TRI MINUTE…

tamoiovde-logo

Ispostavilo se da postoji tako važno pravilo – pravilo „tri minute“. Radi i za supružnike i za decu. Kada roditelji u porodici počnu da ispunjavaju ovo pravilo, primećuju da ono se u odnosima mnogo toga menja nabolje.

Pravilo „prva tri minuta“ je da dete uvek srećete sa takom radošću, kao da se srećete sa prijateljem kojeg niste videli mnogo, mnogo godina. I nije bitno da li ste se vratili iz prodavnice u koju ste istrčali po hleb ili ste se vratili kući sa posla.

Obično sve ono što dete želi da podeli sa vama, ono „izda“ u prvim minutima susreta, upravo je zato važno da ne propustite to vreme.

Lako je prepoznati one roditelje koji intuitivno slede pravilo „prva tri minuta“. Na primer, kada pokupe dete iz škole, uvek čučnu do nivoa njegovih očiju, zagrle ga kad ga sretnu i kažu da mu nedostaje. Dok drugi roditelji jednostavno uzimaju dete za ruku i govore „idemo“ dok razgovaraju telefonom.

Kad se vratite sa posla, odmah svu pažnju usmerite detetu. Imate nekoliko minuta da sednete pored njega, da pitate kako je prošao dan i da ga saslušate. A posle idite na večeru ili da gledate vesti.

NIJE VAŽNA KOLIČINA VREMENA, VEĆ EMOCIONALNA BLISKOST

Ponekad nekoliko minuta razgovora od srca vašem detetu znači više nego ceo dan proveden s vama. To što sve vreme trčimo okolo zaokupljeni nečim i zabrinuti sigurno neće učiniti našu decu srećnijom, čak i ako verujemo da to radimo zbog njih i njihove dobrobiti.

Za roditelje i decu izraz „vreme provedeno zajedno“ ima različita značenja. Za odrasle je dovoljno da deca samo budu s njima kada nešto rade kod kuće ili odu u prodavnicu. Ali za decu, „zajedničko vreme“ je da se gledaju oči u oči, kada roditelji sede pored njih, kada odlože mobilne telefone, isključe misli o stotinama svojih problema i uopšte ih ne ometaju strane stvari. Dete nikada neće verovati ako oseti da je u trenutku komunikacije kod roditelja prioritet nešto važnije od njega.

Naravno, roditelji nemaju uvek vremena na igru sa decom, ali u trenucima kada imate malo vremena, radite samo ono što dete želi. Ne predlažite im vaše varijante kako provesti slobodno vreme.

Vreme brzo prolazi i nećete se ni okrenuti, a vaši sinovi i kćeri će odrasti, tako da ne gubite vreme i počnite sa njima graditi odnose poverenja sada.

Neka vam pravilo „tri minute“ u tom pomogne.

Natalija Sirotič

https://m.vk.com/codependence

Izvor: poznajsebe


 

UNUTRAŠNJA PRAZNINA…

Kako emotivno nezreli roditelji utiču na život svoje odrasle dece

Emotivna usamljenost nastaje kao odgovor na nedostatak dovoljne emotivne bliskosti s drugim ljudima. Ona se može pojaviti u detinjstvu, ako zaokupljeni sobom roditelji ne obraćaju pažnju na osećaje deteta, a može se pojaviti – u zreloj dobi u slučaju gubitka povezanosti s ljudima. Ako taj osećaj prati čoveka tokom celog njegovog života, onda najverovatnije u detinjstvu njegove emotivne potrebe nisu bile zadovoljene u dovoljnoj meri.

Deca emotivno nezrelih roditelja se često osećaju usamljena. Takvi roditelji mogu izgledati i ponašati se potpuno normalno, brinući se o fizičkom zdravlju svoje dece i opskrbljujući njihove fizičke potrebe i bezbednost.

Ipak, nedostatak čvrste emotivne povezanosti između roditelja i deteta ostavlja u duši deteta zjapeću prazninu, tamo gde bi se mogao oblikovati osećaj prave sigurnosti.

Bol, koju oseća osoba kada je ne primećuju drugi, toliko je pak realna kao i bol zbog fizičke povrede, samo što je ona neprimetna sa strane. Emotivnu usamljenost nije jednostavno videti ili opisati, pošto je to veoma nejasan i sasvim lično osećanje. Neko govori o njemu kao o osećanju praznine ili osećanju kao da si sam na celom svetu. Neki ga zovu osećanjem egzistencijalne usamljenosti, ali u njemu nema ničeg egzistencijalnog.

Ako vi osećate emotivnu usamljenost, korene problema treba tražiti u porodici. Deca nisu u stanju da primete nedostatak emotivne bliskosti u svojim odnosima sa roditeljima. Njima je taj pojam nepoznat. I teško da oni mogu shvatiti da su im roditelji emotivno nezreli ljudi. Sve što oni imaju i primećuju  jeste osećaj unutarnje praznine.

Upravo tako deca osećaju usamljenost. U slučaju s emotivno zrelim roditeljem dete se može spasiti od tog osećaja prosto dobivši od odraslog nežnost i potvrdu njihove bliskosti. Ali, ako se vaš roditelj bojao dubljih osećanja, bliskijih odnosa, moguće da ste često osećali nelagodu i stid zbog toga što vam je neophodna podrška.

Odrastajući, deca emotivno nezrelih roditelja nastavljaju da osećaju unutrašnju prazninu, čak ako čisto spolja oni vode normalan život odrasle osobe. Usamljenost može postati njihov saputnik i u kasnijim godinama, ako nesvesno odaberu odnose koji nisu u stanju da im obezbede i zadovolje njihovu potrebu za čvrstom emotivnom povezanošću. Oni mogu dobiti obrazovanje, naći posao, ženiti se ili udati i odgojiti decu, ali će ih i dalje pratiti dubok osećaj emotivne izolovanosti.

Lindsi K. GibsonOdrasla deca emotivno nezrelih roditelja“

Izvor> poznajsebe


 

KAKO JE BITI ČOVEK…

tamoiovde-logo

Čarli Braun – kako je Čarli Šulc od osećanja napravio umetnost

„Čarli Braun je podsetio ljude, kao nijedan crtać do tad, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u svemiru, kako je biti čovek — i velik i mali u isto vreme.“

Tolkin je tvrdio da ne postoji nešto kao što je „pisanje za decu“ a Nil Gajman je često podsećao da deca ne bi trebalo da se štite od negativnih emocija. Ali ipak, takva mišljenja su retka u kulturi koja nastavlja da tretira dečiji unutrašnji svet kao nešto izuzetno lomljivo, a detinjstvo kao jednodimenzionalnu idilu.

Ono zbog čega je serijal Čarli Braun, Čarlsa Šulca, toliko voljen je njegov višedimenzionalni i kompleksni pogled na detinjstvo — nekada je Šulc to postizao tako što je svoje karaktere prikazivao u nepopularnim ali ključnim stanjima duše, kao što su dosada i neizvesnost. U knjizi „Šulc i Čarli Braun – Biografija“, pisac Dejvid Mikaelis objašnjava kako je ovaj jedinstveni kreativni genije nastao usled kompleksnih iskustava u Šulcovom ranom detinjstvu.

Za razliku od klasičnih majstora crtanih filmova koji su od svojih dela napravili zabavu, Šulc je svoje stripove ispunio napetom radnjom i namernim prazninama, u kojima se likovi — kao i čitalac — suočavaju sa nesigurnošću i očajanjima života. Mikaelis piše:

„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

Čarli Braun je o ljudima koji se bave unutrašnjim problemima svojih svakodnevnih života bez rešavanja. Odsustvo rešenja je sam centar priče.

Američka pretpostavka je da su deca srećna i da je detinjstvo zlatno doba — a odrasli su ti koji imaju probleme sa kojima se bore i bol koji žele da ublaže. Šulc je preokrenuo ovaj niz pretpostavki tako što je prikazao da deca osećaju bol mnogo intenzivnije nego odrasli, da su dečiji porazi ozbiljniji i da se pamte. Čarli Braun trpi uvrede od strane Violete i Peti u vezi svoje glave, koju porede sa loptom za plažu, sa globusom, sa mesecom, balonom; i iako se Čarli Braun oseća loše u vezi sebe, brzo preboleva to. Ali se na njemu ne vidi da je ljut.

Takva emotivna elastičnost je verovatno ono što bi Šulc poželeo da ima kada bi dobio šansu da ponovo ispiše svoju priču — priču koja je išla potpuno suprotnim putem. Sparki, kako su ga zvali, je tek bio na početku srednje škole kada se njegova majka razbolela od raka koji će na kraju biti uzrok njene smrti. Ponedeljka, 1. marta 1943. Dina Šulc je pozvala sina u spavaću sobu, pozdravila se i preminula. U subotu je mladi Čarls bio pozvan u vojsku.

Sve do kraja svog života, kad god bi bio zamoljen da ispriča svoju biografiju, počinjao bi ne sa svojim rođenjem, već sa danom kada je njegova majka umrla, za koji je smatrao da je „njegova najveća tragedija“ — tragedija sačinjena od dubokog nezadovoljstva, da iako je prevazišao čak svoje najluđe snove o uspehu i postao najplaćeniji karikaturista na svetu, njegova majka nije doživela da vidi da je objavio bilo šta.

Ova tiha tuga prožima Čarlija Brauna. Ugrađeno u hroničnu mešavinu očaja i optimizma Čarlija Brauna pretstavlja veoma odraslu istinu „nekada je biti ono što jesi veoma teško“ — nešto što je prikazano u odeljku koji Mikaelis citira:
Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.

Nije lako bilo ni biti Šulc. Prijatelji, saznao je Mikaelis, su osećali da „nije želeo da bude blizak ni sa kim“ i opisali su ga kao „teškog za razumeti, i teškog za upoznati.“ Ali za Šulca — kao i za sve stvaraoce koji unesu ceo svoj život u svoja dela — najbolji način za upoznati ga je bio upoznati njegove likove. Mikaelis citira samog karikaturistu:
„Crtać je zaista slika koja prikazuje jednu misao prikrivenu kao drugu. Kada bi neko čitao moj strip svakog dana, upoznao bi me — znao bi tačno šta sam ja.“

Jedan od Šulcovih prijatelja je rekao Mikaelisu: „Voleo je da o sebi misli kao o jednostavnom čoveku, ali nije bio jednostavan — bio je zagonetan i složen.” Posvećenim čitaocima je upravo to bilo zanimljivo kod stripa Čarli Braun — da se iz jednostavnosti običnih situacija i svakodnevnih događaja prikazuje ogromna složenost života i da iz osmoze ova dva dolazi saznanje da možda, ali možda postoji nada za zadovoljstvom u našim zemaljskim i maničnim životima.

Šulc je bio svestan da je njegova unutrašnja sumornost izvor njegove spoljašnje svetlosti. Mikaelis piše:
Društvenija, uravnoteženija osoba ne bi mogla da stvori punog patnje, ali večnog borca Čarlija Brauna; razdražljivu i često nezgodnu Lusi; Linusa filozofa; muškobanjastu Peti; usmerenog ka cilju Šredera; i grandioznog, egocentričnog Snupija.
Normalna osoba ne bi mogla to da uradi“, često je govorio i sam Šulc.

Ali dodaću i važnu napomenu — od najveće je važnosti da Šulcov sentiment ne bude pogrešno protumačen i izopačen mitom kreativnosti „izmučenog genija“ našeg doba. Isuviše često pravimo vezu između kreativnosti i unutrašnjih demona u kulturi — Šulc je stvorio svoj crtani univerzum ne zbog svoje unutrašnje tuge, već uprkos. Nesumnjivo, mnogo ljudi pati svakoga dana usled traumatične smrti roditelja, ali nema drugog Čarlija Brauna, ali ima bezbroj ljudi kod kojih se takva trauma pretvori u doživotan samodestruktivan bes umesto u neumorno stvaranje. To je verovatno pravi dar genija — stvoriti nešto značajno koliko god beznačajno nam se život činio, dati dobrotu svetu, koliko god da je svet uzeo od nas.

Mikaelis se vraća na Šulcov genij dodeljivanju dostojanstva detinjstvu i, usled toga, davanja određene utehe odrastanju:
Deca ne bi trebalo da budu radikalno nezadovoljna. Kada nisu srećna, deca protestvuju — ona jadikuju, ona kukaju, ona vrište, ona plaču — i onda, nastave. Šulc je ovoj deci dao celoživotna nezadovoljstva, ono od čega je zrelost sačinjena.

Čitaoci se prepoznaju u „mesecoglavom, nevoljenom, pogrešno shvaćenom“ Čarliju Braunu — u njegovom dostojanstvu u suočavanju sa celom sezonom izubljenih bejzbol utakmica, u njegovoj izdžljivosti i stoicizmu nasuprot uvredama… On je podsetio ljude, kao nijedan drugi crtani junak, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u univerzumu, biti čovek — i mali i veliki u isto vreme.

Izvor:alternativa.rs


Čarli Braun, crtani film


 

STVARI, PRODUŽETAK SOPSTVENOG IDENTITETA…

tamoiovde-logo

Psihologija posedovanja: zašto stvari doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi.

A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Veza koju gradimo sa stvarima

Ljudi se vezuju za stvari koje poseduju, bilo da je u pitanju odeća, nameštaj, umetnost, različiti ukrasi i sitnice, ili tech uređaji. Svaki od predmeta koji smatramo svojom ličnom svojinom, a pritom nam je posebno drag – dobija na vrednosti jer u njega ulažemo svoje emocije i sentiment.

Zanimljivo je da naša veza sa stvarima počinje od malih nogu. Žan Pijaže, švajcarski razvojni psiholog najpoznatiji po svojoj teoriji kognitivnog razvitka, primetio je da čak i novorođenčad pokazuju sklonost ka posedovanju određenih predmeta. U tako ranom periodu, najčešće su u pitanju omiljena ćebad ili igračke od kojih se ne odvajaju tako lako. Jedno istraživanje iz 2008. godine pokazalo je da deca koja su tek prohodala više vrednuju svoje lične predmete nego identične replike tih predmeta; čak ih ideja o tome da kući ponesu kopiju umesto svog originala prestravljuje.

U doba adolescencije, različiti predmeti dobijaju vrednost simbola inicijacije, i za njih se ljudi izrazito vezuju. Ovde može biti reč o samostalno izabranim odevnim predmetima kojima se iskazuje stav ili pripadnost određenoj socijalnoj grupi, ili o kupovini prvog automobila.

Emotivna vrednost predmeta nadjačava novčanu vrednost predmeta kroz čitav život čoveka. Uzmimo kao primer sledeću hipotetičku situaciju: nasledili ste od pokojnog dede ručni sat. Objektivno gledano, ovaj sat kao kupovna roba – ne vredi mnogo. Međutim, on ima neopisivu, gotovo magijsku vrednost za vas jer je to predmet kojeg je nekada posedovala vama bliska osoba i koji vas sada podseća na lepe trenutke koje ste proveli sa njom.

Statusni simboli i kreativno izražavanje identiteta i ličnih vrednosti

Predmeti koje ljudi vole i poseduju su neretko u funkciji statusnih simbola. To šta će biti statusni simbol u mnogom zavisi od kulture koja je u pitanju, ali u kontekstu moderne Zapadne civilizacije – najčešće je u pitanju neki vid luksuzne robe koja funkcioniše kao indikator ekonomske moći. To mogu biti skupocena kola, jahta ili prostrano imanje, ili luksuzni predmeti premium kvaliteta, obeleženi prepoznatljivim brendom.

Pored toga, ljudi kupovinom određenih predmeta uspostavljaju kontrolu nad vlastitom reputacijom i imidžom, jer kroz njih komuniciraju o tome ko su i kakve vrednosti imaju. Brendovi koji znaju do koje mere je individualizam u fokusu danas, trude se da potrošačima daju mogućnost da svoje proizvode personalizuju i učine ih još „više svojim”. Najbolji primer za to su brendovi Nike i Apple, koji su uz moć marketinga – svoje proizvode učinili simbolima određenog životnog stila.

Tako se kod kupaca stvara osećaj da, prostim posedovanjem sportske opreme već ostvaruju svoje ciljeve u sklopu ganjanja zdravijeg života. Nauka je pokazala da postoji poseban psihološki efekat (tzv. enclothed cognition) koji se javlja kada obučemo određenu vrstu odeće i koja zapravo utiče na našu spremnost da treniramo ili uradimo određeni zadatak koji pred nama. Kad je reč o brendu Apple, kupci se često (svesno ili nesvesno) zanesu da su, samim tim što ulože u računar najnovije generacije i prefinjenog dizajna – na pola puta da pokrenu sopstveni posao i realizuju ideju koja će promeniti svet. Apple je brend koji je obeležio digitalnu eru i generaciju Milenijalaca, te se kupovinom njegovih proizvoda iskazuje i socijalna pripadnost.

Kada je reč o psihologiji posedovanja, Japan je veoma zanimljiv primer. Zemlja izlazećeg sunca poznata je po stanovima malih dimenzija i minimalističkom pokretu kada je reč o dizajnu enterijera. Ipak, japanska nacija opsednuta je tehnologijom, te su ljudi okrenuti posedovanju stvari koje komuniciraju napredak i okrenutost budućnosti. Zanimljivo je koliko je ovo sveprisutno u njihovoj kulturi i svakodnevici. Uzmite primer pušača: od 2014. godine, u Japanu je dostupan IQOS, uređaj za konzumaciju duvana heat-not-burn tehnologije, koji je neverovatno popularan. Postoje različite prognoze da će IQOS zameniti tradicionalne cigarete u državi koja je svetski poznata po tehnološkim izumima i prijateljskom i otvorenom odnosu prema robotima i veštačkoj inteligenciji. Dakle, iako su im lični prostori oslobođeni suvišnih predmeta, lična svojina ipak komunicira vrednosti iza kojih stoje.

Tamna strana materijalizma (kompenzacija i poremećaji)

Prilično je jasno da živimo u svetu materijalizma, ali je takođe previše pojednostavljeno reći da samo pokušavamo novcem da kupimo sreću ili da smo zarobljeni u svojim potrošačkim ulogama. Veza koju imamo sa stvarima je kompleksna i slojevita, a s obzirom da je imamo od malih nogu (čak pre svesne faze u kognitivnom razvoju), ne možemo reći da je potreba za posedovanjem u potpunosti konstrukcija društva. Jedan deo je urođen i deo je ljudske prirode.

Ali šta kada se potreba za posedovanjem otrgne kontroli i prevaziđe granice onoga što bismo mogli nazvati „normalnim”?

U svetu gde je kupovina postala toliko uobičajena i gde nam reklame iskaču sa svih strana, postoji realan rizik da smetnemo sa uma i druge vrednosti koje su važnije i koje nas čine srećnim (kao što su sama iskustva, a ne materijalni predmeti), i da se potpuno izgubimo u besmislenom trošenju novca. Neretko su stvari koje kupujemo samo oblik kompenzacije za nedostatak radosti ili ljubavi, a u takvim situacijama nam one pričinjavaju samo kratkoročnu sreću.

Nezdrava povezanost sa stvarima koje posedujemo može da se pretvori u ozbiljan problem gomilanja predmeta koji nisu funkcionalni i koji nam realno nisu potrebni. U pitanju je kompulsivni poremećaj gomilanja stvari (tzv. hoarding disorder) koji je usko povezan sa anksioznošću i dubljim problemima koji se potiskuju. Osobe koje imaju ovaj problem su emotivno vezane za te predmete, najčešće dobijaju napade panike pri pomisli da bi trebalo da ih se reše. Tipično se osećaju mirnije i bezbednije uz njih ili veruju da će im biti potrebne u budućnosti. Lečenje je moguće uz podršku stručnih lica, psihologa ili psihoterapeuta.

Da li i vi imate određene predmete za koje ste vezani? Na koji način oni odražavaju vaš identitet?

Izvor: kultivisise.rs

____________________________________________________________________________________________

KARAKTERISTIKE SAMOOSTVARENIH LJUDI…

tamoiovde-logo

HUMANISTIČKA PSIHOLOGIJA: Karakteristike samoostvarenih ljudi

 Psiholog Abraham Maslov (Abraham Maslow) smatra da je cilj obrazovanja razvoj samoostvarene osobe.

Samoostvarenje je najviši nivo ljudskog razvoja u kojem su ljudski potencijali u potpunosti ostvareni. Dakle, to je ideal ljudskog postignuća.  Na osnovu istraživanja evo kako je on opisao karakteristike samoostvarenih ljudi:

Prihvatanje sebe, drugih i prirode –

Samoostvareni ljudi prihvataju sebe i sopstvenu prirodu bez mnogo jadikovanja i negodovanja, a često i ne razmišljaju mnogo o njoj. Vide ljudsku prirodu onakvom kakva jeste, a ne kakvom bi oni želeli da bude.

Prihvatanje sebe i drugih čini da ovi ljudi nemaju potrebe da se pretvaraju pred drugima. Kod njih se gotovo uopšte ne mogu uočiti izveštačenost i pokušaj da se na konvencionalan način ostavi utisak.

Spontanost, jednostavnost i prirodnost – Impulsi, misli i svest izrazito su im nekonvencionalni , spontani i prirodni. Ipak, uvidjaju da ljudi oko njih to ne mogu uvek da prihvate. Stoga se, ne želeći da povrede  ljude s kojima žive ili da se snjima sukobljavaju, ponašaju konvencionalno u svim stvarima koje im nisu bitne. No, kad je u pitanju nešto što smatraju zaista važnim u stanju su da odbace sva pravila i ponašaju se prema svom uverenju.

Usmerenost na problem – Samoostvareni ljudi imaju neki zadatak u svom životu koji zaokuplja veliki deo njihovog vremena i energije. Često su to nesebični zadaci koji nisu u vezi s njima lično , nego s čovečanstvom, nacijom ili članovima porodice. Rade vrlo mnogo i uobičajena razlika između posla i privatnog života kod njih se gubi.Za njih je rad uzbudljiv i zabavan a posvećenost nekom značajnom poslu glavni uslov napredovanja, razvoja i sreće.

Izdvojenost i potreba za samoćom – Samoostvarene osobe mogu biti same, bez osećanja nelagodnosti. Štaviše, vole samoću i povučenost više nego prosečni ljudi. Iako uživaju u društvu drugih, ne zavise od njih jer se mogu u potpunosti osloniti na svoje sopstvene kapacitete.

Autonomija – Odrednice  njihovog zadovoljstva i dobrog života naleze se u njima samima, a ne u društvu. Dovoljno su jaki da ne zavise od dobrog mišljenja drugih, niti od njihove naklonosti. Počasti, položaji, nagrade, popularnost i ljubav koju mogu dobiti od drugih njima su manje važni od sopstvenog napredovanja i razvoja.

Svežina doživljaja – Svakodnevne stvari, koje su za druge ljude odavno izgubile vrednost, samoostvarenim osabama još uvek predstavljaju izvor zadovoljstva. Zalazak sunca, muzika, čak i običan radni dan i svakodnevni životni poslovi  mogu kod njih izazvati uzbuđene, sreću i radost.

Vrhunski doživljaji – U životu postoje trenuci u kojima nam se čini da se otvaraju bezgranični vidici, osećamo se istovremeno moćniji i bespomoćniji nego ikad pre; osećamo  ekstazu, zadivljenost i strahopoštovanje, gubimo osećaj za vreme i prostor i uvereni smo da nam se dogodilo nešto izuzetno značajno i dragoceno. Samoostvareni ljudi u svom životu imaju mnogo više takvih trenutaka nego drugi.

Osećanje zajedništva – Uprkos povremenoj ljutnji i nestrpljenju, takvi ljudi osećaju prema ljudskim bićima simpatiju i naklonost. Iskreno žele da pomognu ljudskoj vrsti i doživljavaju sve ljude kao jednu veliku porodicu. Alfred Adler nazvao je takav stavstavom starijeg brata. Iako se ponekad ljute  na slabosti i gluposti prosečnih ljudi, takve osobe posmatraju ih pokroviteljski , svesne da mnogo toga mogu uraditi bolje, da mogu videti ono što drugi ne mogu , te da je istina koja je njima dostupna ostalima najčešće nejasna i skrivena.

Odnosi s drugim ljudima – Takve osobe stvaraju dublja i čvršća prijateljstva nego što je to slučaj kod prosečnih ljudi. Njihovi prijatelji su takođe stabilniji i zreliji od proseka. No, krug njihovih prijatelja uglavnom je mali. Oni iskreno vole malo ljudi, jer biti blizak sa nekim na ovakav način zahteva dosta vremena i energije. Odanost nije stvar trenutka. Ova isključivost u prijateljstvu i odanosti postoji kod njih istovremeno sa čovekoljubljem i osećanjem zajedništva za celo čovečanstvo. Skloni su tome da budu ljubazni ili bar strpljivi s gotovo svim ljuima, ali prijatelji samo sa odabranima.

Demokratski karakter – Nijedan od takvih pojedinaca nije bio autoritarna ličnost. Ponašaju se prijateljski prema svakom, bez obzira na klasu, obrazovanje, političko uverenje, rasu ili naciju. Često uopšte nisu svesni tih razlika kojje su prosečnim ljudima tako očigledne i značajne. Njima je bitan elitizam karaktera, sposobnosti i talenta, a ne elitizam po rođemju, rasi, imenu, porodici, godinama, mladosti, bogatstvu, slavi ili moći.

Razlikovanje dobra i zla – Nijedan od tih ljudi ne dvoumi se kada treba razlikovati ispravno od neispravnog, dobro od zla. U njihovom svakodnevnom životu retka je zbrka, nedoslednost, ili konflikt koji su tako česti u etičkim postupcima prosečnog čoveka.

Humor – Svi samoostvareni ljudi imali su specifičan smisao za humor. Ali oni se ne smeju agresivnim šalama (u kojima se vredjaju drugi ljudi) niti šalama nadmoćnih osoba (ismevanja tuđih nedostataka). To što oni smatraju humorom bliže je filozofiji. Njihov humor je spontan, vezan za situaciju i teško ga je ponoviti.

Stvaralaštvo – Spontani su, fleksibilni, otvoreni, ali i hrabri i spremni za greške. Njihova kreativnost slična je kreativnosti dece pre nego što nauče bojati se ismejavanja drugih i još uvek gledaju na svet sa svežinom i bez predubeđenja. Reč je o osobini koju ljudi odrastanjem postepeno gube. Samoostvareni ljudi zadržavaju taj sveži i naivni pristup, ili ga kasnije u životu ponovo stiču.

Humanistički usmereni psiholozi imaju dakle, sledeće postavke:

  • ponašanje pojedinca primarno je određeno njegovim posmatranjem sveta oko sebe;
  • ljudi nisu isključivo proizvod svoje sredine;
  • ljudsko ponašanje određeno je iznutra i ljudi su motivisani da ostvare svoje najveće potencijale.

Izvor: Vizek-Vidović, V., Rijavec, M., Vlahović-Štetić, V., Miljković, D. (2014)Psihologija obrazovanja. Beograd: Klett

Izvor: nadgradnja


PRIRODNE KATASTROFE I ZAŠTITA DEVOJČICA…

tamoiovde-logo

11. oktobar – Svetski dan devojčica i Međunarodni dan posvećen smanjenju prirodnih katastrofa

Prema podacima Svetske meteorološke organizacije i UN, godišnje se na planeti dogodi na stotine elementarnih nepogoda, pa se ovaj dan, 11. oktobar, obeležava kao Međunarodni dan posvećen smanjenju prirodnih katastrofa.

Ukoliko se nastavi sadašnji tempo uništavanja resursa prirode i ne sledi održivi razvoj, opstanak čovečanstva će ozbiljno biti ugrožen. Pojava novih bolesti, nestanak kvaliteta vode za piće, promena klime, nestanak jezera, širenje pustinja, samo su neke od posledica koje mogu da nas zadese.

Poplave su prirodna katastrofa koje su najčešće zastupljene, iza njih su oluje, zatim suše, zemljotresi, lavine, požari, ekstremne temperature, dok se vulkanske erupcije događaju u najmanjem procentu.

Ovaj dan, proglašen od strane Ujedinjenih nacija i kao Svetski dan devojčica, posvećen je promovisanju prava devojčica i ukazivanju na brojne probleme sa kojima se devojčice širom sveta susreću, kao što su nasilje na polnoj osnovi, rani brakovi, diskriminacije na poslu, zloupotreba maloletnih devojčica kao radne snage. 

Međunarodni dan devojčica biće obeležen raznim kampanjama, koje će se baviti jedinstvenim problemima devojčica i devojaka, kao i edukaciji mladih
Ujedinjene nacije su 2011. godine donele odluku da 11. oktobar postane Međunarodni dan devojčica, dan koji je namenjen promovisanju prava devojčica i povećanju svesti o neravnopravnosti sa kojom se suočavaju samo zato što su devojčice.

Posted by Od knjige do duše

___________________________________________________________________________________________