PISMA (POEZIJA)…

PISMA GOSPOĐI VINETI- Prvo pismo

1.
Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim,
a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao
sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu
drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: – Mila moja,
ja sam pas.-

Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku, i sve to javno
prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo
na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na
viljušku zvonika preko na tvrđavi.

Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao
preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima
ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam
o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea.
On kaže:
– Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan
ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. –

Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one
o kojima sam vam pričao da žive dole po
močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.
Te ptice su došle okukom reke, severnije od
Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.
I tako je sve to počelo.

2.
Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna
popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam
godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor
što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto
gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama,
dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo
vremja kad je bio mladi zet Marićevih.
Infeld za njega kaže: – Veruje se da danas stvarno
vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn
obuhvatio samo mislima i jednačinama. –

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu,
pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i
beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani,
večito istim prijateljima, u večito istim kafanama,
večito iste stihove, uveren da svaki dan
izgovaram nešto novo – pa to mora jednom i da zabrine.

Onda dođu ta nedeljna popodneva, kad vojnici bespomoćno
lenčare po predvorjima bioskopa ili
poslastičarnicama. Kad devojke sa periferije
izlaze u šetnju u jednakim haljinama, i svima kažu
da su sestre. Kad nekoliko starica pred crkvama
čeka večernje i zaudara na bosiljak
i prigradska groblja.

Dođe to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz
dosade izmišlja brakolomstvo, neko iz dosade
ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.

Stigao sam do stare Indije, prilično preskočio vede
i nađem u – Kena-upanišadi – mesto koje me je
podsetilo na LXXI pevanje u – Tao Te Kingu -.

– Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano
mi nije -. Ja stvarno ne mislim da vas dobro
znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato,
da pljunem u pravcu onog grada gde ste me
ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju
geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti
taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

P.S.
Ako vam to nešto znači, vrlo vam se molim za oproštaj.
Uostalom, vi to ionako bolje od mene možete
sagledati i dati nekim stvarima pravu meru.

Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude.
Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio među ljude.
Laku noć vašim suzama. Vašem nekadašnjem
hodu na prstima kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam
cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u
noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se
uvek uspravljajau.

Miroslav Antić

06. februar 2011.

---

PISMA GOSPOĐI VINETI- Drugo pismo

1.
Gospođo Vineti, čudno je ovde. Putovali smo kroz
Brogejlove slike, ili kroz onu bajku o Ribecalu.
Ne mogu da vam objasnim. Nešto kao moje
detinjstvo. Neverovatno.

U zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dečjim slikovnicama. Jedna kuća žuta. Do nje maslinasta.
pa siva ili terakot. Ljubičastih sam se nabrojao
ne više od pet.

Zamislite da me je neko izrezao od kolačarske hartije
i zalepio tu negde. Tako je sve u plohama.
Izgubio sam dimenzije.

Doručkovali smo grožđe na pijaci. Posle smo prali
maramice u olucima i brisali ruke i usta.
U hotelu se spratovi zovu po bojama. Borisa nigde
ne mogu da nađem.

Ja, u stvari, i ne znam ko je Boris, ali sanjao sam
dok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojati
takav jedan i da bi ga valjalo pronaći. On bi
nam pokazao tunele. Ili bi nam pokazao gde
ima mnogo stepenica.

To sa Borisom podseća na Zagorsk. Krešo Golik i ja.
Noć uoči Uskrsa. Neka kiša pomešana sa snegom.
Hoćemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarha
Pimena. To je, u stvari, tvrđava. Okolo zidine
podignute u doba tatarske najezde. A masovka –
da polude i Kavalerović i Sesil B. De Mil.

Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. Iz svih
krajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. Pa
kad je počelo to u ponoć: odvezana zvona, trideset
hiljada vernika metaniše i zamače lice u blato,
oblaci tamjana, zlato i crne rize,
dijamanti i drveni krstovi…

Ja se popeo na neko uzvišenje da bolje vidim.
Kreš mi posle kaže da siđem, stojim na grobu
Borisa Godunova. A gde mogu da stanem, kad je
sve istorija?

Poklonim se mrtvome caru i obećam, ako dobijem
sina, da postanemo kumovi: zvaće se Boris.
Objasnim to devojčici. Verovatno bi trebalo,
kažem, da započnemo ovde jednog sina.

Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk.
Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. Ja sam,
ko zna koliko puta i ko zna gde već, živeo.

2.
Jesam li živeo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku?
Vašingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svuda
sam bio, kažem, jer svi smo mi svuda bili,
samo smo to zaboravili.

Zaboravio sam, recimo, Četrdeset petu ulicu,
odmah iza Brodveja, gde sam video kako na asfaltu,
oko mojih nogu, umire stotinu narkomana i niko
neće da im pomogne.

Jurmala. Cela obala Baltika. Ili, preko u Švedskoj,
Vesteros. Stokholm. Geteborg. Malme. Trajektom
pijan preko u Kopenhagen. Odatle šest puta
preko Atlantika. U Muzeju svemira u Vašingtonu
ručao sam sa Majklom Kolinsom. Rekao mi je
da iz vasione izgledamo besmisleno.
Kao plesan. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljević
i ja večerali sa Tenesijem Vilijamsom.

Sve sam doživeo, kažem. Vekove. Eone. Bio sam gore
u svetlosti i vratio se. Ispričam joj o Vavilonu,
Stesefonu, Al Kurni. Stvarno sam pojeo jabuku
sa Adamovog drveta na mestu gde se sastaju
Tigris i Eufrat i čine Šat al Arab.

Lama Angarika Govinda kaže u predgovoru tibetanske
knjige mrtvih: – Ne postoji nijedna osoba,
zapravo, nijedno živo biće, koje se nije vratilo
iz smrti… Ono što nazivamo rođenjem, samo je
obrnuta strana smrti, kao jedna od dve strane
medalje, ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana,
ili: izlaz iznutra. –

To joj zapišem u đačku knjižicu, koju je ponela umesto
lične karte. Čudna je ta zemaljska ljubav,
rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio, u karavanu
nekog drukčijeg čovečanstva? Isto se dimi voda na
Tromostovlju. Isto se ljeska pustoš nad daljinama.

Isti me miris boli u nozdrvama i u sećanju. Potpuno
razgovetno, evo, izgovaram ga svojom kožom.

Sve se ponaša tako kao da stari u budućnosti. Ja
starim i u prošlost. U svim pravcima vremena.
To mi je nadljudski dokaz da sam, sa neke
druge strane ovog istog, ovde već jednom boravio
silazeći sa zvezda.

3.
Gospođo Vineti, prvi put mi se čini da ću se
sasvim odmoriti. Na primer: sat. Uopšte me više
ne kljuje u potiljak.

Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako,
da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši.
Onda izuje cipele i hoda na prstima, da ne bude mala.

Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. A kad
se smeje, dođe da mi rastršavi kosu, da mi se
popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve
i oka. Nikad nisam provodio besmisleniji život.
Nikad nisam pisao gluplje stihove. Nikad nisam
u glavi imao pliće misli.

Četiri puta iziđemo iz hotela i vratimo se. Na kraju,
ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije
dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja.

Pošto nemam drugog objašnjenja, ispričam joj sve
bez uvijanja. Prvo su, kažem, našli jednog savršeno
gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu
lastu, dodali su im malo kreča i pamuka,
sve to zatvorili u kožu, ispisali krštenicu,
i proglasili da sam to ja.

Posle je, kažem, kreč izgrizao pamuk, a pas pojeo
lastu. Sad se ujedaju pas i kreč. Onda ona siđe
do restorana, donese mleka i kaže: sad ćemo
da ih nahranimo.

Napolju pada kiša. A kako se već pomalo spustilo
veče, upalili smo sve moje i njene cigarete iz
džepova i kofera, poslagali ih po nameštaju i
rekli da su to zvezde.

Onda smo opet izišli. U hotelskom bifeu jedan tip
je sedeo okrenut zidu, ponekad se kuckao prstima
u čelo i pitao: halo, ima li ovde koga? Meni je
rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš, brate?

Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira
Iljiča. Lenjin je rekao, kazao sam, ne miluj
po glavi, uješće te za ruku.

Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije
čovečanstvo ne javi kad će me udariti?
Zašto mi ne poruči: čekam te u petak, u ulici
toj i toj, iza ugla. Čuvaj levu stranu, lice i srce.
Hoću da budem spreman, da mogu da se branim.

Devojčica je u međuvremenu popila i svoju oranžadu
i moje duplo piće. Ne volim da žene piju.
Morao sam da je nosim u hotel. Prolaznicima
sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. Govorio
sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi.

Ne znam kad smo se vratili kući, na obojene spratove.

Miroslav Antić

14. februar 2011.

---

PISMA GOSPOĐI VINETI-Treće pismo

1.
Gospođo Vineti, još ovo da vam javim, pa vam nikad
više neću pisati. Videćete. Sećate li se onog tipa
o kojem sam vam pričao da ga sanjam na onom
ostrvu ili plaži. Onog što se udavio i stalno
me, onako udavljen, imitira kad spavam.
Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to.
Obećao je: nikad više.

Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju:
devojčica u snu ustane, nasloni se na zid i tako
satima stoji u postelji. Budna. Priznao sam joj
da mi to izgleda veoma čudno. Objasnila je
da tako najbolje razmišlja. Uostalom, rekla je,
negde je pročitala da je jedan svetski pisac
sva svoja dela napisao stojeći. Probao sam
da i sam nešto napišem stojeći, ali i u krevetu je
to ispod mog dostojanstva.

Teram je da o vama govori lepo. Vi se ovde zovete:
Ona Divna Gospođa. Pogađa da krišom pijem
zbog neke tuge u vezi sa vama, i za doručkom
obično ispije svaku moju prvu čašu.

Večeras, dok je zaključavala vrata, u očima sam joj
video molitvu da Ona Divna Gospođa ostane u
hodniku iza vrata. Jednog dana to bi sigurno
postalo nepodnošljivo.

Uostalom, i ja sam ljubomoran. Svi se za njom
okreću, kao onog leta kad ste mi je pokazali na
Korčuli, gde sam bio da obiđem jednu moju pokojnu
mornarsku godinu. I Porto Pidočo. Lagao sam
vam da ćemo tu živeti kad budemo imali dosta
novca. Nikad mi nećemo imati dosta novca.

2.
Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu
lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici:
to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju
rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu
i umiješ se.

Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde
restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje
ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi
neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad
sam joj pevušio – ništa. Slegne ramenima i kaže:
ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek.
Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.

Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je
svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom.
Naredio sam joj da počne da uči ruski.

Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i,
od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski,
ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki
slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest
slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane.

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili,
i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam
nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje.
Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati:
ona je trpela mene.

Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže:
– Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma
ostaje u njihovoj glavi. – Tako je i sa mnom.
Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako
sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u
mojoj glavi.

Miroslav Antić

19. februar 2011.

---

PISMA GOSPOĐI VINETI- Četvrto pismo

1.
Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao
ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem:
vi ste neponovljivi.

Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo
od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao
Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu,
ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris
vaše kose.

Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove
što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena
da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas
neizlečivo zaljubljen.

Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate.
Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu,
nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu
da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem
i Marjanom Selmanom popeću se – Pod stare krovove -.
Sa Krlecom i Dobrišom obično odšetam na groblje.
Sve u svemu, to je dva dana.

Ja njima dvojici držim književne susrete.
Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije.
Počnem pesmom – Mirogoj – Jiržija Volkera.
Cesariću se naročito sviđa ono mesto:
– Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je
poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja,
za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu,
ali se ne može za sve umirati. –

Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo:
– Ne boj se, nisi sam. . . – prva i najveća
svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj
ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani,
– Srebrna cesta -.

Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo
nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro.
Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja,
i čitave će zime biti toplo.

2.
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da
ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica,
pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim
bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam
sedeo satima.

Setite se da tada nisam imao rukavice, ni
toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice
i toplo odelo imali smo samo u glavi.

Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu.
Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno,
rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju.
Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji
Zigmunta Stoberskog.

Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog.
Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen
čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno
razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je,
pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.

Kako da mu objasnim da sam te brkove morao
da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji
objavio jednu pesmu u časopisu – Jugoslavija -.
Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se
štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji
Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom.
Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije
evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u
ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me
odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj,
tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan.
Okanimo se primitivizma.

Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro
znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu,
i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno
važni, prepisivao i slao vam ga ponovo
i uvek ponovo.

To je ono što smo nazvali: balada o nama.

3.
– Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega. –

4.
Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam
objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u
neku svoju metaforu, kao u slučaju tog širokog sivog
stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu
i razliva po pločnicima.

Još u šesnaestoj napisao sam pesmu – Nedelja -, u
kojoj doslovce stoji: – Nebo je velikim sivim
stopalom zgazilo krovove, ljude i puteve. – Radije
sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.

Inače, nadam se da vam je jasno u kakvom sam
položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati
o vašim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti,
i ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći.
To mene dovodi do ludila.

Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz.
Kod vas ću biti već rano u zoru. Devojčici ću
u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa
Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put.

Miroslav Antić

28. februar 2011.

BEŽI NA DRUGU STRANU

Ti znaš da dan razara noć
i da noć razbija dan.
Znaš da sam hteo da pobegnem,
hteo da se sakrijem.
Beži na drugu stranu.
Beži.

Ovde smo jurili za srećom,
tamo smo zakopavali naša blaga.
Pamtiš li jos ono vreme,
vreme naših suza?
Beži na drugu stranu.
Beži.

Svi vole moju divnu dragu,
a ona ide, i ide, i ide, i ide…

Našao sam ostrvo u tvom naručju,
zavičaj u tvojim očima,
ruke okove
i oči lažljive.
Beži na drugu stranu.
Beži.

Ludeo sam iz nedelje u nedelju,
iz dana u dan,
iz časa u čas, vrata su visoka, duboka i sirom otvorena.
Beži na drugu stranu.
Beži.

Džim Morison

01. februar 2011.

LJUBOMORA

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah grešna mi misao.
Jutrom: reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško, ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom kurjaku dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći dva bela studenca.
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave, izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, našoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.
I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka,

tvoja ili tvog- vuka.

Branko V. Radičević

 

PRVA PESMA ČOVEKOVA

Ovih dana ovih dana
ja i moja žena
gradimo sebi prvo dete
oooh
da nas vidite samo
kako jedno na drugo kidišemo
kao u doba očeva granate
poljupci lete
pljušte
lete
to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko
to se mi sa čovečanstvom solidarišemo

ženo moja
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi zi ničega iz ničega
joj iz ničega
gradimo čoveka živa
čoveka
to je nadrealista što žedan kad je ptice lovi
mangup što u svome telu krompir seje
spadalo koje otadžbinu proda
ringišpil u brod prekuje morem plovi
onaj fantastican što reči ume da izgovara
pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da zida
i da ih nikad dovoljno lepe ruši
znaš ti tu gladnicu što sa vulkanima druguje na dnu mora
onaj što strašno mnogo psuje pije i puši
ženo moja
još iz tebe svetlost dubrovnika muca
trijumf morske soli
pronašao sam, ura:
tvoja su kolena gorka
kao obrazi gvozdene rude
ali čuj reči
kojima darivam ljude;
hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo
taj veličanstveni izvor slina
a koliko ljubavi za ruke rebra noge
a tek za one stvari
ženo moja hrabro jurišaj na me
iako sam ovako nezgrapan i čupav

ne štedi poljupce za budućeg fantastu
poljupce za našeg sina

Snevam:
u proleće
tatinu curicu
van dana i gradske buke
daleko od škole tate mame
odmami poljsko cveće
kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka
taj dripac toliko drzak da moju ćerkicu ljubi
a on je ljubi ljubi
otima se ona
al
ne odustaje momak grubi
bude pod njima mnogo trave svelo
a negde u ponoć njeno se otvari telo
u njemu
joj
al moram priznati da je to posao nekog velikog boga
počinje avantura čoveka još jednoga.

A mamin dečko
preskače zidove gradske
i progone ga seljaci što krade njihovo voće
ali on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i šta mu ko može
neka sav svet iskoči iz kože
jer on će jednoga leta u polju
u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži
jednoj lepotici bezobrazno
VAŽI LI
NE VAŽI
pokaži joj sine moj pokaži
oooh
za tvoju snagu
na životinju noćas gladnu liči tvoj tata
a tvoja sirota majka
od prevelikog straha
s njim se u koštac
hvata.

Brana Petrović

16. januar 2011.

DOĆI ĆE VREME KAD TE NEĆU VIDETI JASNO

Doći vreme

Kad te neću videti jasno…

Ponekad zažalim zbog toga

a ponekad mi je svejedno…

I kao da nikad nismo bili delfini.

Kao da se nikad nismo razumeli na jeziku delfina

Na tom jeziku u kome nema zlih reči

U kome je jedan izvir za naše:

Opasnost…starost…smrt…ružno…pusto…glupo…

Obrasli mahovinom sad se ljuljuškamo u mehur sobama

Na tankoj peteljci svetlosti.

I brojimo ovu noć svako za sebe

I živimo dalje svako za sebe,

Bez milosti putujemo svako svome kraju.

Rastavljeni tako najbolje

Nikad se više nećemo sresti…

A nekad smo se peli na čarobni breg

I ti si bila vodopad širok u korenu

I ja sam plivao uz tebe

I ti si u talasima rasla podamnom

I ja sam rukama iznosio tvoj oblik na povšinu…

O kako te svlačilo na grlo planine

Iz koga kulja mleko kiše,

O radosti slepa iz dubine

Zar tvoja senka diše…

O more.ukrašću iz tvoje arhive

Sve trake mojih ponora,

bez milosti za mrtve i žive

pevaću glasom lovora…

Pa ona ćuti.

Pa ona ćuti.

Pa ona ćuti

I ne gledaj.

Pa onda prođi

kao što prolazi hiljadu mene

pored hiljadu tebe, glatkim ulicama vode.

I ne okreni se…

I ne upamti me…

Već svojoj tugi nadeni drugačije ime…

Zvonimir Kostić

29.decembar 2010.

NEPOVRATNA PESMA

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vrati

M.Antić

23.decembar 2010.

TAMNIČAREVA PESMA

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti

U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju.

Žak Prever

17. decembar 2010.

PA TO JE KRASNO

Vani su padali pijanci
umjesto snijega.
Bio je siječanj, ili januar,
ne sjećam se više.
Pozvan u tudji stan,
sjedim u njezinoj sobi bez svjetla,
ona, u opasnoj dobi,
a ja, poput pijetla.
Pričam joj pjesme….

Ona se divila bedrima,
dojkama, kukovima,
svim svojim sokovima.
Ona se divila mojim stihovima,
a ja sam pio vinjak.
Jedino što je znala reći,
PA TO JE KRASNO
i meni je sve bilo jasno
i užasno i strašno i žao
i sva bih blaga dao
da mi se vrate riječi
što sam joj reko,
ali bilo je već kasno.

Ona je ležala pored kamina
i kao da se kaje,
rumena od vatre vina,
plakala je
i nehoteći grješila je
milujući jastuk
misleći pritom da sam vuk
koji ce skočiti…

A ja sam bio pozvan,
ako se ne varam,
u ovaj stan tek nešto popiti
i sjedio sam potpuno miran.

Dosada je glodala tišinu,
vatra se jarcala u kaminu.
A ona je pričala o svojoj mački
i o ludnici u diskiću
i o nekom crnom mladiću
koji ima kola
i deset milijuna na knjižici.

I meni je sad stvarno sve bilo jasno
i rekao sam djevojčici
Pa to je krasno, to je zaista krasno….
i otišao sam padajuci sa snijegom po ulici.

Enes Kišević

29. novembar 2010.

OTKAD GLAVU PROMOLIH IZ MAJKE

Otkad glavu promolih iz majke

Ja se samo sklanjam od bezumne hajke.

Umesto da sam na dugačkom štapu

Otud prvo isturio kapu

I dok potroše uk ispamećenja

Odlagao muku svog rođenja.

(Da nisam gologlav i goloruk bio

Još bih se u majci ko u rovu krio.

A moj štap i kapa od veka do veka

Stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.)

M. Bećković

26.oktobar 2010.

TI KOJA IMAŠ RUKE NEVINIJE OD MOJIH

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

i koja si mudra kao bezbrižnost.

Ti koja umiješ s njegova čela čitati

bolje od mene njegovu samoću,

i koja otklanjaš spore sjenke

kolebanja s njegova lica

kao što proljetni vjetar otklanja

sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce

i tvoja bedra zaustavljaju bol,

ako je tvoje ime počinak

njegovim mislima, i tvoje grlo

hladovina njegovu ležaju,

i noć tvojega glasa voćnjak

još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega

i budi pobožnija od sviju

koje su ga ljubile prije tebe.

Boj se jeka što se približuju

nedužnim posteljama ljubavi.

I blaga budi njegovu snu,

pod nevidljivom planinom

na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću

ožalošćene pliskavice.

Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri

neće ti učiniti zla.

I žedne zmije koje ja ukrotih

pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah

u noćima oštrih mrazova.

Neka te miluje dječak kojega zaštitih

od uhoda na pustom drumu.

Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah

svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba

njegove muškosti. Njegovu plodnost

ne primih u svoja njedra

koja su pustošili pogledi

goniča stoke na sajmovima

i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku

njegovu djecu. I priče

koje za njih davno pripremih

možda ću ispričati plačući

malim ubogim medvjedima

ostavljenoj crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

budi blaga njegovu snu

koji je ostao bezazlen.

Ali mi dopusti da vidim

njegovo lice dok na njega budu

silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,

da ne moram pitati strance

koji mi se čude, i susjede

koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

ostani kraj njegova uzglavlja

i budi blaga njegovu snu!

Vesna Parun

14. oktobar 2010. g.

BOLESNA REKA

Svi moji izvori
ko i pre, teku
u moju reku.

I moja reka još teče isto
kroz žednu travu i zrelo žito

Al moja reka nije ista
al moja reka nije bistra
al moja reka nije čista.

Moja reka, moja vena
moja žila kucavica
moja vila ljubavnica
moja odiva
zagadjena i zaražena
boluje ispod vrba i iva.

Svaki čovek u svom veku
ima samo jednu reku
Sve druge vode kroz nju teku.

Ko truje moju jedinu reku
moju decu i moju stoku
život u vodi, vinu i mleku
Ko mi zabode ovu žaoku
i žedno srce što još kuca
u koprivama i djurdjevku
sitnije od šumske jagode
i želi samo malo sunca
i malo čiste, bistre vode.

Ova moja tudja reka
ova suza bez odsjaja
ova pesma bez odjeka
ova bivša srebrna žica
ova vodena gusenica
što izvore sa ušćem spaja
ova zmija otrovnica
baca svoje žute bale
svoje žvale
i pšenicu, travu, pruće
u sve brazde
u sve pore

Neće njeni paraziti
zaraziti samo ušće
samo more
zaraziće i obale
i izvore
Zaraziće i vodonoše
s testijama što pevuše
pod lipama na njivama
Zagadiće svako ćoše
božije bašte – ljudske duše
izrivene krticama
zasejane koprivama
Vazduh koji i deca dišu
oblak na nebu
sneg i kišu
Zagadiće nam bašte, kuće
bunare, voće, povrće rano
i seme naše dece buduće
još nesazrelo i neposejano!

Takvom vodom zalivam cveće
kupam dečicu, mesim česnicu
Takva voda vitlo okreće
žrvanj što mi melje pšenicu
A takva voda više ne vrti
žrvanj života, već žrvanj smrti!

Dobrica Erić

08. oktobar 2010.

TEČE REKA KRIVA DRINA

Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene – ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

D. Erić

20. septembar 2010.

AKO

Ako možes da vidiš
uništeno delo svoga života,
i bez jedne reči da ga ponovo gradiš,
ili da bez uzdaha ili protesta,
podneseš gubitak onoga što si dugo tekao;
ako možes da budeš zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako možeš da budeš jak, a da ipak ostaneš nežan,
da ne mrziš one koji tebe mrze,
a da se ipak boriš i braniš;
ako možeš da slušaš kako tvoje reči
izvrću nevaljalci, da razdraže glupake,
i da čuješ kako luda usta o tebi lažu,
a da sam ne kažeš ni jednu laž;
ako možeš da sačuvaš dostojanstvo i slavu,
ako možeš da budeš skroman,
i ako si savetodavac kraljeva,
ako možeš da voliš svoje prijatelje kao braću,
a da ti ni jedan ne bude sve i svja;
ako znaš da razmišljaš, da posmatraš i upoznaješ,
a da nikad ne postaneš skeptik ni rušilac,
ako znaš da sanjariš, a da ti san ne bude gospodar,
da maštas, a da ne budeš samo maštar,
ako možeš  da budeš čvrst ali nikad divalj,
ako možeš da budeš dobar,
ako možeš da budeš pametan,
a da nisi čistunac i sitničar;
ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza,
a da te dve varke podjednako primiš,
ako možeš da sačuvaš hrabrost i glavu,
kad je svi ostali izgube.
Tada će sreća i pobeda
biti zauvek tvoji poslušni robovi,
i ono što više vredi nego slava:
Bićeš Čovek Sine moj!

Rudyard Kipling

13. septembar 2010.

BALKANAC

Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.

A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.

Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru, i vodi.

Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.

Sve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.

Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.

Desanka Maksimović

06. septembar 2010.

BALADA O PROLAZNOSTI

Kad lutali smo svijetom
k’o raspršeno sjeme
govorili smo sebi
to je za neko vrijeme

I ne znajući da smo
na izgubljenom brodu
mi vikali smo „Kopno“
a gledali smo vodu

Kad ljubili smo kratko
u tuzi kišne noći
govorili smo za se
da ljubav tek će doći

Kad radjala se sreća
i čekala je slava
pomišljali smo opet
to nije ona prava

Kad prijatelja nema
a dani idu sporo
govorili smo za se
da vraćaju se skoro

Gdje najviše smo dali
dobijali smo manje
al’ mislili smo to je
tek privremeno stanje

Putovali smo dalje
kad davno već smo stigli
tek počeli smo nešto
a dugo već smo bili

I ostali smo tako
kraj odlazeće vode
nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode

U započetoj priči
u ljubavi bez traga
jer svakoj smo se kući
približili do praga

Dok vjerovali još smo
da samo put se mijenja
mi rekli smo si „Zbogom“
govoreć’ „Dovidjenja“

A. Dedić

01. septembar 2010.

* * *

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.

I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolja je u tome što ne znam da prepoznam

Gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

Da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost

I svemu pristajem da sam posuda,

Da sam ram koji obmanjuju da je ikona,

Da sam ikona koju varaju da je boja

Da sam boja kojoj pretskazuju da je smisao,

I da sam smisao koji, na kraju ne zna šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,

Što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina

Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je:da udavi.

A vatre : da sagori sve što joj je u zagraljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.

Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.

Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš,

I zato, sve što ti je strano posmatraj

Blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,

Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

M. Antić

24. avgust 2010.

* * *

Kumim te Bogom

ako me imalo cijeniš,

mene i ikoga moga-

nemoj šta preda mnom reći!

Ako imaš još kome,

nemoj meni,

ako nemaš nikome,

nemoj, vala, ni meni!

M. Bećković

BLAGOJE IZVORNIK

Osećao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,
Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg,
Znao je kad iza planine
Nadođe nova veća strmnina,
Kada u gužvi vrhova, klanaca, venaca
Zemlja se umiruje
I val se spušta blag i mek.

U tome usponu, uzletu, komešanju
Vedri su proplanci, slavni pašnjaci
I kao da zastaju, i usred bunila,
Nečeg se sećaju,
I kao pre svih vremena da je uklet tu
Izvor, iznenadan i čist
Skriven i tiho
Žuborno raspevan.
Pa kao da izvor doziva
Hiljadama tuđih glasova
Tim besomučnim kršem,
Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.
I što više groznice u pustom rojenju
Što više sklopa i rasklopa
I nekog prkosa, i nekog ponosa
I nekog očajnog nesporazuma
― Kao da se radi o bezbroju puteva
Koji su svi spleteni u klupče ―
U toliko je većma očekivan
Radostan i nasmejan
I blagosloven
Taj izvor.
On zove onog koji ume da čuje
Da sluti
Da zna.

Blagoje Izvornik nalazio je uvek vodu
I iznalazio put
I određivao pravac
I nije se varao gde je šta.

Valjda je isto tako znao i ljude
I njihov poredak i način
Samo nije hteo nikom da kaže
A ko bi ga i razumeo?

On je znao otkuda vrvi neprijatelj,
I da li će da uhvati baš ovu liticu
I kao da je slutio
I tajno gmizanje čovečanstva
U sreći i očajanju,
U patnji i grabežu
U pljački, radosti, molitvi
Kroz neprohodne vekove
Kroz gluhu goru prošlosti
― Koja je odjekivala u njemu ―
Kroz budućnost punu tutnja i topota.

Blagoje Izvornik se ograničio
Samo na zemlju i vodu
Na brdo i dolinu
Na planinu i kamen
Na to nešto sitne tajne
A ćutao je o ljudima
O tajnama velikima
Ma da je kroz san i javu
Čujao narode.

Ležeći na ledini
U noći beskrajne i ledene,
― Kada su umorni vojnici ćućorili
Po stoti put istu nejasnu vest
Ili neko staro jezivo proročanstvo
I pokrivali se čim stignu ―

Blagoje Izvornik, otvorenih očiju
Pokrivao se nebesnim pokrivačem.
Razmršavao je zvezde
U njihovom neutešnom hodu,
Zaplete velikih i malih kola,
U treperenju mlečnoga puta
Padove i rušenja svetlih gnezda.

Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanje
I mislio je: ah, koliko, koliko
Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod Bog
Da to drži ― održi, odmrsi ― ne pomrsi,
I hoće li ikada stići
Da posveti malo svoga dragoga vremena
I nama, i nama

Zaboravljenima,
― I našoj Srbiji.

Stanislav Vinaver

---