ZMAJEVA RAZGLEDNICA PRVA NA SVETU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Prva razglednica na svetu štampana je u Beču, 1871. godine, odakle je poslata u Sombor. Najzaslužniji za njenu izdradu bili su poručnik austrougarske vojske Petar Manojlović, i naš čuveni književnik Jovan Jovanović Zmaj.

Razglednicafeature-368x189Iz čitave serije ovih ilustrovanih dopisnica sačuvan je samo jedan primerak, koji je 1963. otkupio nepoznati belgijski kolekcionar, postavši tako vlasnik jednog od najvrednijih filatelističkih rariteta!

Idejni tvorac prve razglednice u svetu bio je geodetski oficir austrougarske vojske, poručnik Petar Manojlović iz Sentemaša (današnjeg Srbobrana), poznati crtač, tehničar i kartograf, čije se ime vezuje za nekoliko uspelih edicija toga vremena.

Pošto je bio bliski prijatelj Jovana Jovanovića Zmaja, koji je u Beču štampao političko – satirični list „Zmaj“, Manojlović je tokom jedne od svojih čestih poseta redakciji predložio čika Jovi da izradi specijalne ilustrovane dopisnice radi obavljanja kraće prepiske redakcije sa čitaocima.
– Manojlović je idejnu skicu pripremio krajem 1870. Kada je njegov crtež odobrila redakcija „Zmaja“, izrada razglednica u bakrorezu poverena je poznatom bečkom rezbaru Valdhajmu, koji je naručenu količinu predao redakciji početkom aprila 1871. Ova prva ilustrovana dopisnica u svetu imala je sve karakteristike razglednice u današnjem smislu: sliku na prednjoj strani sa određenim prostorom za adresovanje, odnosno poštansku marku, dok je poleđina karte ostavljena prazna za saopštenja – objašnjava Mile Vojinović, somborski hroničar.

Razgledvi-225x300Razgledi-225x300Prva razglednica na svetu poslata je iz Beča u Sombor (levo), Jovan Jovanović Zmaj (desno)

_____________________________________________________________________________________________________

 Uopšte, i sama ilustracija na razglednici bila je prilično impresivna, s obzirom na to da je štampana u srcu Austrougarske.

Naime, na prednjoj strani karte predstavljen je zmaj sa raširenim krilima, kome iz čeljusti sevaju munje, a iz nozdrva izlazi oganj, dok u kandžama drži jednu povijenu traku za adresiranje na ime primaoca. Ispod zmaja vidi se pejzaž, i to, levo – detalj sa vedutama Istambula i minaretima džamija, ispred kojih stari Turčin puši lulu, a na desnoj strani – voz koji izlazi iz tunela, dok su u pozadini zidine Moskve sa kupolama pravoslavnih crkava. U sredini, između Moskve i Istambula, prikazan je deo mora sa jedrenjacima i lađama, među kojima je i parobrod – točkaš sa grbom tadašnje Kneževine Srbije!
Čitava slika je zapravo simbolizovala objedinjavanje slovenskog življa u istočnom delu Evrope, što je, u najmanju ruku, bila vrlo nepopularna tema u Austrougarskoj, kao uostalom i list „Zmaj“. Zbog tog „politički nekorektnog“ sadržaja, jedini sačuvani primerak ove razglednice imao je nesvakidašnju istoriju.

razgledv-300x225

Ulica Kralja Aleksandra u Somboru

– Razglednica je 19. maja 1871. godine predata na pošti u Beču, odakle je prosleđena u Sombor, na adresu Dimitrija Manojlovića, somborskog advokata i strica autora razglednice, Petra. Međutim, kada je oprezni advokat na razglednici video motiv prostora koji je naseljavao pravoslavni slovenski živalj, odbio je da je primi. Pošto je precrtao natpis „Sombor“, vratio je razglednicu pošiljaocu, redakciji „Zmaja“, sa propratnim tekstom: Ja sa zmajem nikakva posla neću da imam – ne prima se – priča Vojinović.

Na ovu razglednicu su, inače, bile zalepljene dve marke: jedna od pet krajcara (crvene boje) i jedna od deset (plave boje). Igrom slučaja, pronađena je tek 1964. godine, a pošto je filatelistima bila nepoznata, iste godine je izložena na jednoj filatelističkoj aukciji u Parizu.
– Sve do 1963, smatralo se da je izumitelj prve razglednice izvesni knjižar Švarc, iz Oldenburga. On je 1875. izrezao kartone u veličini tadašnjih poštanskih dopisnica, na koje su mu štampari otisnuli kliše sa crtežom iz jedne stare nemačke pesmarice, koja je sadržavala vinske pesme iz područja Rajne. Konkretno, reč je o ilustraciji za pesmu Petputapestotina đavola. Međutim, kada je otkrivena Manojlovićeva razglednica, trebalo je revidirati dotad važeći stav, što nije bilo lako. Tako se među svetskim filatelistima zapodela višegodišnja rasprava, u kojoj je učestvovao i Novosađanin Mirko Verner, koji je, na kraju, dokazao da je Manojlović osmislio najstariju sačuvanu razglednicu u svetu – kaže somborski hroničar Mile Vojinović.

Remek dela štamparstva
Prve razglednice rađene su u tehnici litografije i bile su prava remek dela tadašnjeg štamparstva. Kod njih se na prednjoj strani nalazila ilustracija, a na poleđini mesto samo za adresu i poštansku marku. Poruke su se ispisivale na prednjoj strani pored ili preko ilustracije. Tek od 1905. godine zadnja strana razglednice je podeljena jednom vertikalnom linijom na dva jednaka dela. Desno od linije se ispisivala adresa primaoca i lepila poštanska marka, a levo od nje sadržaj poruke. Ovakav tip razglednica se upotrebljava i dan danas (pogledaj prvu sliku, gore).

Srbija na razglednicama

Razglediii-225x300Prvu seriju razglednica u Srbiji objavila je knjižara Velimira Valožića u Beogradu, 1895. godine. Tu seriju krasio je Pogled na Kalemegdan sa Save (panorama Beograda), Pozorište (Narodno pozorište sa spomenikom knezu Mihailu) i Novi konak (današnji Stari dvor). Na jednima je pisalo Pozdrav iz Beograda, a na drugima Želi vam Srećnu novu godinu Knjižara Velimira Valožića. Iduće godine Velimir Valožić objavio je još jednu seriju u kojoj je, osim Beograda, bilo i 16 razglednica sa slikama gradova Srbije. Autor ovih prvih serija je Vladislav Titelbah, poznati ilustrator, a dvorski fotograf Milan Jovanović je autor fotografija.
Izvor: / srbinside.rs/ July 19, 2013.

_____________________________________________________________________________________________________

 

TATARI, DIPLOMATSKI KURIRI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 PRETEČE POŠTARA: Tatari su nosili poštu po Srbiji, jašući 900 km bez odmora!

Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Jahali su i 900 kilometara bez odmora

Put-Tatara-kroz-Srbiju1-660x440

Foto: Politikin zabavnik, PTT muzej

Legendarni “Poni ekspres”, čiji su kuriri povezali istočnu i zapadnu obalu Sjedinjenih Američkih Država, postojao je svega 18 meseci – od aprila 1860. do oktobra 1861. godine. Relativno kratko, u odnosu na period od bezmalo 500 godina, tokom kojeg su naši tatari na konjima prenosili diplomatsku poštu između Beograda i Carigrada.

 I dok su se jahači “Poni ekspresa”, po principu štafete, menjali na svakih 120 do 160 kilometara, tatari su jahali i preko 900 kilometara bez odmora.

Nekoliko stanica “Poni ekspresa” sačuvano je do danas i pretvoreno u svojevrsne muzeje, a Amerikanci su podigli i desetine spomenika u čast ovih neustrašivih jahača, o kojima je ispisano i snimljeno na stotine knjiga i filmova.

Kod nas, jedini “podsetnik” na postojanje tatara – pismonoša su klupa ispred zgrade Glavne pošte u Beogradu, sa pločicom na kojoj su ispisane godina rođenja i smrti Riste Prendića (1800 – 1892), poslednjeg srpskog tatarina i ulica posvećena tatarinu Bogdanu Đorđeviću.

Rista-Prendic

Rista Prendic-Foto: PTT muzej, Beograd

Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Rista Prendić je u svojoj 67. godini (što je u to vreme bila duboka starost), doneo sultanovo pismo da se dozvoljava povlačenje turske vojske iz Srbije. U martu, po snegu, prejahao je preko 900 kilometara od Carigrada do Beograda.

Razdaljina od Beograda do Carigrada u ono vreme se prelazila za oko 186 sati putovanja. Kada su obični ljudi putovali tako daleko, koristili su menzulane – poštanske stanice (u nekima se samo vršila zamena konja, a postojale su i one u kojima je moglo i da se prenoći). Jahali su po 12 sati, pa odmarali.

Tatari uopšte nisu spavali, jer nakon što bi uzjahali konja u Beogradu, sjahali bi tek u Carigradu. Nisu smeli da spavaju i izbegavali su i da se zaustavljaju, jer su nosili važna pisma koja su mogli da im ukradu.

Tatarin-postar

Tatarin postar-Foto: PTT muzej, Beograd

Dok su obični smrtnici od Beograda do Carigrada putovali oko deset, petnaest dana, tatari su tu razdaljinu prelazili za oko sedam. Da bi ostali budni, pili su tatar – kafu. To je mešavina suvog praha od kafe, malo šećera i hladne vode, koja se oblikuje u grudvicu i stavi na jezik, da se topi dok jašete.

Ide pravo u mozak, drži koncentraciju i sprečava da zaspite. Kada su bili na zadatku, tatari nisu smeli da se prejedu, jer je od jela moglo da im se prispava. Zato su obično pili gorki čaj bez šećera, a možda bi pojeli i malo somuna.

Tatar Bogdan Đorđević prejahao je put od Carigrada za pet dana da bi doneo kopiju Hatišerifa iz 1830, kojim je Srbija postala Kneževina, i za to dobio 500 dukata. Još brži od Đorđevića bio je Lazar Aranđelović, zvani Indže (na turskom: sitno), vrlo prgav čovek, karađorđevac, koji je jednom prilikom „otkačio” i Kneza Miloša.

Indže je knezu Aleksandru Karađorđeviću doneo berat (sultanovu dozvolu) da može da bude knez u Srbiji za nešto više od četiri dana.

Put-Tatara-kroz-Srbiju

Put Tatara-Foto: Politkin zabavnik

Ali, najbrži je bio Rista Prendić.

Rista Prendić, rođen u Aleksincu, bio je diplomatski kurir Kneževine i Kraljevine Srbije, do 1837. lični tatarin kneza Miloša, a od 1837. do 1855. i engleski diplomatski kurir (u službi engleskog konzula u Srbiji Džordža Lojda Hodžesa), na osnovu čega je od Engleza dobijao platu, deset dukata mesečno.

Njegova kuća je svojevremeno bila jedna od najlepših i najvećih u Aleksincu i služila je kao zgrada britanske pošte.

Za razliku od Prendića, temperamentni Indže nije dočekao da uživa u starosti. Pre nego što se knez Miloš 1859. vratio na presto, sklonio se iz Srbije u Carigrad, jer je znao da ga Miloš neće poštedeti.

 

Varvarin-Tatari

Varvarin-Tatari-Foto: Politikin zabavnik

 Tamo je živeo neko vreme, dok Obrenović nije poslao nekog propalog trgovca da ga ubije. Naime, Indže je u Carigradu posećivao neke srpske trgovce, u čijoj se kući jednog dana pojavio i Milošev plaćenik, koga su ovi odranije poznavali iz Beograda. Kada je Aranđelović izašao iz kuće, pridošlica je krenuo za njim, udario ga nožem u grudi i ubio. Tokom ispitivanja u turskoj policiji, priznao je da je za to ubistvo bio plaćen.

U turskoj carevini javne puteve, mostove, skele i menzulane, kao saobraćajne ustanove, održavalo je lokalno stanovništvo, odnosno žitelji naselja koja se nalaze pored tih objekata, u zamenu za oslobođenje najtežih poreza.

telegraf.rs 

POŠALJITE GA SV. PETRU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

Pismo Napoleonu vraćeno uz napomenu „proslediti sv. Petru“

napoleon_310x186Iako je umro pre gotovo dva veka, francuskom imperatoru Napoleonu Bonapartu izgleda i dalje stiže pošta.

Da li je reč o kompjuterskoj greški ili o nepoznavanju nacionalne istorije, te francuski Nacionalni institut za statistiku i ekonomske studije (Insee) poslao je nedavno popisni obrazac slavnom francuskom vojskovođi na adresu u Ajaču, na Korzici, a tamošnja pošta je pošiljku vratila uz napomenu: „Umro 1821. Molim, proslediti pismo svetom Petru“.

Neobičan slučaj, koji je ubrzo osvanuo i na internetu, preneo je list „Kors Maten“ koji savetuje institutu da hitno proveri svoje podatke kako ne bi ponovo bio predmet sprdnje na društvenim mrežama.

Insee je barem mogao da pismo adresira na Dom invalida, gde se danas nalazi Napoleonov grob“, zaključuje ne bez šale korzikanski list.

Istine radi, samo nekoliko koraka dalje od broja 3. u ulici Sen Šarl u Ajaču, na koji je pismo poslato, nalazi se muzej Bonaparte, smešten u kući u kojoj je Napoleon rođen i u kojoj su izloženi predmeti i nameštaj koji je pripadao bivšem imperatoru.

Izvor:novosti.rs/Tanjug

__________________________________________________________________________________________

KAMEN PO KAMEN, PALATA IDEALE…

TAMOiOVDE_______________________________

Poštar koji je izgradio hram od kamenčića

TamoiOvde-1_707x571xpostmanpalace2.jpg.pagespeed.ic.p0xrHydcv5TamoiOvde400x631xcheval2.jpg.pagespeed.ic.rXkoMynDdlTrideset godina je  ovaj Francuz proveo gradeći svoj dom iz snova od kamenja koje je usput pronalazio dok je delio pisma.

Ferdinand Čeval, počeo je sa izgradnjom njegove „Palate Ideale” još 1879. godine kada se sapleo o jedan kamenčić. Inspirisan oblikom, počeo je da sakuplja sve više kamenja. 

Stavljao ih je u džepove, a posle kada je počeo da skuplja sve više i više, počeo je da nosi sa sobom kolica i kofu.

Prvih 20 godina proveo je praveći spoljnu stranu palate u malom gradu Dromu u Francuskoj.

Čeval je koristio kreč i malter kako bi spojio kamenje koje je sakupljao za ovu palatu. Radio je sve sam i to noću, jer je danju radio kao poštar. Noću je put sebi osvetljavao samo uljanom lampom.

Gotova palata imala je motive Hrišćanske i  Hinduističke arhitekture, iako to nije bila ideja.

Poštar tu nije stao, u njegovim kasnim sedamdesetim, odlučio je da će napraviti spostvenu grobnicu, takođe od kamenčića, na groblju u selu pored.

TamoiOvdepostmanpalacedetailTamoiOvde864x573xPostmanpalaceterrace.jpg.pagespeed.ic.IM50P22W2f

Ferdinad Čeval tamo je i sahranjen 1929. godine.

Palata je proglašena kulturnim i istorijskim obeležjem 1969, a poštarov lik se štampao na markicama francuske 1989. godine.

Sin jednog običnog farmera, poštar Ferdinand, nikada nije imao neku umetničku ili  obuku za arhitektu.

Ali je zato imao prirodan talenat i istrajnost.

Autor: Đ. M./Photo: Postman Cheval’s Ideal Palace

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde892x572xpostmanpalacepostcard.jpg.pagespeed.ic.n67ka_r-ryIzvor:dnevno.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

 

INŽENJER KOJI JE VOLEO DUDOVE…

tamoiovde-logo

ATANASIJE NIKOLIĆ, ČOVEK OD 100 ZNANJA

Da napravi tehnički rečnik, organizuje pozorište, izlije top, napiše dramu, sagradi put, drži časove radnicima, sastavi policijski zakonik, kalemi voćke – sve je to zanimalo, nesuđenog pravnika i artiljerca

 atanasijenikolicDa je živeo bar tri, a ne samo jedan život, Atanasije Nikolić, jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti, čiji je naslednik Srpska akademija nauka i umetnosti, raskrilio je polje delovanja na crtanje, „zemljomerije”, inženjerstvo, matematiku, pozorišnu umetnost, poljoprivredu. Dobar crtač, u Novom Sadu 1824. godine otvara privatnu školu crtanja, bavi se kartografskim poslovima, a umeće koristi i u više umetničke svrhe kada izrađuje pečat Liceja u Kragujevcu.

Zaljubljenik u matematiku i tehniku, piše prve udžbenike iz ove oblasti, gradi velike melioracione kanale u Bačkoj, brane, nasipe, drumove. Piše drame, glumi u predstavama, sa Jovanom Sterijom Popovićem osniva prvo beogradsko stalno pozorište, čuveni Teatar na Đumruku. Piše o poljoprivredi, iz Austrije i Mađarske donosi razne sorte voća, osniva prvu poljoprivrednu školu u Topčideru, upošljava zatvorenike na poljoprivrednom dobru, otvara prvu fabriku sukna. Kao da mu nije dosta, izliva prvi top i osniva prvu fabriku municije u Beogradu i topolivnicu u Kragujevcu.

I moglo bi još da se nabraja, kako je napisao prvi policijski zakonik, uredio poštanski saobraćaj, prvi proslavio Svetog Savu kao školsku slavu…
Još bi više umeo napisati, što bi nužno bilo da se kao građa upotrebi u novijoj našoj istoriji, ali mi nestaje snage i volje za pisanje”, zaključuje 28. avgusta 1875. godine završavajući autobiografiju.

Međutim, i ovo do sada napisano dovoljno je da nas uvede u šaroliki život Atanasija Nikolića.

Ćirilična matematika

Lomila su se koplja oko toga hoće li mladi Atanasije biti zanatlija, što je predlagao otac Nikola, trgovac, ili će poći „na nauke”, u čemu ga je podržavala majka Marija. Prevagnula je ova druga strana: upornošću majke završava gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a uz pomoć ujaka, trgovca Marka Despotovića, odlazi da studira filozofske nauke u Đuru. Zvanje pravnika koje se dobijalo po završenim studijama, nije ga privlačilo: Atanasije se živo seća kako je, zavolevši crtanje i topografiju, pred kraj gimnazijskog školovanja sa pažnjom učio od Marka Ignjatovića koji je pravio kartu sela Bukovac.
Od ovoga vremena oseti ja čežnju za matematikom i za zemljomerijem. I činjaše mi se kad bi umeo zemlju meriti i karte sačinjavati, da bi bio najsrećniji čovek na svetu.

Vođen savetom da se dobre tehničke nauke izučavaju u Artiljerijskoj školi u Beču, odlučuje da tamo nastavi školovanje i 1821. godine, dok je njegovim drugovima mrsko da izlaze na polja Simiringeka, Atanasiju su „mile zabave” da vežba sa topovima, gađa, gradi baterije, vezuje fašine.  Kako u vojnoj službi nisu napredovali najuporniji, već oni sa dobrim poreklom i vezama, napušta Beč i u Novom Sadu otvara privatnu školu crtanja, ali će i tu ponovo naići na zatvorena vrata. Nikolićeva škola dobiće dozvolu da postane javna, ali će njegovo postavljenje za javnog učitelja zaustaviti odluka jednog od senatora Novosadskog mađistrata koji se protivi da rimokatoličkoj deci crtanje predaje pravoslavac.
I ponovo Atanasije napušta dotadašnja nastojanja i otvara sebi vrata na drugom mestu. „Zloba me natera da postanem indžinirom”.

topolivnicaukragujevcu

Topolivnica u Kragujevcu

U Pešti polaže ispite za inženjera 1829. godine, i bude naimenovan za besplatnog inženjera Bačke varmeđe. Počeo je da pravi melioracione kanale, brane, nasipe i već je uveren da će biti postavljen za redovnog inženjera sa mesečnom platom. Ista stvar ponavlja mu se kao i u Artiljerijskoj školi: imenovanje dobija kandidat sa jačim preporukama, a ne onaj koji se radom dokazao. Opet je vreme za novu službu.

Atanasije Nikolić prihvata poziv Petra Čarnojevića da bude upravnik njegovog imanja. Nedugo zatim, kao inženjeru u Munkaču na imanju grofa Šenborna, stiže mu pismo od Dimitrija Isajlovića, člana  Popečiteljstva prosvete, koji ga poziva u Srbiju da bude profesor matematike u nedavno osnovanom Liceju u Kragujevcu. Osim skromnog pokućstva, novi profesor, koji je postavljen i za rektora Liceja, donosi sa sobom u Kragujevac i prvi udžbenik iz algebre, koji je napisao pripremajući se za početak školske godine. Listajući ga u vreme kada piše autobiografiju Atanasije Nikolić priznaje da je preterao prevodeći latinske reči za potrebe srpskih đaka: čak su i simboli, matematičke formule napisani ćiriličnim slovima!

                                              Škola: sveto mesto

   Polaznici kragujevačkog Liceja dobili su vrednog i svestranog rektora, profesora koji će im uz časove algebre, geometrije, trigonometrije, crtanja, držati i dodatnu nastavu kako bi poboljšao njihovo slabo znanje matematike. Uz predanost, međutim, išla je i strogost. Mogli su odmah da je naslute svi oni koji su došli na svečani početak školske godine kada je rektor, znajući da disciplina nije bolja strana novosnovanom Liceju, umesto prigodnog pozdravnog govora, zagrmeo „Stoj! Stoj! Stoj! Jer mesto na kojem stojiš sveto je”.

Obaveze rektora i profesora nisu ga sprečavale da uveče obilazi đake da bi pazio čime se zanimaju kad nisu u školi, a po nezadovoljstvu kafedžija zadovoljno konstatuje da je njegova zabrana točenja likera licejistima urodila plodom.
   „Moj postupak sa Srbčadma beše patrijarhalan i očinski. Ja sam nastajavao, da svaku pogrešku mladiću primetim, pa ovu bez opomene, bez saveta, a dosta puta bez kazni nisam ostavio“.

Osim što je izradio pečat Liceja, uveo školsko zvono koje je označavalo početak i kraj časova, Atanasije Nikolić za „hram znanja” uvodi i proslavljanje školskog patrona Svetog Save. Kragujevčani su te 1840. godine posmatrali kako se svečana litija sačinjena od crkvenih velikodostojnika, profesora i đaka kreće gradskim ulicama do Liceja, a zvanice prisustvuju priredbi i gozbi organizovanoj u zgradi škole.

Po završetku školske godine, međutim, profesori biraju drugog kandidata za mesto rektora, a Atanasije Nikolić odlazi u Beograd. To, ipak, nije kraj njegovom pedagoškom radu. Još čvršću disciplinu uvešće u poljoprivrednoj školi. Kada su prvi đaci stigli u Zemljodelsku školu u Topčideru u maju 1853. godine, na poljoprivrednom dobru koje su već obrađivali zatvorenici bilo je raznih sorti žita, 125 vrsta vinove loze, 460 sorti jabuka i 320 krušaka, soj štajerskih krava i bikova, ali i konja, svinja. Upravitelj škole učenicima je obezbedio ne samo uslove za dobru praktičnu nastavu, već i odeću, obuću, dva obroka, knjige, mastilo i hartije.

Njihovo je bilo da naredne dve godine prionu na učenje o zemljoradnji, vinogradarstvu, pčelarstvu, šumarstvu, „svilodeljstvu i skotovodstvu”. Po zamisli Atanasija Nikolića, oni su se „usposobljavali i za plug i za pušku”. Uz takmičenja u kalemljenju voćaka, učenje o hranjenju svilenih buba, imali su obavezne egzercire, učili gađanje i rukovanje puškom. Na završni ispit pozivani su kmetovi iz svih srezova, a najbolji đaci kući su nosili posebne nagrade: bika, prase engleskog soja, kutiju sa oruđima za kalemljenje voćaka, dve oke semena deteline…

   04_Atanasije-Nikolic_ilustrNova strujanja u politici posle Svetoandrejske skupštine, kada je zbačena dinastija Karađorđevića, a na vlast vraćeni Obrenovići, donela su promene i u Zemljodelskoj školi.

Zbog tužbe koju su podneli pitomci, a iza koje su stajali ekonom škole Vladimir Jovanović i profesor Josif Pecić i posle žalbi na loše uslove učenja, preteranu strogost upravnika i loša znanja koja dobijaju, Atanasijeva poljoprivredna škola se zatvara. Njegov trud oko imanja i škole ruši se kao kula od karata. Želja da obrazuje druge, da poučava „Srbčad”, zbog koje je tako veselo krenuo iz Munkača, iako je mogao da proživi dane bez mnogo trzavica u službi mađarskog grofa koji je obezbeđivao i penziju, nije se ograničila samo na mlade niti samo na zvanične škole.

U Beogradu, kao i prethodne godine u Kragujevcu, „u školi kod Saborne crkve”, Atanasije drži predavanja o poljskoj ekonomiji: besplatno i svojevoljno. Sricali su slova i pisali brojke kod Nikolića i šegrti, kalife, sluge. S namerom da i oni dobiju kakvo-takvo obrazovanje, Atanasije s prijateljima profesorima pokreće nedeljne škole, gde je radnički sloj svih uzrasta mogao besplatno da dolazi na časove.

                                            Pozorište u magazi

   Isti taj strogi profesor, zaljubljenik u „zemljomerije” i matematiku, znao je da obuče i glumački kostim i zaigra na daskama koje život znače. Pred nama je sada plodan pozorišni čovek koji je iza sebe ostavio više dramskih komada sa temama iz nacionalne istorije, postavio brojne predstave, osnovao prvo stalno pozorište u Beogradu, a i dalje govorimo o Atanasiju Nikoliću.

Kada je 1824. godine u Novom Sadu počeo da s đacima svoje škole crtanja da izvodi predstave, odvajajući prihod od ulaznica u fond škole, Novosađani su tu dušekorisnu zabavu veoma lepo prihvatili. Osim Joakima Vujića, niko nije izvodio predstave na srpskom jeziku u njihovom gradu. A Atanasije Nikolić, uvežbavajući đake kako će glumiti, predstavio im se komadom „Zao otac i nevaljao sin”, da bi nešto kasnije pred publiku izneo i istorijsku dramu Stefana Stefanovića „Smrt Uroša Petog”. Za tu predstavu i sam se našao u glumačkoj postavi tumačeću ulogu kralja Vukašina, glavnog zloće u drami.

Istorijski kostim navući će i u Kragujevcu, kada je u velikom hodniku Liceja igrao cara Dušana u svojoj drami „Ženidba cara Dušana” koju je posvetio knezu Mihailu Obrenoviću. Igrali su u toj predstavi činovnici i profesori, a scenografija i kostimi napravljeni su od onoga što se imalo. Dobar prijatelj sa Jovanom Sterijom Popovićem, još iz vremena kada je Atanasije bio rektor kragujevačkog Liceja, a Sterija profesor prirodnog prava, zajedno s ovim velikim dramskim piscem osniva pozorište 1842. godine.

Bio je to teatar za koji je ustupljena jedna magaza na Đumruku, carini, sa glumačkim ansamblom sastavljenim od diletanata, mladih činovnika i „ženskinja”, ali bilo je to prvo beogradsko stalno pozorište, Teatar na Đumruku. Sala je dekorisana, podignuta galerija za orkestar i moglo je da se počne sa predstavama – igrale su se utorkom i četvrtkom, a na repertoaru su tada omiljene istorijske drame.
nasip

Podizanje nekoliko nasipa pod rukovodstvom Atanasija Nikolića uređena je močvara na prostoru nekadašnje Bare ‘Venecije’.  

Beogradska publika gledala je pozorišnu igru s pesmama u tri čina koju je Atanasije Nikolić napisao po narodnoj pesmi „Kraljević Marko i Arapin”, Sterijinu dramu „Smrt Stefana Dečanskog”, Stefanovićevu „Smrt cara Uroša”, u kojoj Atanasije ponovo igra kralja Vukašina. Pre Teatra na Đumruku, sa Sterijom Atanasije Nikolić osniva još jednu važnu instituciju: Društvo srpske slovesnosti 1841. godine. Atanasije prvo razmatra sa Sterijom da bi trebalo okupiti učenjake koji bi radili na srpskom tehničkom rečniku i prevodili stručne termine na naš jezik.

  Upošljavanje zatvorenika

Iz te ideje rađa se Društvo srpske slovesnosti, za koje su Atanasije i Sterija izradili Statut, a među prvim članovima su i Jovan Stejić, pesnik Sima Milutinović, Dimitrije Isajlović, koji je pisao Nikoliću da dođe u Srbiju. Već na prvim sednicama iznose se i prve plodonosne ideje: da se osnuje nacionalna biblioteka, da se za nju podigne posebna zgrada, a da se štamparije obavežu da će od svake knjige davati dva primerka za biblioteku.

Tih četrdesetih godina Atanasije uveliko igra predstave sa svojim amaterima, a bije ga glas pozorišnog znalca, pa se kod njega dolazi i po savete. Kada je 1847. godine grupa mladića iz Pančeva došla u Beograd sa namerom da igra predstave, u Nikoliću su imali podršku i pomoć. Odlazio je na njihove probe u kafani „Kod jelena”, davao savete, a za svoju dramu s pesmama „Zidanje Ravanice” sa kompozitorom Šlezingerom obučavao ih je i u pevanju.

Napustivši kragujevački Licej i došavši u Beograd, Atanasije Nikolić je 1841. godine imenovan za načelnika policajno-ekonomičkog odeljenja pri Popečiteljstvu vnutrenji dela (Ministarstvu unutrašnjih poslova), gde je pomoćnik ministra Ilija Garašanin. U državnoj službi, s manjim prekidima, Atanasije će ostati do kraja života. Bio je Garašaninov čovek od poverenja – pomoćnik ministra i kasnije najmlađi srpski ministar pisao je za njega da nije samo običan pisar, već i „projekt-majstor”.

Jedan od njegovih projekata bio je i da uposli zatvorenike, koji su do tada kažnjeničke dane provodili besposleni. Organizujući ih da rade prvo na malom imanju ispred Ministarstva finansija, Atanasije će uskoro dobiti veliko zemljište na Topčideru, gde će biti izgrađen i zatvor, ali i fabrika sukna i veliko poljoprivredno dobro na kojem su u voćnjacima, zasadima dudova, radili kažnjenici, uposleni i oko proizvodnje ćebadi za vojsku i izrade sanduka za municiju. U vreme kada je počeo da radi sa zatvorenicima, Nikolić razmišlja o tome kako bi mogao razviti zemljoradnju.

   Uzbuna velikih sila

Sa ciljem da sa što širim krugom ljudi podeli „zemljodelska” znanja, počinje da uređuje „Čiča Srećkov list” od 1844. do 1847. godine.   Naročito se interesuje za proizvodnju svile. Kako bez dudova nema ni svilenih buba, na Nikolićev predlog izdaje se naredba policajcima iz svih okruga da popišu stabla duda, a on zatim radi na tome da podstakne njihovo sađenje. Plod tog njegovog rada je i da je u Požarevačkom okrugu zasađeno 60.000 stabala, dok je on u Topčideru imao, takođe, znatan broj.

Odeljenje čiji je načelnik ima veoma širok krug delovanja: policiju, građevinu, vojsku, poljoprivredu, ekonomiju. I Atanasije koji upravlja njime širi krug svog delovanja: sastavlja prvi policijski zakonik, uređuje poštanski saobraćaj, šljunkom nasipa puteve po Srbiji, radi na razvoju poljoprivrede, organizovanju dobrovoljaca u Vojvodinu tokom 1848. godine, naoružanju zemlje. U nesigurno vreme, doba kada se vode pregovori oko oslobađanja balkanskih naroda od Turaka, dok Srbiju potresaju unutrašnji nemiri i previranja oko vlasti, Atanasije Nikolić sa majstorom Vesom u Beogradu pravi prvi top izlivajući materijal za njega od dva stara.
Top nije bio lep, nije imao nikakvih ukrasa, ali se mogao dati upotrebiti. Šta više ovim opitom pokrenuli smo bar tu ideju, da bi mogli topove liti i tako ovo oružje sebi pribaviti.

U Beogradu, Atanasije organizuje rad fabrike municije, a u Kragujevcu, pošto je uspešno završio ogled sa majstor-Vesom, otvara topolivnicu.   Proizvodnja teškog naoružanja izazvala je veliku pažnju stranih sila.   Žučnu prepisku sa Carigradom razvili su Rusija i Austrija koje protestuju zbog otvaranja topolivnice, a svoje ljude šalju u Srbiju da izvide kakva je to proizvodnja.

    Tajni zadatak 

Nikolić učestvuje i u nekoliko poverljivi diplomatskih misija, sastaje se sa predstavnicima Francuske, Rusije, zastupajući svoju vladu, učestvuje u određivanju položaja topova i osiguravanju granice od mađarskog napada u vreme bune u Vojvodini 1848. godine. Posle Svetoandrejske skupštine, kada je Aleksandar Karađorđević abdicirao pod pritiskom ustavobraniteljske vlade, Atanasije Nikolić prinuđen je da napusti Srbiju. Tada kao pedesetsedmogodišnjak odlazi u Novi Sad i nudi svoje usluge kao geometar.

desniPo dolasku kneza Mihaila Obrenovića na vlast, Atanasije Nikolić je pomilovan, određena mu je penzija i on ponovo dolazi u Beograd 1861. godine. Čeka ga i jedan zadatak dostojan akcionih filmova: da iz Rusije tajno preveze u Srbiju tovar od 60.000 pušaka. Uspeh ove misije bio je utoliko veći što je Nikolić prevlačeći toliko oružje, izvukao živu glavu, a u zemlju dopremio 30.000 pušaka koje su od početka decembra do kraja januara s bugarske granice donošene u Srbiju.

Čovek od sto zanata koji je više puta, ne posustajući, tražio za sebe novo zanimanje i počinjao svoju karijeru bezmalo od početka, smirio se zauvek u Beogradu, 28. juna 1882. godine, okončavši u osmoj deceniji buran, bogat i raznovrstan životni put.

Autor: J. Čalija /Ilustrovao: Dragan Maksimović

Izvor: politikin-zabavnik.rs/broj: 3126

________________________________________________________________________________________

ZANIMLJIVE DRŽAVE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

NAJČUDNIJE DRŽAVE SVETA

Kada sledeći put, iznervirani gužvom u saobraćaju, malim penzijama ili nekom suludim administrativnim postupkom, odlučite da nazovete Srbiju „banana republikom“, trebalo bi da imate u vidu da naša država, i ovakva kakva je, ipak nije najgora na planeti.

Iako su nas stariji učili da se ugledamo na bolje od sebe, a ne da u lošijima tražimo izgovor, s vremena na vreme nije naodmet da raspoloženje popravimo upravo takvim poređenjima. Pri tom, ne misli se na nerazvijene zemlje takozvanog trećeg sveta, niti bilo šta slično.

Ovoga puta, Pressmagazin donosi listu pet najčudnijih i najapsurnijih (nazovi) država na svetu. Neke su čak i međunarodno priznate, druge su pak dignute u vazduh (bukvalno), a treće nemaju nijednog stanovnika iako se prostiru na milion i po kvadratnih kilometara. Sve su, međutim, beskrajno zabavne, naročito ako imate tu privilegiju da ne živite u njima.

10NAURU

Veličina: 21 km2

Populacija: 13.005

Lokacija: Tihi okean (nedaleko od ekvatora)

Nauru je najmanja nezavisna republika na svetu, istovremeno i jedina republika bez prestonice, ali kada bi to bio najozbiljniji problem ove mikronacije iz Tihog okeana, Nauru verovatno ne bi ni bio na ovoj listi…

Nakon što su se 1968. najzad otresli kolonista i proglasili nezavisnost, Nauruanci su pod svoju kontrolu stavili i jedino prirodno bogatstvo na ostrvu: bogata nalazišta fosfata koja su se eksploatisala još od 1907. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka, štaviše, građani su spadali među najbogatije i najsrećnije ljude na planeti. Više od 95 odsto radno sposobnog stanovništva bilo je zaposleno u državnoj upravi, a zdravstveno osiguranje i besplatno školovanje bili su dostupni svima.

Ali, ništa nije večno, pa tako ni rezerve fosfata. Kada je iscrpljen jedini izvor prihoda na ostrvu, Nauruanci su shvatili da su u ozbiljnom problemu. Državna kasa ostala je prazna, a godine lagodnog življenja, konzumiranja alkohola i masne hrane ostavili su traga na stanovništvu. Nauruanci, naime, danas spadaju među najgojaznije nacije na svetu, a neverovatnih 40 odsto stanovništva boluje od dijabetesa tipa 2!

Početkom devedesetih godina prošlog veka, nova vlada došla je na ideju da finansijske probleme reši tako što će stvoriti „poreski raj“ za bogataše iz inostranstva, ali se ni ova opcija nije pokazala naročito uspešnom. Iako su Rusi pokazali interesovanje da „ulože“ čak 70 milijardi dolara u Nauru, njihov novac bio je toliko prljav i sumnjiv da nijedna veća banka nije želela da učestvuje u transakciji.

Takav razvoj situacije doveo je do toga da Nauru danas služi kao svojevrsni kamp za ljude koji čekaju da im Australija odobri azil, mada se u poslednje vreme spominje i kupovina još jednog ostrva, na koje bi se Nauruanci preselili i počeli sve ispočetka…

3VESTARKTIKA

Veličina: 1.610.000 km2

Populacija: 0 (uglavnom)

Lokacija: Antarktik
Vestarktika se prostire na više od milion i po kvadratnih kilometara na zapadu Antarktika, a osnovao ju je Amerikanac Trevis Mekhenri 2001. godine, pozivajući se na navodnu „rupu u zakonu“, odnosno Antarktičku povelju (dogovori kojim su regulisani međunarodni odnosi u vezi sa jedinim nenaseljenim kontinentom na planeti). Tom poveljom se, između ostalog, zabranjuje državama da polažu pravo na teritoriju zapadnog Antarktika, ali je Mekhenri kasnije tvrdio da nigde ne piše da je to zabranjeno i pojedincima.

Kao i mnogi drugi osnivači mikronacija i država, i Mekhenri je poslao pisma na adrese stranih vlada, obaveštavajući ih da je Vestarktika veoma zainteresovana da sa njima uspostavi diplomatske odnose. Većina ga, naravno, nije udostojila odgovora. Iako na Vestarktici, shodno klimatskim uslovima, nema žive duše, Mekhenriju to ipak nije smetalo da u opticaj pusti poštanske marke i kovani novac…

4ROUZ AJLEND

Veličina: 0,0004 km2

Populacija: 0

Lokacija: Italija (obala kod Riminija)
Italijanski inženjer Đorđo Rosi izgradio je 1967. platformu na obali Riminija, na kojoj je zatim otvorio i nekoliko lokala kojima je pokušao da privuče turiste. To mu nije bilo dovoljno, pa je godinu dana kasnije došao na ideju da proglasi nezavisnost od Italije i stvori svoju mini-državu. Reakcija italijanskih vlasti, međutim, bila je sve samo ne očekivana. Iako su druge države mahom ignorisale slične osobenjake, Italijani su Rosija shvatili ozbiljno. Na njegovu „državu“ gledali su kao na veoma maštovito rešenje kako da se turistima uzmu pare, pa su u skladu sa tim i delali.

Ukratko, jednog jesenjeg jutra 1968. na platformu su poslata četvorica policajaca da uspostave kontrolu, a kada su to i učinili, na scenu je stupila ratna mornarica. Nekom je, iz nepoznatih razloga, bilo veoma stalo da stavi tačku na tada najmlađu i najmanju državu na svetu, pa je ona ubrzo minirana i dignuta u vazduh…

5HUT RIVER

Veličina: 75 km2

Populacija: oko 20 stalnih državljana, plus 15.000 izdatih pasoša

Lokacija: Zapadna Australija
Imenom Hut River nekada se označavala provincija na zapadu Australije, ali se danas na toj lokaciji nalazi istoimena kneževina, koju je 1970. godine proglasio izvesni Leonard Kesli. Ovu mikronaciju osnovalo je pet uglednih familija iz tog kraja, koje su sedamdesetih godina prošlog veka došle u apsurdan sukob sa australijskim vlastima oko distribucije pšenice.

Tih godina u „zemlji kengura“ na snagu je stupio novi zakon kojim je određena tačna količina pšenice koju jedno domaćinstvo može da proda, a kako je u Hut Riveru svako domaćinstvo proizvodilo bar 1.000 puta više od dozvoljenog maksimuma, sukob sa vlastima praktično se nije mogao izbeći.

S tim u vezi, prepisku sa nadležnim organima vodio je pomenuti Kesli, koji je tada bio na funkciji administratora provincije Hut River. Kada je postalo jasno da će se dve strane teško sporazumeti, Kesli je počeo da se predstavlja kao „Njegovo kraljevsko visočanstvo princ Leonard Prvi“. Međutim, ne zato što je naprasno poludeo, već zbog toga što se pozvao na stari (mada nikad zvanično ukinuti) zakon koji je svaki sukob sa članovima kraljevske porodice tumačio kao izdaju, uz podrazumevajuće konsekvence za tako ozbiljan prestup. Pa makar se radilo i o vladi Australije.

Bilo kako bilo, sve do 1976. na snazi je bio status kvo, da bi zatim Pošta Australije izgubila strpljenje i odbila da dalje nosi pisma u takozvanu kneževinu. Takođe, ponovljeni su i zahtevi da stanovnici Hut Rivera moraju da plaćaju porez Australiji, jer će u suprotnom svi završiti u zatvoru.

Na takve ultimatume, međutim, Kesli je odgovorio objavom rata, pa se Pošta naprasno predomislila, a ceo sukob gurnut je pod tepih. Do dana današnjeg, takođe, stanovnici kneževine ne plaćaju porez…

7SILEND

Veličina: 0,00055 km2

Populacija: između 6 i 27

Lokacija: Velika Britanija (10 km od obale)
Verovatno najčuvenija mikronacija na svetu, iako na Silendu živi jedva dvadesetak ljudi, a često ni toliko. Priča je manje-više poznata, ali nije zgoreg podsetiti se: Silend je, u stvari, vojna platforma po imenu „Raf tauer“, koju su Britanci izgradili za vreme Drugog svetskog rata u Severnom moru, desetak kilometara od obale. Nakon završetka sukoba dugo je bila napuštena, a onda ju je 2. septembra 1967. zauzeo Pedi Roj Bets sa porodicom i saradnicima, posle nešto slobodnijeg „tumačenja“ međunarodnog prava.

Pedijev sin Majkl priveden je godinu dana kasnije zbog otvaranja vatre na britanski vojni brod, ali su Bejtsovi nekim čudom uspeli da dobiju pravnu bitku, budući da je sud uzeo u obzir činjenicu da se incident dogodio izvan britanskih teritorijalnih voda.

U žižu svetske javnosti ova državica je dospela i 1978, kada je „premijer“ Silenda Aleksander Ahenbah, uz pomoć nekoliko Holanđana, pokušao da preuzme apsolutnu vast na platformi. Pedi Roj Bets u tom se trenutku nalazio „van zemlje“, ali je brzo okupio „vojsku“ i u helikopterskom desantu ponovo uspostavio kontrolu nad Silendom.

Pomenute uzurpatore holandskog porekla Pedi je uskoro pustio na slobodu, ali je Ahenbaha, nemačkog državljanina, zadržao kao ratnog zarobljenika optuživši ga za izdaju. Zanimljivo, tokom njihovog zatočeništva, holandske i nemačke vlasti tražile su od Velike Britanije da organizuje oslobađanje njihovih građana, ali su Britanci odbili da se upliću u sukob, pozivajući se na presudu iz 1968.

Nemačka je zatim poslala diplomatu u Silend, koji je nakon višenedeljnih pregovora uspeo da isposluje oslobađanje Ahenbaha. Pedi je, brže-bolje, protumačio ovaj potez Nemačke kao priznavanje Silenda kao države…

Autor: Aleksa Jovanović/Press