PREPOZNAVANJE POZNATOG…

tamoiovde-logo

Savršenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.
Nevolja je u tome što ne znam da prepoznam
Gde sam udešen tako neverovatno nesrećno
Da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost

Foto ilustracija Bora*S

I svemu pristajem da sam posuda,
Da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
Da sam ikona koju varaju da je boja
Da sam boja kojoj pretskazuju da je smisao,
I da sam smisao koji, na kraju ne zna šta je.
Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
Što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.
Moralni zakon vode je:da udavi.
A vatre : da sagori sve što joj je u zagraljaju.
Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.
Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.
Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš,
I zato, sve što ti je strano posmatraj
Blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.


Miroslav Antić


Napomena: Naslov objave nije i naslov ove pesme.


 

UBRZANJE ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

○●○

Otac koji je sa decom bio u muzeju neprestano je govorio:

Brže, brže, jer ako se tako zadržavate pored svake stvari, ništa nećete videti”.

○●○

Ilustracija: Bora*S

Mladi  čovek je putovao sa svojom ženom. Voleo je da vozi velikom brzinom.

Dok su jurili autoputem, žena je pogledala u auto-kartu i rekla mu:

Dragi, promašili smo izlaz sa autoputa !“

On, sav ponosan je uzvratio: „Pa šta, važno je da sam ja potukao sopstveni rekord“.


Naš se život sveo na konstantnu trku s vremenom. Pretvoreni smo u štediše vremena, panične tragače za novim prilikama, doživljajima, poslovima, ciljevima…

Postali smo zavisnici, pored ostalog i od broja “doživljaja” u datom vremenskom segmentu.

Brzina iz sata u sat, iz dana u dan, iz meseca u mesec. Usporavanje nije poželjno. Ne pada nam na pamet da usporimo, makar u krivinama. Sve dok nas nešto ne prisili da to učinimo. Najčešće to bude kasno.

Čini mi se, da nam ipak, ništa nije jasno. 

B.S. 


Padaj kišo, ubrzaj!

ONE, KAO I MI…

tamoiovde-logo

4. OKTOBAR SVETSKI DAN ZAŠTITE ŽIVOTINJA

Svetski dan zaštite životinja obeležava se 4. oktobra još od 1931. godine.

Počelo je u Firenci na konvenciji ekologa. U to vreme ovaj dan se proslavljao kao dan sv. Franje Asiškog, sveca zaštitnika životinja i životne sredine. Vremenom je izgubio svoje versko obeležje i odavno predstavlja praznik svih ljubitelja i zaštitnika životinja bez obzira na veru i naciju.

Ovog dana sve organizacije za zaštitu životinja i svi azili za životinje u svetu otvaraju svoja vrata za posetioce, organizuju informativno-edukativne štandove, radionice, razne vrste edukacija, grupna druženja, prikupljanje donacija i razne druge aktivnosti.

Ove aktivnosti treba da nas podsete na sledeće:

Životinje su ravnopravni stanovnici naše planete sa kojima delimo svoj život na njoj,
– one imaju jednako pravo na život kao i mi,
– one, kao i mi, osećaju bol, patnju, strah i stres, tako da im ne smemo činiti ono što ne želimo da neko čini nama, ono što sankcionišemo u okviru našeg, ljudskog, društva.

Ovog dana takođe treba da se podsetimo da je čovek istrebio mnoge životinjske vrste uništavajući njihova staništa i eksploatišući ih zarad profita i zabave. Ogroman broj kućnih ljubimaca pati i umire odbačen na ulicama ili u prepunim azilima. Samo u Evropi preko 35.000 životinja godišnje strada u mukama u besmislenim eksperimentima. Preko 50 miliona životinja godišnje se ubije na najsvirepije načine zbog krzna. Milioni životinja širom sveta pate i umiru u transportima, klanicama, cirkusima, raznim fijestama, trkama, zoo vrtovima, borbama …

Počeci zaštite životinja mogu se pratiti do u daleku prošlost čovečanstva. U vreme stvaranja organizovanog ljudskog društva nailazimo na prve tragove, pa sve do 17. veka, „zaštitu“ su diktirali vladari i svodila se na osnovna uputstva data narodu, o tome da stoku treba hraniti i pojiti i ne treba batinati. U periodu od 17-19 veka o zaštiti govore veliki mislioci svog vremena i tada počinje da se govori o pravima životinja i moralnoj obavezi čoveka da ih štiti.

Od 19. veka pa do danas o zaštiti govore naučnici i „obični“ ljudi.

Činjenica da su životinje osećajna bića koja osećaju bol, patnju, strah i stres, koju je nauka potvrdila, dovela je do toga da veliki broj ljudi postavi pitanje o moralnoj ispravnosti eksploatacije životinja. Ubrzani tehnički i tehnološki napredak civilizacije, u 20. veku, omogućio je besomučnu eksploataciju, zlostavljanje i ubijanje životinja. Odgovor na to je upravo aktiviranje velikog broja pojedinaca i organizacija na njihovoj zaštiti, koji su se organizovali u pokrete za zaštitu životinja. Ti pokreti i teorije na kojima se oni zasnivaju mogu se razvrstati u tri kategorije: teorija o dobrobiti životinja, teorija o pravima i teorija o potpunom oslobadjanju životinja.

Pristalice pokreta za dobrobit životinja polaze od stava da je opravdano upotrebljavati životinje u onoj meri u kojoj se drastično ne narušava njihova dobrobit definisana preko tzv. pet sloboda:

  1. Sloboda od gladi i žeđi,
  2. Sloboda od fizičke, termalne i psihičke neudobnosti, obezbeđenjem prostranog smeštajnog ambijenta,
  3. Sloboda od bola, povreda i bolesti,
  4. Sloboda od straha, stresa i patnje,
  5. Sloboda da ispoljava normalne oblike ponašanja karakteristične za vrstu.

Pristalice pokreta o pravima životinja smatraju da su prava životinja podjednako važna kao i prava ljudi, te da čovek nema moralno opravdanje da koristi životinje za svoje različite potrebe. Iz prethodnog proizlazi teorija o potpunom oslobadjanju životinja od ljudske eksploatacije i upotrebe.

Singer je rekao: „U svom ponašanju prema životinjama svi ljudi su nacisti. Lakoća sa kojom čovek može raditi po svojoj volji s drugim vrstama ilustruje najekstremnije rasističke teorije po principu zakona jačega. Tretman koji čovek nanosi božjim stvorenjima ismejava njegove ideale i njegov takozvani humanizam.“

Ovo nas dovodi do pojma specizam (tvorac pojma i teorije o specizmu je Richard Ryder) koji govori o diskriminaciji vrsta, o neravnopravnosti vrsta u odnosu na pravo na život. Borba protiv ove diskriminacije je suština zaštite životinja, to je borba za jednako pravo na život za sve.

Izvor: domomladine.org /Posted by Od knjige do duše

_________________________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

NA ODNOSIMA TREBA RADITI…

tamoiovde-logo

 Šta to znači?

 Tema ovog članka je nastala nakon što je na jednoj od psiholoških seansi, Anastasija rekla potpuno mirno,  da već nedelju dana ona i muž ne pričaju.

Šta se desilo? U stvari – ništa posebno. Prosto, Oleg se nije ponašao onako kako je ona želela: nije rekao ono što je Nastja očekivala od njega da čuje…

Ljudski odnosi – jedan od razloga ogromne radosti i, istovremeno, uzrok velikog emocionalnog bola, patnje. Nastja i Oleg su sasvim nedavno osnovali porodicu. Ali zašto se to dešava? Oboje su želeli da budu srećni; oboje su se nadali da će u porodici vladati  ljubav, radost, razumevanje, nežnost.

Najviše me je zapanjilo što mi je to Nastja rekla potpuno uobičajenim glasom, kao da je ne pričati s mužem nedelju dana nešto potpuno normalno, ništa važno.  Jer, on je kriv. On nju mora da razume.

Tu seansu smo posvetili međuljudskim odnosima. Mnogo toga je za Nastaju bilo začuđujuće, o mnogo čemu je ona čula po prvi put.

Na primer, da se ono što se trenutno dešava između nje i Olega naziva – manipulacija. Zašto ona pokušava s njim da manipuliše. Upravo, da kod muža izazove osećaj krivice. Umesto da otvoreno rasprave šta se među njima desilo, da otvoreno govori o svojim očekivanjima i potrebama, Nastja ćuti.

Zašto se to dešava? Negde na nesvesnom nivou ukorenila se jako psihološko ubeđenje: on mora…, on je dužan… Mora šta? Bilo šta. Na primer, da razume kako je njoj teško. Ili da se doseti šta njoj treba, šta ona želi… Takve misaone konstrukcije ona nikad nije razmatrala niti proučavala.

Ali zašto on mora ili je dužan? On je takav kakav je. On se može dosetiti, a može i da se ne doseti. On može da razume, a može i da ne razume. On se ponaša onako kako on shvata za sebe tu realnost. On očigledno ne može da se ponaša drugačije. To je veoma važno da se razume. Svaki od njih dvoje je doneo u svoju novu porodicu određene modele ponašanja iz svojih roditeljskih porodica.

Za Nastju je bilo potpuno normalno da može i da je čak i dužna da svog partnera kažnjava ćutanjem. Za Olega je isto normalno da ćuti, ako oseća da ga ne razumeju. I njoj i njemu se to ne sviđa, ali oni drugačije ne znaju. Čak i ne osećaju da je taj model ponašanja neprihvatljiv, ako uistinu žele da postanu bliski. Oni tek treba da nauče da razgovaraju. Trenutno joj se taj zadatak ne čini nimalo lak, ali to je moguće. I uopšte nije strašno.

Sami od sebe odnosi se nimalo neće promeniti.

Na odnosima treba raditi. Ali kako? Odgovor je jednostavan.

Ako upravo Nastja trenutno posećuje psihologa, ako je trenutno ona u mogućnosti da raspravlja o onome šta se događa, onda i odgovornost za odnose ona preuzima na sebe. I to nije prosto podela 50 – 50. Svu odgovornost, 100% preuzima ona. To je veoma važno da se razume. Takođe se to tiče i vas, vas koji čitate ovaj tekst, kome je bliska ta tema.

Ako ovaj članak čitate, onda taj posao treba da radite upravo vi. Duboki i divni odnosi među ljudima se grade. Oni ne dolaze sami od sebe. To je zaista stvaralački zadatak nad kojim je potrebno dobro se potruditi. Ali je vredan toga. I samo u tom slučaju može se govoriti o pravoj ljubavi.

Građenje odnosa između mene i mojih bliskih može da bude jedan od najvažnijih zadataka u mom životu. Tim pre za čoveka koji ispoveda hrišćanstvo.

Niko taj posao neće odraditi umesto vas.

Kada preuzimamo odgovornost za svoje odnose sa bliskim čovekom na sebe, mi shvatamo da je to upravo naš zadatak. To je ono što Gospod od mene očekuje. I tada se pojavljuje motivacija da na tome radimo dobrovoljno i radosno. Bez raznih: ali, on treba da razume… Ne, ništa on ne treba i nije dužan. On je takav, kakav je. Sa svojim problemima, svojim dečijim traumama, svojim načinom komunikacije koje je poneo iz porodičnog doma. On je takav. Takva je realnost.

Koji je prvi korak? Ja smireno prihvatam tu realnost. Znači, ja mogu da odgovaram samo za sebe. Znači da upravo vi (ne on ili ona) morate da odradite taj posao… Čak i ako vam se čini da je s vama sve u redu. Tim pre, ako vam tako izgleda…

Psihološki zakon ovako glasi: ako želiš da promeniš nekog, počni od sebe. U navedenom slučaju to znači da ne treba da pritiskate partnera, ne treba da ga molite da radi na odnosima zajedno s vama. Počnite da radite na odnosima sami i videćete kako će vaš partner takođe početi da se menja. A ako ste i dalje sami, onda će u vašem životu početi da se pojavljuju oni ljudi koji su vam potrebni.

Mi to radimo radi sebe

Važno je da shvatite da smo odlučili da se bavimo poboljšanjem odnosa radi sebe. To je upravo nama neophodno. To je naš unutarnji motiv (sopstvena namera). Takav pogled na problem nam daje snagu. Sve je dovoljno prosto. Taj čovek, koji se pojavio u vašem životu, nije se pojavio slučajno. I sigurno, ne da bi vama ugađao. Onda zbog čega?

Moguće da i nije u vama uzrok svega što se među vama događa. I da su mnoge te osobine, koje se vama kod njega ne sviđaju, upravo njegove karakteristike i njegove crte ličnosti. Ali vi morate imati hrabrosti da prihvatite, da ga upravo vi izazivate da pokazuje te ružne osobine. Zašto se to dešava? Šta je u vama to što ga tera da to radi, da tako postupa, da tako govori?

Postavljanje pitanja sebi i traženje odgovora – nije dovoljno.

Ako nešto želim da izmenim najpre proučavam sam proces. U navedenom slučaju – to su odnosi. Proučavamo šta se dešava, na koji način nastaju svađe, kakva je moja uloga u svemu tome? Sve vreme istražujemo. I da ne bi skretali s puta, moramo se sećati zbog čega ja sve to radim. Drugim rečima – sećati se svog motiva. I verovati da će rezultat doći. I pri tom se ne bojimo da menjamo strategiju, da napuštamo pređašnje stereotipe ponašanja, ako vidimo da oni ne rade.

Ali za početak treba odustati od destruktivnih modela koje smo preuzeli iz svoje roditeljske porodice. Potrebno je oslanjati se na pozitivna iskustva iz svoje porodice. Čak iako vam se čini da ih nije bilo, nešto pozitivno, što je postojalo u našoj porodici se može naći. Moguće da je za Nastju sada važno da razume, da ona sasvim mora odustane od manipulacija. Upravo to treba istraživati. Kako se to dešavalo u njenoj porodici, među njenim roditeljima? Kako ona to koristi za psihološki pritisak na Olega. I što je veoma važno da razume – to da za tim stoji povređeno samoljublje.

Treba shvatati razliku između manipulacije i komunikacije. I težiti da se grade odnosi na partnerstvu, prijateljstvu, zajedničkim interesima.

Otvorena i direktna komunikacija – to je ono što je važno da bi se osećali srećnim.

Tome treba da se učimo. I kao uvek, sve počinje od nas samih. Ništa nećemo uspeti, ako ne budemo poznavali sebe. Treba da iskreno i duboko gledamo unutar sebe. I to nije jednostavno. Zato što je u svakom od nas je mnoštvo strahova. Ljudi se boje bliskih i otvorenih odnosa, zatvaraju se, kao po pravilu, upravo iz tog razloga. Ali mi možemo u tome uspeti, ako budemo imali strpljenja i smirenja. Jasno je da se takvi odnosi ne daju na dar, bez truda.

Upravo potrudivši se na odnosima (u prvom redu na sebi), počećete da osećate bespogovornu podršku onog drugog. Postaćete najbolji i najvažniji ljudi jedno za drugo, koji mogu da budu jedno celo, sposobno da zajedno preživi sve teškoće koje snalaze svakog čoveka i sve porodice. Prizvani ste da to postanete.

Prošavši određeni period teškoća, odjednom ćete osetiti da je Gospod s vama, da je blagodat Duha Svetog prisutna u vašoj porodici.

U zaključku želim da primetim da je ovaj članak pisan na konkretnom primeru Anastasije i Olega. Oni su se dugo spremali, da bi došlo do njihovog braka. Za njih je porodica – svestan izbor dvoje odraslih ljudi. Uprkos tome, oni su se skoro odmah posle svadbe sudarili sa teškoćama. Pritom, kod njih zaista postoji potencijal za razvoj njihovih odnosa. Ne bi da uopštavam i govorim da je svaki odnos sposoban da se razvije. I da svaka porodica može i mora da bude sačuvana. Ipak, dužni smo da uradimo sve moguće, što zavisi od nas.

Čak iako ne uspemo, čak iako se odnosi razruše, svejedno će to biti važno lično iskustvo psihološkog i duhovnog uzrastanja. Vaš rad na sebi i na građenju odnosa neće propasti. To će biti drugačiji.zalog toga da će drugi odnosi, koji će se pojaviti u vašem životu, zaista biti.

psiholog Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________________

I DRAKON MENJA ZAKON…

tamoiovde-logo

Poučna priča o tom kako je važno ne stideti se zadavati pitanja

.Uhvatio Drakon u šumi vuka i govori mu:

– Gledaj, zapisivam:

„Vuk, sivi, jedan komad“. Danas ćeš da dođeš kod mene na obed, ja ću te pojesti. Jesi li razumeo?

– Razumeo.

– Imaš pitanja?

– Nemam.

Otišao vuk, sav utučen.

Ide dalje Drakon po šumi. Uhvatio Lisicu.

images2– Gledaj, Riđa zapisujem:

Lisica, riđa, repata, jedan komad. Danas ćeš da dođeš kod mene na obed, ja ću te pojesti. Jesi li razumela?

– Razumela.

– Imaš pitanja?

– Nemam.

– Pošla Lija, sva  skrušena.

A Drakon ide dalje. Uhvatio Zeca, govori:

– Gledaj Zubati, zapisujem:

Zec, sivi,  dugačke uši, jedan komad. Sutra ćeš da dođeš kod mene na doručak, ja ću te pojesti. Jesi li razumeo?

– Razumeo.

– Imaš pitanja?

– Imam.

– Govori!

– A može li, da se ne dođe?

– Može. Pre-cr-ta-vam!

Izvor: poznajsebe/ vk.com/

___________________________________________________________________________________

I VODA IM TEČE UZBRDO…

tamoiovde-logo

Podno Radan planine prostire se put koji se protivi zakonima fizike. Nauka tvrdi da je po sredi optička varka – ali malo ko u to može da poveruje

3-300x232

Teško da je optička varka – jasno se vidi da je uzbrdica

Na tridesetak metara dela asfaltne saobraćajnice kod sela Ivanje jasno se vidi da se proteže nizbrdica. Međutim, kada se tu zaustavi automobil, ugasi motor ili ostane na “leru”, vozilo samo od sebe kreće uzbrdo!

Za ovu neobičnu pojavu meštani sela na padinama Radan planine znaju već dve decenije, ali tek poslednjih godina znatiželjni ljudi u sve većem broju dolaze da se načude čudu.

Treće oko je prvi put o ovom fenomenu pisalo još 1996. godine…

Mnogi istraživači, amateri i profesionalci su vršili merenja, donosili specijalne libele i razne uređaje… a odlazili bez pravog razrešenja ove misterije i valjanog odgovora šta se zapravo dešava.

Meštani Ivanja, koji su i otkrili neobičnu pojavu, pričaju da su zbunjeni i na različite načine objašnjavaju fenomen, povezujući ga i sa blizinom Đavolje varoši. Vele i da, pored ovih neobičnih pojava na samom terenu, ljudi osećaju razne promene i da na njih deluje ovaj fenomen.

1-300x224

Gravitaciona anomalija – teg ide uzbrdo

U nekom periodu ljudi, koji se zateknu na ovoj deonici puta, osećaju se izgubljeno, a dosta meštana Ivanja ima ovakvo iskustvo.

– Svi koji dođu sa strane ovde su impresionirani – objašnjava Dragana Stanković iz Turističke organizacije Lebana. – Pored posete najatraktivnijoj lokaciji, Caričinom gradu, posetioci obavezno pitaju i gde nalazi ovaj sve popularniji put.

Profesor dr Pavle Premović, sa Katedre za geohemiju, kosmohemiju i astrohemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu, koji je sa svojim saradnicima posetio ovu saobraćajnicu kod sela Ivanje, kaže da se ovde uočava fonomen kao da automobil “u praznom hodu” ide uzbrdo.

– Mada na prvi pogled to izgleda tako, suština je da je bočni nagib (niz brdo) na tom delu puta veći nego sam uspon puta (uzbrdo) – pojašnjava profesor Premović. – Automobil se kreće nizbrdo, bočnim nagibom, a izgleda kao da se kreće uzbrdo. To svako lako može da predstavi sebi ako uzme jedan pravougaoni papir pa ga postavi kao strmu ravan, s tim da mu bočni nagib nadole bude veći od strmine na gore.

22-300x236

Na misterioznoj deonici uvek ima istraživača i posmatrača…

Dragan Stojanović – Žika, urednik i voditelj popularne emisije “Promaja” niške “TV5”, predočava nam da je posle prvog obilaska puta podno Radan planine, još najmanje pet puta posetio ovu lokaciju.

– Kada sam prijateljima pričao o ovom fenomenu, mnogi su me gledali “belo” i smejali mi se – priča Stojanović. – Sa tim istim “nevernim Tomama” potom sam se obreo na ovom putu i uživao u njihovom zaprepašćenju. Verujem nauci ali i svojom očima, a tu mi se trenutno nešto ne slaže.

*
Kod sela Ivanje na planini Radan, kako tvrdi meštani, čak i voda teče uzbrdo u dužini od 250 metara. A ovi neobičnu pojavu sa automobilom, koji se takođe kreće uzbrdo, pojedini stručnjaci su nazvali “gravitaciona anomalija”.
M. Ristović

Izvor: treceoko.rs

__________________________________________________________________________________

SIMBOL OČUVANJA NARODNE MEDICINE…

tamoiovde-logo

Rat za koprivu- dve godine zatvora ako je javno pohvalite!

Kada je neko staro domaćinstvo napušteno i oronulo, narod kaže – zaraslo u koprivu. To nije čudo, jer ova otporna biljka je jedna od retkih koja raste čak i tamo gde je čovek najviše zagadio životnu sredinu. U toj otpornosti, kaže narodna medicina, leži njena snaga i sposobonost da zaštiti zdravlje ljudi, životinja i zemljišta.

kopriva_f2Kako je veoma otporna na hemikalije, insekte i štetočine, od koprive danas mnogi ekološki proizvođači pripremaju rastvor kojim prskaju svoje useve.

Oni se kunu da je to jedno od najboljih i najjeftinijih đubriva i zaštita za vrt. U francuskoj narodnoj medicini, kopriva je veoma zastupljena.

Vekovima se sa kolena na koleno prenosi jednostavan recept za pripremu fermentisanog lekovitog ekstrakta. Stočari je koriste za ishranu životinja, naročito novorođenih mladunaca odvojenih od majki, kojima daje snagu i spasava živote.

Još u vreme stare Grčke koristila se za masažu protiv reumatizma i kao lek protiv anemije, bronhitisa, migrene, i svih bolesti koje su rezultat zatrovanosti organizma. Jednostavna narodna mudrost kaže – kopriva čisti krv.

kopriva_000Međutim, zakoni Evropske unije su neumoljivi, i u njima nema mesta za narodne mudrosti. To je otišlo tako daleko da je Francuska zabranila ne samo uzgoj i preradu, nego i širenje znanja o koprivi putem javnih nastupa.

Norme su dodatno pooštrene 2006. godine, donošenjem Agrarnog orijentacionog zakona (LOI 2006-11) koji je zabranio prodaju svih preparata na biljnoj bazi bez posebne državne dozvole.

U baštama Francuske sa koprivom je počeo da se raste i pobunjenički duh, a jedan od vođa pobune je bio glavni baštovan čuvenog Versaja.

Kopriva je postala simbol očuvanja narodne medicine i organske proizvodnje. Francuski baštovani nisu odustali od svoje „kriminogene” prakse, iako im je bila zaprećena kazna od 75,000€ i dve godine zatvora.

1644Oni nisu smeli da spominju u javnosti svoje domaće fermentisano đubrivo od koprive koje spravljaju na izuzetno „opasan” način:

1 kg koprive se potopi u 10l čiste vode, pritisne kamenom, ostavi se da fermentiše 10-20 dana, a potom se time zalivaju ili prskaju usevi.

Strašno komplikovana fito-farmakološka procedura za koju je neophodna tržišna dozvola, zar ne?

Dok se na svim medijima vrte skupo plaćene reklame o pesticidima koji zagađuju vodu i zemljište, ne smeju se upotrebljavati bez gas-maski i gumenih rukavica, i zahtevaju specifične vremenske uslove kad nema ni daška vetra, o prostoj „čorbi” od koprive kojom se zemljište oslobađa od korova i štetočina se u francuskim medijima nije smelo govoriti.

Zna se šta donosi novac, a najveći greh koprive je što je besplatna i svima dostupna.

Pogledajte zanimljiv dokumentarni film TV kanala Arte koji govori o ovom apsurdu i upoznajte se sa brojnim prednostima „opasne” i zabranjene koprive:

Pod ogromnim pritiskom javnosti Agrarni orijentacioni zakon (LOI 2006-11) je stavljen van snage.

Međutim, ovaj problem je dao jasniju sliku sa kakvim izazovima su se suočavale zemlje Evropske unije tokom procesa usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa pravom EU, i kakve „zamke“ očekuju buduće članice.


Autor ΜΕΔΙΑΣ • 24. 06. 2015

_______________________________________________________________________________

SVETOSAVCI NA PUTU KA EU…

tamoiovde-logo

POLITIKA I VERA: SVETOSAVCI NA PUTU KA EU

Srbija je deo evropske i hrišćanske civilizacije . Taj svoj ispit polagala je u vreme dinastije Nemanjića i Svetog Save. Svetosavski duh u Srba proveravan je tokom vekova Otomanske imperije, posebno u vreme stvaranja i vaskrsa srpske države od 1804. godine, ali i 1878. godine otkada je deo moderne Evrope. Srbija je sada na putu ka EU, na putu ka eknomsko-političkoj zajednici u kojoj su u većini slučaja države hrišćanske provenijencije.

sv-sava-i-simeon-15Među državama EU su i pravoslavne države, poput, Grčke, Rumunije, Bugarske, Kipra. Sve ove članice EU teže da očuvaju svoj kulturni i duhovni identitet i da ga ugrade i uvežu sa katoličko-protestantskim delom EU na način specifičnosti i održanja hrišćanske Evrope. Najveći otpor EU kao hrišćanskoj zajednici stvarala bi Turska ukoliko bi postala članica EU.

Srbija, dakle, u svojoj svetosavskoj tradiciji treba da teži održanju svog indentiteta i svoje spcifičnosti, uz uključivanje u evropske ekonomske, kulturne i političke tokove.

Svetosavska filosofija života nije negacije Evrope, niti pravoslavlje može da bude smetnja za put Srbije ka EU. Svetosavlje je bogato nasleđe Srba kao evropskih hrišćana u nacionalnoj samobitnosti i održanju.

Ako sagledamo domete svetosavlja i nemanjićkog duha, onda je reč o prosvećenosti i kulturi, verskoj autentičnsti i poštovanju zakona i društvenih pravila. Zato je Sveti Sava i pisao svoj “Nomokanon“ kao pravni i državni akt.

Sveti Sava je kao izdanak svetorodne loze Nemanjića bio jedan od najuglednijih evropskih diplomata svog vremena koji je mirio narode i države. Bogatstvo svetosavlja je zadužbinarstvo, ktitorstvo, ulaganje u obrazovanje i znanje. Svetosavski duh je održao Srbe u vekovnoj borbi za oslobođenje i stvaranje države.

Danas od oca Svetoga Save, Stefana Nemanje, potonjeg Svetog Simeona Mirotočivog, treba da usvojimo bogato “Zaveštanje“, a tiče se zemlje, krvi, grobova i kostiju, jezika, crkve, države, vlasti, knjige i pisma, pesme i svirke, te zaveštanja imena srpskih.

Sva ova zaveštanja su “so soli“ i duhovna snaga Srba kroz vekove. Danas više nego ikada je potrebno da se podsetimo, u vrmenima kada je svet postao “globalno selo“, i kada se gubi snaga, duh i potencijal srpskog naroda, na poruke i pouke Svetoga Save i Stefana Nemanje.

Srbija na putu ka velikoj centralizovanoj šengenskoj Evropi, koja trenutno grca u teškoj krizi indentiteta treba da sačuva svoje korene, svoju tradiciju i duhovnost, jer će se jedino tako sačuvati od globalne asimilacije i poništavanja same sebe.

Narod čini njegov jezik, vera, kultura i obrazovanost. Srbiji nije potrebna druga doktrina od primenjenog svetosavlja u poslu, politici, državi, u međunarodnim odnosima.

Srbija ne treba da teži protestantizmu, jer to ne rade ni druge pravosalvne države članice EU. SAD počiva na bibliji. Takva je i Evropa, te bi svaka promena duhovne, odnosno tradicionalne svesti u Srbiji dovela do dezintegracije nacionalnog bića.

“Novo doba“ ne nosi sa sobom lik Boga, već veliča novac, velelepne građevine i tehnologije sa ljudima bez duše i korena. Svetosavlje nije prepreka Srbiji na putu ka EU, ali može biti smetnja onima koji žele da odbace sve vekovne vrednosti da bi stekli trenutnu moć i vlast.

Tomislav Kresović

Izvor: bogoljubsnagasrbije.com

____________________________________________________________________________________

OPASNOST VREBA IZ ČAŠE…

tamoiovde-logo

Alkoholna pića i neke droge, pogotovo u kombinaciji, što je vrlo često, ostavljaju trajne posledice na mentalno i fizičko zdravlje, posebno mladih, koji na žurkama o tome ne razmišljaju

opasnost-vreba-iz-case

Mladi često ne shvataju kakvom riziku se izlažu pijući u klubu ili na žurkama

Mnoge žurke tinejdžera, proslave rođendana, mature i provod u noćnom klubu ili na splavu zbog trovanja od alkohola, umesto kod kuće, završe se u ambulanti.

Mladići obično mešaju pivo sa žestokim pićem ili psihoaktivnim supstancama, a devojke najčešće posežu za koktelima. Nekoliko čašica i – zbogom pameti!

Takvih primera je mnogo poslednjih godina i kod nas i u inostranstvu. Neki će se setiti vesti da je zbog pomodnog koktela s tečnim azotom tinejdžerka iz Lankastera ostala bez želuca!

Ta supstanca se inače koristi za hlađenje i zamrzavanje, a ako se udiše ili konzumira, može da izazove i oštećenje unutrašnjih tkiva. Nakon ovog incidenta britanske vlasti zabranile prodaju ovog i mnogih drugih spornih koktela.

I apsint je za vreme svoje najveće slave smatran čudotvornim napitkom, „zelenom vilom” koja inspiriše, ali i đavoljim pićem, koje treba ukinuti, što se u nekim zemljama (ne i kod nas) na kraju i dogodilo.

Komentar tinejdžera koji je konzumirao popularni koktel zaista zvuči zastrašujuće: dve kocke leda prelivene apsintom drže se u ustima – da utrnu, a ubrzo se i mozgu desi to isto!

ScreenshotUprkos ozbiljnim upozorenjima, prof. dr Jasmina Jović Stošić, načelnik Klinike za urgentnu i kliničku toksikologiju VMA, kaže da je sve veći broj onih koji zatraže pomoć na ovoj klinici, koja je jedina specijalizovana ustanova za lečenje akutnih trovanja, otvorena 24 časa, sedam dana u nedelji.

– Zabrinjavajuće je što je broj akutnih trovanja tokom poslednje decenije stalno u porastu. U našoj ambulanti godišnje primimo oko 4.000 pacijenata. Od toga, tri četvrtine zbrinjavamo tokom jednodnevne hospitalizacije ili ambulantnih pregleda, a jednu četvrtinu moramo da zadržimo na bolničkom lečenju – ističe dr Jović Stošić.

Kada je reč o omladini, naša sagovornica kaže da je i dalje najučestalije trovanje i ono ima ciklični karakter.

– Zahvaljujući brizi i kontroli profesora, broj akutnih trovanja alkoholom sada je neuporedivo manji tokom mature. Ali vikendom i u vreme proslava, za Novu godinu, posebno, broj maloletnih pacijenata koje mi uglavnom zbrinjavamo u sitne noćne sate iz godine u godinu se povećava. Najređe dolaze sa kućnih žurki. Uglavnom je to omladina koja izlazi po klubovima i ostaje do tri, četiri, pa i pet ujutru – konstatuje doktorka.

Osim zbog alkohola, primećena je pojava novih agenasa koji dovode do akutne intoksinacije.

Jedna od tih je droga koja se naziva „biljni tamjan” i prodaje sa kao osveživač vazduha, a u suštini je mešavina koja ima efekte slične marihuani. Međutim, za razliku od klasične, prirodne marihuane, ovde se, kako opisuje doktorka, radi o mešavini biljaka koje nemaju posebno psihoaktivno dejstvo, ali su poprskane sprejom sintetske marihuane, koji je mnogo jači.

To kod mladih osoba dovodi do poremećaja u ponašanju, sličnih akutnoj psihozi i akutnoj šizofreniji! Uz to imaju i lupanje srca, halucinacije, delirijum…

– Početkom godine imali smo veliki broj takvih slučajeva intoksinacije, jer su jedno vreme te supstance mogle legalno da se kupe u nekim prodavnicama u Beogradu.

Znate, kada nešto možete da kupite legalno, onda se omladini, pogotovo maloletnoj deci, šalje poruka da je to dozvoljeno i da nije štetno, što je daleko od toga. Zato smo krenuli u akciju. I štampa je mnogo pisala o tim drogama, angažovali smo i policiju, Ministarstvo trgovine, tako da smo u saradnji sa svima njima uspeli da ih stavimo na listu zabranjenih i da se obustavi slobodna prodaja, pa je sada, krajem godine, tih slučaja trovanja znatno manje nego početkom godine – ističe ona.

Da bi se, kako objašnjava naša sagovornica, otkrile uobičajene droge, recimo, heroin, marihuana, pojedini lekovi, amfetamini, postoje standardni testovi, to jest test-tračice.

– Testiranjem mokraće u roku od nekoliko minuta se pokaže da li je neko uzimao nešto od toga ili nije. Međutim, novi sintetski kanabinoidi, koji se nalaze u biljnom tamjanu, tim testom se ne vide. To nam je zadalo mnogo muka i dilema dok nismo razradili metode koje su mnogo sofisticiranije i zahtevaju skuplju opremu, uz pomoć kojih smo mogli da utvrdimo šta je u pitanju – napominje.

ScreenshotDoktorka upozorava da zavisnost i rekreativno uzimanje droga, pogotovo u kombinaciji sa alkoholom, što je vrlo često, može da ostavi trajne posledice, kako na mentalno, tako i na fizičko zdravlje.

Mladi koji koriste psihoaktivne supstance dovode sebe u situacije da učestvuju u tučama ili saobraćajnim nesrećama, a i u tim prilikama zaista može da dođe do fatalnih ishoda.

Posle korišćenja psihostimulativnih sredstava te osobe gube dodir sa realnošću i mnogo su sklonije depresiji, imaju oštećeno pamćenje, afektivno reaguju…

Ponekad se život može dovesti u opasnost čak i ako se samo jednom pretera u nedozvoljenom piću!

– Za sve postoje smrtne doze, pa i za alkohol ili psihoaktivne supstance. Takvi slučajevi nisu česti, ali dešavaju se. Od heroina se praktično može umreti i prilikom uzimanja prve doze! Ukoliko se pacijent predozira, vrlo lako pada u komu, prestaje disanje i nastupa smrt!

Alkohol, između ostalog, može da izazove komplikacije kao što su akutni pankreatitis, poremećaj metabolizma i veliki pad šećera i da trajno ošteti mozak. Kokain u pojedinim slučajevima može da izazove infarkt srca, mozga i creva, „ekstazi” i njemu slični preparati takođe mogu da budu opasni. Zato ne sme niko da se zavarava da može jednom da proba i nema veze – naglašava doktorka.

Mada bi u pojedinim situacijama možda bilo poželjno, dr Jović Stošić kaže da ne insistira na tome da policija interveniše.

– Nama je bitno da oni koji dovedu ugroženog pacijenta ne strepe da će biti ispitivani od policije, pa da zbog straha od kazne svog druga ostave komi i pobegnu. Kada su ostavljeni sami ili sa nepoznatim ljudima, onda nema ko da pozove hitnu pomoć, nema ko da ga podigne da se ne uguši ako povraća, nema ko da vidi da li je prestao da diše…

Uglavnom pozovemo roditelje, s obzirom na to da je vrlo često potrebno da se toj deci donese čista odeća i pruži moralna podrška. Onda oni u dogovoru mogu da odluče da li će slučaj prijaviti policiji – navodi dr Jović Stošić, koja i sama priznaje da je viđala različito ponašanje roditelja.

– Jedni su brižni, dotrče kad ih pozovemo i imaju razumevanja za ono što se dogodilo. Drugi burno i agresivno reaguju. Neki krive društvo, a ne sebe ili svoje dete, ili misle da je njihovom detetu neko drogu „podmetnuo”. Postoje i oni koji su potpuno nezainteresovani, čak se i ne javljaju na telefon, ili kažu da moraju da spavaju da bi mogli da idu na posao i ne pojave se – dodaje naša sagovornica.

Doktorka smatra da, osim roditelja, značajnu ulogu u vaspitanju dece imaju država i sistem. Međutim, omladina je dezorijentisana u svojim ciljevima. Provod u klubovima i splavovima, gde su upravo i izloženi opasnosti, glavna je zabava u Beogradu.

Prema Zakonu o javnom redu i miru, ukoliko se alkohol posluži maloletnoj osobi, sledi 30 dana zatvora ili novčana kazna. A da li je neko odgovarao? Čemu zabrana prodaje alkohola posle 22 časa u marketima kad ona ne važi u fensi kafićima, splavovima, noćnim klubovima?

Autor: Jordanka Stanković
Izvor: politika.rs

________________________________________________________________________________________

SIN DRVETA, VLASNIK PLACA…

tamoiovde-logo

Stablo koje je vlasnik placa

U mirnoj gradskoj četvri grada Atins u američkoj državi Džordžija nalazi se stablo belog hrasta, verovatno najčudniji vlasnik zemljišta na svetu.

1777Priča o ovom neobičnom posedu datira iz 1890. godine kada je prvi put objavljena, i još uvek se čuva u arhivskom primerku lokalnih novina.

Davni vlasnik placa, pukovnik Henri Džekson, veoma je voleo stablo posađeno na njegovom posedu.

Negde između 1820. i 1832. godine pukovnik Džekson je preneo vlasništvo nad zemljištem u prečniku od 5 metara oko drveta na – hrast lično.

Krajem 1832. godine Džekson je prodao svoju kuću i plac, ali niko nakon toga nije posekao niti ugrozio život drveta koje je posedovalo svoje parče zemljišta.

Vremenom je ugovor o prenosu vasništva izgubljen u lokalnoj arhivi, a ni stari hrast nije sačuvao svoj primerak , ali je vlasništvo drveta nastavilo da se poštuje kao običajni zakon u gradu.

Originalni hrast, visok 30 metara, osušio se nakon što ga je izlomila oluja 1942. godine. Procenjuje se da je bio star oko 400 godina.

drvo_001Četiri godine prostor je stajao prazan, nakon čega je iz zaostalog žira počelo da niče novo stablo.

Damski baštovanski klub grada Atins je preuzeo brigu o mladom stablu i nazvao ga Sin drveta koje je samom sebi vlasnik.

Ovaj sredovečni naslednik i danas ponosno krasi ugao ulica Dearing i Finli i svedoči o ljubavi jednog čoveka prema stablu u svom dvorištu.

Izvor:medias.rs


PPOMOVIŠE LJUBAV I BRAK…

tamoiovde-logo

NE SAMO O POSLU: MATIČARKA GORDANA ZORIĆ

Venčala je više od 10.000 parova i postala poznata po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret, makar izgovarali „da” u vodi, u vazduhu, na klupi u parku…

Promovise-ljubav-i-brak.gif

Gordana Zorić (Foto: Privatna arhiva)

Matičarka Gordana Zorić će narednog vikenda biti na novom specijalnom zadatku u Kraljevu u Dolini jorgovana. Jer nekad davno iz velike ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, koja mu je 1250. godine postala žena, srpski kralj Uroš Prvi Nemanjić, odlučio je, da celom Ibarskom dolinom, od Kraljeva do Raške, zasadi mirisno lila i belo cveće kako bi ulepšao sure litice i budućoj kraljici dočarao rodnu Provansu.

U znak sećanja na francusko-srpsko prijateljstvo i njihov srećan brak, sklopljen pre 765 godina, u Kraljevu će, od 23. do 25. maja, u podne biti organizovano i kolektivno venčanje, ispred spomenika u centru Kraljevu.

Za ovu manifestaciju nazvanu „U Dolini jorgovana” jedan glumac će izgovarati tekst, kraljevački matičari završiti administrativni deo, a Gordani, kao osobi od iskustva, pripalo je zaduženje da pomogne kolegama oko protokola: da uzima lične karte kumovima dok se mladenci budu potpisivali…

– Tog dana dogodiće se i jedna novina – obnova zaveta. To nije zakonska forma. Na taj način ljudi koji su u braku žele da pokažu kako se i dalje vole posle 20 ili 30 godina zajedničkog života – najavila je Gordana, inače inicijator kolektivnog venčanja u Beogradu 1999. godine, koje je kasnije preuzela Skupština grada.

– Tu ideju osmislila sam ne znajući da ćemo da budemo bombardovani. Kad je počelo, mislila sam da odustanem, ali mi mladenci nisu dozvolili. Drago mi je što je ta manifestacija opstala. Smeta mi jedino što se svake godine lažno predstavlja da je bilo 1.000 parova, a nikada taj broj nije prešao 100. Ja sam prvi put venčala 19 mladenaca. Pa i toliko njih je značilo mnogo u momentu kada je moja zemlja bila napadnuta a mi time prosto prkosili. Živela sam za taj dan jer je ta slika iz Beograda otišla u svet. Neki su tako saznali da im se ćerka udaje, jer su je videli na televiziji – priseća se matičarka koja je 26. decembra prošle godine zvanično otišla u penziju, ali i dalje radi punom parom.

Venčanje u porodilištu

Uvek je isticala da joj je najvažnija porodica, a onda i posao, kojim je bila očarana.

– Zahvalna sam Bogu što mi je pružio priliku da promovišem ljubav i podstičem ljude da se vole, žene i udaju. Radila sam to iskreno, iz duše, i verovatno zato i imam toliko, kako bi današnji klinci rekli, fanova. Dok su zakazivali venčanje, redovno su mi poveravali gde su se i kako upoznali. Posle su svraćali da sa mnom podele radost kada im se rodi dete ili da se pohvale nečim drugim. Sve me je interesovalo. Koliko samo tih priča imam u glavi.Ne mogu svih ni da se setim. Pokušala sam te svoje utiske da beležim u kompjuteru, misleći da ću jednoga dana, kad budem u penziji, od tog materijala da napišem roman. To želim i dalje, mada prosto ne uspevam, stalno mi nedostaje vreme – kaže naša sagovornica.

Gordana je venčala više od 10.000 parova. U javnosti se pročula po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret i ispuni njihove maštovite prohteve.

– U zakonu piše da se venčanje obavlja u sali propisanoj za to ili na nekom drugom mestu. To drugo mesto podrazumeva da, recimo, matičar ode u bolnicu, ako je neko na lečenju, ili u stan, ako je nepokretan. Priča o neobičnim venčanjima počela je slučajno, kada je 1992. godine dvoje mladih došlo da me pita da li mogu da dođem i venčam ih u Domu JNA. Nisam imala ništa protiv, saglasio se i predsednik opštine i tako je počelo – seća sematičarka koja je od tada bukvalno sve želje mledenaca ispunjavala, čak i kada su budući supružnici u bračne vode želeli da uplove u neuobičajeno vreme i na najluđim mestima. Nikada nije rekla „ne može”, šta god da su tražili.

Venčavala sam i u osam uveče, i u ponoć i pred zoru, u panoramskom balonu nekoliko puta, ali i u avionu, u porodilištu, u Zoološkom vrtu, na klupi u parku gde su se upoznali…. I za vreme pomračenja sunca sam takođe venčavala. Bilo je onih koji su sudbonosno „da” preda mnom izgovarali skačući padobranom tik pre nego što su dotakli tlo. Bračni zavet potpisao je i jedan par koji je izronio iz jezera na Adi, pa su se, umesto u venčanici i svečanom odelu, na večnu ljubav zakleli u ronilačkim kombinezonima. Kao šlag na torti došlo je kolektivno venčanje za vreme bombardovanja, a sada, evo, i ovo u Dolini jorgovana – sa zadovoljstvom se preslišava.

Sam Bog zna koga je sve i na koji način venčala, ali ne zaboravlja da je venčalai našeg bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. „Njeni” mladenci bili su i sportisti, i glumci, i režiseri, i ministri, i umetnici svih fela, i poznate i nepoznate ličnosti, i stariji i mlađi… O tim njenim venčanjima mnogo se pisalo, a kada bi je novinari pitali koje je ostavilo najveći utisak na nju, nekako bi se po pravilu prvo setila venčanja u porodilištu, za koje se, zapravo, i ne može reći da je mladalački hir. Čitav ceremonijal zakazan je u restoranu, ali je mlada bila u poodmakloj trudnoći, pa je iznenada, ipak, morala u bolnicu. Svatovi su, međutim, krenuli za njom.

– Zamislite, venčavam ljude, a ona najedared počne da vrišti: „Pukao mi je vodenjak!” Ja se tu oduzmem i pomislim da li ću da budem babica ili matičar. Ona se pribrala, pa kaže: „Nemojte da žurite, prvo ćemo svi na žurku, pa ću ja na porodiljski sto.” I zaista se tako i dogodilo. Srećni tata je sutradan došao da mi kaže da su dobili jednog malog batu – priča i danas ushićeno.

Kada se zaposlila u beogradskoj opštini Stari grad, Gordani ni na kraj pameti nije palo da je to korak do poziva matičara. Pošto joj je kancelarija bila na prvom spratu, gde sedi i predsednik, počela je da razmišlja o sigurnijem radnom mestu, na koje neće uticati promena rukovodeće garniture, i došla je na ideju da je to mesto matičara.

Ona neće ponovo da se venčava…

Prvo što je uradila kada je prešla na novi posao bilo je da organizuje druženje svih beogradskim matičara, pozvavši ih sve u Skadarliju. Međutim, u tu kafanu nenajavljeno je banula i ekipa RTS-a koja je šetala gradom, pa su na licu mesta morali da improvizuju venčanje za kamere. Venčali su se kolega iz Novog Beograda i koleginica sa Zvezdare. Goca je vezala ešarpu umesto lente i kao bajagi venčala mladence. Bio je februar. U septembru ih je zaista venčala, i to po propisu, i oni su još u braku. Zna ona sve unapred… Kroz nekoliko godina ženio se brat te koleginice i ona je zvala Gocu da i njega venča jer je srećne ruke. Seća se, samo jedan par nije hteo da ih ona venča, zato što je udovica. Nikakve druge neprijatnosti nije doživela na poslu.

Gordani nije jasno zašto u našem društvu to zanimanje nije posebno cenjeno, pa ima potrebu da pojasni šta sve zapravo matičar radi.

– Kada školarci dođu na praksu i povedem ih u salu za venčanja, oni misle da je samo to posao matičara. I drugi su me često pitali: „Šta radite kad ne venčavate?” Vi ne znate kako smo mi, matičari, važni, često sam imala običaj da podsetim i moje rukovodstvo. Dočekamo vas kad se rodite, venčavamo vas i razvodimo i, daleko bilo, ispratimo kad vas upišemo u knjigu umrlih. Mi pratimo sve promene koje nastaju u čovekovom životu. To je ogromna administracija, rudarski posao, ali je i interesantan. Zamislite kako je lepo kad u istom danu odluče da naprave svadbu i venčaju se dve sestre, brat i sestra ili dva brata. Kada je čovek okružen sa toliko ljubavi i stalno deli tu sreću sa njima, naprosto i sam mora da počne da misli pozitivno – uverava nas i ističe da posle svoje porodice najviše voli svoj posao i opštinu Stari grad.

– Živim na Savskom vencu, ali, uz sve uvažavanje, retko pomenem tu opštinu, a Stari grad – uvek. Došla sam u vreme kada je ova zemlja bila uređena. Bila sam vrlo poštovana. Stalno su govorili da sam brend te opštine. Neverovatno je koliko živim od tog vremena. Menjale su se i ove, i one stranke, ali nikada nije bilo mobinga, nije se znalo šta je to. Obožavam te kolege i oni mene. Viđamo se i družimo. Nažalost, gde god se okrenem, imam utisak da je sve manje ljubavi. Mnogo toga se promenilo otkada smo prešli u nadležnost grada: uvedena su neka nova pravila, pa sada mladenci nailaze na problem jer moraju da se uklope u radno vreme opštine, koje je do četiri sata. Sreća te sam otišla u penziju, tako da ne moram s tim da se suočavam – dodaje s olakšanjem.

A kako je izgledalo njeno venčanje?

– Udala sam se mlada. Venčala sam se u mesnoj kancelariji u selu Prkosava, u blizini Lazarevca, gde sam i rođena. Sada sam udovica, moj muž je umro pre dvanaest godina. Iz tog braka imam dve ćerke i one su me stalno terale da izađem iz kuće i upoznam nekoga. Mada nisam htela, pre šest godina dogodilo mi se da sretnem čoveka svog života. Sada me zadirkuju da bih mogla ponovo da stanem pred matičara. Rešila sam, neću da se udajem. Ne mora baš svaka veza da se kruniše brakom. I ovako sam srećna žena – pomalo je zagonetna Gordana Zorić, matičarka bez premca.
—————————————————-
Bezbrižno detinjstvo

Goca je baka četvoro unučadi. Troje su školarci: devojčica ima 13 godina, najstariji dečak 14 godina, srednji ide u prvi razred, a najmlađem, koji im uveseljava život, tek je tri godine, tako da je, kaže u šali, još u fazi odrastanja. Možda zato i ne krije godine.
– Rođena sam 1. maja 1952. godine. Moja deca se pitaju kako je izgledalo moje detinjstvo bez televizora. Odgovaram: uglavnom bezbrižno. Pored deke i bake, kao najmlađa u porodici, bila sam omiljeno unuče. Jedino žalim što mi je tata poginuo kada sam imala dve godine i što ga nisam zapamtila. S ponosom ističem gde sam rođena, kao što stalno potenciram i govorim o opštini Stari grad. Imam neraskidivu vezu sa svojim selom. Kad god imam vremena, odlazim tamo, a na moju radost, u selo vole da idu i moje ćerke i unuci.
—————————————————-
Ćerke venčala Gocina koleginica

– Mada u zakonu ne stoji da matičar ne može da venča svoje najbliže srodnike, moje ćerke venčala je koleginica jer sam tada želela da se opustim i proveselim.
—————————————————-
Pravi najbolje knedle od šljiva

– Ja sam bik u horoskopu i veliki sam hedonista. Uvek sam morala da imam lepu haljinu, cipele, sve. I zaista me je častio Bog što mi je dao toliko ljubavi. Kad ujutru skuvam kafu i sedim na mojoj terasi, ne možete da zamislite koliko se radujem cveću, travi, svemu. Ali, to je dar. Neke žene mi kažu – udala sam se tek da bih se udala. Kako mogu da se udaju, a da ne vole tog čoveka? Ili, kako mogu da piju neko piće ako im se ne pije? Ja ne mogu ništa da radim ako to i ne volim. Moj hobi su putovanja, kuglanje i kuvanje. To moje društvo zna. Kod mene su na terevenkama neizostavne knedle od šljiva. Oduvek sam maštala da imam restoran, pa ću to uskoro na neki način i ostvariti. Sa drugaricom sam planirala jedan poslić koji je vezan za hranu. Biće zaista nešto specifično, ljudi će se oduševiti – otkriva Goca, koja je čitav život putovala kad god joj se ukazala prilika. Sada je trebalo da bude na putu u Sen Tropeu, kod prijateljice, ali je zbog angažovanja u Dolini jorgovana odložila.
—————————————————-
Brak koji je trajao nekoliko sati

– Moj najstariji mladoženja imao je 95 godina, a mlada je imala samo pedeset i nešto. Bilo je i obrnutih slučajeva. Evo, Vericu Rakočević sam ja venčala. Privatno poznajem još parova gde je velika razlika u godinama. Jedna gospođa je tridesetak godina starija od svog izabranika. Davno sam ih venčala, a i danas su u lepom braku. Godine nisu ni prepreka, ni garancija za sreću.

Moj najkraći brak trajao je samo nekoliko sati. Venčala sam ih, recimo, u jedan sat. Po podne je opštinski fotograf otišao da im odnese slike, a tašta je već „otpustila” mladoženju, premda je mlada bila trudna. Rasturili su brak jer nisu mogli da se dogovore oko menija.

Dolazili su i momci sa željom da sklope gej brak. Kod nas to nije dozvoljeno, ali kod nekih naših suseda u Evropi jeste, pa su oni otišli i venčali se tamo, a mi smo po zakonu taj brak ovde morali da upišemo – kaže matičarka.
—————————————————-
Venčanje na kruzeru

Nismo imali pravo da venčavamo van granica Srbije, ali sam ipak prisustvovala takvom venčanju kada su moji prijatelji udavali ćerku i uplatili kruzer od Barselone do Tenerife. Mladoženja je Španac i došao je u Beograd da se venčaju sa svim urednim papirima, a onda smo ostali gosti i ja, otišli do Barselone, tamo proslavili devojačko veče, ujutru se ukrcali na brod i u Sredozemnom moru priredili veličanstveno venčanje uz stihove Duška Radovića, koje se poklopilo sa mojim rođendanom, pa ga je slavilo 500 ljudi. U jednom momentu gase se svetla, a torta ide prema meni dok cela sala peva. Srce je moglo da mi pukne od uzbuđenja. Moja prijateljica je isplanirala da mi na lep način uzvrati.
Dana Stanković
 Izvor:politika.rs / 18.05.2015.

________________________________________________________________________________________

PRAZNE PRIČE…

tamoiovde-logoJednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta.

6ef598b10d1539793d4ace8d8b7b613f_xlTrivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje.

Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (…)

Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, Votergejtu, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Prosto da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest nužni da bi imali o čemu da razgovaraju, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar i u ravni trivijalnosti.

Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?
Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, i o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može sve vreme da govori o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi.

Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više da pričaju o sebi nego što su spremni da slušaju, „varaju“ te su dakle prezreni i moraju da pronađu podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi.

Savremeni čovek je čovek mase, visoko „socijalizovan“, ali vrlo usamljen.

Dejvid Risman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 – Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima.

Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?“

pause-and-playPričanje postaje zavisnost. „Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih.“ Slušalac stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo naprosto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt između dva ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno dejstvo.

Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je dejstvo koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, pošto su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju.

Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani s njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbjegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.
Ukoliko neko već ne može da izbegne loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe ne bi smeo da se ponaša kao da je naseo na varljivu spoljašnost – inače će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebalo da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih ubedi kako je slep.

Veliki jevrejski filozof iz dvanaestog veka Mojsije Majmonid izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: „Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li da te primoraju da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju.“

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima „asocijalno“ ili „iracionalno“, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava.

Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se „objasni“, što obično podrazumeva da objašnjenje treba da bude „shvaćeno“, to jest „odobreno“. Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being),
Mono i Manjana, Beograd, 2008.

Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________

PROIZVEDENA „ČVRSTA SVETLOST“….

tamoiovde-logo Naučnici sa Univerziteta „Prinston“ uspeli su svetlost da pretvore u kristale odnosno da naprave „čvrstu svetlost“. Ipak, to neće omogućiti stvaranje svetlosne sablje, našalio se jedan od istraživača.

Doktor Endrju Houk, profesor elektroinženjeringa i jedan od istraživača, kaže da su on i njegove kolege uspeli da svetlost pretvore u kristale i da je to nešto za šta se mislilo da nije moguće, piše Hafington post.

Cvrsta svetlost

Ovo je sasvim novi način na koji se svetlost ponaša“, ističe Houk. Već generacijama fizičari uče da fotoni, subatomske čestice od kojih je sačinjena svetlost, ne ulaze u interakciju jedni s drugima. Međutim, naučnici su uspeli da izvedu suprotno. Oni su napravili strukturu od 100 milijardi atoma superprovodljivog materijala kako bi napravili neku vrstu „veštačkog atoma“. Zatim su strukturu smestili pored superprovodljive žice sa fotonima, koji su zbog čudnih zakona kvantne isprepletenosti preuzeli neke osobine veštačkog atoma. Ova interakcija dovela je do potpuno novog ponašanja svetlosti, sličnog fazama koje prolaze tečnosti i kristali“, kaže istraživač na postdoktorskim studijama na „Prinstonu“ Darijus Sandri.

Univerzitet

Univerzitet „Prinston“

Naučnici se nadaju da će, zahvaljujući ovom neobičnom otkriću, uspeti da razviju egzotične materijale, uključujući i superprovodnike na sobnim temperaturama. Od ovih hipotetičkih materijala mogli bi da se prave ultraosetljivi senzori i računari neverovatnih brzina, što bi moglo da reši energetska pitanja na svetu.

Ovaj rad neće dovesti do stvaranja svetlosne sablje“, našalio se Houk.

Rad koji objašnjava otkriće „čvrste svetlosti“ objavljen je u septembarskom izdanju žurnala Physical Review X. Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

POLJUBAC NA JAVNOM MESTU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Koliko košta?

 Poljubac na javnom mestu, u mnogim zemljama, može skupo da košta. Ma koliko ovo neverovatno zvučalo u 21. veku, bizarni propisi, neretko su na snazi i u omiljenim letovalištima, pa se turisti u nemalom broju država izlažu riziku da dođu i u sukob sa zakonom.
309535_1Ako je i logično da se u islamskim zemljama valja ogrtati, voditi računa o dužini suknje i razrezu na bluzi, teško je shvatljivo da u zapadnoj Evropi još vladaju puritanski propisi „od pre Prvog svetskog rata“.

Tako, u Francuskoj, na primer, dalje važi zakon iz 1910. godine, kojim se zabranjuje ljubljenje na peronima železničkih stanica. Cilj je, svojevremeno, bio da se onemogući kašnjenje vozova. Ali, zakon niko nije ukinut ni u vreme superbrzih vozova. Za kršenje ovog propisa nije predviđena drakonska kazna, ali važi naredbe da istog časa napustite stanicu.
Kazna za ljubljenje može da se „zaradi“ čak i u Italiji. U Eboliju, u Kampaniji, važi zakon koji zabranjuje ljubljenje u automobilu. Razlog je bezbednost u saobraćaju, a kazna za prekršaj je 500 evra. Na slavnom britanskom univerzitetu Oksford, zabranjeno je ljubiti se u kampusu, pa je za zaljubljene određena „zona za ljubljenje“ – u lokalnoj menzi.

Islamske zemlje ne tolerišu mnoge, za nas tek, sitnice. Tako je u Istanbulu u restoranu od bračnog para na turističkom putovanju zatraženo da za stolom sede jedno nasuprot drugom, a ne jedno pored drugog. U unutrašnjosti Turske, javno ljubljenje može da donese i ozbiljnije probleme.

Zakonski obračun sa nežnostima pred očima javnosti, još je stroži u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Poljubac pred drugima, apsolutno je isključen i u veoma posećenim letovalištima, čak i među supružnicima. Godine 2010. se, tako, u Dubaiju britanski bračni par poljubio u restoranu i zbog toga dobio – mesec dana zatvora!

U Dubaiju se za neprikladno ponašanje smatra ne samo ljubljenje, nego i grljenje, plesanje, ili puštanje glasne muzike na javnom mestu. Vanbračni parovi ne smeju da se drže za ruke. I, pažnja, oznaka muškarca i žene na istim vratima toaleta ne znači da tamo mogu da budu zajedno. Zbog toga je jedan češki bračni par na aerodromu saslušavala policija. Novčana, ili čak zatvorska, kazna preti onome ko je pod dejstvom alkohola uhvaćen mimo mesta gde je dozvoljena njegova prodaja.

Egipat je, takođe, ljubljenje pred svedocima stavio na crnu listu. Građani Tajlanda ne smeju javno ni da se drže za ruke, ali se turistima, „blagonaklono“, gleda kroz prste. Stroga zabrana ljubljenja važi u malezijskom metrou.

Ljubljenje na javnom mestu zabranjeno je i u Japanu. Tamošnji zakonodavac ovu zabranu argumentuje činjenicom da se poljupci smatraju uvodom u seksualni čin, a logično je, stoga, da je predigra na javnom mestu nedopustiva.

Ista praksa postoji i u Indiji, gde se izlivi osećanja tretiraju kao krajnje intimna stvar i rezervisani su za prostor iza zatvorenih vrata. Iskazivanje ljubavi na javnom mestu dozvoljeno je samo u filmovima i to – najvećim zvezdama.
Izvor: rtvbn.com

_____________________________________________________________________________________________________

 

ZVONAR I JADNICI…

tamoiovde-logo

Viktor Igo
Rođen je 26. februara 1802. godine. Bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti.

victorhugocs6Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske. Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.

Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj biva primljen za člana Akademije u Tuluzu.

Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.

Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima.
On se humano zalagao za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti, 22. maja 1885. godine.
Izvor:poezijasustine.rs/viktor-igo

_______________________________________________________________________________________________

Victor Hugo – Zvonar Bogorodičine crkve

Uzbudljiva i potresna priča Viktora Igoa o prijateljstvu, ljubavi, ljubomori i tragičnim sudbinama.

viktor-igo-zvonar-bogorodicine-crkve_250

Godine 1831 , Igo objavljuje svoj prvi istorijski roman , Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu ( Notre – Dame de Paris ) . Otkako se pojavila u knjižarama , knjiga je doživela veliki uspeh .

Priča nas odvodi u Pariz iz 1482. godine , kada mladi Grengoar ( Gringoire ) izvodi svoju misteriju u Velikoj dvorani . Nakon potpunog neuspeha te misterije , on se upoznaje sa lepotom zanosne ciganke Esmeralde ( La Esmeralda ) prema kojoj arhiđakon Klod Frolo ( Claude Frollo ) gaji ogromnu strast do te mere da naređuje svom zvonaru , Kvazimodo ( Kuasimodo ) , grbavom čudovištu , da mu je dovede na silu . Ali kapetan Febus , u koga se ona kasnije zaljubljuje , je spašava , a Kvazimoda hapse i osuđuju . Esmeralda sažaljeva jadno biće i daje mu vode dok je bio na sramnom stubu što je u njegovom srcu probudilo ljubav prema njoj .

Zbog neuspelog plana , zlobni arhiđakon ubada kapetana Febus nožem i Esmeralda biva optužena za ubistvo i veštičarenje . Kvazimodo je spašava i odvodi u Bogorodičinu crkvu koja je bila azil . Ali njeni prijatelji , ne znajući šta se dešava , napadaju crkvu , a nju odvode Grengoar i arhiđakon . U svom tom jeku , Esmeralda pronalazi svoju majku , od koje su je oteli malo nakon rođenja , ali ipak ne uspeva da pobegne svojim dželatima . Uhvatili su je a potom i obesili . Kvazimodo , shvativši da je sve ovo arhiđakonovo delo , baca ga sa crkve i odlazi na mesto gde je ostavljeno Esmeraldin telo da tu umire .

Roman je napisan baš po romantičarskom receptu . Priča o strastima spojena sa lokalnom bojom , sa istorijskim epizodama , za koje Igo ponosno ističe da su nastale dugim proučavanjem srednjeg veka .

Ovaj roman se može posmatrati sa dva aspekta . Sa jedne strane imamo jednu ljubavnu priču sa nesrećnim završetkom , a sa druge imamo kritiku Srednjeg veka. Ljubavna priča se vrti oko Esmeralde u koju su zaljubljeni Klod Frolo i Kvazimodo , dok je ona sama zaljubljena u kapetana Febus . Igo nijednom svom junaku nije dao srećan završetak pa čak ni Esmeraldi koja je u ovom romanu oličenje svake vrline .

Iako je osvojila sva muška srca širom Pariza , jedno , ono za nju najvrijednije , nije uspela . Jedino ona i Kvazimodo vole onom čistom , nevinom ljubavlju , dok drugima u srcu vlada strast , koju teško obuzdavaju i koja je Kloda Froloa uspela potpuno da uništi . Zaustavićemo se ovde na trenutak da malo bolje shvatimo o kakvoj je zapravo strasti reč .

– Čuješ li ? ja te volim ! – Uzviknu on još jedanput .
– Kakva ljubav ! – Reče nesrećna devojka i strese se .
On dodade :
– Ljubav prokletoga .

I Klod Frolo svoju ljubav naziva prokletstvom . Itekako je svestan koliko ga je obuzela i koliko on više ne može da vlada samim sobom. U delu određenom za analizu likova upoznaćemo Kloda Froloa onakvog kakav je bio pre buđenja ove strasti, ali sada ćemo više pažnje posvetiti arhađakonu koji je spreman na sve samo da dobije Esmeraldu.

Na početku ovog romana na Klodovom licu vidimo samo gađenje i mržnju prema Esmeraldi . Lukavi pisac čuva sve tajne njegovog srca samo za sebe da bi čitaocu tek ponekad natuknuo šta se zapravo tu krije . Takvim vođenjem radnje , Igo nas čini jedinim svedocima njegovog laganog ali sigurnog propadanja kao i njegovih zlodela koje je počinio zarad te njegove ljubavi . Pokušaj otmice, pokušaj ubistva, kršenje zaveta su samo neke od stvari na koje ga je naterala strast .

– Preblede , kad je uočio najstrašniju stranu svoje kobne strasti, te ljubavi ubistvene, otrovne, pakosne, neutoljive, koja je Ciganku odvela na vešala, a njega u pakao: ona osuđena, on proklet.

Njegovo očajanje , koje apsolutno vlada njegovim bićem , odvlači ga toliko duboko u ponor iz koga on ne vidi nikakvog izlaza. Za njega su spas ili njena predaja ili njena smrt. Ovim prvim delom vlada sudbina. U svom predgovoru pisac nam govori da je baš ova reč, urezana u zidu Bogorodičine crkve, povod ovom romanu. Tu reč ćemo naći ponovo kasnije u romanu, u sobi Kloda Froloa, a Igo će nam indirektno, kroz primer muve i pauka, objasniti na šta se tačno ova reč odnosi.

U sobi su bili kraljev prokurator i Frolo kada se jedna muva uhvatila u paukovu mrežu . Pauk je odmah krenuo na nju i kada je prokurator, iz sažaljenja , pokušao da joj pomogne, na putu mu se isprečio Frolo govoreći : – Ostavite sudbinu da čini svoje ! ( “ laissez faire la fatal “ ). Ova tema, tema determinizma, dominira najvećim delom priče vezane za Esmeraldu. Mnogi likovi ovog romana ne veruju u slobodnu volju. Na primer kada Pjer Grengoar prati Esmeraldu , on se odriče slobodne volje i prihvata bilo koji put koji ona odabere. Esmeralda isto tako pada na kolena pred Febus, prepuštajući njemu svoju sudbinu.

Frolo veruje da je sve što se dešava unapred predodređeno i da ništa ne može da ga zaustavi u hvatanju Esmeralde. Baš kao što je muva upala u paukovu mrežu , tako će i ona pasti u jednu od njegovih zamki. “ Sudbina “ mu služi kao opravdanje za njegova dela jer niko i ništa ne može da promeni ono što mora da se desi. Dok Frolo svog sagovornika upozorava da se ne meša u sudbinu, Igo priznaje da ona ima velikog udela u ovom romanu, ali nagoveštava da je slobodna volja ipak moguća i da ovakav Froloov stav i razmišljanje o slobodnoj volji jeste ono što ga je načinilo groznim čovekom .

Drugi deo ovog romana za svoj centar ima u prvom kadru Katedralu, a u drugom društvo. Društvo Igo slika krajnje subjektivno, bez mnogo saosjećajnosti. Slabe i siromašne štiti, dok bogate uopšte ne štedi u svojim kritikama.

To se vrlo dobro vidi u poglavlju pod nazivom “ Nepristrasan pogled na nekadašnje pravosuđe “ ( “ Coup d’ oeil impartial sur l’ ancienne magistrature “ ). Naime, tu imamo vrlo komičnu scenu u kojoj sudija, pokušavajući da sakrije činjenicu da je gluv, ispituje kvazimoda koji ne čuje njegova pitanja, pa samim tim i sve vreme ćuti, dok sudija verujući da je Kvazimodo odgovorio, nastavlja sa pitanjima i izaziva smeh svih koji to gledaju i slušaju.

Igo se tu dobro narugao tadašnjem sudstvu posebno uzevši u obzir da u naslovu stoji “ nepristrasan pogled „. Na dosta mesta ovde Igoov ton podseća na Rableov ( Francois Rabelais ) u njegovom delu “ Gargantua i Pantagruel “ ( Gargantua et Pantagruel ) :

– Pošto je , dakle , dobro promozgao o Kvazimodovoj krivici , on zabaci glavu i zatvori oči upola, da bi izgledao što dostojanstveniji i što nepristrasniji, tako da je u tom trenutku bio u isti mah i gluv i slep, bez čega nema savršenog sudije. U ovom dostojanstvenom stavu otpoče on saslušanje.

Za Igoa , Bogorodičina crkva je nešto posebno. U kolekciji “ Četiri vetra duha “ ( Kuatre Vents d’ esprit ) Igo je napisao „Volim katedralu a ne Srednji vek“ („J’aime la cathedrale et non le Moien Age“ ). Njemu je ona simbol srednjevjekovne ujetnosti i nju je učinio središtem svog romana. Ona je znak neprolazne umetnosti, dok je prolazno sve što je zemaljsko i ljudsko. U katedrali i oko nje se dešavaju skoro sve glavne radnje ovog romana.

Kao i za sve ostale likove ovog romana, Igo je i za Bogorodičinu crkvu izdvojio jedno poglavlje koja nosi njeno ime kako bi se samo njoj posvetio. Pisac kreće od opisa fasada pa malo po malo otkriva sve njene kutke. Prati svaki njen pojas, objašnjavajući raznovrsnost stilova u umetnosti koji su korišćeni za vreme njene izgradnje. Objašnjava nam sve promene koje je ona pretrpela tokom vekova i ljut je, ljut na ljude i ljut na vreme što ne poštuju tu veličanstvenu građevinu.

– Morate uzdahnuti, zgroziti se, kad pogledate bezbrojne povrede i oštete koje su ovom svetom spomeniku naneli u isti mah i vreme i ljudi , bez ikakva poštovanja .
– Mode su nanele više štete nego prevrati. One su zasekli u živac, okomile se na kostur umetnosti, one su sekle, parale, razorile, ubile građevinu iu obliku iu značenju, i u skladu i u lepoti.

Igo je srednjevekovnim spomenicima posvetio pažnju u još jednom poglavlju pod nazivom “ Ovo će ubiti ono “ ( “ Ceci tuer cela “ ). Pristup nije isti kao u prethodnom, ali nosi istu poruku: očuvanje srednjevjekovnih spomenika . Ovde su katedrala kao i ostali spomenici predstavljeni kao knjige od kamena. Knjige ispisane simbolima. Ali Gutembergovim otkrićem na scenu stupa druga vrsta knjiga. Knjige na papiru za koje Igo predviđa da će “ ubiti “ knjige u kamenu .

– Male stvari tamane velike; jedan zub odnosi pobedu nad čitavom masom. Nilski pacov ubija krokodila, sabljarka ubija kita, knjiga će ubiti građevinu.

Budući da pisac svoje misli projektuje preko Kloda Froloa, koji je arhiđakon, ne možemo a da ne pomislimo da ovde nije u pitanju samo strah od prevage jedne knjige nad drugom, već prevaga slobode ljudske misli nad stegom vere.

– Svaka civilizacija počinje teokratijom a završava demokratijom .

Igo ovo izjavljuje kao postulat. To je njegovo viđenje toka istorije. Ide toliko daleko da čak Gutenberga naziva pretečom Lutera, jer je njegova štamparija omogućila širenje jeresi . Knjige se brze pišu nego što se katedrale prave , manje koštaju i mogu da se nose svuda. Tako se ljudska misao brže prenosi i ne može se zaustaviti .

Analiza likova
Svi likovi osim Pjera Grengoara i Luja KSI ( Louis KSI ) su plod piščeve bogate fantazije . Psihologija likova nije produbljena, iako Igo daje veoma detaljne psihološke analize. Slika ličnosti radije prema njihovoj spoljašnjosti. Oni su više simboli i tipovi – nosioci određenih osobina .

– Još vam kažem, gospodine, da osim poezije, bogatstva misli i drame, postoji nešto što me je zaista iznenadilo. Da, Kvazimoda koji poseduje da tako kažem lepotu duše i požrtvovanja – Froloa koji poseduje znanje, nauku, i intelektualnu moć – i Šatopera koji poseduje fizičku lepotu, svojom divnom zamisli stavite ova tri tipa ( … ) licem u lice sa naivnom mladom devojkom, skoro divljom usred civilizacije, i date joj da izabere a njen izbor da bude tako ženske prirode .

Esmeralda – Pravo ime joj je Agnes . Još dok je bila sasvim mala , oteta je od svoje majke i otada živi među ciganima .
– Esmeralda beše ( … ) stvorenje bezazleno i krasn ; lepa , osim kad načini onu svoju grimasu ; devojka naivna i puna strasti, koja ništa ne zna i koju sve oduševljava; koja još ne zna razliku između žene i muškarca, čak ni u snu; eto takva ; koja naročito i strasno voli igru, larmu, skitanje; to vam je kao neka žena pčela koja na nogama ima nevidljiva krila i živi u vrtlogu .

Lepa onoliko koliko je bila i dobra. Tako dobra da je već unapred bila predodređena za propast. Svi su je mnogo voleli i rado gledali njene nastupe na Grevskom trgu, osim jedne isposnice koja ju je hulila kad god bi je videla, a za koju se kasnije ispostavilo da joj je majka .

Dobila je ime po smaragdu koji je nosila oko vrata zajedno sa svojom dečijom cipelicom koju joj je njena majka isplela . Uvek ju je nosila u nadi da će pronaći nekad svoje roditelje, a radi toga se zaklela i da će ostati čedna. Međutim , sve njene zakletve i nadanja padaju u vodu kada se zaljubi u kapetana Febus Šatopera. Zbog njega bi se odrekla svega , iako ga nikada nije zapravo upoznala. U njenoj glavi njegovo srce je bilo isto toliko lepo koliko i njegova spoljašnjost , međutim to ni blizu nije bilo tako. To je bila njena propast. Ona nije doživela da sazna kakav je on bio u stvari .

Kvazimodo – je štićenik Kloda Froloa. On ga je našao ostavljenog u crkvi, uzeo ga, usvojio i odgajio.

Igo ga opisuje ovako :
– Velika glava obrasla riđom kosom ; između ramena ogromna grba, zbog koje su i grudi bile ispupčene; noge, sastavljene tako neobično da su se mogle dodirivati samo kolenima, kad se pogledaju spreda izgledale su kao dva polumeseca, dva srpa čije su drške sastavljene; stopala velika , ruke nezgrapne …

Kvazimodo je žrtva društva u kome živi . Ili mu se smeju, ili mu se rugaju ili ga se plaše. On je dobrotu upoznao samo kod Froloa, pa nije ni čudno to što izvršava svaku njegovu naredbu i što ga prati kao kuče gde god da ovaj krene . Zamrzeo je ljude jer su ga odbacili, i živi za svoja zvona kojima je dao i imena. Kvazimodo je najsrećniji u crkvi, tamo ga svi vole. Često vreme provodi pričajući sa kamenim statuama jer mu se čini da ga one jedino razumeju  Iako pisac pokušava na početku da ga prikaže kao zlog, mi ne možemo tako da ga doživimo. Tek kad se zaljubljuje u Esmeraldu pisac dopušta da vidimo tu njegovu dobru stranu. Zna on da je ljubav između njih nemoguća, ali on želi da je služi, da ona bude srećna, pa čak i po cenu izdaje svog bivšeg gospodara koga će i da ubije na kraju.

Klod Frolo – Činilo se kao da taj čovek ( … ) nije imao više od trideset pet godina; Međutim, bio je sasvim ćelav; jedva je sa strane imao nekoliko pramenova retke i već sede kose; na njegovom širokom i visokom čelu behu se počele pojavljivati bore, ali u njegovim očima upalim ogledala se neobična mladost, bujan život, duboka strast.

Tako nam Igo na početku predstavlja ovaj svoj lik , da bi nam tek kasnije dao čitavu njegovu istoriju. Roditelji su ga predodredili da postane sveštenik i pohađao je mnoge škole, izučio sve što je stigao  čak je i pored teologije učio i medicinu i nauku, vrlo čudno za jednog sveštenika, posebno u srednjem veku. Prelom u njegovom životu predstavlja smrt njegovih roditelja u njegovoj devetnaestoj godini; bio je primoran da se izvuče iz sveta knjiga i posveti se stvarnom životu kao i brizi o svom malom bratu.

– Ovaj mlađi brat bez oca i bez majke ( … ) sasvim ga preobrazi. On uvide da na ovome svetu nisu sve i sva teološka razmišljanja i Homerovi stihovi, da je čoveku potrebna naklonost, da je život bez nežnosti i ljubavi što i nepodmazanom točkovi što škripe .

U ovom delu vidimo sažaljivog Kolda, punog ljubavi i zaštitnički postavljen prema bratu u kome vidi nešto što je krhko i nesposobno da se samo bori kroz život. Ovaj mladi čovek je bio toliko pun sažaljenja prema deci da je uzeo pod svoje ono “ malo čudovište „, Kvazimoda, koga su se grozili čak i dok je bio beba. I uzeo ga je ne nadajući se ničemu, osim nagradi od Boga, ali opet ne za sebe, već za njegovog malog brata, da bi se iskupio unapred za njegove moguće buduće greške. I to je ogromna suprotnost od onog Kloda o kome smo slušali ranije.

Njegova ljubav prema Esmeraldi menja sve. Ovog Kloda zamenjuje proćelavi, očajni starac koji ne može da se bori protiv osećanja koje je u njemu probudila mlada Ciganka . Upravo time Igo želi da iskaže jednu svoju misao koja se prožimala iu nekim drugim njegovim romanima : zlo spolja ulazi u čoveka , a čovek se ne rađa sa njim . Igo nam dozvoljava da s vremena na vreme zađemo unutar njegove glave i čujemo njegove misli koje su u haosu. Čas se sme , čas je očajan. Igo je to njegovo stanje nazvao groznica ( Fievre ) .

– I kad je ispitujući ovako svoju dušu, video koliko je mesta ostavila priroda u njoj za strasti, on se stade smejati sa još više gorčine. On prevrnu u dnu svoga srca svu svoju pakost, i sa hladnim pogledom lekara koji gleda bolesnika primeti da ta mržnja i ta pakost nisu ništa drugo do izopačena ljubav; da se ljubav, to vrelo svake vrline u čoveku, pretvara u nešto užasno u srcu sveštenika, i da čovek njegove prirode, postavši sveštenik, postaje demonom.

Igo je možda i najviše pažnje posvetio baš Frolou, jer u knjizi nema mnogo preispitivanja duše osim kada je on u pitanju . Njegova strast ga je na kraju ubila .

Pjer Grengoar je siromašni pisac kome od uspeha drame zavisi opstanak . I on je jedan od nesrećnika koje je opila lepota Esmeralde, ali on se brzo oporavio od toga. Ipak , on joj je bio bliži nego ostali, on joj je bio muž. Muž koga je Esmeralda brakom spasila vešala. Ali brak nikada nije ovekovečen svadbenom noći, za čim Grengoar nije ni mario, bilo mu je dovoljno to što ima krevet i hranu .
– On nije bio viteškog i musketarskog soja što na juriš osvaja mlade devojke. U ljubavi, kao i u svemu drugome, on je bio oklevala i umerenjak; i jedna dobra večera, u prijatnom društvu, činila mu se, naročito kad je bio gladan, divan odmor između prologa i svršetka kakvog ljubavnog događaja .

Voleo je Cigankinu kozu. Čak kada su optuživali Esmeraldu za Febusovu smrt, on se više bojao šta će učiniti kozi, nego Esmeraldi. Zbog nje, on odlučuje da pomogne Frolou da izvede Esmeraldu iz Katedrale koja ju je čuvala od dželata, a onda odlazi sa kozom, a Esmeraldu ostavlja na mislost i nemolost pokvarenog arhiđakona.

Kapetan Febus od Šatopera je mladi zavodnik, nemirnog duha. Iako treba da oženi svoju rođaku, on se ne smiruje. Esmeralda mu je zapala za oko zbog svoje lepote. Fizički ga privlači i ništa više. Ništa mu ne znači žrtva koju je ona bila spremna da podnese za njega, bitno mu je samo fizičko zadovoljstvo. Ne možemo za njega reći da je zao, samo je ravnodušan prema dobrim dušama i zato čak ni ne pokušava da spasi Esmeraldu vešala na koja je šalju zbog njega. On je samo osvajač, lovac. Kada mu se plen preda on gubi interes i ide dalje. On “ svrši takođe tragično: oženi se “ ( “ aussi fit une fin tragikue , il se maria “ ) .

Zaključak – U romanu je do krajnosti sprovedena antiteza. Tu je katedrala, verska institucija, oličenje arhitektonske lepote, a ispunjena ružnim kamenim gargojlima. Klod Frolo, uza sve što je čovek najplemenitijih osećanja, u stanju je da zbog svoje strasti počini mnoga zlodela. Sve zbog jedne žene. Kvazimodo koji je inkarnacija svih mogućih telesnih mana, najnežnije voli Esmeraldu koja je sa druge strane zaljubljena u lepog Febus koji za nju i ne pita.

Iz ovih protivrječnosti je Igo stvorio svoj roman koji potpuno odgovara njegovoj tezi iskazanoj u predgovoru za njegovo delo Kromvel. To je smesa uzvišenog ( sublime ) i grotesknog ( groteskue ). Tu imamo pored najnežnijih lirskih scena, mnogo strašnih i svirepih .

Izvor: lektire.me/

_______________________________________________________________________________________________

Jadnici

Jadnici (fr. Les Misérables) je roman Viktora Igoa u pet tomova, prvi put objavljen 1862. To je bio jedan od prvih bestselera u modernom izdavaštvu. Reč je o uzbudljivom moralističko-humanističkom romanu u kojem Igo oslikava široku društvenu fresku Francuske, doba posle Francuske revolucije i Napoleonovih ratova.

200px-Ebcosette

Ilustacija sa likom Kozete iz originalnog izdanja Jadnika (1862.)

Viktor Igo je napisao Jadnike za vreme egzila na ostrvu Džersi (1860-1862).
Roman prati život glavnog junaka Žana Valžana, bivšeg robijaša broj 24601, koji traži način da se iskupi i započne novi život. Pored njega, u romanu se pojavljuje galerija sporednih junaka sa svojim pričama, sudbinama i emocijama.

U Jadnicima se razmatraju problemi dobra i zla, pravde i zakona, politike i religije, a sve u kontekstu francuske istorije i karakterističnih sudbina glavnih protagonista.

Preveden je na više stranih jezika. Prvi prevod na srpski jezik uradio je Mita Rakić u 19. veku.
sr.wikipedia.org/sr/

_______________________________________________________________________________________________

„Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav — ljubav svoje majke.“
„Čovek što više zna, to više pati.“
„Društvo neumoljivo odbija od sebe dva staleža ljudi: one koji ga napadaju i one koji ga čuvaju.“
„Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić.“
„Ko je zamišljen nije besposlen. Rad može biti vidljiv i nevidljiv.“
„Muža ne drže u kući deca, nego ženina mudrost.“
„Nije teško biti dobar, teško je biti pravedan.“
„Ništa nije umreti, strašno je živeti.“
„Snovi stvaraju budućnost.“
„Svaki sporazum između istine i laži uvek je na štetu istine.“
„Veličina jednog naroda ne meri se brojem, kao što se veličina čoveka ne meri stasom. Njegova mera je količina inteligencije i vrline koje poseduje.“
„Sve je skupo; samo patnja sveta je jeftina; patnja sveta je besplatna.“
„Znati, misliti, sanjati. To je sve.“
„Muzika izražava ono što se ne može reći, a o čemu je nemoguće ćutati.“
„Čovek nije rođen da tegli lance nego da širi krila.“
sr.wikiquote.org/sr/

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

SRAM VAS BILO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

SRAM NAS BILO

Trgovci podigli cene: Hleb 200 dinara, mleko 160! Poskupela i voda!

bg-poplave-veliko-selo-foto-tanjug-1400233249-497051

Ilustracija-foto-tanjug

U radnjama u Valjevu cene čizama sa 1.700 skočile odjednom na 3.200 dinara, dok je cena balona vode u Loznici sa 60 skočila na 160 dinara

SRBIJA – Dok se mnogi ovih dana u Srbiji bore za sopstveni život i spasavaju što se spasiti može, i dok je cela država na nogama kako bi se, u jednoj od najvećih prirodnih katastrofa, pomoglo najugroženijima, ima i onih koji žele da zarade na tuđoj nesreći.
Naime društvenim mrežama šire se informacije da su trgovci u pojedinim gradovima u Srbiji podigli cene čizama i pijaće vode za više od 100 odsto.

cene-polava-trgovci-cizme-voda-camac-foto-tviter-1400233953-497621Građani javljaju da su u radnjama u Valjevu cene čizama sa 1.700 skočile odjednom na 3.200 dinara, dok je cena balona vode u Loznici sa 60 skočila na 160 dinara.
Čitaoci Kurira javljaju da se u jednoj radnji u Lazarevcu hleb prodaje po ceni od 200 a mleko za 160 dinara.
Kakva je situacija u vašem mestu?

POSLE PISANJA KURIRA: Ljajić naložio pojačnu inspekciju bahatih trgovaca!

Srbija, 16.05.2014.

Izvor:.kurir-info.rs/

____________________________________________________________________________________________________

Zašto ne pokrivate poplave u Srbiji?

ĐOKOVIĆ KRITIKOVAO CNN I BBC

Ovo je jedna od najgorih poplava ikad viđenih, mnogi gradovi su evakuisani, pola zemlje možda neće imati struju. To mora da se pokaže svetu, rekao je Novak

korak-do-trijumfa-ali-veliki-novak-dokovic-1339181608-172442Najbolji srpski teniser Novak Đoković kritikovao je BBC, CNN i ostale inostrane medije jer, kako je rekao ne pokrivaju poplave u Srbiji u dovoljnoj meri.

„U Srbiji je poplava biblijskih razmera. Zato imam potrebu da ukazujem na to gde god je to moguće jer glavni svetski mediji kao što su CNN i BBC nedovoljno izveštavaju o onome šta se dešava u Srbiji i Bosni. Ovo je jedna od najgorih poplava ikad viđenih, mnogi gradovi su evakuisani, pola zemlje možda neće imati struju. To mora da se pokaže svetu. Treba nam pomoć“ rekao je Đoković.
Autor: Kurir sport,Foto: Reuters
Izvor: kurir-info.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

UHAPŠEN: Prvo spasio komšije, pa ih opljačkao i uzeo im 3.000 evra!

Policija je u Smederevskoj Palanci uhapsila Sašu B. (42) zbog sumnje da je u toku akcije evakuacije stanovnika iz najugroženijeg dela grada komšijama ukrao oko 3.000 evra i 10.000 dinara.
21Kako se navodi u saopštenju MUP-a, osumnjičeni je sinoć oko 20 sati čamcem došao do kuće svojih komšija, starijeg bračnog para, i rekao im da su ga poslali njihova ćerka i zet da ih čamcem prebaci na bezbedno mesto, gde ih oni, navodno, čekaju.
Komšije su mu poverovale i pristale da ih preveze. Dok su izlazili iz kuće, osumnjičeni ih je neprestano požurivao, pa je žena, da bi što pre zaključala kuću, spustila stvari pored vrata, zaključala ih i ušla u čamac, navodi se u saopštenju MUP-a.

Poplava-Sabac-poplave-u-Sapcu-fabrika-Zorka-Sabac-4

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

 
Nakon što ih je prevezao dalje od poplavljenog dela naselja, osumnjičeni se vratio do kuće oštećenih i na terasi, pored ulaznih vrata, našao novčanik, uzeo ga i iste večeri trošio novac po gradu.
Policijski službenici su, nakon identifikacije i lociranja osumnjičenog, kod njega našli 1.500 evra i 7.200 dinara, a on je priznao izvršenje dela.
Osumnjičenom je određeno policijsko zadržavanje i biće predat Osnovnom javnom tužiocu u Velikoj Plani.
Izvor: Telegraf

_____________________________________________________________________________________________________

U skoro kataklizmičnoj situaciji, kada pod nezapamćenom vodenom stihijom u Srbiji nestaju gradovi, varoši, sela, energetski sistemi, saobraćajnice i najvažnije-ljudi, ona BILJANA SRBLJANOVIĆ ovako „tvituje“:

biljana1Bora*S

Izvor fotografije:.srbijadanas.net

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

TOKOVI ŽIVOTA I ZAKONITOSTI DRUŠTVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Džon Grifit (John Griffith Chaney) američki  pisac poznat kao Džek London (Jack London), rodio se 12. januara 1876. godine.

TamoiOvde-Džek London-images1 Jedan je od najčitanijih pisaca u prvoj polovini 20. veka.

Rođen je kao vanbračni sin samozvanog „profesora“, pisca i astrologa V. H. Čenija, koji ga nikada nije priznao.

Napisao oko 50 pripovedaka i romana, najpoznatiji „Zov divljine“ i „Beli očnjak“ i autobiografski roman Martin Idn (1909).

Govorio je o životu radničke klase, sa izrazito socijalističkom tendencijom. Često je opisivao ljude sa dna, potlačene i ponižene i zato je nazvan „američki Gorki“.

Iz ovog i ovakvog sveta, zaivek je otputovao u svojoj četrdesetoj, 22. novembra 1916.godine.


Džek London

Biografija Džeka Londona (1876-1916) je u stvari dosad bezbroj puta ponovljena istorija čoveka koji se upornim radom izdigao sa društvenog dna u same vrhove svetske književne umetnosti.

Odrastao bez roditeljske zaštite i porodične topline, on je već u godinama rane mladosti raspolagao ne malim životnim iskustvom. Vrlo rano je počeo sam da obezbeđuje životnu egzistenciju i da pri tom promeni čitav niz zanimanja: bio je raznosač leda, prodavac novina, mornar, krijumčar, ložač u električnoj centrali, fabrički radnik, kopač zlata, novinar i ratni dopisnik sa fronta u rusko-japanskom ratu.

Boreći se od detinjstva za najelementarnije uslove opstanka, London nije imao mogućnosti da se redovno i sistematski obrazuje. Ali i kao samouk, on je brzo shvatio tokove života i zakonitosti društva kome je pripadao. Žudno je čitao Darvina, Marksa, Ničea i Spensera, i u njihovim delima tražio odgove na pitanja koja je postavljala njegova pustolovna u radoznala mladost.

Bogato životno iskustvo i pročitana filozofsko-politička lektira uputili su misao mladog američkog radnika ka viziji o proleterskoj revoluciji kao putu za rešavanje društvene nejednakosti. Bio je aktivan u političkom životu, učesvovao u pohodu armije nezaposleniih na Vašington i pisao političke članke koji su mu doneli veliku popularnost.

Londonovo stvaralačko interesovanje je veoma raznovrsno. Prikazao je život američke sirotinje iz vremena strašnih ekonomskih kriza, rado pisao o skitnicama i njihovim potucanjima po nepreglednim prostranstvima Sjedinjenih Država, ali njegov najinspirativniji motiv je bio- problem „održanja najsposobnijeg“. U iskrenoj želji da izmiri Marksovo učenje o dijalektičkom i istorijskom materijalizmu i Ničeovu teoriju o „natčoveku“, London je stvarao specifične likove koji ispoljavaju neobičnu moralnu i telesnu snagu u surovoj borbi za život i sa životom.

Veliku popularnost doneli su mu romani o životinjama u kojima je takođe ilustrovao svoju teoriju o „održanju najjačeg“. popularnost doneli su mu romani o životinjama u kojima je takođe ilustrovao svoju teoriju o „održanju najjačeg“.
London je bio vrlo blizak američkom proleterijatu, i to ne samo otvorenm simpatijama i literarnim interesovanjem, već i svojom političkom aktivnošću u radničkim organizacijama.

Pisao je mnogo, ali su mu najznačajnija dela:
-Kći snega (1902),
-Zov divljine (1903),
-Ljudi sa dna (1903),
-Beli očnjak (1907),
-Morski vuk (1904),
-Pre Adama (1907),
-Gvozdena peta (1907),
-Martin Idn (1909),
-Zlato (1910),
-Sin sunca (1912)
-Kralj alkohola (1913)
-Mesečeva dolina (1913)

Izvor: Dragutin Stefanović Džek London /serbianforum.org


Ljubavni život poznatih: Džek London

 Piše: Milan Balinda

TamoiOvde-jacklondon-Džek London (12. januar 1876 – 22. novembar 1916.) – odlomci iz knjige u nastajanju)

     Umešnost preživljavanja bila je tema vodilja njegovih priča i romana, a i tokom dobrog dela svog života Džek London se borio da ne umre od gladi, od hladnoće, od alkohola, da ne bude ubijen, da se ne utopi… Na kraju je u svojoj četrdesetoj godini umro, kako se pretpostavlja, zbog preterane doze morfijuma koji je sam sebi davao ne bi li ublažio bolove bolesnih bubrega. London je u svoje vreme bio jedan od najpopularnijih američkih pisaca, a takođe je jedan od najprevođenijih.

Naročito je bio popularan u Sovjetskom Savezu, a kasnije i u drugim socijalističkim zemljama, zbog svojih socijalnih tema i svog zalaganja za pravednije i naprednije društvo.

            Još pre nego što je rođen bio je u životnoj opasnosti. Naime, dnevnik San Francisko kronikl objavio je članak sedam meseci pre Džekovog ređenja u kome je stajalo da je njegova majka pokušala samoubistvo jer nije htela da abortira bebu kako je, po tom zapisu, zahtevao njen suprug.

Dakle, beba je bio Džek, buduća majka je bila Flora Velmen i ona nije bila supruga „profesora“ V. H. Čenija koji je između ostalog tvrdio da je impotentan i da dete i nije moglo da bude njegovo. Oboje su bili neka vrsta okultista, astrologa, gatara, vidovnjaka… Ipak se Džek rodio bez problema i rastao u kući, na obali Oklanda, u Kaliforniji, svoga očuha Džona Londona, čije je prezime usvojio, do svoje 14. godine. Potom su počele njegove avanture po Americi, Kanadi, Aljasci, Tihom okean… kao dopisnika iz Rusko-Japanskog rata, iz Londona gde se družio sa beskućnicima, stanje koje je još kao dečak upoznao, da bi napisao knjigu o bedi glavnog grada Engleske…

            Sve što je Džek London činio bilo je bez mere. Radio je teške fizičke poslove do iscrpljenosti, predavao se čitanju do iznemoglosti, da bi prevazišao nedostatak formalnog obrazovanja, pisao je bez prestanka, da bi obezbedio sredstva za život, napijao se do besvesti, vodio je ljubav kad god bi se za to ukazala prilika. Prijatelji su ga zvali „Pastuv“, a jedan od njegovih biografa nazvao ga je „seksualni anarhista“. Od jednog momenta počeo je da zarađuje više nego dovoljno, ali je isto toliko i trošio i bio dužan.

            Prvo znano seksualno iskustvo imao je na svom ribarskom čamcu u 15. godini. Devojka se zvala Memi i došla je skupa sa čamcem koji je kupio. Džeka su u zalivu San Franciska zvali „Princ piratskih ostriga“ a Memi je bila poznata kao „Kraljica piratskih ostriga“. Inače se njihovo ribarenje sastojalo u krađi ostriga, ali kasnije Džek postaje član patrole koja u zalivu juri pirate, svoje bivše kolege. I to je bio način kako je mladi London učio školu preživljavanja. Džekova ćerka Džoan tvrdila je da je njen otac bio latentni homoseksualac, barem kada je u pitanju njegov odnos sa najboljim drugom Džordžom Sterligom. To Džoanino mišljenje kasnije niko nije potvrdio. On je lično zauzimao stav da otpor prema telesnim strastima umanjuje snagu volje.

            Prva velika ljubav Londonovog života bila je Mejbel Ejplger i ona je prva „fina devojka“ koju je Džek upoznao u Oklandu 1890-tih godina. Nezgodno je bilo što je Mejbel imala „opasnu“ majku kojoj nije bilo dovoljno to što je Džek uporno radio da bi podigao svoj socijalni status na viši nivo. Nesuđena tašta nije mogla biti zadovoljena i nakon nekoliko godina pokušavanja Džek je ohladio svoja osećanja. London je očekivao dve stvari od buduće supruge: da mu rodi sina i da bude tolerantna sa njegovim neverstvima. Oženio se 1900. sa Bes Madern sa kojom je imao dve ćerke i od koje se razveo jer ona nije mogla da pređe preko njegovih seksualnih avantura.

            London se u Čikagu 1905. oženio sa Kamien Kitridž, odmah nakon razvoda sa Bes, ali država Ilinois nije priznavala razvod pre nego što bi prošlo godinu dana te je brak sa Kamien postao nelegalan. Sve to je izazvalo skandale širom zemlje pa su u nekim državama njegove knjige bile zabranjene, a on je morao da odustane od turneje predavanja na kojoj se nalazio.

Nakon što se 1911. Kamien rodila bolešljivu ćerku, koja nije preživela više od tri dana, London je „načisto poludeo“ divljajući jer nije mogao da ima sina. Sa svoje strane Kamien je počela da igra igru koju su kućni prijatelji zvali „prekinuti vezu“. Naime, nije dozvoljavala da se Džek nalazi sam u društvu neke žene duže od dva minuta. To nije smetalo mnogim ženama da se nadmeću u pokušajima da se domognu „ličnog božijeg pomamnog ljubavnika“, kako je Džek samog sebe nazivao. Njihov se brak pretvorio u neprijatnu koegzistenciju.

            Nekoliko godina pre smrti, već ozbiljno bolestan, London se na Havajima zaljubljuje ali nikada nije otkrio ništa o toj ženi. Kasnije je Džordž Sterling rekao Londonovoj ćerci o postojanju te veze, ali bez detalja. Tih poslednjih godina Londonovi su spavali u odvojenim sobama na dva udaljena krila njihove kuće, a Džek je ponavljao da će u krevet da primi bilo koju ženu koja može da mu rodi sina. Džek London je umro u četrdesetoj godini ali je za života postigao mnogo i to je postigao žestoko.

            Sumiranjem Londonovog seksualnog života ukazalo bi se sledeće: nezasit za ženama, seksualni skandali, opštio sa prostitutkama, talentovan ljubavnik i satir, vodio ljubav i na neprikladnim lokacijama…

Izvor:afirmator.org


GLAS DIVLJINE – Džek London

TamoiOvde-londonTamoiOvde-devetogodišnji-ondon-sa-psomDžek London je rođen 12. januara 1876. u San Francisku kao vanbračni sin putujućeg irskog astrologa Čenija i Flore Velman.

Oca nikada nije upoznao. NJegova majka se udaje za farmera DŽona Londona iz Pensilvanije. Dekovo detinjstvo je bilo siromašno i gotovo kao da ga nije ni imao. Bavio se različitim zanimanjima:

radnik u fabrikama,

pljačkaš ostriga,

poslužitelj na brodovima po južnim morima,

ratni dopisnik,

tragač za zlatom…

TamoiOvde-potpis-londonaOno što ga  je držalo sve vreme jeste ljubav prema knjigama. Jedan od omiljenih autora mu je bio Radjard Kipling.

TamoiOvde-druga-Njegova prva knjiga je „Sin vuka” i objavljena je istog dana (7. 4. 1900.) kada se oženio prvi put. Brak mu je potrajao samo četiri godine. Već 1905. godine ženi se drugi put.

Bogato životno iskustvo mu je velika pomoć u pisanju i za nekoliko godina postaje jedan od najtraženijih i najplaćenijih pisaca u Americi. Za 40 godina objavio je 49 knjiga (20 romana, 20 zbirki pripovedaka, eseje i drama).

Zalagao se za socijalizam pa je napisao i knjige „Rat klasa” i „Revolucija”. Interesantan je njegov roman „Gvozdena peta” jer u njemu predviđa fašizam.

NJegova prva knjiga „Sin vuka” postala je odmah tražena knjiga, ali su svakako najvažnija njegova dela:

„Glas divljine” (1903)

„Beli očnjak” (1905)

Zanimljivo je da su ga optuživali da su njegova dela često plagijati. Te optužbe nisu bile samo rezultat zavisti zbog njegovog uspeha. Dovođen je zbog toga i u vezu sa Sinklerom Luisom, a nije bila tajna da je ideje uzimao iz štampe.

TamoiOvde-220px-grave_of_jack_and_charmian_londonIpak je njegov život tužan. Ni zarađeni novac mu nije mnogo bio od koristi. Pronašli su ga u besvesnom stanju 22. novembra 1916. Spasa mu nije bilo. Mnogi sumnjaju da je reč o samoubistvu, a govorilo se i da je umro od prevelike doze morfijuma. Sahranjen je u Kaliforniji, u Glen Elenu, u Državnom istorijskom parku.

Sajtovi o DŽeku Londonu i njegovom delu:

O Džeku Londonu i njegovom burnom životu sniman je i film 1943. godine.

TamoiOvde-glas-divljineRoman „Glas divljine” jedan je od najboljih autorovih romana. Ako je neki roman uzbudljiv, onda je to ovaj roman.

Radnja romana dešava se krajem 19. veka (1897. i 1898. godina) u Santa Klari, a najvećim delom na Aljasci. Glavni lik je pas Bak koga su oteli kako bi vukao saonice, ali njegov borbeni duh vodi ga do vođstva čopora. Srećno je živeo u Kaliforniji u kući sudije Milera. Negovali su ga i pazili tako da je postao prelepi pas snažnih mišića. Imao je pametne oči, belu njušku i bogatu gustu dlaku.

Nažalost, njegov bezbrižan život nije dugo trajao. Jedan sluga, željan para, prodaje ga nekom čoveku koji ga odvodi daleko. Posle druge prodaje, vuče saonice na Aljasci za jednog vladinog službenika. Kako ga drugi psi ne bi uništili, uspeva da bude na čelu zaprege. I ovde ne ostaje dugo. Novi gospodari su bili surovi prema psima. Posebno je bio surov Hal, mada nisu mnogo zaostajali i Čarls i Mercedes (Čarlsova žena i Halova sestra). Tukli su pse bez milosti.

TamoiOvde-300px-cabin_on_the_yukon_flatsToliko su bili surovi da im se pred svojom kolibom suprotstavio DŽon Tornton koji spasava Baka. Nedokazani mučitelji pasa utopili su se u zaleđenoj reci jer nisu verovali Torntonovom upozorenju. Sa novim gazdom Bak je bio srećan. Međutim, DŽona zahvata ‘zlatna groznica’ kao i mnoge druge i kreće u potragu za njim. I baš tamo, u toj divljini, Bak oseti glas divljine i taj zov ga odvodi od dobrog gazde. Nažalost, kada se vratio, video je da su Indijanci ubili dobričinu DŽona. Njegovu tugu nije moglo da ublaži to što je napao Indijance i osvetio gazdu.

Ostao je sam. Na sreću, nailazi na čopor vukova. Pridružio im se i posle nekog vremena postaje vođa čopora. Ali je ostala legenda među lovcima o vuku koji tuguje za svojim gospodarem.

TamoiOvde-300px-kane_the_surveyorPo ovom romanu snimljen je prvi film 1935. godine, a u glavnoj ulozi bio je Klark Gebl. Po knjizi je snimljen film i 1972. godine.

Možeš pogledati film, možeš pročitati knjigu na engleskom jeziku, na ruskom, na srpskom, ali pravo zadovoljstvo ćeš osetiti samo sa knjigom u ruci.

 

Za kraj, nekoliko izreka Džeka Londona:

  • Biti glup znači biti srećan.
  • Život laže da bi mogao živeti.
  • Za većinu ljudi život je kao ružno vreme: stanu i čekaju da prođe.
  • Ja sam ja i neću potčiniti svoj ukus jednodušnom sudu čovečanstva. Ako ne volim neku stvar, ne volim je, to je sve; ne vidim nikakav razlog da se pretvaram da volim nešto samo zato što većina to voli ili se pretvara da voli.
  • LJubav počiva na planinskim vrhovima, iznad doline razuma. Ona je uzvišeno stanje postojanja, najviši vrh življenja.
  • Može se preterati i sa onim što je dobro.
  • Ne mogu se nagoni sopstvene prirode gušiti silom, a da se ta priroda ne povuče u sebe.
  • Nije važno šta čovek treba da čini ili ne treba da čini. Važno je ono što čovek čini.
  • Plašiti se znači biti zdrav; strah od smrti vodi životu.
  • Stvar nije u tome šta govorite već kako govorite.

Izvor:silvy1105.wordpress.com



Priredio/uvod: Bora*S

FILOZOFIJA SLOBODE…

tamoiovde-logo

Laš Fr. H. Svensen: FILOZOFIJA SLOBODE

Laš Fr. H. Svensen (1970) profesor je filozofije na Univerzitetu u Bergenu. U ovoj provokativnoj i zanimljivoj knjizi čije najzanimljivije odlomke objavljujemo uz dozvolu izdavača autor pokušava da osvetli mnoge dimenzije ovog pojma: od ontoloških ili metafizičkih do političkih i ličnih. Jedna od polaznih ideja ove knjige jeste da naše poteškoće s razumevanjem slobode delimično proističu iz mešanja različitih pojmova o slobodi.

FILOZOFIJA SLOBODE_______________________________________________________________________________

Nema apsolutne slobode izražavanja

felj01_ocp_w360_h500Liberalna demokratija se zasniva na kritici, na tome da svi građani imaju pravo da iskažu svoj stav o smeru u kojem se društvo razvija, i istaknu ono što smatraju pogrešnim.

Liberalne demokratije nikada ne dostižu apsolutnu ravnotežu: sadrže individue i grupe s različitim interesima, koji pokušavaju da kontrolišu društvo u skladu s tim interesima. Moraju postojati funkcionalne javne arene u kojima se ta neslaganja mogu ispoljiti nenasilno, a to je moguće samo pod pretpostavkom slobode izražavanja. Takva kritička kultura zahteva toleranciju. Pojam tolerancije je, međutim, u novijem dobu poprimio oblik koji može podriti slobodu izražavanja, pre nego je unaprediti.

Srž slobode izražavanja je jednostavno da čovek ima slobodu da se javno izrazi. Svaka razumna diskusija o slobodi izražavanja podrazumeva da ona ima izvesna ograničenja. Nikada nije bilo – a teško da će ikada biti – društva u kojem je sloboda izražavanja apsolutna. Svaka razumna diskusija danas će takođe pretpostaviti da nam je potrebna sloboda izražavanja, jer je to jedan od osnovnih principa liberalne demokratije. Svako ko bi poništio slobodu izražavanja kao takvu, morao bi takođe ukinuti liberalnu demokratiju, a to je toliko marginalno stanovište da se na njega nećemo obazirati u daljem tekstu. Diskusija će se baviti pitanjem ograničenja koje sloboda izražavanja treba da ima.

U raspravama o slobodi izražavanja najčešće se prvenstveno ističe uloga koju državne sankcije mogu ili treba da imaju. Ima i drugih pretnji slobodi izražavanja. Džon Stjuart Mil, na primer, ističe društvene restrikcije, što znači da ljudi mogu odlučiti da se ne iskažu jer se plaše reakcija društvenog okruženja. Kada se izgradi čvrst društveni konsenzus o nekoj temi, cena izražavanja suprotnog stanovišta može biti velika. Još jedna opasnost jeste pritisak privatnih organizacija, koje, na primer, mogu zapretiti da će pojedinac izgubiti ekonomsku podršku ako izrazi stav koji organizacija ne zastupa. U ovom poglavlju ipak ću se mahom ograničiti na državne sankcije koje zakon dozvoljava, i proceniti ih uz pomoć Milovog takozvanog principa štete.

Pregled istorije slobode izražavanja može se započeti Sokratovom odbranom iz 399. godine stare ere, ili s Velikom poveljom sloboda (1215). Ili se mogu istaći pluralizam i tolerancija u muslimanskoj kulturi osmog i devetog veka. Pomalo je ipak anahrono učitavati modernu problematiku prava u starije kulture. Princip slobode izražavanja više spada u moderniji istorijski kontekst, posle protestantske reformacije i verskih i političkih sukoba koje je pokrenula. Prvi zaista značajni spis o slobodi izražavanja napisao je Džon Milton, koji je 1644. objavio traktat Areopagitica.

Areopagitika je reakcija na pokušaj Britanskog parlamenta da zaustavi publikacije sa sadržajem koje su iz različitih razloga smatrane neželjenim. Milton je izneo niz argumenata u korist slobode izražavanja. Među najvažnijima je i stav da možemo doći do istine samo ako razmotrimo sva postojeća stanovišta, i da nema individue koja je sama dovoljno mudra da pronađe istinu za sve ostale. Mnoštvo ideja je ključno kako bi razum mogao ispunjavati svoj zadatak, naime, tražiti istinu. Stoga je napisao da „onaj ko ubije knjigu, ubija sam razum.“ Taj argument slobodi izražavanja daje instrumentalnu vrednost u potrazi za slobodom.

Možemo napraviti grubu razliku između konsekvencijalističkih i deontoloških argumenata za slobodu izražavanja. Konsekvencijalista polazi od toga da postupci nisu „po sebi“ dobri ili loši, moralni ili nemoralni. Da li je neki postupak dobar, zavisiće u potpunosti od njegovih posledica. Isto tako, nijedan postupak nije po sebi loš, i sve što uradimo može biti dobro dokle god to ima boljih posledica od drugih alternativa. U ovako širokoj definiciji ostaje otvoreno pitanje šta se smatra „boljim posledicama“, ali se to najčešće određuje kao sreća, blagostanje ili nešto slično. Argumentacija koja se iz te perspektive zalaže za slobodu izražavanja tvrdiće da su posledice takve slobode bolje od njenih alternativa. Konsekvencijalističko stanovište pripisuje slobodi izražavanja čisto instrumentalnu vrednost u dostizanju datog cilja. Konsekvencijalističko opravdanje slobode izražavanje jeste da je neophodan preduslov funkcionalne demokratije. Građani moraju imati mogućnost da izraze, pročitaju, čuju, prihvate i odbiju različita shvatanja, što obuhvata i shvatanja koja smatraju neprihvatljivim.

FILOZOFIJA SLOBODE _________________________________________________________________________________

Država ne može delovati unapred

felj02_ocp_w380_h300Bez slobode izražavanja ne bismo imali učesničku demokratiju. Uvek bismo mogli imati pseudodemokratiju u kojoj građani imaju pravo glasa, ali ako ne mogu slobodno obrazovati svoje mišljenje ona neće biti istinski demokratska, jer će joj nedostajati sam proces koji predstavlja srž demokratije.

Nedostatak konsekvencijalističkih argumenata jeste to što odbrana pada ako se pokaže da će se ostvariti bolje posledice ukoliko se u pojedinim slučajevima ili na opštoj bazi sloboda izražavanja ukine.

Deontološki argumenti će tipično tvrditi da ljudi imaju pravo na slobodu izražavanja, i da imamo obavezu da to pravo poštujemo, bez obzira na posledice. Takvi argumenti se često zasnivaju na obziru prema autonomiji građana. Prava su teške, normativne veličine. Ona su, kao što je ranije rečeno, vrsta aduta, što znači da imaju veći značaj od eventualnih dobara koja bi se mogla dobaviti postupanjem u suprotnosti s njima. Nedostatak deontološkog argumenta jeste to što se čini kontraintuitivnim reći da posledice nisu važne, ma koliko bi nepovoljne mogle biti.

Srednja pozicija bi se mogla nazvati slabim konsekvencijalizmom, i ona se zalaže za to da pravima normalno treba dati apsolutnu važnost, ali priznaje da obzir prema posledicama može biti važniji u pojedinim slučajevima. Jedna od osnovnih ideja liberalne demokratije jeste da su svi građani ravnopravni, i da svi imaju pravo da izraze svoje viđenje društva, kakvo jeste i kakvo bi trebalo da bude, a to obuhvata i sve one koji nisu pristalice liberalne demokratije. Pri tom može biti situacija u kojima se od tog principa odstupa, na primer, ako izvesni iskaz predstavlja veliku i neposrednu opasnost po dalje postojanje liberalne demokratije.

Slabi konsekvencijalista će se prema slobodi izražavanja mahom odnositi kao prema apsolutnoj veličini u političkom kontekstu, ali će istovremeno ostati otvoren za mogućnost da obziri prema posledicama mogu prevagnuti, ako se pojave naročito teški dokazi koji to podržavaju. Takav konsekvencijalizam neće jasno definisati koliko ozbiljne posledice moraju biti kako bi prevagnule. Po mom mišljenju se mora raditi o specifičnoj i neposrednoj opasnosti po bezbednost države ili pojedinca.

Slična ideja bila je jasno formulisana na američkom vrhovnom sudu, u slučaju Brandenburg protiv Ohaja (1969), gde je utvrđeno da je sloboda izražavanja neporeciva, osim kada određeni iskaz ima za cilj „da neposredno ubrza ili izazove protivzakonit postupak u bliskoj budućnosti, a verovatno je da će uspeti da ga ubrza ili izazove.“ Iz takvog principa proizlazi da država ne može delovati unapred, i cenzurisati iskaze koji bi na duže staze potencijalno mogli biti štetni – mora biti verovatno da će iskaz direktno prouzrokovati „protivzakonit“ postupak, i da mora biti reči o neposrednoj pretnji. Možemo, međutim, zamisliti da će slabi konsekvencijalista smatrati da ni iskaze koji u perspektivi mogu predstavljati opasnost, ne treba zaštititi slobodom izražavanja.

Odbrana slobode izražavanja najčešće ne polazi isključivo ni od konsekvencijalističkog ni od deontološkog stanovišta, već se sastoji od mešavine obe vrste argumenata. Često se smatra da demokratija ne može postojati bez velike slobode izražavanja, i time se ta sloboda posmatra kao sredstvo u cilju demokratskog razvoja, a istovremeno se tvrdi da svi imaju pravo na slobodu izražavanja, iako bi se ona mogla upotrebiti za podrivanje demokratije.

Džon Stjuart Mil pruža jednu od najčuvenijih odbrana slobode izražavanja u knjizi O slobodi (1859). Milov liberalizam, što podrazumeva i njegovu odbranu slobode izražavanja, zvanično je konsekvencijalistički utemeljen, ali je adekvatnije posmatrati njegovu poziciju kao mešovitu teoriju s utilitarističkim i deontološkim elementima – a takođe i značajnim dodatkom etike vrlina. Pojam slobode je suštinski kamen temeljac Milove političke filozofije, a ne princip koristi. Mil smatra da mora postojati najveća moguća sloboda za izražavanje i raspravu o svakom stanovištu, koliko god bi se nemoralnim moglo učiniti. Moramo imati apsolutnu slobodu da se izrazimo o svakoj temi, bilo da je naučna, moralna ili teološka. I to nema nikakve veze s brojem pristalica nekog shvatanja: „Kada bi svi ljudi bili jednog mnjenja, a samo jedan čovek protiv javnog mnjenja, tada celo čovečanstvo ne bi imalo više prava da tom jednom čoveku zapuši usta, nego što bi taj isti čovek, samo kada bi mogao, imao pravo da zapovedi celom čovečanstvu da ćuti.“

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Debata i kritika ključ demokratije

felj03_ocp_w380_h300Jasno je da u mnogim slučajevima određeni iskaz može prouzrokovati štetu u vidu povrede prava, kao kada advokat ili lekar prekrše obavezu na poverljivost podataka.

Obzir prema zaštiti ličnih podataka u mnogim će slučajevima postaviti jasne granice slobodi izražavanja. Ima, međutim, i veliki broj složenijih slučajeva, jer eventualna povreda prava zavisi od konteksta u kojem se iskaz pojavljuje. To znači da iskaz koji nije problematičan u jednom kontekstu, može biti kažnjiv u drugom. Milov primer je da mora biti dozvoljeno napisati članak u novinama o trgovcima žitom koji dozvoljavaju da siromašni gladuju, ali da se s pravom može kazniti osoba koja to izgovara pred razjarenom ruljom koja stoji pred kućom jednog od tih trgovaca. U praksi će to uvek biti stvar procene, ali Mil eksplicitno tvrdi da svaki iskaz može izgubiti svoj „imunitet“, ako su okolnosti u kojima se iznosi takve da on predstavlja neposredan poziv na štetan postupak. Takođe je jasno da sloboda izražavanja kod Mila ne obuhvata iskaze koji podrazumevaju kažnjivu prevaru ili prinudu.

Milov princip štete nagoveštava da bi trebalo imati veoma široke okvire slobode izražavanja, i neko će to nazvati „fundamentalizmom slobode izražavanja“, jer joj se daje prednost nad mnogim drugim važnim vrednostima liberalne demokratije. Princip štete, međutim, počiva na uvidu da je sloboda, što podrazumeva i slobodu izražavanja, sama žila kucavica demokratije, i da se stoga ne može potisnuti iz obzira prema drugim dobrim ciljevima.

Razvoj demokratije odvija se preko debate i kritike. Kritika može biti veoma neprijatna. Može se doživeti kao uvreda, ili povreda, čak i kada čovek sam uviđa da je ispravna – ili možda naročito tada. Pojam „kritika“ ima etimološko poreklo u grčkom krinein, što znači razdvojiti, urediti, razlikovati, odlučiti, presuditi, pregledati itd. Kritika ne predstavlja samo dokaz izvesnih tvrdnji, već je i praksa koja ima za cilj razlikovanje odbranjivog od neodbranjivog. Najčešće se pojavljuje u obliku negativne kritike, koja se isključivo usredsređuje na ono što je neodbranjivo, i pokušava da utvrdi greške i nedostatke osoba, grupa, institucija, shvatanja, iskaza i praksi.

Oštra kritika se ne kosi s idejom jednakosti među ljudima, već je, naprotiv, neraskidivo povezana s njom. Ako odlučim da ne kritikujem neku osobu ili grupu zbog stanovišta koje smatram pogrešnim samo zato što verujem da su suviše osetljivi da kritiku prime, upravo se prema njima ne ophodim kao prema jednakima. Nema sasvim objektivnog kriterijuma koji određuje kada kritički iskaz predstavlja uvredu. Stoga se može učiniti da je bolje prikloniti se čisto subjektivnom kriterijumu koji podrazumeva da neko zaista jeste povređen samo na osnovu toga što se oseća povređenim.

To je očigledno neodrživ kriterijum, jer je teško da ima ijednog kritičkog iskaza koji niko u bilo kom smislu ne bi mogao doživeti kao uvredu. Ako, na primer, kažem „Marksova teorija o kapitalu je neodrživa“, neko ko se snažno identifikuje s Marksovim teorijama sigurno bi se mogao osetiti uvređenim, ali svakako da ja zbog toga nisam prekoračio nikakvu granicu. Navedimo nekoliko primera s nešto grubljim jezikom: „Volerenga je jadan klub“, „sving muzika je sranje“, ili „ekstremni desničari su retardirani“. Ovi iskazi će nesumnjivo biti uvredljivi navijačima Volerenge, ljubiteljima svinga i ekstremnim desničarima. Pitanje je da li oni s pravom mogu tvrditi da je došlo do povrede, i da li činjenica da se za neki iskaz posle procene može reći da predstavlja uvredu ima posledice po njegov status u svetlu slobode izražavanja.

Pitanje da li je iskaz X uvredljiv svakako je povezano s emotivnom reakcijom primaoca. Ona se, međutim, kao i sve druge emotivne reakcije, može smatrati razumnom ili nerazumnom u odnosu na svoj objekt, jer ćemo jednu reakciju smatrati adekvatnom, a drugu neadekvatnom. Osećaj uvređenosti osim toga obično prati mišljenje da čovek ima razloga da se oseti uvređenim. Taj razlog unosi element racionalnosti koji prevazilazi čistu subjektivnost, i koji se može sagledati iz nešto nepristrasnijeg ugla.

Razlog ukazuje na odliku samog iskaza koji treba da potvrdi da je osećaj uvređenosti razumna reakcija. Tada se pomeramo iz sfere čiste subjektivnosti i zalazimo u objektivni, ili makar intersubjektivni prostor. Polazeći od ovoga možemo reći da iskaz X treba smatrati istinski uvredljivim ako se društvo složi s mišljenjem „povređenog“ da je X zaista uvredljiv. Problem je u tome što različite zajednice unutar jednog društva mogu imati različita mišljenja o uvredljivosti iskaza X. Možda će ga religijska zajednica, na primer, smatrati uvredljivim, dok sekularni deo društva neće, ali se tim problemom ovde nećemo detaljnije baviti. U svakom slučaju je jasno da je potrebno nešto više od pukog osećaja uvređenosti. Mora se navesti i razlog zbog kojeg je X uvredljiv, i taj razlog moraju prihvatiti i drugi.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Tolerancija kao osuda

felj04_ocp_w360_h500Sloboda izražavanja može biti u sukobu s drugim pravima, od autorskog prava do zaštite ličnih podataka, i u tim slučajevima će morati da se povuče.

Princip štete, međutim, obuhvataće uvredu samo ako imamo pravo da ne budemo uvređeni. Ako takvo pravo nemamo, a lično smatram da ga nemamo, onda nema ni sukoba prava. Iskazi sami po sebi ne predstavljaju vrstu povrede koju zakoni moraju sprečiti. Svet bi po svemu sudeći bio bolje mesto kada bi se čulo manje iskaza punih mržnje, ali bi svet u kojem su takvi iskazi zabranjeni ipak bio gori od sveta koji ih dozvoljava.

Najvažniji aspekt međuljudske komunikacije nije obzir prema tuđim osećanjima. Uvreda, ili nešto što se doživljava bolnim, nije nužno nešto što treba izbegavati. Sloboda izražavanja je često bolna, ali neretko povređuje upravo one stavove koji to zaslužuju, jer su neodbranjivi. Obzir prema tuđim osećanjima može biti relevantan, i svakako je nemoralno uvrediti nekoga samo uvrede radi, ali takav nemoral ne treba da bude predmet zakonodavstva.

Čini se da je kultura izražavanja, koja je toliko usredsređena na kritiku, veoma netolerantna, a tolerancija je nesumnjivo jedna od najvažnijih vrlina liberalne demokratije. Reč „tolerancija“ potiče od latinskog tolerantia, što znači istrpeti ili izdržati nešto. Tolerancija ima karakter osude (implicitno ili eksplicitno). Čovek može biti tolerantan samo prema nečemu što na neki način smatra pogrešnim, ili u najmanju ruku manje vrednim. Tolerantan je samo ako je kritički procenio da je nešto neodrživo. Ne može biti tolerantan prema sopstvenim shvatanjima, a stoga ni prema tuđim shvatanjima koja su saglasna s njegovim. Svet u kojem se svi slažu u svemu bio bi svet bez tolerancije, jer bi ona bila sasvim nepotrebna. Čovek ne može biti tolerantan ni prema stavovima koje nije kritički razmotrio, nego je prema njima ravnodušan. Da bi nešto „tolerisao“, dakle, čovek prvo mora imati negativan stav prema tome, zatim mora imati moć da to otkloni ili se bori protiv toga i, najzad, mora odlučiti da to ipak ne učini.

Tolerancija zahteva prihvatanje prava drugih da žive drugačije, misle drugačije, i izražavaju drugačije stavove. Ne zahteva da se slažemo sa svima, već samo da ne prisiljavamo druge da žive, misle i izražavaju se kao mi. Naprotiv, tolerancija se uopšte ne kosi sa oštrom kritikom onoga što tolerišemo. To je srž čuvene Volterove formulacije: „Ja se ne slažem niti s jednom rečju koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.“ Volter time hoće da kaže da čovek mora poštovati tuđe pravo da iznese izvesnu tvrdnju, ali da to nije isto što i poštovanje same tvrdnje. Takvo poimanje tolerancije je, međutim, izbledelo u novijem dobu, i sada se smatra da je neophodan pristanak ili „priznanje“ onoga što se toleriše. To je pogrešno razumevanje logike tolerancije, jer je ona moguća samo pod pretpostavkom da se čovek ne slaže s onim što toleriše, i zapravo je izuzetno netolerantno tražiti slaganje sa svim ostalim načinima življenja i mišljenja. Iako istinska tolerancija uvek sadrži element osude, ona počiva na dubljem uvidu u važnost pluraliteta shvatanja i življenja za postojanje individualne slobode i liberalnog društva.

Tolerancija ni u jednom društvu nikada nije bila potpuna, i uvek je bilo izvesnih shvatanja ili iskaza koji se nisu tolerisali. Džon Lok, koji je svojim delom Pismo o toleranciji (1689) bio važan rani zastupnik verske tolerancije, upečatljiv je primer. On ističe da zadatak zakonodavstva nije da utvrdi šta je tačno, a šta netačno, već da samo stvori bezbednost za građane. U skladu s tim Lok tvrdi da verska ubeđenja ne treba da budu predmet političkih regulativa. Navodi, ipak, dva velika izuzetka od tog pravila, i tvrdi da ne treba tolerisati katolike i ateiste, jer su katolici odani stranoj moći, a ateisti ne prihvataju božansku volju koja je izvor prava i morala. U današnjoj Norveškoj ne možemo tvrditi da su katolici i ateisti predmet tolerancije, jer nikome ne pada na pamet da ih prisili da odustanu od svoje vere odnosno nedostatka vere. Tolerancija je u tom slučaju nepotrebna. S druge strane se može reći da se bogohulni iskazi u izvesnom smislu ne tolerišu, jer još imamo paragraf o blasfemiji, pa u tom smislu možemo nametnuti pravne sankcije izjavama tog tipa. Paragraf je „uspavan“, ali je u principu i dalje moguće iskoristiti pravnu zabranu blasfemičnih iskaza

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Razlikovanje između prava i morala

felj05_ocp_w360_h500Liberalno društvo ne sme određivati koja se verska ubeđenja i kritike tih ubeđenja smeju iskazati.

 To znači da čovek ima pravo da ih izražava kako god hoće. Moguće je, na primer, s pravom zabraniti nekoj verskoj zajednici da emituje svoju poruku preko ogromnih zvučnika na određenom mestu okupljanja, ne zato što nam se poruka ne dopada, već jednostavno zato što je zvuk toliko glasan da ometa druge. Pravo slobodnog izražavanja nije pravo na izražavanje u bilo kom kontekstu i bilo kakvim sredstvima.

Poslednjih godina imali smo niz slučajeva u kojima su različite verske zajednice tvrdile da su pojedini iskazi povredili njihovo versko osećanje, bilo da se radilo o romanima, predstavama, filmu ili karikaturi. Iz perspektive principa štete, ovde je ključno proceniti da li postoji pravo koje štiti verska osećanja i uverenja od uvrede. Te grupe tvrde da je sloboda izražavanja legitimna, dokle god pojedini iskaz ne vređa ničija verska ubeđenja. Jasno je kakav će biti odgovor na to pitanje, polazeći od Milovog principa štete. Možda se može reći da povreda verskih osećanja spada pod „štetu“ u širem smislu. Ali kao što smo rekli, princip štete zahteva da se povreda odnosi na nečija prava, a povreda osećanja nije povreda prava. Stoga ne bi trebalo zabranjivati iskaze s takvim učinkom.

Da li su rasistički iskazi dopustivi? Rasizam je kao fenomen u fundamentalnoj suprotnosti s osnovnom liberalnom idejom jednake vrednosti svih ljudi. Stoga bi neko mogao pomisliti da će se liberalizam pozitivno postaviti prema zabrani rasističkih iskaza, i smatrati da ih treba kažnjavati. U liberalnoj demokratiji imamo obavezu da ističemo ideju o jednakoj vrednosti svih ljudi, i da se stoga borimo protiv rasizma, ali zabrana rasističkih iskaza nije rešenje. Protiv njih se pre treba boriti dokazivanjem njihove neosnovanosti. Može biti situacija u kojima rasistički iskazi predstavljaju relativno jasnu opasnost po jednu ili više etničkih manjina, ali će tada izgubiti svoj imunitet sa stanovišta principa štete.

Važno je napraviti razliku između moralne i pravne tolerancije, između onoga s čime se ne slažemo, ali što nećemo napasti moralnom kritikom odnosno pravnim sankcijama. Povredu prava ne treba tolerisati ni moralno ni pravno. Druge vrste povreda, nečijih verskih ubeđenja, na primer, apsolutno treba tolerisati pravno, ali ne nužno i moralno, u zavisnosti od cilja i posledica datog iskaza. Neke druge povrede bi trebalo tolerisati i pravno i moralno. Politički relevantno pitanje jesu granice pravne tolerancije, dok se granice moralne tolerancije moraju prepustiti pojedincu i civilnoj sferi.

Toliko širok princip slobode izražavanja koji nalazimo kod Mila , ima svoju cenu, jer će se ljudi osećati oštećenima i uvređenima, i s vremena na vreme mogu nastajati ozbiljni konflikti. Pojedinci će tvrditi da je ta cena previsoka, da moramo biti pragmatični i „izvagati“ različite obzire. Onda se postavlja pitanje kako je moguće „izvagati“ vrednost slobode izražavanja i vrednost verskih osećanja, na primer. Koje bi merilo trebalo upotrebiti? Za verskog fundamentalistu odgovor je jednostavan, jer će religija uvek biti prva, ali onda se udaljavamo od liberalne demokratije. U istinski liberalnom društvu izvesne slobode imaju status apsolutnih prava koja ne mogu biti predmet „vaganja“ različitih obzira i interesa u drugim pitanjima. Prava se ne uspostavljaju samo zato što je to „korisno“. U okvirima liberalne demokratije potrebni su nam principi koji regulišu sukobe vrednosti. Liberalna demokratija ne može opstati bez određenih osnovnih principa koji se ne mogu potisnuti – ili „vagati“ – te smatrati nevažnim kada nastanu neprijatni sukobi.

Iako sam pristalica pravne tolerancije govora mržnje, nisam nužno pristalica i moralne tolerancije u tom pogledu. Odbrana slobode izražavanja u potpunosti se može pomiriti s oštrom kritikom određenih iskaza i date kulture izražavanja. Liberalna prava građanima omogućavaju prostor za samostalno odlučivanje, što s izvesnim ograničenjima podrazumeva i nemoralne izbore. Sloboda izražavanja ljudima pruža mogućnost da se izraze na način koji može biti bolan ili uvredljiv, iako se time ne postiže ništa dobro. To što je određeni iskaz po svemu sudeći netačan ili nemoralan, nije važno u proceni da li ga treba zaštititi pravom slobodnog izražavanja. Jedan od stubova liberalnog društva je razlikovanje između prava i morala. Dozvoljeno je biti nemoralan, ali je nemoral svakako opet nemoral. Možemo uputiti najsnažniju moralnu kritiku govoru mržnje, ali ga ne smemo napadati zakonima.

FILOZOFIJA SLOBODE________________________________________________________________________________

Tradicija ograničava izbor

felj06_ocp_w360_h500Ljudi moraju imati pravo da iznose pogrešne ili odvratne stavove, ali čovek takođe mora imati puno pravo da istakne da je to što govore pogrešno ili odvratno.

Takva kritika se u potpunosti može pomiriti s principom da je sloboda izražavanja nepovrediva. Ukratko, neophodno je istovremeno biti svestan dve stvari: da čovek može braniti nečiju slobodu izražavanja, i kritikovati to što govori.

Pojam slobode o kome govorim, naročito se ne obazire na moral. Ne navodi recepte za dobar život, već pokušava da skicira okvire koji su neophodni za mogućnost ostvarenja dobrog života u slobodi. Mnoge vrste dobrog života moguće su unutar tih okvira, ali i mnoge vrste lošeg. Vrednost političke slobode na kraju krajeva sastoji se od doprinosa ličnoj, individualnoj slobodi. Ne možemo staviti znak jednakosti između političke i lične slobode, jer je politička sloboda samo deo, i jedan od mnogih preduslova lične slobode. Ovaj deo knjige naslovljen je „Etika slobode“ zbog toga što ćemo razmotriti kako bi trebalo živeti, i bliže pogledati kako je sloboda povezana s moralom i životnim smislom. Ukratko, razmotrićemo kako slobodi možemo dati realnu supstancu u životu.

Uslovi lične slobode strahovito su se menjali. Tek u novijem dobu životni standard i višak vremena i materijalnih resursa više nije rezervisan samo za nekolicinu, a to slobodu izbora čini najvažnijim aspektom postojanja. U ranijim društvima je životom većine dominirala sasvim drugačija nužnost i borba za opstanak. U poznom modernom društvu, u kojem većina može zadovoljiti osnovne materijalne potrebe, potraga za identitetom postaje glavno zanimanje. Šta ćete postati zahvaljujući svojoj slobodi? Čarls Tejlor piše:

Pitanje kako bi trebalo da živim svoj život dotiče se pitanja kakav život ima vrednost, ili kakav život može ispuniti obećanje sadržano u mojim talentima, ili zahteve koji se postavljaju nekome s mojom darovitošću, ili šta sačinjava kvalitetan, smislen život – nasuprot životu usmerenom ka sekundarnim ciljevima ili trivijalnostima. To je stvar jake procene, jer ljudi koji postavljaju ova pitanja uopšte ne sumnjaju da čovek, sledeći svoje želje i sklonosti, može skrenuti na pogrešan put i ne uspeti da ostvari dostojan život.

Jaka procena je razmišljanje o onome što čovek želi da postane. Jedna od glavnih Tejlorovih tvrdnji jeste da se desila ključna promena u osnovi jakih procena modernog doba. Može se reći da su jake procene u predmodernom ili tradicionalnom društvu posedovale izvesnu prirodnost time što su uglavnom bile određene društvenim kontekstom u kojem čovek odrasta. Tradicionalna društva ljudima pružaju nedvosmislenu definiciju onoga čime bi trebalo da se bave. Tradicija ograničava izbor, i ljudi najčešće imaju malo znanja o drugačijoj vrsti života. U takvim društvima ima manje autonomije, ali je jednostavnije pronaći smisao života jer čovek ne mora da ga traži. U modernom društvu, međutim, društveni kontekst je znatno više pluralistički – ili fragmentarniji – i stoga jake procene gube svoju prirodnost, i sve su više predmet eksplicitnih izbora pojedinca.

Pripadnost određenoj grupi i dalje je važna za identitet, ali moderni čovek pripada znatno većem broju grupa od predmodernog. Danas možete biti građanin Norveške, dete vijetnamskih imigranata koje stanuje u Belgiji, fizičar, kreacionista, demokrata, ljubitelj blek metal muzike, homoseksualac i filatelista. Sve će to doprinositi vašem identitetu i povezivati vas s raznim grupama. Okviri jakih procena su znatno labaviji i neodređeniji, i manje je očigledno kakva osoba čovek treba da bude. To ne znači da je svaki izbor jednako dobar. Ima boljih i gorih procena u uspostavljanju identiteta i smislenog života. Ali nije tako jednostavno odlučiti kakvim životom treba živeti. Kako je to Viktor Frankl formulisao: „Za razliku od životinja, čoveku instinkt ne govori šta mora da radi. I za razliku od ljudi prošlih vremena, tradicija mu ne govori šta bi trebalo da radi. On najčešće čak i ne zna šta duboko u sebi želi da radi.“ Upravo zbog toga što je nejasno šta bi trebalo da postane, pozni moderni čovek je obuzet – možemo reći i opsednut – samoostvarivanjem. Sve veća eksplicitna težnja ka samoostvarenju takođe svedoči o individui koja najčešće ne uspeva u potrazi za sobom. Kako je to opet Frankl izvrsno primetio: „Bumerang se vraća samo ako lovac koji ga je bacio nije pogodio cilj, a isto se tako čovek vraća samome sebi i cilja na samoostvarenje samo ako nije uspeo u svom poduhvatu.“

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Kontrola sopstvenog identiteta

frlj07_ocp_w360_h500Moderna individua je oslobođena stega tradicije, ali je stekla novu odgovornost prema svojoj ličnosti, pre svega odgovornost da bude ta ličnost.

Kako je to Niče formulisao: „Moraš biti ono što jesi.“ Takva individua odnosi se refleksivno prema samoj sebi. Izvesna mera refleksije odlikovala je ljude u svim društvima, ali se ona radikalizuje u društvima čiji su članovi manje vezani tradicijom koja im objašnjava ko su. To znači da pojedinci u sve većoj meri moraju konstruisati sopstveni identitet polazeći od sredstava koja im stoje na raspolaganju, jer jastvo više nije dato. Jastvo postaje nešto što se mora stvarati, nadgledati, održavati, menjati itd.

Ta misao je centralna u poznijoj filozofiji Mišela Fukoa. On odbacuje ideju o postojanju datog jastva koje može funkcionisati kao norma. Nema „esencije“ u koju se možemo uzdati, i stoga je naš zadatak da stvorimo same sebe kao „umetničko delo“. Ne treba pronaći sebe, već izumeti sebe. Takva konstrukcija jastva odigrava se, osim ostalog, i putem onoga što Fuko naziva „askezom“, što znači da subjekt neprekidno radi na samom sebi kako bi zagospodario sobom. Subjekt time radi na sebi dok je okružen nebrojenim strukturama moći koje postavljaju granice tom oblikovanju. Ali te okvire subjekt može prevazići.

Fuko posmatra pojedinca kao društvenu konstrukciju, ali konstrukciju sa sposobnošću da stvara samu sebe. Nedostatak Fukoove definicije jeste to što ne navodi principe ili norme obrazovanja jastva. Naprotiv, on odbacuje predstavu o opštem moralu, o praktičnim, opštevažećim principima ili nečemu sličnom. Sasvim je otvoreno šta će jastvo postati. Pitanje je da li je previše otvoreno. Najbliža definicija norme koju nalazimo kod Fukoa jeste životni stil kao privlačna koncepcija pri stvaranju jastva. On sumnja da ćemo ikada uspeti da „sazrimo“. S obzirom na to da nema normi za stvaranje jastva, ono u suštini nikada ne može znati šta je i kuda ide, uvek se udaljava od samog sebe, i shvata oslobođenje kao neprekidan rad na sprečavanju da ostane isto. To je jastvo koje nikada neće uspeti da postane ono što jeste, upravo zato što ne zna – niti ima najblažu slutnju – šta bi trebalo da bude. To je jastvo koje ne uspeva da ispriča koherentnu priču o sebi, jer mu je budućnost sasvim neodređena.

Kao što je Pol Riker istakao, razumevanje jastva zahteva da čovek može ispričati donekle koherentnu priču o tome šta je bio i šta će postati. Posedovanje jastva znači da čovek može objasniti sebe, reći šta je bio, šta će postati, i šta je sada, između prošlosti i budućnosti. A najvažniji aspekt te priče je pitanje: Šta te interesuje?

Smisao i identitet može se uspostaviti samo ukoliko se čovek interesuje za nešto. Nije sasvim jednostavno utvrditi šta to znači. U tom pitanju se slažem s mišljenjem Harija Frankfurta. Interesovati se za nešto znači ceniti to, u širem smislu je to predmet nečije želje, ali želje koju čovek želi da ima. To nije nešto prolazno, već se čovek poistovećuje s time, i smatra to izrazom onoga što jeste. Brigom o nečemu svet postaje smislen i život dobija smer. Kada čovek odluči da je određena želja izraz onoga što jeste, on istovremeno izgrađuje sebe kao osobu. Ono za šta se najviše interesujemo jeste ono što volimo. Frankfurt stoga piše da je ljubav osnov praktičnog razuma i krajnji izvor naših vrednosti. Zahvaljujući tome možemo pripisati vrednost nečemu drugom. Frankfurt preuzima aristotelovsko stanovište da će samo ako izvesne stvari tražimo radi njih samih, i sve ostalo imati nekakav smisao. Čisto instrumentalne aktivnosti dobijaju smisao kada se podrede aktivnostima koje su vredne same po sebi.

Takođe je važno da nisam i suviše svestan sebe kada se interesujem za nešto. Ako me X zanima samo da bih mogao reći samom sebi da sam osoba koju zanima X, činim to iz pogrešnih razloga. Ako, na primer, dobrovoljno pomažem životinjama kojima je potrebno udomljavanje, to je samo po sebi pohvalno. Ali time se mogu baviti iz više razloga: zato što vidim da je životinjama potrebna pomoć, ili zato što samog sebe želim da smatram osobom koja pomaže životinjama. S obzirom na našu ogromnu sklonost ka samoobmani, lako možemo skliznuti s jednog u drugo, ali je velika razlika između postupka izvedenog iz jednog i iz drugog razloga. U prvom slučaju je objekt mog interesovanja u centru moje pažnje, dok sam u drugom ja najvažniji.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Preduslovi smislenog života

felj08_ocp_w360_h500Čovek koji se interesuje za nešto poistovećuje se s time. Filozof Hari Frankfurt smatra da je interesovanje naša vodilja i u pojedinom i u opštem, definišući time ono što jesmo.

Slično kao i Hajdegerova „briga“ (Sorge), interesovanje okuplja sve naše učešće u svetu i u izgradnji sebe. Interesovanje obrazuje jastvo i sve njegove projekte. Ako me nešto istinski zanima, to postavlja granice mom delatnom životu, jer izvesne postupke ni pod kojim uslovima ne bih izvršio. Ta ograničenja onoga što mi je uopšte zamislivo, definišu i granice mog jastva, mog identiteta. I obrnuto, osoba bez tih ograničenja neće imati identitet, jer će ono što u bilo kom trenutku čini biti određeno okruženjem. Kako je to Frankfurt formulisao:

Svaka stabilna odlika volje koju bi mogao imati, proizvod je neličnih, kauzalnih uticaja. Ona ne slede iz toga što želi da bude osoba određenog tipa, ili da se posveti određenoj vrsti života. Ne uspostavlja je njegova volja, već slučajnosti izvan volje. Drugim rečima, njegovu volju u potpunosti određuju okolnosti, a ne njegova suštinska priroda. Nijedna odlika njegove volje nije nužna, pošto nijedna ne potiče iz njegove prirode. To znači da mu nedostaje lična esencija koja bi obuhvatala neophodne uslove za njegov integritet. Uprkos svemu, on nema ličnih granica čiju bi nepovredivost mogao braniti. On u suštini nije ništa. Ono što u svakom trenutku jeste, nije ništa drugo do ono što mora biti, nešto proizvoljno.

Frankfurt tvrdi da su ljudi jedina bića koja su u stanju da sebe shvate ozbiljno, a pod time podrazumeva da je za nas najvažnije da „sve uradimo kako treba“, da otkrijemo šta bi trebalo da budemo i živimo u skladu s tim uvidom. Kao što smo već istakli, identitet i interesovanje neraskidivo su povezani. Da bismo „sve uradili kako treba“ osim ostalog moramo i otkriti svoja interesovanja. Frankfurtovo mišljenje je da bi trebalo da se interesujemo za ono što nas zaista interesuje. On tvrdi da naša interesovanja na kraju krajeva ne zavise od nas, jer ih određuje „nužnost volje“.

Nužnosti volje jesu ono za šta čovek ne može da se ne interesuje. Budući da je podvrgnut nužnostima volje, ima stvari koje čovek ne može da ne uradi ili odbije da uradi. Naša interesovanja u krajnjoj liniji određuju biologija i druge prirodne okolnosti, tako da mi na to ne možemo uticati, tvrdi Frankfurt. Neke nužnosti volje su opšteljudske, dok druge zavise od pojedinca, ali Frankfurt generalno smatra da se ljudi mahom interesuju za iste stvari, jer ima relativno malo varijacija u biološkim, psihološkim i spoljnim uzrocima koji formiraju našu volju. Ako se moramo interesovati za ono što nas interesuje, ako biologija i okruženje skoro u potpunosti određuju naša interesovanja, čini se da nema normativnog prostora na osnovu kojeg se bilo ko od nas može smatrati odgovornim za ono što ga interesuje. Gubimo logički prostor za racionalnu procenu smisla i morala.

Ovo je takođe problematično zbog toga što Frankfurt moral posmatra kao nešto izvedeno, zasnovano na interesovanjima. Ali ima tako mnogo interesovanja. Frankfurt želi da izbegne aspekt morala, jer želi da predstavi moguće preduslove smislenog života, ali smisleni život nipošto ne mora biti moralan život. Kapo u koncentracionom logoru koji vodi najnemoralniji mogući život, može biti predan svom poslu i živeti sasvim smisleno. Ali i biti moralan je oblik smislenog života, a čak i ako takav život nije nužno smisleniji od nemoralnog, ipak je u moralnom smislu bolji.

Trebalo bi da je nekontroverzna tvrdnja da su izvesni načini života bolji od drugih, da je Raul Valenberg, na primer, živeo moralnije od Adolfa Ajhmana. To ne znači da je Valenbergov život bio smisleniji, ili da je on bio požrtvovaniji od Ajhmana. Ajhman se u izuzetnoj meri brinuo o svojim poslovima u organizaciji deportacije Jevreja u koncentracione logore. Kako sam Frankfurt ističe: „U posvećenosti svojim idealima nacista može steći sposobnost prevazilaženja samog sebe, mogućnost samopožrtvovanja, stapanja s velikom zajednicom istomišljenika, ljudi koji se nesebično i hrabro posvećuju onome što smatraju važnim.“ On takođe tvrdi da će uvek postojati određeni broj uzroka onome što jeste i što činite, što znači da niste mogli biti drugačiji ili postupiti drugačije, dokle god je niz uzroka takav kakav je. Za Frankfurta se sloboda stoga sastoji iz svesrdnosti, iz izvršavanja postupaka zato što čovek želi da ih izvršava, i ako pri tom želi tu želju. Kada ste svesrdni, kada vaša volja nije podeljena, kada se u potpunosti interesujete za nešto, uživate sasvim poseban oblik slobode. Veću slobodu od te čovek ne može dostići, tvrdi Frankfurt.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Prihvatljivi i neprihvatljivi postupci

felj09_ocp_w380_h300Polazeći od stanovišta filozofa Harija Frankfurta, čini se da moramo reći da i Valenbergovu želju da spasi što je moguće više Jevreja, i Ajhmanovu želju da što već broj njih sprovede u koncentracione logore treba smatrati nužnostima volje.

Onda logički moramo zaključiti da je Valenberg „sve uradio kako treba“ time što je svesrdno prigrlio svoje želje, i da je Ajhman učinio to isto. Onaj ko poznaje Valenbergovu i Ajhmanovu biografiju neće posumnjati da su se obojica iskreno interesovala za ono što su činili, da su bili svesrdni, i da je to njihovom životu donosilo smisao i identitet. Ali bi takođe trebalo da je izvesno da je Valenbergovo „sve kako treba“ bilo znatno ispravnije od Ajhmanovog, a teoriju koja briše tu razliku teško je ozbiljno shvatiti. Da li je moguća normativna procena Valenbergovog života kao boljeg od Ajhmanovog u okvirima Frankfurtove teorije? Frankfurt priznaje da postoje postupci koji su neprihvatljivi iz moralnih ili drugih razloga, ali je istovremeno teško videti kako se ta razlika između prihvatljivih i neprihvatljivih postupaka može povući u okvirima njegove teorije o slobodi.

Frankfurt je krajnje skeptičan prema mogućnosti da čovek igra aktivnu ulogu u određenju sopstvenih interesovanja. Stoga je jednako skeptičan prema normativnom pitanju za šta bi trebalo da se interesujemo, delom zbog toga što nije na nama da to odlučimo, a delom zbog toga što se na to po njegovom mišljenju ne može odgovoriti ne-cirkularno. Zaključuje da „osnovno i suštinsko pitanje koje čovek postavlja o svom životu ne može biti normativno pitanje kako bi trebalo da živi“, zato što je takvo pitanje smisleno postaviti samo na osnovu odgovora na prethodno pitanje za šta se čovek zapravo interesuje. Procena onoga što nam je važno, za šta se interesujemo i za šta bi trebalo da se interesujemo, nikada ne može poći ni od čega. I razumno je tvrditi da procena onoga za šta bi trebalo da se interesujemo mora doći posle razjašnjenja onoga za šta se zapravo interesujemo. Frankfurt takođe pravi razliku između onoga za šta je „vredno“ interesovati se i onoga za šta nije, ali nije izvesno kako on može povući tu granicu.

Frankfurt je u pravu kada tvrdi da to normativno pitanje ne može poći ni od čega, da se svako razmatranje o tome kako bi trebalo živeti može odigrati samo na osnovu zaliha shvatanja i želja koje su već tu. Kada bismo pošli ni od čega, izbor bi bio sasvim proizvoljan, jer bismo odlučivali bez ikakvog razloga da izaberemo jednu opciju namesto druge. Izbor mora praviti razliku, a ako to treba da bude smislen izbor, mora praviti smislenu razliku. To, međutim, podrazumeva da već imamo predstavu o tome šta je smisleno, što pak podrazumeva da se interesujemo za nešto. Ali to ne znači da se normativno pitanje ne može legitimno postaviti i da se ne može doći do odgovora – a zatim korigovati čovekova interesovanja i život kojim već živi. Frankfurt ipak tvrdi da s obzirom na to da pitanje za šta bi trebalo da se interesujemo zavisi od pitanja za šta se zapravo interesujemo, „svaki odgovor na to pitanje mora poći od očigledno subjektivnih razmatranja“. Ako je to sve što se može reći, onda smo porekli svaku racionalnu osnovu za moralnu pohvalu ili osudu.

Kao što smo videli, Frankfurt definiše slobodu kao saglasje između sklonosti prvog i drugog reda. Takvo saglasje može se uspostaviti time što će se sklonosti prvog reda uskladiti sa sklonostima drugog, ili tako što će se sklonosti drugog reda uskladiti sa sklonostima prvog. Frankfurt se prvenstveno priklanja drugoj alternativi, jer smatra da od nas ne zavisi za šta ćemo se interesovati.

Da li je to ispravno? Iako akter ima pozitivnu identifikaciju drugog reda sa svojim sklonostima prvog reda i postupa u skladu s time, nije očigledno da je zbog toga nužno slobodan. Tvrdim da pored toga moramo imati u vidu i sledeće: da bi bio slobodan, čovek takođe mora biti u stanju da utvrdi da se ne može identifikovati s nekom sklonošću, da može postupiti suprotno njoj, jer ima dovoljno dobrih razloga za to, i da može modifikovati svoju sklonost. I sam Frankfurt priznaje izvesnu mogućnost da čovek svesno može promeniti svoja interesovanja, ali ne objašnjava kako je to moguće, što je utoliko problematičnije ako takva promene ne može biti predmet voljne kontrole.

FILOZOFIJA SLOBODE________________________________________________________________________________

Odgovornost nije stvar karaktera

felj10_ocp_w360_h500Interesovanja se menjaju. Ono za šta se čovek trenutno interesuje ne mora biti podudarno s nekim prošlim ili budućim interesovanjem.

Istovremeno je za Frankfurta ključno da čovekova interesovanja nisu neposredno podvrgnuta njegovoj volji, niti da se mogu menjati. Čovekovo najosnovnije interesovanje mora biti nešto neizbežno. Samo ako poseduje takav oblik nužnosti, interesovanje može poslužiti kao osnova konkretnog smisla u životu, tvrdi on.

Aristotel tvrdi da niko ne može izbeći da se ponaša u skladu sa svojim karakterom, ali i to je ipak u izvesnom smislu svojevoljno, jer smo mi sami delimično prouzrokovali sopstveni karakter Hari Frankfurt eksplicitno odbija aristotelovsku teoriju, i tvrdi da odgovornost za sopstveni karakter – i postupke koje izaziva – nije pitanje stvaranja ili uzrokovanja tog karaktera, već o „preuzimanju odgovornosti za njega“.

Frankfurtove nužnosti volje vezuju čoveka time što on ne može želeti ništa što već ne želi. To se ipak ne doživljava kao nešto nametnuto, jer čovek i ne želi ništa drugo. Sartrovski rečeno, u Frankfurtovoj teoriji ima previše činjenica a premalo trenscendencije. Više egzistencijalističko ili libertarijansko stanovište priznalo bi da je jastvo u velikoj meri nešto dato, i da ga pojedinac u izvesnom smislu mora prisvojiti, priznajući da je autonomno, ali će libertarijanac ipak tvrditi da akter mora imati sposobnost da prevaziđe to što je dato, da preoblikuje i redefiniše samog sebe, polazeći od radikalnog izbora. Po Frankfurtovom viđenju, mogućnost takvog radikalnog izbora uopšte nije preduslov autonomije, već naprotiv, nešto što podriva mogućnost autonomije. U situaciji u kojoj jastvo ne bi već bilo dato, u kojoj ne bi bilo granica ljudske volje, čovek ne bi mogao da se orijentiše i ne bi imao kriterijume za izbor jastva. Problem je u tome što Frankfurt postavlja oštru dihotomiju u kojoj je jastvo ili u potpunosti dato, ili sasvim nezavisno od svake datosti.

Niko sebe ne može stvoriti ni iz čega. Mi imamo mnoštvo shvatanja o svetu i samima sebi, i niz vrednosti i sklonosti. Tek se za šačicu tih shvatanja, vrednosti i sklonosti iole razumno može reći da je izabrano. Svakako da imamo sposobnost da mnogo šta od toga razmotrimo i promenimo – kao kada se lišimo neke predrasude, ili naučimo da volimo neko jelo – ali je to opet nešto što možemo učiniti samo polazeći od drugih sklonosti, vrednosti i shvatanja koja u suštini nismo birali. Stvaranje sebe ex nihilo jednostavno nije moguće, i ako zahtevamo da jastvo u potpunosti mora biti stvar izbora kako bi čovek bio slobodan, zahtevamo nešto što se nikada ne može ostvariti. Svako stvaranje i modifikacija jastva mora se odigrati na osnovu nečeg već datog. Ne možemo modifikovati samo sklonosti prvog reda, već i drugog, polazeći od sklonosti trećeg reda. Ali će se i te sklonosti trećeg reda zasnivati na nekoj datosti, i nikada nećemo biti u stanju da donesemo bezuslovan izbor koji se ne gradi na već postojećim shvatanjima i sklonostima.

Onaj ko bi želeo da ni iz čega stvori samog sebe biće isti kao i Čovek iz podzemlja Dostojevskog, koji smatra da je sloboda moguća samo pod pretpostavkom potpune nezavisnosti od svake zamislive vlasti ili sile. Postupak je za njega slobodan samo ako se ne može objasniti nikakvim spoljnim uticajem. Pošto svoj razum i osećanja doživljava kao posledice takvog uticaja, istinski slobodni postupci ne smeju zavisiti od njih. Iz toga sledi da istinski slobodni postupci ne smeju polaziti od akterovih želja, sklonosti i vrednosti. Ali to je daleko od našeg shvatanja slobodnog aktera koji izvršava slobodne postupke. Da bih bio slobodan akter, moji postupci moraju u nekom smislu poticati od mene i biti izraz onoga što jesam. A to što jesam ne može se, međutim, shvatiti polazeći od mene samog, apstrahovanog iz okruženja.

Kako je to Čarls Tejlor formulisao: „Svoj identitet mogu definisati samo na osnovu fenomena koji nešto znače. Ali isključenje istorije, prirode, društva, potrebe solidarnosti, svega što ne nalazim u samom sebi, znači eliminaciju svih kandidata za ono što ima značenje.“ Sloboda je u krajnjoj liniji sloboda žrtvovanja za svoja interesovanja, a ona nikada ne nastaju u vakuumu. Ali čovek ima sposobnost da porazmisli o svojim interesovanjima, da se zapita da li treba da ih ima, i kako će se žrtvovati za njih. Tako definiše ono što jeste.

FILOZOFIJA SLOBODE_______________________________________________________________________________

Pravedna analiza sebe

felj11_ocp_w360_h500Osim predstave o onome što smo sada, svi mi, izuzev nekolicine najsamozadovoljnijih, imamo ideju i o budućem, boljem izdanju sebe.

Svakako je moguće da postoje ljudi s toliko neadekvatnom slikom o sebi da misle da su savršeni, i bez mogućnosti poboljšanja. Ljudi u izvesnim ekstremnim situacijama, na ivici smrti od gladi, na primer, verovatno ne razmišljaju naročito mnogo o tome kako mogu postati bolji. I pri kraju života mnogi verovatno misle da sve samo može ići nizbrdo, da će čovek neumitno postajati sve gore izdanje samog sebe, kako slabe telo i duh. Ali većina nas je svesna da imamo još da prevalimo pre nego što postanemo ono što bi trebalo da budemo – kao i da nikada nećemo dostići cilj.

Može se čak reći da osećamo obavezu prema takvom promatranju sebe. Kako je to Kant formulisao, čovek je jedino biće koje ima uvid u sebe, i koje ima obavezu da taj uvid traži, kako bi time postalo bolje. Kant takođe smatra da imamo razloga da verujemo da će većina nas doći do razočaravajućeg rezultata, uspemo li da sprovedemo trezvenu i pravednu analizu sebe. Prema Kantu, međutim, čovek ima sklonost ka samoobmani, tako da najčešće ne dolazi do istinitog uvida u svoje očajno stanje. Samoobmana će ipak retko kada biti toliko potpuna da ne možemo shvatiti da postoji razmak između onoga što jesmo i što želimo da budemo.

Hari Frankfurt tvrdi da je značaj morala u razmatranju vrednosti i smislenog života znatno precenjen. Tu je možda u pravu, i u svakom slučaju je jasno da postoje i druge vrednosti pored morala, kao i da se ne mogu sve vrednosti podrediti moralu ili se redukovati na njega. Umetničko delo, na primer, može imati neposredno negativnu moralnu vrednost, ali ipak imati veliku estetsku vrednost – prekoračenje morala zapravo može predstavljati estetsku snagu. Ako bismo izbacili moralna prekoračenja iz književnih dela Žana Ženea ili Luj-Ferdinana Selina, istovremeno bismo umanjili njihovu estetsku vrednost. Čak i ako uvažimo estetsku perspektivu nekog dela ili postupka, to ne znači da smo obesnažili moralnu perspektivu. Ništa nas ne sprečava da moralno užasavajući postupak posmatramo kao veličanstveno umetničko delo, i istovremeno smatramo da zaslužuje moralnu osudu ili čak kaznu. Neophodno je istovremeno imati dve misli u glavi, ali one nisu u suprotnosti. Stoga moramo priznati da Frankfurt delimično ima pravo kada kaže da moramo priznati i druge vrednosti osim moralnih u definiciji smisla i vrednosti života, ali to ne znači da moralne vrednosti možemo zanemariti – one su nezaobilazne.

Vaša lična sloboda je sloboda da ostvarite izvesne vrednosti u svom životu, i morate preuzeti odgovornost za njih. Slobodan život ne mora biti naročito smislen, iz prostog razloga što pojedinac može izabrati da besmisleno upotrebi svoju slobodu. Isto tako ni smislen život ne mora biti naročito slobodan, jer pojedinac može pronaći smisao u načinu života u kojem sloboda ne igra veliku ulogu.

Zamislimo ženu koja je doživela verski preobražaj i koja dolazi do zaključka da je živela nemoralnim i bezvrednim životom kao „emancipovana“, te donosi drastičnu odluku da se priključi radikalnom verskom pokretu, uda se i podvrgne muževljevoj volji, jer joj nova vera tako nalaže. Ne sme ni da izađe iz kuće ako nije u pratnji svog muža, i mora skoro sasvim da se pokrije. Ne može da se zaposli i nimalo ne odlučuje o porodičnom budžetu. Ono što je važno za našu temu jeste da je odlučila da se u svemu podvrgne muževljevoj volji. Takva žena zadovoljava kriterijume autonomije utoliko što živi u skladu s vrednostima koje je razmotrila i svojevoljno prihvatila. S druge strane je sebi praktično oduzela prava i živi bez sopstvene volje. Zadovoljava kriterijume minimalne autonomije, i stoga je odgovorna za život koji je izabrala. Na primer, smatrali bismo je akterom sa sposobnošću krivice. Istovremeno ona je izabrala život koji upravo svodi autonomiju na minimum. Autonomija i samoostvarenje nisu nužno podudarni ideali, jer iako je autonomija nužan preduslov samoostvarenja – zbog toga što čovek bez autonomije ne može ostvariti svoje jastvo – nije izvesno da li će to samoostvarenje unaprediti ili sprečiti dalji razvoj autonomije.

Kraj

Izvor:danas.rs/danasrs/feljton


SUTRAŠNJICA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Sutrašnjica 1. deo – Priroda i četiri prsta

Sve što čitavo čovečanstvo sada radi na očuvanju prirode potpuno je zanemarljivo u odnosu na napore koje ulaže da po svaku cenu zadrži sadašnje stanje i društveno uređenje na bazi još veće eksploatacije prirode i njenog uništenja.

Čovek je imao sreću da se nastani na Zemlji, na predivnoj planeti koja vrvi od života.

TamoiOvde-saka  Možda smo jedinstven slučaj u ovom delu svemira i umesto da nas to uzdigne i ohrabri mi se ponašamo kao pijana posada nekog broda izloženog svim ćudima vremena.

Pravo na život i deo prirode treba da su zagarantovani svakom novorođenom stanovniku Zemlje.

A ko će tog tek rođenog čoveka da uči šta je život, koje su vrednosti života, koja je svrha života, šta je lepo i dobro, šta je sreća i kako je dostići, ko su i kakvi su ljudi i kako da živi kao deo prirode? Od ispravnih odgovora na ova pitanja zavisi budućnost svih nas.

Vaspitanje i obrazovanje novih generacija prepušteno je roditeljima, školi, televiziji i okolini koji tim pitanjima skoro da i ne posvećuju nikakvu pažnju.

 Odgovore ne znaju ni sami niti su ih mnogo interesovali. Naučeni da se zavaravaju principom “imati” i da celog života uzimaju od prirode i drugih ljudi da bi imali.

Takav lanac vaspitanja i života je neodrživ. To me je navelo da postavim neke odnose između najbitnijih elemenata sadašnjeg života ljudi na Zemlji.

Preda mnom se kao na dlanu pojavio jednostavan dijagram “Priroda i četiri prsta”. Na dijagramu “Priroda i četiri prsta” prikazana je sadašnjost i budućnost čovečanstva kao i mogućnost delimičnog opstanka.

Broj stanovnika nastaviće da raste kao i proizvodnja i potrošnja hrane. Biće sve više gladnih. Povećanje proizvodnje hrane neće moći da prati porast broja stanovnika. Borba za hranom i golim preživljavanjem ne pruža nikakve šanse obrazovanju i suštinskoj promeni načina života uz preraspodelu između bogatih i gladnih.

Kapitalizam kao i svi ostali sistemi društvenog uređenja zasnovani su na eksploataciji prirode, ljudi i ideje da je vrednost samo ako se nešto ima, što je i dovelo do današnjeg stanja.

Sve više ljudi želi da ima jer je vaspitano svim sredstvima da je to jedina vrednost života. Proizvoditi, imati i trošiti. Taj trend se sve više pojačava i dovodi do uništavanja morala, znanja i prirode.

Razni ekonomski stručnjaci, koji tržište proglašavaju najboljim regulatorom ljudskog razvoja, ne vide dalje od svog nosa ili džepa. Ekonomsku krizu rešavaju tako što prave osnove za još veću krizu. Ovde ne važi pravilo da se klin klinom izbija.

Ali zbog čega je i ko je postavio ekonomske efekte za jedine bitne elemente koji određuju vrednost života svakog pojedinca i čitavog čovečanstva? Da li postoji neki drugi koordinatni sistem sa vrednostima bitnim za sav živi svet?

Na dijagramu se vidi da će u budućnosti neminovno doći do smanjenja raspoložive energije i pitke vode po stanovniku. Četiri prsta ljudske šake se razilaze. Ako se i u budućnosti nastavi ovom stranputicom čovek neće imati šansu da preživi. Normalan prirodni tok razvoja ljudske zajednice i ljudskog uma kao jedine prave vrednosti čovečanstva moguć je samo ako su sva četiri prsta paralelna to jest ako su u ravnotežnom položaju ispružene šake. Tek tada čovek može da živi u skladu sa prirodom.

Dijagram nudi delimično rešenje.

Da bi sva četiri prsta (sve četiri prave) postala paralelna, prsti mora da se okupe oko palca – petog elementa. A to je priroda.

Dosadašnji odnos prema prirodi već u bliskoj budućnosti će dovesti do takvih reakcija koje će opet kao krajnji rezultat imati drastično smanjenje broja stanovnika na Zemlji.

Sve što čitavo čovečanstvo sada radi na očuvanju prirode potpuno je zanemarljivo u odnosu na napore koje ulaže da po svaku cenu zadrži sadašnje stanje i društveno uređenje na bazi još veće eksploatacije prirode i njenog uništenja.

Možemo da opstanemo samo ako drastično smanjimo svoje materijalne prohteve, ako otkrijemo koje su to druge vrednosti života jače od motiva “imati” i kada buduće generacije naučimo kako da ih otkrivaju i razvijaju. Prema tome, u budućnosti neće biti ove današnje kvazi demokratije.

Celo čovečanstvo će biti pod diktaturom prirode i njenih zakona. Tek u tom spoju sa tako nepopularnim nazivom čovečanstvo će moći da ostvari svoj pravi razvoj.

Razvoj uma i njegovih moći, razvoj nauke i znanja sa samo jednim ciljem. Da svaki čovek na Zemlji na kraju dana bude srećan zbog još jednog proživljenog lepog dana i onoga što je uradio kao doprinos boljem životu svih stanovnika Zemlje.

 Autor: Vladimir Janković – CENTRALA – Centar za promovisanje, razvoj i primenu obnovljivih izvora energije/ekologija.rs


INŽENJER KOJI JE VOLEO DUDOVE…

tamoiovde-logo

ATANASIJE NIKOLIĆ, ČOVEK OD 100 ZNANJA

Da napravi tehnički rečnik, organizuje pozorište, izlije top, napiše dramu, sagradi put, drži časove radnicima, sastavi policijski zakonik, kalemi voćke – sve je to zanimalo, nesuđenog pravnika i artiljerca

 atanasijenikolicDa je živeo bar tri, a ne samo jedan život, Atanasije Nikolić, jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti, čiji je naslednik Srpska akademija nauka i umetnosti, raskrilio je polje delovanja na crtanje, „zemljomerije”, inženjerstvo, matematiku, pozorišnu umetnost, poljoprivredu. Dobar crtač, u Novom Sadu 1824. godine otvara privatnu školu crtanja, bavi se kartografskim poslovima, a umeće koristi i u više umetničke svrhe kada izrađuje pečat Liceja u Kragujevcu.

Zaljubljenik u matematiku i tehniku, piše prve udžbenike iz ove oblasti, gradi velike melioracione kanale u Bačkoj, brane, nasipe, drumove. Piše drame, glumi u predstavama, sa Jovanom Sterijom Popovićem osniva prvo beogradsko stalno pozorište, čuveni Teatar na Đumruku. Piše o poljoprivredi, iz Austrije i Mađarske donosi razne sorte voća, osniva prvu poljoprivrednu školu u Topčideru, upošljava zatvorenike na poljoprivrednom dobru, otvara prvu fabriku sukna. Kao da mu nije dosta, izliva prvi top i osniva prvu fabriku municije u Beogradu i topolivnicu u Kragujevcu.

I moglo bi još da se nabraja, kako je napisao prvi policijski zakonik, uredio poštanski saobraćaj, prvi proslavio Svetog Savu kao školsku slavu…
Još bi više umeo napisati, što bi nužno bilo da se kao građa upotrebi u novijoj našoj istoriji, ali mi nestaje snage i volje za pisanje”, zaključuje 28. avgusta 1875. godine završavajući autobiografiju.

Međutim, i ovo do sada napisano dovoljno je da nas uvede u šaroliki život Atanasija Nikolića.

Ćirilična matematika

Lomila su se koplja oko toga hoće li mladi Atanasije biti zanatlija, što je predlagao otac Nikola, trgovac, ili će poći „na nauke”, u čemu ga je podržavala majka Marija. Prevagnula je ova druga strana: upornošću majke završava gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a uz pomoć ujaka, trgovca Marka Despotovića, odlazi da studira filozofske nauke u Đuru. Zvanje pravnika koje se dobijalo po završenim studijama, nije ga privlačilo: Atanasije se živo seća kako je, zavolevši crtanje i topografiju, pred kraj gimnazijskog školovanja sa pažnjom učio od Marka Ignjatovića koji je pravio kartu sela Bukovac.
Od ovoga vremena oseti ja čežnju za matematikom i za zemljomerijem. I činjaše mi se kad bi umeo zemlju meriti i karte sačinjavati, da bi bio najsrećniji čovek na svetu.

Vođen savetom da se dobre tehničke nauke izučavaju u Artiljerijskoj školi u Beču, odlučuje da tamo nastavi školovanje i 1821. godine, dok je njegovim drugovima mrsko da izlaze na polja Simiringeka, Atanasiju su „mile zabave” da vežba sa topovima, gađa, gradi baterije, vezuje fašine.  Kako u vojnoj službi nisu napredovali najuporniji, već oni sa dobrim poreklom i vezama, napušta Beč i u Novom Sadu otvara privatnu školu crtanja, ali će i tu ponovo naići na zatvorena vrata. Nikolićeva škola dobiće dozvolu da postane javna, ali će njegovo postavljenje za javnog učitelja zaustaviti odluka jednog od senatora Novosadskog mađistrata koji se protivi da rimokatoličkoj deci crtanje predaje pravoslavac.
I ponovo Atanasije napušta dotadašnja nastojanja i otvara sebi vrata na drugom mestu. „Zloba me natera da postanem indžinirom”.

topolivnicaukragujevcu

Topolivnica u Kragujevcu

U Pešti polaže ispite za inženjera 1829. godine, i bude naimenovan za besplatnog inženjera Bačke varmeđe. Počeo je da pravi melioracione kanale, brane, nasipe i već je uveren da će biti postavljen za redovnog inženjera sa mesečnom platom. Ista stvar ponavlja mu se kao i u Artiljerijskoj školi: imenovanje dobija kandidat sa jačim preporukama, a ne onaj koji se radom dokazao. Opet je vreme za novu službu.

Atanasije Nikolić prihvata poziv Petra Čarnojevića da bude upravnik njegovog imanja. Nedugo zatim, kao inženjeru u Munkaču na imanju grofa Šenborna, stiže mu pismo od Dimitrija Isajlovića, člana  Popečiteljstva prosvete, koji ga poziva u Srbiju da bude profesor matematike u nedavno osnovanom Liceju u Kragujevcu. Osim skromnog pokućstva, novi profesor, koji je postavljen i za rektora Liceja, donosi sa sobom u Kragujevac i prvi udžbenik iz algebre, koji je napisao pripremajući se za početak školske godine. Listajući ga u vreme kada piše autobiografiju Atanasije Nikolić priznaje da je preterao prevodeći latinske reči za potrebe srpskih đaka: čak su i simboli, matematičke formule napisani ćiriličnim slovima!

                                              Škola: sveto mesto

   Polaznici kragujevačkog Liceja dobili su vrednog i svestranog rektora, profesora koji će im uz časove algebre, geometrije, trigonometrije, crtanja, držati i dodatnu nastavu kako bi poboljšao njihovo slabo znanje matematike. Uz predanost, međutim, išla je i strogost. Mogli su odmah da je naslute svi oni koji su došli na svečani početak školske godine kada je rektor, znajući da disciplina nije bolja strana novosnovanom Liceju, umesto prigodnog pozdravnog govora, zagrmeo „Stoj! Stoj! Stoj! Jer mesto na kojem stojiš sveto je”.

Obaveze rektora i profesora nisu ga sprečavale da uveče obilazi đake da bi pazio čime se zanimaju kad nisu u školi, a po nezadovoljstvu kafedžija zadovoljno konstatuje da je njegova zabrana točenja likera licejistima urodila plodom.
   „Moj postupak sa Srbčadma beše patrijarhalan i očinski. Ja sam nastajavao, da svaku pogrešku mladiću primetim, pa ovu bez opomene, bez saveta, a dosta puta bez kazni nisam ostavio“.

Osim što je izradio pečat Liceja, uveo školsko zvono koje je označavalo početak i kraj časova, Atanasije Nikolić za „hram znanja” uvodi i proslavljanje školskog patrona Svetog Save. Kragujevčani su te 1840. godine posmatrali kako se svečana litija sačinjena od crkvenih velikodostojnika, profesora i đaka kreće gradskim ulicama do Liceja, a zvanice prisustvuju priredbi i gozbi organizovanoj u zgradi škole.

Po završetku školske godine, međutim, profesori biraju drugog kandidata za mesto rektora, a Atanasije Nikolić odlazi u Beograd. To, ipak, nije kraj njegovom pedagoškom radu. Još čvršću disciplinu uvešće u poljoprivrednoj školi. Kada su prvi đaci stigli u Zemljodelsku školu u Topčideru u maju 1853. godine, na poljoprivrednom dobru koje su već obrađivali zatvorenici bilo je raznih sorti žita, 125 vrsta vinove loze, 460 sorti jabuka i 320 krušaka, soj štajerskih krava i bikova, ali i konja, svinja. Upravitelj škole učenicima je obezbedio ne samo uslove za dobru praktičnu nastavu, već i odeću, obuću, dva obroka, knjige, mastilo i hartije.

Njihovo je bilo da naredne dve godine prionu na učenje o zemljoradnji, vinogradarstvu, pčelarstvu, šumarstvu, „svilodeljstvu i skotovodstvu”. Po zamisli Atanasija Nikolića, oni su se „usposobljavali i za plug i za pušku”. Uz takmičenja u kalemljenju voćaka, učenje o hranjenju svilenih buba, imali su obavezne egzercire, učili gađanje i rukovanje puškom. Na završni ispit pozivani su kmetovi iz svih srezova, a najbolji đaci kući su nosili posebne nagrade: bika, prase engleskog soja, kutiju sa oruđima za kalemljenje voćaka, dve oke semena deteline…

   04_Atanasije-Nikolic_ilustrNova strujanja u politici posle Svetoandrejske skupštine, kada je zbačena dinastija Karađorđevića, a na vlast vraćeni Obrenovići, donela su promene i u Zemljodelskoj školi.

Zbog tužbe koju su podneli pitomci, a iza koje su stajali ekonom škole Vladimir Jovanović i profesor Josif Pecić i posle žalbi na loše uslove učenja, preteranu strogost upravnika i loša znanja koja dobijaju, Atanasijeva poljoprivredna škola se zatvara. Njegov trud oko imanja i škole ruši se kao kula od karata. Želja da obrazuje druge, da poučava „Srbčad”, zbog koje je tako veselo krenuo iz Munkača, iako je mogao da proživi dane bez mnogo trzavica u službi mađarskog grofa koji je obezbeđivao i penziju, nije se ograničila samo na mlade niti samo na zvanične škole.

U Beogradu, kao i prethodne godine u Kragujevcu, „u školi kod Saborne crkve”, Atanasije drži predavanja o poljskoj ekonomiji: besplatno i svojevoljno. Sricali su slova i pisali brojke kod Nikolića i šegrti, kalife, sluge. S namerom da i oni dobiju kakvo-takvo obrazovanje, Atanasije s prijateljima profesorima pokreće nedeljne škole, gde je radnički sloj svih uzrasta mogao besplatno da dolazi na časove.

                                            Pozorište u magazi

   Isti taj strogi profesor, zaljubljenik u „zemljomerije” i matematiku, znao je da obuče i glumački kostim i zaigra na daskama koje život znače. Pred nama je sada plodan pozorišni čovek koji je iza sebe ostavio više dramskih komada sa temama iz nacionalne istorije, postavio brojne predstave, osnovao prvo stalno pozorište u Beogradu, a i dalje govorimo o Atanasiju Nikoliću.

Kada je 1824. godine u Novom Sadu počeo da s đacima svoje škole crtanja da izvodi predstave, odvajajući prihod od ulaznica u fond škole, Novosađani su tu dušekorisnu zabavu veoma lepo prihvatili. Osim Joakima Vujića, niko nije izvodio predstave na srpskom jeziku u njihovom gradu. A Atanasije Nikolić, uvežbavajući đake kako će glumiti, predstavio im se komadom „Zao otac i nevaljao sin”, da bi nešto kasnije pred publiku izneo i istorijsku dramu Stefana Stefanovića „Smrt Uroša Petog”. Za tu predstavu i sam se našao u glumačkoj postavi tumačeću ulogu kralja Vukašina, glavnog zloće u drami.

Istorijski kostim navući će i u Kragujevcu, kada je u velikom hodniku Liceja igrao cara Dušana u svojoj drami „Ženidba cara Dušana” koju je posvetio knezu Mihailu Obrenoviću. Igrali su u toj predstavi činovnici i profesori, a scenografija i kostimi napravljeni su od onoga što se imalo. Dobar prijatelj sa Jovanom Sterijom Popovićem, još iz vremena kada je Atanasije bio rektor kragujevačkog Liceja, a Sterija profesor prirodnog prava, zajedno s ovim velikim dramskim piscem osniva pozorište 1842. godine.

Bio je to teatar za koji je ustupljena jedna magaza na Đumruku, carini, sa glumačkim ansamblom sastavljenim od diletanata, mladih činovnika i „ženskinja”, ali bilo je to prvo beogradsko stalno pozorište, Teatar na Đumruku. Sala je dekorisana, podignuta galerija za orkestar i moglo je da se počne sa predstavama – igrale su se utorkom i četvrtkom, a na repertoaru su tada omiljene istorijske drame.
nasip

Podizanje nekoliko nasipa pod rukovodstvom Atanasija Nikolića uređena je močvara na prostoru nekadašnje Bare ‘Venecije’.  

Beogradska publika gledala je pozorišnu igru s pesmama u tri čina koju je Atanasije Nikolić napisao po narodnoj pesmi „Kraljević Marko i Arapin”, Sterijinu dramu „Smrt Stefana Dečanskog”, Stefanovićevu „Smrt cara Uroša”, u kojoj Atanasije ponovo igra kralja Vukašina. Pre Teatra na Đumruku, sa Sterijom Atanasije Nikolić osniva još jednu važnu instituciju: Društvo srpske slovesnosti 1841. godine. Atanasije prvo razmatra sa Sterijom da bi trebalo okupiti učenjake koji bi radili na srpskom tehničkom rečniku i prevodili stručne termine na naš jezik.

  Upošljavanje zatvorenika

Iz te ideje rađa se Društvo srpske slovesnosti, za koje su Atanasije i Sterija izradili Statut, a među prvim članovima su i Jovan Stejić, pesnik Sima Milutinović, Dimitrije Isajlović, koji je pisao Nikoliću da dođe u Srbiju. Već na prvim sednicama iznose se i prve plodonosne ideje: da se osnuje nacionalna biblioteka, da se za nju podigne posebna zgrada, a da se štamparije obavežu da će od svake knjige davati dva primerka za biblioteku.

Tih četrdesetih godina Atanasije uveliko igra predstave sa svojim amaterima, a bije ga glas pozorišnog znalca, pa se kod njega dolazi i po savete. Kada je 1847. godine grupa mladića iz Pančeva došla u Beograd sa namerom da igra predstave, u Nikoliću su imali podršku i pomoć. Odlazio je na njihove probe u kafani „Kod jelena”, davao savete, a za svoju dramu s pesmama „Zidanje Ravanice” sa kompozitorom Šlezingerom obučavao ih je i u pevanju.

Napustivši kragujevački Licej i došavši u Beograd, Atanasije Nikolić je 1841. godine imenovan za načelnika policajno-ekonomičkog odeljenja pri Popečiteljstvu vnutrenji dela (Ministarstvu unutrašnjih poslova), gde je pomoćnik ministra Ilija Garašanin. U državnoj službi, s manjim prekidima, Atanasije će ostati do kraja života. Bio je Garašaninov čovek od poverenja – pomoćnik ministra i kasnije najmlađi srpski ministar pisao je za njega da nije samo običan pisar, već i „projekt-majstor”.

Jedan od njegovih projekata bio je i da uposli zatvorenike, koji su do tada kažnjeničke dane provodili besposleni. Organizujući ih da rade prvo na malom imanju ispred Ministarstva finansija, Atanasije će uskoro dobiti veliko zemljište na Topčideru, gde će biti izgrađen i zatvor, ali i fabrika sukna i veliko poljoprivredno dobro na kojem su u voćnjacima, zasadima dudova, radili kažnjenici, uposleni i oko proizvodnje ćebadi za vojsku i izrade sanduka za municiju. U vreme kada je počeo da radi sa zatvorenicima, Nikolić razmišlja o tome kako bi mogao razviti zemljoradnju.

   Uzbuna velikih sila

Sa ciljem da sa što širim krugom ljudi podeli „zemljodelska” znanja, počinje da uređuje „Čiča Srećkov list” od 1844. do 1847. godine.   Naročito se interesuje za proizvodnju svile. Kako bez dudova nema ni svilenih buba, na Nikolićev predlog izdaje se naredba policajcima iz svih okruga da popišu stabla duda, a on zatim radi na tome da podstakne njihovo sađenje. Plod tog njegovog rada je i da je u Požarevačkom okrugu zasađeno 60.000 stabala, dok je on u Topčideru imao, takođe, znatan broj.

Odeljenje čiji je načelnik ima veoma širok krug delovanja: policiju, građevinu, vojsku, poljoprivredu, ekonomiju. I Atanasije koji upravlja njime širi krug svog delovanja: sastavlja prvi policijski zakonik, uređuje poštanski saobraćaj, šljunkom nasipa puteve po Srbiji, radi na razvoju poljoprivrede, organizovanju dobrovoljaca u Vojvodinu tokom 1848. godine, naoružanju zemlje. U nesigurno vreme, doba kada se vode pregovori oko oslobađanja balkanskih naroda od Turaka, dok Srbiju potresaju unutrašnji nemiri i previranja oko vlasti, Atanasije Nikolić sa majstorom Vesom u Beogradu pravi prvi top izlivajući materijal za njega od dva stara.
Top nije bio lep, nije imao nikakvih ukrasa, ali se mogao dati upotrebiti. Šta više ovim opitom pokrenuli smo bar tu ideju, da bi mogli topove liti i tako ovo oružje sebi pribaviti.

U Beogradu, Atanasije organizuje rad fabrike municije, a u Kragujevcu, pošto je uspešno završio ogled sa majstor-Vesom, otvara topolivnicu.   Proizvodnja teškog naoružanja izazvala je veliku pažnju stranih sila.   Žučnu prepisku sa Carigradom razvili su Rusija i Austrija koje protestuju zbog otvaranja topolivnice, a svoje ljude šalju u Srbiju da izvide kakva je to proizvodnja.

    Tajni zadatak 

Nikolić učestvuje i u nekoliko poverljivi diplomatskih misija, sastaje se sa predstavnicima Francuske, Rusije, zastupajući svoju vladu, učestvuje u određivanju položaja topova i osiguravanju granice od mađarskog napada u vreme bune u Vojvodini 1848. godine. Posle Svetoandrejske skupštine, kada je Aleksandar Karađorđević abdicirao pod pritiskom ustavobraniteljske vlade, Atanasije Nikolić prinuđen je da napusti Srbiju. Tada kao pedesetsedmogodišnjak odlazi u Novi Sad i nudi svoje usluge kao geometar.

desniPo dolasku kneza Mihaila Obrenovića na vlast, Atanasije Nikolić je pomilovan, određena mu je penzija i on ponovo dolazi u Beograd 1861. godine. Čeka ga i jedan zadatak dostojan akcionih filmova: da iz Rusije tajno preveze u Srbiju tovar od 60.000 pušaka. Uspeh ove misije bio je utoliko veći što je Nikolić prevlačeći toliko oružje, izvukao živu glavu, a u zemlju dopremio 30.000 pušaka koje su od početka decembra do kraja januara s bugarske granice donošene u Srbiju.

Čovek od sto zanata koji je više puta, ne posustajući, tražio za sebe novo zanimanje i počinjao svoju karijeru bezmalo od početka, smirio se zauvek u Beogradu, 28. juna 1882. godine, okončavši u osmoj deceniji buran, bogat i raznovrstan životni put.

Autor: J. Čalija /Ilustrovao: Dragan Maksimović

Izvor: politikin-zabavnik.rs/broj: 3126

________________________________________________________________________________________