ČUDO U ZAPADNOJ MORAVI…

tamoiovde-logo

KRALJEVO – DŽINOVSKE ŠKOLJKE U ZAPADNOJ MORAVI

Tokom iskopavanja šljunka u Zapadnoj Moravi, u ataru sela Vrba sa dubine od preko tri metra, uz pesak vodu i mulj, kašika bagera iskopala je dve džinovske žive rečne školjke.

Veća je teška 650 grama i duga 19 centimetara, a manja je teška 150 grama. Poznati kraljevački biolog Živko Slavković kaže su u pitanju pravi kapitalci i možda najveće školjke do sada nađene u Srbiji.

“Vrlo je interesantno da se u ovo vreme nađe ovako velika školjka, ovako veliki primerak. Samo čovek da se divi”, rekao je profesor Slavković za Kraljevo Online.

Školjke vode težak način života, pričvršćene su za podlogu a hranu pasivno uzimaju, odnosno ono što im donese reka. “Skromnost ove životinje je toliko velika da ono što joj da priroda talsanjem vode to joj je sve”, dodaje Živko.

Ranije dok su reke bile čistije rečnih školjki bilo je više i u Ibru i u Zapadnoj Moravi a ova dva primerka su dokaz da su školjke opstale na ovim prostorima. “Ovo je svakako kapitalni primerak, i po godovima ima preko 35 godina”, dodaje Slavković.

Iako su jestive rečne školjke u našim krajevima se retko koriste za ishranu, u njima nema bisera ali su ih narodni lekari mleli, sušili i upotrebljavali za lečenje otvorenih rana, što je zabeleženo i u starim knjigama iz medicine.

Biolozi su zabrinutu, jer su zbog se zagađenije prirode pojedine biljne i životinjske vrste pred izumiranjem. Tako je broj slatkovodnih školjki i rakova u našim remama i jezerima sve manji ili ih uopte nema. Da su reke Ibar i Zapadna Morava ipak čistije nego što mislimo dokazuju i ove džinovske školjke koje će ukoliko se za njih ne zainteresuje neki biološki institut biti vraćene u korito Zapadne Morave na mesto iz kojeg su izvađene iz reke.

Izvor: kraljevo.biz /31. 07. 2017.

______________________________________________________________

REKORDER EVOLUCIJE…

tamoiovde-logo

Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima

jakutski-konjRuska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.

Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.

Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.

Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.

Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.

EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA

yakutian-horseU istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.

Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.

Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.

Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta  pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.

Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.

Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.

Tekst: Jovana Nikolić 

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

RAJ NA ZEMLJI…

tamoiovde-logo

„Raj na Zemlji“: Naseljeno mesto na kojem nema komaraca

Island je jedno od retkih naseljenih mesta na Zemlji na kojem nema komaraca, a niko ne zna tačno zašto, piše Njujork tajms.

1437551511581a3df527414952305792_v4_big

Foto: Thinkstock

Island nije ni približno hladan kao Antarktik na kojem komarci zbog niskih temperatura ne bi mogli nikad da prežive, niti mu manjka izvora i jezera koji komarcima prilično pogoduju za razmnožavanje.

Komaraca ima u svim susednim državama – Norvepkoj, Danskoj, Škotskoj, pa čak i na Grenlandu – što ceo slučaj čini samo još misterioznijim.

Najverovatnija teorija do sada je da ih na distanci drži okeanska klima – komarci ležu jaja na niskim temperaturama, a larve se izležu kada otopli. Na Islandu su međutim, zastupljene tri smene hladnih i toplih perioda godišnje, pa naučnici pretpostavljaju da bi takvi uslovi mogli da budu suviše nestabilni za opsanak ovih insekata.

1889633152581a3df57bb21723628076_v4_big

Foto: Thinkstock

Prema drugim, moguće je da se uzrok ovog fenomena krije u hemijskom sastavu samog tla Islanda, ili u vodi, odnosno da postoje hemijska jedinjenja koja komarci ne tolerišu.

Ipak, globalno zagrevanje moglo bi da promeni sve – rast globalne temperature vazduha u poslednjih 20 godina prouzrokovao je naseljavanje oko 200 novih vrsta insekata na područje Islanda. Ukoliko se ovaj trend nastavi, komarce će možda biti moguće naći i na ovom mestu.

Ipak, to nisu nužno loše vesti – ribe bi u tom slučaju na raspolaganju imale još jedan izvor hrane.

Izvor: b92.net/nytimes.com sreda, 2.11.2016.

_________________________________________________________________________________

 

 

DRVO U BORBI ZA ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Neverovatan prizor: Drvo u borbi za život

U Nacionalnom parku „Olimpik“ u Vašingtonu nalazi se drvo koje se još uvek održava u životu samo zahvaljujući nekolicini korenova uronjenih u liticu.

images-2015-11-neverovatan_prizor_drvo_u_borbi_za_zivot_aps_842932505Veći deo drveta visi u vazduhu između dveju stena koje je razdvojio potok koji teče prema Kalejlok biču.

Iako deluje gotovo nemoguće, ovo drvo svakog proleća dobija novo lišće, uprkos tome što je veći deo njegovih korenova sasušen i visi iznad potoka.

U podnožju se formirala prostrana pećina, koja je dobila naziv Pećina drvetovog korena, dok se samo drvo najčešće naziva Drvetom života ili Drvetom koje beži.

Najzanimljivije je to što u ovom delu Amerike oluje nisu retke – pa ipak ovo hrabro stablo opstaje.

Izvor: nationalgeographic.rs/

________________________________________________________________________________

ZORE PRONAŠAO DŽINOVSKE PEČURKE…

tamoiovde-logo (1)

U Makedoniji džinovske pečurke težine 15 kilograma

Sakupljač pečurki u zapadnom delu Makedonije pronašao je dva ogromna vrganja, od kojih svaki teži više od 15 kilograma, objavio je na internet strani dnevnik „Nova Makedonija”.

pecurke-1

Ilustracija

Prema navodima lista, gljive do sada neviđenih dimenzija pronašao je stanovnik sela Kosovo na području Poreča, Zore Slijanoski.

Svake godine skupljam pečurke, ali nisam mogao da verujem svojim očima kada sam video ta dva velika primerka“, rekao je Slijanoski za Novu Makedoniju.

Prema njegovim rečima, koren jedne od gljiva bio je širok oko 60 centimetara.

Morao sam da se vratim kući u selo da uzmem motornu testeru da bih presekao tu pečurku, dok smo drugu pečurku čupali nas trojica dok je nismo izvukli“, rekao je Slijanoski.

On je dodao da su džinovske pečurke izazvale veliku pažnju u selu.

Sve komšije su došle u moju kuću da vide pečurke kakve u životu nisu videli“, istakao je Slijanoski.

Izvor: rts.rs/01. okt 2016/Beta

__________________________________________________________________________________

 

 

LET U STRANU I UNAZAD…

tamoiovde-logo (1)

Kako kolibri leti i unazad?

Osim što se, u odnosu na druge ptice, kolibriji razlikuju po tome što mogu da lete i unazad, specifični su i po svom letu u stranu. Posebna građa, dobar raspored mišića i veći broj rebara, omogućava im da budu vrlo spretni, a u isto vreme i graciozni.

kolibridef

Kolibri poseduje osam pari rebara

Simpatični kolibriji, za razliku od ostalih ptica, bez problema lete unazad! Međutim, kolibri ima još jednu tajnu veštinu: može da leti i u stranu!

Za  izuzetnu pokretljivost kolibrija zaslužna je jedinstvena građa mišića, posebno u krilima.

Krila mogu da pokreću ne samo gore-dole, već i kružno, stvarajući „osmice“ u vazduhu. Smer osmica određuje i na koju stranu će se kolibri usmeriti u daljem letu. Lako kontrolišu telo i kada se u vazduhu zadržavaju na jednom mestu, posebno tokom hranjenja.

Te spretne ptice mašu krilima brzinom od petnaest do čak sto zamaha u jednoj sekundi, a pritom uvek ostaju graciozne u letu.

Najmanja ptica na planeti 

Kolibriji su uglavnom vrlo male ptice. Najmanja vrsta u familiji je i najmanja ptičja vrsta na svetu ‒ „Mellisuga helenae“ je, sa kljunom i repnim perajima, dugačka tek šest centimetara.

S druge strane, najveći kolibri je „Patagona gigas“, koji dostiže veličinu od oko 25 centimetara.

Kolibriji se ističu i po većem broju rebara ‒ dok druge ptice imaju najčešće šest pari rebara, kolibriji ih imaju čak osam.

Njihovo srce broji od 400 do 500 otkucaja u minuti, a za to vreme jedan kolibri udahne čak 250 puta!

Familija kolibrija broji više od 100 rodova i oko 350 vrsta. U prirodi naseljavaju Ameriku, u pojasu od juga Aljaske pa do Ognjene zemlje.

Autor: Maja Stojanović

Izvor: RTS

__________________________________________________________________________________