DISANJE U SLUŽBI OSEĆANJA…

tamoiovde-logo

Da li disanje može da posluži kao ”mini-terapija” u stresnim situacijama?

Povezanost emocija i telesnog je dugo poznata – naučnici koji su se prvi sistematično bavili osećanjima, diskutovali su o fiziološkoj osnovi istovremeno kad i o njihovom doživljaju. Ljudi su oduvek tražili korelate emocija u organizmu, prepoznavali ih kod sebe ili kod drugih – još od antike priča se o temperamentima, i njihovim, nedovoljno utemeljnim, organskim osnovama.

Foto: pixabay.com

Današnje vreme se karakteriše velikom upotrebom medikamenata, od kojih neki smiruju telo onda kada ga uznemire uzburkana osećanja: tu je glavni mehanizam autonomnog nervnog sistema, koji inerviše unutrašnje organe, a njegov rad direktno potiče od emocija, i obrnuto – utiče na njih.

Ova veza je opšteprihvaćena u zdravorazumskog znanju, pa je uobičajeno da ljudi praktikuju samopomoć u slučaju preplavljenosti emocijama – ako je neko uznemiren, sugerišu mu da udahne duboko, ili da uz to i izbroji do deset ukoliko ga preplavljuje bes (kako bi odložio reakciju do momenta snižene tenzije).

Disanje, kao jedno od metaboličkih mehanizama organizma, odnosno spoljašnje disanje – ono koje možemo opaziti, odavno je prepoznato kao deo psihosomatike. Povezivano je sa psihičkim stanjem bilo u okviru neke hronične bolesti, kao što je astma, ili kao jedan od simptoma nekih neurotskih reakcija, kao što je doživljaj gušenja tokom napada panike. Tehnike koje se primenjuju u ublažavanju stanja anksioznosti, ali i u terapiji nekih složenih poremećaja, kao što su fobije, temelje se na udisanju ili uspostavljanju pravilnijeg disanja.

Na primer, psihička uznemirenost može da izazove intenzivno i ubrzano udisanje i izdisanje vazduha, zbog čega se smanjuje količina ugljen-dioksida u organizmu, što dovodi do sužavanja krvnih sudova u mozgu. Najjednostavniji i sasvim dostupan postupak umanjivanja štetnih posledicca hiperventilacije je izdisanje i udisanje u kesu, jer se tako izdahnuti ugljen-dioksid vraća u telo, i smanjuje nemir i teskobu.

S druge strane, psihoterapijske metode u lečenju iracionalnih strahova koriste postupno vezivanje prijatnog osećanja smirenosti postignutog opuštanjem organizma putem kontrolisanog disanja, za zamišljeni predmet straha. Opuštenost se može postići metodom progresivne relaksacije, u kojoj važnu ulogu igra pažljivo usmeravano disanje – iz stomaka: udisanje par sekundi na nos, i dvostruko duže izdisanje na usta.

DISANJE I STRES

Jedno skorije istraživanje pokazalo je da je povezanost disajnog ritma i ponašanja još složenija – funkcije mozga su direktno u vezi sa udisanjem i izdisanjem. U ovoj studiji, autorke Kristine Zelano, ispitanicima je praćena moždana aktivnost i ritam disanja tokom rešavanja zadataka: istraživači su zahtevali od 60 ispitanika da donose brze odluke o tome kakve emocionalne izraze opažaju, dok je istovremeno praćen njihov ritam disanja. Njima su prikazivane slika lica koja su izražavala emociju iznenađenja ili emociju straha – zadatak je bio da se u što kraćem roku odgovori na pitanje koju emociju svaki lik izražava.

Utvrđeno je da postoje velike razlike u aktivnosti amigdale (deo mozga zadužen za emocije, naročito za strah) i hipokampusa (ima ulogu u procesu pamćenja i regulaciji ponašanja i osećanja) između udisaja i izdisaja. “Otkrili smo da se prilikom udisanja pokreću neuroni čitavog limbičkog sistema”, tvrdi Zelano. 

Prvobitno je ova pojava zapažena tokom praćenja sedam pacijenata koji su se lečili od epilepsije, gde su implantirane elektrode u mozgu služile da se otkrije poreklo napada: očitani električni signali pokazali su da je aktivnost mozga varirala u skladu s disanjem – pojavljivala se u zonama za obradu emocija, sećanja i mirisa. Ovo otkriće je navelo naučnike da provere da li disanje utiče na kognitivne funkcije smeštene u tim zonama – obradu emocije straha i pamćenje.

Učesnici istraživanja su lakše prepoznavali lik uplašene osobe ukoliko im je njena slika izlagana dok su udisali, nego ako su izdisali. Ovaj efekat je bio potpuno poništen ukoliko je ispitanik disao na usta – tako da je efekat specifičan za emociju straha u vezi s nazalnim disanjem (kroz nos).

U drugom delu istog eksperimenta, ispitanicima su prikazivane slike na ekranu koje je trebalo što bolje da upamte. Kasnije im je zatraženo da se prisete prikazanih objekata: prisećanje je bilo bolje ukoliko su slike prikazivane tokom udisanja vazduha. Zelano zaključuje da ova otkrića mogu ukazivati da je brže disanje u funkciji boljeg snalaženja u opasnim situacijama: “Ako se nađete u stanju panike, ubrzava vam se disajni ritam – rezultat je mnogo više udisaja nego u mirnom stanju. Na taj način naš urođeni odgovor na strah u vidu ubrzanog disanja može pozitivno da utiče na funkcije mozga, tako što on brže reaguje na opasne draži u okolini”.

Zelano navodi i povoljne implikacije na tehnike relaksacije, kada se praktikuje fokusirano disanje – tako udisanje postaje mehanizam harmonizacije limbičkog sistema, koji je centar naših emocija. Tako se svesno i voljno može usmeravati najfunkcionalniji način disanja u specifičnim okolnostima, koji se može i uvežbati i kao takav postati internalizovani obrazac reakcije u svojstvu kontrole pozitivnih i negativnih osećanja – neka vrsta “mini-terapije” u stresnim situacijama.

Tekst: Danka Spasovski

Izvor: elementarium.cpn.rs

______________________________________________________________

Advertisements

SAMI ZAJEDNO…

tamoiovde-logo

 Ana Perović: SAMI ZAJEDNO (ALONE TOGETHER) – ZAŠTO SMO USAMLJENI U ERI U KOJOJ SMO NAJDOSTUPNIJI

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn. Razvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

alone-together-bookUmesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“

Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.

Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend. Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam.

Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije. Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo. „Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste? Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom? Zajedno, a sami? Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.

                                                                   / psihobrlog.wordpress.com /

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

URADI KAKO OSEĆAŠ…

tamoiovde-logo

Nije tako retko da neko svoja osećanja povezuje sa svojim „pravim Ja”. Kada je takva osoba u dilemi, u unutrašnjem konfliktu, tako da treba da nešto odluči, ona daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Dobronamerno savetuje druge: „Učini kako osećaš i nikada nećeš pogrešiti!” Istu takvu poruku možemo da pročitamo i u nekim knjigama koje se bave duhovnošću i ljudskim rastom i razvojem. Da li je takav savet uvek dobar – da li su osećanja zaista uvek izraz nekakvog našeg pravog Ja?

formule

(Ilustracija S. Pečeničić)

Jedan od razloga za takvo uverenje je to što smo svi mi, u najranijem detinjstvu naučili da verujemo onome što u telu osećamo. Kada u telu osetimo neprijatnost to razumemo kao znak da nam nešto nedostaje.

Na primer, kada smo žedni znamo da nam nedostaje tečnosti, a kada smo gladni da nam nedostaje hrane. Da možemo da verujemo tome što osećamo potvrđuje to što kada se napojimo ili nahranimo, ne samo da nestaje neprijatnost, već nastupa prijatnost.

U telu ne osećamo samo senzacije ili osete, već i emocije, osećanja. Za razliku od oseta koji nastaju nadražajem nekog našeg čula, osećanja nisu telesne već su psihičke pojave.

Osećanja su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju.

Kako proces obrade informacija koji prethodi emociji može da bude tačan ili pogrešan, tako i rezultirajuća emocija nije uvek ispravna. Svi znamo da strah, na primer, može da bude opravdan i racionalan ili može da bude neopravdan i zbog toga iracionalan.

Brojni su filozofi koji su suprotstavljali razum i emocije, smatrajući da uvek treba postupati razumno. Emocionalno je bilo izjednačeno sa iracionalnim. Smatralo se da su emocije nešto što je iracionalno i tražen je način na koji bi razum mogao da zauzda i ukroti iracionalna osećanja.

Zastupnici ideje „Uradi kako osećaš” takođe suprotstavljaju razum i osećanja, ali, tako što daju prednost osećanjima. Kada razum govori jedno, a osećanja drugo, smatraju da uvek treba poslušati svoje emocije, naročito ako su one rezultat rada intuicije.

Emocionalno pismeni ljudi ne suprotstavljaju razum i osećanja jer znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije i da ta procena može da bude razumna ili nerazumna. Zato preispituju svoja osećanja, proveravajući logiku procene na kojoj su zasnovana, a kako bi razlučili racionalna osećanja od neracionalnih.

Nije potrebno nabrajati primere iz kojih je jasno da će osoba koja uvek postupa u skladu sa tim kako se oseća sebe dovoditi u velike nevolje. Mi ljudi smo kompleksna bića i najbolje je kada se naše psihičke funkcije dogovaraju i sarađuju. Racionalna osećanja su ta koja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.

Izvor:politika.rs

________________________________________________________________________________

PISANJE JAČA MEMORIJU…

tamoiovde-logo

Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.

374220_1DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.

Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.

Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.

 Izvor:rtvbn.com/Novosti

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA

Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.


diary-300x191Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.

Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.

U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.

Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.

Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.


Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.

Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”

Izvor:psihoterapija.in.rs

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ZALJUBLJENIK U LJUBAV…

tamoiovde-logo

ISTINA O NAJVEĆEM PESNIKU 20. VEKA: Nerudina romansa je dokaz da se vredi boriti

Buntovnik, večiti dečak, borac za pravdu i istinu, zaljubljenik u ljubav, život, slobodu, kosmopolita, ali i ženskaroš – Pablo Neruda ostavo je neizbrisiv trag u poeziji 20. veka oplemenivši je i učinivši malo poletnijom, malo srećnijom, malo „življom“ i daleko optimističnijom.

Legendarni Čileanac bio je pesnik ljubavi, ljubavi koja ima krila, ljubavi sa srećnim krajem, ljubavi koja nas budi i tera na velika dela.

10410515_724850410896237_5165208990208036250_nKada pomislite na poeziju koja slavi ljubav, onakvu kakvu bismo svi voleli da imamo, ne možete da se ne setite Nerude.

Njegove reči otvaraju srce i dušu, uče nas da je ljubav iskra života, neprolazno čudo koje prožima čitavo naše biće, zbog koje plačemo, skačemo, smejemo se, pevamo, dodirujemo zvezde i ostajemo noću budni…

I sam Neruda živeo je takve ljubavi – velike, strasne, nemirne i burne, često kratkotrajne i prolazne, a samo jednom večnu i do smrti.

O čuvenom Nobelovcu znamo mnogo – bio je ostrašćeni političar, odličan diplomata i senator, a istina i pravda koju je na tim funkcijama propagirao i zalagao koštale su ga mirnog i stabilnog života – progonjen od strane režima azil je zatražio u susednoj Argentini. Ipak o Nerudinoj intimi i romansama, koje su zapravo inspirisale čitavo njegovo stvaralaštvo, znamo veoma malo.

Zato, danas, uplovite u romantičnu priču o najvećoj ljubavi ovog pesnika koja je trajala gotovo četvrt veka, do kraja njegovog života, a koja dokazuje da istinska osećanja ne biraju vreme, godine i mesto, kao i da mogu da se sačuvaju i podnesu prepreke, bol i trzavice.

Matilde Urutije bila je treća i poslednja supruga Pabla Nerude, njegova životna saputnica tokom 22 godine, njegova saveznica, saradnica, najbolja prijateljica i nepresušna inspiracija. Matilde?

Matilde je bila fascinantna žena kojoj se Neruda divio od trenutka kada je prvi put video njenu vatreno-crvenu kosu na koncertu na kom je pevala i koju je obožavao bez zadrške. Obožavao toliko da joj je posvetio jednu od najdirljivijih zbirki pesama u istoriji – „100 soneta o ljubavi“

Ako ste pomislili da neko ko piše tako snažno, ko dočarava plime ljubavi na najbolji način, čije su emocije duboke i „ludačke“ ne može da bude nitkov, niste u pravu.

Neruda je bio čovek ljubavi, gajio je kult žena, voleo ih i divio im se, te su brojne avanture činile njegov život, čak i kada je bio u zvaničnom braku. Tako mu se desila i Matilde – trebalo je da bude samo još jedna ljubavnica u nizu… Ali, sudbina i strelice ljubavi učinili su svoje.

Počeci njihove ljubavi vezuju se za romantično i skriveno morsko mesto Atlantida u Urugvaju, gde su oni udarili „temelje“ svojoj velikoj romansi. Drvena kućica na plaži, orkužena mirisnim borovima, pripadala je Nerudinom prijatelju koji je bio jedan od retkih upućenih u ovu vezu.

Oni su danima plivali, smejali se, čitali poeziju, pričali, i dok je Matilde spremala večeru, Neruda je pripremao i služio im aperitive. Potom, ona bi dekorisala sto neobičnim stvarčicama koje bi tokom dana pronalazila na plaži. Zaljubljeni par skupljao je i cvetove, koje bi odlagali u svesku sa Nerudinom poezijom – na kraju su taj spomenar i „spomenik“ njihove ljubavi poklonili u znak zahvalnosti prijatelju koji im je pružio to utočište.

Afera se pretvorila u ozbiljnu i trajnu vezu, a Pablo i Matilde izgradili su „gnezdo“ u kom su zajedno živeli njegovoj tadašnjoj supruzi ispred nosa. Konačno, godinama kasnije, Neruda se razveo i odveo Matilde pred oltar.

U svojim memoarima, ona je priznala da je upravo „atmosfera greha“ podstakla njihovu ljubav i učinila da se ona ne ugasi.

Taj ukus greha, to laganje, skrivanje, bežanje – bio je najveći podsticaj našojj ljubavi. Ti tajni pogledi, saučesništvo u svakoj minuti jeste nešto zbog čega je naša želja da budemo zajedno stalno rasla. Želja nas je izjedala, i uveravala u to da ne možemo da živimo odvojeno – napisala je Matilde.

Nerudino pismo Matildi

Kao uvod u „100 ljubavnih soneta“ Neruda je priložio pismo svojoj obožavanoj supruzi, puno metafora i ličnih utisaka, ali ipak moćno, bogato strastima, uspomenama, protkano snažnim romantičnim nabojem i dubokim emocijama.

Za moju voljenu ženu

6813-pablo-neruda-280x425Patio sam dok sam pisao ove sonete bez imena, boleli su me i činili tužnim, ali sreća koju osećam dok ti ih nudim je velika kao savana. Kada sam sebi dao ovaj zadatak, znao sam pravac ovih soneta, sa elegantnim diskriminišućim ukusuom, pesnici su se uvek trudili da njihove rime zvuče kao srebro, kristal ili topovska paljba.

Ali sa velikom poniznošću napravio sam ove sonete od drveta, dao sam im zvuk te neprozirne čvrste supstance, i to je način na koji ti treba da ih čuješ.

Šetajući šumom ili plažom, pored skrivenih jezera, na predelima posutim pepelom, ti i ja smo pokupili komade čiste kore, komade drveta koji su dolazili sa svakim talasom, sa svakom promenom vremena. Od takvih mekanih relikvija džepnom sekirom sagradio sam ove gomilje ljubavi, i sagradio sam male kuće, tako da tvoje oči, kojje ja obožavama i kojima pevam, mogu da žive u njima.

Sada kada sam otkrio temelje moje ljubavi, predajem ovaj vek tebi – drvene sonate koje se uzdižu samo zato što im ti daješ život.

Prvi sonet

Matildo, ime od biljke, kamena ili vina,
od svega što se rađa iz zemlje i traje,
reci u čijem rastu sviće,
u čijem letu planu svetlo limunova.

U tom imenu plove brodovi od drveta
okruženi rojem vatre morske modrine,
i ova slova su voda neke reke
koja utiče u moje zakrčeno srce.

O ime otkriveno ispod puzavice
kao da su vrata nepoznatog tunela
što se s mirisom sveta spaja!

O, osvoji me svojim vrelim ustima,
istraži me, ako želiš, svojim noćnim očima,
ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.

Matilde je Nerudi opraštala sve grehe, sitne i krupne, a kada to i nije mogla – ona mu je priređivala male, „slatke“ osvete. Njena ljubav bila je iznad svega, iznad prolaznih avantura, iznad sitnih razmirica, iznad političkih obračuna… Kada je poeta imao aferu sa svojom nećakom, Matilde je, umesto da ga ostavi, glasala protiv njegovog kandidata na političkim izborima. To je bio njen način da mu uzvrati udarac.

Kada je 1973. njen Pablo, njen vitalni, razigrani, nestrpljivi čovek, umro, ona je ostala uz njegovo telo dugo, dugo, gorko plačući i ne mogavši da ga ne dodiruje. Zaspala je pored hladnog Nerude, i čak u snu držala ga je za ruku.

Ona je svoje dane i godine provedene sa legendarnim Čileancim pretočila u memoare „Moj život sa Nerudom“, donoseći duhovitu, toplu i na trenutke srceparajuću priču koja je zapravo najbolja biografija ovog čoveka uvek gladnog života i ljubavi.

Pesma za Matilde

Danas, posvećujem ovo tebi, ti si tako duga
kao telo Čilea, delikatna
kao cvet anisa
i svaka stabljika je svedok
naših neizbrisivih proleća:
Koji dan je danas? Tvoj dan.
A sutra je juče, i još ne prolazi,
ali dan nikada ne može da isklizne iz tvojih ruku:
ti čuvaš sunce, zemlju, ljubičice
u tvojoj senci dok spavaš
I na taj način, svako jutro
ti udišeš meni život.

Autor: S. Pavlović Foto: Wikipedia

Izvor: dnevno.rs

________________________________________________________________________________

ZAŠTO SMO SUJETNI…

tamoiovde-logo

Svi, ponekad, imamo potrebu za potvrdom sopstvene vrednosti. U korenu taštine je nesigurnost, a podjednako je prisutna kod oba pola. Praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe.

372434_1Kada biste želeli da pronađete čoveka bez sujete, morali biste svećom da ga tražite. Nakon mnogo vremena, pronašli biste ga. Na pustom ostrvu.

Ali, ne biste zadugo uživali u svom pronalasku. Jer, pre ili kasnije, i kod njega bi se pojavila taština.

Sujeta je osnova svega, govorio je Gistav Flober. I bio je u pravu. Svi je imamo, ali je retko ko prepozna kod sebe. U današnjem društvu koje podstiče takmičenje u svim oblastima, ima je više nego ikad u istoriji. Sagovornik „Života plus“, psihološki savetnik Ivan Ogrizović ističe da se kod svakog od nas koji živimo u savremenom društvu ponekad javi sujeta. I to onda kad želimo da budemo prihvaćeni u cilju potvrđivanja sopstvene vrednosti.

– Sujeta je društveni fenomen jer su za njeno javljanje i održavanje potrebni drugi ljudi. Današnji vrednosni sistem joj posebno pogoduje jer podstiče da se vrednost ljudi meri društvenim uspehom, slavom ili bogatstvom. Sujeta se javlja u situacijama kad nam je potrebna potvrda sopstvene vrednosti. Osoba od drugih očekuje odobravanje, divljenje, čestitke ili čak strahopoštovanje – kaže psiholog.

Bez drugih, dakle, nema ni sujete jer nemamo kome da se dokazujemo. A u njenom korenu je nesigurnost, pa čak i inferiornost, primećuje naš sagovornik. Ona predstavlja manifestaciju slabosti i nemoći jer osoba nije u stanju da sagleda realno sebe i oseti zadovoljstvo i unutrašnje smirenje.

– Umesto toga, preduzima ponašanja kojima želi da skrene pažnju na sebe kako bi dobila potvrdu vrednosti. Zbog toga, sujeta lako prerasta u gordost kojom osoba pokušava da ostavi utisak moći. Sa stanovišta razvojne psihologije, sujeta predstavlja infantilno osećanje, jer takva osoba poput malog deteta nije u stanju da pravi razliku između sebe kao bića i svojih postupaka. Sa druge strane, zrela osoba pravi razliku između svog bića i ponašanja, prihvaćenosti i osećanja lične vrednosti, pa je u stanju da umesto ponosa ili sujete doživi osećanje samozadovoljstva i samopoštovanja – ističe Ogrizović.

Zvuči neverovatno, ali praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe. Ako mu bliska osoba predoči problem, nastupiće odbrambeno pravdajući se da je neshvaćen, napadnut, pa i glumiti žrtvu protiv koje se urotio ceo svet. Ovakvo ponašanje ne čudi našeg sagovornika koji kaže da je sujetnom čoveku teško da objektivno sagleda sebe.

– Ova osoba oseća da je često ponižena, uvređena, omalovažena, te neretko doživljava ljutnju, mržnju, gnev, zavist. Svaku kritiku tumači zlonamernošću ili zavišću okoline i to čini nesvesno kako bi zaštitila svoje poštovanje. Spolja gledano, mogu biti primetne promene u ponašanju, poput preteranog isticanja uspeha, javnog eksponiranja, privlačenja pažnje, specifičnog izraza lica, gestikulacije, držanja tela. Zato najčešće drugi primete sujetu pre nego sama osoba – naglašava Ogrizović.

Ima i onih koji veruju da sujeta nije loša osobina. Karl Lagerfeld je govorio da je taština najzdravija stvar u životu. Al Paćino nazivao ju je svojim najdražim grehom, a Metju Mekonahej tvrdi da je ona odličan pokretač. I zaista, reklo bi se da nema ničeg lošeg u tome ako nas želja da se dokažemo tera da budemo dobri u poslu ili da činimo plemenita dela. Naš sagovornik, ipak, upozorava da je sujeta loša osobina i vodi u negativnom pravcu razvoja ličnosti čak i kad nas tera na dobra dela.

– Sujetne osobe su preosetljive na kritiku, emocionalno veoma nestabilne i uvredljive jer preterano zavise od mišljenja drugih. Čak i manji pokušaj kritike doživljavaju kao neprijateljstvo i poniženje na koje odgovaraju destruktivnošću ili osvetom. Sujeta može biti pokretač materijalnog uspeha ili nekog drugog postignuća, ali dugoročno ne vodi ničemu jer prolaskom uspeha nastupaju inferiornost i očaj. A kada sujetna osoba čini „dobra dela“, ona to opet radi da bi dobila priznanje okoline. Ukoliko očekivana zahvalnost ili divljenje izostane, može reagovati veoma negativno – kaže Ogrizović.

Mada je Viktor Igo govorio da žena bez sujete nije žena, naš sagovornik kaže da su pripadnici oba pola podložni taštini. Razlikuje se samo povod i ponašanje, pa će tako žena češće ispoljavati sujetu preteranim eksponiranjem svog fizičkog izgleda, a muškarac će isticati položaj, imovinu, snagu i moć. Ali, dobra vest je da se sa sujetom možemo izboriti.

– Treba da sagledamo sebe, prepoznamo i prihvatimo svoje istinske vrednosti. Cilj je postignut kad naše osećanje lične vrednosti zavisi od nas samih, a ne od mišljenja drugih ili prihvatanja autoriteta. Takođe, borba protiv sujete se ostvaruje nevezivanjem za površne, materijalne stvari i slavu, već okretanjem drugim ljudima i razvojem ljubavi u sebi i za druge. Kad čovek nauči da svoj život posmatra iz duhovne perspektive koja podrazumeva da je svako od nas ravnopravan deo sa različitim sposobnostima i ulogama u jednoj velikoj celini, moći će i da prihvati sebe – zaključuje Ogrizović.

GLUMCI, NOVINARI, DOKTORI

Pripadnike nekih profesija, poput glumaca, novinara, lekara, prati glas da su sujetni. Ne bez razloga. Kako primećuje naš sagovornik, pojam usko vezan za sujetu je slavoljublje. Samim tim, pogodno tle za javljanje taštine su sve profesije koje uspeh postižu popularnošću i priznanjem od strane javnosti ili autoriteta. – Problem nastaje ako osoba poistoveti svoju vrednost samo sa uspehom u profesiji. Neko, na primer može da završi medicinu jer ga to zanima, voli da pomaže ljudima, dobar je u tome i oseća se zadovoljnim. Ali, primarni motiv može biti i priznanje i društveni prestiž kako bi osoba imala doživljaj sopstvene važnosti.

Da li je neko zadovoljan ili sujetan, možemo primetiti po ponašanju te osobe – kaže Ivan Ogrizović.

 Izvor: rtvbn.com/Novosti

__________________________________________________________

IDEALNO JA…

tamoiovde-logo

Gotovo da nema psihoterapijske škole mišljenja koja ne naglašava koliko je važno za kvalitet života i emocionalno zdravlje neke osobe da ona prihvati samu sebe. Prihvatanje sebe nastane nakon što neko oceni samoga sebe da je dovoljno dobro, vredno ljudsko biće. Prihvatanje sebe je temelj ostalih važnih osećanja prema sebi: samoljubavi, samopoštovanja, samopouzdanja…

Ilustracija Srđan Pećenićič

Iako na prvi pogled ne izgleda tako, prihvatanje sebe jeste rezultat socijalnih odnosa. Mlada osoba sebe prihvata ili ne prihvata, na osnovu odnosa prihvatanja ili neprihvatanja koji prema njoj imaju oni s kojima je bliska, roditelji i drugi, a posebno vršnjaci koji čine njenu grupu.

Stiče se utisak da je mladim generacijama sve teže da sebe prihvate. To je povezano s tim što im je sve teže da prihvate vršnjake. Razlog je u tome što im različiti mediji neprestano nude idealne predstave o savršenim, lepim, bogatim i srećnim ljudima i njihovim srećnim životima.

Te predstave bude želju da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom. Posledično, rađaju nezadovoljstvo samim sobom. Želeti da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom, znači da se ne želi da se bude ono što neko u stvarnosti jeste.

Mladi su se oduvek ugledali na nekoga ko im se sviđa, prema kome imaju pozitivan odnos i žele da budu kao taj neko. Nije isto ugledati se na stvarnog čoveka i za uzor uzimati medijski stvoren imidž neke muzičke ili filmske zvezde. Ta razlika između stvarnog i nestvarnog postaje razlika između ostvarivog i neostvarivog.

Odličan primer su predstave fizičkog izgleda i lepote. Kad mlada osoba gleda lepo lice na fotografiji u časopisu može da se divi lepoti te osobe, potpuno nesvesna da to nije slika stvarnosti, zato što je fotografija ulepšana kompjuterskim programima. A kada je časopis pun fotografija različitih nestvarno lepih ljudi, jedino što većina mladih osoba može da zaključi jeste da su više ili manje ružne.

Posledica ovakvih uticaja jeste da osoba formira predstavu o sebi kakva bi trebalo da bude pa da bude zadovoljna sobom. Ova predstava – idealno Ja – u stalnom je sukobu s manje vrednim stvarnim Ja te osobe. Stepen nepodudarnosti ove dve predstave odgovara stepenu nezadovoljstva sobom. Na najrazličitije načine ljudi pokušavaju da postanu svoje idealno Ja, ali to uspevaju izuzetno retko, ostajući nezadovoljni sobom.

Idealno Ja je skup uslova koje je neko, pod uticajem medija i drugih ljudi, postavio sebi, pogrešno verujući da mora da ih ispuni da bi živeo srećno. Rezultat nije sreća, već borba sa osećanjem niže vrednosti. Najbolje je odbaciti sve te uslove i sebe prihvatiti bezuslovno jer je to najkraći poznati put do srećnog života.

Autor: Zoran Milivojević

Formule življenja

Izvor: politika.rs  /20.12. 2015.

_________________________________________________________________________________

OPSESIVNO-KOMPULSIVNI POREMEĆAJ…

tamoiovde-logo

Opsesivno-kompulsivni poremećaj još jedna veoma interesantna tema u psihopatologiji. Ovaj poremećaj se karakteriše uznemirjućim mislima koje se stalno ponavljaju – tj. opsesivnim mislima.

Ove misli se ovako nazivaju s pravom, jer bukvalno “opsedaju” osobu bez njene volje i često su neprijatne i nelagone, te izazivaju anksioznost i tenziju kod osobe.

OCD_handwash-1S druge strane, upečatljivo je i prisustvo tzv. kompulzija, tj. ritualističkih ponašanja koja su proizvod ovih misli; osoba oseća kao da je primorana da izvšrava neke radnje za koje je uverena da će dovesti do uklanjanja ovih misli, tj. anksioznosti izazvane njima.

Situacija je, svakako, nimalo zavidna, a osobe koje se žale na ove tegobe govore o totalnoj nemoći i očaju, jer ne mogu da kontrolišu kako svoju unutrašnjost, tako i spoljašnost.

Opsesivne misli mogu biti raznoraznog sadržaja. Počevši od neprijatnih slika i intruzivnih vizualizacija, pa do vulgarnih, perverznih i agresivnih sadržaja, koji izazivaju veliku nelagodnost kod osobe. Uobičajene “opsesije” su zabrinutost o zarazi ili nekakvoj bakterijskoj ili virusnoj kontaminaciji.

Na primer, osoba ne želi da pipne šipku u autobusu jer zamišlja kako je prljava i puna bakterija (ko zna ko je sve to pipao, a verovatno je pipao i neki sa nekom zarazom) i javlja se zabrinutost da se osoba ne “zarazi” tom prljavštinom; ili, neće da sedi na klupi u parku jer je tu verovatno sedeo neko ko je prljav, zaražen i slično, te će ona sad sve to pokupiti; ili, izbegava rukovanje sa osobama jer se preko znoja prenose bakterije i razni bacilli, pa je bolje ne rizikovati i sve to izbeći.

Dalje, česte su “opsesije” bezbednošću, tj. opasnošću od neke štete, gde osoba ima strah da ne ošteti neki predmet ili, mnogo češće, da ne izazove neku katastrofu (npr. požar ili poplavu). Što se ovog drugog tiče, uobičajen je strah da pegla ili rerna ne izazovu požar; na primer, nešto se peklo u rerni i isključena je, a osoba sada mora da izađe napolje. Iako je osoba uverena da je rerna isključena, opet se javlja zabrinutost oko svega toga: da li je stvarno isključena, da li je možda prekidač pokvaren, da li će se možda sama uključiti, i slično.

Ovakve opsesivne misli mogu sprečavati osobu da napusti kuću na duže vreme, usled proveravanja i brige o celokupnom stanju rerne. Karakteristične su i agresivne opsesivne misli koje su, naravno, neželjene. Osobi se javlaju misli o nanošenju štete i povređivanju drugog – kada su ove misli usmerene na bližnje osobe, one izazivaju ogromnu tenziju i napetost, jer su, naravno, potpuno neprikladne te stoga i nepoželjne.

Dalje, uobičajeno je javljanje neprihvatljivih seksualnih ili religijskih misli (na primer, devijantnih i perverznih slika u kojima mogu učestvovati i bliske osobe, ili misli u kojima se skrnavi predstava o Bogu).

Takođe, ono što karakteriše opsesivno-kompulzivni poremećaj je i opsednutost simetričnošću i redom – stvari moraju raspoređene biti pod pravim uglom (predmeti na stolu, slova i reči, objekti u kući, i tako dalje) ili se mora postići zadovoljiti zakone matematičke proporcije.

Upravo ovakve misli, tj. “opsesije” su ono što izaziva ta kompulzivna ponašanja, tj. osećaj da se nešto sada mora uraditi povodom toga. Na primer, ako osoba ima strah od kontaminacije bacilima, a prinuđena je da dodirne neki predmet (za koji misli da je prljav i kontaminiran) to će je terati da posle toga intenzivno pere ruke, ili se cela okupa. I to ne jednom, nego par puta (nije retko da je u pitanju neki “magičan” broj – tri puta, sedam puta, devet puta, i slično), dok se ne stekne osećaj da su bacilli skinuti.

Često se može videti i da osoba posle svake interakcija sa bilo čim pere ruke i ovo upravo pada pod definiciju ritualnog ponašanja. Dalje, ako se jave misli o požaru i poplavi, onda će osoba morati da po sto puta proverava da li je pegla stvarno isključena, da li je slavina stvarno zavrnuta; može se desiti da brava ipak nije dobro zaključana, pa će lopovi ući i pokrasti ceo stan, te se mora proveriti po par puta da li je tako.

Kao što smo rekli, javlja se intenzivan osećaj anksioznosti i tenzije, kao i potreba da osoba učini to i to kako bi sprečila da se nešto desi, a sve to da bi smanjila tu ogromnu napetost koja se u tom trenutku javlja. Ritualna ponašanja koja se odnose na konstantno uspostavljanje nekakvog “reda” (što znači da osoba konstantno opaža “nered” svuda oko sebe) su logičan proizvod one težnje za simetrijom i pravilnošću koju smo pominjali.

Poznata kompulzija je i brojanje – predmeta, situacija, stvari, događaja, bilo čega. Osoba ima potrebu da broji bandere kada prolazi kroz ulicu, ili šarke na prozorima, šahte na ulici, broj slova u rečenici.

Takođe, često se može primetiti i da neke osobe opsesivno prikupljaju razne predmete i objekte, ili ne mogu da bace ni jednu stvar koju poseduju. Ovo može dovesti do intenzivne zagušenosti prostora gde osoba živi, što ostali mogu primetiti. Opet, ovakva ponašanja služe nekoj svrsi, koju samo ta osoba poznaje.

Na kraju, pomenimo i to da veliki broj kompulzija mogu biti “izvršene” i u mentalnoj sferi, dakle ponašanje ne mora biti vidljivo već osoba izvršava određene mentalne radnje, ritual (npr. recitovanje neke pesme ili ponavljanje nekih reči u glavi) koji imaju istu ulogu kao i gorenavedena ponašanja – da se ukloni nelagodna i neprijatna slika.

Ono što je zanimljivo i što u stvari još više zbunjuje, to je da su osobe koje imaju ovakve misli i ponašanja, uglavnom potpuno svesne svog stanja, tj. da su je sve to besmisleno i da nepotrebno troše svoje vreme i energiju na sve to. Međutim, u isto vreme, osećaju se nemoćno da išta promene i da učine bilo šta drugo, jer ovakve misli izazivaju ogromnu anksioznost, za koju se ne može naći rešenje.

Težnja je toliko moćna da joj osoba ne može odoleti, te se na kraju upušta u kompulzivne radnje. Iza toga stoji ogroman strah da se ne desi nešto loše – ako se ne izvrši neka radnja, desiće se katastrofa. Pošto su ove težnje toliko jake, većina osoba se i prestane odupirati jer im je lakše da se prepuste nego da se odupire. Jedino “rešenje” je da se situacije koje izazivaju ove misli i ponašanja potpuno izbegavaju. Međutim, ovo je često nemoguće, jer je veliki broj ovih situacija sastavni deo svakodnevnog života.

Kada je reč o uzrocima i razlozima zbog kojih se ovakvo stanje javlje, ima ih u isto vreme mnogo, ali su i teorije poprilično “klimave”. Objašnjenja se razlikuju od vrste opsesivnih i kompulzivnih misli-radnji. Što se psiholoških objašnjena tiče, jedno od najbližih i najrasprostranjenijih je to da je ovo stanje izazvano intenzivnim potiskivanjem nekih emocija, u sklopu sa jakim super-egom. Najčešće su to emocije besa, tj. prikrivene agresije prema nekom, koje su potisnute usled jakog delovanja super-ega.

Kao što smo pominjali u nekom od prošlih tekstova, super-ego je deo ličnosti koji obuhvata najpre savest, onda moralnost i zadužen je za kontrolisanje tzv. “nižih” pobuda bića. Dakle, sprega ova dva – javljanje jakih emocija i njihovo potiskivanje, koje čini te emocije neprikladnim i nepoželjnim, čini da funkcionisanje “ode u pogrešnom smeru”, te da se ove emocije na kraju jave u nekom drugom, pomerenom kontekstu. Izraziti strah od uništenja i smrti, koji može biti izazvan raznoraznim događajima i iskustvima, takođe je često umešan u čitav ovaj proces, te doprinositi povećanom strahu i pojačavanju određenih misli (npr. zamišljanje bacila i infekcije).

Dobra vest je da se ova tegoba može staviti pod kontrolu, tj. da je moguće uticati na smer i razvoj ovih misli i ponašanja, kako kroz biologiju, tako i kroz psihologiju čoveka. Ono što je bitno je da se ljudi upoznaju sa ovakvim stvarima i ako ima onih koji se možda prepoznaju o ovom tekstu, da shvate da nisu sami i da se ne trebaju plašiti da istraže, upoznaju sebe i na kraju promene svoje stanje i svoj život na bolje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (5)

Prethodni članak: SVET PUN DISTORZIJA I ILUZIJA

__________________________________________________________________________________________

GREŠKE I TEŠKOĆE U KOMUNICIRANJU…

tamoiovde-logo

Ako ste pokušali vežbati asertivnu komunikaciju sa nekom osobom u svom okruženju (ili još gore, sa nekim strancem) možda ste primetili da to nije baš tako lako kao što zvuči u teoriji i na papiru. Pogotovo ako je u ovako skraćenoj formi kao ovde.

800px-Conflict_1936_1-300x239Mi naravno, ne možemo ovde preneti u potpunosti sve aspekte tema o kojima govorimo, ali se trudimo da čitaocima predstavimo najvažnije elemente u što sažetijoj i informativnijoj formi. Stoga, o asertivnoj komunikaciji se ne može govoriti u par pasusa, niti se ona može „naučiti“ samo kroz iste.

Takva vrsta komunikacije se vežba nedeljama, mesecima, pa čak i godinama, a teorijski se može razglabati u nedogled – sam fenomen ljudske komunikacije kao tema za sebe je poprilično opširna oblast, da ne govorimo o težini podučavanja nekoga da adekvatno komunicira. Isto tako, neki ljudi koji znaju teoriju koja stoji iza asertivne komunikacije i dalje ne znaju, ili jednostavno nemaju živaca, da je primenjuju u praksi. To je posebna situacija o kojoj nećemo sada govoriti.

Sad možemo nastaviti dalje razmatranje principa asertivne komunikacije nadovezujući se na opažanja iz prvog pasusa. Naime, komunicirati asertivno nije lak zadatak, a ponekad je teško u nekoj situaciji ne odreagovati „po instinktu“ tj, po našim dosadašnjim, čvrsto uvreženim obrascima ponašanja. Neki i nisu svesni da su ti obrasci loši, pa im to uopšte nije problem – oni nikad ne moraju ići i raditi nešto što nije u skladu sa njihovim dotadašnjim razmišljanjima i delima. Međutim, naša dužnost prema sebi samima je da spoznamo sebe kako bi se unapredili.

Nije opravdanje ako neko prekrši zakon samo zato što ga nije znao. Isto tako, nije opravdanje za nekog da se, na primer, ponaša agresivno samo zato što nije svestan šta radi i da povređuje druge, ili da može bolje od toga.

Ono što ćemo u ovom članku da naglasimo, to su neki aspekti i konkretne „zamke“ u koje možemo upasti kada komuniciramo, a da toga nismo svesni. Komunicirati asertivno podrazumeva da smo svesni kako naše reči utiču na druge i šta želimo postići. Zato je nužno vežbati, jer se kroz vežbu mogu primetiti neke stvari i uobličiti tako da svaki put komunikacija ide sve bolje. Takođe, dobro je i pre toga imati neku teorijsku osnovu kako bismo ubrzali proces i znali na šta da obratimo pažnju.

Zašto smo „potrošili“ par pasusa govoreći kako asertivna komunikacija i slanje „ja-poruka“ nije nimalo laka stvar kao što je možda izgledalo? I zašto smo govorili o njima kao da su nešto jednostavno? Prvo, morali smo se upoznati sa osnovnim principima u što kraćoj, informativnoj formi jer jednostavno nemamo prostora za detalje u par novinskih strana. Drugo, „ja-poruke“ jesu jednostavna stvar kada se navežbaju i kada imamo dobru osnovu.

Prva stvar koja je nužna za uspešnu asertivnu komunikaciju i uspešno slanje „ja-poruka“ je tzv. empatičnost, tj. mogućnost da pošaljemo empatičnu poruku drugoj osobi. Biti empatičan znači biti sposoban „hodati tuđim cipelama“, tj. saosećati sa osobom. Konkretno, prilikom komunikacije, ovo znači biti sposoban sagledati situaciju iz ugla druge osobe, biti svestan kako se ona oseća, kako otprilike razmišlja, kako će reagovati, itd. To je, složićete se, veoma korisna osobina, nužna za uspešnu asertivnu komunikaciju.

Dakle, kada šaljemo „ja-poruku“, tj. kada pokušavamo iskazati svoje potrebe i stavove i postići ono što želimo u komunikaciji, ona mora biti empatična – ne samo što je moramo formirati na ovim osnovama, već i drugoj osobi pokazati i preneti joj da smo svesni kako se oseća, ili kako bi se mogla osećati. To šalje jednu pozitivnu vibraciju drugoj osobi, što će automatski preduprediti nastanak tenzije i konflikta (naravno, uvek ima „onih“ osoba, koje su se namerile da urade ili kažu nešto bez obzira šta vi radili ili rekli).

Setimo se ponovo da ovde govorimo o iskazivanju sopstvenih potreba i sopstvenog bića, te nije dovoljno samo biti empatičan, već treba znati kako to uklopiti u celinu koja će reći drugoj osobi šta želite. Empatičnost je ovde samo korak koji vodi do toga da ostvarite sebe, nije cilj za sebe. Ako vam nešto smeta, ali ste samo empatični i dajete do znanja drugima da znate ili pretpostavljate kako se osećaju i tolerišete njihove postupke (nepoštovanje vaše ličnosti, vremena, stavova, osećanja, itd) samo zato što oni imaju svoje probleme, to vas neće daleko odvesti. Možete čak i ispasti submisivni i otvoriti vrata drugoj osobi da vas još više ne poštuje.

Stoga, empatična asertivna poruka se treba sastojati iz dva dela – prvo, bitno je prepoznati situaciju, ukazati na ponašanje koje je neadekvatno. S tim u vezi, prateći korak bi bio opaziti osećanja i stanje druge osobe i to joj adekvatno preneti. Drugi deo se sastoji od adekvatnog izražavanja i predstavljanja svoje strane, svojih stavova i osećanja, tj. posledica koje takvo ponašanje ima po nas.

Na primer, ako nam prijatelj / partner često kasni na viđanje/ sastanak/ i želimo mu ukazati na to da nam se to ne sviđa i da je to loše (bez onoga optužujućeg „ti si neodgovoran“ itd.), možemo to uraditi na sledeći način: „Vidim da si zakasnio/la pola sata (dajemo do znanja da smo primetili kašnjenje). Razumem da imaš dosta obaveza i da ti je teško da sve postigneš na vreme (empatična izjava, stavljamo se u njegovu kožu i dajemo do znanja da smo svesni njegove situacije). Međutim, osećam se neprijatno kada stojim toliko dugo sam/a na ulici. Voleo/la bih da odvojiš vreme za naše viđanje i držiš se dogovorenog termina.“ (izjava kojom pokazujemo kako se mi osećamo povodom toga i šta želimo).

Ili, još jedan primer: „Razumem da si trenutno slab sa finansijama te si možda u škripcu sa novcem za kiriju. Voleo/la bih da shvatiš da sam i ja u sličnoj situaciji i da mi je novac preko potreban, te bih voleo da nađemo način da to rešimo.“

Opet se vraćamo na to da ovo, iako zvuči jednostavno, nije toliko lako izvodivo. Još jedan momenat koji je veoma važan prilikom formiranja asertivne poruke je tačno identifikovanje ponašanja koje je problem. Ponekad je teško uočiti i prepoznati šta nam tačno smeta kod druge osobe. Šta je to što je rekla ili učinila što nas je „pogodilo“? Da li je to način na koji je nešto rečeno ili sama izjava – ili nas možda celokupna „predstava“ osobe nervira? Možda nas i sama osoba nervira čim je vidimo („organski“ je podnosimo), pa je teško razlučiti šta je tačno ono što je problem – a pogotovo je teško da se „pravimo“ kako nam je stalo do toga kako se ona oseća. Međutim, upravo ovde možemo napraviti grešku i neadekvatno preneti asertivnu poruku jer možemo lako preći u upiranje prstom i optuživanje, što će staviti drugog u defanzivan stav i zaoštriti komunikaciju. Isto tako, ako je u pitanju konfliktna situacija i ako postoji dosta tenzije „u vazduhu“ može biti teško opažati i analizirati koje nas tačno ponašanje i reč povređuje.

U takvim situacijama, postoji opasnost da se generalizuje, te se upotrebljavaju reči „uvek“, „nikad“, „stalno“, što neće nikud odvesti. To su one izjave tipa „ti me stalno napadaš“ ili „uvek si ovakav“ ili „nikad ne slušaš“ itd, koje će ponovo zamutiti komunikaciju jer su nerealne i samim tim deluju optužujuće. Razmislite, koliko je stvarno moguće da neko baš nikad ne sluša ili je baš u svakoj situaciji isti, 100% uvek identično odreaguje?

Dakle, fraze u kojima se koriste ove uopštavajuće reči će nužno delovati napadački te ih stoga trebamo izbegavati ako hoćemo da prenesemo empatičnu poruku i delujemo kao racionalne osobe.

Prilikom opisa sopstvenih osećanja, treba paziti da se ne upotrebi reč ili fraza koja je neadekvatna i koja deluje optužujuće. Na primer, ako upotrebimo reč „nervirati“ (u smislu „nervira me tvoje ponašanje“) opet možemo naići na poteškoću u komunikaciji, koju upravo želimo izbeći korišćenjem asertivnih izjava. Nekad je i nama samima teško tačno identifikovati sopstvena osećanja kao i adekvatno preneti jačinu osećanja. Ako vaš partner zakasni na sastanak, bitno je napraviti razliku između toga da li ste besni, ljuti, nervozni, zabrinuti, tužni, itd.

Vrlo je važno upotrebiti prave reči, ne bi li asertivna poruka delovala konzistentno. Primera radi, ako krenete sa empatičnom izjavom tipa „razumem da imaš svoje obaveze pa zato kasniš“ a onda kažemo „ali me to ipak mnogo nervira“ onda pobijamo ono što smo rekli u prvom delu rečenice. Ako razumemo da osoba ima obaveze, onda to ne može da nas „mnogo nervira“. Ako saosećamo sa nekim ko ima probleme u životu pa nema novca da nam plati kiriju, ne možemo mu to reći, a onda izjaviti kako smo besni ili ga mrzimo zbog toga.

To poništava „ja-poruku“, empatičnost i ugrožava optimalnost komunikacije. Takođe, sarkastičnost, cinizam ili korišćenje neprikladnih izjava može doprineti neadekvatnom prenosu empatične „ja-poruke“. Sarkazam može često biti znak pasivne agresije i ventil za ispoljavanje potisnutih osećanja, te nas „odati“ kao neiskrene i tako dovesti do pada kvaliteta komunikacije.

Dakle, budite realni i trudite se adekvatno preneti svoja osećanja bez „folirancije“, neiskrenosti i uz smirenost. Prikrivena i potisnuta osećanja se moraju izneti na površinu i razgovarati o njima. Ona su često upravo proizvod nemogućnosti uspostavljanja realne, asertivne komunikacije sa drugom osobom.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (3)

prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

MILA GOSPOĐICE RUŽO…

 tamoiovde-logo

 Ljubavni život Jovana Jovanovića Zmaja

Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili jednostavno Čika Jova, kako smo ga od milošte zvali kad smo bili deca, bio je uspešan u mnogim oblastima.

foto12Učen i čovek od pera, sklapao je stihove, sastavljao zbirke, uređivao časopise, a s druge strane bio odličan u svom lekarskom pozivu, kao i u bavljenju politikom. Pored svega toga, bio je čovek velikog srca za sve ljude koje je poznavao, a stihovima se branio od nesreće koja ga je pogodila i svih zala ovoga sveta.

 Njegove zbirke “Đulići” i “Đulići uveoci” ostali su kao jedini svedok prevelike sreće i još veće nesreće koju je spoznao za života Jova Zmaj. Kao i Ruža, devojka kojoj je sam izmislio ime i posvetio joj svoje natrajnije i najlepše stihove.

Susret dvoje mladih odigrao se kada je Jovan već bio diplomirani pravnik u kasnim dvadesetim. Naime, njegova sestra od tetke, Pava Nešković, razbolela se, a negovala ju je ni manje ni više nego buduća Jovina ljuba, mlada Eufrosina. Prilikom jedne posete sestri, devojče zapade pesniku za oko, te ovaj učesta sa posetama više zbog nje, nego zbog same bolesnice.

Kako ga još od detinjstva prati jedna nezahvalna osobina – stidljivost, mladi poeta se ne usuđuje da razgovara sa Eufrosinom. Posmatra je iz prikrajka, a osećanja pretače u pesmu. Međutim, ni u pesmi nema hrabrosti da se obrati direktno njoj koja je “anđeo po duši, anđeo po liku”, već nežne stihove upućuje bolesnoj sestri u kojima daje tek naznake zbivanja koje se odigravaju u njegovom srcu.

Ni pesma ih nije spojila. A što ne spoji pesma, združiće pisma. Jovan joj piše otkrivajući svoja osećanja i pritom je naziva Ružom, poput najlepšeg mirišljavog cveta.

“Mila gospođice Ružo,

uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako. Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili – ili ste se možda malo zastideli osećajući da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati, – što i da znate gde pomoći ne možete, – poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, – zaboravite sasvim, – Vi ćete lako – a ja kako uzmogu. Ali ako poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je – i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi…

…Budite mi zdravi, – sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.”

Čim je pismo poslao poštom, otišao je nakratko iz Novog Sada, kako ne bi bio pod istim nebom dok voljena devojka bude čitala reči njegovog srca. Po povratku ga je dočekao odgovor:

“Poštovani gospodine,

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.

Ruža”

Ovim pismima, kao i pesmom koju je posvetio sestri započeo je Jovin poetski ciklus “Đulići”, ali i najsrećniji deo njegovog života.

Ruža i Jova su se venčali na Svetog Savu 1862. godine, a veselju je prisustvovao mnogi učen svet tog doba: kum Jovan Đorđević, Svetozar Miletić, Jakov Ignjatović…

Tada počinje najlepše doba u životu ovog tužnog poete. U časopisima i novinama izlaze pesme iz “Đulića” – “Kaži mi, kaži, kako da te zovem!”, “Tijo, noći, moje sunce spava”, “Zaspala si, a ja budan”…

Ubrzo na svet donose sina prvenca Mirka, a naredne godine se porodično sele u Peštu, gde pored posla, Jovan odlučuje da upiše studije medicine. Iz Pešte pokreće i novine “Zmaj”, te otud potiče i nadimak koji je pridodao svom imenu. U narednih sedam godina završava medicinu i vraća se u rodni grad, gde otvara ordinaciju, a zatim se seli u Pančevo.

Uspeh u poslu nije pratila sreća na porodičnom planu. Sin Mirko umire u trećoj godini, a ćerka Tijana živi svega tri meseca. Crno nebo se nadvilo nad život poznatog pesnika. Treće dete, Sava, raduje roditelje svega nedelju dana, a četvrto, Jug, umire odmah po rođenju. Jovina draga Ruža nije izdržala, majčino srce je prepuklo za decom. Umrla je aprila 1872. godine. U tužnoj povorci korača sada već sedokosi Zmaj noseći u naručju malenu bebu od dva meseca. Međutim, ni to peto dete, tatina mezimica Smilja, nije dugo izdržala. Umire u drugoj godini života.

Može li veća nesreća snaći jednog čoveka. Grob do groba, dete do deteta i među njima voljena Ruža. Pravi im spomen zbirkom pesama “Đulići uveoci”:

“Pođem, klecnem, idem, zastajavam, 

Šetalicu satu zadržavam;

Jurim, bežim, ka očajnik kleti:

Zborim reči, reči bez pameti:

“Ne sme nam umreti!”

Vičem Bogu: Ona je još mlada!

Vičem pravdi: Ona se još nada!

Anđelima: Vi joj srca znate!

Vičem zemlji: Ona nije za te!”

foto21Tada se okreće i svojoj deci, ali i svoj deci sveta i više no ikad piše dečju poeziju. Izgubivši svoju, sva deca su postala njegova. Od tog trenutka je živeo i disao za njih. Njima je pokrenuo i časopis “Neven”, uređivao “Kolarac”, “Žižu” i još mnoge druge.

Nakon Ružine smrti, maloj Smiljki je uzeo dadilju, udovicu Mariju Kostić, a kada je i Smiljku izgubio, u kuću dovodi Marijine dve ćerke, Macu i Anku, i prihvata ih kao svoju decu. Sa novoosnovanom porodicom seli se u Beograd gde obavlja privatnu lekarsku praksu i postaje dramaturg Narodnog pozorišta. Nekoliko godina kasnije, po prelasku u Zagreb Jova dovršava “Snohvatice”, stanuje blizu Pozorišta, kako bi poćerke mogle da uče glumu.

Međutim, kao da se život zaverio protiv Jove, jedna za drugom umiru Maca i Anka, a skrhan i slomljen stari pesnik vraća se u svoju Vojvodinu, u Sremsku Kamenicu.

Tugu je utapao u radu, prevodio Getea (Johann Wolfgang von Goethe) i Puškina (Александр Сергеевич Пушкин), pisao za “Neven”, izdao “Devesilje”…

A onda je jedne noći 1904. godine, pri radu za “Neven”, zaspao i umro u snu.

Sahrani je prisustvovalo mnogo tužnog sveta, oplakujući njegovu smrt isto koliko i tragičan život koji je vodio. Janko Veselinović je uzeo grudu zemlje, poljubio je i spustio na kovčeg. Kako su tadašnje novine pisale, tim dirljivim gestom je izmamio više suza nego što su to činili mnogi besednici.

Zmaj je otišao u naručje svojoj Ruži i miloj dečici kako bi nastavili san koji im je život na silu prekinuo.

Objavljeno na: wannabemagazine.com

____________________________________________________________________________________________

ĐULIĆI

Đulići su intimna lirika o ljubavnoj sreći. Nastala je spontano i lako, iz sopstvenog doživljaja iskrene ljubavi. Ženidba sa Ružom Ličanin, ljubav, porodica, deca, sreća — to su bili podsticaji za ovaj lirski ciklus koji sadrži 73 pesme. Naziv ukazuje na aktuelnost istočnjačke poezije u pesnikovom vremenu, koju je i sam prebrodio. Ovaj ciklus hronika pesnikove ljubavi: isključiva tema ovih pesama jeste ljubav, ali su pesme nastajale spontano, baš onako kako pesnik objašnjava u LXXI đuliću: „Srce mi je lisno drvo jedan pogled, jedan osmeh koji cvetak trese.

Ovaj ciklus karakteriše velik broj pesama potpuno različitih po formi, obimu, prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo jedan katren, dok najduža ima četiri duzena (strofa po 12 stihova); ima strofičnih i astrofičnih pesama — najčešće su katreni, nešto manje ima sekstina; struktura stiha se kreće od trosložnog i četvorosložnog stiha pa do dvanaesterca.

Pevanje u Đulićima je odmereno, uzdržano, čedno i pristojno — nema čulnih eksplozija, nema senzualnosti, ljubavnih ekstaza. O ljubavi se peva smerno i krotko; osećanja su smirena i plemenita, sve u duhu patrijarhalne sklonosti; baš zato iz njega zrači ljupkost i umiljatost. Uz sve to, iskazivana ljubav prema ženi je snažna, iskrena i doživljena — to je idealna ljubav u idiličnoj atmosferi. Jezik je jednostavan, bez kićenja i bez jakih reči ili patosa.

Lirski subjekt će izraziti svu svoju bezmernu ljubav različitim prevodima i jednostavnim pesničkim slikama. On peva o tome kako je bio „pola srca, pola kamen“, ali je ona „kamen naučila ljubit, goreti“. Ne može a da se ne uplete ljubav prema domovini, ali samo da se pokaže snaga ljubavi prema dragoj:

„Voleo sam Srpstvo milo,
Većma nego sama sebe,
Ali sad mi je stomilije,
Jer u njemu nađoh tebe.“

„Mesečina, al’ Meseca nema:
Moja mila zelen venac snila,
Pak se malo u snu nasmijala,
Od toga se ponoć zasijala.“

„Može l’ Sunce sjati
I u mirnoj noći?“
Odgovor će dati 
Tvoje crne oči.“

Pesnik nema zlata ali zato ima „pesme biser dragoj oko vrata/saviće se biser oko zlata. Saviće se triput oko vrata, što preteče, nek u nedra teče, što ostane, nek u nedra pane… Ali on ima za dragu pesme koje svet ne može da čita: te su pesme bolje, lepše i čistije pa „te s’ ne dadu ispevati“ — njih samo duša duši šalje.

Đulić XVII (Kaži mi kaži) izražava snažnu ljubav koja izaziva nedoumicu lirskog subjekta kakvo ime da da svojoj dragoj. Ime i nije sporno, jer nabrajanje mogućih imena (DIKO, SNAGO, LANE, MOJE BLAGO, DUŠO, MOJE DRAGO) pokazuje da su to sve mila „imena i lepa, kojima Srbin svome zlatu tepa“. Želja je prevelika da se nađe baš ime „što još ne ču svet“. Oduševljenje, ushićenost i napetost u traženju najlepšeg imena praćeni su dinamičnim ritmom koji je uslovio kratke stihove ditiramske pesme – peterca i šesterca. Spomenuta jednostavnost i lakoća pevanja i stihovanja u ovoj pesmi su dobili najdublju potvrdu.

Nežnost i ljupkost zrači iz đulića XXXIII (Tijo noći): lirski subjekt se obraća noći tražeći tišinu jer „moje sunce spava“. Nežnost i ljupkost izražena je prije svega TIJO mesto (tiho): glasovnom strukturom sugerišu tišinu i odsustvo zvuka : međutim oblik „tiho“ koji je emotivno neutralan, poseduje emotivni predznak: blizu je dječjeg načina izgovora, to je oblik kojim se tepa.

Đulić XIV (Ljubim li te… il’ me sana vara) donosi promene u sadržini, versifiaciji i ritmu u odnosu na već spomenute đuliće. U sadržini pesme je pitanje ljubavi — da li je ona stvarnost ili samo san i privid. Ovo pitanje razvijeno je u šest sintaksičko – intonacionih celina koje čine složene rečenice od tri i više prostih rečenica. Osnovu sintaksičkih celina čine rastavne rečenice upitne intonacije — to su ključni ili noseći stihovi jer se u njima pitanje i relativan (mogući) odgovor, dakle osnovni motiv, a u ostalim stihovima dopunski motivi koji se nastavljaju na motive rastavnog člana ili su nezavisni motivi alternacije:

Ljubim li te… il’ me sanka vara,
Ljubim li te… il’ me duša vara,
Ljubim li te… il’ me bezum ganja,
Ljubim li te… il’ ljubavi nije, 
Ljubim li te… il’ mene nema,
Ljubim li te… il’ nema sveta.

Ovoliko anaforsko ponavljanje pitanja „Ljubim li te…“ naglašava ne nedoumicu, sumnju ili nesigurnost, nego uverenost u postojanje ljubavi, u snagu te ljubavi koja nije dobila odgovor. Anafore sugerišu upornost lirskog subjekta da svoju ljubav ostvari, odnosno da se sam uveri da je njegova ljubav uslišena i da to nije ljubav samo jednog nego dva bića. San o ljubavi može biti samo san i pusta želja; ono što duša želi samo je deo koji nije još ljubav nego slutnja. Ljubavni zanos je doveo lirskog subjekta do granice bezuma koja otupljuje vid i osećanja, moć sagledavanja i razmevanja. Sumnja u uslišenost ljubavi oličena je u zmiji — laž, pretvaranje, podmuklost. „Ljubim li te… ili mene nema, ili tebe, — nas nijedno nema“ — pitanje o postojanj u ljubavi je izlišeno: ako nema ljubavi nema nekoga od njih ili oboje, pošto su oni tu, ljubav je stvarnost. Dokaz o postojanju ljubavi je činjenica da ima sveta, ima sunca, rose i cveta — ima života, a bez ljubavi nema ni života.

Izvor:znanje.org

____________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

„TAMO DALEKO” – HIMNA RATNIKA BEZ ZEMLJE…

tamoiovde-logo

Đorđe Marinković, vojnik i umetnik iz sela kraj Kladova, pravi je kompozitor pesme „Tamo daleko“. Pesma malog naroda ostala je popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata

Setnu himnu srpskih ratnika bez zemlje „Tamo daleko“ pevali su od 1917. svi saveznički vojnici na solunskom frontu na svojim jezicima, ali sa obaveznim stihom „Živela Srbija“.

srpska-vojska-orkestarPesma malog naroda u Velikom ratu ostala je dugo popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata zahvaljujući francuskom maestru Žoržu Marinkoviču, koji je nastupao i pod pseudonim Žorž Mariel.

Njemu su 1922. u Parizu priznata autorska prava na pesmu „Tamo daleko“. Katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu u šturoj biografiji otkriva: „Autor je interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977. godine“.

Žorž Marinkovič bio je u stvari Đorđe Marinković iz sela Korbova kraj Kladova, izdanak porodice koja je generacijama davala sveštena lica u oblasti Donjeg Ključa u Negotinskoj Krajini, navodi Ranko Jakovljević, saradnik Istorijskog arhiva u Negotinu.
On je otkrio dokumente koji potvrđuju Marinkovićevo autorstvo nad pesmom „Tamo daleko“ u porodičnoj zaostavštini porodice Jovanović. Đorđe je do kraja života ostao u kontaktu sa ratnim drugom Jovanom D. Jovanovićem. Zajedno su prešli Albaniju i oporavljali se na Krfu, gde je Marinković 1916. komponovao pesmu koja je osvojila srca ratnika-izgnanika.

tamo-daleko-ploca– Stela Franklin, australijska književnica, stupila je 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu i pišući roman o stradanjima srpskih ratnika ona primećuje šta Srbi pevaju – „Tamo daleko, pesmu o selu, devojci, o zemlji“.

Svi ostali učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju; Englezi su je nazivali „Far way over there“, Francuzi „Au loin, au loin sur Corfu“, Česi i Slovaci „Tam v dali“… O njenom kultnom značaju za srpski narod govori i to što je Nikola Tesla na večni počinak po svojoj želji ispraćen ovom pesmom – nabraja Ranko Jakovljević.

Posle prve Marinkovićeve verzije teksta za „Tamo daleko“, posvećene Korbovu na Dunavu, pojavilo se mnogo varijacija na temu, jer su srpski vojnici stihove proširivali imenima svog zavičaja.
– Pevalo se više verzija stihova, prilagođavanih, između ostalog, osećanjima vojnika iz određenih srpskih regija. Verzija koja se pevala na Solunu nabraja čak pet reka i Šumadiju ponaosob i pravi je mali „srpski geografski leksikon“- kaže Jakovljević.

Posle Drugog svetskog rata komunistički cenzori su „Tamo daleko“ dugo vremena držali što dalje od Srbije.
rep-tamodaleko-MALA2– Partijski zvaničnici smatrali su jeretičkim pevanje „Tamo daleko“, budući da asocira na monarhiju i Karađorđeviće. Žarko Petrović, popularni srpski kompozitor, svedoči da su 1970. bile proskribovane njegove interpretacije „solunskih pesama“, u vreme zaoštravanja Titove politike prema „srpskim nacionalistima“. Nijedna srpska gramofonska kuća nije htela da objavi „Tamo daleko“, „Marš na Drinu“, „Kreće se lađa francuska“. Tako se desilo da mnoga domaćinstva u Srbiji u to vreme poseduju dragocenu kolekciju pesama jedino zahvaljujući okolnosti da zagrebački „Jugoton“ sedamdesetih godina proteklog veka nije bio „pod prismotrom“ zbog širenja srpskog nacionalizma – kaže Jakovljević.

Hor Radio Beograda tek 1966. snima jednu verziju „Tamo daleko“, ali bez imena autora.

Usledila je molba iz Pariza ispisana ćirilicom, drhtavom rukom.
Zahvaljujem pevačkom horu iz dubine duše što su snimili moju pesmu „Tamo daleko“… Pesmu „Tamo daleko“ napisao sam na Krfu 1916. godine posle našeg povlačenja preko albanske planine. Zato vas lepo molim da uvek napišete moje ime i prezime na programu posle svakog izvođenja na Radiju… – napisao je Đorđe Marinković u pismu upućenom Radio Beogradu pošto ga je ratni drug Jovan obavestio da je nacionalna radiofonska kuća izdala solunsku pesmu. Marinković je priložio i dokumentaciju koja dokazuje njegovo autorstvo.

tamo-daleko-1Međutim, kao odgovor u štampi su se pojavili navodni naslednici drugog kandidata za autora, koji su priznali Marinkoviću da je napisao muziku, ali ne i tekst. Ponudili su mu nagodbu da ne bi poveli parnicu. Neki politički podobni muzički stručnjaci su „otkrili“ i da je pesma plagijat. U to vreme osporavanje svega što je srpsko bilo je korisno za karijeru. Stvorena je farsa u kojoj su diskreditovani i autor i stari srpski ratnici.

Đorđe Marinković je u Srbiji ponovo gurnut u zaborav, dok je u Francuskoj ostao popularan kompozitor i muzičar. Nekoliko puta je dolazio u rodni kraj i pevao zemljacima pravu verziju „Tamo daleko“, pričali su istraživaču stari Korbovčani.

– U najblistavijoj fazi karijere Marinković je postao evropski sinonim muziciranja na citri. On je odsvirao čuvenu melodiju u filmu „Treći čovek“. Bio je poznat i kao gitarista, svirao je ukupno sedam instrumenata. U Parizu je od 1920. publikovao mnoštvo popularnih kompozicija, od kojih je jedan deo stvoren na osnovu njegovih impresija iz rodnog kraja i izgnanstva na Krfu. Danas je Marinković gotovo zaboravljen u rodnom kraju, dok je na desetine internet-sajtova preplavljeno ponudama prodaje njegovih izdanja, od Francuske, preko Španije, do Nemačke, Velike Britanije i Japana – navodi Jakovljević.

CELA SRBIJA U PESMI / PESMA Đorđa Marinkovića koja je počinjala stihovima
„Tamo daleko, daleko kraj Dunava
Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja“
bila je posvećena rodnom podunavskom Korbovu.
Srpski ratnici na Krfu su dodavali nove stihove dok se nije došlo do ove verzije:

Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo daleko, gde cveću nema kraj,
Tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj.
Tamo daleko, kraj Save i Dunava,
Tamo je radost moja, tamo je Beograd.
Tamo gde dušman sve ruši i obara,
Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara.
Tamo daleko, gde sunce već ne sija,
Tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija.
Tamo gde hladna protiče Morava,
Tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.
Tamo u brda Đetine gde je put,
Tamo mi suza majke preliva svaki skut.
Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov-grad,
Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.
Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,
Tamo mi ljubav osta, tamo je moj rodni kraj.
Tamo daleko, gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo daleko, gde cveta beli krin,
Tamo su život dali, zajedno otac i sin.
Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
Ali sam klicao uvek, živela Srbija!

Spasao Kralja od Arnauta
Nema svedočanstava o tome kako je i gde Marinković naučio da svira i komponuje. On je „znameniti instrumentalista na citri i diplomirani profesor“, navodi pariski recenzent Marinkovićeve knjige „Nove racionalne i kompletne metode za tirolsku citru“. Tu se pominje da mu je „jednog dana 1916. godine, u planinama Albanije, citra spasila život“, ali ne i kako.
– Đorđe je bio tri puta ženjen, poslednja supruga bila je Francuskinja Magdalena, ali nije imao poroda. U Kraljevoj gardi prvo je bio bubnjar, a potom je sam tako dobro naučio da svira citru da je prilikom dvorskih koncerata muzicirao i na ovom instrumentu. Kako se priča u porodici Marinković, Đorđe je slučajno saznao da grupa Arnauta sprema atentat na kralja, uspeo je da Njegovo veličanstvo o tome bude blagovremeno obavešteno, pa mu je kasnije, kao znak zahvalnosti, omogućen odlazak u Pariz, radi muzičkog usavršavanja – ispričao je 2007. Ljubomir Marinković, kapetan rečnog brodarstva iz Korbova, praunuk Milana – rođenog brata Đorđa Marinkovića.

Boris Subašić
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

ŠTA NAM CRTEŽIMA GOVORE DECA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako da tumačite dečji crtež
Poznato je da deca nemaju fond reči kojim bi izrazila neko osećanje. Zato se mnogo toga o duševnom životu i emocijama deteta, kao i načinu na koje ono vidi ljude i svet oko sebe, može saznati na osnovu dečijeg stvaralaštva, posebno crteža.

Girl coloring at tableČesto se navodi da „dete ne crta ono što vidi, već ono što zna ili oseća“. Spontani crtež deteta ili crtež na zadatu temu, predstavljaju jednu od osnovnih metoda proučavanja ličnosti i duševnog života deteta.

Detetove slike i crteži prikazuju i njegove najskrivenije strahove koje teško može izraziti rečima.

„Postoje dva načina na koji se crtež posmatra – kako dete upotrebljava linije (da li zadebljava neke površine i da li naglašava pojedine delove) i kako raspoređuje stvari u prostoru. Ako dete crta više figura, a nekoj posveti mnogo više pažnje i truda, to odaje utisak da mu je ta osoba i veoma bitna.

Kada dete mnogo senči crtež, to često ukazuje na anksioznost, a ukoliko podebljava neke delove tela – recimo, nacrtalo je celu ljudsku figuru, ali je šake zatamnilo ili je podebljao linije šake ili ih nije ni nacrtalo, to ukazuje da dete sa tom osobom ne može da ostvari kontakt. Ukoliko sebe nacrta bez očiju ili ušiju, to ukazuje da ima potrebu da se od nekih stvari skloni ili želi da se zaštiti. Ponekad na crtežima nedostaju stopala, što govori o tome da dete ima doživljaj da nigde ne pripada.
Ako prednost daje bojama kao što su crna i žuta, to može značiti ljubomoru (odnosno strah da ne izgubi nečiju ljubav). Boju treba gledati u vezi s prikazanim predmetom: na primer, crvena lica ljudskih likova mogu biti odraz potisnute agresivnosti i potrebe deteta da je izbaci iz sebe. Sunce u dečjoj podsvesti predstavlja oca.

Ako je zamračeno ili previše udaljeno od ostatka crteža, može označavati potrebu za većom komunikacijom s ocem.

Kuća je simbol majke. Krov plameno crvene boje može se povezati s agresivnošću usmerenom prema liku majke“ – objašnjava docent dr Fadilj Eminović, profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, koji se bavi art terapijom i svrstava je u važne metode lečenja.
Jelena Nedeljković
Izvor:riznicazlatnihideja.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________________

 

VEŽBANJE REŠAVANJA PROBLEMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA

Emocionalna inteligencija podrazumeva zapravo i dva njena vrlo važna segmenta, a to su samokontrola i samomotivacija.

9197066614ec2395293be9191867051_orig

Foto:b92.net

  Dok razvijena svest o sebi predstavlja istančan sluh za sopstvena i osećanja drugih ljudi, samokontrola je sposobnost kontrole i upravljanja sopstvenim osećanjima, i to tako da od njih imamo više koristi nego štete, i to ne samo mi već i ljudi iz našeg neposrednog okruženja.

Uz pomoć samokontrole u stanju smo da u stresnim situacijama sačuvamo „hladnu glavu“, prizovemo našu racionalnu stranu u pomoć i umirimo osećanja, kada je to potrebno!

Dobra samokontrola nam pomaže da su naše aktivnosti uvek usmerene određenom namerom, ciljem, svrhom.

Ona nam pomaže da u određenim situacijama budemo odmereni i promišljeni, a ne impulsivni i brzopleti.

Zahvaljujući njoj možemo sebi da priuštimo, da pre nego što nešto kažemo ili učinimo prethodno razmislimo o svojim rečima ili postupcima.

 Druga strana medalje bila bi kada odreagujemo bez razmišljanja, a onda posle obično žalimo zbog svojih reči ili postupaka. Da biste poradili na sopstvenoj samokontroli, vodite računa o sledećem: Kontrolišite ono što govorite sebi, u mislima. Budite svesni svojih misli u svakom trenutku.

Preuzmite odgovornost za sopstvene emocionalne reakcije u životu. Kada osećate da ste uračunljivi i da imate punu kontrolu nad različitim situacijama u kojima se možete naći, vrlo brzo ćete početi da osećate sopstvenu moć. Razmislite o vašim sopstvenim „emocionalnim okidačima“, predvidite svoje reakcije u različitim situacijama ispunjenim emotivnim nabojem i pripremite se da svesno upravljate sopstvenom reakcijom na njih. Razmislite o najtipičnijim situacijama koje vas iritiraju i potrudite se da nadvladate ovakve nepoželjne situacije vežbajući „rešavanje problema“.

Naime, kada se suočavate sa situacijom koja izaziva nepoželjnu emocionalnu reakciju, smanjite vašu ljutnju i bes tako što ćete se fokusirati na ponašanje, a ne na osobu čije vas je ponašanje „izbacilo iz takta“. To preoblikujte tako da ponašanje bude problem na čije rešavanje ćete se fokusirati, a ne na raspravu sa osobom čije vas je ponašanje izrevoltiralo.

Koristite humor! Potrudite se da sagledate nastalu problem situaciju na jedan sasvim novi način, potražite ono komično u svemu, u svakom slučaju doprinećete spuštanju tenzije. Naravno, vodite računa o tome da taj humor bude adekvatan i prilagođen da kod sagovornika ne biste izazvali kontra efekat! Duboko udahnite nekoliko puta jer to smanjuje napetost u mozgu i daje vam dodatnih par trenutaka da razmislite pre nego što odreagujete. Distancirajte se iz te situacije i idite dalje, preusmerite svoju energiju na neku drugu aktivnost. Tako ćete povećati koncentraciju i ponovo reorganizovati svoje misli i osećanja.

Samomotivacija je usmeravanje snage naših emocija ka nekom cilju.

To je istovremeno i zamišljanje kako ostvarujemo taj cilj i preduzimanje svih potrebnih koraka da bismo i došli do njega. Nekoliko saveta za podizanje samomotivacije – pre svega, budite svesni načina na koji sebi objašnjavate sopstvene propuštene prilike u životu i pri tom ostanite realni.

Shvatite da možete kontrolisati i birati šta ćete da mislite i osećate. Povećajte vašu upornost tako što ćete uvek biti svesni svog cilja u životu. Da biste dobili dodatnu energiju, povežite vaše ciljeve sa vašim vrlinama. Uvek imajte cilj i budite uporni tako da biste mogli da uživate u zadovoljstvu ostvarenja zacrtanog cilja. Konstantno učite! Znanje će izgraditi vašu snagu, a vi ćete biti vredniji i svestraniji. 

Izvor:kodren.com


EMOCIONALNA INTELIGENCIJA PRUŽA MIR

Pojam emocionalna inteligencija, koja se sve češće pominje, uglavnom se definiše kao sposobnost da razumemo sopstvena i tuđa osećanja, da ih razlikujemo, kao i da te informacije koristimo pri razmišljanju i planiranju sopstvenih aktivnosti.

15912093484f85815c471d1201731989_v4 big

UnspokenRomance / Flickr.com

 Emocionalna inteligencija je sposobnost da osetimo, razumemo i uspešno primenimo moć emocija kao izvora energije, informacija, kreativnosti, poverenja i bliskosti sa ljudima koji nas okružuju na poslu i u privatnom životu.


Stručnjaci ukazuju da emocionalnu inteligenciju predstavlja sklop više sposobnosti – sposobnost samorazumevanja, samokontrole, samouverenost i sposobnost empatije (saosećanja).

Hauard Gardner je prvi pomenuo da postoji sedam različitih vrsta inteligencije i da je emocionalna inteligencija jedna od njih, dok je pojam emocionalne inteligencije obradio Danijel Goulman u svojoj knjizi „Emocionalna inteligencija“.

Profesor Predrag Nikić, povodom edukacije za zdravstvene radnike pod nazivom „Emocionalna inteligencija u medicinskoj praksi“, kaže da su zaposleni izgubili oslonac i sigurnost koje su im do skoro nudila preduzeća, mnoge neuspešne transformacije društvene u privatnu svojinu samo su pojačavali emocionalnu zebnju i osećaj nesigurnosti, a tržišna orijentacija zahteva stalnu budnost i borbu za klijente.

Komentarišući da li emocionalna inteligencija može pomoći u prevazilaženju tog problema, Nikić je kazao da potrošačka filozofija nameće nove želje i potrebe.

„Zaboravlja se na funkciju, svrhu i smisao. Nije nam dovoljan jedan mobilni telefon, razlog za kupovinu novog modela je ‘lepši’ izgled“, kaže Nikić i dodaje da ćemo, ako se nesvesno prepustimo konzumentskoj filozofiji, doživeti efekat „šargarepe na dugom štapu“.

Prema Nikićevim rečima, ispunjenje želja ne donosi emocionalno zadovoljenje, jer uvek ima još novih, a emocionalna inteligencija može ponuditi odgovore koji nam mogu pomoći u razumevanju nas samih ali i života oko nas.

Nikić objašnjava da emocionalna inteligencija označava sposobnost osvešćenja, razumevanja, prihvatanja svojih i osećanja drugih ljudi, kao i sposobnost upravljanja emocionalnim odnosima.

On ukazuje da je veoma važno postati svestan svih dimenzija svog emocionalnog života, jer su sve životne relacije, pa i poslovne, prožete emocijama. Emocionalni odnosi se ostvaruju u porodici, u partnerstvu, u prijateljstvu, u rođačkim odnosima i na poslu.

„Pred medicinske radnike se postavlja ozbiljan zahtev, jer oni treba da budu most između zahteva korisnika i ostalih zaposlenih u medicinskim ustanovama“, ističe Nikić.

On kaže da emocionalno inteligentni rukovodioci u zdravstvu poznaju potencijale zaposlenih ali i njihove zahteve, potrebe i htenja i da emocionalno inteligentni rukovodioci u zdravstvu poštuju, podržavaju i podstiču svoje zaposlene, jer znaju da je bes izraz nemoći rukovodioca.

Nikić podvlači da emocionalna inteligencija pomaže svim akterima u zdravstvenim organizacijama, a rukovodiocima omogućava efekat „rezonance“ ili „emocionalne indukcije“.

„Zaposleni u zdravstvu emocionalnu inteligenciju vide kao svojevrsnu sposobnost za sticanje emocionalne sigurnosti i stabilnosti, ona im pruža mogućnost da ublaže strepnje koje dolaze iz turbulentnog okruženja kao i da radnu sredinu prepoznaju kao prostor za iskazivanje svojih sposobnosti ali i potreba“, kaže Nikić.

Prema njegovim rečima, na seminarima koje Centar za proučavanje i primenu emocionalne inteligencije sprovodi, uči se da ne postoje pozitivne i negativne emocije, već prijatne i neprijante emocije.

„Medicinski radnici uče da prepoznaju svoja osećanja, da ih razumeju, da prepoznaju matricu raspoloženja, odnosno uče da emocije prepoznaju kao odgovor na neki impuls iz okruženja“, kaže Nikić. On dodaje da medicinski radnici koji umeju da propoznaju i iskažu iskrenu zainteresovanost za pacijenta, učiće korisnike obliku poželjnog ponašanja pa vrlo brzo može uslediti identičan odgovor – da i oni nauče da iskazuju emocije.

On smatra da je emocionalna inteligencija svojevrsna unutrašnja nega i da ne treba zaboraviti da je spoljašnjost ogledalo naše unutrašnjosti.

U skladu s tim, kaže Nikić, osim što emocionalna inteligencija pomaže medicinskim radnicima u podizanju stepena motivacije, ona daje mogućnost svakom pojedincu da nauči da voli, da poštuje, da se raduje i divi.

On poručuje da ne treba zaboraviti da osmeh i prihvatanje ponekada leče više od lekova i da pacijenti od doktora očekuju recept za izlečenje ali i razumevanje za različite potrebe i htenja.

„Ne možemo očekivati od zdravstenih radnika da će u većoj meri brinuti o našem zdravlju od nas. Stoga osim što svakoj osobi valja preporučiti kratak program fizičkih vežbi, valja preporučiti i emocionalnu negu u porodici i partnerstvu“, zaključio je Nikić.     

Izvor:b92.net/

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

RAVNA DUŠA…

tamoiovde-logo

RAVNODUŠNOST

Tačno je da ljudi uvek nešto osećaju, ali to što mogu uvek da osete nisu osećanja, odnosno emocije.

Untitled-1

Ilustracija Srđan Pečeničić

   Različite osećaje u našem telu uvek možemo da registrujemo, ali osećanja doživljavamo samo povremeno, u nekim situacijama. Da li ćemo doživeti neko osećanje ili ne, ne zavisi od situacije već od toga kako smo je mi shvatili i ocenili.

 Emocije doživljavamo onda kada ocenjujemo situaciju kao veoma važnu. Ako smo je ocenili kao važnu na negativan način, zato što mislimo da je u njoj ugrožena neka naša vrednost, tada ćemo osetiti neprijatno osećanje. A ako situaciju ocenjujemo kao važnu na neki pozitivan način, rezultat će biti prijatno osećanje. Što smo situaciju ocenili kao važniju, to će i osećanje biti snažnije.

 Šta osećamo onda kada ne procenjujemo da smo u nekoj važnoj situaciji?

Tada i ne razmišljamo o svom doživljaju, a ako obratimo pažnju, tada možemo da primetimo da ne osećamo nijednu emociju. To osećanje neosećanja je ravnodušnost.

 U našem jeziku ravnodušnost često ima negativno značenje.

Ovaj pojam primenjujemo da bismo opisali nekoga ko bi trebalo da nešto oseća, ali on to ne oseća. Njemu „ravna duša” znači – ravnodušan je. Zato neki to osećanje neosećanja opisuju kao smirenost.

 Kada je neko ravnodušan u odnosu ne neku konkretnu situaciju, on pokazuje da ne smatra da ta situacija ugrožava njegov sistem vrednosti. Kada neko ravnodušno posmatra kada jedna osoba maltretira drugu ili muči životinju, on pokazuje da ne saoseća sa žrtvom, da mu je svejedno kako se ona oseća i šta će biti sa njom. Zato je nekada ravnodušna reakcija izraz pasivnog neprijateljstva.

 Ravnodušnost može da bude način izražavanja prezira. 

 Kod nekih ljudi, ravnodušnost je povremena reakcija na neke osobe ili neke situacije, tako da je zovemo situaciona ravnodušnost. Kod drugih, ravnodušnost može da bude pretežni odnos prema životu, prema svetu i okruženju, tako da je zovemo strukturna ravnodušnost ili apatija.

Pojava apatije je znak da neko nema više želja, da ne vidi važne ciljeve pred sobom, da više nije emocionalno povezan sa svetom, da mu više ništa nije važno.

Ovoliko „ravna duša” može biti znak da je neko odustao od života.

Zato je apatija veoma težak poremećaj koji je sastavni deo teške duševne bolesti – šizofrenije.

 Kada se u nekom društvu ili zajednici, tokom dužeg vremena događa veliki broj negativnih stvari, tada ljudi koji su deo tog društva, a da bi se zaštitili od vlastitih neprijatnih emocija, počinju da podižu pragove svoje osetljivosti. Rezultat je da pripadnici zajednice kolektivno oguglaju – da ono što ih je ranije uzbuđivalo, više nema tu moć.

Zato je društvena i politička apatija jednog društva veoma važan znak da tom društvu treba pomoć.

 Zoran Milivojević/politika.rs