NOĆ U SOBI VAN GOGA…

tamoiovde-logo

Jedna od najpoznatijih slika na svetu krije tajnu koja i danas zbunjuje naučnike

Jedan od najvećih slikara svih vremena Van Gog, iza sebe je ostavio veliki broj vrhunskih dela. Ipak, najpoznatija je svakako slika „Zvezdano nebo“ koja je u umetničkim krugovima izuzetno cenjena zbog poteza četkicom i postizanja tako žive slike neba nad južnom Francuskom.

Zprofimedia-0052195674_1000x0

Zvezdana noć, Foto: Profimedia.rs

Međutim, sada je ovo delo postalo izuzetno popularno i u krugovima matematičara, fizičara i astronoma, zbog jedne tajne koju krije.

Pored toga što je bio izvandredan umetnik, ispostavilo se da je Van Gog bio i naučnik, i to daleko ispred svog vremena. Jer on je još pre više od 100 godina uspeo na platnu da dočara astrofizički fenomen koji i danas naučnicima zadaje probleme – zvezdanu turbulenciju.

Ovo je još uvek neistražena pojava, kojom se naučnici tek u poslednjih par godina ozbiljnije bave, i čak se dovodi u vezu i sa Velikim praskom i nastankom Zemlje. Reč je o konceptu u fluidnoj dinamici koji je izuzetno težak za razumevanje čak i najvećim umovima.

Stvar postaje još fascinantija kada shvatite da su naučnici tek nedavno počeli da shvataju ovu pojavu, a Van Gog je, dok je bio u azilu u Francuskoj, sam od sebe video i naslikao nešto tako veličanstveno.

Koliko je čitava stvar oko turbulencija komplikovana, najbolje pokazuje izjava fizičara Vernera Hajzenberga:

„Kada budem sreo Boga, postaviću mu dva pitanja: zašto relativitet i zašto turbulencija? Nadam se da će imati odgovor na prvo pitanje.“

Naučnici su ispitali i druga dela velikih slikara, da vide nisu li i oni možda imali detalje turbulencija na svojim delima – i ispostavilo se da je većina impresionista uspela na slikama da dočara „sjajnost“, fenomen zbog kog slike deluj živo, a zbog igre svetla ponekad deluju i kao da se pomeraju.

Ali niko osim Van Goga nije zašao u polje turbulencije zvezda.
Autor: ljk

Izvor: 24sata.rs

_______________________________________________________________________________

Replika Van Gogove sobe kao ponuda za smeštaj u Čikagu

Ljubitelji umetnosti imaju priliku da provedu noć u sobi koja je replika spavaće sobe slikara Vinsenta van Goga za samo deset dolara.

67608720456be1d684c347721699852_v4 big

Foto: Tanjug / AP

Institut umetnosti u Čikagu dekorisao je garsonjeru za izdavanje da izgleda kao Van Gogova slika njegove sobe u južnoj Francuskoj.

Soba koja se nalazi u čikaškom kvartu River Nort reklamira se na portalu za iznajmljivanje Airbnb kao da je sam umetnik izdaje da bi skupio novac za kupovinu boja.

Oni koji iznajme prostoriju dobiće i karte za izložbu „Van Gogove sobe“ u Institutu umetnosti (Art Institute Chicago), koja se otvara u nedelju 14. februara i trajaće do 10. maja.

Portparolka muzeja Amanda Hiks rekla je da su svi termini za februar odmah rasprodati nekoliko minuta po objavljivanja ponude u utorak uveče. Dalja ponuda biće objavljena preko društvenih mreža Instituta umetnosti. Druga replika Van Gogove sobe napravljena je za samu izložbu u Institutu umetnosti.

Izvor: Beta petak, 12.02.2016.

 Izvor:b92.net

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Advertisements

ĆILIBARSKA SOBA…

tamoiovde-logo

Ćilibarsku sobu, verovatno zauvek izgubljenu u smutnim vremenima krvave završnice Drugog svetskog rata, kreirali su početkom 18. veka za pruskog kralja Vilhelma I vajar Andreas Šluter i draguljari, stručnjaci za oblikovanje ćilibara, Gotfrid Volfram, prvi majstor pri danskom dvoru, i njegove nemačke kolege Gotfrid Turau i Ernst Šaht iz Danciga.

Cilibarska-soba“Osmo svetsko čudo”, kako je nazivan ovaj fantastični salon oblikovan u stilu baroka od ćilibara, zlata i ogledala, stvarano je deset godina, u periodu 1701-1711.

Pojedini procenjivači veruju da bi danas Ćilibarska soba vredela preko 150 miliona dolara, dok drugi drže da je njenu realnu vrednost nemoguće proceniti.

Ćilibarska soba se nalazila u Vilhelmovoj Berlinskoj palate sve do 1716. godine kada je poklonjena ruskom imperatoru Petru Velikom u zalog rusko-pruskog savezništva u ratu protiv Šveđana.

Očaravajuća soba koja svetli kao “zlatna vatra”, kako su je opisivali oni srećnici koji su bili u prilici da kroče u nju, proširena je u Petrogradu na prostor nešto veći od 55 metara kvadratnih, kojom prilikom je dodato još šest tona ćilibara u njene fascinantne, duborezom naročito oblikovane zidove.

U ove raskošne panele od ćilibara koji je još od drevnih vremena smatran posebno vrednim draguljem s naročitim, isceliteljskim moćima, pa je nazivan i sunčevim suzama, ugrađene su na pojedinim mestima i slike, mozaici i minijaturne skulpture.

Cilibarska-soba_detaljĆilibarska soba je dovršena u celini 1755, a prvi put je restuarirana 1830.

Katarina Velika je prenela Ćilibarsku sobu iz Zimskog dvorca u imperijalni letnjikovac u Carskom selu, gde je predstavljala najveću atrakciju sve do početka Drugog svetskog rata kada su je nacisti demontirali i odneli u Kenigsberg (jedno vreme Kalinjingrad) u istočnoj Pruskoj.

Zanimljivo je da su Rusi pokušali da zavaraju nacističke tragače za umetničkim blagom tako što su čitavu sobu prelepili papirnim tapetima. Međutim, Nemci su varku lako prozreli.

Trebalo je samo 36 sati specijalno obučenim pripadnicima naročite jedinice za “prikupljanje” umetničkih dela i kulturnih dobara da 14. oktobra 1941. demontiraju ovaj raskošni enterijer pod stručnim nadzorom Dr. Ernsta-Ota grofa Solms-Lajbaha, direktora Istorijskog muzeja Nemačke.

Ponovo je sklopljen u dvorcu Kenigsberg u kome je Ćilibarska soba izlagana sve do 1945, kada je navodno evakuisana zajedno sa mnogim drugim umetničkim delima koje su predstavnici Trećeg Rajha opljačkali tokom Drugog svetskog rata širom Evrope.

Prema navodima očevidaca, spakovana u naročite palete, poslednji put je viđena 30. januara 1945. na železničkoj stanici u Kenigsbergu odakle je deportovana na brod koji su potpopile savezničke podmornice.

Cilibarska-soba_detalj-sa-sPojedini istraživači smatraju da je stradala još 1944. kada je dvorac Kenigsberg pogođen tokom vazdušne kampanje Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva.

Mnoštvo spekulacija, mitova, ali i pravih trilera u okviru stvarne portage za ovim jedinstvenim umetničkim draguljem, nastalo je od svršetka poslednjeg svetskog rata do danas.

Ćilibarska soba je “viđena” na različitim lokacijama. Čas skrivena po zabačenim rudničkim jamama koje se više ne koriste, čas među ostacima potonulih brodova na dnu Atlantika.

Deo rimskog mozaika koji se nalazio među nekoliko desetina minijatura ugrađenih u zidove Ćilibarske sobe zaista je 1997. godine pronađen u porodici nemačkog vojnika koji je učestvovao u demontaži i pakovanju ovog fascinantnog objekta 1941. u Rusiji.

Šta se zaista dogodilo sa Ćilibarskom sobom verovatno će zauvek ostati tajna. U međuvremenu, ruski stručnjaci su uspeli da u period 1979-2003 naprave rekonstrukciju ovog remek dela prema fotografijama originalne sobe. Ovu repliku koja se danas može videti u Carskom selu, ruski predsednik Vladimir Putin i nemački kancelar Gerhard Šreder otvorili su za javnost 2003. godine, tokom svečane proslave 300-te godišnjice osnivanja Petrograda.

Grb-RomanovihU Kleinnmahovu, nedaleko od Berlina, postoji minijaturna kopija Ćilibarske sobe. Izrađena je od originalnog istočnopruskog ćilibara po narudžbini kolekcionarke minijatura Ule Klingbeil. Novac od ulaznica dobijenih za posetu ovoj ljupkoj kopiji prilaže se za pomoć hendikepiranoj deci.

Nijedna od ovih replika, ma kako maestralno urađene, nema sjaj originala kažu ljubitelji umetnosti i misterija.

Tamara Ognjević
Izvor:artiscenter.com

__________________________________________________________________________________________

TAJNA SOBA NA VRHU AJFELOVE KULE…

tamoiovde-logo

Nakon izgradnje čudesne kule 1889. godine, njen tvorac Gistav Ajfel odlučio je da sebe časti malim stanom na vrhu svoje građevine. Potpuno u kontrastu sa čeličnom strukturom, njegovo tajno boravište bilo je uređeno u “jednostavnom stilu kakav vole naučnici”, kako je napisao Anri Žirar u svojoj knjizi o tornju, 1891. godine.

120073_pariz_hlU Ajfelovom tajnom gnezdu, na visini od 300 metara, nalazio se nameštaj od drveta, slike, pa čak i koncertni klavir.

Imao je i malu prostoriju koju je koristio kao laboratoriju i u njoj vršio naučne eksperimente.

Gistav Ajfel je očigledno bio obasut zahtevima pariske elite da im izdaje svoj mali apartman, čak i na samo jednu noć, ali on ih je sve odbijao, i čuvao svoje sklonište u kome je mogao da na miru razmišlja.

Međutim, jednom prilikom je ugostio Tomasa Edisona, koji mu je poklonio fonograf. Ajfelov tajni kutak bio je ranije zatvoren za javnost, ali  danas ga radoznali turisti ponovo mogu videti. Veći deo originalnog nameštaja je ostao, a postavljene su i dve figure koje predstavljaju Ajfela i Edisona.

Neke činjenice o Ajfelovom tornju:

107696_DSC02624-1282644765_hlKula je sagrađena povodom Svetske izložbe u Parizu koja se održavala 1889. godine i nije bilo planirano da tu i ostane.

Trebalo je da bude demontiran 1909. godine, ali je sačuvan zahvaljujući tome što je dobio novu namenu – kao radio-antena.

Ajfelova kula je najposećeniji spomenik čija se poseta naplaćuje. Godine 2011. posetilo ga je 6,98 miliona turista.

101798_p8280177-m.nikolic_hlZa vreme Drugog svetskog rata, kada je Hitler boravio u Parizu, Francuzi su presekli sajle za lift tako da nije mogao da se popne.

Prevarant sa svetskom slavom, Viktor Lustig “prodao” je Ajfelov toranj biznismenu koji se bavio kupovinom otpada.

Prvobitno je Ajfelov toranj trebalo da bude podignut u Barseloni.

Visina tornja varira za 15 cm zbog promena temperature.

Pronalazač Franc Rajhelt poginuo je dok je skakao sa tornja prilikom testiranja padobrana koji je sam dizajnirao.

Do vrha tornja ima 1.665 stepenika.

Žena sa imenom Erika “udala” se 2007. godine za Ajfelov toranj.

48518_paris01benoittessier_hlDanas toranj ukrašava 20.000 sijalica.

Na svetu postoji 30 replika Ajfelovog tornja širom sveta.

Samo boja na Ajfelovoj kuli teška je koliko i 10 slonova.

Godine 1891. London je počeo da gradi zdanje koje je trebalo da premaši Ajfelovu kulu u visini. Međutim, građevina je bila nesigurna, nikad nije završena i na kraju je 1907. godine uklonjena.

Gistav Ajfel uradio je i skelet za Statuu slobode u Njujorku.

U vreme izgradnje, Ajfelova kula bila najviša građevina na svetu.
Izvor:superodmor.rs

________________________________________________________________________________________

NASUKAN BROD I TRI DUHA…

TANOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Brod – hotel koji je zauvek „nasukan“

 Južna Koreja ima verovatno najneobičniji hotel na svetu – džinovski kruzer koji zapravo nikad neće zaploviti.

TAMOiOVDE

esuncruise.com

 

 Na ovom krstarenju ne možete dobiti morsku bolest, zato što je Sun Cruise Resort and Yaht u Čongdongjinu u Južnoj Koreji zauvek “nasukan”.

TAMOiOVDE

esuncruise.com

 

 Ovaj spektakularni hotel jedna je od najpopularnijih destinacija za turiste, budući da uključuje restorane, salu za venčanja, noćni klub, teren za odbojku, fitnes klu, pa čak i golf teren.

“Lažni kruzer” ima 211 soba i apartmana. Gosti mogu da uživaju u sobama na temu moreplovstva i posmatraju pogled kroz okrugle prozore.

TAMOiOVDE

esuncruise.com

 

 Zvuk talasa koji udaraju u palubu se tokom celog dana pušta preko razglasa, kako bi gosti imali što realističnije brodsko iskustvo.

  Osim što je neobičan, ovaj hotel je i jeftin – prenoćište košta 53 evra.

b92.net/

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Futuristički brod-hotel kao da je sleteo iz serijala „Zvezdane staze“

 Ploveći hoteli i kuće postali su u poslednjih nekoliko godina jedan od najpopularnijih trendova kome bogati i ekstravagantni ljudi naprosto ne mogu da odole. Najnoviji projekat ove vrste nosi naziv “Tri duha” (Three spirits), a reč je o plutajućem turističkom centru u obliku tri broda-hotela.

TAMOiOVDE

„Three spirits“ je plutajući turistički centar
u obliku tri broda-hotela

  Projekat, koji je, zapravo, magistarski rad arhitekte Filipa Kuževskog,    nastao je na osnovu njegovih bezbrojnih crteža i slikarskih studija, inspirisanih podvodnim svetom koji je imao priliku da vidi tokom svojih ronilačkih avantura.

 

  Sva tri broda imaju dizel-električni pogon i predstavljaju zasebne celine, dizajnirane tako da su potpuno nezavisne tokom perioda od 30 dana, a osmišljene su za plovidbu u ostrvskim oblastima.

234558_threespiritsfloatinghoteln1kje_ff

  Hotel će imati čamce kojima će gosti moći da se otisnu u provod

 

 Gosti imaju privilegiju da uživaju u raznim atrakcijama. Na prvom brodu će biti plesna dvorana, na drugom kockarnica, a na trećem multifunkcionalna sala, u kojoj će se, između ostalog, igrati pozorišne predstave ili prikazivati filmovi.

 Kada se tri broda sastanu, formiraće zajednički vodeni prostor, u kome će gosti moći bezbedno da plivaju. Tu je i ronilačka kapsula, koja omogućava gostima da rone i posmatraju olupine brodova i koralne grebene. Osim toga, hotel će imati čamce kojima će gosti moći da se otisnu do mesta pogodnih za odmor.

blic.rs/M.A.

 Priredio:Bora*S

MOĆ TIŠINE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Naučnici napravili „gluvu sobu“ u kojoj čovek poludi posle 45 minuta

Povremeno svima prija potpuna tišina.

231863_soba01-ap_ffMeđutim, u SAD je napravljena soba u kojoj posle kratkog vremena boravak postaje nepodnošljiv. Najduže vreme koje je neko ostao u mraku u „sobi bez eha“ u Orfild Laboratoriji u Južnom Mineapolisu jeste samo 45 minuta. Gluva soba upija 99,99 odsto zvuka, i ujedno drži Ginisov rekord za najtiše mesto na planeti. Međutim, duži boravak u njoj izaziva halucinacije

Napravljena je od blokova od fiberglasa debljine jednog metra, ova soba ima duple zidove od čelika i betona debljine 30 santimetara.

Osnivač kompanije i njen direktor, Stiven Orfild kaže da se od ljudi traži samo jedna stvar – da sede u sobi u mraku.

c38bd7c2563c151fa2845c49120a8b53– Do sada je jedna osoba uspela da izdrži 45 minuta. Kada vlada tišina, uši se naviknu. Što je tiša soba, više stvari čujete. Čujete otkucaje sopstvenog srca, ponekad pluća, čujete kako vam radi stomak. U gluvoj sobi vi postajete zvuk – kaže Orfild.

 On dodaje da je reč o vrlo neugodnom iskustvu i objašnjava da je boravak u sobi toliko uznemiravajući da jednostavno u njoj ne možete da hodate ili stojite, već morate da sedite.

– Kad hodate, orijentišete se prema okolnim zvucima. U gluvoj sobi, ne primate nikakve informacije. Oduzeta vam je moć percepcije i vaše čulo sluha je „izgubljeno“. Ako ste u sobi pola sata, morate da sedite u stolici.

231866_anechoic-chamber-02_fOn lično može da boravi unutra pola sata, uprkos tome što mu je ugrađen veštački srčani zalistak koji u gluvoj sobi postaje izuzetno glasan.

 Gluvu Orfildovu sobu koriste mnoge kompanije širom SAD, uključujući NASA, koja u njoj vrši testiranja astronauta koji plutaju u bazenu s vodom, da bi se videlo “koliko vremena je potrebno pre nego što počnu da haluciniraju i da li mogu da rade u takvoj atmosferi”.

Svemir je poput džinovske gluve sobe

 229726_hale-bopp-kometa-ap_fOrfild objašnjava da je svemir poput džinovske gluve sobe, tako da je ključno da u takvoj situaciji astronauti budu sposobni da ostanu pribrani.

Gluvu sobu, takođe, koriste mnogobrojni proizvođači, koji u njoj testiraju koliko su njihovu uređaji glasni.

– Koristi se za obično testiranje proizvoda, za proučavanje zvuka različitih izvora – na primer, srčanih zalistaka, zvuka displeja mobilnog telefona, zvuka paljenja svetla na instrument tabli automobila – kaže Orfild, koji će zajedno sa svojim timom pomoći i kompaniji poput “Virpula”, proizvođača mašina za pranje sudova i veša.

Proizvođač motorcikala “harli dejvidson” koristio je njegovu laboratoriju kako bi napravio tiše motore, ali koji će i dalje zvučati kao “harli dejvidson.”

 Izvor: Blic

MUZIČKO-LIRSKI DODATAK

SREĆA U SPAVAĆOJ SOBI LOSOVA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________

PUSTINJAK IZ POLJSKE

bser121227_004_pustinjak_01i_smallKržištof Kavencinjski živi u nacionalnom parku, okružen sa 600 kvadratnih kilometara netaknute prirode. Ima 60 godina i ovako živi već 20 godina.

mediacenter.dw.de

http://mediacenter.dw.de/serbian/video/item/787279/Pustinjak_iz_Poljske/

KLOT CRNO…PA SE NE VIDI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

decak-i-pas    Radio ja i kao moler.

   I taj, razumeš kaže:

   – Hoću jedan zid klot crno. Gledam ga belo,

   – Kako jedan zid kažete. Opet čovek kaže:

lepo ga čujem: – Klot crno. U redu, kažem mu ja.

Plati unapred pa hoću. I plati čovek.

 

I napravim ja. Grozno mi bilo da gledam, al

platio čovek, šta mogu.

Posle došla žena.

Muž tražio razvod pa namerno hteo da je zezne, razumeš.

Nadala ona dreku, skupio se komšiluk i

kažu mi u oči: – Vidi ga samo kakav je, to nije moler,

to je kriminalac- upropastio ženi sobu.

 

Uglavnom, potučem se ja sa komšilukom i tako

Ponovo zaglavim kod sudije za prekršaje.

             ( Dečak 17 godina.

            Odgovarao više puta kod sudije za prekršaje.)

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

***

bosonogo-hodanjeb  Čuo sam das se čovek može   kretati po mahovini,

možda je to bolje, ali ja ne znam kako.

Kada bih se izgubio u šumi, prvo bih se okrenuo oko sebe

i potražio senku. Kad bih je našao, pošao bih za njom.

Kuda ide senka išao bih

i ja.

Tako bih valjda negde stigao.

(Dečak, 15 godina, zvani „Banana“. Smešten u Prihvatilištu zbog skitnje i

prošnje.)

„Juče smo vodili decu u pozorište. Svi su bili veoma disciplinovani. Uz put je

„Banana“ rekao: – Nastavnice, neko će možda pomisliti

da smo mi đaci.

(Beleška vaspitača)

POZDRAVI NEKOG“- V.Ognjenović/B. Nešić

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POVEZANI TEKSTOVI: https://tamoiovde.wordpress.com/2012/01/14/dobar-dan-dobar-dan-ali-ne-silazim-s-magarca/

Priredio: Bora*S

U UGLU MOJE SOBE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

Neki pauci pljuju svoje žrtve, drugi ih dave, treći ih pakuju u čaure, konzerviraju i čuvaju za kasnije. Kako pauci pletu mrežu i odakle dolazi svila?

 To malo stvorenje koje nam se ponekad kao neželjeni gost useli u dom, ume da zaplaši, ali i da bude miroljubivi podstanar.

No, u nekom trenutku, obično nam više od njegovog prisustva smeta građevina koju neumorno zida i dorađuje.

Kako pauk proizvodi mrežu?

Dok se kod mnogih lovaca iz malih žlezda oko usta luči otrov, kod pauka se u malim porama u blizini očnjaka proizvodi lepljivi materijal od kojeg on plete mrežu.

Svila se luči iz žlezda unutar usta pauka

Lučenje, odnosno stvaranje svile, podstiče se pritiskom u prednjem delu tela pauka, a pomoću mišića oko kanala pauk može da kontroliše brzinu kojom nit izlazi.

Međutim, nisu sve paukove mreže iste. Na primer, mreže koje pravi famijila Uloboridae sastoje se od vunaste, upredene svile, dok Araneidae i Tetragnathidae proizvode malo tvrđi materijal koji se brzo isušuje i češće mora da se dograđuje.

Elastična i vrlo čvrsta svila od koje pauk pravi svoje mreže je protein fibroin. Naučnici su zahvaljujući dostignućima nanotehnologije uspeli da naprave veštačkim putem fibroin, koji bi mogao da nađe primenu u velikom broju oblasti.

Ne pletu svi pauci mrežu. Ali oni koji to čine, da bi je postavili, najpre puštaju svoje niti niz vetar i čekaju da se one zakače za neke predmete ili biljke. Ako se to ne desi, pauk ih kao ribolovac povlači nazad. Kad se ove osnovne niti zakače za nešto, pauk ih zateže i počinje da gradi most. Pravi se centar mreže, stubovi građevine, a onda se oko njih vezu krugovi.

Kako hvataju plen?

Oblici mreže i način hvatanja insekta razlikuju se od vrste do vrste

Neke mreže imaju oblik tube i grade se blizu zemlje, neke su u obliku levka na čijem dnu stanuje pauk i čeka da se slučajni prolaznik očeše o mrežu. Mreža počinje da vibrira, što uzbunjuje pauka koji iskače i kreće u lov.

Ono što zovemo paučina i ponekad zateknemo u uglu naše sobe, najčešći su oblici mreže, i najefikasniji za lov. Tako fina i gotovo nevidljiva svila pokriva veliku površinu i služi da uhvati letećeg insekta koji je u letu nije primetio.

Pauk je dograđuje svakog dana. Obično mu za jedan krug oko nosača mreže treba sat vremena, ali pošto je krugova mnogo, on najčešće neumorno plete od jutra do večeri. Tako je tokom noći mreža spremna za lov. Isto tako, kada se žrtva uplete u mrežu, ona je prilično ošteti, pa je hitno potrebna nova popravka.

Neke vrste pauka ne provode noć u samoj mreži, već naprave signalnu nit koju povežu sa mrežom pa na bezbednoj udaljenosti čekaju da se mreža zatrese. Neki primerci žrtvu prvo napadnu i ošamute, pa je potom umotaju u svoje niti. Drugi žrtvu obaviju i zadave svilenim nitima. Najšašaviji takav lovac je pauk pljuvač iz porodice Scytodidae, koji, kada primeti insekta, ispljune mlaz lepljivog materijala kojim ga obavije. Dok se žrtva opire, pauk mu prilazi i ujeda ga.

Neki pauci često ulove mnogo više insekata nego što mogu da pojedu, pa taj svoj ulov zamotaju u mrežu i sačuvaju lovinu za kasnije.

Naučnicima ipak nije sasvim jasno kako to da se pauci i sami ne zapetljaju u svoju mrežu.

Da li su pauci insekti?

Džin među paucima: Tarantula

Pauci naseljavaju sve delove sveta i žive na svim nadmorskim visnama i kontinentima, osim na Antarktiku.

Pauci nisu insekti, oni spadaju u grupu artropoda. Svi insekti, muve, bubice, komarci i milioni drugih vrsta obično imaju šest nogu i telo sačinjeno od tri dela. Pauci se razlikuju – oni imaju osam nogu i telo podeljeno na dva dela.

Po stručnoj podeli, pauci spadaju u red Araneida ili Araneae, u klasi Arahnida. Naučnici su do sada uspeli da opišu i prouče oko 34.000 vrsta. Najsitniji su veličine svega pola milimetra, dok su najveći pauci tarantule iz Južne Amerike, među kojima je posebno upadljiva Theraphosa leblondi, koja živi u Gvajani.

Iako se većina ljudi boji pauka, oni su, bar vrste koje žive na našim prostorima, uglavnom bezopasni. Mnogi pauci poseduju otrov koji ubrizgaju u insekta žrtvu kad je zarobe mrežom ili napadnu iz skrovišta, ali ovaj otrov uglavnom nije opasan za ljude i druge sisare.

Tekst: Marija Vidić/elementarium.cpn.rs

MOJA HEROINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Bila je žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i u tri rata previjala borce

Nadežda Petrović.

Rođena je 11. oktobra 1873. godine u Čačku.

Njen otac otac Dimitrije-Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući očevu volju, od toga odustao. Postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata… a majka Mileva, rođena Zorić, bila je kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji.

Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, najistaknutiji borac za nacionalna prava Srba u Habzburškoj monarhiji.

Nadežda je bila je prvo od devetoro dece. Sva su bila darovita – najpoznatiji je Rastko, jedan od najomiljenijih srpskih pesnika. Umetnost i obrazovanje bili su sastavni deo porodice Petrović, koja se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića, u sadašnjoj Ulici Kraljice Marije, kući koja je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja. Nadežda je, podrazumeva se, sve to upijala.

Prve pouke o slikanju pružio joj je ujak Svetozar Zorić, profesor Velike škole, poznavalac slikarstva koji je i sam slikao. I to je, gotovo sigurno, bilo presudno da Nadežda postane slikarka.

Višu žensku školu Nadežda je završila u Beogradu 1891. godine, a sledeće položila ispit za nastavnicu crtanja. Kada je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod čuvenog slikara Đorđa Krstića, da bi 1896. god. upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Godine 1898. Nadežda Petrović nastavlja studije slikarstva u Minhenu, kod Slovenca Antona Ažbea.

U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.

Nadežda Petrović je 1903. godine morala da se vrati u Srbiju jer joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Ustvari, pravi razlog njenog povratka bio je sledeći: Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time je po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Mita je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu.

U sali „Kolarca“, 15. avgusta 1903. godine bio je održan do tada jedan od najvećih ženskih mitinga u srpstvu tog doba, kojem je prisustvovalo više hiljada žena. Tada je osnovana humana i patriotska organizacija „Kolo srpskih sestara“, a Nadežda Petrović je postala njen sekretar.

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Parizu i Rimu.
U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama.

Na jednoj od njih Nadežda piše: „…Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo… Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset…“

U knjizi „Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka„, Vojislava Latković piše:

„Posle svih napora, u pucnjavi i paljbi, jaucima beposmoćnih ranjenika, preteranoj vrućini, Nadežda se i sama razbole. Epidemija tifusa htede da je odnese. I dok je ležala i lečila se, pisala je svojoj dobroj prijateljici, koleginici, Kosari Cvetković, koju je kao vilu, u više navrata, slikala: „Mnogo sam ti se namučila, toliko da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh u postelju… moglo je biti da se više nikad ne vidimo…“. Objava rata 1914. zatekla je u Italiji. Oporavila se od tifusa preležanog u Skoplju za vreme epidemije 1913. i vratila odmah u zemlju.
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. Svojima piše: „Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120.

Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda …. imala sam nervnu krizu …. kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena … smestila sam ih u veliki šator … otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili… Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote …“

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, a u Vrhovnoj komandi je odlučeno da hrabra slikarka, neustrašiva, a ipak krhka, mora hitno da se povuče u mirnije područje, da radi u pozadini. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu.

Tada je Valjevo bilo „…velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav…“. Posle Suvoborske bitke ovaj grad je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta, zaraza je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta video ju je prijatelj slikar Branko Popović. „Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine.

Prva rezervna bolnica u Valjevu sutradan je izdala saopštenje sledeće sadržine:
„S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice.

 Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće“.
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju.

Nadežda Petrović je bila žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i previjala borce.

U tri rata je bila bolničarka. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala najistaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti.

Dela ove velike srpske likovne umetnice čuvaju se u zbirkama velikog broja muzeja i galerija u Srbiji. Ona najznačajnija predstavljaju dragulje kolekcija Narodnog muzeja u Beogradu, Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ u Čačku i drugih.

U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. god. svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom „Memorijal Nadežde Petrović“.

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.

mojheroj.com/M.H.(2009)

______________________________________________________________________________________________

resnikPriredio: Boras*S

KOLIKO LUTAKA U PROZORU, TOLIKO UDAVAČA U KUĆI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

U šabački Narodni muzej, pre par dana, otišao sam najpre zbog priče o legendarnom konju Aculi. I njegovom sedlu, koje se nalazi Ovde. Ali po dolasku i obilasku Muzeja, pored ostalog, naročitu pažnju mi je privuklo  nekoliko eksponata koje prate izuzetno zanimljive priče. Na primer – ova.

 U periodu inicijacije, tj. u doba kada od  devojčice postaje devojka, koji predstavlja bitan momenat u životu žene, postojao je u Mačvi običaj da se u prozoru sobe koja je okrenuta šoru postavi lutka obučena u narodnu nošnju devojke, što je značilo da se u toj kući nalazi udavača.

Koliko lutaka u prozoru, toliko je bilo devojaka za udaju u toj kući .

 

 

 

 Izvor: Na licu mesta u šabačkom Narodnom muzeju- Bora*S


KUĆA NA VRHU VULKANA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

Ova kuća, koju karakteriše jedinstven dizajn i još neobičniji smeštaj, nalazi se usred pustinje između Los Anđelesa i Las Vegasa, na vrhu vulkana.

Krov je napravljen od betona i greda koji čine kupolu, što omogućava pogled sa svih strana na krajolik, koji podseća na Mesečevu površinu.

Glavna kuća ima dve spavće sobe, dva kupatila i veliki dnevni boravak. Pored je i gostinska kuća, u blizini jezera, sa jednom spavaćom sobom i kupatilom. Koliko god ova kuća nalik svemirskom brodu izgleda privlačno za život, pogled na krajolik bez ijedne biljčice deluje pomalo jezivo.

U kući je donedavno živeo američki TV-voditelj i producent Huell Howser, koji je imanje, koje se proteže na 60 jutara, odlučio da proda za 750 hiljada dolara.


Trojka.rs