MUŠKARCI NE VARAJU ZBOG SEKSA…

tamoiovde-logo

 Geri Njumen ima neobičnu teoriju

Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?

142715879056a2505bb4d67341051855_v4_big

Foto: Thinkstock

Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.

Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.

Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.

Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.

Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.

Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.

Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.

Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.

Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.

Izvor:b92.net

_________________________________________________________________________________

MAJKA SRPSKIH GRADOVA…

 tamoiovde-logo

Kad je naše Novo Brdo bilo veće od Londona

SRBIJA JE NEKAD BILA CENTAR SVETA!

Barem je tako turski istoričar Dursun-beg napisao sredinom 15. veka, opisujući je kao “središte svih zemalja” i “svu kao jedan majdan zlata i srebra”. Ovo nije bilo preterivanje.

U prilog tome najbolje svedoči podatak da smo u vreme despota Stefana Lazarevića i njegovog naslednika Đurđa Brankovića zadovoljavali 20 odsto evropske potrebe za srebrom, dok je posle pripajanja Srebrenice taj udeo porastao na čak 35 odsto.

novo_brdoKao privredni centar naše države pre nego što će pasti u 350 godina dugo ropstvo pod Osmanlijama, posebno se kao majka svih srpskih gradova izdvajalo Novo Brdo na Kosovu u blizini Prištine, koje je despotima godišnje donosilo više od 200 hiljada dukata.

Godišnje se prema tome nije moglo vaditi manje od sedam tona, a zajedno sa Srebrenicom i Rudnikom Srbija je proizvodila godišnje 15 tona srebra. Ova i ovakva proizvodnja spasila je italijansku ekonomiju i ugasila tamošnju monetarnu krizu početkom 15. stoleća!

Za vreme cara Dušana Silnog postaje jedan od najvažnijih rudnika imperije, u kome postoji i kovnica novca, a nalazišta su toliko velika da on 1348. godine poklanja Hilandaru 87 kilograma srebra. Ovo nimalo ne treba da čudi: stoleće kasnije, despot Đurađ posle prvog pada Srbije predaje Dubrovčanima na čuvanje 50.000 dukata i skoro dve i po tone srebra!

plan-grada-novog-brda-670x445

Nije poznato kada je tačno osnovan ovaj grad, ali se zna da se u istorijskim spisima prvi put pominje 1319. godine, na samom kraju vladavine kralja Milutina. Dubrovački arhiv čuva podatak da je tada Petrus de Bratosti iz Kotora u njemu kupio robinju Dražicu i njenu ćerku Krasnu. Sedam godina docnije Stefan Dečanski obaveštava dubrovačkog kneza da zastupnik trga novobrdskog Luka Lukarević ništa ne duguje.

GRAD NAD GRADOVIMA

novo-brdo-castle-04-mediumxxxOvaj “grad srebrni i u istinu zlatni”, kako ga opisuje Konstantin Filozof, ova “srebrna i zlatna planina” kako ga opisuje važni svedok tog vremena Konstantin Mihailović, rodom upravo iz Novog Brda, ovo ekonomsko i privredno središte koje mletački kartograf fra Mauro velikim masnim slovima podvlači na svojoj karti sveta, imalo je sredinom 15. veka po nekim procenama čak 50.000 stanovnika!

Poređenja radi, London je tada imao tričavih 10.000, dakle bio je pet puta manji. Samo je u turskom defteru sa samog kraja ere ovog grada u opadanju upisano postojanje 38 četvrti sa 887 kuća.

Njegova tvrđava nalazila se na bregu na 1.100 metara nadmorske visine, i sastojala se od manjeg Gornjeg i većeg Donjeg grada koji su delili jedan zajednički zid i bili povezani kapijom. U onom manjem bila je smeštena posada i verovatno deo gradske uprave, dok su u većem, gde se danas naziru tragovi zgrada i skladišta, verovatno živeli najuticajniji Novobrđani.

Većina njegovih žitelja ipak je obitavala u varoši oko brega koju su zvali Podgrađe, a koje se širilo oko kilometar na sve strane. Prilazni put tvrđavi, širok tri metra, bio je kaldrmisan. Novo Brdo je bilo toliko golemo da je bilo potrebno sedam crkava ne bi li se zadovoljile duhovne potrebe svih njegovih stanovnika. Najbitnija je bila katedrala, crkva Svete Petke, a postojala je i saška crkva. U samom je središtu Podgrađa bio glavni trg oko koga su bile razmeštene najbitnije javne i privatne građevine.

Možemo samo da zamislimo kako je običnim ili pijačnim danom izgledalo to šarenilo rudara, topioničara, kovača, krojača, sedlara, drvodelja, mesara, kožara, ribara, krčmara, pekara, kujundžija, bojadžija, trgovaca, preprodavaca, seljaka koji su došli da prodaju robu, sveštenika, kaluđera, puškara, grnčara, lekara (postojala je i bolnica) i zografa. Bilo je čak i glumaca, a trojici znamo i imena. U pitanju su Todor Milošević, Vukoje Ivanković i izvesni Milosav čije prezime istorija nije zapamtila. Naši prvi glumci!

Premda je vladar bio neprikosnoven, Novo Brdo je uživalo autonomiju, i njime su upravljali vojvoda kao zapovednik odbrane, knez kao administrator i kefalija. Sitnije sporove su sami rešavali, ali je za krupnije stvari bilo potrebno tražiti mišljenje Veća koje se sastojalo od 12 purgara (od nemačke reči “burger”, građanin) i koje je bilo samoupravno telo unutrašnjeg uređenja grada. Zajedno su učestvovali u upravnim i sudskim poslovima i dobijali izvesne prihode, pa čak imali i tržišnu inspekciju.

Ostalo je zabeleženo da “vojvoda, knez i purgari slobodno biraju četiri dobra čoveka da nadziravaju i ogledaju prodaju i kupovinu u gradu”. Naređanja vlasti građanima je saopštavao putal (od nemačkog “butel), a privatno-pravne isprave pisao inomik. Poznato je da je u gradu bilo i bankara.

Premda su Albanci u to doba bili gotovo bez prisustva na Kosovu i Metohiji (o čemu svedoči turski popis nekoliko decenija kasnije), poslednji je vojvoda slobodnog Novog Brda bio Lješ Span, predstavnik njihovog vlastelinskog roda iz Drivasta.

NOVOBRDSKI RUDARI

Logično, njegovi su prvi stanovnici bili rudari, ali ne samo Sasi koje je u Kraljevstvo Srba prvi doveo kralj Uroš I Hrapavi: većinu su činili naši ljudi koji su ovim zanatom već ovladali. Rudari su bili povlašćeni u ovom mestu: imali su prednost pri nabavci namirnica, a u Zakonu o rudnicima (drugom takvom dokumentu u Evropi, odmah posle nemačkog) daje im se pravo da založe baštinu vlasnika rudnika ako im on na vreme ne isplati nadnice. Ovo je možda i prvi zakonski član o zaštiti prava radnika na svetu!

Od Sasa su, međutim, ostali nazivi poslova: šafar se zvao nadzornik rudnika, valturci su kupovali istučenu i opranu rudu i topili je u kolu (topionici) pa je prodavali, hautmani su nadzornici određenog kopa, plakaoničari ispirači rude, trajbari su radnici na mašini u obliku uspravnog vretena kojom se pomoću upregnutih konja izvlačio veći teret iz jame a koja se zvala rat (od nemačkog rad, što znači točak), furnici su prenosili rudu a foseri su bili obični rudari, po naški “rupnici”.

Bili su čuveni u svetu. Vojvoda od Ferare upravo je u njemu tražio majstore za rad u svojim kopovima, a kralj Alfonso Aragonski od Sicilije i Napulja molio despota Đurđa da mu pošalje dobre majstore jer su pronašli rude zlata i srebra ali nemaju nikoga ko zna da ih vadi i prečišćava.

Umešni novobrdski rudari učestvovali su i u opsadi Carigrada, na strani Turaka, kao deo vojske koju je Đurađ Branković morao da pošalje Osmanovim potomcima, a despotove reči da “bez naše pomoći nikada ne bi bio osvojen” odzvanjaju kao kletva kroz vekove.

Plemeniti metali su se ponajviše izvozili na Siciliju, u Abruco, Toskanu, Ankonitansku Marku a posebno u Veneciju, i sve to mahom putem veštih dubrovačkih trgovaca karavanskim putevima prema Republici Svetog Vlaha i prema zetskim lukama. Na tim dugim putovanjima spavalo se po svratištima (motelima), stanovima (pansionima) ali i po manastirima i privatnim kućama.

novo-brdo-castle-mediumnGrad su Turci dva puta pokušavali bezuspešno da osvoje, 1412. i petnaest godina kasnije. Konačno se predaje 27. juna 1441. godine, kada opsednuti građani “jedu nepristojne i zabranjene stvari”, pa čak i svoje ruke samo da se ne predaju Osmanlijama, ali već dve godine kasnije dolazi do oslobođenja.

1455. ponovo pada, posle neispunjenog obećanja sultana Mehmeda II Osvajača da će njegove žitelje poštedeti (među zarobljenicima je bio i gorepomenuti Konstantin Mihailović koji je odveden u janičare, a kasnije pobegao opet među hrišćane i umro u Poljskoj), ovoga puta zauvek u tamu.
Želeli smo ovim tekstom ponovo da ga osvetlimo.

Izvor: srpskaistorija.com/preuzeto MOJA TV

________________________________________________________________________________

SIMBOL OČUVANJA NARODNE MEDICINE…

tamoiovde-logo

Rat za koprivu- dve godine zatvora ako je javno pohvalite!

Kada je neko staro domaćinstvo napušteno i oronulo, narod kaže – zaraslo u koprivu. To nije čudo, jer ova otporna biljka je jedna od retkih koja raste čak i tamo gde je čovek najviše zagadio životnu sredinu. U toj otpornosti, kaže narodna medicina, leži njena snaga i sposobonost da zaštiti zdravlje ljudi, životinja i zemljišta.

kopriva_f2Kako je veoma otporna na hemikalije, insekte i štetočine, od koprive danas mnogi ekološki proizvođači pripremaju rastvor kojim prskaju svoje useve.

Oni se kunu da je to jedno od najboljih i najjeftinijih đubriva i zaštita za vrt. U francuskoj narodnoj medicini, kopriva je veoma zastupljena.

Vekovima se sa kolena na koleno prenosi jednostavan recept za pripremu fermentisanog lekovitog ekstrakta. Stočari je koriste za ishranu životinja, naročito novorođenih mladunaca odvojenih od majki, kojima daje snagu i spasava živote.

Još u vreme stare Grčke koristila se za masažu protiv reumatizma i kao lek protiv anemije, bronhitisa, migrene, i svih bolesti koje su rezultat zatrovanosti organizma. Jednostavna narodna mudrost kaže – kopriva čisti krv.

kopriva_000Međutim, zakoni Evropske unije su neumoljivi, i u njima nema mesta za narodne mudrosti. To je otišlo tako daleko da je Francuska zabranila ne samo uzgoj i preradu, nego i širenje znanja o koprivi putem javnih nastupa.

Norme su dodatno pooštrene 2006. godine, donošenjem Agrarnog orijentacionog zakona (LOI 2006-11) koji je zabranio prodaju svih preparata na biljnoj bazi bez posebne državne dozvole.

U baštama Francuske sa koprivom je počeo da se raste i pobunjenički duh, a jedan od vođa pobune je bio glavni baštovan čuvenog Versaja.

Kopriva je postala simbol očuvanja narodne medicine i organske proizvodnje. Francuski baštovani nisu odustali od svoje „kriminogene” prakse, iako im je bila zaprećena kazna od 75,000€ i dve godine zatvora.

1644Oni nisu smeli da spominju u javnosti svoje domaće fermentisano đubrivo od koprive koje spravljaju na izuzetno „opasan” način:

1 kg koprive se potopi u 10l čiste vode, pritisne kamenom, ostavi se da fermentiše 10-20 dana, a potom se time zalivaju ili prskaju usevi.

Strašno komplikovana fito-farmakološka procedura za koju je neophodna tržišna dozvola, zar ne?

Dok se na svim medijima vrte skupo plaćene reklame o pesticidima koji zagađuju vodu i zemljište, ne smeju se upotrebljavati bez gas-maski i gumenih rukavica, i zahtevaju specifične vremenske uslove kad nema ni daška vetra, o prostoj „čorbi” od koprive kojom se zemljište oslobađa od korova i štetočina se u francuskim medijima nije smelo govoriti.

Zna se šta donosi novac, a najveći greh koprive je što je besplatna i svima dostupna.

Pogledajte zanimljiv dokumentarni film TV kanala Arte koji govori o ovom apsurdu i upoznajte se sa brojnim prednostima „opasne” i zabranjene koprive:

Pod ogromnim pritiskom javnosti Agrarni orijentacioni zakon (LOI 2006-11) je stavljen van snage.

Međutim, ovaj problem je dao jasniju sliku sa kakvim izazovima su se suočavale zemlje Evropske unije tokom procesa usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa pravom EU, i kakve „zamke“ očekuju buduće članice.


Autor ΜΕΔΙΑΣ • 24. 06. 2015

_______________________________________________________________________________

ZAŠTO SMO SUJETNI…

tamoiovde-logo

Svi, ponekad, imamo potrebu za potvrdom sopstvene vrednosti. U korenu taštine je nesigurnost, a podjednako je prisutna kod oba pola. Praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe.

372434_1Kada biste želeli da pronađete čoveka bez sujete, morali biste svećom da ga tražite. Nakon mnogo vremena, pronašli biste ga. Na pustom ostrvu.

Ali, ne biste zadugo uživali u svom pronalasku. Jer, pre ili kasnije, i kod njega bi se pojavila taština.

Sujeta je osnova svega, govorio je Gistav Flober. I bio je u pravu. Svi je imamo, ali je retko ko prepozna kod sebe. U današnjem društvu koje podstiče takmičenje u svim oblastima, ima je više nego ikad u istoriji. Sagovornik „Života plus“, psihološki savetnik Ivan Ogrizović ističe da se kod svakog od nas koji živimo u savremenom društvu ponekad javi sujeta. I to onda kad želimo da budemo prihvaćeni u cilju potvrđivanja sopstvene vrednosti.

– Sujeta je društveni fenomen jer su za njeno javljanje i održavanje potrebni drugi ljudi. Današnji vrednosni sistem joj posebno pogoduje jer podstiče da se vrednost ljudi meri društvenim uspehom, slavom ili bogatstvom. Sujeta se javlja u situacijama kad nam je potrebna potvrda sopstvene vrednosti. Osoba od drugih očekuje odobravanje, divljenje, čestitke ili čak strahopoštovanje – kaže psiholog.

Bez drugih, dakle, nema ni sujete jer nemamo kome da se dokazujemo. A u njenom korenu je nesigurnost, pa čak i inferiornost, primećuje naš sagovornik. Ona predstavlja manifestaciju slabosti i nemoći jer osoba nije u stanju da sagleda realno sebe i oseti zadovoljstvo i unutrašnje smirenje.

– Umesto toga, preduzima ponašanja kojima želi da skrene pažnju na sebe kako bi dobila potvrdu vrednosti. Zbog toga, sujeta lako prerasta u gordost kojom osoba pokušava da ostavi utisak moći. Sa stanovišta razvojne psihologije, sujeta predstavlja infantilno osećanje, jer takva osoba poput malog deteta nije u stanju da pravi razliku između sebe kao bića i svojih postupaka. Sa druge strane, zrela osoba pravi razliku između svog bića i ponašanja, prihvaćenosti i osećanja lične vrednosti, pa je u stanju da umesto ponosa ili sujete doživi osećanje samozadovoljstva i samopoštovanja – ističe Ogrizović.

Zvuči neverovatno, ali praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe. Ako mu bliska osoba predoči problem, nastupiće odbrambeno pravdajući se da je neshvaćen, napadnut, pa i glumiti žrtvu protiv koje se urotio ceo svet. Ovakvo ponašanje ne čudi našeg sagovornika koji kaže da je sujetnom čoveku teško da objektivno sagleda sebe.

– Ova osoba oseća da je često ponižena, uvređena, omalovažena, te neretko doživljava ljutnju, mržnju, gnev, zavist. Svaku kritiku tumači zlonamernošću ili zavišću okoline i to čini nesvesno kako bi zaštitila svoje poštovanje. Spolja gledano, mogu biti primetne promene u ponašanju, poput preteranog isticanja uspeha, javnog eksponiranja, privlačenja pažnje, specifičnog izraza lica, gestikulacije, držanja tela. Zato najčešće drugi primete sujetu pre nego sama osoba – naglašava Ogrizović.

Ima i onih koji veruju da sujeta nije loša osobina. Karl Lagerfeld je govorio da je taština najzdravija stvar u životu. Al Paćino nazivao ju je svojim najdražim grehom, a Metju Mekonahej tvrdi da je ona odličan pokretač. I zaista, reklo bi se da nema ničeg lošeg u tome ako nas želja da se dokažemo tera da budemo dobri u poslu ili da činimo plemenita dela. Naš sagovornik, ipak, upozorava da je sujeta loša osobina i vodi u negativnom pravcu razvoja ličnosti čak i kad nas tera na dobra dela.

– Sujetne osobe su preosetljive na kritiku, emocionalno veoma nestabilne i uvredljive jer preterano zavise od mišljenja drugih. Čak i manji pokušaj kritike doživljavaju kao neprijateljstvo i poniženje na koje odgovaraju destruktivnošću ili osvetom. Sujeta može biti pokretač materijalnog uspeha ili nekog drugog postignuća, ali dugoročno ne vodi ničemu jer prolaskom uspeha nastupaju inferiornost i očaj. A kada sujetna osoba čini „dobra dela“, ona to opet radi da bi dobila priznanje okoline. Ukoliko očekivana zahvalnost ili divljenje izostane, može reagovati veoma negativno – kaže Ogrizović.

Mada je Viktor Igo govorio da žena bez sujete nije žena, naš sagovornik kaže da su pripadnici oba pola podložni taštini. Razlikuje se samo povod i ponašanje, pa će tako žena češće ispoljavati sujetu preteranim eksponiranjem svog fizičkog izgleda, a muškarac će isticati položaj, imovinu, snagu i moć. Ali, dobra vest je da se sa sujetom možemo izboriti.

– Treba da sagledamo sebe, prepoznamo i prihvatimo svoje istinske vrednosti. Cilj je postignut kad naše osećanje lične vrednosti zavisi od nas samih, a ne od mišljenja drugih ili prihvatanja autoriteta. Takođe, borba protiv sujete se ostvaruje nevezivanjem za površne, materijalne stvari i slavu, već okretanjem drugim ljudima i razvojem ljubavi u sebi i za druge. Kad čovek nauči da svoj život posmatra iz duhovne perspektive koja podrazumeva da je svako od nas ravnopravan deo sa različitim sposobnostima i ulogama u jednoj velikoj celini, moći će i da prihvati sebe – zaključuje Ogrizović.

GLUMCI, NOVINARI, DOKTORI

Pripadnike nekih profesija, poput glumaca, novinara, lekara, prati glas da su sujetni. Ne bez razloga. Kako primećuje naš sagovornik, pojam usko vezan za sujetu je slavoljublje. Samim tim, pogodno tle za javljanje taštine su sve profesije koje uspeh postižu popularnošću i priznanjem od strane javnosti ili autoriteta. – Problem nastaje ako osoba poistoveti svoju vrednost samo sa uspehom u profesiji. Neko, na primer može da završi medicinu jer ga to zanima, voli da pomaže ljudima, dobar je u tome i oseća se zadovoljnim. Ali, primarni motiv može biti i priznanje i društveni prestiž kako bi osoba imala doživljaj sopstvene važnosti.

Da li je neko zadovoljan ili sujetan, možemo primetiti po ponašanju te osobe – kaže Ivan Ogrizović.

 Izvor: rtvbn.com/Novosti

__________________________________________________________

SKLAPANJE BRAKOVA, NEKAD…

tamoiovde-logo

KAKO SU SE NEKAD BIRALI MUŽ I ŽENA: Sklapanje brakova nekad i sad

Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke.

Nekada se smatralo da je momak stasao za ženidbu kada mu se nagarave usnice, ili zapravo kada mu porastu prvi brčići, a devojka je stasala za udaju kada joj porastu grudi. Zatim se čekalo da muškarac odsluži vojsku, a devojka napuni 16 godina i već su roditelji mogli da prave prve planove oko venčanja.

mlada-iPonekad se događalo da mladi stupe ie ranije u brak, da se ne bi ispustila neka dobra prilika, dobar momak ili devojka ili dobra i bogata domaćinska kuća. Zbog potrebe za novom radnom snagom, golobrade mladiće su nekada ženili za starije i već zrele devojke.

Ako u kući ima više sinova ili kćeri, dobro se pazilo da se prvo najstariji sin oženi i najstarija kćer uda. Međutim, nisu se svi uvek toga pridržavali.

Događalo se ranije da kad prosci dođu da prose najstariju sestru iz neke kuće, isprose mlađu, jer se ona mladoženji više dopala.

Svadba dece se smatrala najsrećnijim danom u životu roditelja, pa su zato oni nastojali da što bolje udaju i ožene svoju decu. Zato su pre prosidbe išli da se dobro raspitaju o kući iz koje im dolazi zet ili snaja. Takođe se smatralo za veliki greh kuditi devojku stasalu za udaju ili momka za ženidbu.

Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke. Devojke su sa druge strane, ipak više volele da se udaju u svom mestu da bi bile blizu majke i da bi ona mogla da im se nađe radi saveta i pomoći.

svadba

Svadba danas

Kada momak i devojka stasaju za brak, na raznim seoskim i crkvenim saborima tokom leta, prisluškujući želje svoga srca, ali i savete roditelja i prijatelja, biraju sebi partiju za brak.

Ono što se preko leta na saborima pripremi, to se s jeseni i sprovede u delo.

Za razliku od današnjih modernih brakova, koji se brzo skalpaju, a još brže i rasturaju, i o čemu se roditelji obaveštavaju tek kada sve bude završeno, nekada su roditelji tražili svojoj deci priliku za udaju, odnosno ženidbu.

U tim vremenima deca su se retko kada išta pitala u vezi sa tim, a nije bilo malo slučajeva da su se budući muž i žena upoznali tek na sam dan venčanja.

Izgleda da se danas iz jedne krajnosti potpuno otišlo u drugu.

Izvor: opanak.rs

_________________________________________________________________________________

OTMICA DEVOJAKA: Kako su i zašto mladići nekad otimali devojke

Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota.

Otmica devojke u našim krajevima nije bila retka. To se najčešće događalo u slučajevima kada roditelji devojke nisu odobravali brak sa nekim mladićem, pa je ona u dogovoru sa momkom bežala od kuće.

otmica-933x445Nekoliko dana posle takvog bega, mladićev otac ili neki drugi član porodice odlazi u kuću te devojke i od njenih roditelja traži mir i saglasnost. U većini slučajeva roditelji pristaju na saglasnost i tada se ugovara venčanje i svadba.

Događalo se čak da su neki roditelji i sami organizovali prividno otimanje devojke, da bi se tako izbegli troškovi veridbe.

Kad neka devojka neće da se uda za nekog momka, koji bi hteo baš tom devojkom da se oženi, dolazi do otmice. Momak prikupi nekoliko poverljivih drugova, pa na zgodnom mestu sačeka devojku i silom je odvede svojoj kući. Posle otmice otac momka dolazi devojčinoj kući i trži mir. Ako devojka ne pristane da se uda za momka koji ju je oteo, njen otac je putem zakona može vratiti kući.

Događalo se i da mladić koji je oteo devojku, da bi dobio saglasnost od njenog oca, mora da plati izvesnu sumu novca kao naknadu za gubitak radne snage iz devojčine kuće.

bežanje-mlade

Otmica mlade

Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota. Često se događalo da se celo selo digne na noge čak i u pola noći da brani devojku iz svog sela, ukoliko se dogodi da momci iz nekog susednog sela pokušaju da otmu devojku.

Vuk Karadžić je zapisao: “U otmicu se ide oružjem kako god u vojsku. Namame devojku kod stoke, ili kad pođe na vodu, te je odvedu.

Prota Mateja Nenadović je 1804. godine sastavio zakon u kome je jedan od prvih članova bilo zabranjeno otimanje devojke.

U kasnijem Karađorđevom zakonu je stajalo ovako: “Ko se usudi da otme devojku, taj mladoženja da se išiba kroz špalir od 300 momaka, devojka da se pusti i za koga ona hoće neka se uda, kumu da se udari 50 štapova, starom svatu i deveru 50, a ostalim svatovima po 30 štapova.

Danas otmice devojaka gotovo i da nema, ali stari običaj otkupljivanja mlade u mnogim krajevima se zadržao.

Izvor: opanak.rs

__________________________________________________________________________________

FOBIJE…

tamoiovde-logo

Svako od nas ima neke strahove – nema čoveka na svetu koji se nečega ne plaši, u većoj ili manjoj meri. Bilo da je to strah od grmljavine, zmije, poštara koji donosi mesečne račune, strah da se ne sretnemo sa nekim iz svoje prošlosti; može to biti i “strah” tj. strepnja, u formi blage neprijatnosti, kao što je ona koju neki ljudi osećaju kada treba da prođu kroz mračnu ulicu posle ponoći.

COS_09Međutim, svi ti strahovi i neprijatnosti, koji su umereni i povremeni, su nešto što je normalno i uobičajeno za svakog čoveka.

Strah je jedna od bazičnih emocija. Isto tako, možemo reći i da je strah jedna od emocija koja je ključna za preživljavanje, funkcionisanje čoveka u svakodnevnici, ali i u nesvakidašnjim situacijama.

Da nema straha, ljudi bi se verovatno odavno poubijali, svi bi izletali na ulicu ne obazirući se na crveno svetlo, upadali bi u tuče gde bi bili povređivani ili bi prokockali svu svoju imovinu u kladionici. Interesantni su slučajevi povreda frontalnog režnja, gde je uništen tzv. “centar za strah” (tj. jedna majušna orašasta regija u prednjem delu mozga) i gde se dešava da ljudi u određenoj meri izgube sposobnost da se plaše. Većina njih ispoljava ponašanja slična onima koje smo naveli – ponašaju se nesmotreno, rizikuju svoj i živote drugih, proćerdaju svoju imovinu, rasture brakove i porodicu i slično. Zašto? Pa zato što rade svašta i ne plaše posledica.

Dakle, nije dobro biti baš bez strahova. Međutim, postoje ekstremni, preterani strahovi, koji u nekim slučajevima mogu čak i potpuno da onesposobe čoveka. To nije dobro u istoj meri kao i nemati nikakav strah, i takve strahove nazivamo fobijama.

Fobije spadaju u jedan od anksioznih poremećaja i njih definišemo kao prožimajuće i iracionalne strahove prouzrokovane objektima, situacijama ili bilo kojom drugom vrstom stimulusa, koji teraju osobu da se povuče i izbegava predmet svog straha. Ovaj strah može biti toliko jak da se čitav život osobe svede na izbegavanje predmeta fobije (ako se npr. osoba plaši izlaženja u javnost može čitav život provesti u zatvorenom prostoru).

Ukoliko ovaj strah postane toliko izražen da u značajnoj meri onesposobljava osobu i izmeni njen život (na gore) onda ovakav strah možemo nazvati patološki i možemo govoriti o mentalnom poremećaju koji nazivamo „fobija“. Fobije su karakteristične po tome što predstavljaju strahove od nečega što u stvari nije opasno ni približno u onoj meri u kojoj se osoba toga plaši. Ovo je glavna karakteristika fobičnih strahova, koju stručno nazivamo „iracionalnost“.

Dakle, strahovi su u ovakvim slučajevima najčešće iracionalni, tj. nerealni – nemaju mnogo veze sa stvarnom situacijom. Primer takvog straha može biti preteran strah od insekata (npr. bubašvaba) koje u realnosti uopšte ne predstavljaju neku značajnu pretnju. Ako neko ima fobiju od insekata, mi vidimo kako se osoba plaši kada vidi bubašvabu kao da je u pitanju zmija otrovnica, tj. kao da je u pitanju život ili smrt.

Ovakva reakcija nas upućuje na to da se osoba nesrazmerno mnogo plaši od nečega što nije ono što ona zamišlja da jeste. To nas dalje upućuje da se osoba možda i ne plaši bubašvabe kao realne pojave (tj, onoga što ona stvarno jeste), već onoga što bubašvaba u njoj izaziva – a izazive neke emocije koje su povezane sa nečim još dubljim, čega osoba nije svesna. Međutim, o specifičnim mehanizmima fobija i nastanku fobija ćemo govoriti kasnije.

Postoji više vrsta fobija, i mi ćemo se u ovom tekstu baviti opisivanjem nekih od najčešće sretanih fobija u kliničkoj praksi. Psiholozi i psihijatri dele fobije na tri vrste: agorafobiju, socijalnu fobiju i specifične fobije (kojih ima raznih vrsta). Mi smo već govorili o socijalnoj fobiji u prvom tekstu ovog feljtona. Jedna od najuobičajenijih, a i najrasprostranjenijih fobija je agorafobija. Za nju je verovatno mnogo čitalaca već čulo, jer se pominje u dosta filmova, romana, anegdota, itd.

Agorafobija se često pominje kao strah od otvorenog prostora, ali je ona u suštini iracionalan strah od svih mesta ili situacija iz kojih može biti teško pobeći. Naravno, otvoren prostor, kao što je gradski trg sa puno ljudi, ili koncert gde je ogromna gužva, predstavljaju situacije iz kojih je najteže na brzinu pobeći. Osoba se uglavnom ne plaši ovih situacija i mesta kao takvih, već se plaši da ne doživi neku vrstu paničnog napada dok je na takvom mestu.

Problem je, dakle, što osoba misli da će se „osramotiti“, „izblamirati“ ukoliko doživi neke tegobe na javnom mestu, a teškoća je kako onda pobeći iz te situacije. Stoga, osoba će se truditi da izbegava sva mesta i situacije iz kojih neće moći brzo „šmnugnuti“ ukoliko se ovako nešto zaista desi. Isto tako, postoji i tendencija da se neka mesta i situacije opažaju kao veoma opasni (čak i po život) osobe, te je i to razlog izbegavanja.

To izbegavanje može biti u formi zaobilaženja otvorenih prostora gde je dosta ljudi, javnog prevoza, prodavnica (pogotovo čekanja u redu), koncerata i slično, ili će se tražiti pratilac ukoliko je baš nužno da se tamo ide. Osoba će funkcionisati donekle, ali će gledati da izbegava ovakve situacije ili ih tolerisati u veoma malim dozama.

Međutim, agorafobija se može izraziti i u obliku potpunog zatvaranja u određen prostor i osamljivanja, što će značajno ugroziti pokretljivost a samim tim i funkcionalnost osobe. U ovim slučajevima, govorimo o težem obliku agorafobije. Inače, da napomenemo da se danas o agorafobiji govori kao o izdvojenoj vrsti fobije, koja se razvija kao komplikacija usled paničnog napada. Naime, osoba koja ima tendenciju da dobija panične napade (zbog bilo čega) će imati tendenciju da razvije agorafobiju ukoliko joj se ti panični napadi dešavaju na nekom od navedenih mesta ili situacija.

S druge strane, postoji i kategorija, tzv. specifičnih fobija, koje predstavljaju iracionalan strah od određenih objekata i situacija, a koji se javlja ukoliko se osoba izloži tom objektu, ili čak i anticipira da će se sresti sa tim objektom, tj. upasti u određenu situaciju. Ukoliko je osoba izložena objektu straha, nastupa ogromna panika, koja može preći i u pravi panični napad. Ove fobije mogu biti klasifikovane u nekoliko kategorija. Ovde ćemo sada navesti tipove fobija i dati stručna imena za neke najuobičajenije, za čitaoce zainteresovane da saznaju više:

• „Životinjski“ tip: u njih spadaju kinofobija (iracionala strah od pasa), ailurofobija (strah od mačaka), murofobija ili surifobija (strah od miševa, jedna od najčešćih fobija sretanih kod ženske populacije), ofidiofobija (strah od zmija), arahnofobija (strah od paukova, pored straha od zmija takođe veoma uobičajen), ornitofobija (strah od ptica), itd.

• „Prirodna okolina“ tip: to mogu biti akrofobija (strah od visine), astrafobija (strah od munja i gromova), hidrofobija (strah od vode), i slično. Interesantno je da kod nekih ljudi možemo naći i fobije od Sunca (heliofobija) i Meseca (selenofobija).

• „Krv-povreda-injekcija“ tip: tu spadaju npr. tomofobija (strah od medicinskih procedura), hemofobija (strah od krvi), tripanofobija (strah od igala i injekcija), traumatofobija (strah od povrede) i slično.

• Situacioni tip: kao što je klaustrofobija (strah od malih i skučenih prostora, poznat i kao strah od zatvorenih prostora), niktofobija (strah od mraka), aeorofobija (strah od letenja ili strah od aviona), zatim glosofobija (strah od javnog nastupanja) i tako dalje. Učestala je i fobija od liftova, za koju ne postoji zvaničan naziv.

Postoji još nekoliko stotina identifikovanih fobija – neke od njih su interesantne i nećete verovati da postoje. To su, na primer, aritmofobija/numerofobija, koja predstavlja iracionalan strah od brojeva; genufobija, ili strah od kolena; ksantofobija, tj. strah od žute boje; turofobija je strah od sira; somnifobija, ili strah od spavanja. Takođe, postoji i omfalofobija – strah od pupkova, ali i nomofobija, koja predstavlja strah od gubitka mreže na mobilnom telefonu ili pražnjenja baterije. Ovo je svakako strah vezan isključivo za 21. vek i posledica stresnog i ubrzanog, tehnološki zavisnog života danas.

Jedna od svakako najinteresantnijih i najčudnijih je hipopotomonstroseskvalipedaliofobija (mislićete da sam ovo izmislio, ali potražite na internetu ako ne verujete) koja predstavlja strah od predugih reči – kao što je, na primer, reč koja se koristi u nazivu ove fobije.

Vidimo da su fobije jedan šarolik i rasprostranjen poremećaj. Ovde smo dali samo kratak pregled fobija i uveli čitaoce u tematiku, a u sledećem tekstu ćemo se pozabaviti mehanizmima i mogućim uzrocima nastanka fobija.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (11)  Fobije (prvi deo)

_________________________________________________________________________________

FRESKA „BELI ANĐEO“…

tamoiovde-logo

Predstavljamo vam pet neverovatnih stvari vezanih za Belog anđela

Arhanđel Gavrilo koji sedi na Hristovom grobu obučen u hiton beo kao sneg, misterioznim pogledom upoređivanim sa podjednako zagonetnim osmehom Mona Lize – bez razlike koji je ugao posmatranja – posetioce gleda direktno u oči.
I ostavlja ih bez reči…

Beli-AndjeoSvojom veličanstvenošću, uzvišenošću i mističnošću freska “Beli anđeo” iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa ne može da se poredi ni sa jednom drugom, te ne čudi što se ubraja u najlepše radove srpske i evropske umetnosti srednjeg veka i što su putopisci 19. veka još u ona vremena jednostavno objasnili “da joj ni Đoto nije ravan”.

Skoro da ne može da se zamisli vreme kada je bila skrivena od očiju javnosti, a istina je da puna četiri veka ovu fresku koja je inače deo kompozicije “Mironosnice na Hristovom grobu” niko nije mogao da vidi, jer je u 16. veku preko nje bila naslikana druga freska.

Tako je “Beli anđeo”, kojeg su nepoznati autori naslikali još u 13. veku bio sakriven između 16. i 20. veka kada je crkva Vaznesenja Hristovog restaurirana, a gornja slika – uklonjena.

Izdvajamo pet veličanstvenih stvari vezanih za jedno od najvećih srpskih nacionalnih blaga.

Putovanje u svemir

Kada je iz Evrope poslat prvi satelitski signal u vasionu – u “paketu dostignuća zemljana”, a to je u stvari bila poruka eventualnim razumnim bićima u vasioni, bile su slike – čovekovog osvajanja Meseca, Kineskog zida i “Belog anđela”.

Osim što je vezana za “nebesa” i “onostrano”, freska je izabrana i kao jedan od najlepših i najstarijih umetničkih komada na svetu.

Pozdrav Evropljana Amerikancima

Prvi satelitski prenos video signala 1963. između Evrope i Severne Amerike sadržao je sliku “Belog anđela” među prvim kadrovima, koji su predstavljali pozdrav Evropljana Amerikancima.
Freska je izabrana kao najznačajniji komad umetnosti Starog kontinenta, i svojevrsni simbol mira, ali i zato što otelovljuje hrišćanske poruke – veru, ljubav i nadu.

Spasenje

Vaskrsenje Hristovo je u hrišćanskom učenju preduslov za buduće vaskrsenje svih pravednika, pa su pogledi vernika kroz istoriju često bili upereni u fresku “Beli anđeo” s verom u spasenje. To se činilo tokom svih ratova koji su kroz istoriju potresali srpski narod, zaključno sa NATO agresijom 1999. godine.
O čudima su svedočili brojni Srbi, ali i narodi drugih veroispovesti koji su neretko dolazili po pomoć kod “Belog anđela”. Prema rečima meštana ovog kraja, veruje se da je upravo ova freska zaštitila Srbiju od još jačih razaranja ’99.

Tajna čudotvorne moći

Čudotvorna moć freske vekovima se objašnjavala jednom legendom, koju vam u celosti prenosimo.

Srpski vitezovi, takozvani “čuvari koplja Svetog Đorđa” bili su poznati po svojim čudima, a ta čuda su pripisivana relikvijama koje su oni posedovali. Među “čuvarima” kruži priča o trojici vitezova koji su u crkvici na Crnoj stijeni čuvali Hristovu Plaštanicu. Krstaške horde, naročito templari koji su nadirali sa zapada te 1187. godine, pljačkali su i uništavali sve pred sobom.

Naoružani do zuba u metalnim pancirima i sa tri crne glave na grudima pojavili su se u sumrak pred crkvicom na Crnoj stijeni, jašući samo crne konje. Stotinjak templara imalo je samo jedan cilj – da uzmu Plaštanicu iz crkve.

Te večeri tri “čuvara koplja Svetog Đorđa” stala su pred strašnu vojsku kako bi sačuvali Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj steni ukazao se beli anđeo Gavrilo pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u steni. Upravo na tom mestu 1227. godine kralj Vladislav, unuk Stefana Nemanje, podigao je manastir Mileševu.

Manastir Mileševa se nalazi kod Prijepolja na reci Mileševki. Zadužbina je kralja Vladislava iz 1234-35 godine. Godinu dana kasnije, 1236. kralj Vladislav je u Mileševu preneo telo Svetog Save.
Godine 1377. ovde se bosanski kralj Tvrtko proglasio za kralja Srbije.

Izvor: srbijapress.com/Telegraf

___________________________________________________________________________________

POIMANJE SVETA MAMA ZUZANE…

tamoiovde-logo

Zuzana Halupova, najpoznatija slikarka naivne umetnosti, rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici

Verovatno je Lav Nikolajevič Tolstoj bio vizionar, kada je budućnost slikarstva opisao rečima: „Umetnost budućnosti je narodna umetnost, umetnost, koju će svi razumeti i negovati, koja će biti razumljiva bez obzira na kaste i nacionalnost“.

zuzana_chalupovaNije bilo potrebno da dugo pretražujemo zemaljsku kuglu da bismo potvrdili istinitost piščeve pretpostavke.

Bilo je dovoljno da odemo u Kovačicu i posetimo najpoznatiju vojvođansku Slovakinju na svetu. Zuzana Halupova se više od tri i po decenija neumorno družila sa četkom i svetom, sa paletom i ovom planetom. Više od trideset godina je predstavljala likovnu umetnost i pravila samostalne izložbe po celom svetu.

 Praznik ili ne, kod slikarke, nekadašnje vezilje, uvek je bilo puno događaja. Halupova kuća na Čaplovičovoj je dnevno brojila puno radoznalih očiju i pažljivih ušiju. Pripovedač je bila domaćica: ona svetska žena koja je bila neuobičajeno obična žena.

zuzana_chalupova_18_vŽivotna sudbina joj nije podarila vlastitu decu. Njene slike su zato prepune dece. Njena umetnička osetljiva duša je osmislila i rodila Katku. Ni na jednoj slici nije nedostajala vesela i dobra Katka. Takva, kakva je i njena majka – „mama Zuzana“.

Iz nje je zračila ogromna aktivnost. Sedela je satima bez pauze pred stalkom. Sa elanom na avionu u slovačkoj nošnji, obišla je svetske meridijane i osovine: Dubrovnik, Pariz, Cirih, Nju Jork, Ženevu, Tokio, Montreal, Jerusalim, London, Beč, Bajorit (Nemačka), Bratislavu, Brisel…

Njen životni moto kao da izvire iz jednog od principa Jana Amosa Komenskog: „Budi onakav, kome bi se svako obradovao kada uđeš u prostoriju, bio on bogat ili siromašan.“ I zaista, njenom prisustvu su se obradovali šefovi država – Jugoslavije, Slovačke, Japana, Austrije, Francuske. Od njenih nesebičnih doprinosa su imali korist i deca UNICEF-a i istorijska i kulturna baština UNESCO.

 zuzana_chalupova_8_v Novac nije smatrala merilom svega. Nekada je imala za novčić manje, ali uvek za gutljaj snalažljivosti više. Njena radost su bile knjige i članci, u kojima se pisalo o njoj, njene široko – daleko rasute razglednice, fotografije sa ljudima, koji su pokretali svet, stotine pa čak i hiljade poseta i komentara iz knjige utisaka posetilaca, na desetine srdačnih pisama: „Znate još za onu knjižicu.

Imam nećaka a on ima četvorogodišnju devojčicu – ona tako voli Vaše slike i o svemu se raspituje. Sve joj se sviđa. Znali ste da obradujete i malu decu i velike“, piše iz Pariza drugarica J. Valent. „Poznajete svet, i Svetu zemlju, poznajete čak i našu crkvu, našu Slovačku evangeličku a.v. crkvu, naše navike i učenje. Raduje nas to dečije lice. Isus Hrist je rekao: „Ko ne primi carstva Božijeg kao malo dete, neće ući u njega“ – radovala se pismu tadašnjeg sveštenika u Aracu, Ondreja Pećkovskog.

Tako smo se sretno vratili sa našeg nezaboravnog izleta u Kovačicu. Prijateljima i poznanicima pričamo o susretu sa Vama i mladi ili stari, ne mogu da se zasite gledanja Vaših razglednica. A naša Zuzka se samo okreće u onoj lepoj vezenoj bluzi, da bi svima bilo jasno, da u Kovačici znaju da slikaju ne samo četkom, već i iglom. Čovek gladan za lepotom pređe prag Vaše sobe i zaprepašćen ostane bez reči“, nije štedeo na rečima Mihal Lošonski, austrijski urednik slovačkog porekla.

 zuzana_chalupova_15_vLaskala joj je posvećena pažnja. I ona je pažljivo slušala druge u svom vlastitom kuhinjskom ateljeu. Najviše komšinice i žene iz porodice. Upravo kod kuće se osećala – kao kod kuće: Kada su je urednici nakon prvih trijumfalnih povrataka iz Pariza i Versaja pitali da li bi htela da ostane u gradu svetlosti, kao mnogi slikari, brzinom svetlosti je odgovorila: „Ma kakvi, pa tamo su me zvali Šalupova“.

Jako ih je poštovala: „Gde god da smo bili, novinare smo uvek zbunili. Obično smo odlazili na tri nedelje. Moj saradnik i pomoćnik Branislav Grubač je imao adrese i brojeve urednika. Prve nedelje je brzo obilazio množstvo novinara, druge nedelje je već bilo svašta napisano a treće nedelje je bila trma – vrma za slike, često su se prodale jednim potezom“, pričala je kovačičkim slovačkim jezikom slikarka duše i srca.

zuzana_chalupova_19_vSlikala je jedinstvenim stilom. Tokom letnjih vrućina pre nekoliko godina, posetili su Halupovu aktivisti Matice slovačke iz Rače. Zuzana je uveliko spremala izložbu uljanih slika u beogradskom Ruskom domu. Na slikama manjeg formata, nacrtala je fudbalere sa neobičnim sudijom.

Strogog delioca pravde je ukrasila odećom renesansnog romantika a umesto sudijske, dodelila mu zviždaljku kao muzički instrument. „Gunđaju mi, da to ne treba da bude tako“, žalila im se. „Ali to treba da bude tako, to je Vaš pogled na svet oko nas, kao što ste nam pomenuli nekadašnju sliku Kraj rata, gde su padajući buketi iz aviona zamenili uništavajuće granate“, ubeđivao je u suprotno neko od gostiju citirajući Rufusa, da se radi o „svetu predivnih zabuna, bez kojih bi smo bili samo umorni roboti“.

zuzana_chalupova_4_vOstala je sama sobom sve do poslednjih trenutaka života. Takva, kakva je bila, kada je pre više od pedeset godina naslikala svoju prvu „sliku“ na zidu, bojama razređenim u mleku.

Jan Špringelj

Izvor: slovackizavod.org.rs

________________________________________________________________________________

Zuzana_Halupova_3_croppedZuzana Halupova (svk. Zuzana Chalupová; Kovačica, 5. februar 1925 — Beograd, 1. avgust 2001) je bila poznata slikarka naive iz Kovačice, Srbija.

Halupova je bila jedna od najznačajnijih protagonista kovačičke naive skupa sa Martin Jonašem, i njene slike se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama svugde po svetu.

Izlagala je samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu (Pariz, Njujork, Rim, Beč, Bon, Cirih, Kopenhagen, Stokholm, Ženeva, Diseldorf i u drugim gradovima sveta).

Bila je prva žena u Kovačici koje je svoje slike relativno kasno započela da slika, zamenila spretnost najbolje vezilje u selu i koja je svoj vez sama smišljala, sa kistom- ostvarivši svoje snove da sama slika i stvara i u likovnoj umetnosti izgradi vlastiti svet.

Život i delo

Rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici u Vojvodini, kao Zuzana Korenjova (sl. Koreňová) u slovačkoj porodici siromašnog zanatlije stolara od oca Martina i Majke Ane rođ. Galat. Imala je i sestru. Osnovnu školu je pohađala u Kovačici i završila 5 razreda i tu se isticala svojim slikarskim talentom. 1942. godine se udala za Adama Halupu. Oni žive od vinogradarstva i zemljoradnje a imali su i pčele kao i njena baka.

Prvu sliku je naslikala na zidu kuće sa bojama koje je rastvorila u mleku 1948. godine. U svojoj mladosti se bavila vezom i bila je izvanredna vezilja i ovo je kasnije uticalo na njen način dekoracije svojih dela. Radila je i goblene. 1964. godine je radila slike u ulju i sa vodenim bojama i u julu je slovački list „Hlas ľudu“ objavio članak o njoj kao novoj umetnici kovačičke naive. Većinu svojih prvih slika je odmah prodala. Izlaže u zemlji i inostranstvu što je i zasluga poznanstva sa penzionisanim profesorom iz Beograda Branislavom Grubačem koji je cenio njen rad i koji joj je pomogao da se eksponira.

U braku nije imala dece te je u svojim slikama stvorila svet u kojem je bilo puno dece i predstavljanje dečjeg lica je postala osnovna tema u njenom stvaralaštvu. 1969. godine je njen rad zapažen u Francuskoj i Nemačkoj i pojavljuje se u časopisima koje se bave umetničkom tematikom u „ Modernoj reviji“ i „Figaru“ a jedna nemačka kuća joj objavljuje slikovnicu. Slede izložbe u Cirihu, Njujorku a zatim i Londonu i Beču. 1973. godine je slikarku u ateljeu posetio Fransoa Miteran.

Tada počinje da sarađuje sa Unicefom.
1974. godine umire njen suprug Adam. U daljem vremenu izlaže kao iskusna umetnica u Evropi i u mnogim zemljama sveta. Svoje slike je u dobrotvorne svrhe poklanjala Unicefu, Unesku i Crvenom krstu.

U sredu,  1. avgusta, 2001. godine u Beogradu posle kraće bolesti je u 76. godini života preminula i sahranjena je u Kovačici.

Karakteristike njenog opusa

Najčešće je slikala prizore iz svakodnevnog života i rada, kao hranjenje živine, pranje rublja, mužu krave, okopavanje kukuruza i druge poslove koji se odvijaju na selu. Na slikama se primećuje narativni slikarski izraz i tako uz pomoć brojnih figura koje smešta u seoski pejzaž, vedutu ili sobu priča događaje iz seoskog života njenih sunarodnika Slovaka. Narčito kada slika sobe ona koristi svoja iskustva vezilje da bi dekorisala svoje slike.

Po pravilu sve njene figure su dečjeg lica i odrasli samo su oni malo veći i imaju brade i brkove. Bila je religiozna, skupljala je Biblije i dobro poznavala Sveto pismo i slikala je na ove teme. Na slikama sa religioznom tematikom i sveci i ličnosti iz Biblije su takođe dečjih lica sa brkovima i bradama. Likovni svet Zuzane Halupove je izmišljeni dečji svet u kome postoje samo deca puna optimizma i sreće i oni predstavljaju njen kosmos i umetnički univerzum.

Slike Zuzane Halupove redukuju prostor i deluju površinski i ako se ona trudi da predstavi dubinu prostora u perspektivi. U savremenoj umetnosti se postepeno izgubio interes za predstavljanje prostora a izgubljeni prostor korespondira sa njenim idealnim svetom koji je stvorila;svetom punim dece. Zuzana ili kako su je zvali „majka Zuzana“ se trudila da stvori i prikaže jedan optimističan bolji svet u kome postoje ljudi dečjih lica, koji je bolji i srećniji.

Odlikovanje Ćirilo i Metodije

Zuzana Halupova ponela je visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najveće priznanje koje Matica slovačka iz Bratislave dodeljuje uspešnim Slovacima u dijaspori. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.

Reference
1. Zuzana Chalupová, Galeria Babka, Kovačica 1994.
2. Svet kovačického insitného umeniia, Vladimír Valentík Kultúra Báčsky Petrovec 2002.
3. Kovačickí maliari v ramci trienále INSITA 97 Trenčín 1997.
4. Zuzana Halupova, Srđan I.Šajn, Beograd 1986.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr/

_________________________________________________________________________________

FotoPlus

 

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LEDENA LEPOTICA…

tamoiovde-logo

SIMBOL TARE, PANČIĆEVA OMORIKA

Pančićeva omorika predstavlja simbol Nacionalnog Parka »Tara«, i prostorno je ograničena staništima na Tari, u kanjonu Mileševke i u delu zapadne Bosne u srednjem toku Drine.

eb937536177509b186063157a9cc2ec6_LZa endemsku vrstu drveta omoriku, koja se kao četinar razlikuje od jele i smreče, Josif Pančić je za Omori, prvi put čuo u užičkom kraju 1855. godine.

Nije uspeo da je pronađe prilikom posete ovim krajevima 1861.

Godine 1865. naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike, ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao.

Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike.

Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875. godine Josif Pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva na latinskom jeziku.

Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i “ ledena lepotica “. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika.

Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike. Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu “ Crveni potok “ ili “ Tepih livada “, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu.

Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv. rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.

PANCICEVA_OMORIKA_SISARKEPančićeva omorika kao “ živi fosil “ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, ostljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ).

Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podigao je na Jelovoj gori prvu plantažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.

Josif Pančić 1888.god. je sahranjen na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime – Pančićev vrh.
Pored generetivnih kod omorike je izražena i velika sposobnost vegetativnog razmnožavanja,koja se može primetiti zakorenjivanjem njenih donjih grana kada dođu u kontakt sa zemljom.

Omorika je otporna na snegolome i vetrolome iako ima plitak koren.Ovu osobinu može da zahvali usko piramidalnoj krošnji dok kod smrče to nije slučaj.

Iz bioloških i ekoloških osobina omorike može se zaključiti da ova vrsta ima sve preuslove za široku upotrebu na zelenim površinama u urbanim sredinama. I sama činjenica da se radi o endemskoj vrsti treba da nas obaveže da je što više uzgajamo u rasadnicima i sadimo na zelenim površinama i na taj način povećamo broj jedinki i njihovo resprostranjenje.

Nikad nije bilo težnje da se osnuje matičnjak ni sopstvena proizvodnja neke forme kod nas. Jedan od mogućih razloga za to je i nedostatak većih iskustava sa vegetativnim metodama razmnožavanja omorike u našoj rasadničkoj praksi.

Omorika je reprezentativni primer naše flore , njena prirodna staništa su zaštićena Zakonom i pod nadzorom su stručnjaka u Nacionalnom parku Tara.

Izvor: srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________

PLAVETNILO LEDENOG KROVA…

tamoiovde-logo

Islandske “Kristalne pećine” od leda stare više vekova kriju neverovatnu prirodnu lepotu

Duboko ispod najvećeg glečera na Islandu, Vatnajekidla, nalaze se skrivene pećine od leda, koje svojom lepotom privlače posetioce širom sveta da zavire u neverovatne zaleđene odaje kristalno plave boje.

104311_pecina-by-robbik_af

Foto: -robbik l flickr.com

Lepota islandskih ledenih pećina, starih više stotina godina, krije se u unutrašnjosti brega koji je često prekriven snegom. Zbog izrazito malih otvora, u pećine se najčešće ulazi četvoronoške.

Ipak, neprijatnost koja se može osetiti pri ulazu, potpuno se zaboravlja čim se napravi prvi korak unutar bilo koje od ovih ledenih lepotica.

Oni koji su posetili ove prirodne lepote kažu da se prvo primećuje plavetnilo „ledenog krova“ razliveno u 50 nijansi plave boje, oduzimajući dah svakom posetiocu.

122729_pecine-island_afJačina plave boje leda unutar pećina zavisi od doba godine, vremenskih uslova i vazdušnog pritiska, dok zraci sunca koji kroz njih prolaze, čine ledenu površinu svetlijom.

Osim neverovatne boje, u ledu se može primetiti talasasta tekstura, koja je nastala jakim udarima vetra.

Baš zbog teksture i plavetnila leda, koji liči na kristal, islandske pećine se popularno nazivaju i „kristalnim“, a mnogi kažu i da podsećaju na podvodne akvarijume, zbog vodenog svoda koji se prostire iznad glava posetioca.

122730_pecine-island-2_afIako se nalaze na samom obodu severnog Atlantika, gde je velika hladnoća svakodnevna pojava, Kristalne pećine je najbolje posetiti tokom zimskog perioda, jer se u proleće temperature penju u plus i mogu izazvati povremeno topljenje leda.

Ipak, hladnoća predstavlja zanemarljiv problem kad se pred vama nalazi takva prirodna lepota, koji mnogi upoređuju sa nestvarnom.

Neki istraživači, koji su imali priliku da posete ove pećine kažu da podsećaju na one iz stripova i filmova o Supermenu, koje su izgrađene od vanzemaljskog kamena kriptonita.

Jednu od pećina, koju krase neverovatne kombinacije plavih i crnih nijansa, jedan istraživač nazvao je „pećinom severne svetlosti“, jer je njena unutrašnjost podsećala na čuveno svetlo noćnog neba na severu, tj. Auroru borealis.

I. Nedić

Izvor: superodmor.rs

__________________________________________________________________________________