REĆI „NE” DA ZVUČI KAO „DA”…

tamoiovde-logo

Svako ima pravo da ne da za pravo šefu, važnom klijentu, supružniku, detetu, roditelju, prijatelju… Pogotovo ako želi da ostane pošten prema sebi čak i kada može da ugrozi i svoju budućnost. Kako da to izvede?

psiholog.gif

Veština komuniciranja je put ka uspehu

Sigurno se svakoga dana neko nađe u situaciji da treba da kaže „ne” prijatelju, članu porodice, šefu, kolegi, pa čak i samom sebi. Da li i kako govorimo „ne” od suštinskog je značaja za kvalitet života te osobe.

To je reč koja mora da se kaže dostojanstveno i delotvorno, a ljubazno.

Psiholozi kažu da je veština izgovoriti pozitivno „ne”, jer je uostalom i čitav život balans između „da” i „ne”.

Ne čudi da se ova tema našla među koricama knjige „Moć pozitivnog ne” dr Vilijama Jurija, antropologa, konsultanta i medijatora, svetskog stručnjaka za psihologiju pregovaranja angažovanog od Ujedinjenih nacija da posreduje u rešavanju sukoba, počev od rudarskih štrajkova do građanskih ratova širom sveta. Harvardski profesor čitaoce upućuje kako da iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugih kažu „ne” svemu što ih ugrožava, što im ne odgovara ili im je neprijatno.

„Ne”, najmoćnija i najpotrebnija reč u svakom jeziku, danas je ujedno i najdestruktivnija reč, pa je mnogima teško da je izgovore. Univerzalni problem nastaje u situacijama kada je treba izgovoriti krojačima sopstvene sudbine, to jest ljudima od kojih zavisimo.

Kada dr Juri pita učenike na svojim seminarima za izvršne menadžere zbog čega im je teško da kažu „ne”, najčešći odgovori su: „Ne želim da mi propadne posao, ne želim da pokvarim odnos sa njim, ne želim da ih uvredim, plašim se da bi mogli da mi se osvete…”

I tu svi upadaju u trostruku zamku. Kažu „da”, mada žele da kažu „ne”, samo da bi ugodili onom drugom, kupujući lažni privremeni mir. Kada šef zamoli saradnika da radi tokom vikenda, a planirao je da sa partnerom negde otputuje, zaškrgutaće zubima i pristati, plašeći se da će ostati bez unapređenja koje želi, čak i po cenu da zapostavi sopstveni porodični život.

Suprotno ugađanju je napadanje. Ugađanje proističe iz straha, a napadanje iz ljutnje, naravno, kad čovek plane i kažemo „ne” na način koji će povrediti drugog i koji je loš po njihov odnos. Svaki put kad ljudi napadnu jedni druge, koju poruku zapravo šalju? U srži svakog destruktivnog sukoba na svetu, bio on veliki bilo mali, nalazi se toliko pominjano „ne”. Šta je terorizam nego velika pretnja savremenog doba, ako ne i užasan način da se kaže „ne”!

Treći uobičajen pristup je izbegavanje. Ne kažemo ni „ne” ni „da”. Izbegavanje je vrlo česta reakcija na sukobe u današnje vreme, posebno u porodicama i radnim kolektivima. Ali, izbegavanje može osobu da košta zdravlja, podiže pritisak i stvara čireve, a može da košta i zdravlja firmu, jer se problemi množe dok ne prerastu u neizbežnu krizu. Kao što je Martin Luter King jednom rekao: „Naši životi počinju da se završavaju onog dana kada počnemo da ćutimo o onome što je važno.”

Ipak, kada neko ume pravilno da koristi „ne”, ova reč ima moć da iz korena promeni njegov život. Ako čovek nauči da kaže „ne” vešto i mudro, moći će da stvori ono što želi, zaštiti ono što mu je važno i promeni ono što ne funkcioniše. To su, smatra dr Juri, tri velike prednosti pozitivnog „ne”. Jer, kada jednom ovlada veštinom pozitivnog „ne”, ona može da mu pruži nešto neprocenjivo: slobodu da bude ono što zaista jeste i da uradi ono zbog čega je ovde.

Verovatno je najveća greška koju pravi onaj ko nekome izgovara „ne” baš to što počinje od „ne”. Preformuliše li svoje „ne” zvučaće kao da je rekao „da”. Umesto: „Nema igranja dok ne završiš domaći”, svom detetu može reći „Možeš da se igraš kad završiš domaći”. Pozitivno „ne” zahteva da osoba uradi upravo suprotno – da zasnuje svoje „ne” na tome za šta zapravo jeste.

Sada se zapitajmo koje „da” se krije iza našeg „ne”, preporučuje konkretno dr Vilijam Juri. Odgovor nije uvek očigledan. Iako uglavnom znamo svoj stav, često ga ne ispitamo kako bismo otkrili svoje dublje interese i potrebe i pokazali naš sistem vrednosti.

Sledeći izazov je da pripremimo drugog da kaže „da” našem „ne”. Drugim rečima, kako da olakšate drugome da prihvati vaše odbijanje i uvaži vaše potrebe? Tajna nije u tome da ga odbacimo, već da uradimo suprotno – da ga poštujemo. Pod poštovanjem se ne podrazumeva ugađanje, već to da nekoga cenimo kao čoveka, ljudsko biće, isto kao što bismo voleli da drugi cene nas. To je za naše dobro. Očigledan razlog jeste taj što je delotvorno. Recimo, ako imamo posla s naoružanim kriminalcem, prvo pravilo je da budemo učtivi. Zvuči banalno, ali to su izuzetno opasni i anksiozni ljudi. Da bismo smirili situaciju, prvi korak je ukazivanje poštovanja.

Saopštavanje pozitivnog „ne” zahteva veštinu i taktičnost. Zamislimo, na primer, da dobijemo poziv da govorimo u organizaciji u lokalnoj zajednici, a to ne želimo. Evo kako to saopštiti? „Drago mi je što ste se javili i što čujem da da centar obavlja odličan posao. Iz porodičnih razloga ne preuzimam nikakve dodatne obaveze u ovom periodu. Iduće godine, ako još budete zainteresovani, biće mi drago da razmotrim vašu ponudu. Hvala što ste me se setili.”

Kada bi morao da sažme veštinu pozitivnog „ne” u metaforu, dr Juri bi je opisao kao štit. On štiti nas i naše „da”, a ne povređuje drugog.

Nasuprot tome, negativno „ne” je mač odbijanja. Napada i ne obazire se na odnos. Koliko god bilo primamljivo da odbijemo i napadnemo kada kažemo „ne”, ne treba da smetnemo s uma da je naša osnovna namera i suština da zaštitimo i odbranimo sebe, a da ne povredimo drugog.

Drugi možda neće želeti da čuje naše „ne”. Možda će da poriče i da bude šokiran. Možda će da se pretvara da nas nije čuo ili da je zaboravio šta smo rekli. Ponekad zato moramo da kažemo „ne” nekoliko puta dok drugi ne shvati poentu.

I sledeći objašnjenja i tumačenja dr Jurija, došli smo do poslednje faze pozitivnog „ne”. Vreme je da požnjemo ono na čemu smo vredno radili. Jer, cilj nije samo reći „ne” nego reći „ne”, a ipak doći do „da” – pregovaranjem.

Jedan od najranije zabeleženih pregovora opisuje kako Avram odvažno pregovara s Bogom. Kada se Bog poverio Avramu da će uništiti gradove Sodomu i Gomoru zbog grehova njihovih građana, Avram se usudio da božjem planu kaže „ne” na pozitivan način upitavši: „Da li ćeš uništiti i nedužne s krivima?” Ovim „ne” Avram je zapravo rekao „da” – za vrednost ljudskog života. Dakle, uz pozitivno „ne” moguće je zauzeti se za ono što je ispravno bez ugrožavanja dragocenog odnosa. Moguće je reći „ne” i najmoćnijem biću, a ipak doći do „da”.

Ljudi imaju običaj da se udalje jedni od drugih nakon što kažu „ne”. Međutim, pozitivno „ne” nam omogućava da imamo čak i bliži i autentičniji odnos s drugim ukoliko je to ono što želimo.
Treba vežbati. Dobro je reći „ne” makar jednom dnevno u slučajevima koji su značajni. Nema sumnje da pozitivno „ne” zahteva hrabrost, viziju, saosećanje, doslednost, strpljenje i istrajnost. Ali, upamtimo, imamo pravo da kažemo „ne” šefu, ključnom klijentu, supružniku, detetu, roditelju, prijatelju… Zapravo, imamo dužnost prema sebi da kažemo „ne” onda kada je to zaista potrebno.

Način na koji kažemo „ne” ponekad deluje zanemarljivo, ali s vremenom može da zauzme značajnu ulogu u našim životima. Kada na pozitivan način kažemo „ne”, mi sebe nagrađujemo. Stvaramo vreme i prostor za ono što želimo. Štitimo ono što nam je važno. Menjamo okolnosti nabolje, a pri tom čuvamo prijatelje, kolege, klijente… Ukratko, ostajemo dosledni sebi!
D. Stanković
Izvor: politika.rs (16.02.2015.)

________________________________________________________________________________

BEG OD STVARNOSTI…

tamoiovde-logo

NJEGOVIM TRAGOM PUTUJE SLAVA

_______________________________________________________________________________

„Poema ‘Ježeva kućica’ je vrhunac Ćopićeve magije. Nešto tako milo i čedno na našem jeziku nije napisano.

JEŽ-TAMOiOVDEJežurka Ježić, čudljivi usamljenik s bodljama kao jamcem svoje nezavisnosti, jedno je malo šumsko božanstvo.

O njegovoj logi pod kladom Ćopić je napisao zanosnu himnu.

To je apoteza o kući kao vrhunskom utočištu. Ko pročita ovu poemu, ne može sresti ježa a da se ne osmjehne Ćopićevim osmjehom.

Ponekad pomišljam da je Ježurka Ježić drugo ime Branka Ćopića“.

Rajko Petrov Nogo

________________________________________________________________________________

JEŽEVA KUĆICA 

jez u kuciSLAVNI LOVAC
Po šumi, širom, bez staze, puta
Ježurka Ježić povazdan luta.
Lovom se bavi često ga vide,
s trista kopalja na juriš ide.
I vuk i medo, pa čak i – ovca,
poznaju ježa, slavnoga lovca.
Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,
zmija ga šarka po svu noć sanja.
Pred njim dan hoda, širi se strava,
njegovim tragom putuje slava.

LIJINO PISMO

Jednoga dana, vidjeli nismo,
Ježić je, kažu, dobio pismo.
Medeno pismo, pričao meca,
stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k’o jaja:
„Za druga Ježa
Na kraju gaja“.
U pismu piše:
„Ježurka, brate, sanjam te često i
mislim na te.
Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li šara!
Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,
ne žali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
čekat ću na te, požuri trkom.
Nježno te grli medena lica
i pozdrav šalje lisica Mica“
Jež se veseli: – Na gozbu, veli,
tu šale nema, hajd da se sprema.
Ježurka Ježić lukavo škilji,
pregleda bodlje i svaku šilji.
- Ako bi usput došlo do boja,
nek bude spremna obrana moja.

lijino pismoKOD LIJINE KUĆE

Sunčani krug se u zenit dig’o
kad je Ježurka do lije stig’o.
Pred kućom- logom, kamenog zida,
Ježurka Ježić svoj šešir skida,
klanja se, smješka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
- Dobar dan, lijo, vrlino čista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
kokoš nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
Živjela vječno u miru, sreći,
nikada lavež ne čula pseći.
I još ti ovo na kraju velim:
ja sam za ručak trbuhom cijelim!
Otpoče ručak čaroban, bajni.
I jež i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se niže,
Ježurka često zdravicu diže:
u zdravlje lije i njene kuće,
za pogibiju lovčeva Žuće.
Niže se ručak četverosatni,
zategnu trbuh k’o bubanj ratni.

NOĆ

Evo i noći, nad šumom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom
Promakne samo leptiri koji
i vjetar noćnik listove broji.
Utihnu šuma, nestade graje,
mačaka divljih oči se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
čarobnim sjajem putanju žali.
A sova huknu svoj ratni zov:
- Drž’te se, ptice, počinje lov!

RASTANAK

Ježić se diže, njuškicu briše.
-Ja moram kući, dosta je više.
Dobro je bilo, na stranu šala,
lisice draga, e, baš ti hvala.
-Moja je kuća čvrsta k’o grad,
prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?
Tako ga lija na konak sladi
a jež se brani, šta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al’ mi je draži moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve guče,
moli ga, zove, za ruku vuče.
Al’ jež tvrdoglav, osta pri svom
- Draži je meni moj skromni dom!
Šušte i šumom jež mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:
- Kućico moja, najljepši raju!

POTJERA

Ostade lija, misli se: – Vraga,
što mu je kuća toliko draga?
Kad ježi tako žudi za njom,
bit’ će to, bogme, bogati dom.
Još ima možda od perja pod,
pečene ševe krase mu svod.
Ta kuća, vjerujem obiljem sja.
Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;
možda si negdje pronašla ovcu?
- Idem da doznam – lija sve duva -
zašto jež kuću toliko čuva.
-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poći ću s tobom jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

MEDO

Dok jure dalje brzo k’o strijela,
srete ih medo, prijatelj pčela.
- Sumnjiva žurba – medo ih gleda -
možda ste našli jezero meda?
- Ne, nego maštu golica moju,
zašto jež voli kućicu svoju.
-Kućica, glupost! Moje mi njuške,
svoju bih dao za gnjile kruške.
Za sati meda dat’ ću je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poći ću s vama, jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

DIVLjA SVINjA

Sve troje jure k’o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano škilji i – jelo sanja.
- Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda bogovski krka?!
- Poskoči svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zašto jež voli rođeno gnijezdo!
-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ručka ja bih ga dala!
Poći ću s vama jer volim šalu,
hoću da vidim ježa- budalu!

jezeva kucica1ispredPRED JEŽEVOM KUĆICOM

Svi jure složno ka cilju svom,
kuda god prođu – prasak i lom!
Pristigli ježa, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lišća suha.
Tu Ježić uđe, pliva u sreći,
šušti i pipa gdje li će leći.
Namjesti krevet, od pedlja duži,
zijevnu, pa leže i noge pruži.
Sav blažen, sretan, niže bez broja:
- Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi’!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!

TRI GALAMDžIJE

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
- Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

JEŽEV ODGOVOR

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
- Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
To sluša lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, jež ima pravo!
To re e, klisnu jednom ćuviku,
a ono troje digoše viku:
- Jež nema pravo, na stranu šala:
a i ti, lijo, baš si – budala!

KRAJ

Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.

Branko Ćopić
Izvor: 6yka.com

____________________________________________________________________________________

„Činim ono što sam mislio da neću, pišem o onome o čemu se ne piše, govorim baš ono što je trebalo izbeći.

Branko-Copic-01-620x350

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević

Diram u ranu. Tako nešto nije se nigde nikada dogodilo.

Najčitaniji i najomiljeniji pisac, najpoznatiji lik, najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda – Branko Ćopić, krenuo je iz kuće u svoju poslednju šetnju.

Svi su ga prepoznavali, retko se ko nije okrenuo za njim, mnogi šeširi su podignuti da ga pozdrave. Niko nije znao kuda se zaputio. A zaputio se na poslednje mesto, poslednjih ljudi koji nemaju ništa od onoga što je on imao.

A oni su nadirali u suprotnom pravcu: u bitku za hleb i krov nad glavom.

Prijatelji su znali njegove poslednje brige: da neće imati za kiriju i za hleb, da će mu zapaliti kuću, i oterati ga na robiju.

A bio je poslednji koji je imao razloga da brine za sebe. Ali je brinuo kako će preživeti Nikoletina Bursać, Jovica Jež, Jovandeka Babić, Vuk Bubalo, Pepo Bandić, Stanko Veselica, i toliki drugi koje je doveo na svet. Branko Ćopić nije imao druge dece. Bila je to briga malo teža od one Balzakove: za koga udajemo Evgeniju Grande?

Svet za koji se osećao odgovornim razdešavao se na njegove oči. U njemu se više nije mogao snaći ni novi Štrbac, zvani Nikoletina, ni domisliti nijedan um, ma koliko se pravio lud, ni spasiti duša makar ukrivena u stotine kožuha.

U tuđem svetu pomeo se i Branko Ćopić. U jedno vreme koje je nadmudrilo Davida Štrpca.

Onaj koji je priznavao da je kukavica, a napisao „Jeretičku priču”, onaj koji je nazvan lažovom, koji je prvi rekao istinu.

Izbio je iz njega strah koji je morao izbiti. Strah, ali kakav? Ko na njegovom mestu još negde na svetu strahuje takve strahove. Verovao je da su mu za najveću krivicu i neoprostiv greh uzeli posetu Hristovom grobu. Tu su ga uočili i protiv njega se urotili organi gonjenja celoga sveta.

Jednog popodneva, sedeći u svom udobnom stanu u glavnoj ulici naše prestonice, u obilju, među knjigama i diplomama, pored svoje biste, poverio je svojoj ženi valjda najgoru slutnju:
− Mene će, izgleda, streljati!

Nešto ranije je iz pisma Ziji Dizdareviću provirila dželatova kapuljača. „Po hladnoj jezi koja im prethodi” osećao je da će „doći po njega i odvesti ga neznano kud”.

Streljanje Branka Ćopića je prizor kojim je krunisan naš vek. Da bi preduhitrio smrt sa kosom, noćne i dnevne vampire, što su počeli da se „rote u svom stiješnjenom svijetu” čim je završio svoju „Zlatnu bajku o ljudima” sišao je na most. Onaj isti most pod kojim je, kažu, nepoznati dečak ispod Grmeča prespavao svoju prvu noć kad je stigao u Beograd. Čelom na beton. Onaj za koga se to nikad nije ni mislilo. Krug se sklopio i smanjio: kao da u međuvremenu nije ništa bilo.

Smrt Jesenjina i Majakovskog je potresla svet.

Javnu smrt Branka Ćopića (u po bela dana na najvećem mostu u centru glavnog grada) kao da smo sakrili od sebe.

A on kao da se sklonio od onoga što nas čeka.“

Matija Bećković-Posmrtna beseda Branku Ćopiću na komemoraciji velikom piscu, 26. marta 1985. godine.

______________________________________________________________________________

BRANKO ĆOPIĆ

Branko Ćopić, istaknuti srpski pisac, rođen je 1. januara 1915. u Hašanima, u Bosanskoj Krajini. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću a učiteljsku školu je pohađao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu. Filosofiju i pedagogiju studirao je u Beogradu.

Branko_Copic_(1915—1984)_pesnik_Branko Ćopić spada među najplodnije pisce srpske savremene književnosti. „Njegovo delo je obimno i žanrovski raznoliko — pisao je pripovetke, romane, pesme, komedije, satire, filmske scenarije, priče i pesme za decu.

U toku svog dugog stvaralačkog rada, koji je trajao više od pola veka, stvorio je književno delo koje vremenski i tematski obuhvata veliko razdoblje novije istorije srpskog naroda — od perioda između dva svetska rata do osme decenije ovog veka. U prvom periodu stvaralaštva Ćopić je pripovedao o ljudima svog zavičaja, o njegovom tegobnom životu pritisnutom siromaštvom i svakojakim nepravdama.

U drugom periodu u njegovom književnom izrazu došlo je do sadržajnog poistovećenja književno-estetskih i idejno-revolucionarnih ciljeva, kada je Ćopić bio ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi u trećem periodu došlo do izražaja razočarenje u stvarnost socijalistickog društva, što je potisnulo ideološku tendenciju i inteziviralo emocionalne sadržaje i lirski karakter njegove slike sveta.“

Napisao je veći broj knjiga za decu: „Bojna lira pionira“, „Put u vedrinu“, priče „U svetu leptirova i medveda“, „Bosonogo djetinjstvo“, zbirke pesama „Ognjeno rađanje domovine“, „Ratnikovo proljeće“.

„Svoju trajnu umetničku vrednost imaju njegove pripovetke kojima je skrenuo na sebe pažnju književne kritike još kao student filosofije na Beogradskom fakultetu zbirkama Pod Grmečom, Borci i begunci i Planinci. Objavio još desetak zbirki pripovedaka to su: Priče partizanke, Surova škola, Ljudi s repom, Veliki prijatelj hromog dečaka, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Bosonogo djetinjstvo, Gorki med, Bašta sljezove boje. Poslednja zbirka donela je Ćopiću jedno od najvećih priznanja — Njegoševu nagradu“.

Ostala dela: romani „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj, bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

Brankova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski jezik. Bio je član SANU i Akademije nauka i umetnost BiH.

„Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža — ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko…

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

NIN-ovu nagradu dobio je 1958. godine za roman ‘Ne tuguj, bronzana stražo’. Redovni član SANU postao je 1968. godine.

„Pisanjem bajki o detinjstvu i ratu Ćopić je branio i samoga sebe od stvarnosti u kojoj mu je bivalo sve tesnije i tamnije, da bi njegova melanholija vremenom postajala sve izraženija i da bi marta 1984. izvršio samoubistvo“.
Izvor:riznicasrpska.net

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Saznajte Ovde: TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA

____________________________________________________________________________________

NAŠE, VOJVOĐANSKE KUĆE…

tamoiovde-logo

Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.

509129537809a1db545d550b348f0745Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.

Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.

fcfeb1a828a15ae6243abc09a398ad98Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.

Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.

Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.

aa76c010c7000bdb44fa9020ea11af9aPrihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.

Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.

3485660940f280d569fd91f8dceba2a2Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.

Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.

262cf7e14942d2d2d7923e692145f2d3To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.

To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.

_________________________________________________________________________________

7d89d80ae2b4c59fe58bc0b693741b778f56c4b2249f708137630f8f86a4bf34

_________________________________________________________________________________

db560f050579489506e78b5251e4feafNaše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.

Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.

Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.

10408_-mg-3643_gallery_largePitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.

Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.

62cd732628c02ba8a9b921e1ec8a881fA senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.

U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).

5c0ed7894b62c0e1f1daa2199e781cdfOtvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.

Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.

One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________
dipl.ing.arh Ivana Rakarić

Izvor: zzvonkorr.wordpress.com

_________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA

_________________________________________________________________________________

POSEBNE I PRELEPE…

tamoiovde-logo

 RUŽE PENJAČICE

Jedna od traženijih vrsta ruža na tržištu su svakako ruže penjačice. A šta treba da znate o ovim lepoticama!

63ae8dd535459e6ddaa9950601158f8d_L

Izvor fotografije:rosemai

Prvenstveno da postoje dve vrste ruža penjačica i u mnogočemu se razlikuju. To su :

1. Rambler penjačice – ruže penjačice mekanih grana, sitnijih listova i cvetova koje se same mogu penjati ili po plotu ili po drvetu ili im pak grane povezujemo uz zidove i slično. Grane su im podatnije pa ih možemo i svijati oko šipke. Cvetaju u sitnim cvetovima u grupi .

Postoje sorte koje cvetaju jednom u sezoni (Amnerican Pillar, Dorothy Perkins, Bonny i sl.) i njihov rast je jako bujan i brz, a postoje i sorte koje cvetaju tokom cele sezone (Martha, Super Dorothy, Elmshorn) i njihov rast nije tako bujan i brz.

Rambler penjačice koje cvetaju jednokratno u sezoni tokom godine dosežu visinu i do 5 m, dok sorte koje obiluju cvetanjem cele sezone dosežu visinu od oko 2-2,5m.

2. Climbing penjačice – odlikuju se dugačkim ravnim granama koje su debele i čvrste, a cvetaju u srednje velikim ili velikim cvetovima, pojedinačno ili u grupi zavisno o sorti. I kod ovih ruža ima sorti koje cvetaju jednom u sezoni (tzv. «majske ruže»), ali danas obilujemo sortama koje cvetaju od maja do novembra.

Njihova je karakteristika da im grane moramo voditi i povezivati, nisu savitljive kao kod rambler penjačica, ali su puno robusnije i dosta su krupnije od rambler penjačica.

Kod odabira sorte penjačice, ljubitelji ruža svakako moraju znati šta žele jer je izbor sorti dosta bogat, ali nećete sa svakom postići željeni efekt.

Postoje sorte penjačica koje su napravljene baš za sadnju uz lukove (Sympathie, Golden showers, Parure d’or, itd ), kao i one koje stvaraju lepe, ali ne prerobusne grmove i bujno cvetaju pa kao takve idealno služe za prekrivanje ograda (Handel, Schwanensee, Gruss an Heidelberg, itd).

Postoje i sorte koje rastu uspravno i od njih je najlakše napraviti cvetne stubove (Freisinger morgenrote, Westerland, Grandhotel, itd).

Bagatelle

Foto: canalblog.som BAGATELLE PARIZ

 Navedene sorte su naravno ,samo primeri jer postoji još puno sorti, a i malo mašte može učiniti čuda. Ako ste imali sreće i našli se u jednom od najlepših i najpoznatijih ružičnjaka na svetu – Le Bagatelle u Parizu, znate o čemu je reč. Malo mašte, a rezultat kao iz bajke!

Zato su ruže penjačice posebne jer nam pružaju puno mogućnosti. Takođe je od njih najlakše napraviti živu ogradu i odvojiti svoje dvorište od neželjenih pogleda. Ako se pravilno posade, prekriće celu ogradu ne ostavljajući nimalo slobodnog prostora. Kao samostalno postavljeni cvetni stubovi svojim cvetanjem od zemlje pa do samog vrha biljke ostaviće svakog posmatrača bez daha.

Ako se odlučimo saditi penjačice kao živu ogradu, preporučuje se sadnja u više boja tako da nam se na ogradi uvek nešto događa. To, naravno, ponajviše zavisi od vešeg ukusa.

Često se ljudi pitaju za sadnju penjačica uz drvo. Ako je drvo živo i vegetira, ne preporučuje se saditi ružu ispod njega. Ruži je potrebno direktno sunčevo svetlo i neće biti srećna ovako posađena. Pustiće duge grane, boreći se za svetlost pa će eventualno cvetati na granama koje su se probile kroz krošnju. Svakako nam tako posađena ruža neće imati prilike pokazati ni upola od svoje lepote ni bujnog rasta. Ali, kad je reč o drvetu koje je odumrlo ili staroj voćki kojoj smo odsekli krošnju, moći ćemo joj grane vezati uz postojeće drvo i tako posađena ruža će takvo stablo ,,obući,, i imaćete predivan ukras uz malo truda.

Ponavljamo, ruže penjačice zaista su posebna priča među ružama i stvarno nam pružaju svakakve mogućnosti. Kod sadnje ruža penjačica važno je znati da, kao i sve vrste ruža uostalom, vole mesta sa što više sunčevog svetla. Minimalno je da imaju 6 sati direktne svetlosti dnevno. Razmak kod sadnje je minimalno 120 cm jedne od druge. Kod sadnje uz stubove, lukove i sl. sadnicu moramo odmaći minimalno 30 – 40 cm, a kod sadnje uz zidove 40 cm i više.

Prve tri godine, u doba vegetacije, pazimo da grane pravovremeno usmeravamo u željenom smeru pa samo sklanjamo ocvale cvetove nakon cvetanja. U 4. godini i svake sledeće godine, ružu u proleće obavezno čistimo od starih grana i ostavljamo samo kvalitetne mlade grane. Na taj način postižemo da nam je ruža uvek u dobroj formi, a to znači da bujno cveta od dna pa do vrha grma , pa se na taj način pomlađuje. Kao i kod drugih ruža, najveća je greška žaliti i ne orezati ružu.

Ruže penjačice sade se i na stablo I tako stvaraju posebnu sortu ruža stablašica – pendulaste ruže stablašice. U ovom slučaju se sade kao dominantni, samostojeći soliteri, na sredini vrta ili travnjaka, a grane puštamo da slobodno padaju prema zemlji i tako naprave prekrasnu formu. Neke od najzahvalnijih sorti pendulastih ruža stablašica su Bonny, Super Dorothy, Sympathie, Rosarium uetersen i sl.

Uživajte u vašim ružičnjacima!
Izvor: srbijuvolimo.rs

___________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: JA SAM OGGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

NESVAKIDAŠNJI HOTEL USRED PRAŠUME…

tamoiovde-logo

Kao iz bajke: Ovo je najluksuzniji hotel u Čileu, a nalazi se usred prašume!

U prašumama južnih Anda, nalazi se kranje nesvakidašnja građevina. Reč je o veštačkom vulkanu nazvanom Magična planina, na kojoj umesto lave teče voda koja se sliva niz balkone luksuznog hotela koji se tu nalazi.

-hotel

Hotel kao iz bajke, Foto: Profimedia.rs

Ime ovog dvorca iz bajke je „Montana Magica Lodge“ i nalazi se u samom srcu Patagonije na prostoru od 300.000 ara u okviru Hulio Hulio biološkog rezervata. U potpunosti je napravljen od drveta i kamena, te izgleda kao da je deo filma o Gospodaru prstenova.

Posetioci ovog hotela mogu svakodnevno da uživaju u predivnoj prirodi Čilea, ali i da posmatraju neke od zaštićenih i retkih životinja poput Pudu srne, koja je visoka svega 30-ak centimetara.

Unutar hotela se nalazi 13 soba, koje krase kupatila u potpunosti napravljena od drveta, a uključuju i džakuzi izrezbaren od velikog komada drveta. Da bi ušli u ovaj hotel, posetioci moraju da pređu viseći most, napravljen od drveta i konopa.

Među ponuđenim aktivnostima tu su mini golf, jahanje konja, rafting, planinarenje i zip lajn. Cene soba se kreću od 200 do 350 evra za noć, što se za ovo mesto može smatrati pravom sićom.
Autor: MMV

Izvor: 24sata.rs

_______________________________________________________________________________________

Saznajte ovde: LEDEN I ČAROBAN…

_______________________________________________________________________________________

DAN TEK VENČANIH-MLADENCI….

tamoiovde-logo

Zašto se slave Mladenci?
Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. Marta prethodne godine.

fe4bbe81600a40063594e597e00eb05b_MNa taj dan mladenci u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone.

Toga dana mlade domaćice pokazuju svoje umeće i spretnost.
Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani.

Ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom.

Mladenci su praznik sa mnogo običaja u Srpskom narodu.
Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići, i simbolizuju dug, srećan i sladak život.

Mladenčići se premazuju medom, domaćice ih nude deci i svima koji dođu u kuću pre podne.
Posećivanje mladenaca i donošenje poklona, običaj je modernih dana, koji je nastao u gradu, ali ga je i selo veoma brzo prihvatilo.

Smatra se da bi na Mladence trebalo da dođu svi oni koji su bili na svadbi, ali je u praksi ipak drugačije.
Mladencima toga dana u goste dolazi samo najuža porodica i prijatelji.

Valja napomenuti i da Mladenci uvek padaju u vreme posta, tako da i gozba koja se sprema toga dana mora biti posna zbog zdravlja i napretka dece mladih supružnika.
Autor: Maja Bukumirovic
Izvor:rtk.co.rs

_______________________________________________________________________________

mladencici-6a9a96787e03b5fc173cfbdfde4127a3_header

Foto: knjazevackevesti.blogspot.com

Recept za pripremu mladenčića

500 g brašna, 25 g kvasca, kašika šećera, dve kašike maslinovog ulja, malo soli i med za premazivanje.
Od navedenih sastojaka umesiti testo (dodati i malo mlake vode), ostaviti da nadođe pola sata, a potom razvući testo i modlom vaditi 40 krofnica.
Poređati ih u pleh, takođe ostaviti pola sata da se ’odmore’, a potom ih peći na umerenoj vatri dok ne porumene. Kad se prohlade, premazati medom i mladenčići su spremni za posluženje gostima na taj dan. (organvlasti.com)

_______________________________________________________________________________

Dan tek venčanih
MLADENCI
Ako ove nedelje obeležavate Mladence, nemojte da dozvolite da vaše slavlje izgubi osobenost. Slavite svoj novi način života onako kako samo vi znate! Ne dopustite nikome da vam bira goste, meni ili stolnjake.

Thumb_RUKETo je jedna od lepota braka! Uživajte u svakoj kašičici meda koju vam brak nudi, bar dok možete! Srećni mladenci!

Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. marta prethodne godine. Na taj dan mladi tek venčani u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone i na taj način pomažu na početku njihovog braka i života.

Mlade domaćice dočekuju goste i pokazuju svoje umeće i spretnost.

U slavu hrabrih hrišćana
Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika jednog puka u gradu Sevastiji, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija, prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani. Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i verovali su u Isusa Hrista. Zbog svoje vere, ovi hrabri hrišćani su najpre bičevani, a zatim i bačeni u tamnicu. Ubrzo su izvedeni pred vojni sud. Pogubljeni su bacanjem u jezero nadomak grada. Praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom u spomen na njih. Dan kada se crkva priseća četrdesetorice Svetih mučenika sevastijskih, u narodu je poznat pod nazivom Mladenci.

Na ovaj dan se proslavljaju mladenci jer su stradalnici bili mladići. Dvadeset drugi mart je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani (venčani) ljubavlju Hristovom. I na venčanjima u crkvi, na glave mladenaca se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku: carski venci – svaki čovek je car u svom malom carstvu u svojoj kući, mučenički venci – jer u braku treba podnositi žrtve i venci besmrtne slave – u Hristovom carstvu.

Ovim se ukazuje na to da supružnici treba jedno drugom da budu verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada.

Starinski običaji

Mladenci su praznik koji obiluje brojnim običajima. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići i koji simbolizuju dug, srećan i sladak život. Peku ih, premazuju medom, nude decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta. Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine.

Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv. Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona običaj je modernih dana koji je nastao u gradu, ali ga je selo veoma brzo prihvatilo. Uz pravilo reciprociteta – „oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih“ – materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.

Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu, a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Međutim, u praksi je to drugačije. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji.

Moderni običaji

Iako se po tradiciji ovaj praznik slavi u kući mladenaca, nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima. Nov način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti.

Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja.

Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju.

Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili, još češće, u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata).
Izvor:stil-magazin.com

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

STRATEGIJE LETENJA…

tamoiovde-logo

Kako golubovi izbegavaju oblakodere, automobile i prolaznike?

Gradski golubovi vrlo spretno izbegavaju prepreke koje im se nađu na putu, a naučnici su uspeli da utvrde njihove strategije zahvaljujući kojim im to polazi za rukom.

Za vreme leta, golubovi moraju da odaberu između dva načina letenja – sigurnog i efikasnog leta. Kada, na primer, lete između dveju bandera, golubovi biraju imaju dve solucije. Mogu podići krila i „napraviti pauzu“ između zamaha krilima, tj. odložiti sledeći zamah ili saviti krila ka telu.

pigeon-gif.r2

Foto: Vocativ

Prva opcija je efikasna, jer se njome troši malo energije i ne gubi se na visini. Savijanje krila zahteva više energije, a golubovi ubrzo gube na visini, mada je to siguran način da se spreči povreda koja bi bila rezultat zaletanja u neku zgradu ili neku drugu prepreku.

Istraživanje je uključivalo dresiranje četiri goluba da lete uskim hodnikom niz koji su naučnici postavili nekoliko prepreka kako bi proverili koju tehniku će golubovi koristiti. Kada se radilo o uskim prostorima, golubovi su preferirali sigurnu opciju u kojoj su savijali krila, jer je postojala velika mogućnost da se zalete u stub.

images-2015-03-600450_golub_787708860

Foto: Profimedia

U nešto širim prostorima, golubovi nisu bili previše zabrinuti zbog bliskog susreta sa stubom i bili su skloniji rizičnijoj opciji pravljenja pauze između zamaha krilima.

„Izbor između dva položaja tela zavisi od elemenata opreza i nesigurnosti – efikasniji način leta golubovi koriste kada su izgledi za sudaranje s nekim predmetom maleni“, zaključuje se u istraživanju.
Izvor: nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

Zbog čega ptice smenjuju na čelu formacije?

Opšte je poznato da se ptice smenjuju dok lete u V-formaciji, a Univerzitet u Oksfordu nedavno je istraživao zbog čega one to čine.

images-2013-12-600450_vptice_899120292

Foto: Wikimedia Commons

Odavno je poznato da letenje u formaciji pticama omogućava da sačuvaju dragocenu energiju, koja im je potrebna za duge migracije. Međutim, novo istraživanje navodi da ptice selice „dele bol“ predvođenja V-formacije, pa se svi članovi jata smenjuju na toj poziciji kako bi uštedeli energiju.

Novo istraživanje predstavlja prvi ubedljivi dokaz „smenjivanja“, tj. saradnje kod ptica.

To je ujedno tek drugi dobar primer recipročne saradnje među životinjama, nakon što je drugo istraživanje otkrilo da vampirski šišmiši dele krv kako bi održali druge šišmiše u životu.

Međunarodni tim stručnjaka, predvođen Univerzitetom u Oksfordu proučio je 14 mladih ćelavih ibisa (Geronticus eremita) koje migriraju iz Salcubrga u Austriji do Orbetela u Italiji. Ptice su imale male čipove koji su omogućili istraživačima da prouče kako se jedinke ponašaju u V-formaciji.

Istraživači su otkrili da sve ptice menjaju poziciju unutar jata konstantno, leteći u formaciji između dve i 12 ptica. Jedinke su provele skoro trećinu vremena leteći na potisku koji proizvodi mahanje krilima druge ptice – što im omogućava da sačuvaju energiju – i sličnu količinu vremena predvodeći formaciju.

Da bi pokazali koliko su migracije rizične za ptice, prethodno istraživanje je pokazalo da do 35 odsto mladih ptica može da umre od iscrpljenosti tokom svoje prve selidbe. Letenje u formaciji pomaže im da sačuvaju neophodnu energiju. Na primer, smatra se da guske mogu da sačuvaju i do 10-14 odsto energije zahvaljujući potisku drugih ptica.
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________

Saznajte ovde: PENJU SE SVUDA I MEKEĆU AKCENTOVANO…

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

RAZUZDANO PRIKAZIVANJE GOLE KOŽE…

tamoiovde-logo

Skandalozni kupaći kostimi…
…za 1898. godinu. Što bi danas bile konzervativnije pidžame, nekada se smatralo „razuzdanim pokazivanjem gole kože“.

Kostimi Otkrivanje previše kože na plaži oduvek je izazivalo reakcije konzervativnijeg dela stanovništva. Snimak koji je britanski arhivski servis „Pathe“ nedavno objavio prikazuje „skandalozne“ kupaće kostime za 1898. godinu.

Prikazana je grupa devojaka koja stiže na plažu na jugu Velike Britanije, uživa u lepom vremenu i moru u kupaćim kostimima koji bi danas smatrani za konzervativnije pidžame, a tada su opisani kao skandalozni.

Njihovo ponašanje i oblačenje je bilo toliko nemoralno prema tadašnjima standardima da su i lokalne vlasti morale da reaguju.


„Priča se da gradski savet Brajtona razmatra korake da prekine ovo razuzdano prikazivanje gole kože“, navodi se na kraju snimka.
Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________

ŽIVI LJUDI, MRTVE DUŠE…

tamoiovde-logo

Beleške na manžetnama

Nakon što sam u Teatru Majakovski u Moskvi imao priliku da pogledam Gogoljeve Mrtve duše ukazala mi se ponovo prilika da pogledam istoimenu predstavu u režiji Ljubosava Majere.

Николай_Васильевич_Гоголь

Foto:sr.wikipedia.org

Dugo sam nakon odgledane Majerine predstave razmišljao o viđenom, ali ne o tome kakva je bila predstava, mada bi se i o tome moglo govoriti, već o rediteljevoj zamisli da se u predstavi spoje u jedno – živi ljudi Dostojevskog i mrtve duše Gogoljeve. Sama pomisao o spajanju u jednu celinu dijametralno suprotnih stavova o čoveku i životu, onako kako su to videli Dostojevski i Gogolj, celu priču čini veoma interesantnom.

Problem čoveka? Želja da se on razume? Šta je istinito u čoveku – večno u ljudima? Koji je smisao života? – samo su neka od pitanja do čijeg odgovora nam nauka malo šta može pomoći. Neki odgovori na postavljena pitanja se kriju na jednom drugom mestu.

Kriju se, koliko god to bilo čudno, u proznoj književnosti. Jedan od mogućih puteva koji bi nam mogao dati odgovor na sva ta i slična pitanja vodi nas od Dostojevskog do Gogolja. Bar ja tako mislim. Dostojevski, kako ga je nazvao Š.Cvajg „psiholog nad psiholozima“, uspeo je da osvetli čoveka do najsitnijih njegovih psiholoških pora, bežeći od konformizma dajući odgovore kako razumeti čovekovu prirodu. S druge strane, Gogolj je pokazao svetu ljude koji u sebi gase „božiju iskru“, ljude s mrtvom dušom.

Kada kažem da je Dostojevski težak za čitanje ništa novo nisam rekao. Do takve konstatacije će doći svako ko se lati čitanja njegovih dela. Težak je zato što njegovi junaci na svom životnom putu idu iz krajnosti u krajnost. U njegovim delima čovek juri samog sebe izlažući se psihološkim lomovima, mučenjima koja idu do granica sopstvenog uništenja. Ruku na srce niko od nas ne voli bol i strah. Niko od nas nije spreman na oduševljeni zanos mučeničkog niza – život, osećanja i strašni haos u sebi – sve u isto vreme. Naučne norme tu ne mogu pomoći.

Heroji Dostojevskog su u svojim postupcima i nelogični i razdvojeni i mučenici koji se u isto vreme bore sami sa sobom, koji ne žele živeti po jednoj ustaljenoj formuli života, koji se rukovode principom „sitosti“, koji žive život svih. Ali oni su istiniti. To je ono što se meni čini interesantnim i strašnim u isto vreme. Istina! Po toj istini nije vredno pokazivati čoveka po nekom tamo standardu, civilizacijskom ili bilo kom drugom, već razgolićenog bez maski i maskiranih kostima. Istina o nama.

Lepotu i dostojanstvo čoveka Dostojevski nije video u konkretnim životnim ispoljavanjima. Naprotiv, lepota se po Dostojevskom čuva kada se posle mnogobrojnih borbi sa nečastivim duša očisti i sačuva. Unutrašnji dijalozi, spor čoveka sa samim sobom, menjanje pozicija u tom sporu, odlaganje pronalaženja tačke preloma su upravo elementi koji vode pročišćenju duše i njenom spasenju. Protivurečnosti su sastavni delovi te borbe i one upravo usložnjavaju čitanje Dostojevskog.

Svega toga ima na pretek u svim njegovim delima. Toga ima kod svakog od braće Karamazov, ima i kod Raskoljnikova i kod Katarine Ivanovne i kod Kneza Miškina i kod Nastasije Filipovne i kod Rogozina i kod Stavrogina i kod Darje Pavlovne i kod Smerdjakova i kod Sonje…Borba različitih misli i motiva, postojanje samospoznaje su muke svih junaka Dostojevskog. Ko uspe da te muke preživi dolazi do zdravog i harmoničnog života duše svoje, do glavne ugodnosti čovekove. Dolazi do „duševnog mira“! Ima li išta lepše od te ugodnosti? Nema! Dostojevski je svetu pokazao da se do „iskre božije“ dolazi korak po korak. Da put nije nimalo lak. Da je svako rešenje, rešenje za sebe. Da je ta iskra nepresušna samo je treba u našoj duši pronaći i upaliti.

S druge strane, drugi genije Gogolj tu „božiju iskru“ u svojim delima kroz svoje junake gasi. On prikazuje ljude u kojma obitava mrtva duša. On je to tako jako i surovo prikazao da nije ni čudo što njegov roman „Mrtve duše“ cenzura nije dopustila. Evidentno je da se Gogolj kroz sam naslov romana do krajnjih granica drskosti poigrao rečima. Čak i sa stanovišta pravoslavlja sam naslov ovog Gogoljevog dela deluje provokativno.

Duše ne mogu biti mrtve. Jevanđelje kaže da je to bogohuljenje. Kontrapunkt Dostojevskom je odmah primetan. Međutim, sam Gogolj se potrudio da kroz heroje roman-poeme opravda njen naslov. I, čini se, da je uspeo u tome. Sobakevič, Pljuškin, Korobočka, Nozdrjov, Manjilov, Čičikov, a uz njih i junaci drugih Gogoljevih dela kao što su Hljestakov, Akakij Akakevič, Ivan Ivanovič, Ivan Nikiforovič, Dobčinski i Bobčinski kao i mnogi drugi predstavljaju zlosutne beživotne voštane figure koje predstavljaju oličenje ljudskog ništavila. Večni Gogoljevi mrtvaci!

Kod Gogolja nema ljudskih likova, kod njega se pojavljuju „njuške i ružna lica“. Zasigurno da je na ovakav odnos prema ljudima uticalo i njegovo užasno detinjstvo. Ponešen uspomenama iz takvog detinjstva nije ni čudo što kod njega nema pozitivnih likova. Sa takvim svojim stavom Gogolj je sam sebe doveo do samog ludila i stradanja, u isto vreme nemoćan da tu može išta promeniti.

Pokušaj da u svojoj roman – poemi „Mrtve duše“ drugi tom, kojeg je sam zapalio i uništio, kod svojih junaka unese elemanat pozitivnog i optimističnog ostao je bez uspeha Njegovo mentalno stanje nije dopuštalo tako nešto. Personaža po kojoj je Gogolj otelovljenje demona često puta se mogla čuti. Za mnoge ona i danas ima jako značenje. U takvu krajnost ja nisam spreman ići. Pre bih rekao da je postojanje jake volje ali i nemoći za promenama bila zla kob koja je ovog genija pratila do kraja njegovog života.

Ako za Dostojevskog mogu da kažem da je on kroz duboko stradanje spoznao i uvideo čovekovu ćud i njegovo aktivno delovanje ka pronalaženju duševnog mira, kod Gogolja se sve urušava osim bezdušnosti. Duše nema!
Dostojevski je bio ubeđen da u čoveku ipak postoji dobrota. Po njemu zlo je u drugom planu ali sa željom da izbije u prvi plan i da dominira u čoveku. Život stvara i budi to zlo u čoveku. Tu leži borba između dobra i zla. Borba između boga i demona.

Kod Gogolja su ostali samo poročni ljudi koji formalno žive. Borbe nema jer je Faustov peti čin napisan. Ostali su Gogoljevi živi mrtvaci! Ono što je posebno interesantno jeste saznanje da se Gogolj nije zadržavao na njegovom vremenu već je išao ka budućnosti. Jedna vrsta predskazanja. Zbog toga me ne čudi osećanje koje je postalo karakteristično za savremenog čoveka, osećanje po kojem smo formalno živi dok nam duša lagano umire.
Radovan Zubac
Izvorjasatomic.org

_______________________________________________________________________________

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, ruski književnik, rođen je na današnji dan, 20. marta 1809. godine. 

_______________________________________________________________________________

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, ruski pisac, rodom iz Ukrajine a poreklom iz Poljske, kao da je u svom genetskom kodu nosio celokupnu slovensku tradiciju na kojoj je izgradio svoj osobeni književni stil.

RD3-300x225Sa njegovom pojavom na literarnoj sceni u Rusiji prestaje period imitiranja zapadne književnosti, a započinje pravac koji će kritičari kasnije nazvati ruskim realizamom, iako se sam Gogolj nikada nije u potpunosti uklapao ni u jedan od poznatih književnih šablona.

On je na svetlost dana izvukao odbačene, obične, nesrećne, nevažne, male likove. Njegov stil je utoliko osobeniji što na njega gotovo da nije uticao niko, a on je uticao na čitavu seriju vrhunskih pisaca, među kojima su najvažniji Dostojevski, koji je najdoslednije nastavio sa promovisanjem kao glavnih junaka poniženih i uvređenih“ i Kafka, koji je svoje priče temeljio na apsurdnom, grotesknom i bizarnom.

Zato što je već vreme, najzad, da se dozvoli pozitivnoj ličnosti da predahne; zato što smo pretvorili u tegleće kljuse pozitivnog čoveka i što nema pisca koji nije jahao na njemu, terajući ga i bičem i svačim što mu padne pod ruku; zato što su izmučili pozitivnu ličnost do te mere da sada na njoj nema ni senke od vrline, nego su ostale samo kost i koža umesto tela; zato što licemerno dozivaju pozitivnu ličnost; zato što ne poštuju tu pozitivnu ličnost. Ne, vreme je najzad da se upregne i podlac. Dakle, prežemo podlaca!″ (Nikolaj Gogolj – Mrtve duše“)

Iste godine kada i Edgar Alan Po, 1. aprila 1809. godine rodio se Nikolaj Gogolj u Soročincima, kozačkom selu u Mirgorodskom srezu Poltavske gubernije u Ukrajini. Baš kao da se obijica nisu slučajno rodila u isto vreme, kao da ih je sudbina namenila da na različitim stranama sveta istovremeno obogaćuju i menjaju uspavanu, klišeiziranu literaturu, da unesu svež dah i otvore nove horizonte budućim piscima. Ono što je, možda, još zanimljivije, obojica su umrli relativno mladi i pod misterioznim okolnostima, i kod obojice dela se oslanjaju na groteskno, bizarno, mračno i magično.

Nikolajev pradeda, Jan Gogolj-Janevski, studirao je na univerzitetu u Kijevu i toliko mu se dopao život u Ukrajini da je rešio da napusti svoju rodnu zemlju, Poljsku i preseli se u region Poltave. Nikolajev deda, Afanasij, kao i otac, Vasilij, izjašnjavali su se kao Poljaci, ali je Nikolaj izbacio iz svog prezimena dodatak – Janevski, tvrdeći da je nepotreban, te da se on oseća kao pravi Ukrajinac.

Vasilij Gogolj, Nikolajev otac, bio je zanimljiva ličnost, državni činovnik i pisac-amater. Nikolaj je verovatno od njega nasledio dar za pisanje, ali je presudan uticaj na razvoj njegove ličnosti imala majka, veoma religiozna i maštovita žena. Kao dete, Nikolaj je bio povučen i sklon sanjarenju, a na njegovu psihu duboko je uticala smrt mlađeg brata.

 “Šta je naš život? Dolina gde su se jadi nastanili. Šta je svet? Gomila ljudi koji ne osećaju.” (Nikolaj Gogolj)

1828. godine Gogolj je završio osnovnu školu u kojoj se nikada nije odlikovao dobrim ocenama, ali je uspevao da zasmejava svoje vršnjake izvrsnim imitacijima predavača. Nije se mnogo družio, ali je ipak zasnovao doživotno prijateljstvo sa nekim od školskih drugova. Kažu da je vrlo brzo razvio mračnu i tajanstvenu ćud, pomešanu sa bolnom samosvešću i beskrajnom ambicioznošću. Iste ove godine preselio u Peterburg sa željom da postane glumac i pisac, pa je u tu svrhu napisao romantičnu poemu “Hans Kihelgarten”, pod pseudonimom V. Alov i izdao je o svom trošku. Umesto očekivane slave i pohvala, njegovo delo je uglavnom ostalo neprimećeno, a nekolicina kritičara koja se oglasila toliko su ga iskritikovala da je Gogolj otkupio sve dostupne kopije i spalio ih, zaklinjući se da više nikada neće pisati pesme.

Maja 1831. godine upoznao se sa čuvenim ruskim pesnikom, Aleksandrom Puškinim. Ovo poznanstvo prerašće u pravo prijateljstvo i duboko će uticati i na Gogoljev život i karijeru, jer mu je Puškin dao sižee za dva najvažnija dela koja će napisati: “Mrtve duše” i “Revizora”. Nakon Puškinove smrti, kao da je i Gogolj umro. Njegova inspiracija je presahnula, verovatno jer je po prirodi bio veoma nesiguran i bez Puškinove podrške više nije imao hrabrosti da se bavi teškim životnim pitanjima ni u literaturi ni u sopstvenom životu.

“Ne krivite ogledalo što vam je lice na njemu izobličeno.” (Nikolaj Gogolj)

Iste godine kada je upoznao Puškina, 1831. objavio je zbirku pripovetki “Večeri na salašu kraj Dikanjke” i ovoga puta dobio hvalospeve i kritike i čitalaca. Bile su to priče o đavolu, vešticama i drugim demonskim ili fantastičnim likovima iz ukrajinskog folklora, ali saopštene u maniru realizma, što im je davalo osobenu i do tada u Rusiji nepoznatu boju. Praznici određuju sižee i likove ovih pripovetki, a njihova posebna atmosfera, sama po sebi čudna mešavina religioznog ushićenja i straha od smrti, izvode život iz uobičajene kolotečine i nemoguće čine svakodnevnim. On je tražio da mu se šalju narodna predanja, običaji, skaske, legende, koje je književnom metodom preobražavao u pripovetke.

scrn_big_1-300x200 Glavni junak ove zbirke, kao i većeg dela Gogoljevih radova je đavo, ali koga on tretira na osobeni način, karakterističan za slovenske narode: đavo nije bauk, već on može biti i pobratim, sa njim se može pogađati (dam ti – daš mi), on je aktivni i ravnopravni učesnik i pokretač radnje, iako ga Gogolj, baš kao i običan narod, često psuje i grdi.

Sva ta natprirodna bića, kao što su veštice, đavoli, vile, rusalke toliko su srođeni sa seljacima, da ponekad izgleda kao da su im oni stari poznanici. Dakle, Gogoljev stil se gradi upravo na temelju narodnih pripovetki, koje su gotovo po pravilu fantastičnog karaktera, ali granica na kojoj prestaje predanje i nastaje Gogoljeva priča jeste oblik koji im on daje. On nije prost prepisivač, nije ni sakupljač narodnih umotvorina. Svestan da postoji rudnik koji do tada nije eksploatisan, Gogolj koristi narodna predanja da bi ih obojio novom bojom i prilagodio vremenu u kojem je živeo. Ona su podloga, a ne cilj sam sebi. Ona su put do zaključka, do onoga što sam pisac želi da kaže.

“Ja sam obično bio pre melanholičan, sklon meditiranju. Kasnije su se tome pridružile bolest i depresija. I upravo ta bolest i depresija behu razlog onog vedrog raspoloženja koje se pojavilo u mojim prvim delima: da bih razonodio samog sebe ja sam bez daljeg cilja i plana izmišljao junake, stavljao ih u smešne situacije – to je poreklo mojih pripovesti.” (Nikolaj Gogolj)

1-300x226Druga osobenost Gogoljevih radova jeste humor – jedna posebna vrsta ironije, toliko posebna i drugačija da su joj kritičari čak i darivali ime njenog autora – “gogoljevska ironija”. Njen koren je u satiri, ali je Gogolj pojačava svojom omiljenom metodom – kontrastom: u jednom delu rečenice nešto ili neko se i previše hvali, kako bi se u drugom delu saopštila zapravo prava istina, koja će tako postati još uočljivija i snažnija. Recimo:
“Onde je samo jedan jedini valjan čovek – javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja.”
Ili: “Dobar kozak. Voli ponekad da ukrade i slaže bez ikakve nužde, ali je kozak bez mane.”
Ili: “Filozof je pripadao onoj vrsti ljudi u kojih se, kad ih dobro nahranite, budi snažna ljubav prema bližnjima.”

1834. godine Gogolj je uzalud pokušavao da se zaposlio na Kijevskom univerzitetu kao predavač istorije. Odbijen je kao nestručan, uprkos urgiranju Puškina i ruskog ministra obrazovanja, Sergeja Uvarova.
1835. godine ruska flota uništila je otomansku u Sinopskoj bici, u Americi se rodio Mark Tven, a Gogolj izdao zbirku pod naslovom “Arabeske”, koja se sastojala od eseja, kritike umetnosti, delova romana i tri kratke, maestralne priče: “Portret”, “Nevski prospekt” i “Zabeleške jednog ludaka”. Oštri realizam romantika koji niti može da se prilagodi svetu u kojem živi niti da iz njega pobegne izbija iz svake pore ovih radova. Same arabeske su nastale na Istoku, gde Koran zabranjuje predstave životinja i ljudi. S obzirom na to, naslov knjige je sasvim prikladno izabran: u njoj nailazimo uglavnom na figure bez lica.

U “Zabeleškama jednog ludaka” heroj je krajnje frustrirani činovnik koji postaje ospednut bolesnom idejom o sopstvenoj veličini. Koristeći se vizijama ludaka, Gogolj pokazuje besmislenost nastojanja i prazninu sveta, slikovito pokazujući da, doduše, i običan čovek može da ostvari svoj san i postane, recimo, kralj, ali u ludnici.

U “Nevskom prospektu” pokušava da naslika kontrast između ideala i uobičajnih pogleda, pomoću dva mladića koji su u potrazi za ljubavlju; jedan je nepopravljivi romantik, a drugi u devojci vidi samo objekt svoje telesne požude. Iako je ovde suprostavio već uobičajeni par (romantični sanjar protiv vulgarnog avanturiste) Gogoljeva osobenost se vidi u kraju same priče: obe ljubavne priče završavaju se banalno, na Nevskom prospektu, na trgu svetske taštine. Kako god okreneš, sva nastojanja su apsurdna i besmislena, jer ma koji pristup imao kraj je isti. Razlikuje se samo njegov doživljaj.

“Istinski efekat se nalazi u oštroj suprotnosti, lepota nije nikada tako upadljiva i reljefna kao u kontrastu.” (Nikolaj Gogolj)

U “Portretu” on pokušava da napiše svoju verziju “Fausta”. U ovoj priči umetnik prodaje dušu đavolu za novac, jer Gogolj postaje sve zabrinutiji moralnim načelima spisateljske veštine, što će postati njegova prava opsesija pred kraj života, kada će želeti da piše samo dela kojima će prosvećivati ljude. Zaključak ove priče je sumoran, ali verovatno tačan – zlo je neiskorenjivo iz ovog sveta.

“Nikad ništa nisam stvarao u mašti i nisam imao tu osobinu. Dobro mi je polazilo za rukom samo ono što sam uzimao iz stvarnosti, iz podataka kojima sam raspolagao… moja mašta me dosad nije obdarila nijednim izuzetnim karakterom i nije stvorila ni jedne stvari koju moj pogled nije negde uočio u prirodi.” (Nikolaj Gogolj)

Nakon velikog uspeha i ove zbirke, Gogolj konačno uspeva da ostvari svoju želju i postane predavač istorije, ali na univerzitetu u Peterburgu. Ipak, ova avantura nije potrajala ni godinu dana; niti je on voleo svoj posao, niti su ga voleli učenici.

Iste godine kada je izdao “Arabeske” izdao je još jednu fantastičnu zbirku pripovetki “Mirgorod”. “Mirgorod” se sastojao od četiri priče i bile su slične onim pričama iz “Večeri na salašu kraj Dikanjke”, ali su otkrile snažan jaz između Gogoljevog romantičarskog eskepizma i njegovog inače pesimističnog pogleda na život. Najpoznatija priča iz ove zbirke svakako je “Taras Buljba”, ljubavna priča koja se zbiva u vreme Ukrajinsko-Poljskih ratova u XVI i XVII veku, i koja je protkana fantastičnim opisom kozačkog sveta. Gogolj se, generalno, u svojim delima služi različitim sredstvima pomoću kojih dočarava cilj svog kazivanja. On koristi hiperbole (kad junak zahrče na livadi trava se povija), kontrast, igra se dvosmislenošću reči, a sve to boji svojom tipičnom ironijom. Iz Gogolja izvire satira sama od sebe, čak i kada on to ne želi. Atmosfera u njegovim pričama je groteskna, bizarna, apsurdna, često na ivici horora i fantastike.

dva-ivana-225x300“Priča o svađi dva Ivana” prepuna je gorčine prema niskosti i vulgarnosti postojanja. On se koristi prvenstveno jezičkim efektima, igra se rečima, daje neobičane opise kojima, zapravo, za mnoge neprimetno, najtačnije predstavlja osobine svojih likova: “Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore”, čime slikovito ukazuje da su oba lika kao lice i naličje jedne iste stvari.

Čak i idilični motiv iz priče “Starovremske spahije” u kojem opisuje život starog bračnog para na selu, podriven je satirom, jer se svrha njihovih života svodi na prežderavanje.

Ova, 1835. godina ispostaviće se kao najuspešnija u njegovoj karijeri, jer je osim dve zbirke pripovedaka, objavio i svoje dramsko remek-delo “Revizor”. Delo se bavi varalicom koga su pobrkali sa pravim revizorom i koga državni činovnici obasipaju pažnjom i pokornošću kako bi prikrili korpuciju i nepoštenje. Cenzor je prvo odbio dramu, ali nakon apela samog cara dao dozvolu da se stavi na pozorišni repertoar. Uspeh dela je bio je momentalan i neverovatan.

“Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene – kako da sadašnjost, odvojivši se od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost.” (Nikolaj Gogolj)

revizor-195x300 1836. godine Španija je priznala nezavisnost Meksika, koji su španski konkvistadori osvojili 1526. godine razorivši državu Asteka, a Nikolaj Gogolj je objavio grotesknu priču “Nos”, koja se bavi bežanjem nosa sa jednog uvaženog lica i insistira na nezavisnom postojanju.

Priča je groteskna i bizarna, ali je prenesena na veoma detaljan i realističan način. Možda se u njoj najbolje primećuje Gogoljev osobeni metod po kojem u jednoj rečenici, u jednom opisu spaja uzvišeno i banalno, želeći da ukaže kako na besmislenost ljudskog postojanja tako i svih nastojanja generalno, ali sve to putem humora, pomoću gorke ironije.

Ipak, uspeh “Revizora” toliko je prodrmao birokratiju u Rusiji da su putem novina vršili na njega svakodnevni, strašan pritisak, pa se Gogolj preselio u Rim, gde je i ostao, uz manje prekide, sve do 1842. godine.

Prijala mu je atmosfera u Italiji, ukusna i donekle patrijahalna, religiozna. Ovde se upoznao i družio sa ruskom emigracijom, pesnicima, slikarima i krugom ljudi oko princeze Volkonski, koja se nalazila u egzilu.
1842. godine na planini Sent Helen u američkoj državi Vašington izbila je prva vulkanska erupcija u Sjedinjenim američkim državama čiji je datum izbijanja evidentiran, a 21. maja iste godine Gogolj je objavio svoj najvažniji roman, “Mrtve duše”, kojim je uzvratio udarac učmaloj i korumpiranoj ruskoj birokratiji.

Nekada je pisana reč, očigledno, imala mnogo veću moć nego danas. A ko zna, možda je ima i danas, samo je mi ne primećujemo, jer više nema nezavisnih, istinskih mislilaca, već jedino sistemskih. Danas velika većina radi u korist sistema, čak i kada navodno piše protiv njega. To vam je kao kada osnujete hevi-metal bend i u pesmama pljujete pop kulturu, a zapravo vam je cilj isti – da postanete slavni i bogati; samo ste se rešili za malo drugačiji put – da kritikujete ono čemu težite. Zato su danas sve promene samo kozmetičke.

“Ali nije takva sudbina i drugačija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu strašnu, potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život… On neće požnjeti slavu da mu svet pljeska, on neće videti suze zahvalnosti, ni jednodušnog ushićenja ljudi koje je uzbudio; njemu neće potrčati u susret šesnaestogodišnja devojčica, zanesene glave i s herojskim poletom… on, najzad, neće uteći od savremene kritike, od pretvorne, pakosne kritike, koja će nazvati ništavnim i sramnim njegova dela koja je on s velikom ljubavlju stvarao; odrediće mu prezrenja dostojan kut među piscima što vređaju čovečanstvo; prišiće mu osobine junaka koje je opisao; oduzeće mu i dušu i srce i božanstveni plamen talenta…” (Nikolaj Gogolj – “Mrtve duše”)

0035-048-Pavel-Ivanovich-CHichikov-199x300Čitaoci su uživali u ovom duhovitiom romanu, ne sluteći da ga sam autor smatra samo prvim delom trilogije, koju je zamislio nalik na Danteovu “Božanstvenu komediju”. Po toj zamisli, trilogija se sastojala iza tri različita dela, sfere kojima putuje ljudska duša: pakao, čistilište i raj. U ovom prvom delu (ostala dva su ostala samo u fazi zamisli) on reflektuje feudalnu Rusiju, sa kmetstvom, birokratskim nepravdama, banalnostima, glupostima i iskvarenošću.

Heroj romana je Čičikov, doterani prevarant koji želi na brzinu da se obogati. On dolazi na ideju da od različitih zemljoposednika kupi duše nedavno preminulih kmetova, čija smrt još uvek nije regristrovana kod zvaničnika. Čičikov namerava da iskoristi ove “duše” kao jemce za zajam od države, da bi se nakon toga preselio u neku udaljenu guberniju kao poštovani zemljoposednik. Sami zemljoposednici su zadovoljni njegovom ponudom, jer im nudi mogućnost da se otarase obaveze plaćanja poreza na ljude koji im više ne privređuju.

Gogolj izvanredno prikazuje tužno stanje ruske države u kojoj se ljudi kupuju i prodaju kao stoka, a prevaranti slave kao vešti ljudi.
“Dosad su sve gospođe nekako malo govorile o Čičikovu; istina, priznale su da ima lepo držanje čoveka iz otmenog sveta; ali otkad su se proneli glasovi o njegovom milionerstvu, pronašle su se i druge lepe osobine.” (Nikolaj Gogolj – “Mrtve duše”)

Iste godine objavio je i svoja sabrana dela, sa dodatkom drame: “Ženidba” i pripovetke “Šinjel”.

Pripovetka “Šinjel” je takvo remek-delo da je Fjodor Dostojevski izjavio da je celokupni ruski realizam proizašao “ispod Gogoljevog šinjela”. Na prvi pogled tema ove priče je prozaična. Običan niži činovnik, bez ikakvih odlika kojima bi se isticao, čije vrhunsko zadovoljstvo je prepisivanje izvesnih akata, (“Malo je reći da je služio revnosno – ne, on je služio s ljubavlju. Tu, u tom prepisivanju, njemu se je priviđao neki njegov svet, šarolik i ugodan. Na licu mu je zračio užitak. Neka slova voleo je više od drugih, i kad bi ona došla na red topio bi se od radosti: i smeškao se i namigivao i micao usnama tako da se činilo da mu na licu možeš pročitati svako slovo koje ispisuje.”), sanja o kupovini novog šinjela. Kada napokon ostvari svoj san i kupi šinjel, ukradu mu ga dok se vraćao kući nekom mračnom ulicom. Od silne tuge činovnik umire. Naizgled jednostavan siže, jednostavna želja, u sebi krije mnoštvo značenja i tumačenja.

akaki-300x202Činovniku, Akakiju Akakijeviču Bašmačkinu, šnajder otkriva da je nemoguće dalje krpljenje njegovog starog šinjela i da mora kupiti novi.

On je u početku užansut tom idejom, jer: “Kako ga kupiti? – mislio je Akakije Akakijevič, mislio, i zaključio da će morati smanjiti svoje uobičajne troškove, barem na godinu dana: odreći se čaja uvečer, ne paliti sveću, a kad baš bude morao nešto raditi, otići će gazdarici u sobu i raditi uz njenu sveću; kad bude hodao ulicama, mora će gaziti što lakše i opreznije po kaldrmi i kamenim pločama, tako reći na prstima da ne bi prerano iznosio potplate; mora će što ređe davati pralji rublje na pranje, a da se ne bi pohabalo, mora će svaki put, kad se vrati kući svući i obući samo polu pamučni haljetak, vrlo star koji čak i samo vreme štedi.”

Proces odevanja kroz koji prolazi Akakije – šivanje i navlačenje šinjela, u stvari je postepeno razgolićavanje njegovog duha i uvlačenje u novu odoru. Kad je konačno obukao novi šinjel našao se u najsvečanijem raspoloženju, njemu se čini kao da se ponovo rodio. Na poslu, gde su ga uvek posmatrali sa omalovažavanjem, sada su mu ukazivali poštovanje i čak je jedan činovnik rešio da napravi zabavu u čast njegovog novog šinjela. Ali, po povratku sa zabave, Akakija napade lopov i krade mu tu novu, neprocenjivu odoru.

Uzalud se Akakije žalio policiji, tražio pomoć od visoke ličnosti… Sve je bilo uzalud i on umirući od tuge, pada u trans u kojem ima razna priviđenja. Ali, ono što ovu priču izdvaja iz žanra realizma i oblači je u novo ruho, čineći je novom i drugačijom, jeste njen kraj. Po Petrogradu se proširio glas da se kod Kalinskog mosta javlja mrtvac u liku činovnika i krade šinjele. Taj duh je živeo sve dok jedne večeri nije skinuo šinjel sa visoke ličnosti i tako zadovoljio pravdu.

„Ali, pametan je onaj koji se ne gadi ni od kakvog karaktera, već, upravo u njega uprvši ispitivački pogled, promatra ga i traži samo prvobitne uzroke što je takav. Sve se u čoveku brzo menja; još se nije čestito ni osvrnuo, a već je unutra narastao strašan crv koji samovlasno prigrabi sve životne sokove.” (Nikolaj Gogolj)

Tokom 1840-tih Gogolj je postajao sve ubeđeniji da treba da pročisti svoju dušu i sve više je padao pod uticaj crkve. Proleća 1848. godine išao je na hodočašće u Jerusalim, ali uzalud. Nigde nije pronalazio duhovnu egzaltaciju, smisao i nažalost, u ovom periodu pao je pod uticaj sveštenika Matveja Konstantinovskog. Izgleda da je ovaj sveštenik u Gogolju ojačao strah od pakla, koji je ovaj nosio u sebi od malih nogu, insistiranjem na grešnosti u njegovim delima.

Želeći da se iskupi, Gogolj počinje da piše propovedničke radove i objavljuje “Odabrane pasuse iz korespodencije sa prijateljima”, u kojima savetuje svoje prijatelje kako da idu stazom pravednika. Njegova transformacija je bila tolika da ga je i jedan od njegovih najvećih poštovalaca, ugledni književni kritičar Bjelinski, oštro kritikovao i nazvao propovednikom biča i zaštitnikom mračnjaštva i represije.

Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu.” (Nikolaj Gogolj)

Čini se da je sveštenik Konstantinovski nad Gogoljem praktikovao neku vrstu duhovnog sadizma. Po njegovom naređenju, Gogolj je spalio kompletan rukopis drugog dela “Mrtvih duša” 24. februara 1852. godine. Nekoliko dana kasnije Nikolaj Gogolj umire, izgladneo od preterano strogog posta i mučen osećanjem grešnosti.

“Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom… Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete.” (Nikolaj Gogolj)
AUTOR: Dragan Matić  (vojvodinakafe.rs)
Izvor:ruskidom.rs

_______________________________________________________________________________

Mrtve duše

Mrtve duše (rus. Мёртвые души) je roman Nikolaja Vasiljeviča Gogolja objavljen 1842. godine. Ubraja se u jedno od najpoznatijih dela ruske književnosti 19. veka.

200px-Dead_Souls_(novel)_Nikolai_Gogol_1842_title_page

Prvo izdanje iz 1842.

Sam Gogolj je zamislio delo kao epsku poemu u prozi i kao prvi deo trilogije koju nikada nije završio. Drugi deo koji je navodno bio napisao, uništio je neposredno pred smrt. Iako se roman završava u sred rečenice (poput Sternovog Sentimentalnog putovanja), smatra se da je delo kompletno u svojoj postojećoj formi.

Naziv dela
U Rusiji je pre reforme o emancipaciji kmetstva iz 1861. godine vlastelinima bilo dozvoljeno da poseduju seljake (kmetove) koji će im obrađivati zemlju. Oni su smatrani vlasništvom vlastelina koji su ih mogli kupovati, prodavati, zalagati kao bilo koji komad lične svojine.

Kao merna jedinica za seljake korišćena je reč „duša“, na primer, “ šest seljačkih duša“.

Radnja romana zasnovana je na „mrtvim dušama“ (tj. mrtvim seljacima) koje se u državnim spisima i dalje vode kao žive. Na drugom planu, naziv dela se odnosi i na mrtve duše Gogoljevih junaka.

Izvor:sr.wikipedia.org

__________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

NEŽNO TELO, BISEROM SE ŠTITI…

tamoiovde-logo

Kako školjke prave bisere?

Pre otprilike 4.000 godina jedan kineski ribar, da bi utolio glad, odlučio se da otvori nekoliko morskih školjki, i tako je verovatno postao prvi čovek koji je otkrio bisere!

biser_u_ostrigi

Biser u Ostrigi

Biseri su sazdani od potpuno iste sedefaste materije od koje se sastoji unutrašnja podloga ili »postava« školjke — ostrige.

Ostrigino telo je veoma nežno; da bi ga zaštitila od ozleda, ona luči tečnost koja je istog sastava kao biser i njome oblaže unutrašnjost svoje zaštitne ljušture o koju se oslanja telom.

Čim u unutrašnjost jedne školjke upadne nešto što njeno telo može ozlediti, recimo zrnce peska, ostriga ga odmah oblaže sa nekoliko slojeva sedefaste materije kojom oblaže i unutrašnjost svoje ljušture, te zalutalo zrno peska postaje biser!

Kada se sve to odigrava sasvim prirodno, biser može da bude savršeno oblikovan. Čovek je, međutim, pronašao kako da pomogne ostrigi u pripravljanju bisera: treba samo da ubaci fino zrnce peska ili komadić sedefa u ostrigu.

Posle dve ili tri godine, kada izvadi ostrigu iz vode i otvori je, vadi iz nje pravi biser. Taj postupak se naziva »gajenje bisera«, i obično ne donosi tako savršene bisere kao što su prirodni.

U Japanu su, međutim, pronašli način za proizvodnju savršenih oblika »odgajenih bisera«. Materija koja podstiče ostrigu na stvaranje bisera ubrizgava se neposredno u ostrigino telo. To je veoma osetljiva i delikatna hirurška intervencija koja zahteva krajnju pažnju i veštinu, jer se ostrigino telo ne sme ni najmanje ozlediti.

800px-Black_pearl_and_his_shell

Crni biser i ljuštura/sr.wikipedia.org

Najveći biser koji je do danas pronađen bio je dugačak oko 5 cm, sa obimom od preko 10 cm! Poznato je da su pravi biseri veoma skupoceni, te se mnogi ljudi zadovoljavaju kupovinom lažnih bisera.

Francuzi raspolažu tehnikom za proizvodnju lepog veštačkog bisera: probušene staklene perle oblažu materijom dobijenom od svetlih krljušti nekih riba, a unutrašnjost perli ispune voskom.

Izvor:riznica.wordpress.com

____________________________________________________________________________________

Darko Rundek- Kurdistan

Marijana Ivanović

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S