SVETLA, SVETLOSTI…

tamoiovde-logo

Može li slabašna svetlost da nadvlada tamu?

Ulje na platnu (340×420) Autor: Bora*S

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

DUŠA STEPSKOG VUKA…

tamoiovde-logo

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk.

Foto ilustracija: Bora*S

Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.

Neka se mudri Ijudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je možda još pre svog rođenja nekom čarolijom pretvoren od vuka u čoveka, ili je rođen kao čovek, ali sa dušom stepskog vuka, kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraženje i bolest.

Na primer, bilo bi, najzad, mogućno da je taj čovek u svome detinjstvu bio divlji, neukrotiv i neuredan, da su njegovi vaspitači pokušali da ubiju zver u njemu, pa su mu baš na taj način stvorili uobraženje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i čovečnosti.

O tome bi se moglo govoriti nadugačko, a i zanimljivo, mogle bi se o tome čak pisati i knjige, ali Stepskom Vuku to ne bi bila nikakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk ušao u njega magijom, ili batinama ili je to, naprosto, samo uobraženje njegove duše. Šta su drugi o tome mislili, a i šta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve važnosti, jer od toga vuk nije izišao iz njega.

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajuci zbog toga naročitih teškoća.

Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih Ijudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato.

Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

Naš Stepski Vuk je, doduše živeo osećajući se čas kao vuk čas kao čovek, kako je to slučaj kod svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao čovek, posmatrajući, ocenjujući i osuđujući, a u vreme kada je bio čovek, to isto je činio vuk.

Na primer, ako je Hariju kao čoveku dolazila neka lepa misao, neko prefinjeno, plemenito osećanje, ili ako bi izvršio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smešno i rđavo pristaje ovakvo plemenito pozorište stepskoj životinji, vuku, koji u svojoj duši sasvim tačno zna šta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloče krvi ili da juri za nekom vučicom.
Sa gledišta vuka svaka čovečja delatnost postajala je strahovito komična i neprilična, glupa i sujetna.

Ali je bilo isto tako i kada se Hari osećao i ponašao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi osećao mržnju i smrtno neprijateljstvu prema svim ljudima i njihovom lažnom i izopačenom ponašanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj Ijudski deo prirode, osmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, rđavog i divljeg vučjeg stvora.

Takve su bile osobine Stepskog Vuka, i, sudeći po njima, Hari nije imao baš ugodan i srećan život. Ali time nije rečeno da je bio naročito nesrećan (iako se njemu samom tako činilo, kao što svaki čovek svoje patnje smatra najvećim). To ne bi trebalo reći ni o jednom čoveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srećan. I najnesrećniji život ima svojih šuntanih časova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetiće sreće.

Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka. Obično je bio veoma nesrećan, to se ne može poreći, a mogao je da unesreći i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu.

Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doći, jer je Hari, kao svako biće, želeo da bude voljen kao celina i baš zbog toga nije mogao da krije i da lažima uklanja vuka ispred očiju onih do čije mu je ljubavi bilo mnogo stalo.

Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi nosi čežnju za dobrotom i nežnošću, koji hoće da sluša Mocarta, da čita pesme i da ima ljudske ideale.

Baš su ovi Ijudi obično bili naročito razočarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir.

Herman Hese

( Stepski vuk)


 

KADA KRENEŠ NA PUT ZA ITAKU…

tamoiovde-logo

ITAKA 

Kada kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
poduhvata pun, opasnosti i saznanja.
Laestrigonasa, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada naići nećeš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osećanja tiču tvoga duha i tvog tela.

Foto ilustracija Bora*S

Niti Laestrigonsa, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš
ako ne nosiš ih u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.

Zaželi da dug bude to put
svitanja letnjih pun
u koja ćeš – kolike li radosti –
ulaziti u luke prvi put viđene.
Pred feničkim zastani tezgama
i snabdi se finim stvarčicama:
sedefom, koralom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.
Pođi u mnoge gradove misirske
da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.

I na umu uvek Itaku zadrži.
Stići na nju tvoja je sudbina.
Al’ nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na ostrvo pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.

Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.

A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvatićeš već šta Itake znače.

Konstantin Kavafi 


 

A LJUDI SU SE VOLELI…

tamoiovde-logo

DOBRA MLADA VREMENA

Reke su bile bistre, more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

Žak Prever

 


 

NIKO SEM TEBE NEMA PRAVO DA SE MEŠA U TEBE…

tamoiovde-logo

TI DANAS POLAZIŠ U ŠKOLU…

HIMNA
1.
Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
Još kod Defoa, u “Robinzonu”, naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost.

Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno, prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen. Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno, prete ti da ćeš biti smrvljen.
Sve među sobom ima nekakve iskonske i opake račune. Ali ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.

Foto ilustracija: Ana M.

2.
Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.
Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.

3.
Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da svojim presavijenim jezikom govore tvoju sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od papira, beleže tvoje dane.

Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe, rođeni moj.
Kažu: “Mora da se dogodi nesrećan slucaj, da se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo.
Ovo je srećan slučaj što jedan otac i sin, ležeći ovako na leđima, vide kroz krov i kroz oblake i kroz tamu, ove noći čitavu večnost u nebesima.

4.
Sećaš se onoga što sam ti pisao iz Ura. Prepisano sa ruševine: “Život je spor, kao oranje pomoću igle, a smrt je brza, kao voda sto nestaje u pesku.”
Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim azbukama. Izaberi najdužu. Najtežu. Pronađi takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo. Azbuka sa milijardu milijardi znakova.
I neka u svakom od njih, kao rumena semenka, bude po jedno tvoje malo srce.

Onda izađi u neko vedro veče, izađi ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione.

Miroslav Antić


 

SLUŠAM SVOJ TAMNI GLAS…

 

tamoiovde-logo
Zastanem.
I tražim nekud u sebi reč jednostavnu, sasvim,
prosto koja izvire,
skoro nalik tvom disanju kad spavaš,

Foto ilustracija: Bora*S

tu ima od onog nebesnog
što se svija
blago i neprimetno
i laki stas trava i spokojnost kamenja.

Zastanem… i tražim reč.
Pa kad je nađem
predugo slušam svoj tamni glas izgovoren pod lišćem
i otkrivam:
Samo je reč moja u vazduhu
i svetlost.


Pa tone moja reč, nekuda.
Ja ne znam kuda tone, gubi se.
Kad bi je vetar odneo
u neko srce
da šumi kao lišće ljubavi!

Stevan Raičković


 

SANJARENJA PRED SAN…

tamoiovde-logo
„Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas!

Foto ilustracija: Bora*S

Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete.

Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi!“

Radivoje Lola Đukić


 

JEDNA INTELEKTUALNA I JEDNA MORALNA…

tamoiovde-logo

“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.

Foto ilustracija Bora*S

Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju.

Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje.

Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želio reći.

Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju.

Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“


Bertrand Rasel


 

PRAZNINA…

tamoiovde-logo

Razbežale se reči sve iz mene:
Kao od bata nekog kad za časak
Nestanu ptice sa grane zelene
(Al ostave u sluhu šum i prasak).

Foto ilustracija Bora*S

Sve su se misli skrile kojekuda:
Ko kad u gradić gde se već svi znaju
Bane u stari sokak nova luda
I nagna narod u beg (dok psi laju).

Da je bar mira kada nema reči
I tiha pustoš kad misli neima:
Pa da se legne kao kad se leči.

Ovako: stojim još uvek pred svima
(Dok slična strmoj vodi il oluji
Kroz moju glavu sva praznina bruji).


Stevan Raičković


 

SAMO TE ZANOS MOŽE UČINITI SREĆNIM…

tamoiovde-logo

“Nemoj razmišljati da li je tvoj cilj imao smisao ili svrhu; ni život tvoj, ili bilo čiji, nema ga – jedino što je za tebe od važnosti, to je dejstvovanje koje će te sprečiti da tragaš za razlozima za život, ili da razmišljaš o neizbežnostima iščeznuća.

Foto ilustracija: Bora*S

Živi u zanosu, u huku; ostvaruj svoje namere. A kad ih realizuješ – zaboravi ih. Stremi nepoznatom, ne osvrći se za već viđenim; ne vagaj postupke, ni svoje ni tuđe. Ne laskaj sebi i ne zavidi drugima. Trudi se da ti svaki trenutak mine što dalje od otrovnog trnja dosade.

Samo te zanos može učiniti srećnim.”


(iz Dnevnika Živojina Pavlovića )


 

OLOVKA PIŠE SRCEM…

tamoiovde-logo

Nekada veoma popularna knjiga- zbirka zabeleženih iskrenih dečjih misli koje u svakom čitacu izazovu istovremeno i unutrašnju tugu i osmeh na licu…

Bora*S


Foto ilustracija Bora*S

Olovka piše srcem

Radeći na statističkoj obradi podataka jednog teksta za merenje dečje inteligencije u Istitutu a psohologiju, listajući protokole, naišli smo na čitavo blago dečjih odgovora.

Ispitivanjem je bilo obuhvaćeno oko 2000 devojčica i dečaka iz Srbije uzrasta od 4 do 14 godina.

Prilikom odabiranja nije nas interesovalo da li si to odgovori samo mudri ili samo smešni, niti da li dobijaju poene u testu – mi smo, jednostavno, želeli da sačuvamo tu izvornost ito bogatstvo.

Tako odabrani odgovori, uz naznačen pol i uzrast deteta, objavnjivani su tokom 1967. i 1968. godine u listu „Svest“.

Nekoliko godina kasnije, praveći od tih odgovora celine, trudili smo se da u što većoj meri očuvamo autentičnost. Neke od tih celina nastale su od više dečjih odbovora na jedno pitanje., dok je za druge korišćen namo jedan odgovor.

Knjiga koja je tako izašla doživela je deset izdanja.

U XI, XII i XIII izdanje uvrstili smo one odgovore koji ranije nisu korišćeni kako bi smo još bolje ilustrovali dečje shvatanje sveta.

Zahvaljujemo Institutu za psihologiju u Beogradu, koji nam je omogućio da koristimo ovaj materijal, a posebno Ivanu Iviću, bez čije pomoći ove knjige ne bi ni bilo.

Vanja Rupnik Rašić
Budimir Nešić


IZNENAĐENJE

kad se iznenada iznenadiš i samo vikneš joj

kad oćeš da sedneš na stolicu

a neko ti izvuče

kad oćeš da jedeš kolače

a ono ih pojeli razni u kući

kad ti neko podmetne nogu

a ti slomiš ruku

kad nekog potegneš kamenom

a on kukavica pa pušti krv

kad nađeš iznenađenje kao rupa

pa upadneš

kad nekog udariš po uvetu

da te ne čuje što si ga udario

kad dođu gosti pa neće da idu

najviše se iznenadiš.

Iz knjige Olovka piše srcem


KRAVA

krava je za pašnjak

na pašnjaku ona pase

pa onda žvaće

žvakaću travu

krava je jedna domaća životinja od mesa

rodi se na selu od teleta

muze mleko

daje kajmak i sir

a posle opet pravi tele

ima razne krave

tako ima jedna krava

što uvek dođe kad imamo goste

da traži nešto od mame

krava je jedna što pravi sir

jedna što jede i kad spava

ona nam daje rogove

ona nije dobra jer se ne jaši

krava je ženski vo

krava je domaća životinja

sa repom za muve

krava je mnogo lepa stvar

zato što ima lepo telence

iz nje se sipa mleko

za sir i doručak

to je jedna

što stalno viče MUU

a ti je ništa ne razimeš

krava je najveća stoka

u naše selo.

Iz knjige Olovka piše srcem


Predgovor
Ako hoćete izveštaj sa lica mesta o tome zbog čega i kako nastaje MIŠLJENJE, obratite se maloj deci, jedinim živim i autentičnim svedocima onoga dramatičnog trenutak kada još nerazvijena čula i svest prvi put sreću i upoznaju deo po deo velikog sveta i prvi put mogu sama sebe da identifikuju.

Govor i simboli kojima se odrasli služe i komuniciraju zaboravili su lepo i uzbudljivo detinjstvo reči. Izgubljeni raj ličnog upoznavanja i imenovanja, konkretnog, čulnog, životnog povoda za misao i reč – ti slikoviti predeli pripadaju dalekim i davnim danima ranog detinjstva.

Bez iskustva, bez pamćenja i znanja, prvi put ovde, deca pipaju očima, ušima, svim čulima, i tim neposrednim i burnim doživljajima daju svoja, autentična imena, vrednosti i karakteristike.

Prvi susret i dodir, prvo iskustvo, prvi pokušaj imenovanja, odgonetanja i razumevanja. Ta jedna mala reč, to jedno, subjektivno i delimično tumačenje – tu je sve bogatstvo sveta i naših doživljaja.

Samo još na početku otkrivanja i sazrevanja naši doživljaji imaju temerature, toliko srećne proizvoljnosti, tu neograničenu raznovrsnost. Samo tih nekoliko prvih godina, dok još saznajemo i učimo sami, bez učitelja, škola i standarda.

Samo mladi i gladni radosti i začuđeni mogu toliko da vide i dožive. I niko sem njih ne zna toliko različitih imena za jednu stvar ili pojavu. Bogatstvo tih doživljaja i imena ove male neznalice u sprezi uvek novih i drukčijih konkretnih okolnosti. Sve je za njih novo i sa novim imenom, ako se javi u novim okolnostima i novoj funkciji.

Oni najpre ne znaju ništa a zatim dugo putuju, lutaju i otkrivaju dok ne saznaju „sve“.
I tu se završava najlepša čovekova avantura, posle svega nekoliko godina spontanog i nekoristoljubivog života bez smisla i cilja.

Udaljimo se od detinjstva a ne približimo cilju. Cilja nema, cilja života, ne sam život, i mi se nostalgično počinjemo vraćati dobu kada smo bili najbliže životu i sebi. Sva umetnost je, čini mi se, pokušaj da se život ponovo doživi ali na onaj način, onim čulima i glađu, onako bogato, slobodno i nevino. Biti detinjast i neozbiljan, jer je sve drugo manje ozbiljno i mudro.

Tu se i dodiruju poezija i ova orginalna i poučna knjiga. I biće malo i pogrešno ako se ovi dragoceni dokumeti budu registrovali samo kao cake ili štosovi.

Ne, ovo je knjiga za razmišljanje i otkrića.

Dušan Radović


Iz knjige

VERNOST

to je kad se neko voli
pa se piše sa pismima
vernost je koliko vredimo
ja nisam veran
to je kad ti tata nešto kaže
a ti mu ne veruješ
pa te on povuće za nos
i onda sve veruješ
vernost je
što se majmun vere
vernost je
veliki nos
kada sam ja uverena
u svoju drugaricu
kada nešto uverimo
u knjižicu đačku
vernost je kad se
veri devojka

BEGUNAC

begunac je neko veliko i krivo drvo
begunac je jedan što ima brkove
begunac je jedan što vata žabe
to sam ja što sam krao jagode
pa sam posle bio begunac
begunac je ovca ili ovan
kad mu se tako nadene ime
kako se poznaje begunac
ako ideš napred
i sve brzo ideš
a svi viču drž ga


VUK I LISICA

vuk je sav dlakav
a lisica kao crvena
vuk menja dlaku
a lisica kokoške
vuk ima strašne oči
a lisica lisičje
vuk se sanja
a lisica ne mora

vuk i lisica
isti su kao braća
jer su lajavi i strašno zinu
jer im rastu repovi pozadi
jer stanuju u šumi
jer jure po mraku i svi su lopovi
jer pojedu koga ne poznaju
vuk crvenkapu
a lisica petla


DOLETETI

to je kad se penješ na drvo
pa padneš odozgore
pa doleti tvoj roditelj
da te prebije što si se penjao

GOMILATI

kad se ugomilaš u pesak

pa te posle sve svrbi

kad se neko golica

pa se posle miluje

to je kad se gomilaju ljudi

ili druga stoka

ili krompir

kad je veče nagomila se mrak

gomila se znanje

što nisi naučio

kad mnogo pojedeš

pa stomak nagomilaš

gomilati to je nešto sramotno

 


 

IDEJA O ŽIVOTU VEĆA NEGO ŽIVOT…

tamoiovde-logo

6. O sreći

Život je jedna neizmerna logika i harmonija, a pošto su priroda i život jedno isto, ne postoje ni u životu apsurdumi i anomalije. Sve je na svetu vezano jedno za drugo, pa su vezane i sreća i nesreća u ljudskoj sudbini.

Foto ilustracija Bora*S

Kao iz korpe rumenih trešanja što se ne da izvući samo jedna trešnja, a da se prstom ne zakači i izvuče odjednom više njih, tako idu i sreće i nesreće uvek u serijama – trešnje zdrave i trešnje otrovane, stavljene zajedno u jednoj kobnoj korpi.

Svaki je čovek po nekoliko puta u životu dobijao osećanje konačne propasti, kao da su ga izneverili tlo pod nogama, krma na brodu, uzde na besnim konjima. Ali se svaki uverio u to da je posle serije sreća dolazila serija nesreća, i obrnuto. U samim momentima očajanja, čovek ne misli da pored njegove nesreće skoro u korak ide i sreća.

Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav sazdan od takve utakmice belog i crnog.

Zato čovek istovremeno preživljuje sreću i nesreću, i onda kad za to i ne zna. Nema apsolutne nesreće ni apsolutne sreće, i zato ih obe istovremeno proživljujemo. Zbog ovog su, i u najvećoj bedi, mogući uteha i ohrabrenje.

Ako si siromah, teši se što si mlad; ako si bolestan, teši se što si častan i poštovan; ako si ružan, teši se što si uman; ako si izgubio novac, teši se što nisi izgubio zdravlje i čast. Ovo je način da se sve nesreće umanje i prezru.

Ali i u velikoj sreći treba sve nesreće ponoviti u pameti, kako bismo se očeličili za dane kad jednom crni konji izmaknu ispred belih. Treba ovde reći: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat. Postoji dakle način da se čovek nikad u nevolji ne oseti izgubljen, kao ni u sreći preterano gord.

– Neosporno, čovek, i kad misli da je konačno propao, ne zna da ima još jedan neotkriven zlatan rudnik u svom životu. Niko nema prava da bude očajnik; očajanje nije nikakvo uverenje, nego samo fizička nemoć, bolest ili najčešće glupost. Nesreća nam izgleda mnogo manja kad o njoj ćutimo nego kad o njoj govorimo. Govoreći o nesreći, ona samo postaje sve dublja i sve crnja. Ko o njoj govori sto puta, on je tim samo povećao za sto puta.

Ćutanje je najbolji lek protiv nesreće; ono je i najdostojanstveniji čovekov otpor i odmazda sudbini. Često je smešno šta mnogi ljudi nazivaju srećom. Uostalom, svaki to čini više po tuđem merilu nego po sopstvenom osećanju. Mecena je imao genija da bude veliki besednik, ali se zadovoljio da bude samo bogat kurtizan; međutim, Seneka je bio isto tako bogat, ali se smatrao srećan samo što je bio filosof. Katon je bio veliki bogataš, ali nije uživao u raskoši nego u vrlini, za koju je uostalom i umro.

– Mnogi ljudi nisu ni život smatrali glavnom srećom. Epiket priča kako je Vespazijan poručio jednom senatoru stoiku da će ga ubiti ako ode taj dan u senat i bude tamo besedio. Ovaj mu je odgovorio da će ipak otići taj dan u senat i govoriti, dodavši: „Tvoje je da me ubiješ, a moje je da umrem bez straha“.

Stoicizam je doktrina filosofa Zenona, ali je, kao oseća- nje, ta doktrina Sokratova. Ovaj božanstveni čovek, osuđen na smrt, rekao je pre presude za svoje tužitelje glumce i sofiste: „Anit i Melit me mogu ubiti, ali mi ne mogu naškoditi“.

Dve su prave i najveće čovekove nesreće: nemati zdravlja i nemati prijatelja. Međutim, i iz jednog i drugog ima izlaza: čovek ili prezdravi ili umre, a sa prijateljima ili se izmiri ili dobije nove prijatelje. Čast je najteže ponova zadobiti ako se jednom izgubi.

Zato su svi drugi gubici samo lični, a ovaj pogađa porodicu i zemlju, a ako je posredi veliki čovek, onda pogađa i njegovu ideju. Sokrata su posle presude hteli da otkupe učenici, ili da mu pomognu da pobegne, ali je on radije ispio otrov, govoreći svoje poslednje pobožne reči: „Treba žrtvovati jednog petla Eskulapu„. Drugim rečima: smrt je ozdravljenje.

Što je najčudnije: mladi se ljudi osećaju nesrećnijim nego stariji. Mladićko je očajanje naglo i ogorčeno, jer ne znaju koliko posle prvih poraza ostaje u životu još novih puteva sreće i pobede; zato je i najviše samoubistava među mladima.

Mladim ljudima je teško biti srećan i zasićen, jer je njihov život preterano bogatiji u željama nego u sredstvima. Čak kada vrše i samoubistva, oni to češće čine iz nerazumne sujete i romantičke parade nego iz očajanja, jer je očajanje i tako nerazumljivo kod mladih i zdravih.

Mladi ne znaju šta imaju i zato potcenjuju život. Šekspir stavlja u usta mladog Romea ove reči: „Obesite svoju filosofiju ako ona ne može da napravi jednu Juliju, i premestite jedan grad s nekog mesta na drugo mesto...“

Kod mnogih ljudi je ideja o životu veća nego život. Svakako, prosti duhovi sve uproste, a inteligentni sve komplikuju; istina je po sredi i za srednje. Hrabrost je jedan veliki uslov sreće; bez hrabrosti se ne može biti srećan. Za svaku akciju treba hrabrosti, i što čovek ima više hrabrosti, utoliko je šira i potpunija njegova akcija. Hrabar čovek podnosi mirno svoje bolove, i sličan je samo u velikom mudracu.

Hrabrost se ogleda najpre u merama čovekovim prema samom sebi: neenergičan čovek i kukavica pre bi osudio Rim na požar, i ceo jedan narod na smrt, nego sebi pričinio kakav težak slučaj.

Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese; i potrebna je velikodušnost, koju on ne može ni razumeti.

Kukavištvo je čak i krvoločno: najveći tirani i ubice bili su plašljivci. Samo je heroj hrabar, a samo je razbojnik plašljiv; jer je heroj duhovno čist, o zločinac duhovno poremećen.

Hrabrost se ne ogleda samo u krupnim pitanjima časti i opstanka, nego i u vrlo sitnim odnosima, i gde se god traži nesebičnost i dobrota. Tvrdice su obično veliki plašljivci. Tvrdice nisu tvrde samo u pitanju novca, nego i u pitanju prijateljstva i dobrote. One su sitničari i zavidljivci; i kao što teško nekome pruže zlatnu monetu, isto su tako uzdržljive i da drugima učine uslugu, makar i rečju. Čovek tvrdica, to je inkarnacija ne samo jednog poroka, nego je to zbir nekoliko poroka, od kojih je njegova škrtost samo njihova najvidnija manifestacija.

Za ceo naš unutrašnji život treba da postoji nešto što je van pokreta i promene, nešto stalno, i rešeno, i centralno.

Život se ne da drukče zamisliti nego kao zatvoren krug, ni čovek drukčije nego kao središna tačka u tom krugu. Ali i u samom čoveku ima opet jedan krug unutrašnjeg zbivanja sa nečim usred toga kruga koje je centralno: bilo jedno centralno osećanje, ili centralna strast ili centralni događaj, ili centralna navika. A to centralno u nama, to je čovekova celokupna priroda i povest; i ko to nema, on je neodređen, bez ličnosti, lutalica.

On se gubi u hiljadu protivurečnih misli i osećanja i događaja, kao čovek bez karak tera, bez namere, bez misije. Hrabri ljudi imaju tu centralnu silu izvanredno izraženu, i zato uvek pogađaju put kojim idu; kukavice uvek idu stranputicom.

Jovan Dučić (Blago cara Radovana)


 

PLANINA NA KOJU SE NIKO JOŠ NIJE POPEO….

tamoiovde-logo

Ona nije najviša planina na svetu, o njoj ne gledamo specijalne dokumentarce na TV kanalima, ali ono što je još uvek čini jedinstvenom je činjenica da je to najviša planina na planeti na koju se još niko nije popeo.

Ilustracija, foto: Pixabay

Planina Muču Čiš smeštena je na severu Pakistana i sa svojih 7.456 metara iznad nivoa mora čini deo planinskog lanca Karakoram. Na njenom vrhu se još nije vijorila zastava niti su napravljene fotografije.

Mnoge planine dođu u prvi plan time što neko osvoji njihov vrh. Slično je bilo s Mont Everestom, koji je taj trenutak dočekao 1953. godine, kada je ljudska noga prvi put kročila na najviši vrh.

Postoji neka vrsta autorstva za svaki prvi uspon – poput pisca ili slikara koji stvara nešto od nule„, kaže izvršni direktor Američkog alpskog instituta Džejson Martin.

Mislim da je najveća i najzanimljivija stvar što se tiče prvih uspona na divovskim, zabačenim planinama poput ove, na kojoj ste u osnovi astronaut, upravo to – doći do tog mesta na kojem još niko nije bio. Još jedan element, naravno, veliki je dodatni izazov, jer nema informacija o tome kako to učiniti„, ističe Martin.

Još jedan azijski vrh, 7.570 metara visoki Gangkar Puensum, i dalje je stvarna najviša, neposećena planina na Zemlji, ali njegovo mesto u Butanu (gde je planinarenje zabranjeno od 2003.) znači da je ovaj vrh povučen iz planinarskih ekspedicijskih planova, piše Avaz.

 Izvor: turistickisvet.com/ 2021./b92 


 

DEŠAVANJE IZJAVE LJUBAVI…

tamoiovde-logo

Neuspeh

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin.

Foto ilustracija: Bora*S

Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo…

Zateći ćemo ih na samom delu… A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv… Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio.

A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:

Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!

Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?

Hm!… To ništa ne znači. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se učenik ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kleči… A i šta mi je opet rukopis! Ništavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati kako je taj čovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.

Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi… (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom pošla. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!

Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako želite.

A o čemu vi možete pisati?

O ljubavi… o osećanjima… o vašim očima… Pamet da vam se pomeri kad pročitate… Kao kiša ćete plakati! A ako vam napišem poetične stihove, onda ćete mi, valjda, dozvoliti ručicu da vam poljubim?

Vrlo važno!… Možete ako ćete i sad da poljubite.

Ščupkin podskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na sapun od jaja.

Skidaj ikonu – užurba se Peplov, munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od uzbuđenja i zakopčavajući se.
Pa ni sekunde ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.

Deco… – promrmlja on, dižući ruke put neba i plačljivo žmirkajući. – Gospod će vas blagosloviti, deco moja… Živite… plodite se… množite se…

I… i ja vas blagosiljam… – prozbori majka, plačući od sreće. – Srećni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Ščupkinu. – Pa volite moju kćer, čuvajte mi je…

Ščupkin zinu od iznenađenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni reči da progovori.
Ukebaše me! Sputaše me! – pomisli on, sav pretrnuo od straha. – Klopka se sklopila. Iz te kože nikud!
I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobeđen sam!“

Bla… blagosiljam… – nastavi tata, pa se i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje… stani tu do njega… Daj ikonu, Petrovna…

Ali tu roditelj najednom prestade da plače, a lice mu se sve iskrivi od besa.

Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?
Ej, naopako i u zao čas!
Šta se desilo?

Nastavnik krasnopisa bojažljivo dižeoči i vide da je spasen: onako u žurbi mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Lažečnjikova. Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znajući šta da rade i šta da kažu.

Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa – strugnu…

Anton Pavlovič Čehov


 

NESANICA ZBOG VETRA…

tamoiovde-logo

KAKO VREMENSKE PRILIKE UTIČU NA ZDRAVLJE

Nagle promene temperature vazduha, a samim tim i atmosferskog pritiska i vlažnosti vazuha, utiču na stanje ljudskog organizma.

Ove oscilacije na svojoj koži osećaju svi: i stari i mladi i bolesni i zdravi. Niko nije pošteđen.

Evo kako pojedine vremeske prilike utiču na ponašanje i zdravlje ljudi.

Plavetnilo podiže samopouzdanje
Vedro nebo utiče pozitivno na raspoloženje. Samopoštovanje i sampouzdanje su znatno veći, ljudi odvažniji.

Grmljavina donosi olakšanje
Kiša i grmljavina donose olakšanje, i to ne samo zato što podižu pritisak nakon teško izdrživog vremena u ciklonu ( sistem niskog vazdušnog pritiska), nego i zato jer je vazduh prepun negativno nabijenih jona. Oni čiste vazduh i popravljaju raspoloženje.

Oblaci pogoduju ispitima
Studenti tokom oblačnih dana više pažnje posvećuju učenju, dok su tokom sunčanih dana zaokupljeni društvom.

Nesanica zbog vetra
Kod jedne od tri osobe vetar ima veliki uticaj na zdravlje. Utiče na glavobolje, depresije i nesanicu, a češće su i pojave prehlade, gripa i upala kože. Topli vetrovi pogubno deluju na raspoloženje. Niži pritisak vazduha usporava mentalne aktivnosti i skraćuje pažnju i pamćenje. Bolovi u zglobovima i simptomi osteoartritisa jači su kad su pritisak i temperatura vazduha niski, a tada raste i broj porođaja.

Visok pritisak izaziva migrenu
Sunčani dani s niskom vlažnošću vazduha većini ljudi su najugodniji. Ipak, visok vazdušni pritisak koji se najčešće povezuje s vedrim vremenom i još vedrijim raspoloženjem, može izazvati migrene – naročito ako pritisak naglo poraste.

Oluja – kriza za reumatičare
Oluju će prvi osetiti reumatičari. Promene vremenskih uslova su karakteristične kod reumatskih oboljenja. Glavne tegobe ove grupe pacijenata su bol, ukočenost zglobova i mišića, smanjena radna aktivnost i nervna labilnost, što se najčešće javlja pod uticajem frontova, povećanjem vlage i pada atmosferskog pritiska.

Nagli porast pritiska otežava disanje
Za hronične bolesnike s respiratornim i kardiovaskularnim problemima nepovoljni su nagli prodori hladnog vazduha, praćeni jakim i mahovitim vetrom kao i naglim porastom vazdušnog pritiska.

Atmosferski frontovi slabe koncentraciju
Poremećaj atmosferskog elektromagnetnog polja, do kojeg dolazi tokom prelaska atmosferskih frontova, slabi koncentraciju. Iz tog razloga su u takvim danima češće nezgode na poslu i u saobraćaju.

Moždani udari zbog niskog pritiska vazduha
Najveći broj moždanih krvavljenja nastaje kod povišene spoljašnje temperature, relativne vlažnosti iznad 40% i nižeg atmosferskog pritiska (ispod 1010 mbara). Utvrđeno je da preko 80% bolesnika sa povišenim arterijskim pritiskom i glavoboljom oseća tegobe i dva dana pre promene vremena. Smatra se da je za pojavu moždanih udara najopasniji prodor hladnog fronta u letnjim mesecima.

Izvor: Nadlanu.com


 

PEHAR ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

Pijemo pehar sav svoj vek s mrenama preko zene,
dok suze naše, pale tek, sred pozlate se pene.

Foto ilustracija Bora*S


A kada nam, u smrtni čas, s očiju spadne mrena,
tad sve što plenilo je nas, nestane istog trena.

I vidimo, kad dođe dan, da prazna je ta čaša,
da piće iz nje, beše – san, i ona sama – nije naša.

Mihail Ljermontov


 

JEZIK DRVEĆA…

tamoiovde-logo

Prema Dudenovom rečniku, jezik je sposobnost čoveka da se izrazi. Tako posmatrano, samo mi možemo da razgovaramo jer je taj pojam ograničen na našu vrstu. Zar ne bi, međutim, bilo zanimljivo saznati da li i drveće može da komunicira? Ali kako?

Foto ilustracija Bora*S

U svakom slučaju se ništa ne čuje jer je apsolutno tiho. Škripanje grana koje se na vetru međusobno taru i šuštanje lišća nastaju pasivno i drveće nema nikakav uticaj na to. Ali ono drugačije skreće pažnju na sebe: mirisima. Aromatične tvari kao sredstvo izražavanja?

To ni nama ljudima nije nepoznato: za šta se koriste dezodoransi i parfemi, ako ne za to? Čak i bez njihove upotrebe naš miris se obraća u podjednakoj meri svesti i podsvesti drugih ljudi. Miris nekih ljudi jednostavno ne podnosimo, dok nas drugi snažno privlače svojim mirisom.

Po mišljenju nauke, feromoni u znoju su čak presudni u izboru partnera s kojima želimo da začnemo potomke. Prema tome, ljudiimaju tajni jezik mirisa, ali i drveće može takođe da se pohvali barem time.

Pre četiri decenije je u afričkim savanama uočeno da žirafe brste akaciju-kišobran, što se ovoj vrsti nimalo ne sviđa. Da bi se otarasile velikih biljojeda, akacije za nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Žirafe to znaju i odlaze do sledećih stabala. Sledećih? Ne, najpre preskoče priličan broj i nastavljaju ručak tek posle oko sto metara.

Foto ilustracija Bora*S

Razlog je zapanjujući: obršćena akacija ispušta plin (u ovom slučaju etilen) kojim upozorava pripadnike svoje vrste u okruženju na preteću nevolju. Sve upozorene jedinke takođe uskladište otrovne materije da bi se pripremile na napad.

Žirafe znaju za tu igru i zato se upute malo dalje u savanu gde pronalaze stabla koja ništa ne podozrevaju. Ili brste uz vetar jer vazduh odnosi mirisne poruke do sledećih stabala, a ako idu uz vazdušnu struju, u neposrednoj blizini pronalaze akacije koje nemaju pojma o njihovom prisustvu.

Takvi procesi se odvijaju i u našim autohtonim šumama. Bilo da su posredi bukve, smreke ili hrastovi, svi bolno primete čim neko počne da ih gricka. Kada gusenica svojski zagrize, menja se tkivo oko tog mesta. Pored toga, ono emituje električne signale, na potpuno isti način kao ljudsko telo koje se povredi.

Istina, ovaj impuls se ne širi u milisekundama kao kod nas, nego samo jedan centimetar u minutu. Posle toga prođe još jedan čas dok se odbrambene materije ne natalože u listovima da bi parazitima ogadile ručak.

Foto ilustracija Bora*S

Drveće je jednostavno sporo, pa je to najveća brzina čak i u slučaju opasnosti. Uprkos sporosti, pojedini delovi drveta nipošto ne funkcionišu svaki za sebe.

Ako se, na primer, korenje suoči s teškoćama, ova informacija se širi po celom drvetu i može dovesti do ispuštanja mirisne materije kroz lišće. I to ne bilo koje, nego one koja je specijalno skrojena za odgovarajuću svrhu.

To je još jedna osobina koja im narednih dana pomaže u odbrani od napada, jer kod nekih insekata prepoznaju vrstu zlotvora.

Svaka vrsta insekata ima specifičnu pljuvačku i može se tačno odrediti čija je. I to tako dobro da drveće lučenjem materije koja privlači insekte može planski prizvati predatore, a ovi se onda poletno bacaju na napast i tako pomažu stablu.

Brestovi ili borovi se na primer obraćaju malim osama. Ovi insekti polažu jaja u gusenice koje jedu lišće. Tu se razvija osinji podmladak koji malo-pomalo iznutra izjeda veću gusenicu leptira – što nije lepa smrt. Ali tako se drveće oslobađa dosadnih parazita i može nastaviti rast bez oštećenja.

Uzgred, prepoznavanje pljuvačke predstavlja dokaz za još jednu sposobnost drveća: to bi značilo da ima i čulo ukusa.

Međutim, mana mirisnih materija je to što ih vetar brzo razređuje. Zato često ne dopiru ni sto metara daleko. Doduše, pritom odmah ispunjavaju i drugu svrhu. Kako se širenje signala u samom drvetu odvija veoma sporo, miris u vazduhu može hitro da prevali mnogo veće udaljenosti i daleko brže upozori druge delove stabla, udaljene nekoliko metara.

Foto ilustracija Bora*S

Ali često čak nije nužan poseban poziv u pomoć za odbranu od insekata. Životinjski svet po pravilu primećuje hemijske poruke drveća i zna da se tamo odigrava napad u kome sigurno učestvuju ofanzivne vrste. Ko voli da jede tako male organizme, biće neodoljivo privučen.

Ali drveće može i samo da se brani. Hrastovi, na primer, sprovode gorak i otrovan tanin u koru i listove. On ubija insekte koji ih nagrizaju ili im barem toliko menja ukus da se od ukusne salate pretvaraju u gorku žuč.

Vrbe proizvode kao sredstvo odbrane salicin koji deluje na sličan način. Ali ne i na nas ljude. Naprotiv, čaj od vrbine kore može ublažiti glavobolju i temperaturu i smatra se pretečom aspirina.
Za takvu odbranu je, naravno, potrebno vreme.

Stoga saradnja u oblasti ranog upozoravanja ima presudan značaj. Pritom se drveće ne oslanja samo na vazduh, jer u tom slučaju ne bi svaki sused bio obavešten o opasnosti. Radije šalje svoje poruke kroz korenje, koje je umreženo sa korenjem svih primeraka i funkcioniše nezavisno od vremena.

Iznenađuje što se poruke ne šire samo hemijskim putem nego i električnim, i to brzinom od jednog centimetra u sekundi. Priznajemo da je to u poređenju s našim telom veoma sporo, ali i u životinjskom carstvu postoje vrste, na primer meduze ili crvi, kod kojih se nadražaji prenose sličnom brzinom.

Kada se raširi novost, svi hrastovi u okolini smesta takođe počnu da pumpaju tanin kroz žile. Korenje drveća seže veoma daleko, u prečniku koji je dva puta širi od krošnje. Tako se ukršta s podzem¬nim izdancima susednog drveća i zahvaljujući srastanju uspostavlja kontakt.

Foto ilustracija Bora*S

To se, doduše, ne dešava uvek jer i u šumi postoje samotnjaci koji ne žele da imaju mnogo veze sa svojim kolegama. Da li takvi namćori mogu da zaustave alarm time što ne učestvuju?

Na sreću ne mogu jer se tu najčešće uključuju gljive da bi se obezbedilo brzo širenje vesti. One deluju kao optički kablovi za internet. Tanke niti prodiru kroz tlo i stvaraju nezamislivo gusto tkanje. Tako jedna kašičica šumske zemlje sadrži više kilometara ovih „hifa“.

Jedna jedina gljiva se tokom vekova može raširiti na mnogo kvadratnih kilometara i na taj način premrežiti cele šume. Ona prenosi kroz svoje vodove signale od jednog stabla do drugog i pomaže im da razmene poruke o insektima, suši i drugim opasnostima. U poslednje vreme čak i nauka pominje Wood-Wide-Web u našim šumama. Do danas je tek veoma malo istraženo šta i u kolikoj meri se razmenjuje u toj mreži.

Foto ilustracija Bora*S


Možda postoji i kontakt među različitim vrstama drveća, iako jedna drugu smatraju konkurencijom. Gljive, međutim, prosto slede sopstvenu strategiju, koja može biti izrazito posrednička i pomirljiva.

Kada su stabla oslabljena, možda ne posustaju samo njihove odbrambene snage nego i komunikativnost. Teško se drugačije može objasniti da insekti napadači planski biraju osetljivije primerke.

Moguće je da iz tog razloga osluškuju drveće, primećuju hemijska upozorenja i proveravaju neke pojedince tako što im gricnu list ili koru.

Možda je ćutljivost zaista izazvana ozbiljnim oboljenjem, a nekad i gubitkom spleta gljive, zbog čega je stablo odsečeno od priliva svih informacija. Ono više ne prepoznaje preteću opasnost, pa tako postaje švedski sto za gusenice i insekte. Inače, isto su tako osetljivi prethodno opisani samotnjaci, koji doduše deluju zdravo, ali ostaju neobavešteni.

Foto ilustracija Bora*S

U životnoj zajednici šume informacije ne razmenjuje samo drveće nego i žbunje i trave, možda čak i sve vrste biljaka.

Ali kada izađemo na obrađena polja, biljke postaju veoma ćutljive. Naše kultivisane biljke su zbog uzgoja uglavnom izgubile sposobnost komunikacije ispod i iznad zemlje. One su takoreći gluve i neme, pa su stoga lak plen za insekte.

To je jedan od razloga što savremena poljoprivreda koristi tolika sredstva za zaštitu bilja. Možda bi uzgajivači ubuduće mogli malo da se ugledaju na šume i ukrštanjem omoguće da žitarice i krompir postanu malo divljiji, a time komunikativniji.

Komunikacija između drveća i insekata ne mora da bude usredsređena samo na odbranu i bolesti. Verovatno ste i sami primetili, odnosno omirisali da apsolutno postoje mnogi pozitivni signali između tako različitih bića. Reč je o prijatnim mirisnim porukama cvetova. Oni ne šire aromu oko sebe slučajno ili da bi nam se svideli.

Voće, vrbe ili kesten skreću pažnju na sebe porukom koja se obraća čulu mirisa i pozivaju pčele da kod njih natoče gorivo. Slatki nektar, koncentrisani šećerni sok, jeste nagrada za oprašivanje koje insekti usput obavljaju. Oblik i boja cveta takođe su signal, kao reklamna tabla koja se jasno ističe u zelenom mnoštvu krošnje i pokazuje put ka zakuski.

Prema tome, drveće komunicira mirisima, vizuelno i putem električnih signala (preko neke vrste nervnih ćelija na vrhovima korena). A šta je sa zvucima, dakle sa slušanjem i govorom?

Premda sam na početku rekao da je drveće potpuno tiho, najnovija saznanja mogu osporiti čak i to. Monika Galjano sa Univerziteta Zapadne Australije, sa kolegama iz Bristola i Firence, prosto je osluškivala tlo. Drveće je nepraktično u laboratoriji, zbog toga su umesto njega ispitane klice žitarica kojima se lakše rukuje.

I stvarno – ubrzo su merni uređaji zabeležili tiho krckanje na fre-kvenciji od 220 herca. Korenje koje krcka? To ništa ne mora da znači, na kraju krajeva čak i mrtvo drvo krcka kada gori u peći. Ali zvuk koji je utvrđen u laboratoriji naveo je i u prenesenom smislu istraživače da naćule uši jer je na njega reagovalo korenje klica koje nisu učestvovale u eksperimentu.

Kad god su bile izložene krckanju od 220 herca, vrhovi su im se okretali u tom pravcu. To znači da trava može da oseti ovu frekvenciju i možemo mirno reći da može da je „čuje“.

Foto ilustracija Bora*S

Razmena informacija među biljkama preko zvučnih talasa? To budi našu radoznalost da saznamo više, budući da smo kao ljudi upućeni na komunikaciju preko zvučnih talasa, pa bi to možda bio ključ za bolje razumevanje drveća.

Nezamislivo je šta bi značilo kada bismo mogli da čujemo da li se bukve, hrastovi i smreke osećaju dobro ili im nešto fali. Ali do toga još nije došlo, istraživanja u ovoj oblasti su na samom početku.

Ipak, kada prilikom sledeće šetnje po šumi začujete tiho krckanje, razmislite da li je to zaista bio samo vetar ili…

Peter Voleben

Iz knjige Tajni život drveća


 

TRAŽI SE ONA DIVNA, DEBELA SVAŠTARA…

tamoiovde-logo
Oglas

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Foto ilustracija: Bora*S

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate.

U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem!

Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa.

Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu.

Momo Kapor /Najbolje godine i druge priče/


 

MRAVI, JEDNI OD NAJBOLJIH GRADITELJA U PRIRODI…

tamoiovde-logo

Mravi kao graditelji – kako zaista izgledaju podzemni mravinjaci?

Mravi su poznati kao jedni od najboljih graditelja u prirodi. Međutim, pored dobro poznatih termitnjaka, i druge vrste mrava prave neverovatna staništa ispod površine zemlje.

Želeći da zaista imaju uvid u izgled pozemnog mravinjaka naučnici su rešili da u (po tvrdnjama napušten) mravinjak sipaju cementno mleko…

Sipanje je trajalo tri dana dok u kanalima u zemlji nije nestalo ukupno 10 tona cementa. Nakon mesec dana, kada se „odlivak“ u zemlji osušio, započeto je iskopavanje…

Kopanje je potrajalo nedeljama kako ne bi bila ugrožena dobijena struktura pod zemljom.

Tada su počeli da se ukazuju „autoputevi“ i sporedni kanali oko kojih su, poput naših gradova, bile raspoređene komore nalik grozdovima. U njima su se nalazile bašte sa gljivama, skladišta, organski ostaci, „porodilišta„…

Tuneli obezbeđuju najkraće transportne rute do površine ali i ventilaciju. Cela struktura rasprostire se na 50m2 i seže 8m ispod površine.

Da bi nastala, mravi su morali iskopati 40 tona zemlje. Milijarde zrnaca zemlje nosili su „radnici“ sa četiri puta manjom masom od zrnca, i to kilometrima (mereno u ljuskim proporcijama).

Sve u svemu, gradnja ovolikog projekta za mrave isto je što i gradnja Kineskog zida za čoveka.

U sklopu ovog eksperimenta naučnici su ispitivali i način na koji se odvija ventilacija kanala. Utvrdili su da gasovi iz podzemnih komora koji se stvaraju raspadanjem organskog materijala stvaraju struju koja ide ka površini, u istovreme uvlačeći svež vazduh duboko u zemlju. 

Izvor Gradjevinarstvo.rs


Više pogledajte na linku ispod…

Kako žive mravi. Struktura i funkcija mravinjaka


 OVDE: PRIRODOM KREIRANE FORME SRCA…

TAJNA BOJE JEZERA…

tamoiovde-logo

Turistička atrakcija: Ružičasta jezera u Meksiku

Las Koloradas je mesto koje se nalazi u srcu poluostrva Jukatan, u Meksiku.

Foto: Shutterstock/Jess Kraft

Specifičnost ovog područja, što ga čini glavnom turističkom atrakcijom mnogih avanturista, ogleda se u boji njegovih jezera, koja poseduju ružičasti pigment.

Malo ribarsko mesto Las Koloradas ponosi se ružičastom lagunom, koju okružuju nasipi od bele soli. Ovo mesto pripada najvećem močvarnom području na meksičkom poluostvru Rio Lagartos.

Ružičasta boja jezera potiče od velikog broja mikroorganizama, koji imaju izraženi crveni pigment, i zapanjujuće količine posebne vrste račića – artemije.

Slični prizori mogu se videti u slanom jezeru Kojašskoje na Krimu, kao i u nekim područjima uz obale Australije.

Izvor: b92.net/Dnevni avaz