OGLEDALO I RIZNICA (PIŠI GREŠNA RUČICE)…

tamoiovde-logo (1)

Srednjovekovna knjiga kao deo srpske kulturne baštine

Sticajem istorijskih okolnosti, iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa. Iz prohujalih razdoblja srpske istorije, religije i kulture do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. Upoznajte svet srpske rukopisne knjige na izložbi u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.

knjigadef

Zbornih srpskih žitija (14. vek)

Svet srpske rukopisne knjige od 12. do 17. veka, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, kao jedna nizu reprezentnativnih izložbi organizovana je povodom 23. Međunarodnog kongresa vizantologa koji se održava drugi put u Beogradu i 175 godina od osnivanja SANU.

Sticajem istorijskih okolnosti iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa koje pripada istočnom pravoslavnom civilizacijskom krugu.

Kakav je bio odnos prema knjizi u srednjem veku? Gde je i kako nastajala? Čime se pisalo? Ko su bili srednjovekovni pisari i naručioci vrednih knjiga?

Prema onom što je sačuvano od rukopisnih knjiga pisanih srednjovekovnim književnim jezikom može se zaključiti da je knjiga najviše bila u upotrebi u sferi crkvenog života srpskog srednjovekovnog društva. Iz njih se u crkvi pojalo, knjige određene sadržine čitale su se i u manastirskoj trpezariji i monaškim kelijama, ali se čitalo u svetovnoj sredini.

„Pokusih pero i mastilo da bih videl… Piši grešna ručice… Pomiluj me Bože po milosti tvojej….“ – Ovo su neki od zapisa koji su zabeležili profesionalni pisari i dijaci, autori nadahnutih autobiografskih zapisa.

Na marginama knjiga ispisanih tekstovima iz jevanđelja, mineja, trebnika, često su ispisivane razne beleške o vremenu i mestu prepisivanja knjige, o uloženom trudu prepisivača nadahnute ličnom pobožnošću, o važnim istorijskim događajima čiji su svedoci bili…

Neki od njih su se potpisivali ali većina nije ostavljala svoja imena što je bilo uobičajeno u srednjem veku.

Ogledalo i riznica 

Rukopisna baština je ogledalo i riznica umetničkih dela nastajalih u dugom nizu vekova koji su prethodili novom dobu.

„To je nažalost poharana riznica jer je srpsko rukopisno blago znatno uništeno u ratovima, prirodnim nepogodama i zubom vremena. Ipak, sačuvani ostaci, unikati, rasuti po zbirkama i bibliotekama širom sveta svedoče o sjaju jednog vremena“, objašnjavaju autori izložbe prof. dr Irena Špadijer, istoričar književnosti i prof dr. Zoran Rakić, istoričar umetnosti.

Retki eksponati

Na izložbi je prikazano 80 rukopisa iz Arhiva SANU, Arhiva Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Srpske patrijaršije i drugih domaćih i stranih institucija kulture.

Osim Miroslavljevog jevanđelja, među eksponatima koji se retko mogu videti u javnosti su i Zbornik srpskih žitija iz 14.veka, Beogradski parimejnik iz 13. veka, Prva Dečanska povelja iz 1330. godine, Karansko četvorojevanđelje iz 1608. godine, Slovo Grigorija Bogoslova iz 1420. i drugi originali.

Knjiga u srednjem veku je najčešće imala oblik kodeksa, ali povremeno i oblik svitka kojim su se ispisivale povelje. Pisalo se na pergamentu do sredine 14. veka, a potom na hartiji koja je uvožena pretežno iz Italije.

Koristeći divit i haraksalo i pero dijaci su glavni tekst knjige ispisivali mrkim mastilom a kinovarom odnosno crvenim mastilom naslov, inicijale i važnije delove teksta.

Najsloženiji zadatak u umetničkom opremanju knjige bilo je slikanje minijatura koje su oslikavali najtalentovaniji slikari tog doba.

Latinska izreka „Habent sua fata libelli“ potvrđuje da knjige zaista imaju svoju vlastitu sudbinu.

jevandef

Miroslavljevo jevanđelje, strana 1.

Iz davno prohujalih razdoblja srpske srednjovekovne istorije, religije i kulture, do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. U vrhu liste srpskih sačuvanih rukopisa nalazi se Miroslavljevo jevanđelje iz osamdesetih godina 12. veka.

Ispisano je ustavnim slovima na pergamentu i ukrašeno sa oko tri stotine pozlaćenih inicijala i minijatura talentovanih kaligrafa čija imena kao ni autora slikanog ukrasa nisu sačuvana.

Ostao je zabeležen samo pomen dijaka Grigorija koji je iluminaciju pozlatio. Original je u posebnoj komori izložen za javnost do kraja avgusta.

Podsetimo da je 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje upisano na Uneskovu listu Pamćenja sveta.

Romanički uticaji, stilska rešenja, uzori preuzeti iz Vizantije i sa hrišćanskog Istoka koji se jasno raspoznaju na Miroslavljevom jevanđelju, menjaju se tokom narednih vekova.

Promene u knjižnim ukrasima 

Druga polovina 14. veka predstavlja procvat. U istorijskom hodu to je period koji se podudara sa vladavinom kralja Milutina, Stefana Dečanskog i Stefana Dušana.

Tako značajne promene u razvoju knjižnog ukrasa bile su uslovljene širenjem srpske države ka jugu i njeno prerastanje u značajnu regionalnu silu na Balkanu. Odlučujuću ulogu u tim promenama imao je kao i u prethodnom razdoblju skriptorijum manastira Hilandara koji je u 14. veku pa do kraja državne samostalnosti bio najznačajnije srpsko prepisivačko središte.

Kasnije, tokom prvih decenija osmanske vladavine rad na prepisivanju rukopisa doživeo je osetan pad, ali od druge četvrtine 16. veka pravi procvat nastaje po obnovi Pećke Patrijaršije 1557.godine i traje sve do Velike seobe 1690. godine.

Sa velikim printovanim stranicama oslikanih inicijalima i minijaturama, prikazanim filmovima naučne sadržine koje su preuzete iz bogate Dokumentacije Radio televizije Srbije i posebno odabranim vrednim originalima, na postavci izložbe u Galeriji SANU simbolično ulazimo u svet knjige.

Priča o srednjovekvnoj knjizi ima mnogo slojeva i nijansi, a svi napori koje ulažu stručnjaci i zaljubljenici u slovensku kulturu doprinose oblikovanju važnog dela srpske baštine.

Autor: Ivana Kovačević

Izvor: RTS /subota, 27. avg 2016

___________________________________________________________________________________

 

SIJARINSKA BANJA – JEDINSTVENA U SVETU…

tamoiovde-logo (1)

Sijarinska banja je poznata bila i starim rimljanima, koji su boravili na ovim prostorima, što pokazuju ostaci njihovih kupatila, te se pretpostavlja da su u vreme Vizantije dolazili imućniji stanovnici Caričinog grada da se ovde odmaraju i koriste lekovita svojstva banjskih izvora. Tim tadašnjim posetiocima nije mogao da promakne jedinstveni gejzer na Balkanu, čije vode iz utrobe zemlje izbijaju ka nebu u visini od 12m.

5c9d1e42e340b51b9a4354b977c5a175_L

foto:novosti

Danas je tu je sportski centar, sa olimpiskim bazenom i bazenom za vaterpolo, terenom za mali fudbal i košarku. Posetioci mogu pored korišćenja usluga terapije termalnim vodama, imati i razne vidove rekreacije.

Kada preko leta u banju dođe veliki broj turista, pored svega što je nesebično ponudila priroda, ljudi banje organizuju za goste “Gejzerske noći”, sa muzičkim sadržajem, koje se završavaju na Svetog Iliju, drugog avgusta, sa zajedničkim venčanjem mladenacaispod gejzera. Kao poklon, mladenci
dobijaju “medene dane” u banjskom hotel.

Sijarinska Banja je okružena brdima sa gustom hrastovom i borovom šumom, koja pokriva 50m², pa je zaštićena od vetrova i pojave magle.

Sijarinska Banja ima 26 izvora od kojih 18 imaju terapeutsku vrednost. U „Donjoj Banji“ postoje sledeći izvori: Glavni izvor, Izvor za inhalaciju, Mali Gejzir, Gejzir, Rimski izvor, Borovac, Spas, Raj i Hisar. U „Gornjoj Banji“ postoje sledeći izvori: Jablanica, Zdravlje, Suzica, Snežnik, tri izvora u Blatištu, Kiseljak i bušotina „B-4“. Voda pojedinih izvora po svom hemijskom sastavu je različita: alkalna, kisela, gvožđevita, sa temperaturom od 68-76 ºC.

Lekovite vode Sijarinske Banje imaju različitu primenu i koriste se za kupanje, piće i inhaliranje. One pomažu u lečenju hroničnih reumatskih oboljenja, kožnih oboljenja, stomačnih i bolesti žuči, oboljenja bubrega i mokraćnih puteva, anemiju i šećernu bolest, astmu i hronični bronhitis, kao i razne oblike neuroze i stanja lakše psihičke i fizičke iscrpljenosti.

Poseban kuriozitet ove banje čine gejziri, koji se ubrajaju u najatraktivnije turističke vrednosti Srbije. Prvi “Gejzir” je termomineralni izvor koji predstavlja svojevrsnu atrakciju. Pojavio se oktobra 1954. godine prilikom bušenja na levoj obali Banjske reke na 470m nadmorske visine, na dubini od 9m, sa temperaturom od 71 ºC. Vodeni stub gejzira iznosi 8m.

Hemijski sastav vode karakteriše: natrijum, litijum, hidrokarbonat i fluor. N.Milojević je ustanovio da vode ovih izvora predstavljaju najvećim delom “poslednje minijaturne znakove nekadašnje vulkanske aktivnosti”. Oslobađanjem para i gasova u velikim dubinama se obrazuje juvenilna voda, koja pod pritiskom izbija na površinu zemlje (M.Vasović). Usput, ona se meša s običnom podzemnom vodom, koja se “velikim pukotinama u rasednoj zoni spušta do znatnih dubina, obrazujući na taj način vode termalnih izvora Sijarinske Banje”

Izvor: srbijuvolimo

_______________________________________________________________________________

URNEBESNA PRIČA O LETOVANJU…

 

tamoiovde-logo (1)

’77. Duško Radović je otkrio nešto zbog čega ćete se smejati i danas!

019bc5d33dccc9531c78434d586e08fe_L

Foto: Printskrin: RTS Kvadratura kruga – Zvanični kanal

„Najpre je stigla vest da hleb izaziva rak. Zatim smo čuli da ga i voda može izazvati. Jedini zaključak je da, ko bude izbegavao hleb i vodu, umreće pre nego što dobije rak“ – samo je deo iz urnebesne priče Duška Radovića.

Na današnji dan 1977. u svojoj emisiji “Beograde, dobro jutro” antologijska ličnost, pisac i aforističar Duško Radović ispričao je priču o letovanju. 

Mnogo se anegdota dogodi na letovanju i sve one čine život ovakvim kakav jeste. Hvatajući isečke iz svakodnevnice, gospodin Radović slikao je satirom i humorom i sklapao najveću slagalicu – životnu.

Prenosimo njegovu priču u celosti.

“Pokušajmo da zamislimo one koji su ovih dana otišli na letovanje. Tek što su stigli, utvrdili su šta su sve zaboravili da ponesu. Ona zdravstvene knjižice, on pasoše. Tako im je preseo prvi dan.

Drugi dan pala je kiša. Morali su da ostanu u sobi i razgovaraju o zdravstvenim knjižicama i pasošima. Istukli su decu, ali im od toga nije bilo lakše.

Sada oboje misle da je bilo bolje da nikuda nisu išli, što je kakva-takva uteha nama koji smo ostali u Beogradu.

U tom smislu ni ova kiša nije loša ako pada i tamo gde mi nismo mogli da odemo.

Trgovcima je žao da idu na godišnji odmor. I kad spavaju, oni su u gubitku.

Vama bi bila dovoljna i gola žena, ali je morate oblačiti zbog drugih.

Najpre je stigla vest da hleb izaziva rak. Zatim smo čuli da ga i voda može izazvati.

Jedini zaključak je da, ko bude izbegavao hleb i vodu, umreće pre nego što dobije rak.

Zemun se ograđuje od Dunava blokovima visokih solitera.

Mi mislimo da je to greška, a nema gorih grešaka od onih koje se vide sa nekoliko kilometara udaljenosti.”

Pogledajte poslednju emisiju “Beograde, dobro jutro” Duška Radovića. 

KutakNet

________________________________________________________________________________

KANTARION-BILJKA ZA SVE BOLESTI…

tamoiovde-logo

Kantarion ili gospina trava po svojim lekovitim svojstvima odavno je poznat i priznat. Ova lekovita biljka čest je gost u našim kućama i rado se upotrebljava za otklanjanje mnogih tegoba. Na prvom mestu nalazi upotrebu za lečenje rana, grčeva u stomaku, bolesti bubrega, slezine, jetre, bešike, sluzi u plućima i povoljno deluje na krv.

kantarionKantarion ima više naziva kao što su: gospina trava, bogorodičina trava, gospin cvet, strasno zelje, gorac. To je višegodišnja je biljka i raste u visini od oko jednog metra a cvetovi su jarko žute boje.

Voli suvo zemljište i dosta sunca pa često raste na livadama i neobrađenim njivama, kao i suvim brdašcima.

Najpovoljnije vreme za berbu je maj i jun. Lekoviti delovi biljke su listovi i cvetovi, a beru se u maju i junu mesecu.
Kantarion se još od davnina koristi kao efikasno sredstvo i proveren prirodni lek za vidanje rana i protiv opekotina, posekotina, hemoroida.

Za unutrašnju upotrebu odlično se pokazao protiv bolova u želucu, jetri, protiv proliva i crevnih parazita. Uspešno suzbija nekontrolisano mokrenje. U kombinaciji sa drugim lekovitim biljkama, odlično je sredstvo za lečenje prehlade, dugotrajnog kašlja i astme.

Ova biljka ima izraženo antibakterijsko dejstvo i prirodni je antiseptik.
Kantarion se upotrebljava i za lečenje blažih oblika depresije i kao sredstvo za umirenje. Kada se sve sabere nije ni čudo što narodna medicina kaže da je to biljka za sve bolesti.

Kantarion ulje

Osim toga što se ulje od kantariona upotrebljava u kuhinji kao začin za jela koristi se i za obloge, masaže, za smirenje, opuštanje i kao lek protiv bolova u želucu. Pogotovo će dobro činiti suvoj, osetljivoj i ispucaloj koži. Dobro je i kao zaštita od sunca, zračenja, protiv akni, opekotina, uganuća, povreda mišića, hematoma i svih reumatskih oboljenja.

Protiv bolova u želucu i za umirenje, potrebno je tri puta dnevno, pola sata pre jela, uz malo tečnosti, popiti 30 kapi kantarion ulja.

Za spoljašnju upotrebu, kod lakših oboljenja, obolelo mesto namazati uljem od kantariona a kod težih, namočiti maramicu ili gazu i držati kao oblog.

Čaj od kantariona

Čaj od kantariona potrebno je piti više puta dnevno i to za lečenje upala i bolova unutrašnjih organa. Priprema se tako sto se jedna mala kašika lista i cvetova biljke prelije sa jednom šoljom ključale vode. Nakon 10 minuta procedi i pije nezaslađen.
http:tragovi-sledi.com

__________________________________________________________________________________________

ŽENE VREDNE PAMĆENJA…

tamoiovde-logo

Objavljena luksuzna monografija o izuzetnim Srpkinjama u 20. i 21. veku. U knjizi predstavljeno 100 dama koje su ostavile dubok trag u svom vremenu

kul olivera-markovic_620x0

Olivera Marković

Iz štampe je u izdanju Zepter book world ovih dana izašla luksuzna monografija „Izuzetne žene Srbije 20. i 21. veka“, autorki Nede Todorović i Radmile Stanković.

Reč je o prvoj knjizi u novoj ediciji kuće koja se nimalo slučajno zove „Druga strana istorije“. Jer, kako se ističe u uvodu, postoji i ona druga strana – često nenapisana, manje poznata, manje citirana, ponekad zabašurena…

Po izboru autorki, među koricama knjige našlo se sto biografija naših znamenitih žena tokom prošlog i početkom ovog stoleća, koje su ostavile dubok trag u svom vremenu, često uprkos (ili u inat) otporima i omalovažavanjima sredine u kojoj su ponikle.

Tandem Todorović – Stanković predstavio je u dvojezičnom izdanju (na srpskom i engleskom jeziku) mnoge priznate, ali i osporavane ličnosti iz gotovo svih oblasti: politike, društva, nauke, medicine, arhitekture, književnosti, pozorišta, filma, muzike, sporta, medija. Nisu zaboravljene ni dobrotvorke i prosvetiteljke, od krunisanih glava do onih u monaškoj rizi.

kul mileva milunkaSve žene predstavljene su kratkim tekstovima, mini-esejima, koji svedoče o poreklu, obrazovanju i, naravno, visokim ostvarenjima u oblastima kojima su posvetile svoj život.

Monografija počinje s Milicom Tomić (1859 – 1944), ćerkom Svetozara Miletića, političarkom, novinarkom, borcem za ženska prava, pa i pokretačem feminističkog časopisa „Žena“ početkom 20. veka. Iza ovog, nažalost, skoro zaboravljenog imena, sledi poznato, ali nikad dovoljno priznato – ratnice i žene s najviše odlikovanja u Srbiji, .

A onda dolazi dugi niz istaknutih žena iz najrazličitijih oblasti života. U onom političkom, svoje mesto našle su, između ostalih, Jovanka Broz, Sonja Marinković, Saša Božović, Latinka Perović i Vesna Pešić.

Mileva Marić Ajnštajn, Milunka Savić

Za poznavaoce naše književnosti nije nedoumica što su među znamenitim imenima iz ove oblasti Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Mira Alečković, Svetlana Velmar Janković ili Milena Marković, a za one koji prate pozorišni i filmski život – Žanka Stokić, Ljubinka Bobić, Ita Rina, Mira Stupica, Marija Crnobori, Olivera Marković, Vida Ognjenović ili Svetlana Bojković…

 ZADUŽILE NAUKU

S dužnim poštovanjem i pamćenjem, izdvojene u oblasti nauke su Draga Jočić, prva žena lekar u Srbiji, kao i prva žena arhitekta Jelisaveta Načić; fizičarka Mileva Marić Ajnštajn, filozof i prevodilac Anica Rebac Savić, lingvistkinja Milka Ivić, svetski poznato ime u transplantaciji matičnih ćelija Nada Basara.

STRUGAR | 10. jun 2016.

Izvor: novosti.rs

________________________________________________________________________________

OČINSKA FIGURA…

tamoiovde-logo

Naravno, ne bilo fer kada bismo pisali samo o ulozi majke, a ne osvrnuli se na važnu ulogu koju otac deteta ima u njegovom psihičkom razvoju. U prethodnom članku smo naglasili kako majka u ranim periodima razvoja, zauzima veći „mentalni“ prostor u detetovoj psihi, te kako dete odmah oseća mnogo veću povezanost sa majkom nego sa ocem.

father-713690_960_720To je razumljivo i logično, jer je majka ta koja nosi dete i u čijem se organizmu dete razvija devet meseci.

Ona je ta koju prvo vidi, koja mu da prvi „zalogaj“ hrane (tj. gutljaj mleka), ona je ta koja ga prva drži u naručju i sa kojom je ono bukvalno nerazdvojno tokom prvih meseci života. Otac je u tim momentima prisutan i tu, ali ga dete još ne može „obraditi“ kao objekat kakav stvarno jeste.

To se dešava jer je dete, kao što smo videli, psihički spojeno sa majkom i nema predstavu čak ni da je ona odvojen objekat od njega. Štaviše, nema predstavu ni da uopšte postoji objekti izvan njegovog uma, tj. misli da je sve to što se dešava u stvari deo njegovog unutrašnjeg sveta.

Ovakva situacija, gde je isprva majka „glavna“, a otac malo manje glavna uloga u psihi deteta je sasvim prirodna i tu nema mesta za ljubomoru kod muškaraca. Da nije tako, čovečanstvno ne bi bilo tu gde jeste. Naime, biološki je predviđeno da majka, koja rodi dete i koja je iscrpljena od porođaja leži i odmara se,  dok u isto vreme ispunjava sve potrebe detetu koje je u tom prvom periodu krhko i potpuno nesposobno da se brine samo o sebi.

Otac, budući da je tada fizički jači i sposobniji od majke (jer nije prošao kroz porođajne muke), bivao je zadužen za nabavku hrane, zaštitu od prirodnih nepogoda i ostalih opasnosti, jednom rečju, obezbeđivanju uslova za život. Tako, na ocu je bila krucijalna odgovornost, a to je da se u tim trenucima brine ne samo o detetu, već i o majci, pa i svim ostalim članovima porodice koji se ne mogu brinuti sami o sebi.

U današnje vreme se situacija izmenila u odnosu na praistorijsko doba, te više nema tako striktnih podela rada i isključivo patrijarhalne sredine. Mada, pitanje i da li je i tada bilo striktnih podela rada, ali to je tema za neku drugu priliku. U svakom slučaju, ono što je ostalo to je da se majka prva direktno brine za dete tako što ga doji, a otac se brine za njih oboje, direktno za majku, a manje direktno za dete (tako što ga presvlači, uspavljuje, itd.). Logično je da, dok ne dođe period da dete može jesti čvrstu hranu, otac ne može direktno hraniti dete.

Zadovoljavanje potrebe za hranom i vodom su jedne od najvažnijih stvari za uspešno preživljavanje i razvoj deteta, te će se dete, naravno, više vezati za onoga koji je za to direktno zadužen. Iako otac može biti zadužen i za to da majka preživi (ovde pričamo o starijim načinima življenja i govorimo o tipičnoj porodičnoj strukturi, u moderno vreme imamo dosta samohranih majki, te je tu situacija drugačija), dete toga nije svesno u ranim periodima svog života. Međutim, ako sve ide normalnim tokom, kasnije postaje svesno važnosti oca i vezuje se i za njega. U zavisnosti od specifične dinamike porodice, dete se može kasnije i više vezati za oca nego za majku.

Da vidimo sada kako sve to ide što se psihoanalitičkog pogleda na razvoj tiče. Kao što smo rekli, na početku majka i dete formiraju tzv. dijadu, to jest, simbiotičku povezanost jedno s drugim i to je nužno kako bi dete prešlo u narcističku fazu i steklo osnovu za dobro samopouzdanje. Međutim, ovaj simbiotički odnos ne može i ne sme predugo da traje, jer onda dete iz narcističke faze prelazi u pasivno-zavisnu interakciju sa majkom. Naime, ukoliko se dete ne odvoji na vreme od dojke, produžava i produbljuje taj “narcizam”. Time što dete nema priliku da postane svesno kako je ono odvojeno od majke, kako svoje potrebe da počne da zadovoljava samo, te kako treba biti nezavisnije, naglašava se za potpuna zavisnost od majke. Ovako se nagrađuje i gradi nesposobnost kod deteta i jedna slika sveta u kojoj ono nije odgovorno samo za sebe i gde su uvek drugi ti koji će mu pružiti to što mu treba.

To je osnov za, prvo, tzv. “razmaženost” kod deteta, što dalje dovodi do toga da dete uvek sve očekuje od drugih, pa kada ne dobije ono postaje agresivno ili pada u depresiju; drugo, to podstiče nisko samopouzdanje, usađuje strah kod deteta i osećaj nedovoljnosti, kao i osećaj nesposobnosti da se nešto uradi bez tuđe pomoći i podrške. Upravo je ovde otac, zajedno sa majkom, od ključne važnosti – on može i treba da služi kao jedan od faktora kojim će se “razbiti” ta simbiotika koja je odigrala svoju ulogu.

Njegovo pojavljivanje kao treći i zaseban objekat će oslabiti tu dijadu pretvaravši je polako u trougao, tj. trijadu. Ovim će se podstaći potreba za nezavisnošću kod deteta, te pomoći da se izgradi normalna i stabilna slika objekata oko sebe. Sada u igru ulazi treće “lice” koje komunicira sa detetom, ulazi u njegov život i donosi osveženje i novinu.

Dakle, vezanost sa ocem (tj. sa očinskom figurom) je nužna zbog izgradnje balansirane slike o sebi i izgradnje integriteta. U suprotnom, dete može postati “mamin sin” kada poraste i postati nesposobno da se veže za druge ljude i uvek će tražiti „mamicu“ u drugim ženama.

Stoga, ta maskulinost i probitačnost, autoritet oca koji predstavlja oličenje muške snage i hrabrosti, usađuje kod deteta dovoljno samopouzdanja da se sutra nosi sa izazovima koje pruža život. I opet, da se ne bi pogrešno shvatilo, bez pravilnog odnosa majke sa detetom, ali i sa ocem, ovo se takođe ne može tek tako dogoditi. Majka svojom sada ženskom snagom i odlučnošću, mora sa svoje strane takođe podstaći tu nezavisnost i integritet kod deteta, sarađujući sa ocem u procesu detetovog osamostaljivanja.

Otac je takođe važan za izgradnju skladnog polnog i rodnog identita. Kao što smo videli, figura oca je potreba kako bi se inicirala Edipalna faza koja je ključna za razvoj seksualnog identiteta. U zavisnosti od pola deteta, maskulina slika i autoritet oca su tu ono što je nužno kako bi došlo do pravilne izgradnje sopstvene rodne slike. Ukoliko je dete muškog pola, otac je taj koji sinu uobičajeno pruža primer maskulinosti. Otac, samim svojim ponašanjem prema detetu (ali i prema majci) na neki način prenosi maskulinost na dete.

Prilikom razrešavanja Edipovog kompleksa, dete se identifikuje sa ocem i njegovom muškošću, te tako ima model na osnovu kojeg će i kod sebe izgraditi adekvatnu muškost. U to vreme ono stiče shvatanje o svom polu (falusna faza), a to mu omogućava i prisustvo oca (koji je istog pola kao i on). Izgradnja kompatibilnog rodnog identiteta je osnova za normalno kasnije vezivanje za suprotan pol i odnos prema ženama.

Frojd je smatrao da je jedan od glavnih “uzroka” homoseksualnosti nedovoljna aktivacija oca u detinjstvu deteta, ili čak njegovo odsustvo, što dovodi do konfuzije oko seksualnog identiteta. Dete, nemajući sa kim da se identifikuje i ko da mu bude model muškosti, prihvata seksualni identitet svoje majke, za koju je preterano vezano.

Neka istraživanja u tom domenu su pokazala da deca koja su odvojena od očeva pre svoje četvrte godina ne prihvataju tradicionalnu “mušku” ulogu, tj. ne bave se stvarima tipičnim za muškarce – manje su aktivni u sportu, manje su zainteresovani za seksualne odnose sa suprotnim polom, itd. Takođe, povučeniji su, imaju niže samopouzdanje i sniženu asertivnost (sposobnost da se zauzmu za svoj stav). Naravno, istraživanja ovakve vrste ne predstavljaju neki zakon i ne odnose se na sve ljude, već samo pružaju neku opštu sliku.

Takođe, dete može postati agresivnije nego obično i izrasti u večnog pobunjenika – nemajući adekvatan model muškosti i nekog sa kime bi imali “muško-muško” interakciju, dete prihvata feminin identitet. Međutim, ono se može pobuniti protiv te femininosti, i protiv te preterane zavisnosti i vezanosti za majku, te izgraditi preterano maskulinu (“mačo”) sliku sebe. Ova maskulinost je uglavnom površna jer predstavlja tzv. kompenzaciju, tj. mehanizam odbrane protiv sopstvene preterane femininosti. Napomenimo i to da se kompleks večnog buntovnika može izgraditi i tako što je otac suviše strog i autoritaran, te tako dete, buneći se protiv prestrogog oca, projektuje njega u sve figure autoriteta.

Što se ženske dece tiče, otac je isto tako bitan za razvoj seksualnog identiteta. Naime, prvi muškarac u svetu ženskog deteta je njen otac, te će interakcija sa njim uticati na njenu sliku o sebi, ali i o suprotnom polu, te na vezivanje za isti. Otac takođe predstavlja model maskulinosti za ženu – ukoliko je odnos sa njom adekvatan, ona će u sebi razviti femininost kao odgovor na tu maskulinost. Obrazac odnosa sa ocem i pogleda na njegovu muškost će se preneti na odnose sa ostalim muškarcima u njenom kasnijem životu, te na njeno mišljenje o muškarcima generalno.

Psihoanalitička teorija nam govori da, ukoliko se, na primer, otac ponaša prema ćerci ili majci (zapravo prema bilo kojoj ženi u porodici) grubo ili ako je maltertira, pa čak i zlostavlja, žensko dete će najverovatnije izgraditi sliku o muškom polu kao agresivnim grubijanima, te mrzeti muškarce jer projektuje svojeg nasilnog oca u njih. Međutim, isto tako postoji verovatnoća da će kasnije tražiti upravo takve muškarce – siledžije. S druge strane, ukoliko je otac slab i pasivan, to ne omogućava ženskom detetu da u potpunosti razvije femininost (jer nema “izazova” u formi muške energije), ili će pak da razvije preteranu maskulinost kao odgovor na slabu maskulinost oca.

To se opet može preneti na njen pogled na sve muškarce, te na njen odnos sa istima. Ovaj fenomen se naziva “kompleks oca” i to je obrazac ponašanja i odnosa žene prema muškarcima u odnosu na to kakva je odnos imala sa ocem. Takva dinamika može predstavljati jedno od objašnjenja zašto neke žene uporno ostaju sa svojim muževima koji ih maltretiraju, ili zašto neke žene uporno traže submisivne, pasivne i “slabe” muškarce.

Dakle, da bi se psihički razvoj i adekvatna slika o sebi stekla, detetu je potrebno da internalizuje oba roditelja. Isto tako, kako bi se novi život stvorio, potrebni su i muškarac i žena (naravno, u današnjoj tehnološkoj eri to i ne mora biti tako, mada je opet biološki nužno da se nekako spoje muške i ženske ćelije), te je takva celovita slika važna za zdrav pristup i tim stvarima.

Mi ovde ne zalazimo u konkretnu socijalnu situaciju danas, gde ima dosta istopolnih roditelja ili ljudi koji žele da odgajaju svoju decu sami, te nikako ne želimo da dajemo sud o tome da li je to dobro, loše, ovako ili onako. Ovde se samo naglašava kako psihoanalitička misao gleda na psihički razvoj deteta, te kako određena situacija može uticati na mentalni sklop. Isto tako, opisani efekti su mogući samo u adekvatnoj porodičnoj dinamici. Ukoliko je, na primer, osoba psihopata i zlostavljač ali je biološki roditelj, onda se, naravno, ovaj opisani efekat ne postiže, već se dešava nešto sasvim drugo što je veoma nepovoljno za dete. Sve ono što je pozitivno i dobro može dogoditi samo kada su ljudi pozitivni i dobri.

Većina stvari koje su prethodni put opisane u vezi majke i ovo što smo sada   izneli vezano za oca, odnosi se u suštini na oba roditelja. Majka i otac su najvažnije figure u detetovom životu i podjednako su, kao celina, važni za adekvatan psihički rast. Ukoliko je jedan od njih problematičan, čitava celina se menja i postaje problematična. Dakle, akcenat je na tome da se timskim radom i fer odnosima može postići povoljan kontekst za zdrav razvoj.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (9)