ISTINA MASKE I LOM OGLEDALA…

SUJETA I SAMOŽIVOST 

Čovek se, kažu, razlikuje od ostalih prirodnih bića po tome što je samoživ. Teza je loša. Svako biće je takvo. Štaviše, čovek kao da je manje samoživ od životinje. Naravno, ne zato što je bolji, već zato što je gluplji.

Foto ilustracija Bora*S

Bolje ovako: zato što je egoizam životinje trezven i budan. Još bolje: jer je ova samoživost objektivna. I čovek želi da ono što čini njemu bude od koristi. Ali „sasvim maleni broj ljudi ima dovoljno pameti da bi bio samoživ”.

Čovekov egoizam, treba priznati, jedva da je koristan. Zašto? Zato što nije trezven i budan, to jest jer: subjektivan je. Čovek se od ostalih prirodnih bića ne razlikuje po tome što je samoživ, nego po tome što je subjektivan.

Životinjski egoizam je nepristrasan, čak toliko da se za njega može reći: samoživost je bez zainteresovanosti. Bez interesa je jer je bezličan. A ličnost nanosi štetu i prirodnoj samoživosti čoveka. On je glup da bi mogao biti istinski samoživ. Budnost i trezvenost gasi se u ovoj njegovoj zainteresovanosti. Ništa ga ne interesuje izvan njega samog. „Samo imam osećaja za ono što ja jesam”, kaže jedan francuski pesnik.

Čovek ne želi korist, nego sebe sama. Zato nije nepristrasan. Humano rag ehellence nije samoživost, nego – sujeta. Svet – ogledalo. Samo sebe sama hoće i želi da vidi i zato jedino sebe sama ume da vidi. Nebo je plavo; ali to plavetnilo je on sam. Kad nekoga zavoli, voli jednu zamišljenu varijantu sebe sama. Ne vidi svet, nego svoje sopstvene slike. Nema odnos prema stvarnosti, nego prema sebi samom. Nalazi se pred ogledalom i tu živi. Ogledalo nije ništa drugo nego ugao koji je zauzet naspram sveta.

Položaj životinje je takav da ona sebe stavlja među stvari, svoje Ja smešta u svet. Čak ga i ne izdvaja iz sveta, nego ga ostavlja u njemu. Zbog toga je svet životinje: okolina. Svet čoveka: ogledalo. Jer je sebe izdigao iz stvari i zauzeo položaj da kada pogleda svet, zrak pogleda se lomi i odbija s površine stvari. Zbog toga čovek umesto stvari uvek vidi sebe. Objektivnost životinje nije ništa drugo do objektivno prihvaćeno držanje; čovekova subjektivnost pak onaj je kosi ugao koji on zaklapa sa svetom. Ono što on iz toga ugla može da vidi jedino je njegov sopstveni odblesak. Čovekova je situacija u svetu ogledalo.

MASKA

Tako bi se moglo pomisliti da je čovek odabrao ugao ogledala kako bi iz te pozicije više video. Uz to što ne gleda svet, nego sebe sama a i ne ume drugo da vidi do sebe, eventualno dublje vidi i perspektiva mu je dublja i bogatija. Možda je bolje: otuda vidi istinskije i više. Ali nije tako. Ogledalo je upravo to što je oko bačeno na nešto o čemu u svetu nijedno biće ne zna ništa. Cela priroda je skrivena ispred sebe same. Niko ne može pogledati u sopstvene oči.

Ali ogledalo nije suočavanje čoveka sa samim sobom. Naprotiv. Biće onda vidi sebe ako se smestilo u svet ispravno, nepristrasno, trezveno. Sebe onda vidi ako sebe ne vidi. Jer onda je pod pravim uglom. Onda je u središtu. To je kosmičko ugnježđenje prirodnih bića: jasno i istinski vide svet i zato na isti način vide i sebe. Ogledalo je iskrivljeniji ugao i ono što pokazuje nije Ja, nego — maska.

Maska nije ni Ja, ni ti Ti. Nije čovek i nije svet. Nalazi se između njih, ali ne u pravoj liniji, nego smeštena ukoso, u smeru odbijene linije. Nevolja ogledala nije što je ono lažno, već što je impotentno. Odnosno, nije impotentno što je lažno, nego je lažno zato što je impotentno. Vele: „lagati se može i istina”. Jer ono što čovek iskaže može biti istina samo onda kad otvara. Bilo šta da kažem, ako se time skrivam, ja lažem. I istinu mogu da iskoristim tako da ona za mene bude kora. Ako sada čovek kaže: i laž mogu da iskoristim tako da njome lažem, onda znam šta je maska. Sujeta se ne odnosi na samog čoveka, nego na masku.

Svako zna da čovek postoji tek ako je nestala maska. Međutim, maska je skupa — skuplja od čoveka. Jer je čovek badava, a za masku treba platiti. Badava? –  da: nenaglašeno, jednostavno, čisto i trezveno. Treba platiti? — Da: mora se napustiti nenaglašenost, jednostavnost, čistota, trezvenost. Zbog toga je maska skuplja i zbog toga je potrebna jer mnogo košta. Otmenija je, lažnija, življa, bogatija, zbunljivija. To je ono što se naziva istinom maske. Istina maske ne odnosi se na ono što kazuje, jer kazuje laž; nego na ono što skriva, jer krije istinu.

LOM OGLEDALA

Pred ogledalom stoji onaj koji nije u stanju da vidi drugo do sebe sama. Ali ne vidi sebe, nego masku. Jer ogledalo ne laže istinu, nego laž. Maska pak nije bog, nego idol. Zbog toga ljudska sudbina, koja konačno nije ništa drugo do odigravanje organskog života u božanskoj ravni i prostoru, stiže upravo na suprotnu stranu od one kuda se uputila.

Sujeta nije obogotvorenje, nego upravo obrnuto. Maska je idol, lažni bog. Potpun božanski privid, odnosno potpun ljudski privid. Ali šta je ljudski privid? — ponašanje kojim se čovek izdvaja iz prirodnog poretka stvari i zbog toga ostaje usamljen i subjektivan. Otuda je sujeta humano rag ehellence. U sujeti čovek prihvata sve privide obogotvorenja, ali tu sve ostaje privid i maska. Slika božanstva bez božanstva: idol. I to je maska iz ogledala koja uzvraća pogled čoveku.

Sujeta ne propada na sujeti, nego na stepenu dublje. Ogledalo ostaje. Uvek pokazuje i pokazivaće masku. I ko god pogleda u ogledalo, uvek će videti ono što vidi. To je grozna ironija poretka sveta: ostavljeno je da stvari i ljudi budu onakvi kakvi jesu i da svi žive sudbinom koju su odabrali. Nema upozorenja ni popravke. Čak i gore: svako je ostavljen u situaciji da i ne primećuje kada mu je izmaknuto tlo ispod nogu.

Čovek ne propada zbog sujete, nego zbog istinitosti stanovišta zauzetog prema sebi samom. Ne po tome na šta se odnosi, nego za stepen dublje: ne postaje lažan po tome što vidi i misli da vidi oči u oči, nego po tome za šta smatra ono što vidi. Zbog toga nikada iz sujete neće doći do toga da je čovek sujetan. Onaj ko kaže: nisam sujetan, sopstvenu sujetu ni ne dotiče, samo je skriva, odnosno laže. I ovaj čovek ne biva otkriven i pokoleban sujetom, jer mu svet i dalje dopušta da gleda toliko i tako u ogledalo kako hoće, i da laže.

Svet nikada neće skinuti masku sa čoveka. Mora se razbiti zajedno s maskom, mora propasti u maski i na maski. Lom ne dodiruje masku, nego ono što je iza maske: istinu. Jer je istina odvajala laž.

Neće biti uništeno ono što je skrivalo lice, nego lice koje je bilo skriveno. A to je opet istina maske: maska ostaje istina; dalje laže. Čak i onda ako iza nje više nema ništa. Može li se stajati tako da se zraci ne lome i ne odbijaju? Tako da pogled direktno prodire kroz prostor i dostiže ono na što je usmeren? Tako da čovek vidi kroz ogledalo? Kakva je mogućnost da čovek svojim pogledom kroz vidi i da zrak njegovog pogleda ne dotakne odblesak sopstvene maske, ‘nego svet? Mora li polomiti ogledalo? Opet i poslednji put: istina maske. Sve ostaje onako kakvo je bilo i kakvo je.

Čovekov položaj u svetu menja se samo u jednom slučaju: samo onda može stati pod pravim uglom i može čisto stupiti među stvari ako polomi, ali ne ogledalo, nego ono što se nalazi u ogledalu — idol. Maska je zato istinita, jer istina zavisi od nje. Svet se samo onda može videti ako čovek vidi boga a ne idola. Zato Montenj piše: ,,il faut oster le masque aussi bien des choses que des personnes“ — treba skinuti maske stvarima i ljudima.

(1938)

Bela Hamvaš

 Iz knjige ,,Hiperionski eseji“

---

 

CRTEŽ NAS RAZOTKRIVA…

Većina nas nesvesno nešto crta dok priča telefonom ili sedi na sastanku.

Bilo da su to jednostavni crteži, bilo da su geometrijski oblici, ne bacajte ih. Oni otkrivaju mnogo toga pre svega o vašem trenutnom raspoloženju, ali i o karakteru, tvrde psiholozi.

○●○ Spirale, krugovi, talasaste linije

 USMERENI STE NA SEBE
Tuđi problemi vas u ovom momentu ili ne interesuju ili sasvim malo marite za njih. To što počinjete da crtate spirale ili kružiće znači da vam je u datoj situaciji neophodno da se usmerite na sebe i napravite distancu od okruženja. Tako pronalazite način da savladate agresiju i odolite iskušenju da planete i uvredite sagovornika.

○●○ Cvetići, sunce, ukrasi
USAMLJENI STE
U duši vam uopšte nije tako vedro kako na crtežu izgleda. Pre će biti da je suprotno. Nedostaju vam bliskost i nežnost, i to nesvesno prenosite na papir. Crtate ono o čemu maštate, a vaša poruka glasi: „Obratite pažnju na mene!“ Dakle, čim vaša ruka počne da crta sunce, pozovite prijatelje i družite se.

○●○ Mreža
MAZOHISTA STE
Nalazite se u nezgodnoj situaciji. Svaka odlučna, debela linija simbolizuje napad u koji nećete krenuti. Ako na kraju uokvirite crtež, znači da je problem izglađen. Nije rešen, već je samo stavljen pod tepih. Niste borbene prirode, već ste skloni da gutate uvrede. A to krije opasnost nagomilanog razočaranja.

○●○ Ornamenti
DOSADNO VAM JE
Oštri uglovi i zaobljene linije spajaju se u ukrasni motiv koji se ponavlja. Takva šara govori o tome da vam je dosadno, da želite da prekinete telefonski razgovor ili odete sa sastanka. Ako uvek crtate takve šare, to može da znači da vam se život pretvorio u rutinu. Zato prekinite monotoniju koja vas guši i promenite nešto.

○●○ Krstići
IMATE OSEĆAJ KRIVICE
Ljudi ih često crtaju, s tim što su ženski krstići uglavnom ukrašeni, a muški jednostavnih i strogih linija. U oba slučaja crtanje krstića nagoveštava osećaj krivice koja je nastala kao posledica situacija u kojoj se trenutno nalazite. Nešto vas muči: ili sami sebi nešto zamerate ili vas je prekorio sagovornik.

○●○ Čovečuljci
BOJITE SE ODGOVORNOSTI
Njihov veseli izgled vara. Čovečuljci su znak bespomoćnosti ili želje da se izbegne odgovornost. Čovečuljke crtamo kad treba da kažemo konačno „ne“ ili kad treba da donesemo i saopštimo odluku koja možda neće biti prihvaćena s odobravanjem, pa nikako ne možemo da se nateramo da to uradimo. Čovečuljke u svom blokčetu shvatite kao upozorenje. Presecite i prihvatite odgovornost kako se posle ne biste osećali kao slabić.

○●○ Kvadratići, trouglovi, geometrijski oblici
HRABRI STE
Jedno je sigurno – vas niko neće prevesti žednog preko vode. Imate jasne ciljeve i uverenja, gotovo nikad ne skrivate svoje mišljenje i ne uzmičete pred neprijateljima i konkurencijom. Što su oštriji geometrijski oblici koje crtate, to ste vi agresivniji, mada to nije primetno na prvi pogled.

○●○ Pčelinje saće
PORODIČNI STE TIP
Volite mir i harmoniju i vodite uredan život. Ako već nemate porodicu, ovakav crtež može da signalizira vašu potrebu za svijanjem porodičnog gnezda. Vaš problem je verovatno u tome što odbijate da priznate koliko vam je brak važan i koliko maštate o njemu.

○●○ Šahovska polja
PATITE OD KOMPLEKSA
Očigledno se nalazite u veoma komplikovanom i neprijatnom položaju. Intenzivno tragate za efikasnim načinom da prevaziđete situaciju. U ovom je najbolje da ništa ne prećutkujete i ne krijete. Ako često crtate šahovska polja, verovatno imate skrivene komplekse.

Izvor: Žena +

---

 

ZONA PSIHOLOŠKOG KOMFORA…

Da bi izašli iz zone komfora neophodno je promeniti naše stavove koji nas ograničavaju.

Da bi čovek počeo istinski da živi i da se raduje od samog procesa življenja, on najčešće mora radikalno da izmeni pogled na sebe, da shvati kakvi procesi proishode u njegovoj svesti, na koja psihološka uverenja se i dalje oslanja, a koji ne daju rezultate. Usredsređena pažnja na sebe samog može da se pokaže kao naporan i bolan proces.

Moguće je da se mnogima neće svideti ono što se spremam da kažem, ali ja ću to ipak reći, zato što je shvatanje toga krajnje važno.

To je najteža istina sa kojom se moji klijenti moraju suočiti prolazeći psihoterapiju. Moguće je da će razumevanje toga biti teško i za one koji čitaju ovaj tekst.

Dakle, mi se nalazimo upravo tamo gde želimo da budemo. Naš život je lep tačno toliko, koliko mi sami osećamo da zaslužujemo upravo to što imamo. Sve je prosto. Upravo sada – vi imate taj posao, te odnose, takve prihode u životu koje vi sami smatrate za sebe dopustivim. Drugim rečima, vi se nalazite upravo tamo gde vi želite da budete. To je realnost.

Ja već predviđam neslaganja sa mnom. Vi možete reći: ali to nije tako. Ja čitam toliko raznih članaka o psihologiji i samorazvoju. Ja želim više radosti, slobode i materijalnog blagostanja…

Život može da prolazi u maštama. I sva energija koja je mogla biti potrošena na stvarne promene, u našoj svesti se troši na puste fantazije.

Prosto fantazirati i praviti za sebe slike o boljoj budućnosti je malo.

Ako u dubini duše, u samoj njenoj dubini, vi ne osećate da zaslužujete to što želite – promena neće biti. Taj osećaj može biti sakriven veoma duboko – na nesvesnom nivou. Ali mi moramo do njega dokopati se. Ako vi shvatate da živite ne svojim životom, onda maksimalno iskreno treba da istražujete sve svoje strahove i bojazni.

Mnogima je poznat izraz – psihološka zona komfora. O čemu je tu reč?

To je direktno povezano s našom neslobodom, s nepoverenjem u sebe. Govoreći o ličnosnim svojstvima ne možemo se ne dotaći i duhovnih svojstava ličnosti kao što su – maloverje, malodušnost. Upravo postojanje toga treba najpre da priznamo u sebi. To je priznanje svoje nemoći, svoje slabosti. Priznanje malodušnosti u sebi – može  da bude početak promena.

Ali ovde se može učiniti da postoji određeni paradoks. Kako to? Ja priznajem svoju nemoć, priznajem svoju slabost, ali kako to može da utiče na promene u mom životu?

U stvari to je početak iskrenog dodira sa sopstvenom realnošću, sa svojim ograničenjima. Shvatanje toga da smo do sada prosto izbegavali iskreno gledati na sebe. Čovek se može sakrivati čak u crkvi, nalazeći tamo zonu komfora. Može se sakrivati u vlastitim filozofskim koncepcijama, npr. da evo on radi na sebi, radi na razviju svoje duhovnosti. I biće mu teško da prizna sebi samom, da on pri tom ne živi. On se krije od života. On sve vreme kao da se nalazi na periferiji samog sebe. Ne u središtu, ne u dubini.

Nije potreban nikakav poseban, naročit rad na sebi. Sam život nam stalno nudi zadatke koje je neophodno rešavati. Mi se možemo kriti od tih zadataka, ubeđujući sebe u to da ja stvarno duhovno radim na sebi. Ali često to može da bude prosto lažno shvatanje smirenosti – kao malodušnosti. Ništa specijalno se ne traži, ne trebate ništa naglo menjati. Treba samo da budete maksimalno iskreni. To je naročito teško da urade oni koji za sebe smatraju da su već dovoljno duhovno razvijam…

Niko osim vas samih neće moći da odgovori na ta pitanja, neće stići do iskrenog odgovora. Naš ego je veoma prevrtljiv i lukav. Promene će početi samo ako imamo hrabrosti iskreno da priznamo – ja se samo bojim promena, bojim se da se prihvatim novih poslova, bojim se da menjam posao, svoj život, zato što su mi potrebne garancije… I moja duhovnost  je takav oblik psihološke zaštite od sebe samog. To je moja lična zona komfora.

Istina je da garancije niko i nikada neće da da. I šta se dešava? Čovek zaglušuje svoj unutarnji glas, glas svog dubinskog unutarnjeg JA. I bavi se onim što u psihologiji zovu – racionalizacija i intelektualizacija. Počinje da sebe ubeđuje, opravdava zašto živi upravo tako. I to mu dobro uspeva. On ima pravo da vodi upravo takav život. Moguće je, da to i jeste njegova mera. I niko nikad neće moći da ga izvuče iz njegove zone komfora, dok se glas njegovog unutarnjeg JA ne bude čuo jasno i zahtevno: Ti si sposoban da promeniš sebe, svoj život, ti si u stanju da se iščupaš iz tog zatvora sa uslovnim nazivom – zona komfora.

Beg iz zone komfora

Kako da odredimo da smo se zaglavili, da je došlo vreme da izlazimo van granica onoga što smo sada. U psihoterapiji sve može da bude jasno i očigledno. Usprkos spoljašnjoj sreći, organizovanosti, osoba oseća tugu i nezadovoljstvo. Naravno da to nije uvek slučaj. Setimo se psiholoških zaštita. Čovek je sposoban da sebe nagovori, ubedi… Ali vremenom mu takva stanja veoma zagorčava život. On ne živi. On prosto ne postoji. Pritom, on racionalizira: Ali kod mene je sve u redu. Kod drugih je još gore. Ja imam ovo i ono i još mnogo toga. Ja moram da budem srećan.

Zašto je to samoobmana? On sve vreme upoređuje sebe sa drugima. On traži opravdanje za sebe i svoj život. Psihološke odbrane zato i postoje da bi odbranile naš ego. Kao što je poznato, naš um je lukav i prevrtljiv. Njemi je veoma teško, skoro nepodnošljivo da prizna da – ja lažem sebe. Najčešće biva ovako, da težeći duhovnom razvoju, učinivši to svojim ciljem, čovek u stvari nauči da kontroliše svoja osećanja, nauči da potiskuje svoje emotivne pobude. Ali, tim samim je realno uspeo da ojača svoje psihološke zaštite, ogradio se od svog istinskog JA. Upravo u takvom stanju mu je teško da odluči, šta u stvari želi. Upravo u takvom stanju oseća umor i gubitak energije. Ponekad samo snovi odaju koliko je duboko čovek daleko od svog istinskog Ja.

Ljudska ličnost – to je jedan postojani dinamički proces. A to uopšte ne znači da taj proces mora ići glatko i dosledno. Ponekad čovek pravi nagli preokret u svom životu. Ili čak skok, koji je sposoban da izmeni njen život. Ali za početak prvo mora doći do shvaćanja – da sam se zaglavio u zoni komfora.

Da bi prešli  na novi po kvalitetu nivo u svom životu, mi moramo da se probijemo kroz svoju zonu komfora i da počnemo da radimo za nas neudobne stvari. Treba da imamo na umu da će se naš ego tome protiviti.

Kako restartovati našu svest, pa da bi dopustili sebi da živimo polazeći iz svoga istinskog JA.

Jedini način da se iščupamo iz naše zone komfora jeste da promenimo svoje mišljenje, svoja uverenja. To znači da treba da nađemo druge kriterije od onih na koje smo se do sada oslanjali. Taj kriterij može biti naš unutrašnji glas. Naše JA. I naš zadatak je da se naučimo jasno da razlikujemo glas našeg ega i našeg istinskog JA. Setimo se reči Hrista: tražite najpre Carstvo Nebesko. Ono je u vama. Najčešće to traži veliku hrabrost i odlučnost. Kao uostalom i to da se bude pravi hrišćanin.

Upravo svest o tome da treba izmeniti svoja uverenja, da bi se proširile granice naše zone komfora – sposobno je da radikalno izmeni naš život.

Navešću primer jednog takvog ograničavajućeg uverenja koje često čujem na psihološkim seansama, a koje zadržava čoveka pri donošenju odluke:

„Kada bi ja sigurno znala da će taj izbor biti pravi, onda bi tako i postupila“.

U stvari to nije ništa drugo nego prebacivanje odgovornosti na drugog. To je želja da se kontroliše situacija. Strah pred greškama i želja za sigurnošću. I iza svega toga stoji naš ego. To on želi psihološki komfor i garancije. To je njemu teško da podnosi udarce po samoljublju u slučaju neuspeha.

Ali ponekad nastupa momenat kad čovek govori sebi: Dosta, dosadilo mi je više da se plašim. A šta se najgore može dogoditi, ako ja počnem da izlazim iz svoje zone komfora? Šta rizikujem? Najčešće spokojni i zdravi odgovori na ta pitanja kažu – ništa posebno. Da, možda i neću uspeti. Ali zato sigurno znam da sam uradio sve što je bilo moguće. Prošao sam taj put do kraja.

Odbacite uverenja koja vas ograničavaju

Pozivam vas da istražujete uverenja, koji vas koče. Sledeći put kada glas u vašoj glavi kaže nešto poput „ma nikad nećeš uspeti“ ili „stabilna plata znači bezbednost“ ili „već je kasno da sada počinjem nešto, previše mi je godina“ – stanite i razmislite, koliko te tvrdnje odgovaraju stvarnosti. Moguće da su to samo vaša uverenja koja vas ograničavaju.

Kada otkrijete uverenja koja vas ograničavaju, postavite sebi pitanja: Da li je to stvarno tako? Da li je to uvek tako i da li je to nepobitna istina? A šta bi bilo, da se ta misao kod mene uopšte nije pojavila? Kako bi ja postupila, šta bih preduzela? Kako bi se posle toga izmenio moj život?

Odbacujući ograničavajuća uverenja, vi ćete se odmah početi osećati slobodnim, shvatićete da imate pravo da budete svoji, da imate pravo da proživite svoj život. A takođe imate pravo da pogrešite i da budete u zabludi. Kao i to, da idete dalje, da odbacite svoje zablude i ponovo tražite svoj put prema Istini ili što je jedno te isto – prema samom sebi.

Svako naše uverenje koje nas ograničava treba da se preispita. Mi sebi prosto postavljamo pitanja i tražimo iskrene odgovore u dubini svoga JA. I ako ne možete da pronađete neke osnovane razloge da bi nastavili da verujete u to, da je to istina, onda postavite sebi izazov. Zamenite vaša ograničavajuća uverenja sa novim, koja vam daju snagu.

Na primer: „Mogu da dozvolim sebi da se bavim poslom koji volim. Mogu da prestanem da trošim svoj život na ono u šta ne verujem i što mi ne daje nikakvo zadovoljstvo i ne donosi mi radost“ ili „Pomaganje drugim ljudima me čini srećnim i ispunjuje me radošću“.

Kada ta nova uverenja zamene vaša stara verovanja, vaše unutarnje stanje, vaš unutarnji glas će Vam javiti da li je to zaista tako.

Važno je da napomenemo, da će vam s vremenom savlađivanje zone komfora postati zanimljivo, čak i privlačno. Jer se i spolja i unutar vas zaista odvija živ i blistav život.

P. S. Mali komentar na članak. Članak je, kao i svi moji tekstovi, pisan na osnovu konkretnog grupnog i individualnog rada. Uopšte ne znači da je svakom čoveku obavezno potrebno da izlazi iz svoje zone komfora.

psihoterapeut Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130-zona-psihologicheskogo-komforta

Izvor: poznajsebe

---

 

LJUBAV JE BAJKA ( BEZ HEPI ENDA)…

Marsel Prust i jedna drugačija koncepcija ljubavi

Jedna rasprava o ljubavi prožima Prustovo delo „U potrazi za izgubljenim vremenom“ koje se sastoji od sedam tomova i gde kroz nekoliko vešto oslikanih ljubavnih priča Marsel Prust nastoji da predstavi kliničku sliku ove bolesti, jer za njega ljubav to jeste; „sveta boljka“, kako sam kaže, nalik gangreni ili kanceru koji se neizmerno širi zahvatajući čitavo biće onog koji voli.

Ljubav je bajka (bez hepi enda)

Prvo pitanje koje se postavlja tiče se nastanka ljubavi. Šta je u njenoj osnovi?

Kako Marsel Prust smatra u osnovi ljubavi je naša mašta. Ljubav nije ništa drugo do bajka koju sami sebi pričamo. To je jedna iluzija, uobražena radost, sladostrana sanjarija, obična fikcija na koju realnost nema nikakvog uticaja.

Voleti nekog ne znači poznavati ga i prihvatiti takvog kakav jeste, već izmisliti ga i stvoriti prema nahođenjima sopstvene duše.

Time se negira ljubav kao objektivna kategorija. Ljubav je jedno subjektivno stanje koje postoji samo u onome koji voli, a čiju stvarnost ništa spoljno ne potvrđuje. Ta ljubav ne odgovara ničemu u pojavnom svetu što bi i drugi mogli uvideti i ceniti.

Jednostavno, nekom ljudskom biću pripisujemo mogućnost da nam pričinjava patnje ili radosti. Stoga nam se čini da pripada nekom uzvišenijem svetu, stvaramo kult njegove ličnosti, okružujemo ga obožavanjem i imamo utisak da nam pretvara život u jedan uzbudljiv prostor.

Samo to rađanje ljubavi, prva faza njenog nastanka definiše se kao „kristalizacija“; pojam pozajmljen od Stendala, koji u svom spisu „O ljubavi“ koristi pomenuti termin kako bi opisao fenomen idealizovanja voljene osobe što predstavlja kamen temeljac svake ljubavi.

Voljena osoba  je nalik mitskom biću koje ne postoji izvan naše svesti o njemu, izvan lebdećeg međugraničnog prostora sna i jave. Zaveden prividom i površnim izgledom stvari, čovek uspeva da simbolizacijom spoljnjih događaja, sopstvenih iskustava i čulnih utisaka stvori idealnu sliku voljenog bića u skrivenim prostorima svog duha.

Drugim rečima, naša uverenja su podložna opsenama i prividu te otuda proizlazi nepodudarnost između sveta fikcije i realnih životnih okolnosti, odnosno nepodudarnost između iskrivljenog lika voljene osobe u našoj svesti i njegove prave slike u pojavnom svetu.

Čak i ta prava slika osobe u pojavnom svetu za Marsela Prusta je nedostižna. On odbacuje mogućnost postojanja jedne objektivne predstave o nekoj osobi budući da je svaka ličnost tama u koju nikad ne možemo prodreti i drugog uvek posmatramo kroz prizmu vlastitih osećanja. Po njemu je i naše vlastito biće neuhvatljivo sa pregrštom nedokučivih tajni, a naš identitet samo opsena.

Jednom rečju, stvarnost nije ono što mislimo da jeste. Čovek se koprca u krugu vlastite predstave koju o njoj gradi posredstvom subjektivnih utisaka. Odnosno, kada se taj subjektivni utisak primeni na međuljudske odnose, konkretno na ljubav, osoba koju volimo zapravo nije ono što mislimo da jeste.

Nuspojave ljubavi

Sva čovekova nesreća ne proizilazi iz činjenice da voleti znači biti u zabludi, već iz njegove potrebe za pouzdanom izvesnošću i jemstvom trajnosti samoobmane, iz izgarajuće želje da imamo ono što želimo da imamo i besmislene težnje da posedujemo onog koga volimo.

Čovek se teško miri s činjenicom da njegova voljena osoba ima život nezavisno od njega i izgara u želji da poseduje i najsitnije deliće njenog srca. Paradoksalno, željom da mu voljeno biće pripada, čovek sam sebi izmiče i počinje da bezuslovno pripada onome koga bi da poseduje.

Prustova koncepcija ljubavi dalje se bazira na dihotomijskom parugospodar-rob. Onaj ko više voli potčinjen je onome koga voli i koji olako zloupotrebljava svoju moć. Ukoliko više raste patnja utoliko više raste i vrednost umirujućeg sredstva, protivotrova koje voljeno biće nosi u sebi.Ljubav je bolest čije razarajuće efekte samo voljena osoba može da ublaži.

Iz potrebe za postojanošću iluzije i posedovanjem voljene osobe izranjaljubomora kao neodvojiva komponenta ljubavi, njena neizbežna senka.

Kao i ljubav, i ljubomora se hrani prividom, maštom, izmišljotinama i sopstvenim opsesijama koje nemaju uporišta u životnoj zbilji, ali za razliku od ljubavi koja je u osnovi opojne sreće, ljubomora prouzrokuje patnju.

Onaj koji voli gubi se u sopstvenim imaginacijama i iako ima utisak da se menja predmet njegove ljubavi, zapravo se menjaju samo predstave koje on o njemu gaji. Otuda su ljubomora i patnja sudbinska neizbežnost ljubavi. Međutim, čim čovek uvidi da pati on počinje pomno da traga za uzrocima svoje patnje i usred pomračene ljubomorne svesti javljaju se kratki periodi lucidnosti koji bivaju sve učestaliji.

U cikličnom krugu u kome se iz ljubavi stvara ljubomora i od nje ponovo katkad čista i neukaljana ljubav, promalja se razborita čovekova pamet koja uviđa svoju zabludu, ništavnost svojih patnji i postaje svesna činjenice da ispod našeg unutrašnjeg sveta osećanja i rasuđivanja vreba neka druga stvarnost.

Uviđanjem strašne oživljavajuće moći imaginacije otpočinje period izlečenja i odvikavanja od opojne iluzije; poslednja faza Prustove koncepcije ljubavi označena kao demistifikacija.

Čovek postaje svestan da u njegovom ličnom doživljaju ljubavi postoji nesklad između zavodljivog lika voljene osobe i njenog tužnog naličja. On u njoj više ne vidi čari koje joj je pripisivao, voljena osoba se skida s prestola idolopoklonstva, uočava se njena banalnost.

Konačno, nekada zaljubljeni čovek uviđa da je doživeo ljubav sa osobom koja nema ništa zajedničko s predstavom koju je on o njoj imao.

Može li se ipak voleti? Šta odgovara Marsel Prust

S idealizacijom, ljubomorom i demistifikacijom, ljubav je jedno porazno iskustvo.

Međutim, ova vizija ipak nije krajnje pesimistička. Prust opet smatra da ukoliko ljubav postoji jedino u nama to znači da njena lepota i dubina zavise od nas samih, našeg senzibiliteta i sposobnosti imaginacije.

Zaljubljeni čovek je nalik umetniku, a voljeno biće muzi koja nadahnjuje, dok je sama ljubav koncipirana kao proces umetničkog stvaranja gde se uzvišena osećanja konstantno smenjuju s duševnom patnjom.

I ljubav i umetnost nastaju usled mnogobrojnih unutrašnjih konflikata, duhovnih i mentalnih previranja koja nose sa sobom blaženstvo, ali i setu. Uostalom, kada Marsel Prust kaže da stvarnost nije ono što mislimo da jeste, to dalje implicira da nikada nismo ni toliko srećni ni toliko nesrećni koliko nam se čini, a to isto važi i u domenu ljubavi.

Saška Todorov

Izvor: kultivisise.rs

---

---

VRTOGLAVA – PRIČA O BIBLIOTEKARKAMA…

Zašto većina bibliotekarki nosi ravne cipele? Široke džempere, pantalone s faltama i suknje od tvida? Ozbiljan, strog, gotovo mrgodan izraz, nezaobilazan je na koži oko nosa, između brade i čela, na onom izražajnom delu tela koji se zove lice ili face; i koji, sa tim nedostatkom osmeha, nudi sve, osim izražajnosti.

Obilazim razne Biblioteke. Najčešća slika na koju nailazim je – ravna pojava, sa uredno začešljanom kosom, podignutom u rep ili punđu; u klasičnoj košulji i pantalonama muškog kroja. I, naravno, u tim, već pomenutim, ravnim cipelama. Jednolično, dosadno, izvesno, sa svih strana, pljosnato!

Potenciraju se akcije, kako vratiti knjige u ruke čitalaca. Šta uraditi da štampani listovi među koricama opet postanu čovekov najbolji prijatelj. Dobro, ne, bezuslovno najbolji, ali, da se bar vrati na tu prijateljsku listu, sa koje je neslavno i nesrećno sišla. I, sve te akcije, sa zvučnim krilaticama: „Ko čita, više i bolje vidi i razume“; „Čitajte, razumećete i između redova“; „Sa knjigom u ruci, u lepše sutra“; „Sa knjigom, među zvezdama…“ Odlične su! Lepe, zanimljive, zvučne i poetične! Ipak, ja bih ubacila i ovu:
„BIBLIOTEKARKE, PRESVUCITE SE I NASMEŠITE!!!“

Navucite tamne svilene čarape, preko čipkastog veša, koji i nije neophodan, ako je vrućina. Oko struka, obavezno širok kaiš, bezobrazno zategnut. Kosa uvijen na krupne viklere, ili razbarušena; očešljana snažnim, spretnim, muškim rukama, ukrašena pramenovima ili neobičnim perom. Za alergične na perad, tu je čipka, šnalica od cirkona, ili, neka moderna nijansa color šampona. Od dekoltea (to je onaj deo tela iznad grudi, koji ne mora uvek da bude zabarakadiran do brade) ništa neće da zaboli, a i knjigama u policama, prijaće promena. Osmeh na licu izaziva sjaj u očima (ako to ne uspe, postoje i odgovarajuća sočiva koja izvanredno deluju po pitanju sjaja i lošeg vida. U svakom slučaju, mnogo su bolja varijanta od plastičnih „socijalnih“ naočara). Nožice stavite u vrtoglave potpetice, neke efektne boje, i potrudite se da bude potpuno različita od boje lakovane tašne koju držite u rukama.

Na kraju, obavezno, parfem! Neki dobar, žestok i skup!

Mogla bih da se kladim – a opklade obožavam – da će na ulici da se okreću, kolege sapliću, koleginice zavide i imitiraju, a povećanje broja čitalaca biće za briljantan Izveštaj o radu i pravi statistički podatak.

P.S. (pre i posle svega)
Osmeh, šminka, krpice, doza erotike i samodopadljivosti ne umanjuju inteligenciju i ne atakuju na ličnost Žena.
Baš, naprotiv.

---

Iz knjige „Sočno i oporo… P.S. poverljivo“ književnice i bibliotekarke Danijele Milanove Božičković Radulović (Požarevac, 2012)

Posted by Od knjige do duše

____________________________________________________________________________________________

ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu života. Ima li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru

---

Foto ilustracija: Bora*S

---

LJUDI MISLE DA JE LJUBAV JEDNOSTAVNA…

Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprečava da ovladamo njime

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek–delu „Umeće ljubavi“ da je ljubav aktivnost za koju je potrebno dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiče dugim i upornim delovanjem.

From piše:

„Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji olako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.

Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće. “

From smatra našu iskrivljenu percepciju ljubavi crno-belom:

„Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv.“

Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“

From pravi razliku između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi

„Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.

Sve je lepše i čudesnije za osobe koje su bile zatvorene, izolovane, bez ljubavi. Ovo čudo iznenadne prisnosti je često olakšano ako je kombinovano sa, ili inicirano, seksualnom privlačnošću i odnosom. Međutim, ovaj tip ljubavi po svojoj pravoj prirodi nije trajan.

Dve osobe se dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi čudesan karakter, dok njihovi antagonizmi, njihova razočaranja, njihova zajednička dosada ne ubije šta je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku oni ne znaju sve ovo: u stvari, oni uzimaju osećaj slepe zaljubljenosti, „ono biti lud jedno za drugim“, za dokaz njihove ljubavi, dok to može samo dokazati stepen njihove prethodne usamljenosti.

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

From dalje piše:

„Prvi korak koji se preduzima je da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje umeće; ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo postupati na isti način kao da želimo naučiti druga umeća, recimo muziku, tesarstvo ili umeće medicine ili inženjerstvo.

Koji su neophodni koraci u učenju svakog umeća? Proces učenja umeća može biti podeljen na odgovarajuća dva dela: prvi, umeće teorije; i drugi, umeće prakse. Ako želim naučiti umeće medicine, moram prvo znati činjenice o ljudskom telu i različitim bolestima.

Kad imam sva ova teoretska znanja, ja sigurno nisam stručan u medicinskoj umeću. Ja ću postati majstor ovog umeća samo posle dugotrajne prakse, dok se eventualno rezultati mog teoretskog znanja i rezultati moje prakse ne spoje u jedno – moju intuiciju, esenciju ovladavanja svakog umeća.

Ali pored učenja teorije i prakse postoji i treći faktor neophodan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zanteresovanosti; ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće. Ovo je istinito za muziku, za medicinu, za tesarstvo – i za ljubav.

I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi retko pokušavaju da uče ovo umeće uprkos njihovim očiglednim neuspesima: uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, novac, moć – skoro sva naša energija je korišćena da se nauči kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi.“

Izvor

Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović

Izvor Ovde:  kultivisise.rs/12/05/2017

Nadnaslov: Iz teksta izvojio Bora*S

_______________________________________________________________

NAŠA OSEĆANJA SU UVEK NEKOM ADRESIRANA…

NESAMODOVOLJNI LJUDI!

Pogledajte na tu sliku. Ona reprodukuje popularnu ideju, poniklu iz ideologije individualizma: čovek u borbi „sam protiv svih“ može da pobedi. Glavno je – veruj u sebe, u svoj uspeh i svoje ciljeve – i uspećeš. No ja gledam u tu sliku i razmišljam, šta ako stvari kod glavnog heroja zaista stoje tako, kako je nacrtano – on ne samo da neće dostići cilj, on neće ništa ni pokušati da uradi. Možda će mnogo da razmišlja o cilju – no s mesta se neće pomeriti. A ako se ipak i pomeri – neće daleko stići.

Zašto? Zato što ideja, da je naša ličnost nešto izolovano od celog sveta i da može funkcionisati čak i protiv celog sveta, nije istinita, mada je ta misao veoma sablažnjiva.

Veoma volim pesmu Kiplinga „Ako“. Zaista je čudesna – deklaracija hrabrosti čoveka pred licem izazova, koje mu život baca u lice.

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;

Moćne reči. No tamo postoji jedan momenat, koji svu tu hrabrost čini nerealnom. To su zapravo prvi stihovi pesme.

Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, 
i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju

i sam pridodaješ njihovim sumnjama

Kada niko ne veruje u tebe, čak i najbolji drug od tebe okrene glavu, i nemaš se na što osloniti – čak i najsnažniji, najsamouvereniji čovek će zadrhtati, posumnjaće i počeće da se osvrće unaokolo u potrazi za dodatnom podrškom. „Jedan na jedan“ – sablažnjivo, no „jedan na jedan protiv celog sveta“ – za to nisu imali snage čak ni starogrčki bogovi i heroji. Čak je i Herakle imao saputnika.

„Kakva spoljašnja podrška mi je potrebna, da bi dostigao željeno?“ mnogi ljudi sebi ni ne postavljaju takvo pitanje, sledujući naviknutom načinu življenja izolirovanog čoveka, sposobnog da istraje i preživi u potpunom psihološkom i fizičkom vakumu. „Potrebna mi je samo moja volja i odlučnost“, – nešto takvo mi je rekao jedan moj poznanik. Pitao sam ga: „A šta ojačava tvoju odlučnost?“ Odgovarajući, naveo je pomenute stihove „Ako…“. „To jest, tebe podržava Kipling, a to znači, da nisi sam…“.

Mi nikad ne možemo biti u potpunoj, apsolutnoj usamljenosti – zato što ćemo čak i na pustom ostrvu imati sabesednika. Saznanje čoveka je dijalogično, mi uvek imamo bar jednog unutarnjeg sabesednika, koji, npr. podvrgava sumnji naše ideje ili nasuprot, bodri onog ko se koleba. Kako je govorio M. Žvaneckij, „istinska usamljenost jeste – kada svu noć razgovarate sami sa sobom, i vas ne razumeju“. No ipak – razgovarate… Smrt unutarnjeg sabesednika jeste – put u bezumlje.

Nama je životno važno da nas čuju. Da budemo saslušani i primećeni u svim našim projavama, a ne samo u onim, koje su po duši onom, kome se obraćamo. Upravo zato podrška – nije uteha, mada i uteha može da bude važna. Kako ja sada mislim, podrška je – kada ostavljam čoveku mogućnost da bude sa mnom upravo onakav kakav je sada. Ako preživljava gubitak, tugu, – dati mu mogućnost da tuguje sa mnom, bez onog „sve će da bude dobro“ i dr.

Ako je zbunjen – dati mu mogućnost da bude tu pored tebe, i ne zatrpavati ga savetima ili preporukama. No to je moguće samo kada je i za mene samog dopustiva tuga i zbunjenost, kada se ja sam ne bojim razrešiti samom sebi da budem takav, i ne bojim se pada, da se skotrljam niz provaliju i da se ne isčupam iz nje. Kada postoji poverenje u proces – i u svoj organizam. Nama je potreban blizak svedok, koji je spsooban da nam se prisajedini, da uvidi naša preživljavanja – i da ne pokušava, da sa tim nešto uradi.

Ako u svojim preživljavanjima, obraćajući se drugom, ostanemo nesaslušani i nepodržani, kada se ljudi odvraćaju od onog šta je za njih samih neizdrživo, tada ostajemo usamljeni. Često se usamljenosti pridružuje njen česti saputnik – stid. Stid – nije samo osećanje sopstvene ništavnosti, nikčemnosti i žalja da se prosto isčezne. Kada dete plače, a njegov bol ne slušaju (ne čuju) i tvrde mu „muškarci ne plaču“ – on se sav snuždi. Bol i suze ne isčezavaju, no sada ih se već počinje stideti, a to ne samo da pojačava preživaljavanje – to ga konzervira.

Kada pred drugim ljudima ne smemo da budemo slabi, bojažljivi, stidljivi, osetljivi, uplašeni, mi ne prestajemo da budemo takvi, nego se, kao dodatak tome, učimo toga stideti.

Stid zaustavlja preživljavanje, ono se čauri u našoj duši, i nikuda ne isčezava. Stid je – odsustvo podrške iz našeg životnog okruženja i uopšte nije obavezno da to bude direktno osuđivanje. Neprošeni saveti i preporuke pojačavaju stid, zato što porađaju osećanje, da svi ljudi unaokolo znaju kako da se izbave iz teške situacije, a ti si jedini koji to ne zna, niti ume. Pošto je bespomoćnost posebno „stidna“ za muškarca, zato su muškarci i skloni tome da pokušaju „ućutkati“ očajanje, slabost i bespomoćnost drugih ljudi, pomoću saveta ili nekih drugih direktnih pokušaja da se nešto uradi. Čak i kada to od njih niko nije tražio. Upravo ti pokušaji i pojačavaju stid.

Tako se rađaju zabranjene zone u našoj psihi. Po rečima psihoterapeuta i filozofa G. Uilera „Ako ja, budući dete, osećam da na neki način vladam nekim određenim sposobnostima, a vi, pripadajući svetu odraslih, tražite od mene nešto sasvim drugo, nešto što vam ja ne mogu dati – jedina moguća integracija (mog Ja) za mene će biti istorija u kojoj sam ja u nečemu loš, i zato se sakrivam, pokušavajući da po meri svojih snaga, ako već ne mogu da ispravim, onda bar da se pretvaram da vladam neophodnim kvalitetima“. I tako, pretvarajući se da imamo sve neophodno za jednu „zrelu i zdravu“ ličnost, ostajemo jedan na jedan sa sopstvenim osećanjima i preživljavanjima.

No nikuda ne možemo pobeći od toga, da su naša preživljavanja uvek nekom adresirana (upućena). Kada plačemo – mi plačemo nekom. Nema suza, a da nisu nikom adresirane, bilo koja naša preživljavanja trebuju da ih neko čuje, vidi – i da se na njih odazovu, a ne da ih zapuše.

Kada umiru bliske i voljene osebe – naše suze su adresirane ne samo živima, nego i mrtvima. Ljudi se obraćaju mrtvima, razgovaraju sa njima, govore o ljubavi prema njima, o ljutnji zbog ranog odlaska, ili čak o radosti što su mučenja zbog teške bolesti sada pozadi – i nevažno je da li si ateist ili veruješ u zagrobni život. Čak je nevažno što taj, ko je umro, možda to neće ni čuti – važno je prosto proizneti te reči, adresirane onom, ko je otišao. Prosto ozvučiti – no po adresi… U tom je suština socijalne čovekove prirode – naša osećana su uvek nekom adresirana.

Suština podrške jeste – prihvatanje svakog čovekovog stanja, sposobnost izdržati ga. „Ja vidim da ti je teško, vidim da si ranjiva, i neću se okrenutu od tebe takve“. To je teško. U nekom momentu života svaki čovek se susretao sa neizdrživim za njega preživljavanjima drugog čoveka i okretao se od njih…

A suština samopodrške jeste – prihvatenje sebe samog, u bilo kojem stanju, bez pokušaja da umanjimo, obescenimo ili sakrijemo od sebe samog ta svoja preživljavanja. „Nisam se uvredio, samo sam se malo razljutio“ (naravno – uvređenost je infantilno osećanje i nije baš pohvalno u društvu, postoji podrugljiva izreka – „na urvređenima vodu nose“).

Uopšte, ako stojimo sami protiv celog sveta i nikako ne možemo da počnemo to, o čemu smo davno maštali – nama nedostaje spoljašnja podrška, i neće biti sramota da to priznamo. Ostajući bez te spoljašnje podrške, ostajemo osuđeni na stid i konzervaciju našeg stanja, na smišljanje istorije o tom, kako imamo sve šta nam je potrebno. A pritom se ne pomeramo s mesta, ni na korak… Prekrasno bi bilo da su u našoj prošlosti postojali takvi ljudi, ili da ih imamomu sada, koji se od nas nisu odvraćali, od kojih smo uvek, ma šta se u životu dešavalo, dobijali podršku tipa: „Ti si naš. Ma šta da se desi, ti si naš“.

Tada, sretnuvši se sa životnim teškoćama, mi možemo da se oslonimo na te reči – i da se ne odreknemo samih sebe. Jer se otac (mama , brat, drug, drugarica, sestra…) nisu odvratili od nas. Ako pak takvog opita nemamo – trebaće nam dosta vremena da se tome naučimo.

psiholog Latipov Ilija

Moraćeš posmatrati druge ljude, nalaziti u sebi duševni odziv na njihova preživljavanja i obraćati pažnju na to, kako drugi ljudi reaguju na tvoje reči i osećanja. Moraćeš rizikovati da se otkriješ i da priznaš neka svoja „zabranjena“ osećanja, misli i stanja – da bi otkrio kako ljudi, pored svega toga, ipak ostaju sa tobom, nisu se okrenuli od tebe, nisu iskrivili facu od odvratnosti i u isto vreme nisu pokušali da te što pre „spasu“. Oni su prosto tu pored – i imaju sličan opit straha i stvaranja istorija o svojoj samodovoljnosti. Varijacije takvih istorija su razne, no suština je –  ista.

https://www.b17.ru/article/41494/

Izvor: poznajsebe

_________________________________________________________________

DUHOVNA OSNOVA MORALA…

Moral se ne održava i ne čuva snagom javne kontrole: ta kontrola je nemoćna i nedovoljna; to je puka politička kontrola. Moral, pre svega, nije neka „racionalna“ kategorija, neko (aristotelovsko ili metafizičko) dejstvo razuma koji bi u čoveku određivao „dopustivu i društveno korisnu“ meru strasti (egocentričnog, grešnog osećanja).

Moral je osećanje, i to osećanje dužnosti, a to osećanje proizilazi iz čovekova osećanja pripadnosti duhovnoj zajednici, u kojoj čovek, opet osećanjem i samo osećanjem (ne razumom!), nalazi i doživljava svoj lični identitet, doživljava svoje (tajno, „intimno“) poistovećenje, tako da čovek svoj moralni čin (ili žrtvu, požrtvovanje, vršenje dužnosti čak i po cenu života!) ne doživljava kao negaciju svoje ličnosti ili ličnog interesa, nego kao potvrdu svog duhovnog identiteta, svoje pripadnosti duhovnoj zajednici! Tako se moral – kao čuvanje zakona i pravne države (pogotovu u ratu, kao u Srba u godinama 1912-1918) – javlja, i može da se javlja, samo kao potvrda i sila ličnosti, duhovne kategorije čoveka. 

Kao što je osnova stabilne države moral njenih državljana, tako je i osnova morala ličnost, i to u njenom osećanju pripadnosti duhovnoj zajednici u kojoj čovek, transcendencijom (kad osećanjem prevazilazi svoju individualnost, posebnost postojanja), nalazi svoj identitet: duhovni identitet!

Žarko Vidović, ISTORIJA I VERA /Istorijska svest, suština i moral nacije/, Svetigora, Cetinje, 2008

Posted in ESEJ, Žarko Vidović,

Izvor: srodstvopoizboru

---

 

DA LI MORATE BITI SREĆNI…

Mediji su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća pojedinca. Da li je svet uvek imao ovakav cilj?

Tekst: Danka Spasovski

Foto: kurld.com

Ako postavite pitanje „šta je sreća“, dobićete onoliko odgovora koliko ste osoba pitali. Međutim, ako pitate koliko je važno da se bude srećan, odgovori će biti ujednačeniji: većina pripadanika društava koji funkcionišu po modelima zapadne civilizacije odgovoriće da je sreća jedan od najvećih ideala, praktično vrednost podrazumevana sama po sebi.

Postoji čitav pravac, takoreći industrija literature namenjene dostizanju sreće i samoispunjenja. Pronalaženje sebe ili samoaktualizacija ima korene u terminima humanističke psihologije dvadesetog veka, onoj koja ja zauzela mesto ranije dominantnih, više determinističkih škola. Tako je ona osvežila verovanja o prirodi ljudske ličnosti, unoseći element samoizgradnje, za razliku od uverenja da je osoba određena svojim ranijim iskustvima, naročito onima iz detinjstva.

Industrija sreće

Rad na sebi i ispunjavanje svojih potencijala su u javnoj kulturi prerasli svoj prvobitni koncept, i formirali autonomni motiv dostizanja sreće i aktivnog osećanja zadovoljstva samim sobom. Terminologija skopčana s ovim doživljajima je i proaktivnost, optimizam, “pozitivna energija”; dok su promoteri ove vrste životnog stila takozvani “treneri obuke za život” (engl. life coach). Međutim, i van ove zvanično formirane delatnosti – mediji, marketing pa i umetnost su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća. Samo letimičnim pogledom naslovnih strana magazina, reklama na bilbordima ili televiziji, može se uočiti gotovo konstantno prisustvo sadržaja koji upućuju na sreću i zadovoljstvo, a koje često prati i motiv bezbrižnosti.

Ipak, svet nije uvek imao ovakav cilj, niti je u svim svojim delovima i danas usmeren ovakvim sistemom vrednosti. Značenje sreće se menjalo istorijski i među kuturama: mnogi istoričari se slažu da je u antičkim vremenima reč “sreća” označavala da “nekoga prati dobra sreća”, dok je u današnjem američkom društvu dominantno sreću tretirati kao nešto čime se upravlja. U Staroj Grčkoj se za sreću koristila reč “eudaimonia”, što raščlanjeno znači “eu” – dobar i “daimon” – bog, duh, demon. Složenica na taj način govori da onaj ko je srećan ima “dobrog duha” na svojoj strani, odnosno da je nečija sreća pod dejstvom taličnosti i bogova.

Međutim, već su se antički filozofi razmimoilazili u definisanju pojmova, pa je tako Aristotel u “Nikomahovoj etici” izložio da su za eudaimoniu neophodni spoljašnji uslovi i resursi, dok je kod Platona samo postojanje vrline kod osobe značilo biti srećan. Viđenje sreće kao sticaja srećnih okolnosti bilo je dominantno vekovima, a transformacija značenja započela je u Srednjem veku, pod uticajem religijskog učenja. Toma Akvinski je naglasio značaj ulaganja truda u proces eudaimonie, kao i da se u zemaljskom životu sreća može delimično dostići kroz milosrđe, nadu i veru. Tako se u odnosu na antičke mislioce koncept sreće izmenio u smislu da je može dostići svako ko je “božanski nadaren”, dok je kod starogrčkih filozofa eudaimonia bila “rezervisana” samo za mali broj izuzetno nadarenih pojedinaca.

Era prosvetiteljstva u XVIII veku pravi zaokret od religijskog pitanja “kako da budem spašen?” prema sekularnom “kako da budem srećan?”. Deklaracija nezavisnosti iz 1776. uključila je i tvrdnju da je težnja ka sreći – zajedno sa životom i slobodom – neotuđivo pravo pojedinca. Ubrzana industrijalizacija i ekonomski progres krajem XIX veka preusmerili su uzrok sreće od nečega izvan osobe, ka nečemu što je lično i moguće je dostići. Mnogi istoričari smatraju da je masovna kultura nastala dvadesetih godina XX veka u Sjedinjenim državama, prateći urbanizaciju, trendove u marketingu i pojavu potrošačkog društva. Do tog vremena negativne konotacije sreće koje su održavale moralne i religijske dogme, već su sasvim iščezle. Tako je sreća postala nešto što je dostižno svima, što se može usmeravati i kontrolisati.

Kros-kulturalna istraživanja pokazuju da se značenja sreće razlikuju i danas, u zavisnosti od regiona i jezika. U jednom istraživanju grupa naučnika iz SAD, Velike Britanije i Portugala analizirala je značenja reči “sreća” u rečnicima trideset zemalja. Pokazalo se da u čak 24 zemlje ova reč sadrži spoljašnje odrednice: dobra sreća, dobri uslovi života, sudbina. Samo u rečnicima Sjedinjenih država, Španije, Argentine, Ekvadora, Indije i Kenije nije uopšte bilo objašnjenja što se tiču faktora koje pojedinac ne može da kontroliše.

U masovnoj zapadnoj kulturi je inicijativa da se postigne srećno raspoloženje prisutna svakodnevno u reklamama, na ambalažama, omotima knjiga. Dejstvo “srećnih” poruka se dosta razlikuje od osobe do osobe: dok su neki ljudi preuzeli životnu filozofiju svakodnevnih afirmacija, a neki drugi povremeno koriste strategije za bolje raspoloženje ili su nezainteresovani, jedan broj ljudi ovakav stav doživljava problematičnim ili čak trpi njegov negativan uticaj. Tako, kad nešto postane norma, onda svako odstupanje može da vodi u osećanje neadekvatnosti i nezadovoljstvo sobom, ili da izazove kritiku i etiketiranje od strane drugih. Paradoksalno, zahtev prema sebi da se nužno i obavezno mora obezbediti osećanje zadovoljstva, u slučaju neispunjavanja vodi u nezadovoljstvo, dakle u nesrećnost – suprotnost tom zahtevu.

Društvene mreže su se pokazale kao izrazito efikasan medijator koncepta sreće (i obrnuto). Pinterest i Instagram već po samoj koncepciji sadržaja i forme (obrada slika putem filtera) predstavljaju selekcioniranost tema, odnosno modulaciju stvarnosti. Fejsbuk, međutim, nema ovakvu primarnu namenu, ali se pokazalo da su percepcije drugih osoba na ovoj mreži u manjoj ili većoj meri iskrivljene u odnosu na stepen i vrstu informacija koje neko deli o sebi: pretežno se prikazuju srećni trenuci s dragim osobama, prijateljima u provodu, sa putovanja ili drugih situacija koje nisu svakodnevica.

Istraživanja su pokazala da je uključenost u te sadržaje direktno srazmerna depresivnosti posmatrača – pretpostavlja se da jedan broj ljudi putem profila drugih osoba u sebi izgrađuje utisak da su njihovi životi ispunjeni isključivo srećom, radošću i zadovoljstvom, a pošto sebe tako ne opažaju, počinju da se osećaju promašeno, manje sposobno i, na kraju, deprimirano. Psihijatar Džon Šarp predlaže da ljudi ne treba da se upoređuju s drugima onako kako oni izgledaju na slikama i objašnjava zašto je to pogrešno: “Na taj način vi poredite svoje unutrašnje doživljaje s nečijom pojavnom spoljašnjošću”.

Profesorka psihologije na Kalifornijskom univerzitetu Sonja Ljubomirski smatra da previše fokusiranja na postizanje sreće donosi suprotne efekte. Ona stepenuje sreću na skali od 1 do 10, i navodi da su vrednosti između dve krajnje moguće i česte: ako ste po prirodi negde na broju 6 ili 7, nije nužno da morate ići ka višem stepenu. Takođe, ne biti u najvećoj meri srećan ne znači odmah da ste depresivni – mnogo je ljudi između ovih krajnosti, kaže Ljubomirski.

Imperativ sreće

Foto: pixabay.com

O imperativu sreće mogu se čitati članci i blogovi onih koji ne pristaju na propisanost jednog stila razmišljanja. Govori se o prihvatanju svih vrsta osećanja – i onih neprijatnih, baš kao i prijatnih: svako od njih treba prihvatiti i integrisati u iskustvo i ličnost. Ističe se i da ne možemo svakog dana biti podjednako zadovoljni i samouvereni, i da na to treba da se prisiljavamo, a u slučaju neuspeha okrivljujemo.

S tim u vezi je i pozicioniranje lokusa kontrole: drevna mudrost da ne možemo na sve uticati i iskontrolisati, vodi nas u prihvatanje mogućnosti da se desi nešto na šta ne možemo da utičemo, i da možemo da se osećamo i loše, obeshrabreno ili iscrpljeno, a da ne upućujemo oštru kritiku svom mentalnom aparatu. Nerealistični pritisci u tom smislu vode u začarani krug, koji jednom delom zavisi od konkretnog karaktera, ali za drugi deo zasluge sasvim opravdano nose trendovi “srećnosti” i značenja poput onih koja svu odgovornost pripisuju pojedincu . 

Neuropsihološka istraživanja pokazuju da je nivo osećanja sreće jednim delom i urođen, što znači da pripada onim faktorima koji su izvan individualne kontrole. Naučnik iz ove oblasti Aleks Korb kaže da mozak ne funkcioniše istovetno kod svih ljudi, pa tako kod jednih više reaguje na pozitivne sadržaje, a kod drugih na negativne. To praktično znači da na nivou organskog postoje razlike, i da je to nešto prirodno i legitimno, što treba prihvatiti kao različitost.

Jedna studija iz 2012. godine je iznela zaključke da se oko 33 odsto varijacije u životnom zadovoljstvu može objasniti genetikom. Iako su i ranija istraživanja pokazala da je osnovno raspoloženje u značajno velikom delu nasleđen, autori ove studije su povezivali subjektivni doživljaj sreće sa 5-HTTLPR polimorfizmom gena za serotoninski transporter. Zaključili su da osobe s efikasnijim genotipom izveštavaju da su zadovoljnije i srećnije u životu.

S druge strane, istraživači u oblasti kliničke psihologije s Velesli koledža Džuli Norem i Edvard Čeng navode da pozitivna psihologija zanemaruje psihološku realnost da se ljudi međusobno razlikuju, te da se jedan isti obrazac ne može primeniti na sve osobe. Oni uvode pojam “odbrambenog pesimizma” (uz “strateški optimizam”) kao strategije pristupanja zadacima: dok “strateški optimisti” postavljaju visoka očekivanja i zatim aktivno izbegavaju previše da razmišljaju šta se sve može desiti, “odbrambeni pesimisti” na svoj način upravljaju anksioznošću, kako bi bili efikasni. Oni svoja očekivanja spuštaju do te mere kako bi se pripremili na najgore, a zatim u mislima prolaze kroz sve loše situacije koje bi mogle da isksrsnu.

Iako to možda deluje kao nešto što vodi u depresiju, zapravo je obrnuto: odbrambeni pesimizam pomaže nesigurnim osobama da se odvoje od svojih strahova ili osećanja neadekvatnosti, kako bi mogli učinkovito da delaju. Obe strategije su delotovorne ako ih koriste oni kojima odgovaraju, u suprotnom – ukoliko se nađu u sutiaciji kojoj ne mogu da prilagode svoje pristupe rešavanju problema, osobe iz obe grupe razvijaju osećanja strepnje, navode autori na osnovu istraživanja. Oni takođe naglašavaju da je forsiranje pozitivnog stava, dominantnog u američkoj kulturi često štetno, i da nasuprot tome, rezultati odbrambenog pesimizma mogu voditi upravo onome što je cilj pozitivne psihologije, a to je lični rast i razvoj kroz uspešno savladavanje prepreka.

Prirodno je i logično težiti da se bude srećan, ali uz dozvolu da budemo i ono što jesmo – ljudska bića, sa svojim nesavršenostima, greškama u razmišljanju i trenucima osećanja koja nisu prijatna. I ovaj momenat samorazumevanja i opraštanja sebi je sadržan u pozitivnoj životnoj filoziji, putem primene nekih psihoterapijskih načela i termina, ali ono što je karakteristično je da je i dalje krajni cilj sreća, dok su drugačija stanja nešto što treba da ostane kao prolazno, neželjeno stanje, koje što ranije ili efikasnije treba prevazići. Na kraju, na to se nadovezuju uspeh i uspešnost, kao nagrada za trud uložen u izgradnju sreće i harmonije: podrazumeva se da je to merna jedinica i dokaz efikasnosti stremljenja ka sreći kao aktivno izabrane lične filozofije.  

ZAŠTO SE RUSI NE SMEJU?

Često se govori o osmehu kao univerzalnom jeziku koji svako može da razume. Međutim, na ovaj izraz lica utiču mnogi društveni faktori kojih često nismo ni svesni pa se tako i osmesi razlikuju među kulturama. Na primer ukoliko na internetu na engleskom jeziku ukucate reči ”zašto” i ”Rusi” sasvim sigurno ćete dobiti veliki broj tekstova na temu ”Zašto se Rusi ne smeju?”.

Naime, u ruskoj tradiciji osmeh nije simbol ljubaznosti, učtivosti pa čak ni toga da vam je neko drag. Osmeh je isključivo izraz ličnog raspoloženja pa je velikom broju ljudi bilo neobično kada su strane firme učile svoje prodavce da budu nasmejani u interakciji sa kupcima. Većina ljudi u Rusiji smatra da prodavac može biti ljubazan i bez osmeha, a njegov izraz lica neće doživeti kao odnos prema kupcu već kao usklađen sa trenutnim rasploženjem. Sa druge strane, sasvim je u redu biti neraspoložen i umoran kao i to da nemate potrebu da se nasmejete potpuno nepoznatim ljudima.

Zanimljivo je i kako u Rusiji ljudi odgovaraju na pitanje ”Kako si?”. Dok na našim prostorima kao da postoji samo jedan odgovor ”dobro”, u ruskom jeziku se odgovara gradacijski. Možda nećete tako često čuti ”loše”, ali odgovori ”ničego” (ni dobro ni loše) i ”normalno” ne treba da vas iznenade jer to objektivno i jesu dominantna raspoloženja. Sa druge strane ako vam sagovornik kaže da je dobro, najčešće ne morate da razmišljate da li se zaista tako oseća.

(Tekst: Jovana Nikolić)

Izvor: elementarium.cpn.rs

________________________________________________________________________________

BIO JE MAG, BIO JE VIRTUOZ…

Na današnji dan, 6.oktobra 2007. godine

---

OTIŠAO JE ČOVEK VELIKOG SRCA – LAZA RISTOVSKI (1956-2007)

PIŠE: Miroslav Milošević

Preminuo je Laza Ristovski…Za prijatelje kratko Laki…

Jedan od najvećih rock-muzičara bivše Jugoslavije…

Bio je mag, bio je virtouz…Bio je najbolji…Svi se slažu…

Ovo je moj skromni doprinos sećanju na čoveka velikog srca…

Sećanju na Lakija…Velikog umetnika…Velikog prijatelja…

Laza Ristovski je rodjen 23. januara 1956. godine u Novom Pazaru, ali se posle tri godine njegova porodica preselila u Kraljevo, gde je Laza odrastao i počeo ozbiljnije da se bavi muzikom.

Početkom sedamdesetih godina, Laza je u Kraljevu formirao grupu Bezimeni, koju sam imao prilike da čujem na jednom od Rock-maratona, koji su se u to vreme često održavali u Hali sportova na Novom Beogradu. Grupa Bezimeni nije ostavila iza sebe veći snimljeni opus, osim instrumentalne teme Maštarije, koja se nalazi u audio-arhivi Radio Beograda.

Sredinom sedamdesetih, tačnije 1975. godine, Laza Ristovski postaje član legendarne kragujevačke grupe Smak.

Srdjan Stojanović, generalni direktor Multimedia Concerts, koji je održao besedu na komemoraciji povodom smrti Laze Ristovskog u prostorijama SOKOJ-a, o ovom periodu Lazine karijere kaže:…,,Prvi put sam ga video i čuo na koncertu tada nove muzičke senzacije – kragujevačke grupe SMAK, čiji je član upravo postao.

Došao sam u halu Čair da čujem i vidim gitarističkog heroja Radomira Mihajlovića – Točka, a uz to magično iskustvo sam dobio i nenadani bonus: 19-godišnji dečak koji je tek počeo da svira sa Smakom, oduševio me je svojom solo tačkom: Na belom Melotronu, Hammond orguljama i Moog sintisajzeru izveo je odlomke iz „Slika sa izložbe“ Modesta Musorskog, inspirisane izvedbom legendarnog Keitha Emersona. I time me je kupio kao obožavaoca za ceo život…’’.

Posle dva albuma i tri singla, Laza je napustio grupu Smak i krajem 1976. godine, prešao u grupu Bijelo Dugme.

Bio je to do tada najveći rock-transfer u istoriji jugoslovenske muzike.

Muzici grupe Bijelo Dugme u tom periodu, Laki je dao ogroman doprinos, što ilustruju antologijski albumi Eto, baš hoću i Koncert kod Hajdučke Česme

O ovom periodu Lazine karijere, Srdjan Stojanović u svojoj komemorativnoj besedi je rekao sledeće: …,,Mnogi poklonici Smaka, uključujući i moju malenkost, smatrali su to za izdaju ideala, muzike i misije, zarad slave i novca. Medjutim, mnogo kasnije smo shvatili da je to bio nužan korak napred u Lazinoj biografiji, novo iskustvo rada u najboljim uslovima i praćenje aktuelne svetske muzičke tehnologije – nešto što je u tadašnjoj SFRJ bilo nemoguće.

I svojim dolaskom u Bijelo Dugme Laza je oplemenio pastirsko-narodnjački idiom Gorana Bregovića kroz svoje sviranje i aranžiranje numera kao što su „Sanjao sam noćas da te nema“, ili „Loše vino“.

Te numere su bile koncipirane, aranžirane i odsvirane na način koji kasniji opus Bijelog Dugmenta nikada neće dostići – originalno, sofisticirano, emotivno i virtuozno…’’.

Od svih članova Bijelog Dugmeta, sa Lazom se najviše družio bubnjar Ipe Ivandić, slična muzička opredeljenja su ih zbližila i njih dvojica polovinom 1978. godine, napuštaju Bijelo Dugme i objavljuju zajednički album Stižemo, za to vreme veoma inovativan i hrabar projekat u jugoslovenskom rocku.

Posle albuma Stižemo i kratkotrajne neuspešne avanture sa grupom Vatra iz Kragujevca, Laza Ristovski se vraća u grupu Smak sa kojom će snimiti još dva albuma.

Početkom osamdesetih godina, posle raspada grupe Smak, Laza Ristovski je bio član pratećeg benda čuvenog engleskog gitariste Alvina Lija, što je dokaz da je Lazina svirka, kao i oprema koju je posedovao bila na svetskom nivou.

U prvoj polovini osamdesetih godina, Laza Ristovski je postao cenjeni i nezamenjivi studijski muzičar koji je saradjivao, izmedju ostalih, sa Džez-orkestrom RTB-a, Oliverom Mandićem i pevačem grupe Smak Borisom Arandjelovićem.

U tom periodu je objavio i nekoliko solo-albuma. Prvi, pod nazivom Merge je objavljen 1982. godine, za koji je Ristovski dobio nagradu za najbolji instrumentalni album. Ploču je obeležila obrada narodne pesme Kaleš bre Andjo.

Drugi album 2/3 je objavljen naredne 1983. godine, koji predstavlja mešavinu studijskih i koncertnih snimaka.

Za vreme služenja vojnog roka, Ristovski je 1984. godine objavio album sa obradama revolucionarnih pesama Vojnički Dani, a iste godine izlazi i odličan album Roses for General.

Sredinom osamdesetih godina, Laza Ristovski se vratio u grupu Bijelo Dugme, gde će ostati do njihovog konačnog raspada 1991. godine.

U značaj Ristovskog za kasniju karijeru Dugmeta, uveriće nas albumi Kosovka Devojka, Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijoi Ćiribiribela, kao i nekoliko koncerata na beogradskom Sajmu sa Mladenom Vojičićem-Tifom i Alenom Islamovićem kao pevačima.

Laza se dobro uklapao i dopunjavao sa drugim klavijaturistom Bijelog Dugmeta Vladom Pravdićem, što se najbolje može čuti na koncertnom albumu Mramor, Kamen i Željezo.

Laza Ristovski je bio i uspešan kao kompozitor filmske muzike. Radio je muziku za filmove Zaboravljeni, Sveto Mesto, Nečista Krv i Lazar, za koju je dobio prvu nagradu na filmskom festivalu u Sopotu, a nosilac je i Estradne Nagrade Srbije za 1986. godinu.

Posle raspada Bijelog Dugmeta, Laza Ristovski je sa još jednim vrhunskim klavijaturistom Aleksandrom-Sašom Loknerom, uz pomoć pevačice Bebi Dol i gitariste Vlade Negovanovića, 1994. godine objavio fenomenalan album Naos, koji je postao kamen medjaš instrumentalne muzike. Na ploči se nalazi i numera Moravo, jedna od najboljih Lazinih kompozicija. 

Moj prijatelj Saša Lokner mi je pričao o radu na tom albumu, rekavši da je od Laze puno toga novog naučio, o zapadnjačkim i istočnjačkim sakralnim sinkopama, harmonijama i ritmovima, o nečemu što do tada nije svirao ni u Instruktorima ni na svojim solo-radovima.

Izvanredna kompilacija Best Of Instrumental Worksje objavljena 1996. godine i zahvata sve dotadašnje periode Lazine solo-karijere.

Poslednje godine Lazinog života su bile teške. Bolest ga je prikovala za invalidska kolica, ali to nije moglo da smanji njegovo veliko srce, njegovu energiju i ljubav prema muzici, životu i ljudima.

Poslednji album Gondola, Laza je objavio 2003. godine, sa kojeg se izdvajaju teme Lavirint, Nebo nad Beogradom, Super Nova i Bit-ola.

Bolest ga nije sprečila da učestvuje na velikoj povratničkoj turneji grupe Bijelo Dugme 2005. godine.

Poslednji dani života Laze Ristovskog su proticali u radu na novom albumu, na kojem su bili angažovani mnogi poznati muzičari kao što su Saša Lokner, Nikola Čuturilo, Dado Topić, Dragi Jelić i drugi, a Laza je uporedo radio i na novim projektima Milića Vukašinovića i bivšeg saradnika iz grupe Smak Borisa Arandjelovića.

Laza Ristovski je preminuo 06. oktobra 2007. godine. Komemorativni skup je održan u prostorijama SOKOJ-a, gde se od Laze oprostio Srdjan Stojanović, kako smo već naveli. Sahranjen je 11. oktobra na Novom groblju u Beogradu.

Pored članova porodice, na komemoraciji i na sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina Lazinih kolega, prijatelja i poštovalaca njegove muzike.

Nećemo navoditi imena prisutnih, nekoga bismo zaboravili. Bili su svi oni koji su Lazu voleli i poštovali.

Na njegovom poslednjem staništu od Laze su se biranim rečima oprostili predstavnik grada Kraljeva i grupe Bezimeni i prijatelj Lazine porodice, gitarista Nikola Čuturilo-Čutura.

Navešćemo još jedan citat iz besede Srdjana Stojanovića: ,,…Tehnička virtuoznost je ne samo dar od Boga, već nešto na čemu mora stalno da se radi. Laki je radne navike imao od mladosti i nikada nije prestajao da radi na sebi, usavršava ne samo tehniku sviranja, već je pomno pratio razvoj tehnologije vezane za svoj posao. On je bio kompjuterski čarobnjak i vizionar mnogo godina pre nego što su kompjuteri ušli u opštu upotrebu. To samo po sebi ukazuje na jedan veliki intelekt i duh koji istražuje, protivan konzervatviizmu i očuvanju postojećeg stanja…’’.

Na raznim forumima i blogovima, pročitao sam stotine komentara i poruka o Lazi Ristovskom.

Za kraj ćemo izdvojiti komentar jedne devojke:

Plavetnilo nedovršenih nota u mojoj suzi…

Danas dotakni dugu, kao što si muzikom znao dotaći nas…

Otišao je veliki mag, veliki virtouz…

Otišao je čovek velikog srca…

Dotakni dugu, kao što si muzikom znao dotaći nas…

Laza Ristovski je otišao prema dugi…

Počivaj u miru, legendo…

LONG LIVE ROCK AND ROLL !!!

Izvor: rocktrezor

---

---

ULOGA MAJKE…

 Osoba koja je ključna za razvoj deteta – majka. Kako ne bi bilo zabuna odmah na početku i pitanja „a gde je tu otac“, naglasićemo da su oba roditelja, tj. celina koja se naziva porodica, podjednako važna za pravilan razvoj osobe.

Kada smo govorili o Edipovom kompleksu videli smo koliko veliku ulogu može otac imati u tome kakva će sutra neko osoba biti. Međutim, majka je ona koja nosi dete, rađa ga i brine se o njemu u prvim danima njegovog života, te je razumljivo da majka kao figura zauzima mnogo veći prostor od oca, ili bilo koje druge figure, u mentalnom svetu deteta.

Ona i njen način ophođenja prema detetu, a i njeno mentalno stanje su, kao što ćemo videti, ipak mnogo čvršći stožer za formiranje ličnosti i psihološkog funkcionisanja.

Ovaj odnos, pored odnosa sa ocem te veoma važnih bioloških (naslednih) faktora i ostalih uticaja iz sredine, može odrediti da li će dete sutra biti lopov, policajac, učitelj, advokat, biznismen; da li će biti agresivan, antisocijalan ili otvoren i pozitivan; kakvog će samopouzdanja biti; da li će mu se sviđati meke i poslušne žene ili će tražiti dominantne – da li će uopšte voleti žene ili če mu sviđati muškarci? I tako dalje. Stoga smo odlučili da posebno zađemo u taj interesantan i kompeksan univerzum odnosa majka-dete, te pogledamo šta se tu u stvari dešava. I opet, kao što je slučaj sa celom ovom serijom članaka, to ćemo činiti sa psihoanalitičke strane.

Krenućemo od perioda kada je žena trudna. Normalno je, i čini se da se to ne mora naglašavati, da je celokupno psihofizičko stanje majke dok nosi dete veoma važno za psihofizički razvoj deteta. Iz psihološkog iskustva poznato je da se emocionalna stanja (osećanja) koje majka ima dok je trudna i te kako prenose na dete.

Ukoliko je na primer, majka pod nekim većim stresom, dete će to osetiti. Isto tako, ukoliko je majka depresivna ili anksiozna, ili ima dosta konflikata u tom periodu, to će opet imati negativan uticaj na dete. Takva deca su skoro po pravilu i sama psihički labilna, pa se čak i dešava da se dete rodi sa manjom težinom u odnosu na prosek, ili da je fizički fragilno i bolešljivo. O konkretnom mehanizmu uticaja i prenošenja emocionalnih stanja sa majke ka detetu u njenom stomaku se i dalje malo zna, ali je činjenica da postoji velika povezanost.

Kada se dete rodi ono je, kao što smo rekli, ušlo u jedan potpuno novi svet za njega. Od tog trenutka, njegov dotadašnji život (par meseci u stomaku majke) se menja iz korena. Dete, iako ima neki mentalni materijal i kada se rodi, kao i sposobnost za neku veoma primitivnu formu „shvatanja“ i rezonovanja, jednostvano je zbunjeno svime što se desilo. Stoga, prvih par meseci ono čak nije ni svesno da je odvojeno od majke, već ima utisak da su ono i majka i dalje – jedno.

Ovo stanje se zove simbiotička faza i tu dete ne pravi granicu između svog tela i tela majke. Majka ovaj osećaj podržava time što „ugađa“ detetu i zadovoljava mu sve potrebe, te je ono, logično, gleda kao neki produžetak sebe koji je uvek tu kada mu zatreba. Tada se dete oseća omnipotentno (svemoćno), kao da je „najveći car“ i kao da je sve u stvari tu zbog njega i za njega.

Naravno, ovaj osećaj je moguć jedino ukoliko je majka ona klasična i standardna, „dobra“ majka, te se maksimalno brine o svom detetu kada ga rodi. Ovaj osećaj je takođe i nužan i potreban za normalan i dalji razvoj osobe, te je zato potrebno da majka bude upravo ovakva prema njemu, tj. da podržava to njegovo stanje (naravno, ovde postoje i granice, a svaka prosečna majka zna gde su). Zašto je ovakvo podržavajuće ophođenje majke prema detetu važno? Zašto je potrebno pružiti mu tu iluziju ujedinjenosti sa majkom?

Zato što se dete tako uvodi u tzv. fazu primarnog narcizma, gde je samo sebi dovoljno (iako realno nije, ali ono misli da jeste jer ne shvata da su ono i majka različite osobe) i gde počinje da voli sebe. Ovo je, pogađate, osnova i uslov da i kasnije čovek voli sebe, da ima taj bazični osećaj samopouzdanja i samopoštovanja, a i da uspe da zavoli majku (i druge) – jer je ona stara „ko ne voli sebe ne voli ni druge“ tu potpuno na mestu. Takođe, ulaskom u ovu narcističku iluziju dete izgrađuje osećaj sigurnosti i umanjuju mu se anksioznosti i traume vezane za rođenje, tj. „stres“ zbog ovog novog sveta punim jake svetlosti, još jačih zvukova, itd.

E sada dolazimo do malo komplikovanijeg dela. Lako smo dete uveli u ovu omnipotentnu fazu, da je ono “bog” ali sada je potrebno da se pređe na drugu fazu, a to je odvajanje od majke. Ovde dete treba da shvati da su ona i ono dve različite osobe, a šta onda to znači? Pa znači to da dete mora da u isto vreme shvati i prihvati da njegove potrebe nisu automatski i tuđe potrebe, da i drugi imaju svoja osećanja i svoje probleme.

Jasno vam je da, ako se ova tranzicija odradi naglo i grubo, to će biti veoma traumatski za dete. Stoga je sledeća uloga majke da ga postepeno i polako odvaja od sebe i pomogne mu da prihvati ovo novo stanje, koje je normalan proces psihičkog razvoja. Uspešno obavljena, ova tranzicija detetu pomaže da počne da gradi i očvrsne svoj Ego.

Međutim, kako god ovaj prelazak iz pozicije potpune zavisnosti u poziciju razdvajanja se odvijao, on će u određenoj meri predstavljati stresan događaj. Dete, iako sada počinje da shvata ko je zapravo, u isto vreme ima osećaj kao da gubi jedan deo sebe (što proizilazi iz one primitivne iluzije da je majka deo njega). To je, može se reći, prvi osećaj nekog gubitka kod deteta, a to svakako nije prijatan osećaj. Ovde je ponašanje majke od ogromne važnosti, jer može odrediti tok daljeg razvoja, formiranja samopouzdanja i zdravog osećaja nezavisnosti i individualnosti deteta.

O čemu se zapravo tu radi? Naime, tokom ovog procesa odvajanja, kod deteta se javljaju svakojake negativne emocije. Tu je posebno prisutan strah od uništenja i dezintegracije (raspadanja) bića (što ima korene u bazičnom strahu od smrti) a koji se javlja upravo iz gorepomenute činjenice, a to je da dete ima dubok osećaj kao da gubi deo sebe. Ovi konstantni osećaji jakog straha od uništenja su preveliki da bi se mladi dečji um njima bavio, te šta sada psiha radi?

Da, sada na igru dolaze odbrambeni mehanizmi, od kojih je posebno projekcija važna. Dete sada projektuje ta loša osećanja ka spolja – upravo na prvu figuru koja mu je najbliža, a to je majka. Majka u ovom slučaju počinje da služi kao “kontejner” za detetov unutrašnji svet. “Kontejner” je engleska reč koja jednostavno označava “nešto u čemu se nešto drži”, dakle ne u smislu “kanta za đubre”. Zapravo, majka sada ima ulogu da “primi” na sebe ta detetova stanja, da se pozabavi njima i obradi ih, te mu ih “vrati” natrag u obliku koji je mnogo prijemčiviji za njega.

Kako praktično ovo izgleda? Recimo da dete krene da plače “bez razloga” (ako ste shvatili psihoanalizu onako kako treba onda znate da uvek postoji neki razlog). Ono u tom trenutku možda proživljava taj strah od razdvajanja i plač je način da se ispolje i pokažu te teške emocije. Majka će u tom trenutku uzeti dete u naručje, pevati mu, pričati ili raditi šta god treba da ga smiri, te mu tako ublažiti stanje.

E sad, zamislite majku koja krene da se dere na dete ili ga stalno ignoriše kada se ovako oseća. Ili pak majku koja nije tu za dete u tim prvim danima. To detetu može samo da produbi strah i uvede ga u još gore mentalno stanje. Da ne govorimo šta se tek kasnije može sa tim svim desiti i kakve to posledice ima na formiranje čitave ličnosti čoveka. Naime, neuspeo “kontejnment”, tj. majčino primanje i obrada detetovih negativnih stanja na sebe može imati za posledicu potiskivanje, a samim tim i produbljivanje ovih užasnih strahova, te tako načiniti osnovu za kasniji neurotični sklop (depresija, anksioznost, fobije), pa i “cepanje” ličnosti – to jest, psihotičnu strukturu (šizofrenija).

Isto kao što se bavi obradom loših osećanja, majčina uloga je i formiranje i obrada detetovih pozitivnih stanja. Psiholozi se slažu u činjenici da majka, posebno njeno lice, predstavlja neku vrstu psihičkog “ogledala” za dete. Prvo, napomenimo da dete, gledajući u majčino lice, ima potrebu da imitira njene emocionalne izraze. Taj manevar ima ključnu ulogu u učenju deteta kako da i ono kasnije ispoljava svoje emocije, na taj način da majka može videti kako se ono oseća.

Što se tog “ogledala” tiče, ukoliko se dete nasmeje majci i majka se najsmeje njemu, ona tako pokazuje detetu da vidi kako se ono oseća. Tako i ono samo zna kako se oseća i sigurno je u to da li je to dobro ili nije. Ovo je možda nama kao odraslim osobama teško da zamislimo bukvalno, ali sve to upravo ima i te kako smisla za dete koje još nije u potpunosti svesno ko je ono a ko majka, te da li je to njegovo lice ili tuđe! Kasnije, emocionalna ekspresija na licu majke utiče na to da dete shvati kako se i majka, kao zasebna osoba oseća, te da i ono sada počne da obraća pažnju na njena stanja.

Čitav ovaj proces, taj konstantan “ples” osećanja, vraćanje emocija napred-nazad, procene i brige za tuđa mentalna stanja i zdravo odvajanje od majke ima za posledicu formiranje detetovog Ega. Tokom kasnijih faza dete stiče sve veću nezavisnost i sve više počinje da obraća pažnju na druge i na to ko su oni, kako se osećaju, pa i da se pita zašto se tako osećaju. Sve više postaje svesno ko je ono, šta želi, koga voli i kakva je ličnost.

Opet da navedemo primer, majka koja je suviše hladna prema detetu i slabo ispoljava emocije prema njemu će doprineti tome da joj se dete razvije u nesigurnog, povučenog, pa možda i asocijalnog čoveka. Takvog čoveka, pošto ne može da nauči i vidi šta njegova majka oseća prema njemu, ne znajući onda ni kako se drugi osećaju, neće biti baš briga ni kako se odnosi prema njima. U isto vreme, majka koja je neresponzivna, dakle ne reaguje na dečje ispoljavanje emocija, učiniće da dete ne stvori adekvatnu sliku o sebi (nema gde da se “ogleda”), te da počne misliti kako nikog nije zapravo briga za njega, da je on bezvredan i nevažan.

Važna stvar koja se treba naglasiti je to da dete, imajući u vidu ovakav razvoj događaja, nikad ne može postati potpuno zavisno od  majke, a kasnije ni drugih ljudi. Obrasci odnosa sa majkom (kao i sa ocem, te ostalim članovima porodice) se kasnije prenose na druge ljude. Ta činjenica je očigledna nama odraslima, jer retko koga od nas može potpuno biti briga za tuđe emocije, ili za to kako se osećamo u odnosu sa drugima, šta oni misle o nama. Uvek nam je stalo do tuđeg mišljenja, do onoga kako na nas ljudi gledaju.

Sada vam je jasno da to, između ostalog, ima osnovu u tome kako nas je majka gledala kada smo bili sasvim mali i jer nam je to bila najvažnija stvar na svetu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (8)

---

---

EDIPOV KOMPLEKS…

U prethodnom tekstu pomenuli smo jednan interesantan i svakako provokativan koncept, Edipov kompleks. Nešto malo reči smo rekli tada, ali sada ćemo detaljnije razraditi ovu ideju.

Inače, Frojd je ideju o Edipovom kompleksu formulisao i na osnovu sopstvenih iskustava (tj. analizirao je samog sebe) te ga ovo čini još zanimljivijim za proučavanje. Iako je ovaj termin konkretno vezan za mušku stranu priče (jer je Edip bio muškarac), da ne bi komplikovali, mi ćemo iskoristiti priliku i da ovde govorimo o ženama (za žene je skovan naziv “Elektra kompleks”).

Osnovni principi ovog mehanizma su veoma slični kod oba pola. Radi uštede prostora, mi ćemo uglavnom pisati iz muške perspektive (jer je autor teksta muškarac pa mu je muška strana ove priče bliža i poznatija), uz naglašavanje gde se proces razlikuje kod žena.

 Edipov kompleks je dobio ime po Grčkom junaku Edipu. Zašto? Pa zato što je Edip, ne znajući ubio svog oca i oženio se sa svojom majkom. Naglašavamo ovo “ne znajući” jer Edip u trenutku venčanja sa svojom majkom nije znao da mu je ona majka, a takođe nije poznavao ni svog oca, čoveka koga je ubio.

Da se prisetimo sada šta u stvari predstavlja Edipov kompleks u psihoanalitičkoj teoriji razvoja čoveka. Prvo, napomenimo i to je ključan deo falusne faze – dete mora proći kroz ove stvari i uspešno ih razrešiti kako bi normalno nastavilo dalji razvoj. Isto tako, ovaj “manevar” u psihi je proizvod čisto detetove nesvesne fantazije i formiranja libidinalne, seksualne energije. Ništa od ovoga nije bukvalno tako i ne manifestuje se potpuno u svesti deteta.

Neuspelo razrešavanje Edipovog kompleksa može dovesti do neurotičnog sklopa ličnosti, homoseksualnosti, pa čak i pedofilije i sličnih “deformacija” u seksualnom nagonu. Kako god da se Edipov kompleks razrešio (ili ne razrešio) to će uticati na formiranje detetovih želja, potreba, očekivanja i aspiracija u seksualnom i ljubavnom životu, na njegov izbor partnera, i slično.

Ono što se zapravo dešava između 3. i 6. godine detetovog života to je da dete postaje svesno svojeg odnosa sa roditeljima, kao i njihovog međusobnog odnosa. Muška deca, koja su, ako se sve odvijalo kako treba, do sada trebala biti emocionalno vezana za majku, sada posebno “shvataju” da im je majka u suštini prvi i jedini objekat koji vole.

Ono po čemu se ova osećanja razlikuju od onih do ove faze razvoja, je to što sada dete polako postaje svesno svojih genitalija, tj. postaje svesno da je ono određenog pola. Isto tako, postaje mu jasno i da postoji drugi pol, a to su oni ljudi (žene i devojčice) koji imaju drugačije polne organe. Dakle, dete shvata da postoje polovi, te da postoji razlika između njih. Upravo tada, shvata i da su on i njegov objekat prema kojem je prvo osetio ljubav (majka) takođe različitih polova, te to znači da je majka u stvari njegova prva ljubav suprotnog pola. Ovaj psihički “manevar” je nužan kako bi dete ostvarilo i izgradilo svoj seksualni identitet, tj. izgradilo kompatibilne rodne i polne identitete.

Dalje, kada dete okrene svoju libidinalnu energiju prema majci, javlja se želja za “posedovanjem” majke, što je slučaj i sa svim objektima za koje vezan libido. Ono ima želju da stalno bude u prisustvu majke, da joj pokazuje svoju ljubav, ali i da ona njega voli i pridaje mu svu svoju pažnju. Ovaj princip važi i za žene, samo što je razlika u tome što žensko dete kasnije dobija želju i za posedovanjem očeve ljubavi. Međutim, sada se javlja problem. Na scenu stupa otac, koji se meša u “savršen” odnos majke i sina – on kvari par, ruši tu dijadu i pravi se trijada, trougao. Otac se sada pojavljuje kao neko ko oduzima majčinu ljubav i usmerava je ka sebi, tako je na neki način uskraćujući detetu.

Dete postaje svesno da njegov otac u stvari “poseduje” majku, jedinu ženu njihovom odnosu, spava sa njom, a i ona njemu pokazuje ljubav i pridaje pažnju. Detetu, logično, ovo počinje da smeta – ko je sada ovaj i zašto on krade meni moju majku? I što bi on imao više prava na nju od mene? Stoga, ono postaje ljubomorno na svog oca, počinje da mu zavidi… A ubrzo se javljaju i osećanja besa i agresivnosti prema njemu. Javlja se želja da se otac ukloni i izbaci iz slike, a majka vrati u dotadašnju savršenu dijadu, da bude samo detetova. Ova želja, kaže Frojd, često prelazi čak i u želju da se otac fizički totalno ukloni (ubije).

Sada, sve bi to bilo jednostavno da nema jedne “kvake” – otac je, naravno, prvo, mnogo jači i moćniji od malog i još nerazvijenog deteta, te bi svaki konflikt sa ocem bio automatski izgubljen. Ono postaje i toga svesno, postaje mu jasno da je ono u stvari slabije i nemoćno, te se još više oseća ozlojeđenim i besnim. To je i prvi “test” za Ego, koji se u ovoj fazi najviše i razvija, jer on, kao što smo napomenuli, funkcioniše po principu realnosti. Dakle, Ego je taj koji kaže “vidi, ti si mali i ne možeš se suprotstavljati ovom mnogo većem i jačem baji, iako bi ti to voleo”. Ego je taj koji je u ovom slučaju realan.

Želje za uklanjanjem (ubistvom) oca su suviše ekstremne i stoga neprihvatljive za Ego, te se on onda služi raznim menhanizmima odbrane, prvenstveno potiskivanjem, kako bi te želje uklonio iz svesti. Drugi mehanizam koji se ovde javlja je projekcija – dete projektuje svoju mržnju i bes u oca, za kojeg sada misli da on njega mrzi i da želi on njega da ukloni. To je i logično, razmišlja dete, jer čim i on voli ovu ženu i želi da je poseduje znači da i on želi mene da ukloni. Stoga se u detetu javlja ogroman strah od oca, tj. strah od onoga što otac može učiniti sa njim kako bi sad on osigurao ljubav detetove majke a njegove žene. Na oca se gleda kao na rivala i misli se kako i on na dete gleda kao na rivala.

Jedan od glavnih strahova deteta vezano za to šta otac može učiniti kako bi nekako onesposobio svog rivala (dete). A šta on može učiniti? Jedna od glavnih iracionalnih “fantazija” detetovog nesvesnog je to da, ako ga ne ubije, otac može da ga onesposobi u seksualnom smislu – da mu odstrani genitalije. Genitalije su glavni “alat” preko kojeg se neki objekt može seksualno posedovati, te bi se otac tako “rešio problema” a ne bi morao da počini najgore zlodelo (da ga ubije). Ovaj momenat se u psihoanalizi naziva “kastracioni strah” i predstavlja ključnu fazu razvoja i razrešavanja zamršenog edipalnog klupka.

Šta se sada dalje dešava? Pogađate, upošljava se i treće oružje u arsenalu Ega, još jedan mehanizam odbrane, u ovom slučaju identifikacija. Pošto je dete shvatilo da je otac moćniji, da mu može nauditi, a da mu je u isto vreme i najljući rival i takmac za majčinu ljubav, šta mu sada preostaje? Pa da se “pridruži neprijatelju”, dakle ono staro “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Dete se sada identifikuje sa ocem, želi da bude on, ili barem kao on. Ako i ono postane tako moćno i jako kao njegov otac, onda će moći da se izbori za majku u pravom smislu.

Takođe, ako majka voli tog čoveka isto kao i njega (ili čak i više), onda mora da taj čovek nešto valja – hajde onda da ga kopiramo i budemo kao on. Još jedna stvar – ako bude kao otac onda će više da mu se svidi ocu i ovaj će ga manje posmatrati kao rivala. To znači da se smanjuje šansa da ga kastrira. Prosta logika. Ovaj momenat je ujedno i početak uspešnog razrešavanja Edipovog kompleksa, jer se uklanja kastracioni strah a dete, ugledajući se na oca (koji je muškog pola i predstavlja maskulinu energiju) počinje i samo da bude muškarac (sa psihološke tačke gledišta) tj. sa adekvatnom izgradnjom sopstvenog identiteta kao muškarca kojeg privlači suprotan pol.

Kada je reč o ženskoj deci, kod devojčica se takođe javlja želja za posedovanjem majke, ali to proizvodi problem i priča je malo komplikovanija. Naime, postajući svesna svog rivalstva sa ocem, te načina na koji on poseduje majku (budući da je muško i suprotnog je pola), postavlja se pitanje kako će se posedovati majka ako se nema adekvatni (muški) polni organ. Stoga, kod ženskog deteta se javlja tzv. zavist prema muškom polnom organu.

Budući da žena ima anatomski drugačije polne organe, tj. u odnosu na muški polni organ koji vidljivo “štrči” van, detetu sada vizuelno izgleda kao da uopšte nema polni organ. Nesvesno, javlja se pomisao da joj je organ oduzet, tj. da je već kastrirana – i da je to učinila majka. Ova fantazija čini da dete počne da mrzi majku zbog toga i oseća bes prema njoj.

U isto vreme, njen libido se sada prebacuje na oca, sa kojim želi uniju (jer on ima penis a ona ga nema) i osvetu nad majkom. Taj momenat takođe predstavlja put ka uspešnom formiranju adekvatnog polno-rodnog identita i progresiju ka heteroseksualnoj femininosti kod žene, jer se javljaju tendencije ka posedovanju muškarca.

Razvijen ženski identitet, dakle to shvatanje kojem se polu pripada, nužno dovodi do kasnije identifikacije sa majkom jer je jasno da obe imaju iste polne organe, te da nisu antagonisti. Ovo dodatno učvršćuje seksualni identitet kod mladog ženskog deteta i predstavlja uspešan završetak faze Edipovog (tj. Elektra) kompleksa.

Jasno vam je sada, iz svega do sada navedenog, šta mogu biti posledice neuspešnog rešavanja Edipovog kompleksa. Što se muškaraca tiče, nerazrešeno rivalstvo između oca i sina rezultuje u fiksaciji za falusnu fazu, što detetu ne dopušta da se dalje uspešno razvija. Ukoliko se i otac sam postavi kao suviše agresivan, premoćan rival koji kažnjava i koji je strog, on u detetu još više “potpaljuje” kastracioni strah, a ujedno i bes. Tako, možemo dobiti čoveka koji je kao odrasla jedinka agresivan, neurotičan, preambiciozan a ujedno sa veoma niskim samopouzdanjem.

Ukoliko je otac neprisutan, dete nema mušku figuru sa kojom će se identifikovati, te to može predstavljati problem prilikom formiranja seksualnog identiteta. Identifikacija muške dece sa majkom može dovesti do formiranja feminiziranih crta. To, u ekstremnim slučajevima, može rezultirati u homoseksualizmu (u zavisnosti od toga kakva je majka) ili pak do preterane, lažne i naduvane maskulinizacije, što je rezultat bunta prema femininim crtama u samom sebi, ili kompenzovanja nepostojeće očeve figure (dete mora da “gradi” fiktivnog maskulinog oca u samom sebi).

Ukoliko je roditelj suviše posesivan ili se čak i umeša izvan normalnih granica u psihoseksualni razvoj deteta, može se desiti da dođe do fiksacije i preteranog vezivanja za roditelja i roditeljsku sliku, što će rezultovati u tome da dete kao odrasla osoba traži partnera koji veoma podsećaju ili da budu skoro identični kao njihov roditelj.

Nerazrešen Elektra kompleks u domenu majka-ćerka takmičenja za očevu ljubav može proizvesti ženu koja će konstantno imati potrebu da dominira na muškarcima ili da ih čak i mrzi (jer nije prešla preko svoje zavisti od muškog polnog organa). Neadekvatan odnos sa ocem može uveliko uticati na to kakve će muškarce sutra žena birati (i da li će ih uopšte birati), da li će biti zavodnica ili submisivna, i tako dalje.

Očigledno je, kao što smo više puta naglasili, da je Edipov kompleks jedna važna faza u psihoseksualnom razvoju deteta. Napomenimo još jednom i to da se ne slažu svi psiholozi po ovom pitanju, te da je ovo konkretno proizvod Frojdove (psihoanalitičke) misli. Iako je činjenica da smo svi različiti, te da stvari ne idu nužno istim tokom kod svih i da nisu fiksirane, znanje o ovom fenomenu i sagledavanje različitih mogućnosti nam može pomoći da postanemo svesni koliko je važna čitava dinamika u porodici, bilo na odnosu roditelj-dete, bilo na odnosu roditelj-roditelj.

Ljudi koji ovo čitaju mogu ovaj koncept shvatiti ili ne shvatiti, prihvatiti ili ne prihvatiti neke ideje ovde izrečene – suština je da je intelektualno bavljenje ovim i drugim kompleksnim fenomenima našeg uma može samo da koristi da proširimo svoje vidike i naterati nas da razmišljamo i formulišemo sopstvene stavove i teorije o fantastičnom radu nepregledne psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (7)

---

---

 

PSIHOSEKSUALNI RAZVOJ…

Pošto smo se upoznali sa nekim minimalnim osnovama u psihoanalitičkoj teoriji, vreme je da se pozabavimo malo dubljim i kompleksnijim stvarima. Stoga ćemo sada govoriti o razvoju čoveka, tj. načinu i mehanizmima kako on postaje ono što jeste kao odrastao čovek. Dakle, kako se formira ona ličnost i ona struktura o kojoj smo govorili do sada?

Psihoanaliza ima jednu prilično čvrstu i razrađenu sliku o dešavanjima koja prethode formiranju čoveka kao zrele ličnosti (ili nastanku disfunkcionalnog mentalnog sklopa), a mi ćemo videti o čemu se tu zapravo radi.

Naravno da je ovo jedna od interesantnijih tema za proučavanje, a i za neobavezno čitanje, jer se govori o razvoju čoveka koji ima velike veze sa seksualnim domenom.

Prvo, bitno je zapaziti da je razvoj čoveka, gledano iz ove perspektive, u stvari uokviren oko formiranja, razvoja i oblikovanja njegove libidinalne (seksualne) energije. Pomenuli smo već da je libido zapravo jedna manifestacija instinkta života (Erosa) kod čoveka – instinktom za očuvanje sopstvene egzistencije i za produžavanjem vrste.

Dakle, razvoj naših ličnosti i naše funkcionisanje u svetu se svodi na razvoj, ispoljavanje i “puteve” naše seksualne energije, libida. Neko se sada može pobuniti “kako to da se ceo moj život i ono što jesam svodi na seks?” Iako to može biti na ovaj način rečeno, ukoliko to bukvalno tako shvatimo onda propuštamo dosta važnih stvari i širu sliku. Ovaj tekst je tu da bi se takvi nesporazumi i uprošćavanja izbegla.

Da vidimo sada šta se konkretno tu dešava. Napomenuli smo već da se razvoj jedinke odvija i opaža se kroz vezivanje seksualne energije, konkretno za njeno “fiksiranje” za određene erogene zone. Ova situacija počinje od kada se čovek rodi (da, čovek poseduje seksualnu energiju i kada je veoma mali, doduše ne u istom obliku kao kasnije) i traje, ponavlja se do završetka perioda razvoja, tj. kada osoba odraste. Libido, dakle, prolazi kroz ukupno pet faza razvoja – oralnu, analnu, falusnu, latentnu i genitalnu.

 Ove faze dobijaju svoj naziv usled fizičke lokacije na telu osobe za koje se libido vezuje – ta zone se “erotizuje”. Ukoliko se dete osujeti u nekoj od ovih faza, tj. ukoliko se libido ne uspe da adekvatno veže za erogenu zonu, onda se svašta može desiti što će negativno uticati na razvoj ličnosti. U najgorem slučaju, čovek može završiti sa nekim neurotičnim, pa čak i psihotičnim poremećajem. Dakle, naglašava se da su ove faze nužne za adekvatan razvoj, da je njihov redosled upravo ovakav kako je naveden takođe nužan i fiksiran. To jednostavno mora tako ako se želi normalna ličnost, a mi ćemo sada objasniti šta se dešava u svakoj od njih.

Oralna faza je prva faza razvoja osobe, a zove se tako zato jer se libido u ovom slučaju vezuje za oralni deo tela, tj. usta i usne. Ova faza počinje od rođenja i traje okvirno tokom prve godine života. Ono što se ovde događa to je da dete, budući da svo svoje zadovoljstvo (što uglavnom predstavlja hranu) dobija preko svojih usta i to iz majčinih grudi. Dakle, ono sa čime dete ima svoj prvi kontakt, a što je ljudsko i što mu donosi uživanje – su ženske grudi.

Zapravo, usta i usne su i kod odraslih jedan od najosetljivijih delova tela, te se senzacije na usnama i u ustima kotiraju veoma visoko u našem mozgu. Upravo zato se ta libido-energija deteta vezuje prvo za njegova usta, a objekt fiksacije su grudi. Sada, da razjasnimo stvari dok nekom ne počne svašta da padne na pamet i pre nego što ljudi koji su nešto načuli o psihoanalizi krenu sa onim “pa znao sam ja da je ovo neka perverzija”.

 Ova energija, tj. ova fiksacija nije “one” seksualne prirode za koju mi, kao odrasli ljudi, znamo. Dete čak ni biološki tada nije sposobno da oseti seksualnu potrebu (požudu) te je totalno besmisleno o ovome čak i pričati. Majčinske grudi su u ovom trenutku samo izvor hrane i ovde je mehanizam nagrade, tj. uslovljavanja na delu – “volim ono što mi daje hranu”. To je jednostavno neki primitivni osećaj zadovoljstva, prijatnosti usled dobijanja nekakve nagrade, što je u ovom slučaju hrana.

Dakle, još jednom da ponovimo – to nije seksualno fiksiranje kao kod odraslih, već samo generalizovani osećaj prijatnosti i fiksiranja za objekat koji je izvor zadovoljstva i umanjuje fiziološku tenziju kod deteta. Sisanje prsta je takođe jedan “ritual” i to sada samonagrađivanja. Detetu prst predstavlja zamenu za majčinske grudi, te ono ima senzaciju na ustima sličnu onoj kada sisa bradavicu. Isto tako, nevezano za grudi i hranu, usta su kod deteta glavni “alat” interakcije sa okolinom i svako ko ima dete ili je bio u blizini bebe potvrdiće da deca u ovom periodu imaju tendenciju da sve i svašta guraju u usta. E sada, ključna stvar ovde je prelazak u narednu fazu razvoja, a ovde je važno tzv. “odbijanje” deteta od majčinskih grudi i uvođenje drugih izvora hrane.

Neki teoretičari tvrde da sam momenat kada je dete prestalo da sisa (tj. kada mu majka više ne da sisa) može u ogromnoj meri da odredi detetov budući razvoj, tako da se na ovo mora obratiti posebna pažnja. U svakom slučaju, ovde dete još slabo razlikuje sebe od drugih (misli da je ono i dalje fizički deo majke), što znači da se u ovoj fazi Ego još ne formira u pravoj meri. Prelazak u narednu fazu će odrediti put njegovog razvoja.

Sledeća faza psihoseksualnog razvoja je tzv. analna faza. Kao što i sama reč kaže, libido se sada seli na deo tela oko anusa, tj. nižeg digestivnog trakta i taj proces traje do negde treće godine. Ovde se sada glavna akcija događa u situacijama kada se dete uči na upotrebu toaleta, kada se uči na pražnjenje creva i izbacivanje izmeta. Detetu pražnjenje, isto kao i hranjenje, predstavlja nuždu ali i zadovoljstvo, te se energija sada prebacuje na donji deo tela. Treniranje i disciplinovanje deteta u vezi ovih radnji ima važnu ulogu u formiranju detetovog Ega, ali i Super-ega, koji se sada počinje formirati. Kako to?

Naime, kada se dete dovoljno odvojilo od roditelja i razvilo da može shvatiti da je odvojeno i nezavisno biće (ne bukvalno, jer još uvek zavisi na neki način od roditelja), tj. kada se formirao Ego, ono sada počinje opažati odnose između njih i sebe. Detetove primarne i instinktivne potrebe (Id) koje je do sada izvršavalo skoro momentalno i bez kontrole, sada dolaze u konflikt sa silama njegovog Ega, koji zahteva da se odlože potrebe. Onda, na scenu stupa Super-ego, koji predstavlja njegove roditelje. Kažnjavanjem za neadekvatno korišćenje toaleta i nagrađivanjem za adekvatno “pražnjenje” formira se ta prva savest i samodisciplina, tj. Super-ego kod deteta.

Ovim se na neki način rešava konflikt na relaciji Id-Ego, jer Super-ego održava balans i stalno miri ova dva dela između sebe. Sada, ako roditelji ne uspeju da na adekvatan način reše kod deteta ovaj njegov konflikt (tako što ga uopšte ne disciplinuju u ovom domenu, ili su suviše strogi), onda se Super-ego ne formira onako kako treba te dobijamo osobu koja ili nije samodisciplinovana, briga je za druge, nesavesna je i neodgovorna ili dobijamo suviše krutu i opsesivnu osobu, koja stalno sebe samokažnjava i ima nisko samopouzdanje. Dakle, očigledno je da i razvoj i način izlaženja na kraj sa libidinalnim energijama i ovoj fazi može značajno uticati na celokupan dalji tok razvoja ličnosti.

Sledeća zona na koju se libido fokusira (jer mu tako biologija nalaže) je falusna zona, tj. sopstvene genitalije, te se ova faza zato i naziva falusna faza. Tokom ovog perioda, koji traje od treće do šeste godine, deca postaju svesna svojih tela u pravoj meri a posebno svojih genitalija. Isto tako, postaju svesna i da drugi ljudi imaju tela kao i oni, te da imaju i genitalije kao i oni. Tada su deca radoznala da saznaju zašto oni imaju ovakve genitalne organe a ovi drugi onakve – tada se po prvi put upoznaju i sa razlikama između polovima, da su ovi bate a oni seke. Ključan momenat ovde je nastanak, a kasnije i uspešno razrešavanje tzv. Edipovog kompleksa.

Ovde sada nećemo ulaziti u detalje Edipovog kompleksa, to ćemo ostaviti za neke naredne tekstove jer je to samo za sebe kompleksna tema. Za sada, reći ćemo samo da muško dete u ovom procesu postaje svesno da njegova majka ne voli samo njega – da nije samo ono predmet njene pažnje, već se tu javlja i otac. U detetovoj glavi, otac je sada rival sa kojim se ono takmiči za ljubav majke, ali pošto je otac moćniji, ono se u isto vreme plaši da mu se suprotstavi. Dete zbog svega ovoga ima agresivne tendencije prema ocu koje projektuje u njega, pa se sada javlja strah od kažnjavanja.

 Ovaj strah se očituje u tzv. kastracionom strahu, jer dete ima dubok strah da ne izgubi genitalije, tj. da mu ih otac ne odseče (i tako ga liši njegove muškosti, što će ga učiniti nemoćnim rivalom svome ocu). Kod devojčica se javlja „Elektra“ kompleks, a to je imaginarna borba sa majkom za posedovanje očeve ljubavi, pa i stoga konflikt u detetu. U ovoj fazi se javljaju i kompleksniji mehanizmi odbrane, koji služe za to kako bi se dete adekvatno izborilo sa strahovima, projekcijama i unutrašnjim konfliktima i tako se razvilo u prilagođenu ličnost. Edipov kompleks je inače nužan proces i njegovo uspešno razrešenje je nužno kako bi se razvoj nastavio u pravom smeru.

Nakon ove faze, dete ulazi u latentnu fazu, u kojoj se ništa naročito ne dešava. Ovo je kao neki “period odmora” za libido koji traje do puberteta. Naime, tokom falusne faze dolazi do masovnog potiskivanja instinktivnih potreba deteta, a posebno svega onoga što je bilo vezano za Edipov kompleks i njegovo razrešavanje. Tako, buduće da su ove energije sada neraspoložive za Ego, dete sada mora naći svoj izvor zadovoljstva u nekim drugim aktivnostima, kao što su na primer intelekutalne aktivnosti, prijateljstva, hobiji, itd. 

Genitalna i poslednja faza razvoja počinje u pubertetu, i tada se libido vraća na velika vrata. Ovo faza sada predstavlja konkretnu i pravu “upotrebu” libida i seksualne energije u smislu ulaska u realne seksualne odnose. Inače, sve neuroze koje je dete steklo usled neadekvatnog obrađivanja i prelaska iz faze u fazu do ovog trenutka, će sada početi da se manifestuju i otkrivaju.

Nerazrešen Edipov kompleks, kastracioni strah i slične stvari, (pored ostalih mnogobrojnih faktora) mogu odrediti da li će sada adolescent uopšte i moći da upražnjava seksualne odnose, šta će ga privlačiti, kakve će seksualne orijentacije biti, itd. Međutim, i u ovoj fazi postoji prilika za razrešavanja preostalih konflikata iz detinjstva, a to je u stvari i nužno da se dogodi da bi se osoba adekvatno razvila. Genitalna faza služi da se dete osamostali i postane “svoj čovek” da uspešno “konvertuje” simboličke želje koje imao kao dete i ostvari svoje potrebe na socijalno prihvatljiv način. 

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (6)

---

LJUBAV I DISCIPLINA…

Za vaspitanje su važni i ljubav i disciplina

Ako pretpostavimo da deci za pravilan razvoj treba pružati ljubav i zahtevati disciplinu, onda je na osnovu toga moguće razlikovati tri glavna vaspitna modela.

Foto: Guliver/Getty/Thinkstock

U prvom modelu roditelji izbegavaju da pokažu ljubav deci koju inače vole, istovremeno zahtevajući visok stepen discipline. Oni ne pohvaljuju dete, nikada ne pokazuju da su zadovoljni detetovim postignućima, ističu detetu da uvek može bolje i više.

Njihova deca su veoma poslušna i vredna, a razlog za to je što nikada nisu sigurna da li ih roditelji zaista vole.

Ta deca žive u hroničnom strahu od odvajanja (separacijski strah) i trude se da ugode roditeljima kako ne bi bila odbačena. Ovaj način vaspitanja stvara ličnosti koje su veoma samodisciplinovane, radne, ambiciozne, teže savršenstvu.

Međutim, kako ova osoba nije dobila ljubav, ona nije izgradila pozitivnu sliku o sebi i nema razvijena osećanja samoljubavi i samopoštovanja. Ovaj model se kod nas naziva „nemačko vaspitanje“. Na teritorijama gde je ovaj model bio primenjivan, visoka je stopa depresivnosti i samoubistava.

Kao rezultat kritike prvog modela, nastao je drugi model, u kojem se smatra da je deci najvažnije pokazati ljubav, jer ona pomaže izgradnji pozitivne slike o sebi, a sprečava nastanak neurotične strukture ličnosti. To je kod roditelja stvorilo strah da će dete, u svakoj situaciji u kojoj počne da doživljava da je nevoljeno, da bude traumatizovano, što će negativno da se odrazi na njegovu buduću ličnost. Kada roditelj pokuša da disciplinuje dete, a ono se usprotivi, roditelj popusti iz straha da će da ga traumatizuje, piše Zoran Milivojević za „Politiku„.

Formula ovog modela je ljubav bez discipline. Kako roditelji nisu socijalizovali i disciplinovali dete, rezultat je neprilagođena i od roditelja zavisna odrasla osoba – patološki narcis. Kada mnogi roditelji svesno ili nesvesno zastupaju ovakav model, tada nastaje, kako ju je nazvao Arik Sigman, narcisoidna „razmažena generacija“ koja je, između ostalog, sklona nasilju i kršenju zakona.

Mnogi roditelji i stručnjaci promovišu ovaj drugi model kao način „prosvećenog“ vaspitanja.

Kako je sve veći broj ljudi koji su proteklih decenija svoju decu vaspitavali „pravilno“, a veoma su nezadovoljni rezultatom, na osnovu kritike drugog modela, nastao je treći model. Prema njegovom mišljenju, podjednako je važno deci pokazati ljubav i disciplinovati ih. To je Stiv Bidalf nazvao pružanjem i „meke“ i „čvrste“ ljubavi. U tom modelu roditelj mora prvo sebi, a zatim i detetu da objasni da mu postavlja granice, tera ga na korisne, a neprijatne stvari, kažnjava ga kada se usprotivi tome, samo zato što ga zaista voli.

Autor: mondo.rs

Izvor: mondo.rs

___________________________________________________________________________________

Pravila vaspitanja francuskih roditelja koje ceo svet hvali

Od kada je američka autorka Pamela Drukerman posvetila čitavu knjigu pozitivnim stranama francuskog roditeljstva, ceo svet priznaje da ima nečeg posebno efektnog u vaspitnim metodama Francuza.

Istražili smo šta to oni rade drugačije pa njihova deca nemaju napade besa, vaspitano jedu od malena a mame ne glume policajce. Njihovo roditeljstvo je opuštenije (za mamu i tatu) i usmereno na porodicu a ne na dete. Evo čega se francuski roditelji pridržavaju a što treba da pokušate i vi:

Odlučno NE je obavezna stvar u vaspitanju

Čvrsto ali smireno i jasno „NE“ je jedna od centralnih stvari u francuskom roditeljstvu. Oni ga koriste kada god je to potrebno, izgovaraju ga ljubazno ali je važno da se o njihovom „ne“ ne raspravlja! Nema nikakvog vikanja, besa i dugih objašnjavanja. Zna se ko je glavni.

Deca treba da budu sposobna da se sama zabavljaju

Pod ovim se misli na važnost dečije sposobnosti da se sama igraju i da roditelji ne treba da padaju na nos kako deci nikada ne bi bilo dosadno. Kada roditelji imaju posla, deca treba da su mirna sama sa sobom bez ikakvih problema.

Važno je da odrasli imaju vremena za sebe

Francuzi veruju da to što neko postane roditelj ne znači da njegov život treba da se završi. Oni uživaju u porodici i zajednički provedenom vremenu ali odvajaju vreme i samo za sebe, partnera ili društvo. Oni veruju da tako uče decu da poštuju sve članove porodice a ne da misle da se ceo svet vrti samo oko njih.

Deca moraju sa de uče nezavisnosti

Francuske mame ne bde nad decom na igralištu niti ih drže pod staklenim zvonom do 18. godine. U Francuskoj ćete videti decu koja sama idu do prodavnice, šetaju od škole do kuće i krstare ulicama na svojim trotinetima, čak i u ogromnom gradu kao što je Pariz. Već od nekih osam ili devet godina, mališani dobijaju mnoštvo prilika da razvijaju svoju samostalnost. Mnogo više nego u mnogim drugim zapadnim zemljama. A još dok su deca jako mala, u parkovima ćete videti mame kako sede na klupama i razgovaraju opušteno međusobno ili čitaju. One ne prate svaki dečiji korak i ne drže ih dok se spuštaju toboganom i slično, bilo da se okolo čuje smeh ili plač.

Strpljenje i mir su obavezni

Kod Francuza je veoma važno da decu nauče da ne mogu sve da dobiju odmah i sad. Roditelji tako uče decu da čekaju u redu, da se suzdržavaju u prekidanju odraslih u razgovoru kao i da poštuju raspored obroka. Ovo poslednje za rezultat ima mir tokom jela, omogućava da se sa decom normalno jede i van kuće.

  Porodični obroci su svetinja

Svi znamo da je francuska kuhinja jedna od najboljih u svetu. Oni obožavaju da jedu. Zajednički porodični obroci su kamen temeljac francuskog porodičnog života, naročito vikendom kada su sve ostale obaveze organizovane u odnosu na precizno raspoređene obroke.

Deca jedu sve što i odrasli

Kada već govorimo o obrocima, važno je napomenuti da u Francuskoj ne postoje posebno obroci za decu. Mališani jedu sve što i odrasli. Oni se tako jako rano upoznaju sa začinjenim pire krompirom, mesom sa raznim sosovima i slično. Normalno je otići u restoran i na meniju naći ono što će da jedu i deca.

Vikend je vreme za porodicu

Dok su u većini zemalja baš vikendi jako ispunjeni svakakvim obavezama za decu, u Francuskoj se vikend i dalje smatra vremenom za porodicu. To je vreme kada oni svi zajedno sedaju da jedu, zajedno idu na koncerte, muzeje ili na selo u posetu bakama i dekama. To su dani kada su jedni drugima prioritet.

Ne opterećujte decu

Francuzi ne opterećuju decu vannastavnim aktivnostima i ne provode vreme vodeći ih i prevozeći sa jedne tačke na drugu. Oni vole da imaju više vremena za sebe i smatraju da nije u redu da članovi porodice ne mogu da nađu vreme jedan za drugog.

Cilj je naći dobar balans u roditeljstvu

Lepota ovakvog roditeljstva je u tome što ste uvek tu a ne preterujete, porodica vam je prioritet ali imate vremena i za svoj društveni život. To je zapravo ultimativni cilj svakog roditelja – savršen balans.

najboljamamanasvetu.com

Izvor: zelenaucionica.com

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

STRUKTURA LIČNOSTI…

Možda najvažnije pitanje u čitavoj psihologiji kao nauci je to od čega se sastoji čovekova ličnost. Koji su pokretači čovekovog ponašanja, šta nas tera da mislimo onako kako mislimo, ili govorimo ono što govorimo? Odakle dolaze naše želje, ambicije, ciljevi, motivacija, naši stavovi, uverenja i sve ono što nas čini onim što jesmo – ljudima?

Psihoanaliza ne bi bila to što jeste kada ne bi pokušavala da nam pruži odgovor na pitanja ovakve vrste.

Tako je stvoren jedan jedinstven model ličnosti i ljudskog funkcionisanja, koji se i dan danas priča i prepričava u mnogim kontekstima, a termini su ušli čak i u svakodnevnu upotrebu. Neki se mogu naći i u svakodnevnoj primeni i kod ljudi koji uopšte ne znaju odakle oni potiču, niti šta oni tačno znače.

Svima vam je poznat termin “egoista” ili, na primer, fraza “on ima naduvan ego” i slično. Za ljude koji nisu upoznati sa psihoanalitičkom terminologijom, a i one koji nisu čitali ništa od ovih članaka, termin “ego” predstavlja jednu običnu reč koja se koristi upravo u prethodno navedenim situacijama. Oni koji su pratili naše izlaganje ovde, znaju da ova reč ima mnoštvo značenja. Ipak, svoju pravu definiciju, termin “ego” nalazi tek u psihoanalizi, tačnije u Frojdovoj misli koja se odnosi na glavne činioce naše psihe.

Ta misao je nastala iz potrebe da se objasni ljudsko ponašanje pre svega, a u isto vreme i zakonitosti, tajnoviti putevi ljudskog uma. Na kraju, to je bio i rezervoar iz kojeg se crpu objašnjenja i za raznorazna mentalna stanja i tzv. mentalne “bolesti” (inače, ako to do sada nije jasno niti naglašeno, autor ovog teksta se ograđuje prilikom korišćenja termina “bolest” za bilo kakvo mentalno stanje. Ovaj termin se u ovom i sličnim slučajevima koristi isključivo radi lakše komunikacije jer je postao uobičajen u upotrebi).

Međutim, da krenemo iz početka. Prema psihoanalitičkoj teoriji, ljudski um je “rastrzan” između tri gospodara: Id, Ego i Super-ego. Ovo su latinski izrazi za tri tzv. dimenzije ljudske ličnosti, između kojih se odvija celokupno psihičko funkcionisanje čoveka.

To nisu fizički delovi mozga, ne mogu se videti i snimiti, već su to logički i psihički konstrukti u ljudskim umovima. Svaki od njih postoji za sebe, ali jedan bez drugog ne mogu. Od njih i njihove međusobne interakcije zavisi kako će se čovek ponašati, kako će razmišljati i kakva će ličnost biti.

“Id” (ili u prevodu “ono”) predstavlja sve naše nagone, instinkte, požude – sve one skrivene želje koje se nalaze u našoj podsvesti. Najjači instinkt, koji smo pominjali u jednom od prošlih tekstova, jeste instikt života i on funkcioniše upravo kroz ovaj dubinski sistem ličnosti. U njemu su sadržani naši biološki “programi”, dakle ono što nasleđujemo. Id funkcioniše po principu zadovoljstva, što znači da je jedini cilj ovog dela nas da zadovolji svoje potrebe (tj. te primalne instinkte).

Id stalno zahteva da se zadovolji ta instiktualna i libidinalna (za sad da kažemo, seksualna) energija, a ukoliko se to ne zadovolji onda nastaje tenzija. Id je, dakle, onaj deo ličnosti koji nas suštinski pokreće i u kome se ogleda bazični, takoreći životinjski deo nas. Stoga, ovaj sistem ne podleže zakonima logike, racionalnosti, direktne kontrole, već funkcioniše automatski i nesvesno – ovo je jedna jaka i skoro neukrotiva sila.

Međutim, kada bi ova sila bila potpuno neukrotiva, onda bi se mi ne bismo mnogo razlikovali od životinja. Ljudi bi mokrili kada i gde god im se mokri, morali bi da jedu odmah čim ogladne, bili bi agresivni i napadali jedni druge boreći se za hranu i teritoriju. Da ne pričamo koliko bi se naša socijalna i međupolna interakcija razlikovala (ako bi se uopšte moglo govoriti o interakciji nekog višeg reda). Zamislite da ljudi stupaju u seksualne odnose kad god osete potrebu za tim, bez obaziranja na vreme, mesto i druge ljude – to bi bio jedan opšti haos. Znači, ova sila, iako je naš glavni pokretač, mora biti na neki način kontrolisana, upregnuta.

Tu sada na scenu stupa naš Ego. On je onaj koji može da kontroliše Id, da ga kanališe, usmeri i pretvori tu njegovu sirovu i “slepu” energiju u korisnu i svrsishodnu. Ego čini najveći deo onog našeg “ja”, dakle, onog što osećamo da smo mi. Naravno, sve što se dešava u nama smo mi, ali je Ego ona prizma kroz koju se sve to prožima i koja tako predstavlja glavni alat naše komunikacije sa socijalnom sredinom.

Jedna od glavnih uloga Ega je da naše instinkte i nesvesne želje i potrebe spozna, obradi i prenese u realnost. On je onaj koji opaža realnost, ima kontakt sa spoljašnjošću i funkcioniše po logičkim i racionalnim principima, te tako, za razliku od Ida koji ne vidi šta se dešava spolja, on zna šta se traži, kako se traži i kako će da se neko ponašanje izvede u realnosti. Stoga je on neka vrsta kontrolora, nekog stražara koji proverava i propušta ono što mu odgovara, a što je u skladu sa socijalnom sredinom, što znači da predstavlja glavni aspekt onoga što se naziva “ja”, tj. “moja ličnost”.

Ego, kao i Id, takođe funkcioniše po principu zadovoljstva (traži prijatnost i teži da izbegava bol) ali, za razliku od njega on traži realistične strategije da ostvari ovaj cilj (Id uopšte ne interesuju strategije i realnost, već samo da se oslobodi tenzije i doživi prijatnost). Ovaj deo nas je takođe urođen, ali njegov razvoj u ovakvu celovitu strukturu, koja će moći da obavlja težak zadatak kroćenja Ida, zavisi uglavnom od ljudi oko nas, pre svega naših najbližih (roditelja) a onda i od sredine u kojoj se nalazimo.

Ukoliko se Ego ne formira na pravi način, pogađate šta se dešava – slepa i sirova energija Ida se ne može na pravi način obraditi i iskontrolisati, usmeriti na pravi način ka ispoljavanju u realnosti, te nastaje problem. Čovek se pretvara u jedno biće koje sve radi impulsivno i bez ikakve kontrole.

Ipak, ni Ego nije struktura koja je dovoljna sama za sebe da bi čovek adekvatno funkcionisao u realnosti. Zašto je to tako? Pa jednostavno zato što kod njega postoji jedan mali problem – on ne zna šta je dobro a šta loše. Iako je svestan realnosti u kojoj se nalazi, te da se impulsi ne mogu ispoljavati sada i odmah (već da za njih postoji mesto i vreme), njega ipak interesuje samo da dobije što više zadovoljstva a ujedno izbegne bol.

Da li je nešto dobro zavisi samo od toga da li donosi zadovoljstvo ili ne (dakle, ako je prijatno onda je dobro). To znači da, kada bi se samo Ego i Id pitali, ukoliko čovek nekog udari i shvati da mu to donosi neko zadovoljstvo (prijatnost), onda će to biti prihvaćeno kao dobro i radnja će se nastaviti dokle god izaziva prijatnost. Ovo, složićete se, može napraviti ogroman problem osobi koja je udarena, a koja svakako ne može osećati prijatnost u tom trenutku, za šta Ego ovog koji udara na haje mnogo.

E sada na red dolazi struktura koja se zove Super-ego, koja je tu da pomogne Egu da shvati šta je dobro a šta loše, tj. kakve će posledice naše ponašanje imati u odnosu na druge. Ona predstavlja ono što se laički naziva “savest” a griža savesti upravo potiče iz Super-ega. Omogućavajući nam da stvari sagledamo “iz tuđih cipela” on nam pruža mogućnost da zamislimo kako bi se druga osoba osećala ukoliko mi uradimo ovo ili ono (što za nas može biti prijatno a za nju ne).

Super-ego je tu da nas upozori da neki naši stavovi i ponašanje mogu imati loše posledice po druge, mogu prekršiti pravila koja služe za očuvanje reda, mogu nekom drugom doneti patnju, iako bi nama možda donele zadovoljstvo. Ovaj deo ličnosti je ta moralna strana u nama. On se formira u ranim godinama, a njegovo formiranje traje do kasne adolescencije, jer se čovek stalno uči nečem novom u socijalnoj sredini.

Super-ego je interesantan aspekt naše psihe jer se on formira uglavnom prilikom naše interakcije sa roditeljima, tj. procesa koji se zove vaspitanje. Mehanizmi koji su zaduženi za njegovo formiranje su nagrada i kazna, koje može sprovesti samo roditelj i socijalna sredina. Dete nauči šta je loše ukoliko dobije neku vrstu kazne kada izvrši određeno ponašanje, a dobro ukoliko se nagradi; ne postoji drugi način da se taj osećaj usadi u njega.

Na primer, ukoliko dete udari drugo dete, a da je to u tom trenutku i u toj sredini neprihvatljivo ponašanje, jedino će nekom vrstom kazne doći do shvatanja da je to nešto loše i neprihvatljivo. Ukoliko vidimo da naše dete udara tuđe, pa mu kupimo čokoladu zbog toga, ono će misliti da je takvo ponašanje itekako dobro. Tako postoji velika verovatnoća da će ga ponavljati samo da bi dobilo nagradu, ili mu jednostavno pređe u naviku da to radi jer mu prija osećaj da bije druge.

Kada doživimo kaznu za neko naše ponašanje, mi se osetimo loše što smo to učinili. Upravo ovo je koren onoga što nazivamo osećaj krivice. Ovaj “loš” osećaj, ta neprijatnost kada uradimo nešto “loše” se kasnije pretvara u tu tzv. grižu savesti. Ukoliko se kažnjavanje ponovi više puta (ili nam je možda dovoljno da naučimo iz jednog, kakogod) mi se posle osećamo loše čak i kada ne bivamo više kažnjavani.

To je stoga što smo na neki način ugradili u svoje biće onoga koji nas kažnjava (tj. vaspitava), te sad sami sebe kažnjavamo – tako što se automatski loše osećamo, tj. grize nas savest. Isto tako se i nagrađujemo (osećamo se lepo) kada uradimo nešto “dobro”, tj. ono što nas je neko stvarnim nagrađivanjem naučio da je dobro. Ovaj mehanizam se inače naziva “introjekcija” i to je dakle taj momenat kada sami sebi postajemo policajci i sudije, sami sebe vaspitavamo.

Vidimo da je ovo ključan momenat formiranja Super-ega ali i krunisanje razvoja naše ličnosti i onoga što jesmo; savesne, moralne i adaptirane osobe koja će poštovati druge ljude, njihove potrebe i pravila koja su uspostavljena u društvu. Isto tako, bez adekvatno izgrađenog Super-ega ne možemo očekivati da osoba kada odraste poštuje zakone i autoritete. Međutim, isto tako je i očigledno je da će prevelika strogost roditelja prilikom vaspitanja načiniti od nas ljude koji će stalno sami sebe kažnjavati, odnosno stalno imati osećaj da ne radimo stvari kako treba – što je siguran put ka niskom samopouzdanju i nesrećnom životu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (4)

Prethodni članak: MRAČNA STRANA UMA

---

---

AUTIZAM…

Autizam je, pored šizofrenije, svakako jedan od najenigmatičnijih psihičkih stanja, u čija se istraživanja ulagalo kako finansijski tako i mentalno, ali je u isto vreme ostao i toliko nedovoljno istražen da je pitanje možemo li danas uopšte sa sigurnošću govoriti o autizmu kao posebnom i specijalnom poremećaju.

Definicije autizma su toliko široke da sada naučnici ne govore više u autizmu već o „poremećajim autističnog spektra“. Mi ćemo, radi lakše komunikacije i uštede prostora, većinom zadržati termin „autizam“ kada budemo konkretno ušli u priču o ovom fenomenu, uz naglašavanje da zadržavamo stav da ovo nije jedinstven poremećaj o kojem se mnogo zna.

Za autizam kao poremećaj se praktično nije znalo do pre par decenija. Pored manjka faktora koji izazivaju neurorazvojne poremećaje (što znači da su proizvod neuroloških promena, uglavnom na mozgu, prilikom razvoja čoveka), u pitanju je i to da nikom nije palo na pamet da nekako obeleži ljude koji se razlikuju od ostalih. Na decu, koja su pokazivala određena „čudna“ ponašanja (koja su kasnije obeležena kao simptomi autizma), se gledalo kao na decu koja su malo sporija u razvoju.

Tek kada su ljudi počeli da uviđaju određenu pravilnost u ovim ponašanjima, i kada se broj slučajeva povećao uz javljanje težih simptoma, nastao je pokušaj utvrđivanja svega opaženog u jednu celinu koja će biti okarakterisana kao poremećaj. Iako je i danas, kao što smo rekli, veoma teško govoriti o ovom fenomenu kao o definisanom stanju, mi ćemo ovde navesti njegove karakteristike onako kako se o njima govori u naučnom svetu.

Autizam se uglavnom definiše kao neurorazvojni, neuropsihički poremećaj, kojeg karakterišu smetnje u ponašanju (kako u verbalnoj tako i u neverbalnoj komunikaciji), smetnje u mišljenju, socijalnim interakcijama i repetitivna ponašanja. Autizam se uglavnom prepoznaje prilikom ranih dana života, gde obično roditelji primete nešto čudno kod svoje dete.

Znaci i simptomi autizma mogu biti raznoliki. Neuobičajeno ponašanje se može ogledati u detetovom nereagovanju na zvuke, lice, glas roditelja, slike, i slično; može se primetiti da se dete fokusira samo na jedan predmet duže vreme, na primer, gleda samo u jednu igračku ili fiksira pogled u jednu tačku u njegovoj sredini.

Dete može biti tiho, mnogo tiše nego što se to „očekuje“ od deteta u tim godinama – na primer, vrlo malo, ili čak uopšte, ne plače. S tim u vezi, moguće je primetiti i odsustvo emocija, bilo straha i tuge, bilo radosti, sreće (na primer, dete se ne smeje i ne reaguje na osmehe roditelja – reakcija na smeh roditelja je normalna i očekivana reakcija deteta).

Svaka od ovih promena i neuobičajenih ponašanja kod deteta može proći neopaženo, pa se to da „nešto nije u redu sa detetom“ primećuje tek kasnije. Isto tako, svako od ovih ponašanja može značiti samo privremenu razvojnu krizu kod deteta, ili reakciju na neke promene u kontekstu u kojem se dete nalazi, pa ne mora da znači da se odmah radi o neuropsihološkom problemu. Međutim, ukoliko su ovakva ponašanja relativno trajna i ukoliko se jave u većem broju, onda je veoma moguće da se radi o neurorazvojnom poremećaju autističnog spektra.

Kada je reč o simptomima autizma, mora se prvo naznačiti da postoje različiti oblici autizma (zato su se naučnici odlučili da govore o „spektru“ a ne o jedinstvenom poremećaju), te da postoje blaži i teži oblici ovog stanja. Ipak, obično se govori o takozvanoj trijadi simptoma – tri grupe karakteristika koje određuju ovaj poremećaj.

To su: 1) poremećaj u socijalnoj interakciji, 2) poremećaj u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji i 3) repetitivno ponašanje. Što se poremećaja u sferi socijalne interakcije tiče, tu možemo primetiti manjak očnog kontakta – osoba veoma malo gleda, ili čak potpuno izbegava da gleda drugu osobu u oči. Takođe, osoba će ostvarivati malo i nimalo bilo kakve druge komunikacije sa drugima, kao da nekako živi u svom svetu. Neće reagovati na dozivanje ili pokušaje komuniciranja drugih. Maniri mogu neprikladni situaciji, osoba kao da ne zna, ili je nije briga, za bonton i slične stvari.

Osobe sa autističnim spektrom poremećaja su „poznate“ po tome što su uglavnom veoma loše u interpretiranju socijalnih situacija. Naime, ovi ljudi su generalno loši u opažanju emocija kod drugih i njihovih emocionalnih stanja. Na primer, svi mi znamo kako izgleda kada se neko raduje – opažamo ton kojim priča, izraz lica, ponašanje, itd. Isto tako, znamo i kada se neko ljuti ili je nervozan i uplašen.

Opažanje tuđih emocionalnih stanja je najvažnija stvar prilikom komunikacije sa drugim ljudskim bićem. Međutim, problem kod autističnih osoba je to što one ne mogu da vide, tj. ne znaju da opaze emocije drugih. Dakle, ton kojim im se obraćate skoro da uopšte nije bitan – bitno je samo šta kažete. A nije isto kada vam neko kaže „dođi ovamo“ i smeje se, ili isto to, a mršti se.

Sa druge strane, i oni sami imaju problem da na pravi način iskažu svoja stanja drugima, te će možda delovati kao rigidne, bezlične ili konfuzne osobe drugim ljudima – niko neće znati šta misle i kako se osećaju. Ova nemogućnost da se tuđa stanja pravilno interpretiraju, uz probleme sa iskazivanjem sopstvenih, čine socijalnu interakciju skoro nemogućom – u najmanju ruku veoma teškom. Dešava se i da su ponekad agresivni, što još više otežava odnos sa njima.

 Kada odrastu, ovi ljudi su uglavnom usamljenici koji veoma malo komuniciraju sa sredinom oko sebe. Tipično za autistične osobe je to što često deluju kao su potpuno u nekom svom svetu, kojem ne može prići niko spolja. Što se verbalne i neverbalne komunikacije tiče, osoba može veoma malo govoriti ili čak u potpunosti izgubiti moć govora. Može ponavljati određene reči ili zvukove, kao da samo njih zna.

Kada je reč o nekim blažim oblicima, deca mogu pokazivati znake blagog zaostajanja u prihvatanju i učenju novih reči. Često se dešava da govor bude monoton ili nalik na pesmu, dakle, neobičajenog tonaliteta. Neka deca imaju teškoća da održe komunikaciju, a sreću se i osobe koje drže konstantne monologe – pričaju o jednoj temi kao da drže predavanje, ne obraćajući pažnju na to šta drugi govore i da li imaju nešto da kažu.

Veliki broj ljudi sa nekim od poremećaja autističnog spektra ima dosta problema sa kontrolisanjem emocija, te se može desiti da upadnu u afekt i preterano emocionalno reaguju u neadekvatnoj situaciji (na primer, dobiju napad besa i krenu da viču na sred bibilioteke, u pozorištu ili bilo kojem drugom mestu gde je vikanje neprikladno). Ovaj gubitak kontrole se češće dešava kada se nalaze u okolini koja je za njih strana (na primer, negde gde nikad do sada nisu bili). Ponašanje i pokreti mogu biti ukrućeni ili takođe pratiti neki obrazac, gde se pokret ponavlja. Izvođenje nekih radnji bez ikakvog povoda (što se spoljnog posmatrača tiče) nije neuobičajeno za autizam.

Kao što vidimo, upravo repetitvna ponašanja deo su velikog dela „repertoara“ osobe tokom dana. Naglasimo i to da je svako dete jedinstveno u pogledu simptoma autizma, te kod nekih neki simptomi mogu biti manji a neki veći, dok se kod drugih može naći obrnuta slika.

Kako čitaoci koji nisu mnogo upoznati sa ovim psihičkim stanjem ne bi pomislili da je autizam nešto strašno i uvek nešto „poremećeno“ i nenormalno (kako se inače ovaj poremećaj do skora prikazivao u medijima), moramo ponovo naglasiti da postoje različiti oblici autističnih stanja, od kojih su neka blaža a neka teža, a neka veoma interesantna. Postavlja se pitanje da li bi trebalo govoriti o autizmu ukoliko nisu prisutni ovi simptomi u nekoj težoj varijanti. Ljudi koji imaju „blaže“ simptome autizma su uglavnom funkcionalni u društvu – zaposleni su, imaju porodice, prijatelje i slično.

Ovi ljudi su jednostavno okarakterisani kao „malo čudni“ od strane svoje socijalne okoline, najčešće u smislu toga da malo teže komuniciraju sa ljudima, da vole da budu sami, da imaju neuobičajene gestove i manire, da su socijalno inhibirani (ukočeni) i slično. Ali se oni ipak ne smatraju „poremećenima“ u laičkom smislu reči. Dakle, za ovakve ljude je normalno postaviti pitanje da li uopšte možemo i trebamo govoriti o bilo kakvom poremećaju i u stručnom smislu, ili ih nazivati nekakvim medicinskim imenom. Pitanje je da li je potrebno nazivati ljude koji su malo drugačiji od vas „autistima“ ili bilo kako drugo; i šta takva obeležavanja znače i za vas, a posebno za njih.

Na primer, neko više voli da svoje slodobno vreme provodi sam sa sobom, a neko je jednostavno nespretan sa ljudima. Da li smemo ovakve osobe okarakterisati kao ljude sa „blažom formom autizma“ je dilema ne samo za laike već i za psihijatre. Takvim merilom, skoro svako od nas se može naći u nekom psihičkom poremećaju. Ovo može biti opravdano kada je reč o težim oblicima nekih psihičkih poremećaja, gde je čovek nefunkcionalan, pa i opasan po sebe i druge; ali možda ne i kada je reč o blažim formama, gde je granica između osobina ličnosti, karaktera, vrlina, mana i „poremećaja“ veoma zamućena.

Na kraju, verovatno ste čuli za izraz „idiot savant“, ružan termin koji je sada zamenjen terminom „autist savant“. To su ljudi koji imaju sve ili većinu gorenavedenih simptoma autizma, ali uz jednu sitnicu: imaju jednu ili više mnogostruko „pojačanu“ psihičku funkciju.

Na primer, postoje slučajevi ljudi sa autizmom koji imaju skoro nadljudsku matematičku sposobnost, te mogu da u sekudni izvode aritmetičke operacije sa brojevima od nekoliko desetina cifara, da izvode kompleksne jednačine za par minuta, za koje bi normalnom čoveku trebalo školovanje od pet razreda i pored toga opet više sati (ili dana) da ih postavi i reši. Mogu biti i izuzetno nadareni u nečemu, na primer u muzici, gde imaju sposobnost da savršeno tačno odsviraju melodiju koju prvi put čuju, da prepoznaju svaki zvuk i notu i slično.

Takođe, postoje ljudi koji mogu perfektno jasno da zamisle nešto u glavi i onda ga konstruišu, da kristalno zapamte i onda vizualizuju svaki objekat i svaku scenu u mislima. Interesantno je to što, nakon utvrđivanja autizma kao poremećaja, uz ove slučajeve autista savanta, neki tvrde i da su mnoge istorijske ličnosti u stvari bile autistične.

Na primer, Mocart, koji nije baš bio neki govornik ali je mogao da u najmanju notu pogodi i odsvira melodiju koju samo jedanput čuje. Ili, Ajnštajn, koji je mogao da u glavi izvodi kompleksne matematičke operacije u četiri ili pet matematičkih dimenzija, ali je bio povučen i „čudan“ u privatnom životu. Takođe, Nikola Tesla je bio poznat po svom usamljeničkom životu i manjku interakcije sa ljudima, po „čudnim“ izjavama i teorijama, ali isto tako i po svom neprevaziđenom geniju, koji je uveliko bio posledica njegove izvanredne sposobnosti vizualizacije objekata u mislima (poznato je da on govorio kako ništa nije crtao i modelirao u fizičkom svetu, već je svaki izum potpuno „konstruisao“ samo u svojim mislima).

Ovakvi slučajevi govore u prilog tome da je reč „autizam“, posebno u svom blažem obliku, više nekakav način da se okarakterišu određeni tipovi ljudi sa specifičnom moždanom strukturom, nego što je jedinstven psihički poremećaj. Ipak, ovom temom se treba još dosta baviti i još dosta je izučavati kako bi se došlo do neke čvršće spoznaje i boljeg uvida.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (16)

Prethodni članak: AMNEZIJA

_______________________________________________________________________________________

SEBIČNA TRAŽI PLEMENITOG…

Umesto da tragamo za savršenim partnerom, bolje je da zavirimo u sebe

Lakše je da ubedimo sebe da je problem u drugima. Izjava „Nikako da upoznam nekog normalnog“ je najčešće mehanizam odbrane

KADA se student iz Sarajeva nedavno na Fejsbuku požalio da je sam jer nijedna devojka danas ne ceni finoću, ne želi da ide u pozorište ili bioskop, već da se opija do jutra, izazvao je lavinu reakcija.

Momci iz celog regiona, pa i naše zemlje složili su se sa sapatnikom, dok su devojke uzvratile da je i on, poput mnogih današnjih muškaraca nesposobni mamin sin, bez kvaliteta, ali zato pun sebe.

Muškarci i žene danas imaju barem jednu sličnost – i jedni i drugi misle da nikada nije bilo teže naći srodnu dušu. Za to krive svet, sistem vrednosti i najviše drugu stranu koja se „iskvarila“.

Dok jedni odustaju od potrage, drugi i dalje veruju da će pronaći to što traže. I jedni i drugi, ipak, zaboravljaju osnovno – da bismo pronašli Gospodina Pravog ili Gospođicu Savršenu, prvo moramo mi da budemo takvi.

Na ljubavnom tržištu, stvari funkcionišu kao i na bilo kom drugom. U supermarketu možda želite čokoladu u luksuznom pakovanju, ali kupićete kakao tablu jer samo za nju imate novca. Tako je i u ljubavi.

Ne možete očekivati da pored sebe šetate šarmantnu damu koja izgleda kao Skarlet Johanson ili da se budite pored muškarca koji je u sebi sjedinio izgled Breda Pita, duhovitost Mister Bina i manire Džejms Bonda, ako i sami ne posedujete ništa od navedenih kvaliteta.

Živimo u narcističkoj kulturi koja nas ne podstiče na samokritiku. Dok nalazimo sto i jednu manu kod druge osobe, nikako da se zapitamo kakvi smo mi. Jer, valjda se podrazumeva da smo savršeni. I, eto problema.

Zašto nam je teško da u ovom slučaju budemo iskreni prema sebi, otkriva sagovornica „Života plus“, psiholog Milena Vujović ističući da svest i podsvest često mogu biti u konfliktu.

– Na primer, osoba može imati različite strahove od intimnosti, nedostatak samopouzdanja i slične probleme zbog kojih nije spremna da zasnuje partnerski odnos. Ali, kako je osećanje neadekvatnosti veoma neprijatno, lakše nam je da ubedimo sebe da su drugi neadekvatni – kaže psiholog.

Zato, umesto da se bavimo sobom, zavirujemo u tuđe dvorište po sistemu napad je najbolja odbrana. Pa tako, dolazimo do toga da su svi muškarci nesposobni slabići, u večnoj potrazi za drugom mamom. Sve žene su, s druge strane, sponzoruše kojima je važna samo debljina novčanika, dok obične momke neće da udostoje ni pogledom. Ali, ovim generalizacijama samo produbljujemo problem.

– Tako ćemo potisnuti sopstvene probleme u podsvest, a svest će stvoriti dobre mehanizme odbrane kao što je poznata rečenica „Nikako da upoznam nekog normalnog, a to je jedino što želim“.

Sa druge strane, osećamo bol, neretko i ljutnju, frustriranost zbog osećanja usamljenosti, te smo zbog toga nezadovoljni, što je opet lakše prebaciti na „Današnje devojke su ovakve“ ili „Momci su onakvi“. A istina je, zapravo, ako nam se ljubav ne dešava, nismo spremni za nju – jasna je Vujovićeva.

Popularna kultura nam ne ide u prilog. U filmovima, knjigama, serija sve se vrti oko toga kako naći Gospodina pravog, kako ga prepoznati, zadržati. Uvereni da zaslužujemo najbolje, dok upoznajemo nekoga, u glavi već štikliramo šta od mnogobrojnih zacrtanih uslova ne ispunjava. Naša sagovornica upozorava na opasnosti ovakvog pristupa.

– Ono što nam govori da li je neko za nas „pravi“, barem u datom trenutku, jeste osećaj kontakta sa njim. Važnije je kako se osećamo pored te osobe, kakvi smo, od toga da li je zadovoljila nekakve uslove. Naš mozak često misli da zna šta je našem biću potrebno, ali dok to ne osetimo u kontaktu, ne možemo znati. Često su uslovi pažljivo osmišljeni tako da se nikada ne mogu zadovoljiti. To je ponovo igra naše podsvesti usled straha od intimnog kontakta – kaže psiholog.

Kada shvatimo šta nas tera da drugima tražimo mane, pravi je trenutak da se okrenemo sebi. I da postanemo pravi. Toni Gaskins, autor knjige „Gospođa prava: Vodič za žene kako postati i ostati supruga“ kaže da svaki put moramo da volimo kao da nikada ranije nismo bili povređeni.

– Ako to ne možete, niste spremni da ponovo volite. Nije fer da kažnjavate novog partnera zbog nečeg što je prethodni uradio. Učite iz svojih grešaka, u suprotnom, u svakoj novoj vezi ponavljaćete pogreške iz prethodne – upozorava Gaskins.

Umesto da tražimo pametnog, duhovitog, zabavnog, šarmantnog partnera, bolje je da to sami postanemo. Psiholozi predlažu da nađete hobi, volontirate, nastavite obrazovanje, učite jezik. Da ljubav prema sebi pokažemo ne stavom da smo najbolji, već time što ćemo se truditi da se razvijamo. Jer, svi smo mi, kako kaže Gaskins, direktori sopstvenih života.

– Muškarac želi ženu koja je šef svog života, a ne onu koja čeka nekog da je spase. Pišite blog, knjigu, radite bilo šta što je samo vaše. Hranite svoj mozak, kao i telo. Izađite iz kuće i živite. Ne plašite se da odete same negde i počastite se tortom. Ako znate ko ste i šta zaslužujete, onda će to znati i muškarac – savetuje Gaskins.

Tezu da ćemo, ako budemo radili na sebi, privući ljubav u svoj život, opovrgavaju svi oni pametni, vaspitani, kvalitetni pojedinci koji su, ipak, sami. Nedostatak garancije, ipak, ne znači da ne treba ni pokušavati.

– Rad na sebi je širok pojam. Ali, možemo reći da je pravo vreme onda kad smo spremni da pružimo ljubav uz rizik i neizvesnost, uz osećanje da ne znamo šta ćemo dobiti zauzvrat, ali smo voljni da pokušamo. Bićemo pravi ako budemo ono što jesmo i pustimo da se život dešava. I da nam ljubav dođe onda kada je naše biće spremno, a ne kada mozak ili društvo to žele. I naravno, možemo raditi na osvešćivanju svojih „mračnih strana“ koje leže u podsvesti. A svi ih imamo – upozorava naša sagovornica.

Marija Dedić | 25. februar 2016.

Izvor:novosti.rs

__________________________________________________________________________________

NARCISTIŠKI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

„Narcis“ – reč koja se tako mnogo i često danas upotrebljava da govor o narcizmu kao poremećaju ličnosti može delovati kao nešto što je nepotrebno i čak malo preterano.

Svi mi znamo kada i zašto nekog nazovemo „narcisom“ – najčešće kada se „pravi važan“, „umišlja da je nešto što nije“, da je „iznad svih“ i slično, ali ne bismo baš rekli da ima poremećaj ličnosti. To čak i nije neka teška reč, barem ne kao kada biste nekog nazvali recimo „psihopatom“.

Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću su napornim radom, i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da je ekstremni narcizam jedno patološko stanje kod čoveka, te da se čak može govoriti o specifičnom poremećaju ličnosti u tom smislu.

O tome ćemo mi ovde govoriti i pokušati da vidimo šta je zapravo narcizam i zašto se ispoljavanja u određenoj formi koju nazivaju poremećajem.

Prvo, da damo definiciju samog termina. Kako knjige kažu, narcizam je jedno stanje ekstremne “zaljubljenosti” u sebe (videćemo kasnije zašto su stavljeni znaci navoda na reči “zaljubljenost”), preuveličanog osećaja sopstvene važnosti, uz duboku potrebu za divljenjem od strane drugih. I naravno, uzevši u obzir ovakvu definiciju, ne možemo baš reći da je to nešto strašno, te da svako od nas nema makar malo narcizma u sebi – svi mi donekle sebe cenimo ipak malo više od drugih, a volimo i kad nam se neko divi. Štaviše, određena doza ljubavi prema sebi je nužna za zdravo funkcionisanje podedinca.

Ona je, kao što smo par puta videli, od krucijalne važnosti za formiranje zdrave ličnosti, posebno optimalnog nivoa samopouzdanja koji će nam kasnije pomoći da sa hrabrošću idemo kroz život i da ostvarujemo svoje ciljeve. Takođe, ljubav prema sebi je ključna i za ostvarivanje zdravog odnosa sa drugima – ova činjenica je poznata kao izreka “ko ne voli sebe ne voli ni druge”.

Sasvim je normalno da cenimo sebe više nego nekog drugog i da volimo to ko smo i šta smo. E sad, to o čemu ovde govorimo je zdrava ljubav prema sebi, tj. “primarni” narcizmu koji je karakterističan za sve ljude.

Tokom svog psihičkog razvoja, čovek prolazi kroz razne etape kroz koje se um oblikuje a ličnost strukturiše. Da ne bi sada ulazili u detaljnu raspravu o celokupnoj razvojnoj krivulji, pomenućemo samo da je jedna od tih faza i tzv. “egocentrična” faza, kada je dete okrenuto skoro potpuno prema sebi i zadovoljavanju svojih potreba. Tada ga ne interesuje ništa drugo nego da sebi pribavi što više zadovoljstva a da u isto vreme ukloni sve izvore nezadovoljstva.

Ova faza se naziva egocentričnom upravo zato jer su tu drugi ljudi (roditelji) samo sporedne figure u detetovom životu, koje su, što se detetovog pogleda na svet tiče, tu samo da mu pomognu da ostvari gorenavedene ciljeve. Kasnije, dete prevaziđe ovu fazu i počinje da se okreće prema spoljašnjosti i mentalno odvaja objekte od sebe, opažajući ih kao druge ljude koji, isto kao ono, imaju svoje potrebe i ciljeve – te da sada može i on njima da pomaže da ih ostvare.

Tako, vidimo da je ta egocentričnost i gledanje “samo na sebe” normalna razvojna faza kod ljudi. Stoga, može se reći da ljudi koji ostanu egocentrični u kasnijem životu, nikada i ne uspeju da adekvatno pređu iz te rane narcističke faze u sledeću fazu. Gledano na taj način, to može značiti da su ovi ljudi ostali “zaglavljeni” negde u ranom detinjstvu, tj. da se nisu adekvatno razvili u zrele i funkcionalne osobe, jer i dalje gledaju samo kako će da ostvare svoje potrebe, bez obaziranja na potrebe drugih.

Za razliku od ovog zdravog narcizma, kada govorimo o patološkom narcizmu naglasak je na preuveličanosti, kao i načinima ispoljavanja, ali i mehanizama koji stoje iza ovog procesa.

Da vidimo prvo koji su sve to aspekti ovog patološkog narcizma, onako kako o njima govori psihološka literatura. Prvo, kao što smo rekli, to je preuveličan osećaj sopstvene važnosti (tzv. “napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god da se pojavi.

Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koji je trebao nekoj drugoj osobi (npr. “Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).

Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako nemaju možda nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će često preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju.

Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. “Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili “Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili “Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.).

Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvu i savršenstvu. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu. Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to – ali su isto tako vrlo osetljibi na kritike.

Ovi ljudi su često i arogantni, sa snobovskim stavom i na ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da “gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najoubičajenija slika čoveka sa narcističkim poremećajem ličnosti.

Vratimo se sada onoj razlici između zdravog narcizma, tj. normalne i urođene ljubavi prema sebi, i ove patološke “zaljubljenosti” u sebe. Pomenuli smo kako smo reć “zaljubljenost” namerno stavili pod navodnike a sada ćemo objasniti i zašto.

Iako na prvi pogled može delovati kao da narcisi previše vole sebe, te da su puni samopouzdanja, ovo je uglavnom potpuno suprotno od onoga što se stvarno tu dešava. Naime, ispitivanjem ovakvih ličnosti psiholozi su došli do zaključka kako ove osobe ne samo što ne vole sebe, već je većina njih vrlo nezadovoljna sobom, do te mere da čak i mrze same sebe.

Sada će se čitalac koji prvi put proučava narcizam sa pravom zapitati: pa kako onda da izgleda da toliko vole sebe i zašto se termin “narcis” upotrebljava da označi stanje opsednutosti samim sobom? Odgovor je kompleksan, ali za potrebe ovog teksta (koji je samo uvod u problematiku) reći ćemo da je ovde u pitanju tzv. kompenzatorna ljubav prema sebi. To jest, narcis deluje kao da ekstremno voli sebe jer u stvari prikriva svoju mržnju prema sebi preuveličanom površnom “ljubavlju”.

Izdižući sebe u očima drugih, on izdiže sebe i u sopstvenim očima, te tako pokušava da samog sebe ubedi kako je dovoljno dobar, lep, jak i uspešan. U stvari, o sebi misli kako nikad nije dovoljno dobar, jak, lep i uspešan. Upravo zato je i toliko “navučen” na pohvale i toliko su mu potrebna hvalisanja i komplimenti od strane drugih. Zato je i toliko osetljiv na kritike i reaguje veoma agresivno kada neko “provali” ko je zapravo on i u kom grmu tu leži zec. Iza tog naizgled jakog i čvrstog ega, čeličnom sigurnošću u sebe i svoje sposobnosti, leži jedan veoma fragilan ego i uplašena i nesigurna osoba.

Narcizam je, dakle, u ovom smislu, jedan specifičan i kompleksan odbrambeni mehanizam koji osoba upotrebljava kako bi se sakrila od sebe same i slagala sebe – a i druge oko sebe – da je nešto što u stvari zna da nije.

Naravno da priča sa narcizom nije tako jednostavna i ne završava se jednim (prilično uprošćenim) objašnjenjem. Isto tako, ova teorija se ne odnosi na sve slučajeve narcističkog poremećaja, već se mehanizmi razlikuju od čoveka do čoveka. Uvek možete naleteti na slučaj gde je čovek toliko bio oduvek hvaljen, mažen, pažen (i razmažen) da je stvarno ubeđen da je on najbolji, najpametniji i najlepši. Ipak, fragilan ego i manjak samopouzdanja, koje se kompenzuje preteranim uzdizanjem sebe je jedan od najčešćih mehanizama kojim se objašnjava fenomen narcizma.

Mi smo ovde dali samo jedan mali pregled i temelj sagledavanja ove problematike, a na čitaocima je da dalje razvijaju svoje znanje i nastave sa proučavanjem ukoliko ih ovaj poremećaj posebno interesuje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (10)

Prethodni članak: HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

_________________________________________________________________________________

HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

U ovom se tekstu bavimo  još jednim intrigantim poremećajem ličnosti, koji je u literaturi obeležen kao histrionični poremećaj ličnosti.

Reč “histrionični” je svakako čudna i nesvakidašnja, ali videćemo da ponašanje koje karakteriše ovu pojavu nikako nije nešto neuobičajeno; štaviše, većina nas će se, čitajući o ovom poremećaju, prisetiti barem jedne situacije ili osobe na koju je ovo podseća.

Stoga, možemo da krenemo sa konkretnim sagledavanjem problematike i bacimo svetlost na još jedan ugao ljudske psihe.

Histrionični poremećaj ličnosti odlikuje se jednim specifičnim obrascem ekstremnog traženja pažnje i ekstremne emocionalnosti.

Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti konstantno žele da budu u centru pažnje, gde god da se nalaze; dakle, bez obzira na mesto, vreme i grupu ljudi koji ih okružuju.

Ovo nije jedini problem – oni osećaju veliku nelagodnost kada nisu u centru pažnje. Iako su često okarakterisani kao živahni i interesantni ljudi, doduše ponekad teatralni, oni imaju poteškoća kada ljudi nisu fokusirani isključivo na njih.

Često mogu delovati i kao plitke osobe, jer odaju utisak da im je bitno samo da ih ljudi “gotive”, da su lepi i da se svet vrti oko njih, kao i zbog toga što mogu brzo menjati svoja emocionalna stanja i stavove. U svojoj misiji skretanja pažnje na sebe, mogu biti seksualno zavodljivi ili ispoljavati neka druga provokativna ponašanja – sve što će biti adekvatno sredstvo do cilja.

Kao što smo naglasili, osobe sa histrioničnim poremećajem imaju veliku potrebu za pažnjom, što pokazuju svojim glasnim i neretko neprimerenim “nastupima”, dramatizovanjem i teatralnošću, kao i preuveličavanjem svojih ponašanja i emocija. Dobar izraz koji se može upotrebiti prilikom opisa ovih ljudi je “kraljica drame”, upravo zato što je ta dramatičnost centralna tačka ponašanja i glavni alat dostizanja cilja. U isto vreme, oni i sami žude za stimulacijom od drugih, te će i od njih očekivati slična ponašanja.

Ako nije glasno i bučno, onda je dosadno. Ako nema glasnog smeha i zbijanja masnih šala (gde je najbolje ako su oni ti koji su najduhovitiji) onda je to “smor” situacija. Emocionalno izražavanje je prenaglašeno i teži ka tome da se drugi impresioniraju ili izmanipulišu.

Takođe, na ove osobe je veoma lako uticati, te mogu biti dosta povodljive: ovo je razumljivo jer su na neki način “zavisnici” od pažnje i stimulacije, pa će uraditi sve što se od njih traži i očekuje kako bi je dobili. Osetljivost na kriticizam ili negativno mišljenje je, naravno, stalan pratilac ovog stanja, jer ove osobe imaju slab ego. Ako gajite bilo kakvo loše mišljenje ili ispoljite neko negativno ponašanje prema ovakvoj osobi, ona će to veoma teško podneti.

Najverovatnije će pokušati da vas odvrati od stava prema njoj ponovo svojim teatralnim ponašanjem (plač, histerija, bes, itd.) izazivajući vam osećaj krivice. Nakon toga, gledaće da vas izmanipulišu u onom smeru u kojem biste počeli da mislite sve najbolje o njima. Crte ličnosti koje prate ove osobe uključuju egocentrizam, upuštanje u rizična ponašanja, kontinuirana potreba za uvažavanjem i uporno manipulativno ponašanje kako bi se ostvarile sopstvene potrebe.

Ljudi koji se nalaze u ovakvom stanju mogu imati poteškoća da postignu emotivnu intimnost u ljubavnim vezama ili seksualnim odnosima. Interesantno je zapažanje da često glume neku ulogu – najčešće je to uloga „žrtve“ ili “ princeze“ u svojim odnosima sa drugima, a to je deo njihovog manipulativnog ponašanja koje ima za svrhu da izazove neke emocije kod drugih.

Oni će često gledati da na razne načine iskontrolišu svog partnera kroz emocionalne manipulacije ili zavodljivo ponašanje. Međutim, u isto vreme će pokazivati i primetnu zavisnost od te osobe, što deluje dodatno zbunjujuće i čini odnos sa njima još haotičnijim.

Kako bi čitaocu bilo što jasnije o čemu je ovde reč, kao suma ovoga što smo do sad izneli možemo ukratko navesti karakteristike histrioničnih osoba.

Dakle, to je, prvo, provokativno (ili zavodljivo ponašanje) u bilo kom smislu, koje može biti vezano ili nevezano za kontekst (vreme, mesto i ljude). Drugo, to je ekstenzivno privlačenje pažnje, u svakom pogledu, opet vezano ili nevezano za kontekst – pažnja je jednostavno njihova hrana. Način govora je takav da se njime drugi žele impresionirati, ubediti (u nešto), stimulirati, sve opet u svrhu ostavljanja što “pozitivnijeg” utiska.

Izražena je emocionalna labilnost i nestabilnost, praćena površnim reagovanjima; ove osobe mogu dramatizovati i teatralno se ponašati, “besneti” ali će to često biti samo gluma kako bi se privukla pažnja.

Čitava fizička pojava “podešena” je na takav način da privlači pažnju na sebe – počevši od šminke, koja može biti previše jarka ili prenaglašena, odeće koja može biti različitih ili jarkih boja, do “čudne” i neuobičajene frizure, previše nakita, itd.

Osobe sa ovim poremećajem imaju često poremećene veze sa istopolnim partnerima jer njihov seksualno provokativan stil ponašanja može njihovim partnerima delovati kao pretnja odnosu. Logično, konstantno flertovanje i koketiranje sa svim i svakim će probuditi sumnju kod drugih. Ovi pojedinci mogu otuđiti i prijatelje sa zahtevima za konstantnom pažnjom – postaje naporno kada stalno tražite ispoljavanje nekih emocija od strane drugih, da vas stalno hvale i da ste uvek u fokusu.

Izražena je i žudnja za novinom, stimulacijom i uzbuđenjem, uobičajena rutina im je dosadna. Često su frustrirani situacijama koje uključuju odloženo zadovoljstvo – sve mora sad i odmah. Iako često pokrenu posao ili projekat sa velikim entuzijazmom, njihov interes za isti može brzo opasti.

Kao i uvek, kada govorimo o uzrocima psihičkih poremećaja, pogotovo poremećaja ličnosti, veoma je teško iscrtati neku konkretnu sliku i navesti specifične faktore. Uglavnom su tu upetljani mnogi elementi, počevši od genetike i biologije, do socijalne sredine (naglašavajući značaj ranog iskustva sa roditeljima) i iskustva tokom života. Naše sagledavanje psihičkih poremećaja je uglavnom centrirano oko događaja u ranom detinjstvu, tj. odnosa roditelja prema detetu, iliti stila vaspitanja.

Autoritaran i hladan stil roditeljstva (zainteresovani mogu pogledati neke od prethodnih tekstova gde smo detaljnije opisivali stilove roditeljstva i njihove posledice po razvoj deteta), gde se u isto vreme zahteva od deteta da ispuni neka očekivanja (koja je uglavnom nemoguće potpuno ispuniti) je u ovom smislu jedan od glavnih “krivaca” za razvijanje ovakve strukture ličnosti.

Konstantno postavljanje zahteva pred dete od strane okoline dovešće do toga da dete postane opterećeno time da li ispunjava ili ne ispunjava iste, te svesti čitavo funkcionisanje na bavljenje tom problematikom.

„Da li sam dovoljno lepa i pametna? Možda da stavim još šminke ili da pričam o još nekoj pametnoj stvari.“ Uticaj ovakvog ponašanja roditelja je pogoršan tim više ukoliko su zahtevi veoma kompleksni ili su ciljevi previsoki i nedostižni za dete.

To mogu biti i nerealni zahtevi tipa da dete bude pametnije nego što mu to sama biologija i nivo razvoja dozvoljava (npr. ne može dete od 5 godina rešavati kompleksne matematičke zadatke, ili u 3. godini shvatati šta znači seksualni odnos, itd.), da bude lepše nego što jeste (što je nemoguće, jer niko, naravno, ne može izmeniti svoj fizički izlged) i slično.

Ovo deluje veoma frustrirajuće za dete i dovodi do toga da postane besno i na sebe (i na druge koji ovo zahtevaju), kao i da svede svu svoju egzistenciju na dostizanje ovih ciljeva. Naravno, kako su ciljevi nedostižni i nerealni, dete neće moći da ih dostigne, te će onda misliti loše o sebi. Takva situacija se još više može pogoršati – upravo ukoliko roditelj ne nagrađuje adekvatno detetove za njegove pokušaje (ukoliko se radi o nekim realnim ciljevima), ukoliko nema nikakve emocionalne topline i ukoliko ga još i kažnjava za sve to.

Uz sve ovo, logično je da će ove osobe, kada odrastu, postati veoma slabe ličnosti, tj. imati veoma nisko samopouzdanje i biti opsednute da ispune očekivanja okoline. Zapravo, nisko samopouzdanje ovde ima ključnu ulogu i to je najveći razlog zašto ove osobe konstantno traže pažnju od drugih – pogađate, da bi podigli sebi samopouzdanje.

Vidimo da se ovde opet radi o jednom začaranom krugu, koji, ukoliko se ne shvati i ne razbije na pravi način, može dovesti do negativnih posledica po samu osobu, a indirektno i po njemu okolinu. Osobe sa niskim samopouzdanjem, koje se razviju u histrionične osobe zbog toga, često će patiti; ali će i ljudi oko njih patiti zbog toga što one nisu dovoljno sigurne u sebe i ne vole sebe onakve kakve jesu.

Zato je bitno da se ova problematika stalno naglašava i da se dođe do razumevanja funkcionisanja ljudske ličnosti, kako bi se razbile ove psihološke „čini“ i unapredio kvalitet sopstvenog života.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (9)

Prethodni članak: GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

__________________________________________________________________________________