ZMAJEVA RAZGLEDNICA PRVA NA SVETU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Prva razglednica na svetu štampana je u Beču, 1871. godine, odakle je poslata u Sombor. Najzaslužniji za njenu izdradu bili su poručnik austrougarske vojske Petar Manojlović, i naš čuveni književnik Jovan Jovanović Zmaj.

Iz čitave serije ovih ilustrovanih dopisnica sačuvan je samo jedan primerak, koji je 1963. otkupio nepoznati belgijski kolekcionar, postavši tako vlasnik jednog od najvrednijih filatelističkih rariteta!

Idejni tvorac prve razglednice u svetu bio je geodetski oficir austrougarske vojske, poručnik Petar Manojlović iz Sentemaša (današnjeg Srbobrana), poznati crtač, tehničar i kartograf, čije se ime vezuje za nekoliko uspelih edicija toga vremena.

Pošto je bio bliski prijatelj Jovana Jovanovića Zmaja, koji je u Beču štampao političko – satirični list „Zmaj“, Manojlović je tokom jedne od svojih čestih poseta redakciji predložio čika Jovi da izradi specijalne ilustrovane dopisnice radi obavljanja kraće prepiske redakcije sa čitaocima.
– Manojlović je idejnu skicu pripremio krajem 1870. Kada je njegov crtež odobrila redakcija „Zmaja“, izrada razglednica u bakrorezu poverena je poznatom bečkom rezbaru Valdhajmu, koji je naručenu količinu predao redakciji početkom aprila 1871. Ova prva ilustrovana dopisnica u svetu imala je sve karakteristike razglednice u današnjem smislu: sliku na prednjoj strani sa određenim prostorom za adresovanje, odnosno poštansku marku, dok je poleđina karte ostavljena prazna za saopštenja – objašnjava Mile Vojinović, somborski hroničar.

Prva razglednica na svetu poslata je iz Beča u Sombor (levo), Jovan Jovanović Zmaj (desno)

_____________________________________________________________________________________________________

 Uopšte, i sama ilustracija na razglednici bila je prilično impresivna, s obzirom na to da je štampana u srcu Austrougarske.

Naime, na prednjoj strani karte predstavljen je zmaj sa raširenim krilima, kome iz čeljusti sevaju munje, a iz nozdrva izlazi oganj, dok u kandžama drži jednu povijenu traku za adresiranje na ime primaoca. Ispod zmaja vidi se pejzaž, i to, levo – detalj sa vedutama Istambula i minaretima džamija, ispred kojih stari Turčin puši lulu, a na desnoj strani – voz koji izlazi iz tunela, dok su u pozadini zidine Moskve sa kupolama pravoslavnih crkava. U sredini, između Moskve i Istambula, prikazan je deo mora sa jedrenjacima i lađama, među kojima je i parobrod – točkaš sa grbom tadašnje Kneževine Srbije!
Čitava slika je zapravo simbolizovala objedinjavanje slovenskog življa u istočnom delu Evrope, što je, u najmanju ruku, bila vrlo nepopularna tema u Austrougarskoj, kao uostalom i list „Zmaj“. Zbog tog „politički nekorektnog“ sadržaja, jedini sačuvani primerak ove razglednice imao je nesvakidašnju istoriju.

Ulica Kralja Aleksandra u Somboru

– Razglednica je 19. maja 1871. godine predata na pošti u Beču, odakle je prosleđena u Sombor, na adresu Dimitrija Manojlovića, somborskog advokata i strica autora razglednice, Petra. Međutim, kada je oprezni advokat na razglednici video motiv prostora koji je naseljavao pravoslavni slovenski živalj, odbio je da je primi. Pošto je precrtao natpis „Sombor“, vratio je razglednicu pošiljaocu, redakciji „Zmaja“, sa propratnim tekstom: Ja sa zmajem nikakva posla neću da imam – ne prima se – priča Vojinović.

Na ovu razglednicu su, inače, bile zalepljene dve marke: jedna od pet krajcara (crvene boje) i jedna od deset (plave boje). Igrom slučaja, pronađena je tek 1964. godine, a pošto je filatelistima bila nepoznata, iste godine je izložena na jednoj filatelističkoj aukciji u Parizu.
– Sve do 1963, smatralo se da je izumitelj prve razglednice izvesni knjižar Švarc, iz Oldenburga. On je 1875. izrezao kartone u veličini tadašnjih poštanskih dopisnica, na koje su mu štampari otisnuli kliše sa crtežom iz jedne stare nemačke pesmarice, koja je sadržavala vinske pesme iz područja Rajne. Konkretno, reč je o ilustraciji za pesmu Petputapestotina đavola. Međutim, kada je otkrivena Manojlovićeva razglednica, trebalo je revidirati dotad važeći stav, što nije bilo lako. Tako se među svetskim filatelistima zapodela višegodišnja rasprava, u kojoj je učestvovao i Novosađanin Mirko Verner, koji je, na kraju, dokazao da je Manojlović osmislio najstariju sačuvanu razglednicu u svetu – kaže somborski hroničar Mile Vojinović.

Remek dela štamparstva
Prve razglednice rađene su u tehnici litografije i bile su prava remek dela tadašnjeg štamparstva. Kod njih se na prednjoj strani nalazila ilustracija, a na poleđini mesto samo za adresu i poštansku marku. Poruke su se ispisivale na prednjoj strani pored ili preko ilustracije. Tek od 1905. godine zadnja strana razglednice je podeljena jednom vertikalnom linijom na dva jednaka dela. Desno od linije se ispisivala adresa primaoca i lepila poštanska marka, a levo od nje sadržaj poruke. Ovakav tip razglednica se upotrebljava i dan danas (pogledaj prvu sliku, gore).

Srbija na razglednicama

Prvu seriju razglednica u Srbiji objavila je knjižara Velimira Valožića u Beogradu, 1895. godine. Tu seriju krasio je Pogled na Kalemegdan sa Save (panorama Beograda), Pozorište (Narodno pozorište sa spomenikom knezu Mihailu) i Novi konak (današnji Stari dvor). Na jednima je pisalo Pozdrav iz Beograda, a na drugima Želi vam Srećnu novu godinu Knjižara Velimira Valožića. Iduće godine Velimir Valožić objavio je još jednu seriju u kojoj je, osim Beograda, bilo i 16 razglednica sa slikama gradova Srbije. Autor ovih prvih serija je Vladislav Titelbah, poznati ilustrator, a dvorski fotograf Milan Jovanović je autor fotografija.
Izvor: / srbinside.rs/ July 19, 2013.

_____________________________________________________________________________________________________

 

TATARI, DIPLOMATSKI KURIRI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 PRETEČE POŠTARA: Tatari su nosili poštu po Srbiji, jašući 900 km bez odmora!

Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Jahali su i 900 kilometara bez odmora

Foto: Politikin zabavnik, PTT muzej

Legendarni “Poni ekspres”, čiji su kuriri povezali istočnu i zapadnu obalu Sjedinjenih Američkih Država, postojao je svega 18 meseci – od aprila 1860. do oktobra 1861. godine. Relativno kratko, u odnosu na period od bezmalo 500 godina, tokom kojeg su naši tatari na konjima prenosili diplomatsku poštu između Beograda i Carigrada.

 I dok su se jahači “Poni ekspresa”, po principu štafete, menjali na svakih 120 do 160 kilometara, tatari su jahali i preko 900 kilometara bez odmora.

Nekoliko stanica “Poni ekspresa” sačuvano je do danas i pretvoreno u svojevrsne muzeje, a Amerikanci su podigli i desetine spomenika u čast ovih neustrašivih jahača, o kojima je ispisano i snimljeno na stotine knjiga i filmova.

Kod nas, jedini “podsetnik” na postojanje tatara – pismonoša su klupa ispred zgrade Glavne pošte u Beogradu, sa pločicom na kojoj su ispisane godina rođenja i smrti Riste Prendića (1800 – 1892), poslednjeg srpskog tatarina i ulica posvećena tatarinu Bogdanu Đorđeviću.

Rista Prendic-Foto: PTT muzej, Beograd

Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Rista Prendić je u svojoj 67. godini (što je u to vreme bila duboka starost), doneo sultanovo pismo da se dozvoljava povlačenje turske vojske iz Srbije. U martu, po snegu, prejahao je preko 900 kilometara od Carigrada do Beograda.

Razdaljina od Beograda do Carigrada u ono vreme se prelazila za oko 186 sati putovanja. Kada su obični ljudi putovali tako daleko, koristili su menzulane – poštanske stanice (u nekima se samo vršila zamena konja, a postojale su i one u kojima je moglo i da se prenoći). Jahali su po 12 sati, pa odmarali.

Tatari uopšte nisu spavali, jer nakon što bi uzjahali konja u Beogradu, sjahali bi tek u Carigradu. Nisu smeli da spavaju i izbegavali su i da se zaustavljaju, jer su nosili važna pisma koja su mogli da im ukradu.

Tatarin postar-Foto: PTT muzej, Beograd

Dok su obični smrtnici od Beograda do Carigrada putovali oko deset, petnaest dana, tatari su tu razdaljinu prelazili za oko sedam. Da bi ostali budni, pili su tatar – kafu. To je mešavina suvog praha od kafe, malo šećera i hladne vode, koja se oblikuje u grudvicu i stavi na jezik, da se topi dok jašete.

Ide pravo u mozak, drži koncentraciju i sprečava da zaspite. Kada su bili na zadatku, tatari nisu smeli da se prejedu, jer je od jela moglo da im se prispava. Zato su obično pili gorki čaj bez šećera, a možda bi pojeli i malo somuna.

Tatar Bogdan Đorđević prejahao je put od Carigrada za pet dana da bi doneo kopiju Hatišerifa iz 1830, kojim je Srbija postala Kneževina, i za to dobio 500 dukata. Još brži od Đorđevića bio je Lazar Aranđelović, zvani Indže (na turskom: sitno), vrlo prgav čovek, karađorđevac, koji je jednom prilikom „otkačio” i Kneza Miloša.

Indže je knezu Aleksandru Karađorđeviću doneo berat (sultanovu dozvolu) da može da bude knez u Srbiji za nešto više od četiri dana.

Put Tatara-Foto: Politkin zabavnik

Ali, najbrži je bio Rista Prendić.

Rista Prendić, rođen u Aleksincu, bio je diplomatski kurir Kneževine i Kraljevine Srbije, do 1837. lični tatarin kneza Miloša, a od 1837. do 1855. i engleski diplomatski kurir (u službi engleskog konzula u Srbiji Džordža Lojda Hodžesa), na osnovu čega je od Engleza dobijao platu, deset dukata mesečno.

Njegova kuća je svojevremeno bila jedna od najlepših i najvećih u Aleksincu i služila je kao zgrada britanske pošte.

Za razliku od Prendića, temperamentni Indže nije dočekao da uživa u starosti. Pre nego što se knez Miloš 1859. vratio na presto, sklonio se iz Srbije u Carigrad, jer je znao da ga Miloš neće poštedeti.

 

Varvarin-Tatari-Foto: Politikin zabavnik

 Tamo je živeo neko vreme, dok Obrenović nije poslao nekog propalog trgovca da ga ubije. Naime, Indže je u Carigradu posećivao neke srpske trgovce, u čijoj se kući jednog dana pojavio i Milošev plaćenik, koga su ovi odranije poznavali iz Beograda. Kada je Aranđelović izašao iz kuće, pridošlica je krenuo za njim, udario ga nožem u grudi i ubio. Tokom ispitivanja u turskoj policiji, priznao je da je za to ubistvo bio plaćen.

U turskoj carevini javne puteve, mostove, skele i menzulane, kao saobraćajne ustanove, održavalo je lokalno stanovništvo, odnosno žitelji naselja koja se nalaze pored tih objekata, u zamenu za oslobođenje najtežih poreza.

telegraf.rs 

POŠALJITE GA SV. PETRU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

Pismo Napoleonu vraćeno uz napomenu „proslediti sv. Petru“

Iako je umro pre gotovo dva veka, francuskom imperatoru Napoleonu Bonapartu izgleda i dalje stiže pošta.

Da li je reč o kompjuterskoj greški ili o nepoznavanju nacionalne istorije, te francuski Nacionalni institut za statistiku i ekonomske studije (Insee) poslao je nedavno popisni obrazac slavnom francuskom vojskovođi na adresu u Ajaču, na Korzici, a tamošnja pošta je pošiljku vratila uz napomenu: „Umro 1821. Molim, proslediti pismo svetom Petru“.

Neobičan slučaj, koji je ubrzo osvanuo i na internetu, preneo je list „Kors Maten“ koji savetuje institutu da hitno proveri svoje podatke kako ne bi ponovo bio predmet sprdnje na društvenim mrežama.

„Insee je barem mogao da pismo adresira na Dom invalida, gde se danas nalazi Napoleonov grob“, zaključuje ne bez šale korzikanski list.

Istine radi, samo nekoliko koraka dalje od broja 3. u ulici Sen Šarl u Ajaču, na koji je pismo poslato, nalazi se muzej Bonaparte, smešten u kući u kojoj je Napoleon rođen i u kojoj su izloženi predmeti i nameštaj koji je pripadao bivšem imperatoru.

Izvor:novosti.rs/Tanjug

__________________________________________________________________________________________

KAMEN PO KAMEN, PALATA IDEALE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Poštar koji je izgradio hram od kamenčića

Trideset godina je  ovaj Francuz proveo gradeći svoj dom iz snova od kamenja koje je usput pronalazio dok je delio pisma.

Ferdinand Čeval, počeo je sa izgradnjom njegove „Palate Ideale” još 1879. godine kada se sapleo o jedan kamenčić. Inspirisan oblikom, počeo je da sakuplja sve više kamenja. 

Stavljao ih je u džepove, a posle kada je počeo da skuplja sve više i više, počeo je da nosi sa sobom kolica i kofu.

Prvih 20 godina proveo je praveći spoljnu stranu palate u malom gradu Dromu u Francuskoj.

Čeval je koristio kreč i malter kako bi spojio kamenje koje je sakupljao za ovu palatu. Radio je sve sam i to noću, jer je danju radio kao poštar. Noću je put sebi osvetljavao samo uljanom lampom.

Gotova palata imala je motive Hrišćanske i  Hinduističke arhitekture, iako to nije bila ideja.

Poštar tu nije stao, u njegovim kasnim sedamdesetim, odlučio je da će napraviti spostvenu grobnicu, takođe od kamenčića, na groblju u selu pored.

Ferdinad Čeval tamo je i sahranjen 1929. godine.

Palata je proglašena kulturnim i istorijskim obeležjem 1969, a poštarov lik se štampao na markicama francuske 1989. godine.

Sin jednog običnog farmera, poštar Ferdinand, nikada nije imao neku umetničku ili  obuku za arhitektu.

Ali je zato imao prirodan talenat i istrajnost.

Autor: Đ. M./Photo: Postman Cheval’s Ideal Palace

---

Izvor:dnevno.rs

---

---

INŽENJER KOJI JE VOLEO DUDOVE…

ATANASIJE NIKOLIĆ, ČOVEK OD 100 ZNANJA

Da napravi tehnički rečnik, organizuje pozorište, izlije top, napiše dramu, sagradi put, drži časove radnicima, sastavi policijski zakonik, kalemi voćke – sve je to zanimalo, nesuđenog pravnika i artiljerca

 Da je živeo bar tri, a ne samo jedan život, Atanasije Nikolić, jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti, čiji je naslednik Srpska akademija nauka i umetnosti, raskrilio je polje delovanja na crtanje, „zemljomerije”, inženjerstvo, matematiku, pozorišnu umetnost, poljoprivredu. Dobar crtač, u Novom Sadu 1824. godine otvara privatnu školu crtanja, bavi se kartografskim poslovima, a umeće koristi i u više umetničke svrhe kada izrađuje pečat Liceja u Kragujevcu.

Zaljubljenik u matematiku i tehniku, piše prve udžbenike iz ove oblasti, gradi velike melioracione kanale u Bačkoj, brane, nasipe, drumove. Piše drame, glumi u predstavama, sa Jovanom Sterijom Popovićem osniva prvo beogradsko stalno pozorište, čuveni Teatar na Đumruku. Piše o poljoprivredi, iz Austrije i Mađarske donosi razne sorte voća, osniva prvu poljoprivrednu školu u Topčideru, upošljava zatvorenike na poljoprivrednom dobru, otvara prvu fabriku sukna. Kao da mu nije dosta, izliva prvi top i osniva prvu fabriku municije u Beogradu i topolivnicu u Kragujevcu.

I moglo bi još da se nabraja, kako je napisao prvi policijski zakonik, uredio poštanski saobraćaj, prvi proslavio Svetog Savu kao školsku slavu…
„Još bi više umeo napisati, što bi nužno bilo da se kao građa upotrebi u novijoj našoj istoriji, ali mi nestaje snage i volje za pisanje”, zaključuje 28. avgusta 1875. godine završavajući autobiografiju.

Međutim, i ovo do sada napisano dovoljno je da nas uvede u šaroliki život Atanasija Nikolića.

Ćirilična matematika

Lomila su se koplja oko toga hoće li mladi Atanasije biti zanatlija, što je predlagao otac Nikola, trgovac, ili će poći „na nauke”, u čemu ga je podržavala majka Marija. Prevagnula je ova druga strana: upornošću majke završava gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a uz pomoć ujaka, trgovca Marka Despotovića, odlazi da studira filozofske nauke u Đuru. Zvanje pravnika koje se dobijalo po završenim studijama, nije ga privlačilo: Atanasije se živo seća kako je, zavolevši crtanje i topografiju, pred kraj gimnazijskog školovanja sa pažnjom učio od Marka Ignjatovića koji je pravio kartu sela Bukovac.
„Od ovoga vremena oseti ja čežnju za matematikom i za zemljomerijem. I činjaše mi se kad bi umeo zemlju meriti i karte sačinjavati, da bi bio najsrećniji čovek na svetu”.

Vođen savetom da se dobre tehničke nauke izučavaju u Artiljerijskoj školi u Beču, odlučuje da tamo nastavi školovanje i 1821. godine, dok je njegovim drugovima mrsko da izlaze na polja Simiringeka, Atanasiju su „mile zabave” da vežba sa topovima, gađa, gradi baterije, vezuje fašine.  Kako u vojnoj službi nisu napredovali najuporniji, već oni sa dobrim poreklom i vezama, napušta Beč i u Novom Sadu otvara privatnu školu crtanja, ali će i tu ponovo naići na zatvorena vrata. Nikolićeva škola dobiće dozvolu da postane javna, ali će njegovo postavljenje za javnog učitelja zaustaviti odluka jednog od senatora Novosadskog mađistrata koji se protivi da rimokatoličkoj deci crtanje predaje pravoslavac.
I ponovo Atanasije napušta dotadašnja nastojanja i otvara sebi vrata na drugom mestu. „Zloba me natera da postanem indžinirom”.

Topolivnica u Kragujevcu

U Pešti polaže ispite za inženjera 1829. godine, i bude naimenovan za besplatnog inženjera Bačke varmeđe. Počeo je da pravi melioracione kanale, brane, nasipe i već je uveren da će biti postavljen za redovnog inženjera sa mesečnom platom. Ista stvar ponavlja mu se kao i u Artiljerijskoj školi: imenovanje dobija kandidat sa jačim preporukama, a ne onaj koji se radom dokazao. Opet je vreme za novu službu.

Atanasije Nikolić prihvata poziv Petra Čarnojevića da bude upravnik njegovog imanja. Nedugo zatim, kao inženjeru u Munkaču na imanju grofa Šenborna, stiže mu pismo od Dimitrija Isajlovića, člana  Popečiteljstva prosvete, koji ga poziva u Srbiju da bude profesor matematike u nedavno osnovanom Liceju u Kragujevcu. Osim skromnog pokućstva, novi profesor, koji je postavljen i za rektora Liceja, donosi sa sobom u Kragujevac i prvi udžbenik iz algebre, koji je napisao pripremajući se za početak školske godine. Listajući ga u vreme kada piše autobiografiju Atanasije Nikolić priznaje da je preterao prevodeći latinske reči za potrebe srpskih đaka: čak su i simboli, matematičke formule napisani ćiriličnim slovima!

                                              Škola: sveto mesto

   Polaznici kragujevačkog Liceja dobili su vrednog i svestranog rektora, profesora koji će im uz časove algebre, geometrije, trigonometrije, crtanja, držati i dodatnu nastavu kako bi poboljšao njihovo slabo znanje matematike. Uz predanost, međutim, išla je i strogost. Mogli su odmah da je naslute svi oni koji su došli na svečani početak školske godine kada je rektor, znajući da disciplina nije bolja strana novosnovanom Liceju, umesto prigodnog pozdravnog govora, zagrmeo „Stoj! Stoj! Stoj! Jer mesto na kojem stojiš sveto je”.

Obaveze rektora i profesora nisu ga sprečavale da uveče obilazi đake da bi pazio čime se zanimaju kad nisu u školi, a po nezadovoljstvu kafedžija zadovoljno konstatuje da je njegova zabrana točenja likera licejistima urodila plodom.
   „Moj postupak sa Srbčadma beše patrijarhalan i očinski. Ja sam nastajavao, da svaku pogrešku mladiću primetim, pa ovu bez opomene, bez saveta, a dosta puta bez kazni nisam ostavio“.

Osim što je izradio pečat Liceja, uveo školsko zvono koje je označavalo početak i kraj časova, Atanasije Nikolić za „hram znanja” uvodi i proslavljanje školskog patrona Svetog Save. Kragujevčani su te 1840. godine posmatrali kako se svečana litija sačinjena od crkvenih velikodostojnika, profesora i đaka kreće gradskim ulicama do Liceja, a zvanice prisustvuju priredbi i gozbi organizovanoj u zgradi škole.

Po završetku školske godine, međutim, profesori biraju drugog kandidata za mesto rektora, a Atanasije Nikolić odlazi u Beograd. To, ipak, nije kraj njegovom pedagoškom radu. Još čvršću disciplinu uvešće u poljoprivrednoj školi. Kada su prvi đaci stigli u Zemljodelsku školu u Topčideru u maju 1853. godine, na poljoprivrednom dobru koje su već obrađivali zatvorenici bilo je raznih sorti žita, 125 vrsta vinove loze, 460 sorti jabuka i 320 krušaka, soj štajerskih krava i bikova, ali i konja, svinja. Upravitelj škole učenicima je obezbedio ne samo uslove za dobru praktičnu nastavu, već i odeću, obuću, dva obroka, knjige, mastilo i hartije.

Njihovo je bilo da naredne dve godine prionu na učenje o zemljoradnji, vinogradarstvu, pčelarstvu, šumarstvu, „svilodeljstvu i skotovodstvu”. Po zamisli Atanasija Nikolića, oni su se „usposobljavali i za plug i za pušku”. Uz takmičenja u kalemljenju voćaka, učenje o hranjenju svilenih buba, imali su obavezne egzercire, učili gađanje i rukovanje puškom. Na završni ispit pozivani su kmetovi iz svih srezova, a najbolji đaci kući su nosili posebne nagrade: bika, prase engleskog soja, kutiju sa oruđima za kalemljenje voćaka, dve oke semena deteline…

   Nova strujanja u politici posle Svetoandrejske skupštine, kada je zbačena dinastija Karađorđevića, a na vlast vraćeni Obrenovići, donela su promene i u Zemljodelskoj školi.

Zbog tužbe koju su podneli pitomci, a iza koje su stajali ekonom škole Vladimir Jovanović i profesor Josif Pecić i posle žalbi na loše uslove učenja, preteranu strogost upravnika i loša znanja koja dobijaju, Atanasijeva poljoprivredna škola se zatvara. Njegov trud oko imanja i škole ruši se kao kula od karata. Želja da obrazuje druge, da poučava „Srbčad”, zbog koje je tako veselo krenuo iz Munkača, iako je mogao da proživi dane bez mnogo trzavica u službi mađarskog grofa koji je obezbeđivao i penziju, nije se ograničila samo na mlade niti samo na zvanične škole.

U Beogradu, kao i prethodne godine u Kragujevcu, „u školi kod Saborne crkve”, Atanasije drži predavanja o poljskoj ekonomiji: besplatno i svojevoljno. Sricali su slova i pisali brojke kod Nikolića i šegrti, kalife, sluge. S namerom da i oni dobiju kakvo-takvo obrazovanje, Atanasije s prijateljima profesorima pokreće nedeljne škole, gde je radnički sloj svih uzrasta mogao besplatno da dolazi na časove.

                                            Pozorište u magazi

   Isti taj strogi profesor, zaljubljenik u „zemljomerije” i matematiku, znao je da obuče i glumački kostim i zaigra na daskama koje život znače. Pred nama je sada plodan pozorišni čovek koji je iza sebe ostavio više dramskih komada sa temama iz nacionalne istorije, postavio brojne predstave, osnovao prvo stalno pozorište u Beogradu, a i dalje govorimo o Atanasiju Nikoliću.

Kada je 1824. godine u Novom Sadu počeo da s đacima svoje škole crtanja da izvodi predstave, odvajajući prihod od ulaznica u fond škole, Novosađani su tu dušekorisnu zabavu veoma lepo prihvatili. Osim Joakima Vujića, niko nije izvodio predstave na srpskom jeziku u njihovom gradu. A Atanasije Nikolić, uvežbavajući đake kako će glumiti, predstavio im se komadom „Zao otac i nevaljao sin”, da bi nešto kasnije pred publiku izneo i istorijsku dramu Stefana Stefanovića „Smrt Uroša Petog”. Za tu predstavu i sam se našao u glumačkoj postavi tumačeću ulogu kralja Vukašina, glavnog zloće u drami.

Istorijski kostim navući će i u Kragujevcu, kada je u velikom hodniku Liceja igrao cara Dušana u svojoj drami „Ženidba cara Dušana” koju je posvetio knezu Mihailu Obrenoviću. Igrali su u toj predstavi činovnici i profesori, a scenografija i kostimi napravljeni su od onoga što se imalo. Dobar prijatelj sa Jovanom Sterijom Popovićem, još iz vremena kada je Atanasije bio rektor kragujevačkog Liceja, a Sterija profesor prirodnog prava, zajedno s ovim velikim dramskim piscem osniva pozorište 1842. godine.

Bio je to teatar za koji je ustupljena jedna magaza na Đumruku, carini, sa glumačkim ansamblom sastavljenim od diletanata, mladih činovnika i „ženskinja”, ali bilo je to prvo beogradsko stalno pozorište, Teatar na Đumruku. Sala je dekorisana, podignuta galerija za orkestar i moglo je da se počne sa predstavama – igrale su se utorkom i četvrtkom, a na repertoaru su tada omiljene istorijske drame.

Podizanje nekoliko nasipa pod rukovodstvom Atanasija Nikolića uređena je močvara na prostoru nekadašnje Bare ‘Venecije’.  

Beogradska publika gledala je pozorišnu igru s pesmama u tri čina koju je Atanasije Nikolić napisao po narodnoj pesmi „Kraljević Marko i Arapin”, Sterijinu dramu „Smrt Stefana Dečanskog”, Stefanovićevu „Smrt cara Uroša”, u kojoj Atanasije ponovo igra kralja Vukašina. Pre Teatra na Đumruku, sa Sterijom Atanasije Nikolić osniva još jednu važnu instituciju: Društvo srpske slovesnosti 1841. godine. Atanasije prvo razmatra sa Sterijom da bi trebalo okupiti učenjake koji bi radili na srpskom tehničkom rečniku i prevodili stručne termine na naš jezik.

  Upošljavanje zatvorenika

Iz te ideje rađa se Društvo srpske slovesnosti, za koje su Atanasije i Sterija izradili Statut, a među prvim članovima su i Jovan Stejić, pesnik Sima Milutinović, Dimitrije Isajlović, koji je pisao Nikoliću da dođe u Srbiju. Već na prvim sednicama iznose se i prve plodonosne ideje: da se osnuje nacionalna biblioteka, da se za nju podigne posebna zgrada, a da se štamparije obavežu da će od svake knjige davati dva primerka za biblioteku.

Tih četrdesetih godina Atanasije uveliko igra predstave sa svojim amaterima, a bije ga glas pozorišnog znalca, pa se kod njega dolazi i po savete. Kada je 1847. godine grupa mladića iz Pančeva došla u Beograd sa namerom da igra predstave, u Nikoliću su imali podršku i pomoć. Odlazio je na njihove probe u kafani „Kod jelena”, davao savete, a za svoju dramu s pesmama „Zidanje Ravanice” sa kompozitorom Šlezingerom obučavao ih je i u pevanju.

Napustivši kragujevački Licej i došavši u Beograd, Atanasije Nikolić je 1841. godine imenovan za načelnika policajno-ekonomičkog odeljenja pri Popečiteljstvu vnutrenji dela (Ministarstvu unutrašnjih poslova), gde je pomoćnik ministra Ilija Garašanin. U državnoj službi, s manjim prekidima, Atanasije će ostati do kraja života. Bio je Garašaninov čovek od poverenja – pomoćnik ministra i kasnije najmlađi srpski ministar pisao je za njega da nije samo običan pisar, već i „projekt-majstor”.

Jedan od njegovih projekata bio je i da uposli zatvorenike, koji su do tada kažnjeničke dane provodili besposleni. Organizujući ih da rade prvo na malom imanju ispred Ministarstva finansija, Atanasije će uskoro dobiti veliko zemljište na Topčideru, gde će biti izgrađen i zatvor, ali i fabrika sukna i veliko poljoprivredno dobro na kojem su u voćnjacima, zasadima dudova, radili kažnjenici, uposleni i oko proizvodnje ćebadi za vojsku i izrade sanduka za municiju. U vreme kada je počeo da radi sa zatvorenicima, Nikolić razmišlja o tome kako bi mogao razviti zemljoradnju.

   Uzbuna velikih sila

Sa ciljem da sa što širim krugom ljudi podeli „zemljodelska” znanja, počinje da uređuje „Čiča Srećkov list” od 1844. do 1847. godine.   Naročito se interesuje za proizvodnju svile. Kako bez dudova nema ni svilenih buba, na Nikolićev predlog izdaje se naredba policajcima iz svih okruga da popišu stabla duda, a on zatim radi na tome da podstakne njihovo sađenje. Plod tog njegovog rada je i da je u Požarevačkom okrugu zasađeno 60.000 stabala, dok je on u Topčideru imao, takođe, znatan broj.

Odeljenje čiji je načelnik ima veoma širok krug delovanja: policiju, građevinu, vojsku, poljoprivredu, ekonomiju. I Atanasije koji upravlja njime širi krug svog delovanja: sastavlja prvi policijski zakonik, uređuje poštanski saobraćaj, šljunkom nasipa puteve po Srbiji, radi na razvoju poljoprivrede, organizovanju dobrovoljaca u Vojvodinu tokom 1848. godine, naoružanju zemlje. U nesigurno vreme, doba kada se vode pregovori oko oslobađanja balkanskih naroda od Turaka, dok Srbiju potresaju unutrašnji nemiri i previranja oko vlasti, Atanasije Nikolić sa majstorom Vesom u Beogradu pravi prvi top izlivajući materijal za njega od dva stara.
„Top nije bio lep, nije imao nikakvih ukrasa, ali se mogao dati upotrebiti. Šta više ovim opitom pokrenuli smo bar tu ideju, da bi mogli topove liti i tako ovo oružje sebi pribaviti”.

U Beogradu, Atanasije organizuje rad fabrike municije, a u Kragujevcu, pošto je uspešno završio ogled sa majstor-Vesom, otvara topolivnicu.   Proizvodnja teškog naoružanja izazvala je veliku pažnju stranih sila.   Žučnu prepisku sa Carigradom razvili su Rusija i Austrija koje protestuju zbog otvaranja topolivnice, a svoje ljude šalju u Srbiju da izvide kakva je to proizvodnja.

    Tajni zadatak 

Nikolić učestvuje i u nekoliko poverljivi diplomatskih misija, sastaje se sa predstavnicima Francuske, Rusije, zastupajući svoju vladu, učestvuje u određivanju položaja topova i osiguravanju granice od mađarskog napada u vreme bune u Vojvodini 1848. godine. Posle Svetoandrejske skupštine, kada je Aleksandar Karađorđević abdicirao pod pritiskom ustavobraniteljske vlade, Atanasije Nikolić prinuđen je da napusti Srbiju. Tada kao pedesetsedmogodišnjak odlazi u Novi Sad i nudi svoje usluge kao geometar.

Po dolasku kneza Mihaila Obrenovića na vlast, Atanasije Nikolić je pomilovan, određena mu je penzija i on ponovo dolazi u Beograd 1861. godine. Čeka ga i jedan zadatak dostojan akcionih filmova: da iz Rusije tajno preveze u Srbiju tovar od 60.000 pušaka. Uspeh ove misije bio je utoliko veći što je Nikolić prevlačeći toliko oružje, izvukao živu glavu, a u zemlju dopremio 30.000 pušaka koje su od početka decembra do kraja januara s bugarske granice donošene u Srbiju.

Čovek od sto zanata koji je više puta, ne posustajući, tražio za sebe novo zanimanje i počinjao svoju karijeru bezmalo od početka, smirio se zauvek u Beogradu, 28. juna 1882. godine, okončavši u osmoj deceniji buran, bogat i raznovrstan životni put.

Autor: J. Čalija /Ilustrovao: Dragan Maksimović

Izvor: politikin-zabavnik.rs/broj: 3126

________________________________________________________________________________________

ZANIMLJIVE DRŽAVE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

NAJČUDNIJE DRŽAVE SVETA

Kada sledeći put, iznervirani gužvom u saobraćaju, malim penzijama ili nekom suludim administrativnim postupkom, odlučite da nazovete Srbiju „banana republikom“, trebalo bi da imate u vidu da naša država, i ovakva kakva je, ipak nije najgora na planeti.

Iako su nas stariji učili da se ugledamo na bolje od sebe, a ne da u lošijima tražimo izgovor, s vremena na vreme nije naodmet da raspoloženje popravimo upravo takvim poređenjima. Pri tom, ne misli se na nerazvijene zemlje takozvanog trećeg sveta, niti bilo šta slično.

Ovoga puta, Pressmagazin donosi listu pet najčudnijih i najapsurnijih (nazovi) država na svetu. Neke su čak i međunarodno priznate, druge su pak dignute u vazduh (bukvalno), a treće nemaju nijednog stanovnika iako se prostiru na milion i po kvadratnih kilometara. Sve su, međutim, beskrajno zabavne, naročito ako imate tu privilegiju da ne živite u njima.

NAURU

Veličina: 21 km2

Populacija: 13.005

Lokacija: Tihi okean (nedaleko od ekvatora)

Nauru je najmanja nezavisna republika na svetu, istovremeno i jedina republika bez prestonice, ali kada bi to bio najozbiljniji problem ove mikronacije iz Tihog okeana, Nauru verovatno ne bi ni bio na ovoj listi…

Nakon što su se 1968. najzad otresli kolonista i proglasili nezavisnost, Nauruanci su pod svoju kontrolu stavili i jedino prirodno bogatstvo na ostrvu: bogata nalazišta fosfata koja su se eksploatisala još od 1907. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka, štaviše, građani su spadali među najbogatije i najsrećnije ljude na planeti. Više od 95 odsto radno sposobnog stanovništva bilo je zaposleno u državnoj upravi, a zdravstveno osiguranje i besplatno školovanje bili su dostupni svima.

Ali, ništa nije večno, pa tako ni rezerve fosfata. Kada je iscrpljen jedini izvor prihoda na ostrvu, Nauruanci su shvatili da su u ozbiljnom problemu. Državna kasa ostala je prazna, a godine lagodnog življenja, konzumiranja alkohola i masne hrane ostavili su traga na stanovništvu. Nauruanci, naime, danas spadaju među najgojaznije nacije na svetu, a neverovatnih 40 odsto stanovništva boluje od dijabetesa tipa 2!

Početkom devedesetih godina prošlog veka, nova vlada došla je na ideju da finansijske probleme reši tako što će stvoriti „poreski raj“ za bogataše iz inostranstva, ali se ni ova opcija nije pokazala naročito uspešnom. Iako su Rusi pokazali interesovanje da „ulože“ čak 70 milijardi dolara u Nauru, njihov novac bio je toliko prljav i sumnjiv da nijedna veća banka nije želela da učestvuje u transakciji.

Takav razvoj situacije doveo je do toga da Nauru danas služi kao svojevrsni kamp za ljude koji čekaju da im Australija odobri azil, mada se u poslednje vreme spominje i kupovina još jednog ostrva, na koje bi se Nauruanci preselili i počeli sve ispočetka…

VESTARKTIKA

Veličina: 1.610.000 km2

Populacija: 0 (uglavnom)

Lokacija: Antarktik
Vestarktika se prostire na više od milion i po kvadratnih kilometara na zapadu Antarktika, a osnovao ju je Amerikanac Trevis Mekhenri 2001. godine, pozivajući se na navodnu „rupu u zakonu“, odnosno Antarktičku povelju (dogovori kojim su regulisani međunarodni odnosi u vezi sa jedinim nenaseljenim kontinentom na planeti). Tom poveljom se, između ostalog, zabranjuje državama da polažu pravo na teritoriju zapadnog Antarktika, ali je Mekhenri kasnije tvrdio da nigde ne piše da je to zabranjeno i pojedincima.

Kao i mnogi drugi osnivači mikronacija i država, i Mekhenri je poslao pisma na adrese stranih vlada, obaveštavajući ih da je Vestarktika veoma zainteresovana da sa njima uspostavi diplomatske odnose. Većina ga, naravno, nije udostojila odgovora. Iako na Vestarktici, shodno klimatskim uslovima, nema žive duše, Mekhenriju to ipak nije smetalo da u opticaj pusti poštanske marke i kovani novac…

ROUZ AJLEND

Veličina: 0,0004 km2

Populacija: 0

Lokacija: Italija (obala kod Riminija)
Italijanski inženjer Đorđo Rosi izgradio je 1967. platformu na obali Riminija, na kojoj je zatim otvorio i nekoliko lokala kojima je pokušao da privuče turiste. To mu nije bilo dovoljno, pa je godinu dana kasnije došao na ideju da proglasi nezavisnost od Italije i stvori svoju mini-državu. Reakcija italijanskih vlasti, međutim, bila je sve samo ne očekivana. Iako su druge države mahom ignorisale slične osobenjake, Italijani su Rosija shvatili ozbiljno. Na njegovu „državu“ gledali su kao na veoma maštovito rešenje kako da se turistima uzmu pare, pa su u skladu sa tim i delali.

Ukratko, jednog jesenjeg jutra 1968. na platformu su poslata četvorica policajaca da uspostave kontrolu, a kada su to i učinili, na scenu je stupila ratna mornarica. Nekom je, iz nepoznatih razloga, bilo veoma stalo da stavi tačku na tada najmlađu i najmanju državu na svetu, pa je ona ubrzo minirana i dignuta u vazduh…

HUT RIVER

Veličina: 75 km2

Populacija: oko 20 stalnih državljana, plus 15.000 izdatih pasoša

Lokacija: Zapadna Australija
Imenom Hut River nekada se označavala provincija na zapadu Australije, ali se danas na toj lokaciji nalazi istoimena kneževina, koju je 1970. godine proglasio izvesni Leonard Kesli. Ovu mikronaciju osnovalo je pet uglednih familija iz tog kraja, koje su sedamdesetih godina prošlog veka došle u apsurdan sukob sa australijskim vlastima oko distribucije pšenice.

Tih godina u „zemlji kengura“ na snagu je stupio novi zakon kojim je određena tačna količina pšenice koju jedno domaćinstvo može da proda, a kako je u Hut Riveru svako domaćinstvo proizvodilo bar 1.000 puta više od dozvoljenog maksimuma, sukob sa vlastima praktično se nije mogao izbeći.

S tim u vezi, prepisku sa nadležnim organima vodio je pomenuti Kesli, koji je tada bio na funkciji administratora provincije Hut River. Kada je postalo jasno da će se dve strane teško sporazumeti, Kesli je počeo da se predstavlja kao „Njegovo kraljevsko visočanstvo princ Leonard Prvi“. Međutim, ne zato što je naprasno poludeo, već zbog toga što se pozvao na stari (mada nikad zvanično ukinuti) zakon koji je svaki sukob sa članovima kraljevske porodice tumačio kao izdaju, uz podrazumevajuće konsekvence za tako ozbiljan prestup. Pa makar se radilo i o vladi Australije.

Bilo kako bilo, sve do 1976. na snazi je bio status kvo, da bi zatim Pošta Australije izgubila strpljenje i odbila da dalje nosi pisma u takozvanu kneževinu. Takođe, ponovljeni su i zahtevi da stanovnici Hut Rivera moraju da plaćaju porez Australiji, jer će u suprotnom svi završiti u zatvoru.

Na takve ultimatume, međutim, Kesli je odgovorio objavom rata, pa se Pošta naprasno predomislila, a ceo sukob gurnut je pod tepih. Do dana današnjeg, takođe, stanovnici kneževine ne plaćaju porez…

SILEND

Veličina: 0,00055 km2

Populacija: između 6 i 27

Lokacija: Velika Britanija (10 km od obale)
Verovatno najčuvenija mikronacija na svetu, iako na Silendu živi jedva dvadesetak ljudi, a često ni toliko. Priča je manje-više poznata, ali nije zgoreg podsetiti se: Silend je, u stvari, vojna platforma po imenu „Raf tauer“, koju su Britanci izgradili za vreme Drugog svetskog rata u Severnom moru, desetak kilometara od obale. Nakon završetka sukoba dugo je bila napuštena, a onda ju je 2. septembra 1967. zauzeo Pedi Roj Bets sa porodicom i saradnicima, posle nešto slobodnijeg „tumačenja“ međunarodnog prava.

Pedijev sin Majkl priveden je godinu dana kasnije zbog otvaranja vatre na britanski vojni brod, ali su Bejtsovi nekim čudom uspeli da dobiju pravnu bitku, budući da je sud uzeo u obzir činjenicu da se incident dogodio izvan britanskih teritorijalnih voda.

U žižu svetske javnosti ova državica je dospela i 1978, kada je „premijer“ Silenda Aleksander Ahenbah, uz pomoć nekoliko Holanđana, pokušao da preuzme apsolutnu vast na platformi. Pedi Roj Bets u tom se trenutku nalazio „van zemlje“, ali je brzo okupio „vojsku“ i u helikopterskom desantu ponovo uspostavio kontrolu nad Silendom.

Pomenute uzurpatore holandskog porekla Pedi je uskoro pustio na slobodu, ali je Ahenbaha, nemačkog državljanina, zadržao kao ratnog zarobljenika optuživši ga za izdaju. Zanimljivo, tokom njihovog zatočeništva, holandske i nemačke vlasti tražile su od Velike Britanije da organizuje oslobađanje njihovih građana, ali su Britanci odbili da se upliću u sukob, pozivajući se na presudu iz 1968.

Nemačka je zatim poslala diplomatu u Silend, koji je nakon višenedeljnih pregovora uspeo da isposluje oslobađanje Ahenbaha. Pedi je, brže-bolje, protumačio ovaj potez Nemačke kao priznavanje Silenda kao države…

Autor: Aleksa Jovanović/Press

DUŠA POSTOJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

Otkriće veka: DUŠA POSTOJI!

 Naučnici dokazali- Stjuart Hamerof i ser Rodžer Penrouz došli do zaključka da se duša nalazi u mozgu, koji napušta nakon smrti čoveka i ostaje da živi u univerzumu

FINIKS – Veliki korak za nauku.

Priznati naučnici kvantne fizike uspeli su da daju odgovor na pitanje koje je mučilo sve religije i brojne filozofe: da li postoji ljudska duša? Američki doktor Stjuart Hamerof i britanski psihijatar ser Rodžer Penrouz naučno su dokazali da ona zaista postoji.

Mozak kao računar
Dva stručnjaka su autori nove kvantne teorije svesti, prema kojoj se naše duše nalaze u specifičnim strukturama nazvanim mikrotubule ili mikrocevčice, smeštene u ćelijama mozga, a odatle nakon smrti mogu da izađu i nastave da postoje u univerzumu.

Doktor Hamerof sa univerziteta u Arizoni i Penrouz radili su na toj teoriji od 1996, kad su krenuli od ideje da je mozak biološki kompjuter, sastavljen od gotovo 100 milijardi neurona, odnosno nervnih ćelija, i specijalnih, takozvanih aksonalnih varnica i sinaptičkih veza, koje se ponašaju kao informacione računarske mreže. Oni su želeli da dokažu da je naše svesno iskustvo rezultat procesa koji se odvija u mikrocevčicama, što su nazvali orkestrirana objektivna redukcija (Orch-OR).

Klinička smrt je ključ
Stručnjaci su izučavali slučajeve ljudi koji su doživeli kliničku smrt. Njihove mikrocevčice iz ćelija mozga gubile su kvantne podatke, ali informacije u njima nisu bile uništene. Time su Hamerof i Penrouz potvrdili da duša ne umire, već odlazi negde u univerzum.

– Ukoliko nakon kliničke smrti lekari uspeju da ožive pacijenta, sve kvantne informacije vraćaju se u mikrocevčice, a osoba koja je bila na samoj ivici života tvrdi da ima osećaj kao da je zamalo umrla. Tako je moguće da, kada osoba zaista umre, njegove kvantne informacije potpuno napuštaju telo u vidu duše i nastavljaju da postoje u vantelesnom obliku negde u univerzumu – objasnio je doktor Hamerof.

 Duša u oku
Mnogi naučnici godinama su pokušavali da dođu do teorije kojom bi se moglo objasniti postojanje ljudske duše i otkriti gde se ona zaista nalazi.

Tako su psiholozi sa Univerziteta Jejl tvrdili da je ona smeštena u ljudskom oku ili oko očiju. Oni su sproveli istraživanje u kojem su velikom broju volontera prikazivali fotografije likova iz crtanih filmova, a na svakoj slici nalazio se mali objekat na različitim pozicijama na telu (blizu glave, torza ili nogu), ali uvek na istoj razdaljini.

Hipoteza naučnika bila je da će ljudi doživeti objekte bližim ako se nalaze kod duše. Većina je izdvojila fotografije na kojima je objekat bio kod očiju, pa su istraživači zaključili da se kod čula vida, a ne u mozgu, nalazi duša.

kurir-info.rs

---

 NAĐENO NAUČNO OBJAŠNJENJE PSTOJANJA DUŠE

Američki anesteziolog, doktor Stjuart Hamerof iz Arizonskog univerziteta predočio je naučnu teoriju koja potvrđuje postojanje života posle smrti i besmrtnosti duše. Prema njegovim rečima, kada ljudsko srce prestaje da kuca, informacija koja se čuva u velikom mozgu ne nestaje, već nastavlja da se širi u kosmosu. Kada lekari vraćaju čoveka u život, ta kvantna informacija koja lebdi u kosmosu se vraća u telo, i zato je čovek svestan neobičnog iskustva. Prema mišljenju naučnika, ova terija objašnjava činjenicu da ljudi koji su preživeli kliničku smrt spominju „belo svetlo“ ili „tunel“ kojim su prolazili.

serbian.ruvr.ru

---

Ovo su saznanja i tvrdnje naučnika.

Nenaučno, od vajkada, često pominjana, opevana,  nevina, prodana, sitna, velika, prosta, plemenita, zalutala, izgubljena, prokleta, pokvarena, obojena, pojedena, poklanjana…

No, može li ona, duša, biti – odaslana?

  Bora*S

---

VIVA LA VIDA…

TAMOiOVDE________________________________________________

ŽIVOT JE BAJKA – FRIDA KALO

 Meksička slikarka koja je u osamnaestoj godini doživela saobraćajnu nesreću kad joj je kičma zauvek uništena i zbog čega će trideset dva puta biti operisana, bila je osuđena na doživotni bol i život u metalnom korsetu. Ipak, jednu svoju sliku nazvala je „Živeo život”

„Viva la vida”, 1954, Muzej Fride Kalo u Meksiku
    Sa šest godina Frida Kalo razbolela se od dečije paralize i devet meseci ležala u krevetu previjajući se od bolova. Da bi izdržala, utonula je u svet mašte, gde bi je uvek čekala nasmejana izmišljena prijateljica.

„Autoportret u somotskoj haljini”, posvećen Alehandru, 1926, privatna zbirka

Kad se oporavila, jedna noga joj je bila tanja i kraća. Deca su joj se podsmevala. Shvatila je da je ostala obeležena. Postojala su dva načina da se s tim nosi: da se preda, prihvati hromost kao stanje koga treba da se stidi, sakrije u kuću ili da se izbori, prkosi, nametne time što će nedostatak preokrenuti u prednost.

Odlučila se za ovo drugo, ali dok je shvatila kako se to postiže, prošle su godine.

    Dečija izrugivanja izazivala su u njoj bes, ali ne i gubitak samopouzdanja. Suočila se sa sažaljenjem i zlobom, ali ni tako mala nije prihvatala poraz. Prezirala je pokazivanje bilo kakve slabosti i nikad nije plakala. Kad je već bila drugačija, pokušala je da bude bolja. Naučila je da vozi bicikl, penjala se na drveće i plivala brže od drugih devojčica.

Nije mogla da preskače konopac, ali je učila rvanje i boks, što nije bilo uobičajeno za devojčice tog vremena, a nije ni danas.

Majka ju je potajno sažaljevala, ali je od oca imala podršku i divljenje. Govorio joj je da je bolja od drugih jer je hrabrija i pametnija. Bila mu je ljubimica, od njegovih šest kćeri jedino se ona školovala.
    Otac, koji se u Meksiko doselio iz Nemačke, bio je uvaženi umetnički fotograf, blage naravi, zatvoren i povučen, svirao je klavir i čitao nemačke filozofe. Majka je bila nepismena, odlučna, praktična, tvrdoglava, nezadovoljna i, uglavnom, neraspoložena.
Ogledalo nad krevetom

„Slomljeni trup”, 1944, Muzej Dolores Olmedo Patinjo, Sijudad Meksiko

Frida je odrastala kao energična, nemirna devojka koja se šišala na kratko i nosila pantalone. Čitala je, izlazila s muškim društvom. U srednjoj školi, u koju se upisala falsifikujući godine, bila je član mladih komunista i još jedne grupe intelektualno-političkih istomišljenika u kojoj je bila jedina devojka. Bila je to buntovnička grupa koja je pravila nevolje u školi, posebno nastavnicima. Vođa grupe, Alehandro, bio je Fridin momak tri godine.

    Na jednoj porodičnoj fotografiji, koju je snimio njen otac, nosi muško odelo s prslukom i kravatom, dok njene sestre i majka imaju na sebi skladne haljine. Otac je ponosan na njen stav tokom poziranja, dok je majka užasnuta.
    Želela je da završi studije i postane lekarka. A onda je došao taj dan. Šetala je po trgu s Alehandrom, ušli su u drveni autobus, krenuli, a onda se čuo zvuk kočenja, mukli udarac, lomljava drveta i stakla. U sudaru, držač iz autobusa, dugačka metalna šipka, probila je Fridin stomak izašavši na drugu stranu.
    Lekari su sumnjali da će preživeti, još manje da će ikad hodati. Desna, kraća noga, bila je slomljena na jedanaest mesta, stopalo smrvljeno, kičma presečena na tri dela, karlica zdrobljena, rebra i ključna kost polomljeni.
    Nakon operacije dobro joj je došlo što je još kao dete naučila da miruje. Mesecima je ležala nepomična, na leđima, u gipsu od glave do pete, u neizrecivim bolovima.

    Kad su bolovi u kičmi i nozi postali podnošljiviji, počela je da je muči dosada. Majka je pomislila da bi joj slikanje možda pomoglo, pa je donela boje, četkice i mali štafelaj koji je mogao da se smesti na krevet. Otac je smislio kako da iznad kreveta učvrsti ogledalo da bi mogla da vidi svoje lice.
    I tako je počela da slika najbliži objekat – sebe. Od sto četrdeset tri Fridine slike, pedeset pet su autoportreti. Slikala je svakodnevno, proučavala istoriju evropske umetnosti i vežbala ruku.  Brzo je napredovala.

                    „Autobus”, 1929, Muzej Dolores Olmedo Patinjo, Sijudad Meksiko

Dugotrajna nepomičnost izoštrila joj je sposobnost opažanja, zapažala je detalje i slikala ih . Naslikala je „Autobus”, podsećanje na udes, a svoj „Portret u somotskoj haljini” poslala je Alehandru koji je posle nesreće počeo da se udaljava. Htela je da ga vrati. I uspela je.     Pošto je dobio sliku, još neko vreme su bili zajedno. Tada je postala svesna onoga što će kasnije postati glavno obeležje njenog slikarstva – da njene slike imaju moć govora. Na tom prvom autoportretu Frida ima mek, nežan izraz koji u kasnijim slikama nestaje. Umesto poziva „u pomoć”, pojaviće se okrutna maska koja govori „ne može mi niko ništa”, izraz koji će Frida zadržati i slikati do kraja. To možemo da vidimo upoređujući prve i kasnije Fridine autoportrete.

Kaktus koji uspeva svuda   

„Autoportret” koji je uradila s petnaest godina, 1922

Fridin oporavak bio je čudo. Ponovo je stala na noge. Imala je devetnaest godina. Za njeno školovanje više nije bilo novca. Morala je da nađe posao. Jedino što je naučila bilo je slikanje. Na jednoj zabavi upoznala je Dijega Riveru, najvećeg meksičkog slikara. Pokazala mu je svoje slike. Šta li će Rivera, u to vreme već div i legenda, dvadeset godina stariji od nje, reći za slike mlade, nepoznate, samouke hrome devojke koja mu je pri tom drsko rekla da želi slikanjem da zarađuje za život jer joj je to najmanje dosadno?

Gledao je u nju požudno, a njene slike dugo i pažljivo i na kraju ozbiljno rekao: „Tvoje su slike posebne, tako ’meksičke’. Darovita si, imaš stila. Moraš da nastaviš da slikaš, ali nemoj nikoga da oponašaš. Budi svoja, dovoljno si dobra i drugačija.”

    Kao da je čula svog oca, a te reči dolazile su od čoveka kome se divila kad je bila veoma mlada, dok je on u njenoj školi radio mural u amfiteatru.
    Od tog trenutka Frida neumorno slika, a s Dijegom počinje burnu ljubavnu vezu koja će trajati do kraja njenog života. U tom životu za njega su slikarstvo i politika bili najvažniji, dok je za nju to bio samo on, Dijego.
    Ubrzo nakon venčanja saznala je da Riverina ljubav prema njoj ne isključuje i njegove veze s drugim ženama. Čeznuo je za slobodom da ima bilo koju ženu, čežnju koju ima većina muškaraca, a koja se najlakše osvaja pomoću slave i moći. A Dijego ih je imao. Fizički je bio neprivlačan, ali žene su se bacale na njega. Želele su da mu poziraju i budu ovekovečene na njegovim muralima. Veza s njim bila je, verovale su, prečica do večnosti.

   Izazivao je u njima divljenje i sažaljenje u isto vreme: potrebu žene da bude s moćnim muškarcem i majčinsko osećanje brige za dete. Bio je veliki meda koji zna da mazi, sluša i čuje, a ne zna da brine o sebi, dok je, s druge strane, imao ugled i poznanstva u celom svetu. Ko može da odoli takvoj kombinaciji? U Meksiku je bio bog; kao slikar, predstavnik meksičke renesanse, i kao ideolog radničke klase.
    Rivera je radio velike murale u Meksiku i Americi. Udvarala mu se njujorška elita, u Meksiku su se kleli u njega. Bio je vatreni komunista koji je prihvatao porudžbine od kapitalista. „Bio je kaktus koji uspeva svuda, na pesku i kamenju. A kad cveta, njegovi su cvetovi predivno crveni ili žuti kao sunce”, pisala je Frida prijateljici.
    Bio je sposoban da druge podređuje svojim potrebama, a da toga nije bio ni svestan. Znao je da isključi druge čak i kad su bili prisutni i usredsredi se na samog sebe. Da li je to bila ravnodušnost, samoživost ili umetnička samosvojnost?

Izrezano srce  

„Frida i Dijego”, 1931, Muzej moderne umetnosti, San Francisko

 Fridu su bolele njegove prevare. Pravdala ga je da je posedovanje lepih žena plod njegove umetničke prirode, težnje za posedovanjem lepote, da mu je potrebna takva vrsta zanosa, da je umetnik željan doživljaja, u večnoj potrazi za nadahnućem, da ulazi u veze s prelepim ženama zbog svoje umetnički uzvišene čežnje za savršenstvom. Naivno je verovala da će ga njena neizmerna ljubav promeniti i pripitomiti.
    Tokom jedne godine imala je sedam operacija na kičmi, u bolnici je provela devet meseci i smatrala da zaslužuje vernost. Ali, on je i dalje trošio žene kao omiljene poslastice. Bio je muškarac koji svoj ego hrani ženama da bi bio bolji u poslu.
    Pravdala ga je mišlju da tako veliki i značajan čovek pripada svima i da, shodno tome, ne može emotivno da pripada samo jednoj osobi. Nije htela da prihvati istinu da on nije sposoban da voli nikoga sem sebe.
    „Možda ljudima koji osećaju neizmernu strast prema svojoj umetnosti ne preostaje više strasti za ljude”, pitala se.
    Odlučila je da se za sebe izbori na svoj način. Da bude drugačija time što će biti nemilosrdno ženski iskrena i ogoljena, onako kako niko nije spreman da bude. Okrutno je slikala svoju slomljenu kičmu, rane na nozi, izrezano srce, sebe mrtvu, krv koja ističe iz prerezane vene, strelicama izbodeno telo, sebe uraslu u zemlju, krvave mrlje na belim čaršavima, pobačene fetuse. Slikarka Džordžija O’Kif rekla je Fridi, kad je na njenoj izložbi u Njujorku videla sliku „Rađanje”, da se pre nje niko nije usudio da naslika taj čin, jer niko ne želi da vidi moć žene dok daje život.

   Slikala je sopstveno lice, svesno preterujući u grubosti autoportreta, naglašavajući svoje nedostatke: slikala je suvišne dlačice na licu, brčiće i spojene obrve koje je mogla i da nema da je htela da bude kao drugi.
    Počela je da se oblači kao seljanka iz Tehuana: u dugačke suknje i šalove živih boja, da ukrašava kosu cvećem i trakama, stavlja drečav nakit, nanosi jarkocrveni ruž. Svakog jutra oblačila se kao da izlazi na pozorišnu scenu. Češljala se i oblačila satima. Do juče gradska devojka, moderna mlada žena koja je obično nosila pantalone, kožne jakne i muške čizme, svesno se preobrazila u eksponat iz etnologije. Ljudi su se za njom u čudu okretali. Ali, stvorila je „stil Kalo”.

Pikasove minđuše 

„Između zavesa”, poklon za Lava Trockog, 1937, Nacionalni muzej za žene u umetnosti, Vašington

 Morala je da slika jer je bol zbog Dijegovih neverstava i njene bolesti bio preveliki da bi ostao samo u njoj. Na jednoj fotografiji vidimo Fridu kako leži u bolnici i pomoću ogledala islikava korset. Ima namazane nokte, prstenje, frizuru… Opet prkosi. Tokom tri godine isprobala je dvadeset osam korseta od gipsa, plastike, gvožđa i kože.  Našarati taj oklop i kavez bez koga bi se njeno telo raspalo ne može svako.

   Imala je potrebu da radi sve ono što ne može. Išla je na ples, upuštala u veze s muškarcima i ženama želeći da njeno telo oseti nešto drugo osim bola. Sklapala je prijateljstva s Dijegovim devojkama da bi obezvredila njihov značaj i svoj položaj učinila podnošljivijim. Marširala je, protestovala, pevala Internacionalu, mrzela nepravdu i verovala da će komunizam spasti svet od bede.

    Na površini je bila vesela, zavodljiva, zabavna osoba neponovljivog izgleda, sa smislom za humor, koju su svi obožavali. Kad su joj zbog gangrene odsekli nogu, rekla je: „Šta će mi noge, ja imam krila.” Na otvaranje svoje izložbe u Meksiku, 1950. godine, došla je bolničkim kolima, u pratnji motociklista. Uneli su je na nosilima i smestili u krevet nasred galerije. Čitave večeri zabavljala je društvo, veselila se, slavila.
    Njen život postao je pozorište u kome je sama kreirala kostime, crtala scenografiju, izmišljala sadržaj, režirala i glumila. A zatim je sve to slikala. Slika „Na pozornici”, koju je namenila Trockom, kazuje upravo to.

    Kad je u proleće 1938. godine Andre Breton posetio Trockog koji se u Meksiku skrivao u Fridinoj kući, video je njene slike i, oduševljen, nazvao ih nadrealističkim. Ona se nasmejala i rekla: „Ne, one su samo autobiografske, ja slikam svoj život.”

    Nije razumeo da je sam njen život čisti nadrealizam, dok su njene slike sadržavale meksičku narodnu umetnost, mitologiju, religiju, savremenu uličnu umetnost ali i prekolumbovsku primitivu – nikada ranije viđen spoj.
    Na izložbi u Parizu njenim slikama divili su se Hoan Miro, Kandinski, Dišan. Kritičari su bili puni hvale, ističući neponovljivost i iskrenost. Oduševljeni Pikaso poklonio joj je minđuše od kornjačevine u obliku dve male ruke koje su joj odmah postale najdraži nakit.

   Nije verovala da je slavna ni kad je muzej Luvr 1939. godine otkupio jedan od njenih autoportreta. Kao slikarka, nije bila sujetna. Kao svakom teškom bolesniku, činjenica da preživljava bila je dovoljna nagrada.

 Deset dana pre smrti, 1954. godine, četiri sata je po pljusku, uprkos zabrani lekara, zajedno s Riverom učestvovala u uličnom maršu solidarnosti s vladom Gvatemale čijeg je levičarskog predsednika CIA zbacila s vlasti. Sedela je u invalidskim kolicima. To je njena poslednja fotografija. Htela je da bude deo života do samog kraja.   Odlučila se za nemoguće poduhvate, nepotrebne rizike, ludu tvrdoglavost i naprezanje tela do krajnjih granica. Opstala je zahvaljujući volji i savladavanju. Tako je postala mit. Imala je četrdeset sedam godina.

   „Svako je dužan da napravi najbolje što može od onoga što ga je zapalo, jer je smisao života održanje života samog. Treba postojati uprkos svemu: osećati, disati, gledati, učestvovati. Nije nam data druga šansa, drugi život”, napisala je Slavenka Drakulić u knjizi „Frida ili o bolu”, uz čiju je pomoć ovaj tekst i nastao.

SEĆANJE I POŠTOVANJE
Posle Fridine smrti njena umetnička slava je rasla. Kuća u kojoj je rođena, Plava kuća, Kasa Azul, otvorena je 1958. godine kao muzej, na predlog Dijega Rivere. Feministički pokret sedamdesetih godina prošlog veka povećao je zanimanje za njen život i rad i ona postaje ikona ženskog otpora. Godine 1980. u Meksiku kreće neomeksikanizam, pravac koji se oslanja na Fridinu umetnost. U Londonu je 1982. godine otvorena prva retrospektiva Kalove van Meksika, odakle se seli u Švedsku, Nemačku, Njujork.
“Ja i moji papagaji“, 1941, privatna zbirka

Hajden Herera 1983. godine izdaje Fridinu biografiju koja postaje bestseler. Njena slika „Dijego u mojim mislima” koristi se 1990. godine kao poster za izložbu meksičkog slikarstva u muzeju Metropoliten. Opera „Frida” kompozitora Roberta Havijera Rodrigeza izvodi se 1991. godine u Filadelfiji. Američki džez flautista i kompozitor Džejms Njutn 1994. godine objavljuje album nadahnut Fridinom slikom „Odelo za Fridu Kalo”.

Pevačica Madona kupuje Fridin „Autoportret s majmunima” proglasivši se reinkarnacijom meksičke slikarke. U Sjedinjenim Američkim Državama puštena je u opticaj poštanska marka s Fridinim likom. Glumica Selma Hajek 2002. godine igra Fridu u filmu rađenom po Hererinoj knjizi koji postaje hit osvojivši dva Oskara. Godine 2006. Fridina slika „Koreni” prodata je na aukciji za 5,5 miliona dolara.

    Na stogodišnjicu rođenja Fride Kalo u Palati lepih umetnosti u Sijudad Meksiku, najvažnijem kulturnom centru Meksika, otvorena je retrospektivna izložba njenih slika koju obilazi rekordan broj posetilaca. Sledeće godine ova izložba odlazi u više gradova SAD, a 2010. godine u Berlin i Beč.
    Meksička banka 2010. godine pušta u opticaj novčanicu od 500 pezeta na kojoj se nalaze likovi Fride Kalo i Dijega Rivere.
U Beogradu se prikazuje pozorišna predstava o životu ove umetnice po tekstu Sanje Domazet.
    Slavenka Drakulić objavljuje knjigu o Fridi koja se istovremeno pojavljuje u Švedskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Srbiji i prisutna je na svim izložbama Fride Kalo koje obuhvataju ta govorna područja.
Autor: Slobodanka Lazarević

Izvor: Politikin Zabavnik

---