MANASTIR TRONOŠA…

tamoiovde-logo

U podnožju Tronoške planine, koja se prostire između Boranje i Gučeva, na 17. kilometru od Loznice, nalazi se MANASTIR TRONOŠA.

Podignut je početkom 14. veka (1317.), kao zadužbina kralja Dragutina i njegove supruge, kraljice Katarine; posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.

Prema narodnom predanju, manastir su podigli braća Jugovići, što je našlo odraza u narodnoj poeziji: pa se u pesmi „Miloš u Latinima“ kaže:

„…da vidite lijepu Tronošu, kod Loznice na rjeci Tronoši, zadužbinu braće Jugovića…“

Međutim istorijska je činjenica da je kralj Dragutin podigao manastir Tronošu. On je bio oženjen Katalinom (Katarinom), ćerkom mađarskog kralja Stefana. Dobio je Srem, Mačvu i ovaj deo Podrinja kao miraz. Kada je podizao manastir Tronošu on nije bio kralj Srbije,već je to bio njegov brat Milutin.

Dragutin je zadržao vlast nad delovima svoga miraza, sa prestonicom u Debrcu kod Obrenovca. Imao je titulu „mali sremski kralj“. Tada podiže manastire sa obe strane Drine. To su manastiri: Rača kod Bajine Bašte; u Bosni manastir Papraću, Tavnu , Lovnicu i Ozren, a pred kraj svog života počinje da zida manastir Tronošu. Umire 1316. Godine. Godinu dana kasnije kraljica Katarina dovršava izgradnju manastira.

Braća Jugovići su po predanju 1388. godine boravili u manastiru i podigli česmu kod manastira. Zato im je narod kasnije pripisao i podizanje samog manastira.

Takav izgled manastira ostao je do Kosovske bitke (1389.), tj. do konačne propasti srpskog carstva. Turci su došli u manastir i srušili ga do temelja. Manastir je ostao u ruševinama sve do 1599. godine, kada je prvi put obnovljen na starom crkvištu.

Oko 1814. godine Turci su ponovo došli u manastir, zapalili ga i srušili mu krov i kube. U ruševinama je ostao do 1834. godine kada je za vreme kneza Miloša Obrenovića po drugi put obnovljen i živopisan freskama. Freske su radili čuveni majstori onoga vremena: Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida. Tada je dograđen zvonik uz crkvu u baroknom stilu tako da od tada čini jednu celinu.

Manastir više nije rušen, mada je za vreme Prvog svetskog rata stradao od Austrijanaca. Za vreme Prvog svetskog rata ovde je bilo smestilište srpske vojske, tj. ukazivana je pomoć povređenima u borbi, tako da su mnogi tu umrli i sahranjeni, kao što su čuveni kapetan prve drinske divizije Dušan Šikoparija, poručnik Žarko Diković i mnogi drugi.

Austrijanci su bili ljuti na manstir zbog učinjenih usluga srpskoj vojsci i zato su pokupili sve znamenitosti veće vrednosti i odneli ih u Beč. Među njima je i čuveni Tronoški rodoslov- jedna od prvih srpskih pisanih istorija. Rodoslov se i danas nalazi u Beču.

Tadašnji starešina manastira arhimandrit Tihon Ivančević sklonio se u manastir Jošanicu kod Jagodine. Austrijanci su ga pronašli, uhvatili i doveli u Beograd gde su ga držali dve godine u tamnici. Posle dugog mučenja zimom i glađu obesili su ga u Beogradu 1917. godine. Ovaj plemeniti  rodoljub prenet je u manastir Tronošu 1926. godine i sahranjen u porti.

Za vreme Drugog svetskog rata manastir je stradao od Nemaca. Jedna kaznena ekspedicija Nemaca je  12. oktobra 1941. godine došla u manastir i činila ista zlodela kao i njihovi prethodnici. Ono što je bilo od veće vrednosti su pokupili i odneli sa sobom, a ostalo su skupili u crkvi i zapalili. Unutrašnjost manastira je izgorela. Freske su počadile i potamnele tako da se skoro nisu ni videle. Konak manastira je zapaljen i porušen. Sve je bilo u ruševinama do 1964. godine.

Dolaskom oca Antonija Đurđevića za starešinu 1961. godine počela je obnova manastira. On je sa svojom bratijom, uz blagoslov i podršku tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana, neumorno radio na podizanju porušenog manastirskog konaka i ostalih ekonomskih zgrada, kao i porušene kapele Svetog velikomučenika Pantelejmona-česme devet Jugovića.

Povodom 100 godina od smrti Vuka Karadžića i povodom njegovog boravka i učenja u manastiru, zavod za zaštitu spomenika iz Beograda je radio jedno vreme na čišćenju i uređenju freski. Freske su očišćene i nikakva boja im nije dodavana, tako da su do danas ostale orginalne.

Vuk Karadžić je kao dečak učio i boravio jedno vreme u manastiru Tronoša. To je jedna od njegovih prvih škola. Sam Vuk je pisao: „kada sam ja bio dečak, ni u sto sela nije bilo ni jedne škole, nego ko je hteo da nauči da čita i piše, išao je u manastir.“

Vukov učitelj je bio čuveni arhimandrit Stefan Jovanović, veliki rodolju i jedan od najprosvećenijih ljudi toga doba.

On je učinio presudni uticaj na malog Vuka- koji se kasnije uključuje u sva istorijska i kulturna kretanja u Srbiji. Sav u službi svoga naroda, arhimandrit Stefan je za bolju budućnost svoga roda i život dao. Turci su ga otrovali u Zvorniku 1799. godine kada je išao da ih moli da pozajme Srbima neku proju koja je zaostala u kulama još od Mađara. Sahranjen je pored crkve manastira.

Od 2001. godine manastir je ženski. Revnosni otac arhimandrit Nikolaj i vredno sestrinstvo nastavili su obnovu i uređenje ove svetinje.

Manastir Tronoša godinama ima jednu posebnu tradiciju. To su ratarske ili oračke sveće- dve velike sveće koje se nalaze ispred oltara. Kada počne vaskršnji post, vernici ovoga kraja skupljaju prilog u vosku i novcu, koliko ko ima. Za taj novac kupuje se čist vosak. Na Veliku sredu seljaci, koji to već godinama rade, izliju te sveće, a na Veliki četvrtak, posle podne, donesu ih i postave pored oltara.

One gore cele godine, svake nedelje i praznika za vreme službe. Ostane nešto malo, a to se pretopi sa novom voskom, tako da uvek u novoj sveći ima stare sveće. Desnu sveću pravi Vukovo selo Tršić i selo Korenita, a levu sveću Zajača, Paskovac, Gornja Borina i drugi priložnici. Jedna je  sveća teška preko 50 kilograma, a visoka je 1,5 metara.

Ovo je jedinstvena tradicija u srpskoj crkvi i nigde je nema sem u manastiru Tronoša.

Sveta liturgija se obavlja svakodnevno sa početkom u 6 časova, a nedeljom i praznicima u 8.30 časova.

Kontakt telefon: 015 846 003

Izvor teksta: Brošura „Manastir Tronoša posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice“

Foto: Bora*S

___________________________________________________________________

 

SA IZLOŽBE “ U SUSRET RUSKOM CARU, ROMANOVI-CARSKO SLUŽENJE“

tamoiovde-logo

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru, Romanovi carsko služenje “ koja je posvećena carskoj porodici Romanov, otvorena je u četvrtak, 23. marta u galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

Foto: B. Stankovic

Na samom početku otvaranja izložbe, Igor Jovanović, v. d. direktora Muzeja rudarstva i metalurgije  pozdravio je  prisutne, potom je Velimir Pejčić, profesor istorije govorio o carskoj porodici Romanov, a nakon toga je usledila beseda oca Saše.

Foto: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

Sa kompozicijom postavke posetioce je upoznala Milica Sredović.

Više od dve stotine posetilaca prisustvovalo je svečanom otvaranju ove izložbe, što govori o izuzetno velikom ineresovanju Borana.

Dinastija Romanovih, je poslednja carska i imperatorska porodica koja je vladala Rusijom od 1613. do 1917. godine.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba crno belih fotografija iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov podeljena je u četiri celine.

Jednu čine portreti članova carske porodice, drugu fotografije vojne tematike, treću dela milosrđa, a četvrti deo su spontane fotografije koje su načinili lično članovi porodice, zabeleživši zajedničke momente u šetnji, razgovoru, dečijim igrama…

ReFoto: B. Stankovic

ReFoto: B. Stankovic

Izložba ima za cilj da približi srpskoj publici lik i delo poslednjeg ruskog cara, Nikolaja II, carevića Alekseja, carice Aleksandre i velikih kneginja Olge, Tatjane, Marije i Anastasije.

Pored razgledanja izloženih fotografija iz porodičnih albuma dinastije, kao i arhivskih fotografija, posetioci su imali priliku da povodom otvaranja izložbe uživaju u upriličenom za tu prigodu muzičkom delu večeri u čast svetog Nikolaja Romanova i njegove porodice.

Gradski hor „Feniks“ je otpevao najpre „Oče naš“, potom Heruvimsku pesmu Arhangelskog i “Tebe pojem” Stevana Mokranjca. Hor „sveti Haralampije“ je upotpunio program sa par vizantijskih pesama, dok je  Milica Sredović na završetku svečanog otvaranja otpevala narodnu rusku pesmu „Konj“.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba će biti otvorena do kraja marta, a istu su organizovali Muzej rudarstva i metalurgije „Bor“, Sretenjski manastir i studio „Ruski Car“.

Priredio: B. S.

___________________________________________________________________

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

___________________________________________________________________

***

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru. Romanovi – carsko služenje“ posvećena je poslednjem Ruskom imperatoru Nikolaju II i njegovoj porodici.

Projekat je nastao sa željom i ciljem da se srpskoj publici približi lik i delo članova poslednje dinastije. Pored toga, da se probudi sećanje na porodicu Romanov, bliže upozna sa životom i žrtvenim služenjem porodice poslednjeg Ruskog cara. Pri tome su se organizatori potrudili da fotomaterijal odaberu polazeći od želje da pre svega prikažu lepotu porodice Romanov, njihov svakodnevni život i služenje za dobrobit Otadžbine i svog naroda.

Upravo mučenik car Nikolaj i njegova porodica uživaju posebnu ljubav kod srpskog naroda. Buđenje sećanja na carske mučenike nosi poseban značaj u dolazećoj 2017. godini, kada se navršava 100 godina od početka velike ruske tragedije, a 2018. godine 100-godišnjica mučeničke končine poslednjeg Ruskog imperatora i njegove porodice, koji su u Ruskoj i Srpskoj Crkvi pribrojani liku svetitelja.

 Izložbu čine crno-bele fotografije iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov. Izložba je tematski podeljena na celine. Jednu celinu čine portreti članova carske porodice. Među njima se posebno izdvajaju paradni portreti. Psihološki portreti donose svu lepotu slovenskog lika, a gledaoci takođe imaju uvid u modu i stil oblačenja sa kraja 19. i početka 20. veka.

Druga celina su žanr fotografije. U okviru ove celine izvajaju se fotografije iz ličnih albuma porodice Romanov. To su spontane fotografije, neformalne. Zabeleženi su momenti u šetnji, razgovoru, odmoru, dečijim igrama. Ove fotografije su retkost jer su ih radili lično članovi porodice. Poznato je da su Romanovi posebno voleli fotografiju.

Sledeće su fotografije vojne tematike. Na njima car blagosilja vojsku pred odlazak u rat, isprobava novo oružje, daje vojsci naređenja, uključuje prestolonaslednika u tajne vojevanja.

Carica i velike kneginje su se bavile humanitarnim radom. Obilazile ranjenike, pomagale bolesnim vojnicima i delima i rečima. Iz njihovih dnevnika se zna da su asistirale i prilikom najtežih operacija. Zabeležene su dok neguju vojnike.

Posebno je važan i citat ̶ reči koje je izgovorio naš Vladika Nikolaj Velimirović, 1932. godine, o Caru Nikolaju.

Projekat realizuju Sretenjski manastir iz Moskve, portal Pravoslavie.ru u saradnji sa studiom „Ruski Car“.

Od avgusta 2016. godine izložba je održana u mnogim gradovima i mestima:

Beograd – Hram Vaznesenja Gospodnjeg, Aleksanda Nevskog, Srpskih Svetitelja, hram svetih apostola Petra i Pavla, crkva svetog Trifuna, hram Rođenja Jovana Krstitelja

Užice – Narodni muzej Užice

Čačak ̶ Narodni muzej u Čačku

Banja Luka – kulturni centar «Banski dvor»

Berane (Budimljansko-Nikšićka eparhija)

Nova Varoš (Mileševska eparhija)

Zrenjanin ̶ Ruska Crkva Svetoarhangelski hram.

Priboj ̶ galerija „Spirala“. (Mileševska eparhija)

Prijepolje – Narodni muzej u Prijepolju (Mileševska eparhija)

Trebinje – Muzej Hercegovine (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Gacko – JU „Kulturno-sportski centar“ (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Batajnica ­– Hram Rođenja Presvete Bogorodice u Batajnici ((Sremska eparhija)

Orahovac

Izvor: pravoslavie.ru

__________________________________________________________________

 

PROŠETAJ KROZ MUZEJ I POPIJ KAFU…

tamoiovde-logo

Više od 300 eksponata izloženo u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu na postavci „Kafa, uzbudljiva priča o dobrom ukusu”, među kojima i šoljice koje su koristile kraljice Draga i Natalija Obrenović

evropski-tip-milna-za-kafu-19-20-vek

Evropski tip mlina za kafu (Foto: Prirodnjački muzej)

Pre Beča, Pariza i Rima, u Beogradu se u prvoj polovini 16. veka pila kafa. Na Dorćolu, 1522. godine, osvajači iz Osmansko carstva otvorili su prvu kafedžinicu na tlu Starog kontinenta. Sledeća adresa gde je mogao da se popije topli napitak bio je čuveni Trg Svetog Marka u Veneciji, stotinak godina kasnije. Sve do početka 17. veka Evropljani avanturisti, koji su pohodili istok, pisali su o egzotičnom napitku. „Ulaznica” za popularizaciju stigla je čak od samog pape. Kliment Osmi je nakon predloga pastve da zabrani kafu 1606, tražio da je proba. Kako mu se dopala, dao je papsko odobrenje.

Ovo su samo neki od zanimljivih podataka koje posetioci izložbe „Kafa, uzbudljiva priča o dobrom ukusu” mogu da saznaju u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu u Beogradu.

– Motiv je bio da omogućim posetiocima da saznaju što više o biljci tačnije napitku bez koga mnogi ne započinju dan a o njemu znaju tako malo. Kafa je mnogo više od sinonima za uživanja. Njena popularnost i istorija tesno su povezani sa brojnim dešavanjima u društvu i kulturnim tokovima. Ona je postala deo supkulture. Priča o kafi je i priča o putovanjima, razvoju trgovine, težnji za slobodom robova, razvojem slobode govora i okupljanja, migraciji, razvoju medicine – pojašnjava Aleksandra Savić, autorka izložbe koja je pripremana šest meseci.

U postavci je više od 300 eksponata. Najveći broj je iz privatne kolekcije Novosađanina Radmila Mulića. Pojedini su međutim privatnim kanalima stigli iz Meksika, poput rustičnih šolja od gline. Muzeji partneri u organizovanju izložbe su Etnografski muzej od kojih je uzeto srebrno i mesingano posuđe, dok su dve šoljice koje su koristile kraljice Draga i Natalija Obrenović ustupljene iz Doma Jevrema Grujića.

Posetiocima se u jednom delu galerije dočarava atmosfera starih srpskih kafana. Za sto mogu da sednu, popiju kafi i slikaju se za uspomenu. Iz fundusa Prirodnjačkog muzeja izložena su dva primerka afričke i azijske cibetke: mačkolikih životinja koje se hrane zrnevljem kafe i posle procesa obrade u digestivnom traktu kao izlučevinu daju zrno od koga se pravi najskuplja kafa na svetu – kopi luvak.

Autorka postavke je poseban segment, mimo istorije i lokalnih običaja, posvetila ritualima ispijanja kafe širom sveta. Tako su izložene šoljice od kamena i bambusa iz kojih su kafu pili robovi u Brazilu, ali i one od porcelana za potrebe imućnih stanovnika ove zemlje, inače jednog od vodećih proizvođača kafe.

Crteže i biljne makete delo su Bore Milićevića, a ilustracije potpisuje Snežana Rajković. Izložba će biti otvorena do maja, a plan je da kasnije gostuje u muzejima u gradovima Srbije.

Gete uticao na otkriće kofeina

Kofein je prirodni alkaloid. Biljci kafe služi kao prirodni baktericid i insekticid – štiti je od mikroorganizama i insekata. Otkrio ga je jedan nemački apotekar 1820. godine i to dobivši kutiju pečene moka kafe iz Jemena od prijatelja pisca Johana Volfganga Getea. U isto vreme i francuski naučnici stigli su do identičnog rezultata, a danas je kafa jedna od 63 poznate biljne vrste koje sadrže kofein.

Nove teme meteoriti i orlaši

Prirodnjački muzej je prethodnih godina organizovao izložbe posvećene čaju, vinu, crnoj i beloj čokoladi, starim sortama srpskog voća. Postavkom o kafi završava se ciklus izložbi posvećenih plodovima koji ulepšavaju svakodnevicu čoveka. Ove godine u planu su izložbe posvećene meteoritima Srbije i pticama ledenog doba – orlašima.

Autor: Andrijana Cvetićanin

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Izvor: politika.rs/ponedeljak, 13.02.2017. 

________________________________________________________________________________

ASTRONOMSKA OPSERVATORIJA…

tamoiovde-logo

Astronomska opservatorija – od naučne institucije do muzeja

aoblogo-150x150

Logo Astronomske opservatorije sa natpisom: Omnia in numero et mensura – Sve je u broju i meri, 1887.

zastava-150x150Astronomska opservatorija jedna je od najstarijih srpskih naučnih institucija, a čak su i gradsko naselje i opština na kojoj se nalazi po njoj dobili ime „Zvezdara“. Ove godine navršava se i 130 godina postojanja Opservatorije i 160 godina od rođenja njenog prvog upravnika Milana Nedeljkovića.

Razvoj Opservatorije

Osnivanje se vezuje za prvog školovanog astronoma u Srbiji Milana Nedeljkovića, koji je, vrativši se sa studija u Francuskoj, ubedio vlasti da osnuju opservatoriju. Zahvaljujući njegovim naporima, dekretom Milana Kujundžića, ministra prosvete Kraljevine Srbije, 1887. godine osnovana je Astronomska i meteorološka opservatorija Velike škole.

porodicna-kuca-ernsta-gajzlera-u-kojoj-se-nalazila-opservatorija

Porodična kuća Ernsta Gajzlera, u kojoj se nalazila Opservatorija

Prvi upravnik bio je Nedeljković, a opservatorija je bila smeštena u porodičnoj kući Ernesta Gajzlera na Vračaru. Kasnije biva premeštena u zgradu u Karađorđevom parku, a pošto je u početku primarna delatnost bila meteorologija, u toj zgradi se danas nalazi Republički hidrometeorološki zavod. 

Tokom Prvog svetskog rata većina instrumenata je uništena ili oštećena, a zahvaljujući velikom zalaganju Milana Nedeljkovića, nabavljeni su novi instrumenti na ime ratne odštete.

nedeljkovic-300x300

Milan Nedeljković,, osnivač Opservatorije i profesor Velike škole, reljef, foto: AOB

Astronomska i meteorološka opservatorija su se razdvojile 1924. godine. Zahvaljujući drugom astronomu i njenom upravniku Vojislavu V. Miškoviću, opservatoriji je dodeljena lokacija na Velikom Vračaru, na koti 253 (današnja Zvezdara)  i 1930. godine počinje izgradnja četiri paviljona. Češki arhitekta Jan Dubovi je projektovao zgradu i ona predstavlja primer rane moderne arhitekture u Srbiji. Opservatorija je otvorena 1932. godine i tada počinje intenzivan naučnoistraživački rad.

Razaranje i propadanje

miskovic-300x300

Vojislav V. Mišković, osnivač nove Astronomske opservatoriie

Posle Drugog svetskog rata obnovljeni su ratom razoreni paviljoni, a izgrađena su još tri. Ni devedesetih godina 20. veka, opservatorija nije bila pošteđena. Pored toga što nije u nju ulagano i što je većina mladih astronoma otišla iz zemlje, u paviljonima u kojima je bila smeštena jedinica Vojske Jugoslavije, izbio je požar u kojem je uništen jedan teleskop.

dokument-o-osnivanju-opservatorije-768x549

Dokument o osnivanju Opservatorije, Foto: AOB

Kompleks Astronomske opservatorije u Beogradu je odlukom Vlade Republike Srbije od 2001. godine proglašen za spomenik kulture. Od 2002. godine postignuti su značajni pomaci u radu Opservatorije.

Danas je u njoj zaposleno 40 naučnika a uspostavljena je saradnju sličnim institucijama u Čileu, Moskvi, Atini, Turskoj…

Posmatranje tamnog neba na planini Vidojevica

Svetlosno zagađenje grada je značajno smanjilo mogućnosti za profesionalna posmatranja iz zvezdarske Opservatorije. Zato je formirana njena posmatračka stanica na planini Vidojevici kod Prokuplja čija je izgradnja započeta 2005. godine

Vidojevica je jedna od retkih planina u Srbiji sa tamnim nebom, na kojoj je svetlosno zagađenje minimalno.

Sa teleskopom „Milutin Milanković“ u novi pohod ka zvezdama

veliki-refraktor-snezana-negovanovic-2010-1-768x514

Veliki refraktor, foto: Snežana Negovanović, 2010, Zavod za spomenike grada Beograda

U protekloj godini u Srbiju je dopremljen najveći teleskop u zemlji i regionu, a nosi naziv po našem čuvenom naučniku Milutinu Milankoviću, koji je bio i jedan od upravnika Opservatorije. Nabavku ovog teleskopa, čiji je prečnik ogledala 1.4m, vrednog milion evra, finansirala je Evropska unija kroz šestogodišnji međunarodni projekat „Bellisima“. U potpunosti je automatizovan, a posmatranje će se vršiti preko interneta. To je trenutno najveći teleskop na zapadnom Balkanu.

Postavljen je i upola manji teleskop koji je nazvan po osnivaču Opservatorije „Nedeljković“.

Astronomska otkrića

biblioteka-opservatorije-768x514

Biblioteka Astronomske opservatorije Beograd, foto: AOB

Beogradski astronomi su od 1936. do 1956. godine otkrili 43 mala tela u Sunčevom sistemu. Seriju je otvorio astronom Pero Đurković, koji je u Belgiji otkrio asteroid 1564 i nazvao ga „Srbija“. On je prvi video ukupno pet asteroida među kojima su oni nazvani Milanković i Zvezdara, a jedan nosi i ime njegovog sina Dejana.

Astronom Milorad Protić, koji je pokrenuo Službu za posmatranje malih planeta i Sunca, je otkrio čak 33 asteroida od kojih mnogi nose domaće nazive: 1507 Beograd, 1550 Tito, 1554 Jugoslavija, 1675 Simonida, 2244 Tesla i 2348 Mišković. Među njima je i telo 1724 koje je Protić nazvao po svom unuku Vladimiru.

Protićeva istraživanja je nastavila Vojislava Protić-Benišek. Pre nekoliko godina je jedan asteroid dobio i njeno ime, a postuhmno je dodeljen i Miloradu Protiću.

Nekadašnji direktor opservatorije Zoran Knežević je 1980. godine učestvovao u otkrivanju četiri mala nebeska tela, da bi 1991. godine italijanski astronomi po njemu nazvali asteroid okruglog broja 3900.

U istraživačkom radu Opservatorije otkriveno je oko 260 dvojnih zvezda koje uglavnom nose imena otkrivača, kao i preko 40 planetoida, među kojima su i „Srbija“, „Zvezdara“, „Tito“…

Transformacija u muzej

Danas se zvezdarska Opservatorija sve više preusmerava na teorijski rad. Budući da baštini  bogatu zaostavštinu, započeta je njena transformacija u muzej, ali kako kaže direktor Gojko Đurašević „zbog manjka sredstva taj proces je usporen“.

„Borimo se za puko preživljavanje. Uspeli smo da registrujemo zbirku instrumenata, koji će biti eksponati na izložbi povodom obeležavanja 130 godina postojanja Opseravatorije“,  kaže Đurašević.

Opservatorija je otvorena i za posetioce, svake poslednje subote u mesecu od aprila do oktobra, ljubitelji gledanja u zvezde mogu da je posete u Volginoj 7.

„U toku jednog obilaska dođe od 100 do 150 ljudi. Među njima je i veliki broj učenika beogradskih škola i studenata. Omogućeno im je da pogledaju najveću astronomsku biblioteku u Srbiji, paviljon Velikog reflektora kao i najveći teleskop te vrste na Balkanu“, kaže direktor Astronomske opservatorije u Beogradu Gojko Đurašević.

Biblioteka Opservatorije sadrži preko 5000 knjiga i oko 100 000 brojeva periodičnih publikacija iz oblasti astronomskih i astrofizičkij istraživanja. Jedna od najstarijih knjiga u biblioteci je „Elementorum universae matheseos“ Tom III, Ruđera Boškovića štampana u Rimu 1754. godine. Osim nje, biblioteka poseduje i „Kalendar“ Zaharija Orfelina, koji je štampan u Beču 1783. godine.

Jovana Pešić

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Izvor: avantartmagazin/04/02/2017  |   Filed under: ArtIstorija  |   Posted by: avantart

_______________________________________________________________________________

 

MAČJA STRAŽA…

tamoiovde-logo

Mačja straža: Blago carskog muzeja Ermitaž čuva 70 mačaka!

Jedna kineska poslovica kaže „Nije važno kakve je boje mačka, važno je da lovi miševe“… Upravo zbog toga sedamdeset mačaka živi i radi u jednom od najpoznatijih muzeja sveta.

14729159_1224865547536380_3730611967462675330_nVeć vekovima strani gosti su u Sankt Peterburgu navikli da se, pored remek dela u muzeju Ermitaž, dive i mačkama koje se slobodno šetaju po zdanju i love glodare. O neprocenjivom umetničkom blagu sanktpeterburškog Ermitaža brine ovaj “specijalani odred” mačaka.

„Naše mačke su poznate koliko i izložene kolekcije“, izjavila je Irina Popovec, koja je zadužena za oko 70 mačaka koje žive pretežno u podrumu muzeja.

Ispod veličanstvenih dvorana Ermitaža ispunjenih blagom ovog sveta, vijugaju hodnici podrumskih prostorija. U tim podzemnim odajama, ispod Da Vinčija, Rembranta, Van Goga, Pikasa, dijamanata, egipatskih pergamenata, grčkih kipova, žive mačke Ermitaža koje se brinu o tome da se prostorijama muzeja ne zapate miševi i pacovi. Možda deluje rizično gajiti toliki broj mačaka tik uz najdragocenija umetnička blaga, ali u Sankt Peterburgu, mačke čuvari se tretiraju kao pravo plemstvo. One imaju čak i radne knjižice s fotografijama, a osoblje muzeja kaže da ne može bez njihove pomoći.

14666204_1224866820869586_7997614999057744715_nPrema mačkama u Sankt Peterburgu imaju poseban odnos — pre 11 godina lokalna umetnička kolonija proglasila je 8. jun za Dan gradskih mačaka. Od tada se praznik obeležava svake godine. Međutim, dok neke mačke uživaju u kućnim udobnostima, druge su zaposlene. Saznali smo kako žive i rade najpoznatije mačke Sankt Peterburga, „zaposlene“ u Ermitažu.

Njihova priča započinje oko 1745. godine kad je carica Elizabeta I, kći Petra Velikog, naredila da se ‘u Kazanju pronađu najbolje mačke, najveće, spremne loviti miševe’ te da ih pošalju na dvor. Krajem 18. veka, u vreme carice Katarine II, poznatije kao Katarine Velike, dlakave su čuvarke nazivali ‘mačkama Zimskog dvorca’ i bile su njihovi službeni stanari. Tokom opsade Lenjingrada od leta 1941. do januara 1944. navodno je izgladnelo stanovništvo bilo prisiljeno pojesti sve domaće životinje u gradu pa su tako nestale i carske mačke.

Populacija je obnovljena nakon 2. svetskog rata kad su u grad vozom dovezene mačke pokupljene iz cele Rusije. Šezdesetih su se godina toliko razmnožile u Ermitažu da je uprava odlučila da ih se reši, no kad su se nekoliko godina posle namnožili pacovi koji su uništavali sve živo i neživo, još jednom su ‘pozvali’ mačke u pomoć.

Premda borave samo u podrumu, mačja straža nema pristupa u 1000 dvorana muzeja u kojima je izloženo više od 60.000 umetničkih dela, no uprava smatra da je njihova prisutnost dovoljna da glodare drži podalje od umetnina.

ROMANOVI SU ZNALI – GDE MAČKE NEMA MIŠEVI KOLO VODE

14650717_1224865217536413_5557412626108573126_nErmitaž predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj istoriji i kulturi. Njegova ogromna zbirka je izložena u 6 zgrada na obali reke Neve, s tim što je glavna zgrada Zimski dvorac, koji je nekada bio zvanična rezidencija ruskih careva (od 1732. do 1917. godine).

U više od 350 sala izloženo je 60.000 eksponata. Istorija „mačaka čuvara“ počela je za vreme vladavine Jelisavete I Petrovne (1741-1762), ćerke Petra Velikog. Kada je stupila na ruski tron, u Zimskom dvorcu se nakotio ogroman broj glodara. Carica, kao i većina drugih ljudi, nije podnosila repata siva stvorenja. A kada je shvatila da se glodari šetaju čak i po njenim privatnim odajama, izdala je naredbu da u Kazanju u Tatarstanu treba naći što je moguće veće mačore, iskusne lovce na miševe i pacove, koje će u dvorac doneti jedan od zaposlenih, a potom će ta osoba brinuti o tome da li životinje obavljaju dužnost koja im je poverena.

Sledeća na ruski tron došla je Katarina Velika, a tradicija mačaka čuvara je nastavljena. Ova carica je zaslužna za osnivanje Ermitaža 1764. godine, koji je za javnost otvoren 6 godina kasnije. U svim istorijskim zgradama, uključujući i Zimski dvorac, mačke su živele svih proteklih vekova. Svoje vreme nesreće doživele su jedino za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada nazivao Sankt Peterburg. Opsada se dogodila za vreme Drugog svetskog rata i trajala je 900 dana. Mnogi žitelji ovog grada umrli su od gladi, pa ne čudi što je ista sudbina zadesila i krznene čuvare.

14522848_1224865917536343_2395391356351408841_nZvanična promena položaja dvorskih mačaka dogodila se posle revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza. Tada su ove životinje izgubile povlašćen položaj i za njih se više nisu izdvajala posebna sredstva iz državne kase. Međutim, mnogobrojni ljubitelji životinja i zaposleni u Ermitažu nastavili su da brinu o njima, hraneći ih, brinući o njihovom zdravlju i starajući se da njihovim četvoronožnim čuvarima život bude što lagodniji.

Ovu ekipu repatih čuvara čine uglavnom obične ulične mačke, a kao i u carsko doba odnosi u njihovoj zajednici počivaju na strogoj hijerarhiji. Mačke se dele u sledeće slojeve: aristokratija, srednji sloj i niži sloj. Svaka grupa zadužena je za određeni deo zgrade.

U samom muzeju nikada ne sme da boravi više od 50-60 mačaka, i to ne zato što se veći broj ne bi mogao nahraniti i smestiti. Naime, radnici muzeja ustanovili su da ako broj mačaka pređe 60, one počinju da se bore između sebe i zanemaruju svoje obaveze. Zbog toga muzej povremeno mora da potraži ljude koji bi pristali da usvoje višak mačaka.

Muzej ima posebne podrumske prostorije gde se čuva hrana za mačke i mesto gde se one smeštaju kada se razbole. U blizini muzeja postavljeni su saobraćajni znakovi koji vozače upozoravaju da su mačke u blizini, kako bi bili oprezniji i usporili. Nažalost, pogibija u saobraćajnim nezgodama najčešći je uzrok smrti mačaka iz Ermitaža.

MAČKE KOJE IMAJU SVOJU LIČNU KARTU I PORTRETE

14681630_1224866044202997_1103945842346000760_nSredinom prošlog veka broj mačaka otrgao se kontroli. Pošto je samo mali broj njih bio sterilisan, muzej je u jednom periodu bio preplavljen mladuncima. Nešto je trebalo preduzeti. Višak mačaka je „preseljen“ u obližnja polja, a nadležni u čuvenom muzeju, naučeni prethodnom greškom okrenuli su novi list. Nastavili su da prihvataju neuhranjene i nezbrinute mačke, ali su i započeli program sterilizacije, a samo su retki primerci ostavljani plodnim.

Zvanično, u muzeju živi 50 mačaka, ali kruže priče da ih ima mnogo više. Tih 50 „zvaničnih“ muzejskih čuvara imaju neku vrstu lične karte sa upisanim podacima o starosti, zdravstvenom stanju, osnovnim karakteristikama i fotografijom. Mačke koje su višak, poklanjaju se zainteresovanima. Njih je uvek mnogo, pa postoji lista čekanja jer građani iz cele Rusije, a ne samo Sankt Peterburga, žele da budu vlasnici kućnog ljubimca kojima ima potvrdu da potiče iz čuvenog Ermitaža. Nije im bitno to što ove mačke uglavnom nisu rasne, bitno je da potiču iz odaja muzeja koji danas čuva jedno od najvećih istorijsko-umetničkih blaga, a kojim su nekada hodali ruski carevi i carice.

Muzejski radnici ne poklanjaju životinje odmah. Oni prvo proveravaju buduće vlasnike, razgovaraju sa njima. Ako vlasnik i životinja ne mogu da nađu zajednički jezik, mačka se vraća nazad u muzej.

Radni dan muzejskog mačka

14729183_1224866400869628_1167821072252458453_nU podrumu Ermitaža živi pedesetak mačaka. One često šetaju napolju ili se „sunčaju“ na klupama pored muzeja, međutim nemaju pristup eksponatima — tamo je životinjama ulaz zabranjen.

„One su razmažene i nežne životinje različitog tipa. Ima onih koje žele da žive zajedno, koje žive u malim porodicama. Ima onih koje žele da komuniciraju, koje se šetaju po dvorištu, a ima i onih koje žele da ih usvoje. One aktivno jure u dvorište Zimskog dvorca. Neke jednostavno vole da se opuste i, na primer, leti se sunčaju duž obale“, izjavila je viši naučni saradnik muzeja Marija Haltunen.

Marija je portparol mačaka Ermitaža. Istina, takva dužnost ne postoji, ali pre 20 godina ona je počela da hrani životinje koje žive u podrumima muzeja i to i dalje radi.

„Tada nam je menza ljubazno davala ostatke hrane i mi smo se spuštali u podrum. Hranjenje i provera životinja oduzimala je do 2 časa dnevno! Vremenom su nam dodelili prostoriju, a zatim tu uveli i vodu. Kasnije su se pojavili i volonteri. Sada o nama čak pišu i knjige“, dodala je Marija.

Danas mačke Ermitaža uživaju u životu. Njih hrane nekoliko puta dnevno. Životinje već znaju vreme obroka i unapred zauzimaju mesta pored posuda za hranu. Novac za hranu daju radnici muzeja, a mačke, takođe, sponzoriše i velika firma za proizvodnju hrane za domaće životinje.

„Radni‘ dan mačke svodi se na to da ona jednostavno postoji, da se šeta, da obilazi okolinu i da se odmara. To, naravno, izgleda pomalo isprazno, ali suština je u tome da obilazeći podrume one ostavljaju karakterističan miris koji osete miševi. Mačke su idealna preventivna mera u borbi sa glodarima“, rekla je Marija.

U Ermitaž kod mačaka
„Mačke Ermitaža“ dobro su poznate turistima kojih oko 3 miliona godišnje poseti muzej. Zato muzejske suvenirnice nude magnetiće, beležnice i razglednice s mačjim likovima, a jednom u godinu muzej priređuje „svečanost mačaka“ koje imaju i svoju internetsku stranicu putem koje Sanktpeterburžani mogu usvojiti mačku iz bivšeg carskoga grada. „Velika je čast udomiti jednu macu iz Ermitaža“, istakla je Irina, prenosi AFP.

14729263_1224866777536257_2532735767845023741_nMačke Ermitaža vremenom su postale jedna od znamenitosti Sankt Peterburga. Neki turisti specijalno dolaze u muzej da bi videli životinje ili da bi se fotografisali sa njima. Ponekad ovde organizuju i specijalne ekskurzije na molbu školskih ustanova.

„Društvo kreativnosti mladih nam je pre nekoliko godina poslala poklone. Oni su napravili dekorativne jastuke za mačke. Kao odgovor na to mačke su im uputile zvanično pismo na memorandumu Ermitaža, u kojem su im se zahvalile na poklonu i rekle da su jastuci toliko lepi da neće spavati na njima, već će ih izložiti i uživati u njima. I zato oni sada vise“, ispričala je Marija.

Muzej čak jednom godišnje obeležava dan „Mačke iz Ermitaža“, kojim se odaje počast krznenoj armiji čuvara. Članovi te armije ovekovečeni su na poznatim portretima koje je izradio umetnik Eldar Zakirov. Digitalne ilustracije izrađene su tako da liče na portrete naslikane klasičnom tehnikom ulja na platnu, a naručene su od strane „Hermitage Magazine“.

Pre godinu dana muzej je predstavio aplikaciju, audio vodič ‘Mačke u Ermitažu’ o prošlosti mačaka uopšteno, a onda i u muzeju, koji možete skinuti preko ovog linka:

https://itunes.apple.com/ru/app/hermitage-museum/id880561085 .

Izvor: HIZU Planeta

__________________________________________________________________________________

PORUKE SA SRPSKOG ZIDA PLAČA…

tamoiovde-logo

Komentari koje mladi ostavljaju u knjizi utisaka Spomen-muzeja „21. oktobar” govore da se osećaj patriotizma menja i prilagođava duhu novog vremena

marko-terzic-autor-izlozbe-punctum-saliens

Kustos Marko Terzić (Foto: B. Kartalović)

Kragujevac – Šta je muzej, ustanova koja samo nešto čuva ili i mesto susretanja ljudi koji razgovaraju, komentarišu izloženo i razmenjuju utiske i stavove o viđenom? Istoričar Marko Terzić ovo pitanje smatra važnim, ali za njega ono nije jedino. Izložbom „Punctum saliens”, ovaj kustos Spomen-muzeja „21. oktobar” zapravo pokreće raspravu o ulozi jedne ustanove memorijalnog karaktera u 21. veku.

Izložba je zasnovana na komentarima koje su posetioci, počev od 2001, ostavljali u knjizi utisaka Spomen-muzeja „21. oktobar”, a otvorena je u okviru obeležavanja 40 godina rada ove važne nacionalne ustanove koja je, kao baštinik i promotor kulture sećanja, poznata i priznata i van granica naše zemlje.

Muzej je posvećen nevinim žrtvama nacističke odmazde u Kragujevcu s početka Drugog svetskog rata, kada je u okolnim selima i Šumaricama, danas memorijalnom parku, ubijeno oko 3. 000 ljudi koje su nemački vojnici doveli na stratište, navodno ih pozivajući da zamene svoja lična dokumenta.

Poruke koje su streljani ostavili uoči pogubljenja nose u sebi snažnu antiratnu poruku, ali kako na taj tragičan događaj gledaju pripadnici mlađih generacija, kako oni koji su bili svedoci raspada zemlje, a kako današnji tinejdžeri koji ne pamte ratove vođene tokom poslednje decenije 20. veka? Izložbom „Punctum saliens“, Terzić, u stvari, pokazuje kako se osećaj patriotizma menja i prilagođava duhu novog vremena.

– Komentari posetilaca su različiti. Ima onih koji odišu istinskom tugom, ima ih sa političkom porukom, ali i šaljivih koji su tipični za mlađe generacije. „Punctum saliens” je tačka u kojoj se, kao kraj i početak, susreću dva pogleda na jedan tragičan događaj koji je ostavio dubok ožiljak na licu Kragujevca, naše zemlje i celog čovečanstva. Posle svega što nam se desilo, patriotski diskurs je pretrpeo promene, a ustanova poput Spomen-muzeja „21. oktobar” to mora da primeti ako želi da bude živa, da i dalje, možda agilnije nego dosad, ispoljava svoj univerzalni antiratni karakter – objašnjava kustos Terzić, čiju izložbu prati i njegov pisani rad o profesionalnom karakteru i obrazovnoj ulozi jednog memorijalnog muzeja u novom dobu.

Među desetinama izloženih komentara, preuzetih iz knjige utisaka Spomen-muzeja „21. oktobar”, nalazi se i sledeći: „Ja se zovem Petar i došao sam u muzej sa Nevenom, čiji sam gost u Kragujevcu. Gledam već skoro sat vremena slike i čitam tekstove, kreću i suze, i još uvek sam tu, i sami smo Neven i ja, i nikog nema već sat vremena, to me boli jednako koliko i ovo što ovde vidim. Ovo je srpski zid plača, najtužnije mesto u Srbiji, ali i dalje nema nikog, i dalje smo sami, a na ulazu je karta bila 100 dinara, za 20 dinara jeftinija od kafe koju sam jutros popio u gradu. Ono što se desilo ne možemo da promenimo, ali našu svest možemo, ne dozvolite da ovo mesto bude prazno, nisu zaslužili oni čija su imena na ovim zidovima. Ja ću se vratiti ovde čim ponovo dođem, molim vas, želim da vas sretnem ovde, da ćutimo zajedno”.

Izložba „Punctum saliens” biće otvorena do 21. oktobra kada se u kragujevačkim Šumaricama, u organizaciji Spomen-muzeja „21. oktobar”, održava tradicionalna manifestacija Veliki školski čas.

Autor: Brane Kartalović

Izvor: politika.rs/20.10.2016.

________________________________________________________________________________