom površna jer predstavlja tzv. kompenzaciju, tj. mehanizam odbrane protiv sopstvene preterane femininosti. Napomenimo i to da se kompleks večnog buntovnika može izgraditi i tako što je otac suviše strog i autoritaran, te tako dete, buneći se protiv prestrogog oca, projektuje njega u sve figure autoriteta.

Što se ženske dece tiče, otac je isto tako bitan za razvoj seksualnog identiteta. Naime, prvi muškarac u svetu ženskog deteta je njen otac, te će interakcija sa njim uticati na njenu sliku o sebi, ali i o suprotnom polu, te na vezivanje za isti. Otac takođe predstavlja model maskulinosti za ženu – ukoliko je odnos sa njom adekvatan, ona će u sebi razviti femininost kao odgovor na tu maskulinost. Obrazac odnosa sa ocem i pogleda na njegovu muškost će se preneti na odnose sa ostalim muškarcima u njenom kasnijem životu, te na njeno mišljenje o muškarcima generalno.

Psihoanalitička teorija nam govori da, ukoliko se, na primer, otac ponaša prema ćerci ili majci (zapravo prema bilo kojoj ženi u porodici) grubo ili ako je maltertira, pa čak i zlostavlja, žensko dete će najverovatnije izgraditi sliku o muškom polu kao agresivnim grubijanima, te mrzeti muškarce jer projektuje svojeg nasilnog oca u njih. Međutim, isto tako postoji verovatnoća da će kasnije tražiti upravo takve muškarce – siledžije. S druge strane, ukoliko je otac slab i pasivan, to ne omogućava ženskom detetu da u potpunosti razvije femininost (jer nema “izazova” u formi muške energije), ili će pak da razvije preteranu maskulinost kao odgovor na slabu maskulinost oca.

To se opet može preneti na njen pogled na sve muškarce, te na njen odnos sa istima. Ovaj fenomen se naziva “kompleks oca” i to je obrazac ponašanja i odnosa žene prema muškarcima u odnosu na to kakva je odnos imala sa ocem. Takva dinamika može predstavljati jedno od objašnjenja zašto neke žene uporno ostaju sa svojim muževima koji ih maltretiraju, ili zašto neke žene uporno traže submisivne, pasivne i “slabe” muškarce.

Dakle, da bi se psihički razvoj i adekvatna slika o sebi stekla, detetu je potrebno da internalizuje oba roditelja. Isto tako, kako bi se novi život stvorio, potrebni su i muškarac i žena (naravno, u današnjoj tehnološkoj eri to i ne mora biti tako, mada je opet biološki nužno da se nekako spoje muške i ženske ćelije), te je takva celovita slika važna za zdrav pristup i tim stvarima.

Mi ovde ne zalazimo u konkretnu socijalnu situaciju danas, gde ima dosta istopolnih roditelja ili ljudi koji žele da odgajaju svoju decu sami, te nikako ne želimo da dajemo sud o tome da li je to dobro, loše, ovako ili onako. Ovde se samo naglašava kako psihoanalitička misao gleda na psihički razvoj deteta, te kako određena situacija može uticati na mentalni sklop. Isto tako, opisani efekti su mogući samo u adekvatnoj porodičnoj dinamici. Ukoliko je, na primer, osoba psihopata i zlostavljač ali je biološki roditelj, onda se, naravno, ovaj opisani efekat ne postiže, već se dešava nešto sasvim drugo što je veoma nepovoljno za dete. Sve ono što je pozitivno i dobro može dogoditi samo kada su ljudi pozitivni i dobri.

Većina stvari koje su prethodni put opisane u vezi majke i ovo što smo sada   izneli vezano za oca, odnosi se u suštini na oba roditelja. Majka i otac su najvažnije figure u detetovom životu i podjednako su, kao celina, važni za adekvatan psihički rast. Ukoliko je jedan od njih problematičan, čitava celina se menja i postaje problematična. Dakle, akcenat je na tome da se timskim radom i fer odnosima može postići povoljan kontekst za zdrav razvoj.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (9)

ULOGA MAJKE…

tamoiovde-logo

Sada ćemo malo više pažnje posvetiti osobi koja je ključna za razvoj deteta – majci. Kako ne bi bilo zabuna odmah na početku i pitanja „a gde je tu otac“, naglasićemo da su oba roditelja, tj. celina koja se naziva porodica, podjednako važna za pravilan razvoj osobe.

mother-kissing-baby-87129433012057tKada smo govorili o Edipovom kompleksu videli smo koliko veliku ulogu može otac imati u tome kakva će sutra neko osoba biti. Međutim, majka je ona koja nosi dete, rađa ga i brine se o njemu u prvim danima njegovog života, te je razumljivo da majka kao figura zauzima mnogo veći prostor od oca, ili bilo koje druge figure, u mentalnom svetu deteta.

Ona i njen način ophođenja prema detetu, a i njeno mentalno stanje su, kao što ćemo videti, ipak mnogo čvršći stožer za formiranje ličnosti i psihološkog funkcionisanja.

Ovaj odnos, pored odnosa sa ocem te veoma važnih bioloških (naslednih) faktora i ostalih uticaja iz sredine, može odrediti da li će dete sutra biti lopov, policajac, učitelj, advokat, biznismen; da li će biti agresivan, antisocijalan ili otvoren i pozitivan; kakvog će samopouzdanja biti; da li će mu se sviđati meke i poslušne žene ili će tražiti dominantne – da li će uopšte voleti žene ili če mu sviđati muškarci? I tako dalje. Stoga smo odlučili da posebno zađemo u taj interesantan i kompeksan univerzum odnosa majka-dete, te pogledamo šta se tu u stvari dešava. I opet, kao što je slučaj sa celom ovom serijom članaka, to ćemo činiti sa psihoanalitičke strane.

Krenućemo od perioda kada je žena trudna. Normalno je, i čini se da se to ne mora naglašavati, da je celokupno psihofizičko stanje majke dok nosi dete veoma važno za psihofizički razvoj deteta. Iz psihološkog iskustva poznato je da se emocionalna stanja (osećanja) koje majka ima dok je trudna i te kako prenose na dete. Ukoliko je na primer, majka pod nekim većim stresom, dete će to osetiti. Isto tako, ukoliko je majka depresivna ili anksiozna, ili ima dosta konflikata u tom periodu, to će opet imati negativan uticaj na dete. Takva deca su skoro po pravilu i sama psihički labilna, pa se čak i dešava da se dete rodi sa manjom težinom u odnosu na prosek, ili da je fizički fragilno i bolešljivo. O konkretnom mehanizmu uticaja i prenošenja emocionalnih stanja sa majke ka detetu u njenom stomaku se i dalje malo zna, ali je činjenica da postoji velika povezanost.

Kada se dete rodi ono je, kao što smo rekli, ušlo u jedan potpuno novi svet za njega. Od tog trenutka, njegov dotadašnji život (par meseci u stomaku majke) se menja iz korena. Dete, iako ima neki mentalni materijal i kada se rodi, kao i sposobnost za neku veoma primitivnu formu „shvatanja“ i rezonovanja, jednostvano je zbunjeno svime što se desilo. Stoga, prvih par meseci ono čak nije ni svesno da je odvojeno od majke, već ima utisak da su ono i majka i dalje – jedno. Ovo stanje se zove simbiotička faza i tu dete ne pravi granicu između svog tela i tela majke. Majka ovaj osećaj podržava time što „ugađa“ detetu i zadovoljava mu sve potrebe, te je ono, logično, gleda kao neki produžetak sebe koji je uvek tu kada mu zatreba. Tada se dete oseća omnipotentno (svemoćno), kao da je „najveći car“ i kao da je sve u stvari tu zbog njega i za njega.

Naravno, ovaj osećaj je moguć jedino ukoliko je majka ona klasična i standardna, „dobra“ majka, te se maksimalno brine o svom detetu kada ga rodi. Ovaj osećaj je takođe i nužan i potreban za normalan i dalji razvoj osobe, te je zato potrebno da majka bude upravo ovakva prema njemu, tj. da podržava to njegovo stanje (naravno, ovde postoje i granice, a svaka prosečna majka zna gde su). Zašto je ovakvo podržavajuće ophođenje majke prema detetu važno? Zašto je potrebno pružiti mu tu iluziju ujedinjenosti sa majkom?

Zato što se dete tako uvodi u tzv. fazu primarnog narcizma, gde je samo sebi dovoljno (iako realno nije, ali ono misli da jeste jer ne shvata da su ono i majka različite osobe) i gde počinje da voli sebe. Ovo je, pogađate, osnova i uslov da i kasnije čovek voli sebe, da ima taj bazični osećaj samopouzdanja i samopoštovanja, a i da uspe da zavoli majku (i druge) – jer je ona stara „ko ne voli sebe ne voli ni druge“ tu potpuno na mestu. Takođe, ulaskom u ovu narcističku iluziju dete izgrađuje osećaj sigurnosti i umanjuju mu se anksioznosti i traume vezane za rođenje, tj. „stres“ zbog ovog novog sveta punim jake svetlosti, još jačih zvukova, itd.

E sada dolazimo do malo komplikovanijeg dela. Lako smo dete uveli u ovu omnipotentnu fazu, da je ono “bog” ali sada je potrebno da se pređe na drugu fazu, a to je odvajanje od majke. Ovde dete treba da shvati da su ona i ono dve različite osobe, a šta onda to znači? Pa znači to da dete mora da u isto vreme shvati i prihvati da njegove potrebe nisu automatski i tuđe potrebe, da i drugi imaju svoja osećanja i svoje probleme. Jasno vam je da, ako se ova tranzicija odradi naglo i grubo, to će biti veoma traumatski za dete. Stoga je sledeća uloga majke da ga postepeno i polako odvaja od sebe i pomogne mu da prihvati ovo novo stanje, koje je normalan proces psihičkog razvoja. Uspešno obavljena, ova tranzicija detetu pomaže da počne da gradi i očvrsne svoj Ego.

Međutim, kako god ovaj prelazak iz pozicije potpune zavisnosti u poziciju razdvajanja se odvijao, on će u određenoj meri predstavljati stresan događaj. Dete, iako sada počinje da shvata ko je zapravo, u isto vreme ima osećaj kao da gubi jedan deo sebe (što proizilazi iz one primitivne iluzije da je majka deo njega). To je, može se reći, prvi osećaj nekog gubitka kod deteta, a to svakako nije prijatan osećaj. Ovde je ponašanje majke od ogromne važnosti, jer može odrediti tok daljeg razvoja, formiranja samopouzdanja i zdravog osećaja nezavisnosti i individualnosti deteta.

O čemu se zapravo tu radi? Naime, tokom ovog procesa odvajanja, kod deteta se javljaju svakojake negativne emocije. Tu je posebno prisutan strah od uništenja i dezintegracije (raspadanja) bića (što ima korene u bazičnom strahu od smrti) a koji se javlja upravo iz gorepomenute činjenice, a to je da dete ima dubok osećaj kao da gubi deo sebe. Ovi konstantni osećaji jakog straha od uništenja su preveliki da bi se mladi dečji um njima bavio, te šta sada psiha radi?

Da, sada na igru dolaze odbrambeni mehanizmi, od kojih je posebno projekcija važna. Dete sada projektuje ta loša osećanja ka spolja – upravo na prvu figuru koja mu je najbliža, a to je majka. Majka u ovom slučaju počinje da služi kao “kontejner” za detetov unutrašnji svet. “Kontejner” je engleska reč koja jednostavno označava “nešto u čemu se nešto drži”, dakle ne u smislu “kanta za đubre”. Zapravo, majka sada ima ulogu da “primi” na sebe ta detetova stanja, da se pozabavi njima i obradi ih, te mu ih “vrati” natrag u obliku koji je mnogo prijemčiviji za njega. Kako praktično ovo izgleda? Recimo da dete krene da plače “bez razloga” (ako ste shvatili psihoanalizu onako kako treba onda znate da uvek postoji neki razlog). Ono u tom trenutku možda proživljava taj strah od razdvajanja i plač je način da se ispolje i pokažu te teške emocije. Majka će u tom trenutku uzeti dete u naručje, pevati mu, pričati ili raditi šta god treba da ga smiri, te mu tako ublažiti stanje.

E sad, zamislite majku koja krene da se dere na dete ili ga stalno ignoriše kada se ovako oseća. Ili pak majku koja nije tu za dete u tim prvim danima. To detetu može samo da produbi strah i uvede ga u još gore mentalno stanje. Da ne govorimo šta se tek kasnije može sa tim svim desiti i kakve to posledice ima na formiranje čitave ličnosti čoveka. Naime, neuspeo “kontejnment”, tj. majčino primanje i obrada detetovih negativnih stanja na sebe može imati za posledicu potiskivanje, a samim tim i produbljivanje ovih užasnih strahova, te tako načiniti osnovu za kasniji neurotični sklop (depresija, anksioznost, fobije), pa i “cepanje” ličnosti – to jest, psihotičnu strukturu (šizofrenija).

Isto kao što se bavi obradom loših osećanja, majčina uloga je i formiranje i obrada detetovih pozitivnih stanja. Psiholozi se slažu u činjenici da majka, posebno njeno lice, predstavlja neku vrstu psihičkog “ogledala” za dete. Prvo, napomenimo da dete, gledajući u majčino lice, ima potrebu da imitira njene emocionalne izraze. Taj manevar ima ključnu ulogu u učenju deteta kako da i ono kasnije ispoljava svoje emocije, na taj način da majka može videti kako se ono oseća.

Što se tog “ogledala” tiče, ukoliko se dete nasmeje majci i majka se najsmeje njemu, ona tako pokazuje detetu da vidi kako se ono oseća. Tako i ono samo zna kako se oseća i sigurno je u to da li je to dobro ili nije. Ovo je možda nama kao odraslim osobama teško da zamislimo bukvalno, ali sve to upravo ima i te kako smisla za dete koje još nije u potpunosti svesno ko je ono a ko majka, te da li je to njegovo lice ili tuđe! Kasnije, emocionalna ekspresija na licu majke utiče na to da dete shvati kako se i majka, kao zasebna osoba oseća, te da i ono sada počne da obraća pažnju na njena stanja.

Čitav ovaj proces, taj konstantan “ples” osećanja, vraćanje emocija napred-nazad, procene i brige za tuđa mentalna stanja i zdravo odvajanje od majke ima za posledicu formiranje detetovog Ega. Tokom kasnijih faza dete stiče sve veću nezavisnost i sve više počinje da obraća pažnju na druge i na to ko su oni, kako se osećaju, pa i da se pita zašto se tako osećaju. Sve više postaje svesno ko je ono, šta želi, koga voli i kakva je ličnost.

Opet da navedemo primer, majka koja je suviše hladna prema detetu i slabo ispoljava emocije prema njemu će doprineti tome da joj se dete razvije u nesigurnog, povučenog, pa možda i asocijalnog čoveka. Takvog čoveka, pošto ne može da nauči i vidi šta njegova majka oseća prema njemu, ne znajući onda ni kako se drugi osećaju, neće biti baš briga ni kako se odnosi prema njima. U isto vreme, majka koja je neresponzivna, dakle ne reaguje na dečje ispoljavanje emocija, učiniće da dete ne stvori adekvatnu sliku o sebi (nema gde da se “ogleda”), te da počne misliti kako nikog nije zapravo briga za njega, da je on bezvredan i nevažan.

Važna stvar koja se treba naglasiti je to da dete, imajući u vidu ovakav razvoj događaja, nikad ne može postati potpuno zavisno od drugih majke, a kasnije ni ljudi. Obrasci odnosa sa majkom (kao i sa ocem, te ostalim članovima porodice) se kasnije prenose na druge ljude. Ta činjenica je očigledna nama odraslima, jer retko koga od nas može potpuno biti briga za tuđe emocije, ili za to kako se osećamo u odnosu sa drugima, šta oni misle o nama. Uvek nam je stalo do tuđeg mišljenja, do onoga kako na nas ljudi gledaju.

Sada vam je jasno da to, između ostalog, ima osnovu u tome kako nas je majka gledala kada smo bili sasvim mali i jer nam je to bila najvažnija stvar na svetu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (8)

__________________________________________________________________________________

KAD IH POGLEDATE BIĆE VAM JASNO ZAŠTO…

tamoiovde-logo

ZBOG NJEGOVIH FOTOGRAFIJA U SRBIJU SE ZALJUBIO CEO SVET: Kad ih pogledate, biće vam jasno zašto

Njegove fotografije Srbije su obišle svet, pa čak i tešile pacijente kod zubara u Njujorku. Zavirio je ispod svakog kamička i „skakao po oblacima“ iznad Srbije, kako bi našu zemlju predstavio na najbolji mogući način.

Dragoljub-Zamurovic-dnevne-600x439

Dragoljub Zamurović, Foto: R. Ristić

U tome je i te kako uspeo, pa danas ne postoji svetski zvaničnik koji u svom domu ne poseduje makar jednu njegovu knjigu o Srbiji. Dragoljub Zamurović je sa „24 sata“ podelio najlepše trenutke svog dugog putovanja „kroz šljivike i livade“.

Godinama ste pravili fotografije širom Srbije, pa se može reći da ste je upoznali uzduž i popreko. Iz kog mesta ste krenuli i koje je na vas ostavilo najveći utisak?

– Kad sam odlučio da napravim jednu dobru foto-monografiju o Srbiji, kako ne bi bilo uticaja od bilo koga sa strane (oni koji daju sredstva obično traže da se radi po njihovom diktatu), sakupio sam nešto novca, nešto pozajmio, i pozvao Ilju Slanog, iskusnog poznavaoca Srbije, da proputujemo ovu zemlju. Počeo sam putovanje u Beogradu, da bih kasnije išao u sve dalje i nepristupačnije predele.

Stara planina me je oduševila prirodom, takođe Uvac, Đerdap… Ali, najjače utiske ostavili su na mene ljudi, naročito u zabačenim krajevima. Oni su sačuvali do danas mnoge stare običaje koji su u gradovima davno zaboravljeni.

Koji od tih običaja biste posebno izdvojili?

Dragoljub Zamurovicvlasi vatra u homolju_1000x0

Vatra u Homolju, koju Vlasi pale u čast pokojnih predaka, Foto: D. Zamurović

– Najviše su me oduševili Vlasi sa svojim zagrobnim običajima, ali i druge skupine po Vojvodini, koje su sačuvale svoje običaje. Jedne noći sam snimao veliku vatru koju Vlasi pale da bi osvetlili put svojim pokojnim rođacima.

Tad je bilo leto i ogroman broj komaraca nasrnuo je na nas. Pošto sam alergičan na ubode ovih insekata, obukao sam skijaški skafander, a na glavu stavio šešir sa mrežicom koji obično koriste pčelari. Možete da zamislite kako su prestravljeno gledali u mene ljudi koji veruju da su duše njihovih predaka u blizini oko vatre koja se dizala i do 20 metara u visinu.

Srpska gostoprimljivost je postala svetski poznata. Kakva ste vi imali iskustva s ljudima koje ste fotografisali?

Dragoljub Zamurovic tribuca_1000x0

Slap Tribuća koji se sastoji od tri slapa i tri puta se čuje “buć” kad voda padne u svoje korito, Foto: D. Zamurović

– Predusretljivost i srdačnost kojom su me ljudi dočekivali širom Srbije je fantastična. Jednom sam na snimanje poveo i svoju suprugu Dobrilu, koja je inače glavni urednik mojih foto-monografija. Jedan simpatičan dečkić nas je poveo do slapa Tribuća u zapadnoj Srbiji, kod Bajine Bašte.

Slap je dobio ime po tome što se sastoji od tri slapa i tri puta se čuje “buć” kad voda padne u svoje korito. Teren je veoma nepristupačan i morate da se pentrate po klizavim stenama. Dok sam visio iznad slapa pokušavajući da pronađem najlepši ugao, naš ljubazni “vodič” nam je pričao ko je sve tu do sada poginuo: njegov ujak, deda, jedan komšija… Uglavnom, Dobrila više ne ide sa mnom na planinska snimanja.

Koje je za vas najlepše mesto u Srbiji i kako biste opisali ovu zemlju u tri reči?

– Teško je odvojiti najlepši deo Srbije jer ih ima zaista puno. Ali nek, na primer, bude Vojvodina, sa ogromnim nebom iznad nje i šarenim tepisima njiva, livada i kanala, koji iz vazduha deluju kao apstraktne slike. Osim toga, tu je i Dunav, evropski Amazon. U mojoj umetnosti reči su “čist višak”, odnosno fotografija je bolja ako sama govori, bez reči. Ipak, ako insistirate neka to budu: ljudi, običaji, Dunav. Upravo je to ono što sada radim, foto-monografija o Dunavu, životu i običajima ljudi na njegovim obalama. Osnovna ideja je da se ceo tok ove predivne reke snimi iz balona jednoseda napunjenog toplim vazduhom koji može nečujno da skače po oblacima, ali i da klizi neposredno iznad površine reke, ne uznemiravajući bukom ptice i druge životinje na obali. Mogu, ako želim, da sletim na usamljenu adu usred reke, snimim nekoliko fotografija odatle, i neposredno zatim nastavim let ka novom odredištu.

Mnogi stranci nisu imali priliku da posete Srbiju, a mnogi nisu čak ni čuli za nju. Da li su vaše fotografije pomogle da se o Srbiji više čuje u svetu i na koji način?

Dragoljub Zamurovicbalon_srem_dunav_1000x0

Tok Dunava u Sremu, Foto: D. Zamurović

– Jedan prijatelj mi je pričao kako je bio u nekoj stomatološkoj ambulanti u Njujorku. Niko od zaposlenih nije bio iz Srbije, ali na stolu je bila jedna od mojih knjiga o Srbiji. Upitao je zubara odakle mu ta knjiga, a ovaj je odgovorio da mu je poklonio neki prijatelj i da je od mnogih pacijenata čuo da im je prelistavanje te knjige obogatilo vreme čekanja i ublažilo strah i bol.

Knjige ”Srbija, život i običaji” i ”Srbija, dunavski sliv” su obavezan poklon koji srpski zvaničnici već više od decenije poklanjaju svojim inostranim sagovornicima prilikom međusobnih susreta. Gotovo da nema predsednika u svetu koji nema neku od mojih monografija o Srbiji.

Da li je neko od stranaca koji je imao priliku da se sa Srbijom upozna preko vaše knjige, tad odlučio da je poseti?

Dragoljub Zamurovicu_balonu_srem_1000x0

Dragoljub Zamurović u jednoj od njegovih šetnji po oblacima, Foto: D. Zamurović

Posle jednog Festa gde je jedan od gostiju bio Šarl Aznavur i koji je kao poklon iz Beograda poneo knjigu “Srbija, život i običaji”, poznati pevač i glumac pozvao je urednika Festa i rekao mu da će i sledeće godine doći u Srbiju. Urednik mu je odgovorio da će biti srećan da ga vidi ponovo na Festu, ali Aznavur je rekao da će sledeće godine doći, ali ne zbog Festa, već zbog Srbije koju je pronašao u toj knjizi.

Pored izrade foto-monografija, značajan segment mog delovanja su i izložbe, kako one u poznatim galerijama u Srbiji, tako i one u inostranstvu.

Moje fotografije su tako obišle skoro ceo svet preko izložbi u Berlinu, Londonu, Parizu, Briselu, Ulmu, Seulu, Noriču, Čikagu itd. Prilikom svečanog otvaranja izložbe ”Srbija, Dunav, ljudi”, u velikoj sali nemačkog Parlamenta, predsedavajući je rekao da je ova izložba o Srbiji nešto potpuno novo i za Berlin, koji je mnogo toga video u svojoj istoriji.

(Dnevne.rs /Izvor: 24sata)

____________________________________________________________________________________