DOZVOLITE DA VAS PODSETIM…

PRAVI UČITELJ

Jednog dana mladić je na ulici u prolazniku prepoznao svog učitelja iz osnovne škole. Prišao je starcu i upita ga:
– Sećate li me se? Bio sam vaš učenik.
– Da, sećam te se kao dečaka iz trećeg razreda. Čime se sada baviš?
– Predajem u školi. Toliko ste uticali na mene da sam i sam poželeo da učim decu.
– Stvarno? Baš sam radoznao, u čemu je bio moj uticaj?
– Ne sećate se? Dozvolite da vas podsetim.

Foto ilustracija Bora*S

Jednog dana je moj drug iz razreda došao na čas sa prelepim satom na ruci koji su mu poklonili roditelji. Skinuo ga je i ostavio u fioku radnog stola. Uvek sam sanjao da imam takav sat.

Nisam mogao da odolim i odlučio sam da ga uzmem iz njegovog stola. Ubrzo je taj dečak sa suzama u očima prišao vama i požalio se na krađu.

Pogledali ste na nas i rekli: „Ko god je uzeo njegov sat, neka ga vrati“.

Bilo me je stid, ali nisam hteo da se rastajem od sata i nisam priznao. Otišli ste do vrata, zaključali ih i rekli da se svi postrojimo uz zid, upozoravajući: „Proveriću sve vaše džepove, a vi svi za to vreme treba da zatvorite oči“. Poslušali smo i to je za mene bio najsramniji trenutak u mom kratkom životu.

Išli ste od učenika do učenika, od džepa do džepa. Kada ste izvadili sat iz mog džepa, nastavili ste dalje da proveravate učenike, do kraja. Onda ste rekli: „Deco, u redu je. Možete otvoriti oči i vratiti se na svoja mesta.“ Vratili ste sat vlasniku i ništa više niste rekli o ovom incidentu.

Tako ste tog dana spasili moju čast i moju dušu. Niste me izružili kao lopova, lažova. Niste čak smatrali da je potrebno da porazgovarate sa mnom o ovom slučaju. Vremenom sam shvatio zašto. Jer, kao pravi učitelj, niste želeli da ukaljate dostojanstvo mladog, još neoformljenog učenika. Zato sam postao učitelj.

Obojica su ućutali pod utiskom ove priče. Tada je mladi učitelj upitao:
– Kada ste me videli danas, zar se niste setili ovog slučaja?

Stari učitelj je odgovorio:
– Stvar je u tome što sam i ja žmureći pregledao vaše džepove.

Izvor: poznajsebe

---

 

PODEŠAVANJE NAŠEG BIOLOŠKOG SATA…

PRELAZAK NA LETNJE I ZIMSKO VREME ŠTETNO ZA ORGANIZAM

Vodeći nemački hronobiolog Til Roneberg već duže vreme se zalaže za ukidanje prelaska na zimsko i letnje vreme u celom svetu, smatrajući da pomeranje kazaljki na satu ima izuzetno štetne posledice po organizam.

Prelazak na letnje vreme za nemačkog hronobiologa predstavlja nedopustivo mešanje u prirodni ritam sna i budnosti.

Na osnovu mnogobrojnih eksperimenata Roneberg dokazuje da taj, kako kaže „kolektivni dogovor da se sa radom počinje jedan sat ranije“ veoma negativno utiče ne samo na subjektivno osećanje ljudi, već i na njihovu produktivnost.

Nemački naučnik naglašava da je za usklađivanje „unutrašnjih“ časovnika sa „socijalnim“ pri prelasku na letnje ili zimsko vreme potrebno najmanje tri do četiri nedelje, pa i više ako proleće kasni ili se leto odužilo. Opasnije od toga je samo smenski rad, kada se dan menja za noć, a noć za dan.

Takvu dinamiku, međutim, diktiraju potrebe proizvodnje, a prelazak na letnje vreme je potpuna besmislica, zaključuje Roneberg.
„Muškarcu je potrebno šest sati sna, ženi sedam, a budali – osam“, rekao je jednom Napoleon, koji je spavanje smatrao za gubljenje vremena, i sam je spavao samo šest sati, kao i poznati pronalazač Edison. Ajnštajnu je međutim, bilo potrebno najmanje deset sati sna, a on kao što je svima poznato, uopšte nije bio budala.

Potrebe za snom, kao i vreme za uspavljivanje i buđenje su individualni i u velikoj meri genetski određeni, ukazuje u svojoj knjizi „Wie wir ticken“ (Kako idu naši unutrašnji satovi) vodeći nemački hronobiolog. „Ko rano rani dve sreće grabi“, „Ko pre ustane sve pečurke ubere, a pospan i lenj koprivu bere“ slične poslovice imaju skoro svi narodi, a njihov smisao je očigledan – ljudi koji spavaju više i duže smatraju se za lenjivce.

Til Roneberg, koji je vodio istraživanja u Nemačkoj, Španiji, SAD, Indiji, Brazilu, i analizirao detaljnu informaciju o 80.000 stanovnika na tri kontinenta, smatra da su slične „narodne mudrosti“ beznadežno zastarele, i verovatno su odgovarale stvarnosti kada se većina stanovništva bavila poljoprivrednom na predindustirjskom nivou.

Oko 60 odsto Evropljana se ubraja u takozvane noćne „sove“, što znači da ležu kasno, a kasno i ustaju, što nije uvek i moguće. „Unutrašnji“ biološki sat mora da se usklađuje sa „socijalnim“ tako da „sove“ po pravilu moraju ranije nego što im se to hoće da ustaju i odlaze na posao. Posledice su poznate – teška koncentracija, razdražljivost, brzo zamaranje, teže podnošenje fizičkog, umnog i emocionalnog opterećenja.
„Ševe“ u tom slučaju s visine savetuju „sovama“ da odu ranije na spavanje i sve će biti u redu. Međutim, dužina sna nije najvažnija, ističe Roneberg. Ukoliko je san u koliziji sa genetiski određenim bioritmom, slična korekcija režima sna i budnosti nije od pomoći.

Foto ilustracija Bora*S

San je kopleksan proces: usporavaju se refleksi, postepeno se snižava temperatura tela i hormonska aktivnost, strukturišu se mećućelijski procesi… Ukoliko do buđenja dolazi protiv volje organizma u neželjeno vreme, sve ide „naopako“. Sem toga, pravilan san (i budnost) zavise od mnogo više faktora nego samo pripadnost „ševama“ ili „sovama“. Stepen umora, uzrast, pol, način života, godišnje doba, sve to kako tvrdi nemački hronobiolog, ima značajnu ulogu.

Deca, na primer, po pravilu su, a na užas roditelja, jutarnji hronotipovi, ali kasnije režim sna se pomera za kasnije vreme dana. Apsolutne „sove“ su mladi od 12 do 16 godina, omladina od puberteta do dvadeset godina, koja može do jutra da sedi ispred televizora ili kompjutera, šeta ili igra u diskoteci, ali ujutru ne može da ustane. Zato se nemački naučnik zdušno zalaže da se početak nastave pomeri za kasnije, jer prvi čas, pa čak i dva su uzaludni, uspavan mlad organizam ne usvaja gradivo. Takvi arugmenti izazivaju buru negodovanja, pa čak i podsmeh.

Pedagozi, političari, a i roditelji su ubeđeni da je 8,00-8,30 sati idealno vreme za prvo zvono u školi. A ukoliko školarci ne mogu ujutru da ustanu, neka ležu ranije. Ovaj snishodljiv savet, prema rečima nemačkog hronobiologa jednostavno ignoriše bioritmičku specifičnost uzrasta. „Ovde nije u pitanju disciplina već biologija“ naglašava Til Roneberg i ponovo upozorava da je „nemoguće odrediti univerzalan, za sve jedinstven ritam sna i budnosti“. Kod muškaraca i žena na primer dnevni ritam se ne menja jednostavno sa uzrastom, već su promene različite i retko se podudaraju.

Autor knjige, polušaljivo, poluzobiljno ukazuje da se upravo time može objasniti zbog čega se zreli muškarci često žene mladim devojkama. Velika je verovatnoća da će unutrašnji časovnici muškaraca od 40-45 godina i žena od 30-35 godina biti usklađeni.

Postoji, istina, još jedan faktor u „podešavanju“ naših unutrašnjih časovnika, a to je svetlost i to sunčana. Čak i u sobi sa lusterima, osvetljenost ne premašuje par stotnina luksa, dok je na ulici kišovitog dana nivo osvetljenosti 1.000 luksa, a sunčanog čak 100.000. Poznato je svima da se leti lakše budimo nego zimi. Uprkos tome, i ovde postoje određene nijanse.

Svako narušavanje prirodnog ritma, koji reguliše režim sna pogoršava stabilnost našeg unutrašnjeg časovnika, odnosno celog organizma.  (Tanjug)

---

 

FAKTORI KOJI DOPRINOSE RAZVODU…

Primećeno je da sam izbor bračnog partnera utiče na sudbinu određene veze. Kao što su pokazali rezultati mnogih studija, „prtljag“, tj. skup predbračnih faktora sa kojima mladi ljudi ulaze u porodični život, ima značajan uticaj na uspeh adaptacije u prvim godinama zajedničkog života, na snagu porodice, stepen verovatnoće razvoda.

Predbračni faktori uključuju neke karakteristike roditeljske porodice, socio-demografske karakteristike ljudi koji planiraju da stupe u brak, karakteristike perioda upoznavanja dok su u vezi.

Od karakteristika praporodice (roditeljske porodice) najbolje je izučen uticaj sledećih faktora; opšte je prihvaćeno da razvod roditelja povećava verovatnoću razvoda njihove odrasle dece (verovatnoća ne znači fatalnost, jer negativni faktori mogu da se „pokriju“ pozitivnim).

Takođe je utvrđeno da su razvodi bili češći kod dece roditelja koji nisu uspeli u ličnom životu — na čvrstinu veze ne utiče samo odsustvo jednog od roditelja već i sukobi u roditeljskoj porodici, negativna emocionalna atmosfera. Verovatno u konfliktnim i nepotpunim porodicama deca ne dobijaju adekvatan uvid u model uspešnih porodičnih odnosa. Takođe, u porodicama u kojima postoje razvedeni članovi, može se razviti tolerantniji stav prema razvodu („spremnost za razvod“).

Od velikog je značaja činjenica da su nepotpune porodice u težoj materijalnoj situaciji od porodica sa dva roditelja, što zauzvrat utiče na smanjenje verovatnoće dobijanja dobrog obrazovanja, profesije i prihoda; što je niži nivo obrazovanja, profesionalni status i prihodi muža, to je veća verovatnoća razvoda. Među predbračnim faktorima koji povećavaju verovatnoću razvoda, zapadni psiholozi i sociolozi jednoglasno uključuju trudnoću neveste (uticaj takozvanih prinudnih brakova).

Studije u SAD-u su pokazale da je verovatnoća raspadanja porodica sa predbračnom trudnoćom dvostruko veća. Među razlozima to se obično navodi narušavanje procesa adaptacije mlade i mladoženje za brak, „preskakanje“ na sledeću fazu porodičnog života u vezi sa rođenjem i vaspitanjem dece, pogoršanje ekonomske situacije supružnika u vezi sa rođenjem deteta. Nisu beznačajni i motivi stupanja u brak: u ovom slučaju, često je jedini razlog za brak – skoro rođenja deteta (Foteeva E. V., 1988).

Verovatnoću razvoda povećavaju i druge okolonsti predbračnog perioda života: kratak period predbračnog poznanstva (od strane psihologa se preporučuje 1 – 1,5 godina); ozbiljne svađe i sukobi tokom veze; negativan odnos roditelja prema tom braku (43% onih koji su razvedeni nisu dobili odobrenje roditelja da stupe u brak, a samo 13% brakova zasnovanih bez odobrenja roditelja živi u stabilnom braku).

Faktori rizika su okolnosti kao što su suviše rani brak (pre 19 godina), odlaganje formalne registracije odnosa (kao znak nepripremljenosti za prihvatanje odgovornosti), razlika u godinama između supružnika više od 10 godina, značajna razlika u fizičkoj privlačnosti, neki motivi stupanja u brak (iz materijalnih razloga, brak iz želje da se osvetite nekom trećem licu, brak sa ciljem da se pobegne iz omrznute roditeljske kuće) (Jaffe M. 1991).

Negativan uticaj na izgradnju dugoročnih odnosa imaju neke osobine ličnosti, kao što su lična (emocionalna) nezrelost, nisko samopoštovanje (jer ono stvara nesigurnost u sebe i ljubomoru, otežava odnose izgrađene na ljubavi i poverenju), prekomerna zavisnost (od roditelja), emocionalna izolacija (kao nemogućnost pokazivanja svojih osećanja i prihvatanja osećanja drugog) (Jaffe M. 1991).

Adler je povezao zrelost pojedinca sa verom u sebe, sa sposobnošću da otvoreno susreće životne probleme i rešava ih, sa činjenicom da kod čoveka postoje bliski prijatelji i normalni odnosi sa susedima. Pored toga, važan pokazatelj pravilnog pravca u životu Adler je smatrao bavljenje korisnom delatnošću i profesionalizam. „Nekome ko je lišen svih ovih kvaliteta“, pisao je on, „ne veruj, jer nije sasvim zreo za ljubavnu vezu“ (Adler, „Nauka živeti“).

Od nedostataka koji povećavaju verovatnoću neuspeha braka, Adler je naveo sledeće: nepoverenje prema objektu ljubavi, jer je to jedan životni stav koji dovodi do stalnih sumnji i oni jasno ukazuju na nespremnost da se čovek sretne sa stvarnim problemima u životu; želja da se stalno kritikuje i prevaspitava druga osoba; preterana osetljivost, što može biti simptom kompleksa inferiornosti; stalno očekivanje razočarenja, što postaje uzrok ljubomore u braku.

Treba napomenuti da ovi faktori rizika nisu „fatalni“ u prognozi budućih bračnih odnosa, jer postoje uspešni bračni parovi sa velikom razlikom u godinama, sa veoma kratkim rokom predbračne veze itd.

Svi ovi faktori pre imaju „kumulativni“ karakter, tako da se pri njihovoj akumulaciji verovatnoća raspada bračnih odnosa povećava. Na primer, prema svedočenju M. Jaffe i F. Fenvik, ako se sa jednim psihološki nezrelim partnerom i dalje možemo nadati da će se odnosi sačuvati, dva takva partnera su nepovratno osuđeni na neuspeh.

Iz knjige: Andreeva T.V. – Porodična psihologija

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________________

 

JEDAN MESEČEV ŠOU…

Na svakih 29 dana Zemljin satelit iznova izvodi svoju drevnu predstavu na nebu. Šta su Mesečeve mene i kako ih vidimo?

DAN 1.

Ovomesečna predstava počinje u mraku. Mlad mesec izlazi na pozornicu leđima okrenut publici, postavljen između Zemlje i Sunca, kao Karađoz u pozorištu senki. Na glavnu scenu, u zenit iznad našeg meridijana, postavljen je već oko podne. Tokom narednih mesec dana doći će na suprotnu stranu svoje putanje oko planete, gde će biti pun i ponovo se vratiti na početni položaj u odnosu na Zemlju.

DAN 2.

Dan kasnije počinje da se javlja uzan, ali svakog dana sve širi srp meseca. Sada je osvetljeno oko tri odsto njegove suve, kamene površine. Zemljin satelit je tamno telo koje ne zrači svetlost, ali je jedna njegova strana uvek osvetljena Suncem. Pošto Mesec kruži, taj deo, posmatrano sa Zemlje, svakog dana izgleda drugačije. Predstava na nebu naziva se menama ili fazama meseca.

DAN 3.

Srp meseca postaje sve veći – osvetljeno je oko osam odsto Mesečeve površine. Sada mesec na nebo izlazi ujutru, a zalazi uveče oko 20 sati, pred Sunčev smiraj. U narednim danima sve kasnije će izlaziti i kasnije zalaziti, postajući prava noćna ptica. Sunce, međutim, zbog nagiba Zemljine ose, u ovo doba sve kasnije izlazi, ali ranije zalazi, tako da je svaki sledeći dan kraći za oko tri minuta.

DAN 5.

Ugnuta strana srpa, između takozvanih rogova, postaje sve više prava, a na Mesecu se, kako nastavlja put, sve više vidi njegov osvetljeni deo. Ostatak je u mraku, ne zato što ga od Sunca zaklanja Zemlja (što se događa samo pri pomračenju Meseca i moguće je samo kad je pun), već zbog geometrije položaja.

Mene su samo predstava za publiku na Zemlji – Mesečev deo koji obasjava Sunce.

DAN 7.

Mesec je stigao do prve četvrtine, što znači da Sunce osvetljava pola njegove površine. Osvetljeni srp nije više ugnut, a linija nazvana terminator je prava. Međutim, dok je rastao, ljudi u publici su mogli da nazru kratere i na tamnoj strani – to je posledica svetla iz gledališta, odnosno svetlosti odbijene sa Zemlje, koja zbog njene veličine nije zanemariva. Takozvana puna Zemlja, kako se vidi na Mesecu, svetli 80 puta jače nego pun Mesec na Zemlji.

DAN 15.

Pun Mesec. Ili, uštap.

Izlazi u sumrak i uvek svetli sve do jutra.

Penje se polako do visine od oko 40 stepeni iznad horizonta.

U zenitu je oko ponoći.

Zadivljeni gledaoci prema njemu mogu da nameste satove.

DAN 18.

Osvetljena strana se polako okreće, a Mesec sve kasnije izlazi i kasnije zalazi, da bi, kad ponovo bude mlad, izašao ujutru. Dok se polako smanjuje, sve više se penje na horizontu. U zenitu stiže čak do 56 stepena. Inače, tada je njegova fizička udaljenost najveća i iznosi 406.033 kilometara. Mesec oko planete ne kruži po kružnici, nego po elipsi, ali to ne menja sliku na sceni i publika ne haje za to.

DAN 23.

Poslednja četvrt, kasno noću.

DAN 27.

Za posmatrača koji predstavu ne prati iz partera, nego sa jeftinijom ulaznicom stoji na dalekoj galeriji – na zvezdama nekretnicama – sve je već gotovo. Mesec je obrnuo pun krug oko Zemlje za tačno 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11,47 sekundi, što je vreme koje se naziva siderički (zvezdani) mesec.

Međutim, celo pozorište, Zemlja i Mesec, u međuvremenu su se kretali oko Sunca, na suprotnu stranu. Zato, da bi stigao u početni položaj za posmatrača na Zemlji, Mesec će morati da putuje još dva dana i pet sati, dok se ponovo ne poravna sa zvezdom. Zbirna predstava za publiku na planeti traje ceo sinodički (zbirni) mesec, tačno 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2,78 sekundi.

DAN 29.

Kraj predstave. X

Piše: Slobodan Bubnjević

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

ŽENE U SREDNJEM VEKU…

Kad je na početku trećeg milenijuma završio aktivnu karijeru univerzitetskog profesora u SAD srpski književnik iz Čikaga i istoričar književnosti Nikola Moravčević počeo je da piše istorijske romane iz dubokog profesionalnog uverenja da je ovaj žanr kod Srba strašno zaostao.

Osim što je poradio na popravci žanra, Moravčević je u srpsku književnost vratio srpski srednji vek gotovo celu deceniju pre nego što su Nemanjići postali popularni u Srbiji i dobili prvi TV serijal na državnoj televiziji. Posle knjiga u kojima su glavni junaci bili srpski srednjovekovni vladari i plemići, Nikola Moravčević je u izdanju svog ovdašnjeg izdavača Arhipelaga objavio istorijsku studiju o ženama državnicima i diplomatama s kraja 14. i početka 15. veka, pod nazivom Srpske vlastelinke.

U njoj su opisani životi šest znamenitih Srpkinja: kneginje Milice, supruge kneza Lazara, njihovih tri kćeri Olivere, Mare i Jelene Lazarević, Mare Branković, starije ćerke despota Đurđa Brankovića i malopoznate plemkinje Jelene Dejanović, koja je udajom za vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa postala poslednja romejska carica. Kneginja Milica, njena najstarija kći Mara, udata za Vuka Brankovića, kao i nešto mlađa Jelena supruga Đurđa Stracimirovića Balšića na državnu scenu stupile su nakon što su postale udovice.

Dok su kneginja Milica i Mara Branković, uprkos teškoćama, uspešno upravljale posedima koje su nasledile, Jelena Balšić je žestoko ratovala protiv dominacije Mletačke republike. Sa političke scene povukla se udajom za Sandalja Hanića Kosaču, kojom je osigurala potporu svom sinu Balši Trećem kao vladaru Zete. Dve srpske sultanije, Olivera Lazarević i Mara Branković, bile su diplomatska potpora Srbiji – Olivera za života sultana Bajazita, kasnije je posredovala u porodičnim sporovima, a Mara posle smrti svog muža sultana Murata Drugog, u čemu je imala veliku pomoć svog posinka sultana Mehmeda Drugog. Veruje se da posle sultanije Mare niko od Srba nije imao toliki uticaj na Porti.

Princeza Jelena Dejanović Dragaš, kći vlastelina Konstantina Dejanovića i unuka rođene sestre cara Dušana, bila je poslednja vizantijska carica. Veruje se da je zahvaljujući njenoj državničkoj mudrosti propast Vizantije bila odložena bar za pola veka. Posle smrti cara Manojla Drugog preuzela je državničke dužnosti, a potom u vođenju države pomagala i svom sinu caru Jovanu Osmom, kome ni kad je napustio ovaj svet nije zaboravila potpisivanje crkvene unije sa Rimom – zabranila je da mu se ime pominje na liturgijama uz imena ostalih romejskih careva.

„Osnovni razlog za pisanje ove studije jeste to da se prepoznaju i cene jedinstveni doprinosi ovih žena u oblasti državništva i diplomatije i da buduće generacije Srba bolje razumeju koliko im je kuraži, samopregora i mudrosti bilo potrebno da u predominantno muškom svetu surovih političkih sukoba i borbi za dolazak i ostanak na vlasti u njihovom dobu uđu u ta opasna nadmetanja i na delu dokažu da su u njima ne samo ravne, nego čak i superiorne u pogledu mnoštva realnih vladalačkih postignuća koje istorija i dolazeće generacije treba da dostojno pamte“, objašnjava Nikola Moravčević u završnici knjige, koja je kao i sva njegova dela o srpskoj prošlosti zasnovana na obimnim istraživanjima istorijske građe i umeću istorijske rekonstrukcije.

Nikola B. Moravčević (Zagreb, 1935), univerzitetski profesor, pisac istorijskih romana i istoričar književnosti, po završetku Akademije za pozorišnu umetnost BU otišao je u SAD, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu, a potom i doktorirao na odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu. Profesor na odseku svetske književnosti Univerziteta države Ilinois u Čikagu, bio je osnivač i šef katedre za slavistiku.

Autor je dve stotine književnih eseja i kritičkih prikaza iz oblasti ruske i srpske književnosti štampanih u desetak zbirki eseja u više vodećih enciklopedija, kao i u velikom broju književnih časopisa u SAD i Kanadi. Član je nekoliko američkih i internacionalnih profesionalnih udruženja i počasni doktor Vroclavskog univerziteta u Poljskoj. Bio je osnivač i 15 godina glavni urednik Srpskih studija, jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi. Dobitnik je nagrade Rastko Petrović za životno delo. Član je Krunskog saveta i nosilac Ordena Belog orla prvog stepena.

Piše:  J. Tasić

 Izvor: Danas.rs

---

IGRAMO IGRU „JA TEBI TI MENI“…

Kontrola. Šta je to?

Ponekad to što mi nazivamo spasavanjem, pomoći, dobrotom – jeste način upravljanja drugim ljudima.

Neretko se interesujemo kod svog partnera „kako ide?“, „Kako je prošao dan?“, pritom nas na to često pokreće ne iskrena želja biti sa njim u tom momentu, nego želja da znamo šta se, gde i kako događa sa meni bilskim čovekom, da li sam u toku svih dešavanja u vezi sa njim. Neizvesnost često izaziva nemir.

Sazavisan čovek zna dobar način kako da ga se otarasi, a to je – prekontrolisati drugog. To pomaže ne na dugo, jer glavni problem, problem sa sopstvenom uznemirenošću čovek ne rešava.

Od preterane kontrole
izumire poverenje

Sazavisan čovek ne ume da pita direktno. Mi igramo igru «ja tebi, ti meni». Ljutimo se i vređamo kada zauzvrat ne dobijamo to što su, kako se nama činilo, bili prosto obavezni da nam daju. Svoj bonus, nagrada za «dobrotu», «milost», sastradavanje, ustupanje.

Mi počinjemo da pomažemo tada kada od nas ne traže pomoć, i opet zauzvrvat tražimo blagodarnost. Jer, predlagati svoju pomoć – to je način da se nešto dobije (uzvratna briga, blagodarnost, osećanje da sam «dobar čovek»). Ili se smućujemo da drugi ne vide, komentarišemo kako je svet nepravedan prema nama.

«Ja za vas sve, a vi meni ništa!» možda ste slušali takvu frazu, ili ste je sami ne jednom koristili u odnosu prema svojim bliskim. Za željom da spasemo ceo svet, i da ga učinimo boljim mi zaobravljamo da je kontrola (makar se ona projavljivala u vidu brige), u svakom slučaju pritisak (na druge).

Iza kontrole stoji naša, često nesvesna grandiozna želja da upravljamo drugima. Iz nekog razloga, sazavisnom čeveku se čini da je on iskusniji i da bolje zna kako drugi ljudi treba da žive. Sazavisne često nazivaju „načelnicima lutkarskog teatra“ gde su ceo svet – marionete, koje je jednostavno potrebno samo postaviti na pravilna mesta, pravilna po našem mišljenju.

Imajući takve „štitnike za oči“ mi zaboravljamo, da kontrola – kao i bilo koji drugi pritisak, izaziva protest i izbegavanje kontakata sa nama. A to između ostalog izaziva uvređenost pomoću koje isto tako možemo veoma dobro kontrolisati druge ljude. Jer čovek na koga smo se uvredili je prosto obavezan da se oseća uvređenim.

Da li je kontrola svagda zlo?

Verovatno bi, dok čitate te redove, hteli da izrazite nesaglasnost, jer postoje situacije kada su briga, upravljanje i kontrola neophodni. I to je zaista tako, postoje malena deca, ljudi koje se nalaze u neadekvatnom stanju, npr. halucinaciji, koji ugrožavaju svoj život i bezopasnost okoline, ili početnici u nekom poslu koji se bez nas ne bi snašli. Ne mogu da prežive bez naše pomoći. Taj primer i jeste taj signal koji razdeljuje prirodnu/zdravu kontrolu od nametljive želje za upravljanjem drugim pomoću brige o njemu.

Prozba o pomoći je prvi kriterijum da je naša pomoć umesna. Češće je sazavisan čovek sam nameće, ne ostavlja mogućnost drugom da ga zamoli, ubrzava proces, žuri se da «prostre slamu», i samim tim ne daje mogućnost drugom (svom partneru, mužu, detetu) da snosi odgovornost za svoj život i svoje greške.

Mi sebe obmanjujemo kada smatramo da drugi ima potrebu za našom podrškom. Mi gubimo vezu s realnošću, nama se čini da su unaokolo svi mali i bespomoćni. Bez naših instrukcija i saveta oni će «haos napraviti», i mnogo će se napatiti.

Kontrolišući život drugih mi gubimo kontrolu nad svojim životom.

Važno je shvatiti to da je oštra potreba držati sve i svja oko nas pod kontrolom, mehanizam koji se zarodio veoma davno. Sazavisni ljudi proishode iz disfunkcionalnih porodica. Iz porodica gde je nešto narušilo običan hod razvića deteta. Moguće je da je neko od bliskih bolovao (zavisnost, psihičke bolesti), ili su fizičke kazne bila norma, ili je neko od roditelja bio emocionalno hladan. Možda su u porodici bile veoma žestoke mere vaspitavanja.

U svakom slučaju mehanizam je bio adaptirajući i obezbeđivao je čoveku u tamo nekom momentu mogućnost da preživi, a kasnije je to postao scenarij, jedinstveni način življenja i uzajamnog odnosa sa sobom i drugima.

Prirodno je da su mogućnosti čoveka ograničene, nemoguće je istovremeno živeti dva života, zato, zanimajući se drugim ljudima, mi prestajemo upravljati sopstvenim životom. Sazavisan čovek, podržavan sopstvenim perfekcionizmom, ignoriše sopstveni umor i od toga se razboljeva. U prvom redu se narušava san, to je signal da se čovek nalazi u teškom stresnom položaju. Njegov sopstveni, lični život strada, on gubi mogućnost svog pomeranja po karijernoj lestvici, zato što se zanima problemima drugih ljudi, a ne svojim. Iza svega toga stoji neophodnost u tome, da ništa ne osećamo.

Pošto smo navikli da se naša obična preživljavanja tiču negativnog spektra preživljavanja (bol, usamljenost, tuga, očajanje). Umesto toga da radimo nešto sa svojim bolom u duši, sazavisan čovek se «baca» da spasava drugog. Tada kod njega postoji iluzija da će spoljašnja dešavanja koja ga okružuju ispraviti njegovo, i bez toga, teško diševno stanje.

Potrebno je samo se malo više nego obično napregnuti i ovaj put ću dobiti to potrebno zadovoljenje od toga kako ja dobro pomažem drugom. Pri svemu tome – ja sam sam zaboravljen, usamljen, samom sebi nepotreban čovek. Bio, jesam i ostaću takav. Sve dok mi ne želimo ili ne možemo da organizujemo svoj život, mi ćemo se zanimati životima drugih.

Način kontorle u porodici pomoću osećanja.

«Ako ne uradiš tako kako ja govorim, naljutiću se!», «Ne govori babi, uznemriće se», «Kako se to ponašaš, ti si loše dete», «Treba da se stidiš svog ponašanja, bezobrazniče». Poznate su vam te fraze? Ako da, onda Vam je moguće poznato i takvo stanje kada se ne želi ništa osećati. Zato što se ta osećanja sa oštrim bolom zabadaju u srce, njih je nemoguće preživeti, nepodnošljivo je teško sa njima živeti.

Veoma često roditelji koriste osećanje krivice i stida, kao instrument u procesu vaspitanja. Žalosno je to kada roditelj ima samo taj način da bi uticao na dete. Tada ta osećanja izlaze iz reda običnih preživljavanja, neophodnih svim ljudima. Postaju bič, način upravljanja malenim čovekom, jedinstveni način uticanja na njega. «Mama će se naljutiti na tebe, ako ne sakupiš igračke», – takva fraza postaje svakodnevni instrument manipulacije malenim čovekom.

Ukratko rečeno, tu glavna poruka mame zvuči tako: «Ja ću prestati da te volim, ako ne budeš radio tako kako ja kažem». I naravno detetu je strašno da prihvati odbacivanje od strane mame, ono nije spremno da bude odbačeno od čoveka od koga u datom momentu zavisi njegov život. Svi ljudi se uče odnosima sa svetom kroz prvi kontakt, kontakt sa svojim bliskim (značajnim ljudima, po pravilu to su njegovi roditelji). Čemu se uči dete u toj situaciji? Tome, da su njegova osećanja i želje nevažni, postoji strah, koji ga tera da dejstvuje. Da dejstvuje tako kako od njega očekuje okruženje.

Veoma često se u svojoj praksi susrećem sa situacijom da je već poodrastao čovek «pogružen u samokontroli». Pod kontrolom su njegove misli, osećanja i telesna projavljivanja. Razmišljati je «loše», osećati je «neprijatno», plakati «stidno». Pritom sve to živo i istinsko, sve prirodne projave se probijaju napolje, i sudaraju se sa socijalnim stereotipima «muškarci ne treba da plaču», očekivanjima bliskih «on/ona je snažan čovek, on/ona će da se izbori».

Verovatnoća da će dete koji je odraslo u situaciji, kada se njime upravljalo pomoću uvreda, pokušavati da svojim partnerom upravlja na isti takav način (kroz uvredu), je veoma velika. Sebe će da kontroliše, gušiće svoju prirodnost, da ne bi kojim slučajem izazvao prema sebi gnev ili ljutnju drugih, za njega važnih ljudi.

Mnogolika kontrola

Mnogo se može govoriti o tom kako se projavljuje kontrola, i primera te projave u različitim situacijama može biti mnoštvo. Radi lakšeg shvatanja forme kontrolirajućeg ponašanja se mogu razdeliti u dve kategorije. Kontrola odozgo i kontrola odozdo.

Kontrola «odozgo».

1. – osuđivanje («ti uvek», «ti nikada»).

2. – spasavanje, pomoć, hiperzaštita, instrukcije, saveti.

3. – trebovanja, pitanje «A zašto ti ne bi?» – to će staviti čoveka u odbranbenu poziciju.

4. – odlazak (iz sobe ili kuće).

5. – korišćenje novca-potkupljivanje.

6. – laskanje, darivanje poklona s podtekstom, ciljajući na nešto.

Kontrola «odozdo».

1. – govoriti «ne znam», ne odgovarati na pitanja, iza toga stoji neželjenje da se nosi odgovornost za svoj život.

2. – čekati suviše podrobnih instrukcija od drugih ljudi.

3. – kontrola pomoću uvrede.

4. – nalaziti se u poziciji «žrtve».

5. – teško uzdisati i ne govoriti ništa/ ne tržiti direktno.

6. – biti slab(a)/ malen(a)/ zavisan(na).

Savršeno je očigledno da i jedan i drugi način daju mogućnost da se sačuva vlast nad situacijom. Plata za vlast može da bude različita. Možemo veoma mnogo da se umaramo, da budemo nezadovoljni zato što drugi ljudi ne žele da postupaju tako kako smo mi «za sebe» odlučili da oni treba da postupaju.

Ogorčenje, bes, nemoć – su večni pratioci onog ko pokušava da kontroliše ne svoj, nego tuđi život.

Načini da se kontrola pobedi

Ovakve načine predlaže DŽ. B. Uanhold u svojoj knjizi «Oslobođenje iz zamke sazavisnosti».
Načini da se izbavimo od težnji za kontrolisanjem

1. Pre nego što pristupite da pružate pomoć, uverite se da li je ona zaista potrebna. Tu će biti umesno pitanje upućeno vašem partneru, «Šta ti želiš od mene da uradim?»

2. Ostavite tu naviku da mislite, kako su drugi bespomoćni i kako neće moći bez Vas. Snosite sopstvenu odgovornost i nemojte smetati drugom da snosi svoju. «Ja znam da ti možeš rešiti taj problem. Da li želiš da podrobno razmotrimo?»

3. Predlažite podršku ljudima koji se osećaju bespomoćni, raskrivajte njihov sopstveni potencijal. «Razmisli najpre sam o mogućim načinima da rešiš problem, a potom ćemo zajedno da razmotrimo».

4. Ne ispunjavaj više od polovine posla nad nekim problemom ili zadatkom. Zaključite s Vašim partnerom dogovor o tom, da će on da ispunjava najmanje polovinu posla. «Ja mogu da uradim to i to, a šta si ti spreman da uradiš?»

5. Budite pažljivi prema svojim osećanjima, ne činite to što zaista ne želite. Budite časni prema sebi samima: «Ne želim to da radim».

6. Izbagavajte ponašanje koje će Vas staviti u položaj prevashodstva (ne dajte savete bez prozbi za njih, nemojte da prekidate čoveka dok govori).

7. Ne budite u ulozi žrtve (u 100% slučajeva tražite to što želite, namojte da prećutkujete).

Smelяnec Юliя Andreevna-Porodični psiholog
Izvor: b17.ru

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________

LEKOVITO KRVAVO DRVO…

Posebnu vrstu tikovog drveta koje raste na jugu Afrike, poznatu po lokalnim nazivima kiat, mukva ili muniga, ostatak sveta zbog karakterističnog soka koji teče unutar stabla naziva – krvavo drvo.

U nauci je poznato kao Pterocarpus angolensis.

Kada se stablo ili grana odseče, iz drveta obilno poteče gust tamnocrveni sok, čija je funkcija da oporavi drvo i zaceli ranu.

Crveni sok krvavog drveta se tradicionano koristi kao farba, ali i kao lekovito sredstvo.

Lokalno stanovništvo ga meša sa čistom mašću životinja i koristi kao kozmetičko sredstvo, a sam sok kao tradicionalni lek za mnoge bolesti krvi, očne bolesti, ubode, stomačne probleme, malariju i groznicu.

Veruje se da sok ovog drveta mladim majkama obezbeđuje obilje mleka.

Drvo mukve je veoma kvalitetno i cenjeno zbog svoje strukture, kao i svo drveće iz porodice tikovine.

Koristi se za izradu luksuznog nameštaja, lako se oblikuje i prima boje. Pošto se zbog niskog procenta vode veoma malo skuplja prilikom sušenja, naročito je pogodno za izradu brodova, kanua i podova u prostorijama sa visokim procentom vlage, poput bazena ili kupatila.

Raste od 12 do 18 metara u visinu i krase ga krošnja nalik kišobranu i veoma lepi žuti cvetovi.

Zbog visoke vrednosti na tržištu, stanovništvo centralne i južne Afrike danas nekontrolisano eksploatiše krvavo drvo, zbog čega je broj stabala u stalnom padu.

Izvor/Autor: ΜΕΔΙΑΣ

___________________________________________________________________________________________

KO DOBIJA A KO GUBI…

Međusobni uticaj

ČOVEK I PAS ZAJEDNO SU PREŠLI VELIKI PUT I U MEĐUVREMENU SE MNOGO TOGA PROMENILO U NAČINU NJIHOVIH ŽIVOTA

Zajednički život mnogima predstavlja olakšanje, ali ga može i otežavati.

Čovek i pas su prešli veliki put i, u međuvremenu, način života i jednog i drugog mnogo se promenio (zahvaljujući prvom), s tim da ovaj drugi mnogo češće trpi zbog sebičnosti i načina razmišljanja svog vlasnika.

Kad uporedimo šta je ko od koga dobio, dolazimo do zaključka da je čovek mnogo više profitirao, ali i pas može da bude zahvalan, jer, ako ništa drugo, nije na ivici istrebljenja poput mnogih životinja, već naprotiv, traje.

Cena opstanka

Da ne pričamo o dobrim stranama onoga što je pas dobio. Ionako je to tema o kojoj neprekidno pišemo, baveći se različitim aspektima psećeg života. Osvrnućemo se na probleme koji dobrim delom zavise od načina suživota psa i čoveka i od nemogućnosti psa da se prilagodi svim očekivanjima koja iz tog suživota proizilaze.

Kompulsivno ponašanje, kako se opisuju „izleti“ psa van normalnih okvira, karakteristični su zbog ponavljanja bez obzira na to da li time pas povređuje sebe, ili nanosi sebi štetu na duži rok. Na primer, dobermani ili retriveri, češće od ostalih rasa imaju potrebu da sebi ližu sapi ili noge, a ponekad čak i predmete u svojoj okolini, pri čemu mogu da proizvedu i ozbiljna oštećenja dlake ili kože.

Terijeri su poznati po tome što vole da jure sopstveni rep i, što je najgore, kad ga stignu, spremni su da ga ulove i podobro oštete. Pojedini psi različitih rasa opsesivno ližu neke predmete, drugi piju vodu i kad treba i ne treba, laju kad ima razloga za to, ali i kad nema, i pronalaze dosta načina da se čudnim ponašanjem oslobode muka koje ih muče.

Problem je u tome što se još uvek nagađa šta dovodi do ovakvog ponašanja i da li uopšte može doći do izlečenja. Kada pas stekne neku od loših navika (lizanje, ujedanje repa, lajanje, trčanje u krug, jurenje senke ili fiksacija na pojedine igračke), veoma teško se od nje oslobađa. Tako, na primer, ako se reši problem oštećenja šapa koje je do tada lizao, moguće je da će mu ta navika ostati.

Samo sticanje navika može da bude posledica anksioznosti, usled stalnog ostavljanja, prevelike vezanosti za vlasnike ili nesigurnosti zbog njihovog ponašanja, straha od napuštanja, odvajanja, stresa ili bilo čega drugog što psa pogađa nakon napuštanja uobičajene kolotečine. Osim toga, psi na lancu ili u boksu, kao i ljubimci osuđeni na skučeni životni prostor u stanu, s malo izlazaka, takođe su veoma skloni promeni ponašanja.

Psi koji su izloženi fizičkom zlostavljanju ljudi ili bliskih pasa iz porodice, zbog svoje nemoći počinju da razvijaju poseban način oslobađanja od stresa, koji takođe vodi u neki novi stres.

Uzroke koje smo nabrojali možemo da navedemo i kao podlogu za pokušaj lečenja istih simptoma, jer ukoliko se izvor stresa, neugodnosti ili nemoći saseče u korenu, moguće je da pas odustane od ružne navike.

Međutim, kako je situacija koja je i dovela do lošeg stanja obično vezana za način života vlasnika, teško je promeniti nešto u tolikoj meri da se problem reši. Nažalost, nebrojeno puta se pokazalo da psi s takvim navikama teško odustaju od obrasca, tako da je tek napuštanje porodice u kojoj se navika razvila i premeštanje kod novih vlasnika dovelo do oslobađanja od stresa.

A druga strana?

Čovek, na sreću, sa psom nema takvih anksioznih epizoda, čak možemo reći da dobre strane čuvanja psa toliko govore u korist psa, da nikakvi stresovi i strahovi neće psa spasiti od želje čoveka da se druži s njim. Začkoljica je samo u tome što jedino zdrav pas može da pruži čoveku zadovoljstvo druženja. I ne samo to.

Nije neophodno da se bavimo naučnim studijama da bismo utvrdili koliko pas spasava čoveka od njega samog.

Ali, da ne bismo ostali usamljeni sa iskustvima te vrste, postoje mnogobrojni dokazi kojima nauka potkrepljuje blagotvorni uticaj ovog četvoronošca na najgoreg dvonošca koji je ikada hodao planetom.

Pa da počnemo s primerima. Samo druženje sa psom (doduše, ne samo s njim) pomaže u oslobađanju od stresa. Kako? Dva hormona menjaju svoje količine u krvi. Kortisol pada, a serotonin raste. Prvi je tu kada je stres prisutan, a drugi dovodi do boljeg raspoloženja. I krvni pritisak pada ukoliko se bavite psom i skoncentrisani ste na njegovo maženje.

I jedna od modernih bolesti – depresija, bolje se podnosi sa životinjom pored sebe. Iako ste do sada mogli da zaključite da ne verujemo u nesebičnu i bezrezervnu ljubav i vernost životinja, činjenica je da vezanost psa utiče pozitivno na vlasnika.

Svakodnevna neophodnost u nečijem životu, pa makar to bio i pas, predstavlja jedan vid borbe sa depresivnim stanjem i povećava potrebu čoveka da se bori i bude koristan. Ako ne sebi, onda bar nekom drugom.

Komunikacija takođe predstavlja motiv za čuvanje psa. Ako imate problema sa drugim ljudima i kontaktiranjem s njima, pas predstavlja idealnu temu za razbijanje početne treme. Mislim da nema osobe sa kojom ne može da se priča o psima. Čak i oni koji ih ne vole, često se trude da objasne zašto je to tako, a onda kreće priča bez kraja, dok vaše samopouzdanje raste.

Svakodnevno druženje sa psom podrazumeva i redovne šetnje koje ne bi trebalo da traju manje od pola sata. Pri tome, poželjno je da pas bude pušten kako bi mogao da se priseti svoje skitačke prošlosti i dobro osmotri sve što se na terenu dešava ili se već desilo. Kolateralna „šteta“ ove šetnje je vlasnik koji, hteo ne hteo, mora da prati svog ljubimca i da na taj način pomaže samom sebi, ponekad i na nevoljan način.

Deca izvlače posebnu korist od druženja sa psom.

Pre svega, imaju nekog na koga mogu da se oslone. Veoma je teško naći porodičnog psa kome može da „prekipi“ i da povredi dete koje je pored njega raslo.

Penjanje na glavu, vučenje ušiju, guranje ruke u usta da bi se izvadio slasni zalogaj, deljenje hrane sa ljubimcem, ležanje na njemu i drugi nestašluci koji deci mogu da padnu na pamet dovode do njihovog bržeg sazrevanja i pravilnijeg odnosa prema okolini.

Jedino je bitno da ih stariji upućuju u tajne druženja i ponašanja kako ne bi ipak maltretirali životinju i kako bi kroz tu komunikaciju postali društveno aktivniji i odgovorniji.

Takođe, i deca koja imaju posebne potrebe, boluju od autizma, prolaze kroz rekovalescenciju sa psima i mnogo lakše podnose sve što im se dogadja.

Ko dobija a ko gubi?

Mnogi psi su rođeni srećni i kada bi mogli, verovatno bi i sledeći život poživeli na isti način. Ovaj tekst je više bio posvećen onim drugim koji, nažalost, nisu imali sreće sa svojim ljudskim saputnicima, jer oni nisu razumeli pseće potrebe ili ih, jednostavno, nije ni bilo briga.

Zato je prvi deo teksta pomalo sumoran. Međutim, iako je čovek taj koji u ovoj kombinaciji uglavnom ima više koristi, mora se priznati da i psi mogu da budu srećni što su odabrani da budu uz čoveka.

Dr vet. med. Miloš Stanojević

http: zov.rs

________________________________________________________________________________________

IMAO SAM PSA U DOMU

Svi su se smejali
što sam želeo
da budem dobar
čovek sa psom

a smejali se
ko akrobate
i šutirari mi
nogama psa

jednom sam plakao
oni još jače
šutirali mi
psa koji skiči

a jedne noći
kad bila kiša
pobegao pas
i od mene

Pismeni odgovor na temu:
Moj najneprijatniji dozivljaj
Vesna Ognjenović-Budimir Nešić– „Pozdravi nekog“

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NAJUTICAJNIJA AKADEMSKA DELA…

„O poreklu vrsta“ najuticajnije akademsko delo u istoriji

Knjiga Čarlsa Darvina, koja je pokrenula revoluciju u razumevanju evolutivnog razvoja organskog sveta, izabrana je za najuticajnije akademsko delo u istoriji, ispred „Komunističkog manifesta“ Karla Marksa.

Listu od 20 najuticajnijih akademskih dela sastavili su britanski bibliotekari i izdavači tokom proslave prve Nedelje akademske knjige. Onda je i javnost iz celog sveta pozvana da putem interneta da svoj glas.

O poreklu vrsta je dobilo 26 odsto glasova, a na drugom mestu nalazi se Komunistički manifest Karla Marksa.

Profesor Endrju Preskot sa Univerziteta u Glozgovu rekao je da je Darvinova knjiga iz 1859. godine vrhunska demonstracija značaja akademskih dela.

„Darvin je napornim posmatranjem sveta oko nas, kao i dubinskim promatranjem, stvorio delo koja je promenila način na koji razmišljamo o svemu. Ne samo od prirodnom svetu, već o religiji, istoriji i društvu“, kaže Preskot.

Iza pomenutih dela u anketi se visoko našla Platonova Država i Šekspirova Sabrana dela.

Kritika zdravog razuma Imanuela Kanta koju je predložio Alan Steton, iz Asocijacije prodavaca knjiga, zauzela je peto mesto.

Steton ističe da je veoma važno, posebno u modernom dobu, što je Kantov kategorički imperativ dobro poznat i da se smatra važnim.

Predloženih 20 dela:

1. Kratka istorija vremena – Stiven Hoking
2. Odbrana prava žena – Meri Vulstonkraft
3. Kritika zdravog razuma – Imanuel Kant
4. 1984 – Džordž Orvel
5. O poreklu vrsta – Čarls Darvin
6. Orijentalizam – Edvard Said
7. Tiho proleće – Rejčel Karson
8. Komunistički manifest – Karl Marks
9. Sabrana dela – Vilijam Šekspir
10. Ženski evnuh – Džermejn Grir
11. Stvaranje engleske radničke klase – E. P. Tompson
12. Značenje relativnosti – Albert Ajnštajn
13. Goli majmun – Dezmond Moris
14. Vladalac – Nikolo Makijaveli
15. Država – Platon
16. Prava čoveka – Tomas Pejn
17. Drugi pol – Simon de Bovoar
18. Svrhe pismenosti – Ričard Hogart
19. Bogatstvo naroda – Adam Smit
20. Načini gledanja – Džon Berger

Izvor: RTS/Yahoo

---

---

AUTORITETI I DRUŠTVO…

Koreni samopouzdanja

U prethodnom tekstu pominjali smo roditeljske stilove kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj samopouzdanja kod osobe. Ovaj faktor, iako najvažniji i najmoćniji, nije jedini „odgovoran“ za razvijeno tj. nerazvijeno samopouzdanje kod odraslih osoba.

Pored roditeljstva i porodične situacije, postoji još dosta uticaja na razvoj, ne samo samopouzdanja, već i celokupne ličnosti i životnog stila osobe. Pre nego što nastavimo sa analizom psihičkih faktora samopouzdanja, ovde ćemo spomenuti te uticaje, jer su bitni za nastavak priče.

Tokom razvoja ličnosti, dete prolazi kroz svakojake kontekste i ima različita iskustva sa različitim ljudima sa kojima dolazi u kontakt. Kao što znamo, deca od sedme godine polaze u osnovnu školu, a često se roditelji odluče i da ih šalju u vrtić, tj. predškolsko. Ovde dete provodi veliki deo dana, te je logično da su iskustva u ovim kontekstima veoma važna prilikom analize čovekove psihe.

Od načina interakcije i komunikacije sa osobom koja je glavna u vrtiću (vaspitačem) uveliko će zavisiti i kako će sutra dete formirati sliku o autoritetima i načina interakcije sa njima, što je priprema za školski kontekst. U školi se, naravno, susreće sa učiteljima i nastavnicima, osobama koje su u fokusu detetove pažnje prilikom vremena koje tamo provodi. Interakcija sa ovim osobama je za dete veoma važna, jer od toga zavisi i njegova budućnost – ako ima loš odnos sa učiteljem, uglavnom će imati i lošu ocenu.

Ako je učitelj strog ili prestrog (što sada možemo nazvati „autoritarni učiteljski stil“) i zahteva suviše od deteta, za očekivati je da će se dete osetiti kao nedovoljno dobro i kompetentno da ispuni zadatke. Stoga, ono će doživljavati konstantne poraze na školskom planu, a ovo će doprineti da se slika koju ima o sebi još više degradira.

Sada će gledati na sebe kao na „glupana“, što će značajno doprineti da se oseća loše sa sobom, a možda i kao nekog ko „nije za školu“ što će značajno uticati i na izbor životnog puta. Istraživanja su pokazala da je akademski uspeh (visoke ocene u školi, pohvale i nagrade od strane školskih autoriteta, itd.) jedna od veoma važnih odrednica pozitivne slike koju dete, sutrašnji odrastao čovek, ima o sebi. Ova logika se može primeniti i kada se uzmu u obzir i druge oblasti – sport, zanat, igre, itd. Logično je dakle, da će neko ko je odličan đak ili dobar sportista imati generalno veće samopouzdanje nego onaj ko to nije (pogotovo onaj ko je dobar sportista, jer se nekako u detinjstvu sport više ceni od škole).

Dete koje je izloženo stalnim kritikama će se, naravno, osećati vrlo loše – biti kritikovan je samo po sebi neprijatna situacija. Štaviše, ono što se dešava je da dete, kada je konstantno kritikovano od strane autoriteta u njegovom životu, tj. osoba koje su od neke važnosti u njegovom svetu, prisvaja te kritike i počinje da kritikuje samo sebe.

Ovaj proces se u psihološkoj literaturi naziva „introjekcija“ i mi smo o njemu ranije govorili. Za one koji su propustili da pročitaju tekst u kojem se ovaj termin objašnjava i pominje, ili za one koji ne znaju, introjekcijom se naziva proces kojim se nešto što je spolja prisvaja i „ugrađuje“ u našu mentalnu shemu.

Kada govorimo o kriticizmu, dete koje često biva kritikovano introjektuje tu kritiku u svoj mentalni sistem i onda samo sebi postaje kritizer. U psihoanalitičkoj terminologiji, često se dešava da ovaj introjektovani mehanizam postane trajan deo ličnosti osobe, tj. učestvuje u formiranju tzv. super-ega – dela ličnosti koji zadužen za kontrolisanje celokupnog ponašanja i razmišljanja osobe u odnosu na njenu funkcionalnost u društvu i socijalnom kontekstu.

Ovo je uglavnom „socijalni“ deo ličnosti i funkcioniše u sprezi sa socijalnim konvencijama i on se formira na osnovu interakcije deteta sa autoritetima (introjekcije autoriteta su zapravo glavni mehanizam super-ega), njegovih iskustava sa nagrađivanjem i kažnjavanjem i opštim vaspitanjem. Kao takav, on kasnije predstavlja jedan veoma važan deo ličnosti osobe, koji joj omogućava da adekvatno funkcioniše u društvu.

Upravo ovaj deo ličnosti je najviše odgovoran za nivo samopouzdanja koji će se kasnije razviti kod osobe, a odrediće tok razvoja i mogućnost menjanja tog nivoa. Naime, ukoliko se dete susreće  uglavnom sa kritizerskim, strogim, autoritarnim, hladnim i kažnjavajućim osobama, ono će razviti veoma nisko mišljenje o sebi. Isto tako, kasnije će ono samo sebi postati najveći i najstrožiji sudija, onaj koji sputava, ograničava, zabranjuje, vređa i ponižava (samog sebe).

Osobe koje imaju nisko samopouzdanje ustvari stalno u glavi ponavljaju rečenice i izjave drugih ljudi (kritikujućih autoriteta iz detinjstva) kojima sami sebe, narodski rečeno, „ubijaju u pojam“. Iako tih ljudi i kritika više nema, osoba se jednostavno navikla da je uvek nesposobna, da ništa što ona uradi neće valjati – stoga će često samu sebe sputavati u različitim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da se izrazi na pravi način. Dakle, osoba sada ne veruje u sebe i ne dozvoljava sebi da veruje. Zaista teška situacija, ali ne i nerešiva – međutim, o tome ćemo u nekom od sledećih tekstova.

Još jedan važan faktor u razvoju optimalnog nivoa samopouzdanja su vršnjaci, tj. prijatelji, „drugari“, svi „saborci“ sa kojima dete provodi vreme u nekoj od vaspitnih ustanova ili sa kojima se druži u slobodno vreme. Deca koja pođu u školu počinju da obraćaju pažnju i shvataju sličnosti i razlike između sebe i ostalih vršnjaka, te počinju da se porede sa njima. Socijalno poređenje ima veliki uticaj na sliku koju dete formira o sebi. Kako ćemo znati šta mislimo o sebi ako ne znamo šta drugi misle o nama? Ovaj princip funkcionisanja je od krucijalne važnosti pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, kada se obrazuje socijalna komponenta ličnosti.

Deca su posebno osetljiva na mišljenje drugih o njima i posebno im je važno šta drugi, pogotovo njihovi vršnjaci, misle o njima. Status deteta u bližem i daljem društvu u ovom periodu može imati presudan značaj u kasnijem vrednovanju sebe. U ovom periodu, neke, da ih tako nazovemo, površnije karakteristike se više uzimaju obzir prilikom vrednovanja drugih – izgled, frizura, marka odeće, porodica i socioekonomski status, „blamaže“ tj. neprijatni događaji, nadimci, itd.

Kako kod dece još nije u potpunosti razvijena ta socijalna komponenta i empatičnost, deca nisu često „fina“ jedna prema drugima.  Dešava se, da se neko ismejava samo zbog većeg broja patika ili zbog pramena kose koji štrči van frizure – čak se i dešava da se neko omalovažava zato što nema para da kupi užinu. Ovakve stvari su skoro nezamislive kod odraslih ljudi, ali kod dece su vrlo uobičajene. Ono što je takođe problem je što deca nisu svesna da su takva ponašanja drugih „detinjasta“ i nezrela, pa ih uzimaju veoma ozbiljno.

Ukoliko je neko ismejavan kao mali ili konstantno maltretiran, to će imati značajan uticaj na njegovu ličnost kasnije, pa čak i na izbor celokupnog životnog puta i kvaliteta života. Poznati su slučajevi ljudi koji nose „ožiljke“ iz mlađih dana, kada su bili zlostavljani od strane vršnjaka, koji nose ogromne negativne posledice po život tih ljudi.

Neko nikada ne preboli neke situacije u detinjstvu, te će čitav život pokušavati da „istera pravdu“ ili vrati „milo za drago“ ljudima, ili će se jednostavno osećati loše sa sobom. Nezadovoljstvo sobom je, kao što smo više puta napomenuli, jedno od najtežih stanja u koje čovek može da zapadne, a sigurno je jedno od najzaslužnijih za razvoj ogromnog broja psihičkih teskoba.

Ljudi koji su okruženi velikim brojem prijatelja od kojih imaju podršku, pogotovo u adolescentnom dobu, će kasnije imati generalno više nivoe samopouzdanja. Ovo je logično, jer ako vas neko konstantno podržava i pokazuje veru u vas, čak i ako ste bazično sniženog samopouzdanja, počećete da verujete sami u sebe.

Takođe, ljudima je seksualnost veoma važan aspekt života, kao i slike o sebi, tj. identiteta. Tako, iskustva u seksualnoj sferi i sa suprotnim polom su od velikog značaja za formiranje samopouzdanja. Samopouzdanje koje se naruši negativnim seksualnim iskustvima se ne naruši samo što se tiče budućih seksualnih iskustava, već se negativan efekat „preliva“ i na opštu sliku o sebi.

Svi ovi faktori u većoj ili manjoj meri utiču na formiranje samopouzdanja osobe. Ista situacija neće isto uticati na sve osobe. Mi se razlikujemo i po genetici i po temperamentu, po iskustvima i po načinu opažanja sveta oko sebe, kao i po mnogim drugim faktorima. Stoga, uticaj i posledice nekih od ovih situacija koje smo pominjali nisu univerzalne i to nije zakon i pravilo.

Ono što je ključno da zapazimo, to je da postoji određena tendencija da određene situacije i iskustva imaju specifične posledice po naš psihički razvoj, te da ih moramo uzeti u obzir prilikom bilo kakve psihološke analize ovog i sličnih fenomena.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (3)

Prethodni članak

________________________________________________________________________________________

KORENI SAMOPOUZDANJA-RODITELJSKI STILOVI…

Samopouzdanje nije nešto što se „dobija“ na lutriji, nešto što se može kupiti (pogotovo ne za malu svotu) ili nešto što se gradi preko noći. Izgradnja samopouzdanja se vrši tokom čitavog života, ponajviše u mlađim danima čovekovog razvoja.

Takođe, održavanje samopouzdanja i rad na sebi kasnije su isto tako važni. To što se samopouzdanje uglavnom gradi u detinjstvu nije nešto što bi nas trebalo sprečiti da radimo na sebi i da se razvijamo, već da nam pomogne da shvatimo korene i probleme koje trebamo u sebi razrešiti.

Ne može se ništa praviti dok se ne ispita teren i ne bude siguran da je materijal čvrst, te tako i ovde – ne možemo raditi na poboljšanju samopouzdanja ako ne znamo kako se ono kod nas razvilo do nivoa na kojem je sad.

Ono što će sigurno čitaocima pomoći pri analizi je neki opšti opis razvoja ličnosti kroz detinjstvo i analiza faktora koji utiču na vrednovanje sebe. Mi smo već pominjali važnost ranih iskustava u detinjstvu prilikom formiranja slike o sebi. To, kako će osoba da gleda na sebe, u velikoj meri zavisi od pogleda drugih, pogotovo njenih najbližih (tj. ljudi koji su joj važni u životu) i pogotovo od toga kako se oni ophode prema njoj, kako reaguju na njeno ponašanje prilikom ranih faza razvoja i interakcije sa okolinom.

Roditeljsvo i roditeljski stilovi su, kao što smo rekli, jedan od glavnih faktora razvoja visokog ili niskog samopouzdanja. Roditelji su glavni izvor skoro svih iskustava, pozitivnih ili negativnih, koje dete ima u ranom životu, jer su jednostavno oni uglavnom jedini koji imaju interakciju sa detetom. U isto vreme, od roditeljskih života i konteksta u kojem oni funkcionišu zavisiće život i kontekst u kojem će dete sada funkcionisati.

Kada je reč o specifičnim roditeljskim stilovima, ovde moramo čitaocima razjasniti na šta konkretno mislimo.

Termin „roditeljski stilovi“ je termin kojim se u psihologiji označava teorija kojom se govori da se uspešno tj. neuspešno roditeljstvo može opisati sa  dva prideva: responzivnost (tj. u kojoj meri i kako roditelj odgovara na potrebe i ponašanje deteta) i zahtevnost (tj. koliko i šta roditelj zahteva od deteta). Na osnovu toga, u kojoj meri se ova dva faktora javljaju u roditeljskom ponašanju, istraživači su identifikovali četiri različita roditeljska stila: autoritativni stil, popustljiv stil, autoritaran stil i nemaran stil. Postoje i još neki stilovi koje ovde nećemo pominjati, jer nemamo sada prostora za to, a oni se manje/više mogu svesti pod neku od ovih kategorija.

Ovi stilovi se razlikuju među sobom u meri u kojoj su zahtevajući i responzivni. Tako, imamo da je autoritativan stil zahtevajući i responzivan. Ovo znači da roditelji pred dete stavljaju visoke zahteve za ponašanje, te ga kažnjavaju / nagrađuju prema čvrstim standardima.

Roditelji ovde podržavaju dete i ohrabruju ga bude nezavisno, uz naravno, postavljene granice. Kršenje granica donosi kaznu u nekom obliku – kazna je takođe po fiksnim standardima, odmerena i konzistentna, a ne nasumična i ekstremna. Ponašanje koje je u skladu sa standardima pošteno nagrađuje.

U isto vreme, detetove potrebe su saslušane i detetu se izlazi u susret. Kada se kažnjava detetu se objasni zašto se kažnjava, nema izliva besa koje dete ne razume. Dete nije zapostavljeno i nije samo bitno da bude uspešan i ispunjava zahteve, već se otvoreno i često pokazuje ljubav i poštovanje prema detetu. Njegova osećanja i ličnost se cene i poštuju.

Dakle, autoritativni roditelji su, iako čvrsti i zahtevi, u suštini saosećajni i veoma brižni roditelji. Ovaj miks i balans je ključan kako bi ovakav stil roditeljsva bio uspešan. Istraživanja su pokazala da ovaj stil roditeljstva „proizvodi“ decu koja su nezavisna i veruju u sebe, velikodušna, uspešnija su od ostalih vršnjaka. Ovakva deca, dakle, uglavnom imaju visok nivo samopouzdanja.

Međutim, ovde se mora obratiti pažnja da se ne pretera u jednom smeru, tj. da roditelj ne bude suviše zahtevan, bezosećajan ili da je suviše zaštitnički nastrojen. Deca sa roditeljima koji su suviše protektivni, štite dete od svega i svačega („živi pod staklenim zvonom“) ograničavaju detetova i iskustva i suviše se brinu za svaku sitnicu, uglavnom ne razviju dovoljno samopouzdanja i nesigurni su kao odrasli. Ovo je jednostavno proizvod toga što dete nikad ne dobije priliku da iskusi život u njegovoj pravoj formi i što roditelj prenosi svoje strahove na njega – dete će se plašiti života i biti nesigurno. Isto tako, ako detetu stalno neko govori šta treba da radi, te da ne sme ništa na svoju ruku, onda ono prestane da veruje sebi i uvek će se oslanjati na druge.

Sa druge strane, imamo tzv. autoritarni roditeljski stil. Reč „autoritativni“ i „autoritarni“ su vrlo slične, ali ne iste. Autoritarni stil predstavlja ponašanje roditelja prema detetu koje je zahtevno, ali nije responzivno. Dakle, slično kao u prethodnom slučaju, roditelji postavljaju pred dete visoke zahteve i očekuju brzo sazrevanje i odrastanje deteta, usmeravajući i kontrolišući njegov razvoj. Međutim, ovde postoji velika razlika, a to je da roditelji nisu „topli“ prema detetu, ne obraćaju mnogo pažnje na njegove potrebe, a posebno ne na osećanja. Često su grubi i hladni kada dete izražava neke emocije prema roditelju.

Roditelji sami ne izražavaju dovoljno emocija prema detetu, te se ono oseća kao nedovoljno voljeno. Kažnjavanje je nekonzistentno i često prelazi granice te ulazi u nasilničko ponašanje (vikanje, batine, itd). Dakle, ovde imamo reč o tipičnom strogom i hladnom roditelju, često besnom na sebe i svet oko sebe. Oni, iako možda mnogi od njih imaju dobre namere – „da pripremi dete za hladan i okrutan svet“ – uglavnom naprave od dece ili suviše agresivne osobe, ili suviše povučene i uplašene osobe.

Negativni efekti koje ovakav stil roditeljstva može imati su mnogobrojni, a najveći deo toga je upravo veoma sniženo samopouzdanje deteta. U velikom broju slučajeva, dete neće razviti dovoljan nivo socijalne inteligencije i ponašaće se nesigurno u društvu. Ovo je zato što mu roditelji uvek govore šta da radi, te neće uspeti da dovoljno razvije sopstvene veštine. Kada odrastu, ovakve osobe su često konformisti i imaju strah od autoriteta (plaše se da „dignu glas“, tj. da se bore za svoja prava).

Pošto su kao deca pod velikim stresom i stalno se plaše (jer roditelji stalno zahtevaju od njih i kažnjavaju ih), obično su i kao odrasli podložni stresu i imaju tendenciju da razviju depresiju. Takođe, ovakvi će ljudi često kriviti sebe za sve što im se dešava, zato što su to radili i kao deca (jer su ih roditelji krivili za sve i svašta). Ako sebe krivite stalno i za sve, to je siguran put ka srušenom samopouzdanju.

Što se ostala dva roditeljska stila tiče, njih ćemo samo ukratko opisati i navesti njihove glavne efekte. Popustljiv stil se, kao što mu i sam naziv kaže, karakteriše ponašanjem roditelja prema detetu koje nije fiksirano nekim standardima. Roditelji imaju veoma malo očekivanja i zahteva od deteta, ne postavljaju fiksne granice i retko kažnjavaju dete. Drugačije rečeno, roditelji ne žele da budu tipični i staromodni roditelji, već se postavljaju kao ortaci i drugari prema detetu, uz toplinu i adekvatno ispoljavanje emocija. Ovaj stil je, dakle, nezahtevan i responzivan.

Efekti ovakvog roditeljstva su različiti, ali je interesantno da većina istraživanja pokazuje kako su deca ovakvih roditelja često nezrela, „nevaspitana“, ponekad impulsivna i narcisoidna. Ovakva deca će teško naučiti da kontrolišu svoje ponašanje i uvek mora biti po njihovom. Postoje i pozitivni efekti ovakvog roditeljstva, gde dete može odlučivati šta i ko hoće da bude, što može imati uticaj na pravilan izbor karijere i životnog puta. Međutim, usled slabog usmeravanja od strane roditelja, isto se tako može desiti da deca odrastu u nesigurne osobe koje ne znaju ko su i šta žele, i da ne razviju dovoljno sebe i svoje potencijale.

Poslednji stil koji ćemo pomenuti je odbacujući, tj. zanemarujući stil. Roditelji ovde nisu ni zahtevni, ni responzivni. Dakle, niti imaju neke prohteve od deteta, niti mu postavljaju granice, ne kažnjavaju, ali i ne nagrađaju, niti izražavaju emocije prema detetu – prosto rečeno, nije ih briga za dete, šta ono radi i ko je. Ne moramo naglašavati koliko ovakav roditeljski stil ima negativnog uticaja na decu, a posebno na njihovo samopouzdanje. Osećaj odbačenosti i nedovoljne vrednosti koji se javlja prilikom ovakvog roditeljstva se provlači kroz ceo život, a često se i intenzivira kada čovek odraste.

Dakle, vidimo da roditeljstvo i roditeljski stilovi imaju ogromnog značaja na formiranje detetove ličnosti, a samim tim i samopouzdanja. Stoga je bitno da, prvo kao odrasle osobe koje su iskusile neke od stilova, osvestimo u sebi razloge zašto se ponašamo i osećamo tako kako se ponašamo i osećamo, da bismo promenili sebe na bolje. Drugo, kao trenutni ili budući roditelji pokušamo da pomognemo našoj deci, sutrašnjim odraslim osobama, da adekvatno razviju optimalan nivo samopouzdanja koji će im omogućiti da imaju kvalitetan i lep život.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (2)

Prethodni članak

MOĆ PREKO KREVETA…

Iako je zauvek napustila kraljevu postelju, madam Pompadur je ostala njegov najbliži savetnik i do pred kraj života vodila državnu politiku

Foto: Wikimedia.org

RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.

Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.

DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo – da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom.

Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

Foto: Wikimedia.org

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.

BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je „preminula“ iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica.“
Piše: Elizabet Abot

Izvor:novosti.rs

Foto ilustracija: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

U Versaju je na današnji dan, 15. aprila 1764. umrla Žan Antoanet Pompadur, markiza, ljubavnica kralja Luja XV i mecena francuskih umetnika i filozofa.

Rođena je u Parizu, 29. decembra 1721. godine.

_______________________________________________________________________________________

Najveće ljubavi: Luj XV i madam De Pompadur

Lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom, bila interesantna žena izuzetnog intelekta, a kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri

Luj XV, praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije, četvrti kralj Francuske iz dinastije Burbon, presto je nasledio kao dete. I otac i majka umrli su mu 1712. godine kada je bio dvogodišnjak, a braća kao deca. Ostao je sasvim sam, a tron je nasledio od pradede i vladao uz pomoć rođaka Filipa, vojvode od Orleana, sve dok nije napunio 16 godina.

Kada je njegova vladavina počela bio je omiljen, pa ga je narod prozvao „ljubimac“. Međutim, njegove neuspešne reforme, opadanje privrede i raspad državnog uređenja, kao i rasipnički život sa ljubavnicama, oduzeli su mu naklonost naroda. Istoričari smatraju da je veliku ulogu u neslavnoj vladavini imao njegov učitelj, kardinal Fleri, koji je negovao izuzetno kontroverzan stil vaspitanja koji je Luja pretvorio u neodlučnu, plašljivu i pasivnu osobu. Fleri je bio njegova „desna ruka“, sebi je obezbedio učešće u vlasti kao glavni ministar i kraljev savetnik.

Kralj je imao vrlo neobične sklonosti za to vreme, nije poštovao ceremonije, bio je daleko više okrenut privatnim zadovoljstvima nego državničkim poslovima. Godine 1725. oženio se osam godina starijom Marijom Leščinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske, Stanislava Leščinskog, a sa brakom je došlo i pravo da priključi Lorenu Francuskoj. Luj i Marija imali su jedanaestoro dece, ali su sva umrla u detinjstvu ili u ranoj mladosti.

Loš brak, karakter, velika moć, mnogo novca i luksuz koji ga je svakodnevno okruživao Luja su izgradili u velikog egoistu, koji je utehu pronalazio u društvu kurtizana. U početku je ta reč (od francuske reči „court“ koja znači dvor) označavala dvorsku damu, pripadnicu kraljevske svite, koja je pravila društvo kraljici ili pripadnici aristokratije, ali je kasnije postala sinonim za visoko pozicioniranu prostitutku, čija je glavna uloga bila da bude ljubavnica vladara ili visokog feudalca.

Kurtizane su bile lepe, obrazovane, pametne, harizmatične, žene koje plene, sa manirima, zavodljive i vešte. Takva je bila i madam De Pompadur, najpoznatija Lujeva ljubavnica. Stručnjaci smatraju da je kraljeva sklonost prema ljubavnicama posledica njegove nesigurnosti siročeta i podsvesne želje da ga neko voli kao majka i da mu da toliko potrebnu nežnost. A madam De Pompadur je to umela. Na kralja je izuzetno uticala, imala veliku ulogu u njegovoj politici i odlukama.

Rođena je kao Žana Antoaneta Puason, 1721. godine u Parizu u imućnoj porodici, kao ćerka Fransoaza Puasona i njegove žene Madeleine de La Mote. Međutim, neki teoretičari smatraju da je njen biološki otac bio ljubavnik njene majke, bogati trgovac Le Norman de Turnehem. Detinjstvo je provela u samostanu, što joj je omogućilo sjajno obrazovanje i lepe manire, a majka je puno uložila u njeno dalje školovanje angažujući tutore koji su je učili književnosti, muzici, umetnosti, slikanju, plesu…

Sjajno je pevala i plesala, čak je i nastupala u jednom pariskom klubu, a sve je finansirao ljubavnik njene majke koji se i brinuo o njoj kada je njen otac morao da napusti Francusku zbog dugova. Sa 20 godina udala se za rođaka svog, kako mnogi smatraju, biološkog oca i sa njim dobila dvoje dece, sina, koji je umro kao dete, i ćerku.Bila je inteligentna, lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom. Interesantan sagovornik i žena od koje je moglo mnogo toga da se čuje. Kasnije, kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri i važni ljudi iz sveta politike. Kada se udala, dobila je i imanje koje je bilo smešteno nedaleko od kraljevog terena za lov u šumi Senart.

Ovalnog lica, malih usana, elegantnog držanja i izuzetne inteligencije, smatrana je lepoticom i lako je našla put do visokog društva i francuske elite toga vremena. Posećivali su je mnogi filozofi, uključujući i Voltera, koji je bio njen veliki prijatelj. Postala je poznata i priznata u Parizu, pa je tako i kralj čuo za nju. Izuzetno širokih shvatanja, slobodoumna i neukrotiva, madam De Pompadur podsticala je mislioce i umetnike, važila za nekog ko postavlja standarde i „trendove“. Pomagala je Volteru i enciklopedistima, želela je da saznaje, njena radoznalost bila je bezgranična. Bila je izuzetno sposobna žena, od slikara najviše je volela Bušera, koji je bio i jedan od njenih štićenika.

Brzo je prerasla muža i njegove intelektualne i ljubavničke kapacitete, a 1745. godine zajednički prijatelji organizovali su njen susret sa kraljem, koji je u to vreme patio zbog smrti jedne od svojih ljubavnica. U želji da oraspolože vladara predstavili su mu lepu i pametnu ženu na jednom maskenbalu upriličenom u Versaju. Potpuno je opčinila nesigurnog kralja, koji je brzo zaboravio na smrt ljubavnice i posvetio se novoj ženi.

Savremenici pišu da su iste noći otpočeli avanturu, a ona je ubrzo ostavila muža i preselila se u palatu. Kralj ju je imenovao za markizu i sredio da se „ekspresno“ razvede, kada je pored titule dobila i nadimak pod kojim je poznata u istoriji. Zaljubljeni kralj čak je sagradio poseban stan za nju, sa tajnim stepenicama koje su vodile direktno u njegove odaje. Za lepom Parižankom potpuno je „izgubio glavu“, a ona je svakim danom bila sve svesnija uticaja koji je imala na svog ljubavnika.

Dvorani i kler nisu je prihvatali i morala je da bude veoma lukava i sposobna kako bi održala svoj položaj. Istoričari tvrde da je uspevala sve da kontroliše i da je, iako nije imala direktan uticaj na politiku, svaka odluka zapravo bila njena, jer je odlično radila „iza kulisa“ i toliko bila moćna u odnosu na vladara da jednostavno nije mogao da joj odoli.

Kralj je trpeo osude jer se zaljubio u ženu bez aristokratskog porekla, ali nije mu bilo važno. Jedino je ona bila bitna, njena ljubav i blizina. Savremenici tvrde da je imala izuzetno dobar odnos sa kraljevom ženom Marijom. Iako je za to vreme bilo sasvim normalno i prihvatljivo da kralj ima ljubavnice, nijedna nije bila u dobrim odnosima sa kraljicom. Ali, madam De Pompadur je smatrala da će na taj način smanjiti grižu savesti koju Luj eventualno oseća i tako ga još više približiti sebi.

Koliko je bila uticajna govori i činjenica da se 1755. godine austrijski diplomata Venzel Anton Kaunic njoj obratio da interveniše u pregovorima koji su doveli do Versajskog ugovora. Tako su se Austrija i Francuska ponovo ujedinile kao saveznici, što je uticalo i na Sedmogodišnji rat, u kojem su se Austrija, Francuska i Rusija borile protiv Prusije i Engleske. Francuska je iz rata izašla teritorijalno smanjena, gotovo potpuno finansijski uništena i potisnuta kao kolonijalna sila, za šta su savremenici najviše krivili upravo madam De Pompadur.

Istoričari tvrde da je umela da unese radost u inače melanholičan i tužan kraljev život. Pratila ga je u lovu, pokazivala da je važan, igrala sa njim karte, udovoljavala mu na najrazličitije načine. Kada god bi izubio bitku, ona je organizovala lov u kojem bi trijumfovao, kako se ne bi loše osećao. Potpirivala je njegovu strast za gastronomijom, pokazala mu kako hrana utiče na libido i seksualnost.

Stalno mu je organizovala male, intimne zabave, za uski krug odabranih zvanica, na kojima su se gostili, orgijali, pili dobro vino i jeli najbolju hranu tog vremena. Umela je da izbalansira sve, da ga umiri kada je besan, da ga oraspoloži kada je tužan. U svojim memoarima jedan od Lujevih vojvoda zapisao je da je umela na njega i da podvikne, a on bi kao dete poslušao, i samo promrmljao: „Dobro, pođimo onda u postelju.“

Narod je nije voleo, na njenom grobu spevan je epitaf da tu leži „žena koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica“.
Ali, njoj to nije bilo posebno važno. Uživala je u hrani, seksu, ljubavi, ali i u umetničkim delima i modi. Zapošljavala je trgovce koji su pravili kineske vaze od srebra sa rokoko ornamentima, bila je pokroviteljka vajarima, slikarima, volela je luksuz i trenutna zadovoljstva. Izvori navode da je stalno pila šampanjac i govorila da je to „jedino vino posle kojeg žena ostaje lepa“. Ima onih koji smatraju da je čaša za šampanjac prvobitno bila oblikovana prema njenoj dojci.

Ostavila je trag gde god se pojavila, a neki izvori navode da je na nju kralj potrošio novca koji bi se danas brojao milijardama, što je, između ostalog, doprinelo i opštoj krizi francuske monarhije. Zanimljivo je da je bila kraljeva ljubavnica samo pet godina. Francuski biskup nije mogao da je podnese, želeo je da se madam spali na lomači, ali kraljeva ljubav bila je jača. Imala je dva spontana pobačaja, nije uspela Luju da rodi dete.

Izvori navode da je između 1746. i 1749. godine sama tražila da kralju dovedu mlađe ljubavnice koje bi je zamenile. Posle Luja imala je druge muškarce, između ostalog i čuvenog zavodnika Kazanovu. Iako su lepa markiza i kralj bili ljubavnici samo do 1750. godine, ostali su doživotni prijatelji, ona je bila njegova poverenica i savetnica, i živela je na dvoru punih 20 godina, sve do smrti 1764. godine.
Umrla je mlada, u 42. godini, od tuberkuloze. Dok je ispraćao iz Versaja kovčeg svoje ljubavnice, padala je kiša i kralj je plakao. Jedino što je uspeo da kaže bilo je da žali što „markiza neće imati dobro vreme za poslednje putovanje“.

Posle smrti madam De Pompadur Luj je imao ideje kako da finansijski oporavi državu, predlagao je i razne reforme, ali je pao u duboku depresiju i napustio sve planove. Umro je deset godina posle svoje ljubavnice, 1774. godine, od velikih boginja. Od njegove dece sa zakonitom ženom nijedno nije doživelo da preuzme presto, pa ga je nasledio unuk, Luj XVI.

PORCELAN I ROKOKO…

Bila je dama od ukusa, tvrde savremenici, volela je svetle boje i malo i sitno pokućstvo ukrašeno u cvetnom rokoko stilu, koji se danas često naziva i „Pompadur stil“. Podsticala je dekorativne umetnosti, pa tako i fabriku porcelana koja je u to vreme bila čuvena po svojim proizvodima.

Veliki dokaz kraljeve ljubavi je i specijalno napravljena šoljica, koja je imala tacnu sa produbljenim dnom i bila je oslikana slikama njenog najdražeg slikara, Bušera.

Naime, pred kraj života madam je imala jake simptome bolesti, među kojima su bile i drhtave ruke i više nije mogla da ide na zabave i prijeme, nije želela da je neko vidi takvu.

Zbog toga je kralj naredio da se za nju napravi posebna šoljica, kako bi mogla da uživa kao da je na dvorskom prijemu. Želeo je da joj olakša poslednje dane, da se oseća voljena i važna.

Posle smrti madam De Pompadur, njen veliki prijatelj Volter je napisao: „Vrlo sam tužan zbog smrti madam De Pompadur. Ja sam joj bio zahvalan i tugujem. Čini mi se potpuno apsurdno da starica iz doba ’antike’, koja jedva hoda, i dalje živi, dok prekrasna žena mora umreti tako mlada.“
J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

POSLEDICE IZBORA…

Stari srpski običaji: povoljni dani i meseci za venčanje

Ako se udate u januaru, on će biti zaljubljen i iskren, mesec junskih ruža garantuje obilazak sveta, dok tmurni novembar stavlja sreću na čekanje…

Foto: Freedigital

Različiti narodi imaju različita verovanja koja se prenose sa kolena na koleno, pa su tako i u Srbiji ostala neka davna verovanja kada je reč o izboru datuma venčanja.

Svaki mesec imao je svoje značenje, te se po tome određivala povoljnost.

Na primer, ako se venčate u julu, vaš bračni drug i vi svakodnevno ćete raditi.

Septembar, koji je od davnina poznat kao najpovoljniji mesec za venčanja, mladencima donosi bogat i dobar život…

Pročitajte narodna verovanja za svaki mesec u godini, kao i to šta on mladencima donosi.
Udaj se kada je godina nova, on će biti zaljubljen, dobar i iskren.
Kada se februarske ptice spajaju, nemoj se venčavati već se plaši svoje sudbine.
Ako se udaš kada martovski vetar duva, užitak i suze, imaćeš oba.
Udaj se u aprilu kada možeš, užitak za nju, užitak za njega.
Udaj se u mesecu maju i sigurno ćeš upropastiti dan.
Udaj se kada junske ruže rastu, kopna i mora ćeš obići.
Ono dvoje što se u julu venčaju, moraće da rade za dnevni hleb.
Ko se u avgustu venča, proći će kroz velike promene u životu.
Udaj se septembra u crkvi i život će ti biti bogat i dobar.
Ako se venčaš u oktobru, ljubav će rasti ali će bogatstvo pasti.
Ako se udaš u tamnom novembru, uživanje će doći, zapamti.
Kada decembarski sneg padne brzo, udaj se i iskrena ljubav će trajati.

Osim za mesec, određivao se i povoljan dan u nedelji za stupanje u bračnu zajednicu.

Postojala je čak i pesma po kojoj se planirao dan venčanja:

Ponedeljak za bogatstvo,
Utorak za zdravlje,
Sreda najbolja od svih,
Četvrtak za gubitke,
Petak za krstove,
Subota najgora od svih.

Izvor:prva.rs ( lisa)

___________________________________________________________________________________

TAJNE DEČJIH CRTEŽA…

  Inteligencija deteta: Koju tajnu kriju dečji crteži

Kvalitet crteža u detinjstvu povezan je s inteligencijom deteta i deset godina kasnije, smatraju naučnici.

Roditelji se često smeju kada ugledaju crteže dece: glave u obliku balona i krivudave i prekobrojne udove, ali stručnjaci veruju da kvalitet crteža ukazuje na to kako se inteligencija deteta povezana s genetikom razvija.

Naučnici Kraljevskog koledža u Londonu sproveli su, naime, istraživanje u kojem je učestvovalo 15.504 četvorogodišnjaka.

Mališani su radili test „Nacrtaj dete“, kognitivni test koji se upotrebljava radi evaluacije dece i adolescenata u različitim aspektima.

Tema ovog testiranja bila je nasleđena inteligencija, odnosno inteligencija koja je povezana s genetikom, a učesnici su ocenjivani ocenama od nula do dvanaest.

Deset godina kasnije, ovi dečaci i devojčice su ponovo radili isti test, a naučnici su utvrdili postojanje veze između visokih rezultata i inteligencije u ova perioda života dece.

Foto: Facebook

„Ovaj test je osmišljen dvadesetih godina prošlog veka radi ispitivanja dečje inteligencije, pa činjenica da je utvrđena veza između inteligencije i crtanja u četvrtoj godini nije neobična“, objasnila je autorka studije dr Rozalind Arden iz Instituta za psihijatriju Kraljevog Koledža u Londonu.

„Ono što nas je iznenadilo jeste što to što veza postoji i čitavu deceniju kasnije.„

Ona naglašava da je veza, ipak, nedovoljno jaka da bi naučnici savetovali roditeljima da se zabrinu ukoliko su crteži njihove dece loši ili neprecizni.

„Sposobnost za crtanje ne određuje inteligenciju, već postoji bezbroj faktora – i genetskih i onih koji su tiču okruženja – koji utiču na inteligenciju i ukazuju na nju u kasnijem toku života„, kaže Ardenova.

Crteži su procenjivani na osnovu toga da li se na crtežu i u kom broju pojavljuju glava, nos, oči, usta, uši, kosa, telo i ruke.
Naučnici su, navodi se u izveštaju studije, izveli zaključak da je genetika bitan faktor za inteligenciju koja se ispoljava na crtežu, kao i da se ona ogleda u testovima inteligencije u četrnaestoj godini.
Izvor: yumama.com

---

Analiza dečjeg crteža

Crtež je prozor kroz koji možemo da zavirimo u detetovu svest. To je način na koji ono sebi objašnjava svet – kako ga vidi i doživljava

Foto: Shutterstock

Crtež je, takođe, pokazatelj detetovog razvoja i napretka. Mnoga čula su tu uposlena: čulo vida, motorika (za početak, i uhvatiti olovku je poduhvat), a crtež je povezan i sa razvojem govora. Kada su sve te funkcije u redu, postoji nekoliko faza razvoja crteža koje mogu da se kvalifikuju, razvrstaju i prate. Njima su obuhvaćeni gotovo svi elementi detetovog napretka – kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni.

Od trenutka rođenja, dete je svesno sveta oko sebe: vidi boje, oseća mirise, čuje zvuke – i na svoj način ih doživljava i utiskuje u svest. Kasnije ta imena, lica i zvukovi dobijaju jasniju definiciju i izraz (mama, tata, kuća, drvo…). U kasnijim fazama razvoja, dete ih „beleži“, pravi zapis o njima putem crteža.

Kako dete raste, rastu i njegovi crteži. Širi se obim pojmova koje primećuje, i sve to dobija mesto na papiru. Saznanje o svetu se uvećava, i crtež postaje bogatiji. Likovni izraz otkriva detetove talente i važne stvari koje ulaze u njegovu svakodnevicu.

Žvrljam, šaram, crtam

Već oko 15. meseca, deca uzimaju olovku – ti prvi pokušaji ne predstavljaju ništa osim radosti prvog šaranja. Saznanje da olovka na papiru ostavlja trag, podstiče dalju igru. Prvi crteži su, u stvari, vežba motorike, prelaska pokreta prilikom crtanja iz ramena i lakta na finije pokrete ruke i prstiju.

Oko 20. meseca, počinju da se pojavljuju prvi kružni oblici, koje dete prepoznaje i imenuje.

Prvi definisan crtež se javlja u uzrastu od dve i po godine, i obično predstavlja ljudsku figuru. Njen prikaz uglavnom podseća na crtež punoglavca. Za crtanje smislene figure, potrebno je da se steknu uslovi što se tiče zrelosti, odnosno razvoja deteta.

Prvi crtež čoveka je uglavnom isti kod sve dece: velika glava iz koje polaze ruke i noge. Oči, nos i usta su detalji koji dolaze kasnije. Budite oprezni sa usmerenjima i instrukcijama (koje ćete prirodno poželeti da pružite svom detetu) u ovoj, ali i ostalim fazama crtanja.

Jedna od prvih stvari koje dete nauči da pokaže na sebi i drugom – oči, usta, nos, i njihovo prepoznavanje – nije problem. Veliki zadatak čeka dete koje poželi da ono što vidi i zna prenese na papir. Da bi to nacrtalo, potrebno je da se seti rasporeda delova tela koje će da smesti u crtež, i da im odredi redosled – koji u početku neće izgledati isto kao u realnom životu. Crtež u ovom uzrastu je dobra vežba vizuelnih i opažajnih odnosa (percepcije) kao i usavršavanje pokreta ruke i prstiju. Uz sva znanja koja dete usvaja, crtanje je njegov prirodan i spontan izraz.

Izvor: yumama.com

---

Prvi „pravi“ crtež

Treća godina života se uzima za prvu značajnu fazu u razvoju crteža.

Savet +
Možda ćete poželeti da sačuvate rane zapise svesti vašeg malog kućnog Pikasa. Pitajte dete šta je nacrtalo, šta likovi i predmeti na crtežima za njega znače, i na poleđini obavezno upišite datum kada je crtež nastao. Kada dete malo poraste zajedno ćete moći da gledate ta prva „umetnička dela“, da komentarišete i prisećate se detetovog detinjstva.

U tom uzrastu, motorika je dovoljno razvijena da se čvrsto drži olovka između prstiju, a dete pokreće šake umesto da prilikom crtanja kao ranije pokreće celu ruku iz ramena ne bi li napravilo željeni pokret.

Ali, ako se desi da povremeno pravi pokret iz lakta, to nije neobično, postepeno će da se izvešti u motorici – zato je u ovoj fazi crtež dobra vežba za to.

Veoma je važan momenat slušanja i obraćanja pažnje na ono što dete čuje – na primer, na zahtev da nacrta nešto, i trud da to obavi. Prvi crtež ljudske figure ima dosta veze sa crtanjem kruga, koje postaje interesantno mališanu u ovom uzrastu. Kružna žvrljotina prethodi sve veštijem obliku kruga – koji će da posluži kao ispomoć u prvim crtanjima ljudske figure, a kasnije će da predstavlja mesec, sunce, loptu… U ovoj fazi je važno da razgovarate sa detetom, koje će i samo biti raspoloženo za objašnjenje onog što crta.

Čovek i kuća kao teme
Ljudska figura je jedna od najčešćih tema dečjeg crteža – od najmlađeg uzrasta, pa sve do kasnijih faza, u kojima će se veština njenog prikaza usavršavati. Dete će češćom vežbom sve pravilnije da smešta delove tela na crtežu, tako da oni više odgovaraju realnosti. Svaka naredna faza u crtanju otkrivaće detetova nova znanja i veštine. Na rukama i nogama će se javiti, opet predstavljene krugom, šake i prsti. Deci je, takođe, zabavno da stave svoju šaku na papir i iscrtavaju njen oblik.

Sledeći tipičan crtež je crtež kuće, koji je nešto komplikovaniji i zahteva iscrtavanje pravih i kosih linija. Kako ruka postaje slobodnija, na papiru će se pojaviti talasaste linije, koje se formiraju u sliku drveta ili cveta. Najprostiji prikaz drveta, kombinovan sa uspravnim linijama iz kojih izrasta kružna krošnja – dete će, kao i prvi crtež čoveka, da obogati detaljima.

Izražavanje emocija
U periodu između tri i sedam godina, stvarnost i crtež još uvek nisu usklađeni, to jest delovi spojeni na crtežu – u stvarnosti ne stoje jedni pored drugih. Veličine i birane boje više zavise od detetovog raspoloženja nego od imitiranja pravih odnosa i perspektiva – zato je ova faza vrlo plodna za ispitivanje povezanosti dečjih emocija i likovnog izraza. Dete crta po sećanju, to jest po načinu na koji vidi i doživljava određeni predmet. Prisutan je i trenutak u kom uvećano crta stvari koje su mu privlačne. Može da bude prisutno i takozvano rendgensko prikazivanje stvari (providni zidovi, tela, kuće). Dete najčešće crta ono na šta usmerava pažnju, pa iz tog razloga crteži mogu mnogo da kažu o njegovom unutrašnjem svetu.
Izvor: yumama.com

---

Simbolika crteža

Kada posmatrate crtež vašeg deteta, važno je da obratite pažnju na ton celog crteža, naglašenost pojedinih delova i njihov raspored.

Ne namećite svoje mišljenje

U praćenju likovnog izraza, morate da budete oprezni sa savetima i usmerenjima koje dajete detetu. Treba ga usmeriti i razgovarati sa njim, ali se treba čuvati ideje da mu vodite ruku prilikom crtanja i namećete svoje modele, da ga previše kritikujete ili, čak, crtate umesto njega. Treba biti vrlo oprezan, jer je crtanje važan način učenja, koji se agresivnim pristupom roditelja narušava.

Veličina figura je važna, jer deca onom što vole daju najviše prostora na papiru, bez obzira na realne dimenzije nacrtanog predmeta ili osobe. Uložen trud i vreme na određenu figuru i predmet takođe mnogo govore o detetovom stavu prema njemu. Naravno, jedan ili dva crteža iz istog perioda neće biti dovoljni da se stvori kompletna, adekvatna slika o detetovom unutrašnjem svetu, ali zato ostavlja prostor da se izvedu pogrešni zaključci i brojne greške.

Simbolika boja je važna, ali je važnije naše znanje o tome koja je boja našem detetu omiljena, i koje figure tom bojom boji. Ne zaboravite da je mnogo značajniji razgovor sa detetom o crtežu i ono što znate o njemu, nego neki simbol koji zabrinjava – kao što je nedostatak stopala na nozi neke osobe ili zatvoreni prozori na kući.

Bube, pauci, čudovišta i insekti – u jednoj fazi mogu da budu ilustracija nekog straha, ali isto tako mogu da budu nacrtani pod uticajem skoro odgledanog crtanog filma, ili priče koje je dete čulo, ili događaja koji ga je zadivio ili uplašio. Kroz razgovor ćete najbolje zaključiti kako stvari stoje. Važno je uzeti više crteža deteta iz istog perioda i videti koji se motivi ponavljaju, kao i koja boja i emocija na njima dominiraju.

Postoje i profesionalne analize dečjeg crteža, kada stručnjaci analiziraju njegov sadržaj, i na osnovu toga i razgovora sa detetom mogu da vam pomognu savetom, daju smernice za dalje, ili ukažu na eventualni problem. Naročito je važan prikaz ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu analize crteža se vidi odnos deteta prema sebi i važnim ljudima u njegovom životu. On otkriva mnoge faze ličnosti deteta, njegove talente, interesovanja, a posebno njegov svet, kao i probleme koji ga muče.

Crtež porodice
Jedan od najčešćih zahteva koji se postavlja detetu je da nacrta crtež porodice, to jest ljude sa kojima živi. Ono ga obično proprati objašnjenjem i pisanjem imena članova porodice. Taj crtež je koristan u sagledavanju odnosa među članovima porodice i mesta koje im dete pridaje u svom životu.

Sunce i kuća
Sunce predstavlja oca. Da li je ono u centru crteža i sve obasjava, ili se krije iza oblaka, ili ga uopšte nema – govori mnogo o komunikaciji i stavu deteta prema roditelju. Kuća je simbol majke i sigurnosti koju ona pruža.kao i dominantnih emocija koje bude u njemu. Detetova objašnjenja nacrtanog treba pažljivo slušati, postavljati pitanja i usmeravati.

U psihologiji se i inače najčešće analiziraju crteži porodice, jer oni mogu dosta da otkriju. Najznačajnija osoba na crtežu porodice za dete se obično crta krajnje levo – ta figura može i veličinom da dominira crtežom. Deca crtaju afektivno, pa će predmete i ljude koji su im važni i koje vole da nacrtaju uvećane u odnosu na ostale delove crteža. Dete će obično da nacrta sebe pored te figure ako provodi dosta vremena sa njom. Ponekad će odbiti da nacrta pojedine članove porodice, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre, ali to ne treba da vas brine. Uglavnom je u pitanju mala doza ljubomore koju deca u tom uzrastu imaju. Nekada se može desiti da izostave jednog roditelja, najčešće oca, uz obrazloženje da je „na poslu“.

Kako dete doživljava sebe
Telo ili „ja“ je najintimniji detetov doživljaj sebe. Tokom crtanja, pravi se veza između nacrtanih delova tela i detetovih emocija, pa predstavlja nesvestan način prikaza sebe, svojih potreba i problema. Čak iz laičkog, roditeljskog posmatranja crteža, može dosta da se zaključi. Posebno obratite pažnju na naglašene delove tela, odeću i detalje koji su uz njih. Potom, da li dete sebe stavlja u centar crteža, da li je njegova figura velika ili mala u odnosu na ostale, gde je smeštena na prostoru crteža, kakva je linija crteža – da li je izreckana ili sigurno izvučena. Da li dete sebe crta kao srećno, povučeno, plašljivo, ili ljutito, ratoborno? Sve su to mali znakovi pored puta koji pokazuju informacije o budućem usmerenju deteta, osobinama ličnosti i eventualnim problemima.

Marija Jovičić u saradnji sa terapeutom Vesnom Tsitsivas
Izvor: yumama.com

---

Crtež čoveka

Jedna od prvih prepoznatljivih formi koju dete crta je ljudska figura. Ona predstavlja jednu od najpopularnijih tema dečjih crteža.

Najraniji crtež čoveka javlja se u proseku u uzrastu od tri godine. Sastoji se od kružne linije u kojoj su najčešće smeštene oči, nos i usta. Na kružnici ispod usta, nacrtane su noge u vidu dve najjednostavnije linije. Nekada će dete nacrtati dve linije koje idu iz glave, imenujući ih kao ruke. Uglavnom su figure vrlo jednostavne.

Ponekad se može desiti da imaju uši, kosu ili neka druga obeležja. Ova faza crtanja čoveka kod većeg broja dece traje u proseku oko dva meseca, sa obogaćivanjem crteža, jer dete dodaje i usložnjava elemente.

Osvajanje i utvrđivanje kruga u koji će se položiti elementi glave a okolo linijski i ostali delovi tela, zahtevaju dosta veliku pažnju koja je usmerena isključivo na predmet crtanja.

Dete uči da se celina sastoji iz delova.
U ovom uzrastu, dete počinje da crta uglavnom na sredini hartije, da bi zatim sve sledeće figure ili predmete crtalo oko te prvo nacrtane figure. Dešava se i da se figure ili sledeće nacrtani predmeti preklapaju. U ovoj fazi crtanja i na tom uzrastu, dete nema formiranu prostornu dimenziju.

Kompletan razvoj deteta odvija se dinamičkim redosledom.
Određene skupine posebnih kognitivnih sposobnosti se utvrđuju, dok se druge privlače. Ova činjenica je utoliko važna, što dete staro tri godine, može da kaže i pokaže na sebi i drugima mnogo više elemenata od kojih se sastoji ljudska figura, nego što ume da prikaže crtežom.

Tako, na primer, veliki broj dece nacrta pupak ili stomak unutar glave, što i kaže. Razlika između takozvanog punoglavca i čiča “Gliše“ je upravo dodata kružnica koja predstavlja telo, a veća ili manja tačka predstavlja pupak.

Razvojne faze u crtanju deteta

Sa 3 godine dete:
– sedi pravilno na stolici sa laktovima na stolu,
– drži olovku između prstiju,
– imitira pravilno horizontalnu i vertikalnu liniju,
– ume da nacrta više krstića,
– zna pravilnu upotrebu najmanje jedne bojice,
– uspostavilo dominantnost jedne ruke,
– crta po uzoru krug i krst naizmenično,
– linijski savlađuje osnovne geometrijske oblike
– priča dok crta samostalno ili u toku izvršavanja naloga i postavlja pitanja
– hoće da oboji geometrijske oblike ili crtež čoveka.

U daljem razvoju crteža čoveka, glava je i dalje mnogo veći krug od tela. 

Predstoji učenje lokalizacije određenih delova tela, jer sva deca ovog uzrasta bez greške pokazuju sopstvene stomake i pupkove, kao i druge delove tela.

Razvoj crtanja punoglavačke figure, na tom uzrastu, odvija se u dva pravca:

1. Deca crtaju veliku glavu sa svim elementima glave, u kojoj se dodaje i manja ili veća tačka pupka; ruke i noge su predstavljene linijama;

2. Deca crtaju malu glavu koja sadrži osnovne elemente; produžene linije iz glave predstavljaju noge, između kojih negde u sredini deca nacrtaju veliku tačku da bi označili stomak ili pupak; ruke predstavljene linijama nalaze se u ravni stomaka ili nešto iznad stomaka.

Dete otkriva i uči koji se delovi obično crtaju a koji nisu neophodni.

Ono uči kako da nacrta svaki deo tela i da se tokom crtanja seti svih tih delova. Treba da ih nacrta odgovarajućim redosledom i da zna tačno gde dolazi svaki deo u odnosu na druge delove. Na kraju, treba sve te delove da uklopi i međusobno spoji. Da bi sve to spontano i simultano moglo da obavi, potrebno je da je razvilo dobru kontrolu finih pokreta šake i prstiju. Samo u tom slučaju će se njegova mentalna predstava poklopiti sa nacrtanim. Međutim, ako je opisana razvojna dinamika određenih sposobnosti narušena, onda nedostatak znanja i veštine kod deteta može dovesti do problema.

Dete možda ne zna kako da nacrta određen deo tela ili gde da ga smesti u odnosu na druge delove tela.
Moguće je da dete poseduje to znanje ali u trenutku crtanja ono razmišlja i o nizu drugih stvari koje treba da uskladi. Takva preopterećenost ga dovodi u situaciju da potpuno izostavi jedan deo figure ili da taj deo ne bude izdiferenciran tokom crtanja u odnosu na preostale delove tela.

U razvojnom smislu, dete se bori sa brojnim procesima savladavanja redosleda kod crtačke aktivnosti. Neki od tih procesa se odvijaju delimično u sledu, a neki simultano. Ova aktivnost se može uporediti i sa usvajanjem redosleda brojeva, prvo do tri a zatim do pet. Usvojenost redosleda brojeva, znači da dete sa punom pažnjom može da broji redom a da pri tom ne preskoči ni jedan broj predmeta koji broji. Može da pokaže na svojim i tuđim prstima broj tri, a kasnije i broj pet i da broji unazad.

Dete koje nije usvojilo redosled brojeva unapred i unazad, može da ima velikih poteškoća sa crtanjem figure čoveka kao i drugim predmetima
Lokalizacija i smeštanje delova tela na crtežu čoveka, usvaja se i izvodi u slično vreme kada se uspostavljaju i operacije redosleda brojeva. Svaki obuhvaćeni i savladani skup veština, pretpostavlja ulazak u takozvanu narednu fazu razvijanja i obogaćivanja crteža.

Dete voli da stavlja svoju šaku na list hartije i da je linijski kopira. Na taj način utvrđuje broj prstiju, veličinu i odnose.
Ovladavanje pravim i kosim linijama, navešće dete da nacrta kuću. Talasastim i isprepletanim linijama, kao najtežim elementima, dete će nacrtati razne cvetove i drvo. Crtež drveta nastaje od dve prave linije, tipa pravougaonika i najjednostavnijeg kruga. U kasnijoj fazi dete na sličan način kao i crtež čoveka obogaćuje drvo granama, listovima, rupom u drvetu za vevericu i drugim elementima.

Dr Neda Subota, klinički psiholog

Izvor: yumama.com

---

Crtežom mališani teraju strah

Svako dete muče određeni strahovi, bez obzira na uzrast. Deca prolaze kroz različite faze razvoja u kojima su izuzetno labilna i podložna strahovima.

U prvih pet godina života proživljavaju pet oblika straha koji će ih pratiti tokom celog života: strah od gubitka fizičkog kontakta, strah od nepoznatih ljudi i strah od razdvajanja dominiraju do treće godine života.
Izvor: Blic
Oko treće godine života razvija se i strah od uništenja, a između četvrte i pete godine života strah od smrti. Roditelji ne mogu da spreče pojavu ovih strahova, ali mališanima mogu da pruže podršku u njihovom savladavanju i daju im sigurnost koja im je toliko neophodna.

Za početak otkrijte šta kod vašeg deteta izaziva strah. Pri tom se uzdržite od davanja bilo kakvih ocena! Dečji razlozi za strah su često – barem za njih – veoma realni, iako će se vama možda učiniti bezazlenim.

Deca se podjednako plaše čudovišta u ormanu kao i velikog psa na ulici ili malog grubijana iz obdaništa. Uopšte nije važno da li im objektivno preti opasnost, jedino što je bitno jeste da je subjektivno doživljavaju kao takvu.

Sada vi treba da se umešate: shvatite mališanov strah isto tako ozbiljno kao što ga i on shvata. Umirujući komentar „pa to nije ništa!“ sigurno mu neće pomoći.
Upotrebite svu svoju maštu i mnogo strpljenja da biste razumeli poreklo njegovog straha i zajedno s njim razvijajte strategije za borbu protiv opasnosti koje vrebaju iz mraka. Recite mu da opiše ili nacrta čudovište iz ormana, jer je deci potrebno da svom strahu daju konkretan oblik. Ponekad će biti dovoljno da pored njegovog čudovišta nacrtate zmaja koji će ga uplašiti i oterati iz dečje sobe.

Upravo kada je reč o irealnim dečjim strahovima, deca često imaju najbolje ideje šta treba učiniti. Obavezno prihvatite njihove kreativne zamisli! Na taj način ćete pomoći detetu da razvije poverenje u vlastite načine rešavanja problema i samo stekne uverenje da je hrabro i jako. Ne pokušavajte da problem rešite na brzinu, već budite strpljivi prilikom razvijanja strategije borbe protiv onoga što izaziva strah.

Pružite detetu osećaj da ćete zajedničkim snagama prebroditi situaciju koja ga plaši. Vaše poverenje u njegovu snagu prenećete i na njega, a to je početak uspešne borbe protiv strahova u budućnosti.
Izvor:yumama.com

---

 Priredio: Bora*S

ONI SU SO ŽIVOTA…

Hormoni su veza između psihe i tela, prirodni neurotransmiteri, koji putem nervnih završetaka prenose informacije od jedne do druge ćelije u organizmu. Imaju ogroman značaj na psihofizičko zdravlje, jer utiču na većinu procesa u organizmu.

Кreiraju raspoloženje, plodnost i starenje, daju i oduzimaju energiju, vraćaju vitalnost, lep izgled i blistavu kožu, jer podstiču aktivnost epidermalnih ćelija. Od njih zavisi kakav će nam biti metabolizam, koliko ćemo porasti, hoćemo li biti zdravi.

Dok su u ravnoteži, gotovo da nismo ni svesni da postoje, ali svaki njihov disbalans dobro `prodrma` organizam. Smatraju se produktima žlezda s unutrašnjim lučenjem, ali ih luče i drugi unutrašnji organi i tkiva. Iako utiču na oba pola, ipak žene čine bližim prirodi od muškaraca…

– Psihofizičko zdravlje žene, lepotu i dinamiku starenja u dobroj meri kreiraju polni hormoni progesteron i estrogen, čiji nivo u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim počinje da varira. Ali, do tada, zahvaljujući njima, kosa nam je sjajna, koža glatka, a kosti i krvni sudovi elastični. Dok je lučenje ovih hormona normalno i izbalansirano i mi se lepo osećamo i dobro izgledamo.

Sа dolaskom menopauze nivo estrogena opada za 40 do 60 odsto, progesteron može da padne i na nulu, odnosno da ga uopšte nema, što često izaziva velike zdravstvene probleme – kažе za naš list dr Mirjana Velimirović, ginekolog Doma zdravlja `Savski venac` iz Beograda.

Ljubav i želja

U tim slučajevima preporučuje se dodavanje prirodnog progesterona u vidu preparata, injekcija, suplemenata na bazi konopljike, mace, ženšena, sladića, poljske preslice i kineske anđelike. Postoje i kreme s prirodnim progesteronom, čiji su uobičajeni sastojci soja i divlji jam.
Iako otkriven tek 2005. godine, oksitocin je postao veoma poželjan, jer slovi za hormon ljubavi, a dr Velimirović objašnjava i zašto:

– Oksitocin se uvek vezuje za polni želju, polni odnos, jer mu se koncentracija naglo povećava posle seksualnog čina. Što se više luči, partneri postaju privrženiji jedno drugom, i sve društvene, obrazovne ili ekonomske razlike, koje su do tada postojale – nestaju. Oksitocin se često naziva `krivcem` za brzo sklopljene brakove ili ishitrene odluke, jer se ispostavi da je ljubav bila kratkog daha, kao i vreme za koje je delovao ovaj hormon.

Naša sagovornica objašnjava da je interesantno da se ovaj hormon luči u različitim periodima kod žene i muškarca, kad su u ulozi budućih roditelja: telo žene posle porođaja je preplavljeno oksitocinom, što objašnjava njenu privrženost novorođenčetu. Budući očevi su snažnom uticaju oksitocina izloženi dok traje trudnoća, kada iskazuju veću pažnju, ljubav i nežnost prema ženi koja nosi njihovo dete.

Hrana za mozak

Dr Svetlana Jelić, endokrinolog i načelnica Odeljenja endokrinologije u Kliničko-bolničkom centru Bežanijska kosa,upozorava da važan uticaj na zdravlje velikog dela populacije imaju insulin i hormoni štitaste žlezde.

– Insulin je hormon koji luči pankreas i njegovo smanjeno lučenje može biti veoma opasno, jer dovodi do šećerne bolesti.Koliko će se lučiti insulina zavisi od toga koliko ima šećera u krvi: ako ima više šećera, onda će se lučiti više insulina i obrnuto – kaže dr Jelić.
U medicini insulin se naziva i master ili glavni hormon, jer deluje na sve ćelije organizma i većinu endokrinih i metaboličkih procesa. On je glavni hormon koji deluje na mozak i reguliše moždane funkcije, jer mozak ne koristi masti i proteine za metabolizam, već šećere. Inače, hormoni štitaste žlezde utiču i na rad srca, varenje, raspoloženje, kvalitet kože. Poremećaj u lučenju hormona štitaste žlezde češći je kod žena, može da oteža začeće i iznošenje trudnoće, a nekad se otkriva tek iz laboratorijskih analiza.

Radost i euforija

Nadbubrežna žlezda luči serotonin – hormon sreće i zadovoljstva,koji prethodi adrenalinu. Bez njega nema radosti srca, euforije, života, a prva asocijacija na ovaj hormon je – čokolada. Ta namirnica povećava nivo serotonina, što budi osećaj zadovoljstva.
U hormone koji regulišu raspoloženje spadaju i dopamin ineropinerfin, koji su odgovorni za stanje budnosti, uzbuđenja, mentalno rasuđivanje. Nizak nivo ovih hormona donosi depresivno raspolozenje, umor i slabu koncentraciju.Dopamin ima važnu ulogu i kada smo zaljubljeni, jer podstiče posvećenost partneru. Nalik njemu je endorfin – hormon privrženosti, koji se takođe luči u mozgu, a po svojstvima je sličan morfijumu: dovodi telo u stanje smirenosti, vodi stabilnijim odnosima i jačoj vezanosti.

Kortizon kao alarm

Većina stručnjaka hormone definiše kao hemijske glasnike koji nose poruke od žlezda u kojima se stvaraju do svih ćelija u tkivima i organima.
Oni su u stanju da konstantno održe koncentraciju svih hemikalija i elektrolita u telesnim tečnostima. Od mnogih podela postoji i ona na steroidne i peptidne hormone. Steroidni – zaduženi za brze reakcije tela tipa `bori se ili beži`, aktiviraju se prilikom opasnosti, a najvažniji je kortizol. Njima pripadaju hormoni za seksualno sazrevanje i seksualne funkcije (estrogen i testosteron).
Peptidni hormoni su lanci aminokiselina i daju dobar san, nivo koncentracije šećera u krvi, regulišu sagorevanje masti, formiranje i nadgradnju mišića, a najvažniji su insulin i hormon rasta.

Uticaj podneblja

Hormonalna struktura u organizmu zavisi od genetskih, bioloških, psiholoških faktora, ali i od podneblja.

Žitelji Mediterana, zbog dužine i broja sunčanih dana imaju stabilniji nervni i emocionalni hormonalni sistem, pa su tolerantniji, ekstrovertni, brzo reaguju.

Severnjaci su, pak, introvertni, više skloni razmišljanju, melanholični, flegmatični.

Danijela Kljajić

Izvor:biljeizdravlje.rs

______________________________________________________________________________________________

OKUPLJANJE MORŽEVA…

Nesvakidašnji prizor na Aljasci!

Topljenje leda nateralo je 35.000 morževa da napuste Čukotsko more i pobegnu na obalu Aljaske.

Jasno vidljive posledice uticaja čoveka na klimu planete – rekordan broj pacifičkih morževa, oko 35.000, napustio je Čukotsko more (deo Severnog ledenog okeana između Čukotskog poluostrva i Aljaske) i okupio se na plaži blizu Point Leja na Aljasci.

Oko 35.000 pacifičkih morževa na obali blizu Point Leja na Aljasci

Životinje koje su prosto „zavisne od leda“ bile su prinuđene na ovaj korak – topljenje leda i povlačenje ostataka santi daleko od obale, nateralo ih je da otplivaju do plaže ne bi li mogle da love i odmaraju se, objasnili su naučnici.

Morževi, koji mogu težiti i po tonu i po, pa čak i dve, ne mogu bez santi i ledenih bregova zato što im služe kao odmorišta, posebno između dva zarona tokom potrage za hranom, odnosno lova u dubljim vodama okeana.
Nestanak belog pokrivača poterao ih je u velikom broju na obalu, prvo ruskog dela Arktika, a sada i Aljaske, kažu biolozi i naučnici koji se bave klimom.

„Početak“ okupljanja 23. septembra – oko 1.500 morževa na plaži blizu Point Leja

Američka geološka istraživanja su pokazala da se sve ovo intenzivno događa u poslednjih šest godina.

Što se tiče konkretno ovog slučaja, osmatranje terena iz vazduha pokazalo je da su morževi počeli da se okupljaju 12. septembra. Do 23. septembra ih je bilo oko 1.500.
Međutim, sada ih je već više od 35.000, istakli su biolozi na jučerašnjoj konferenciji za medije.

Toliki broj ovih velikih životinja na tako malom prostoru zabrinjava naučnike iz aspekta njihove bezbednosti. Ne samo što su lak plen za polarne medvede, već su i sami morževi ćudljivi kad su na kopnu.

Čudan zvuk, miris ili nešto na vidiku može ih naterati u stampedo, objasnila je Margaret Vilijams, rukovodilac arktičkog projekta Svetskog fonda za zaštitu divljih životinja.
U takvim situacijama može poginuti i po 1.000 mladunaca i mladih primeraka.
Zbog toga su američke federalne vlasti zatražile od pilota da ne preleću u niskom letu to područje.
Izvor:rts.rs

_______________________________________________________________________________________________

Nalov: Bora*S

JABUKOM ŽELIM DA ZADIVIM PARIZ…

TAMOiOVDE______________________________________________________

POL SEZAN

Tokom XIX veka, u kome dominiraju romantizam i impresionizam u umetnosti, Pol Sezan uspeva da odredi jedan novi žanr. Neshvaćen od strane javnosti i jednog dela kritike, on je neosporno uticao na svoje kolege i nastavio je i posle svoje smrti da inspiriše umetnike.

Uticaj klasicizma i romantizma

Pol Sezan je rođen 1839. godine u Aix-en-Provence u jednoj veoma imućnoj porodici. Studirao je književnost i, na zahtev oca, pravo. Naravno, veoma brzo je napustio pravnu karijeru, koja ga nije zanimala. Odlazi u Pariz da studira slikarstvo plaćajući studije novcem koji su mu roditelji slali. Odbijen je na studijama lepih umetnosti. Od 1862.  godine upisuje L’ Académie Suisse na kojoj uči i preslikava dela Delakroe, Kurbea, Rubensa i Velaskesa. Mnogo vremena je proveo u Luvru i redovno se viđao sa Emilom Zolom .

Našavši svoj poziv, Sezan je svoja prva platna naslikao inspirišući se romantizmom. Slikao je i realistično. Godine 1869. Pariski salon je odbio da izloži njegove slike.

Uticaj impresionista
Preselio se u Aurezs-sur-Oise 1872. godine u kuću doktora Gašea. Pomognut od strane prijatelja Pisara, razvija svoju tehniku i pravi svoje prve impresionističke slike. Na nagovor Pisara, učestvuje na prvoj impresionistiškoj izložbi, organizovanoj od strane Nodara, 1874. godine i izlaže svoja tri platna ( Une Moderne Olympia, Le Maison du pesidu , Étide, Paysage d’Aures) koja su šokirala javnost. Zbog ovog neuspeha on odbija da se pojavi na izložbama sve do 1877. godine, kada je njegovih 16 slika loše dočekano. Pogođen tim neprihvatanjem, Sezan bira da prekine sa pariskim impresionizmom i odlazi u Provansu.

U potrazi za novim stilom
Odlučivši se za samotnjački život, slikar se potpuno posvetio umetnosti i u periodu od 1880. do 1890. godine slika na stotine slika. Brdo Sen Viktoar je naslikao na preko 80 slika. Odustaje od impresionističke tehnike i sintetiše forme i stilove.

Preteča moderne umetnosti

Sezan je malo izlagao zbog svojih ranijih neuspeha. Međutim, 1895. godine trgovac slikama, Ambroaz Volar organizuje izložbu posvećenu Moneu. Izloženo je oko 150 njegovih slika. Iako malo popularan pred publikom, ovaj događaj je doživeo veliki uspeh i umetnici i krtitčari su se zainteresovali za Sezanov rad. Od ove izložbe brojne galerije izlažu njegova dela i njegova slava samo raste. Sezan postaje uzor mnogim mladim umetnicima i mnogi dolaze u Arx-en-Provence da ga vide dok radi.

navidiku.rs

---

---

Pol Sezan – „Jednom jabukom želim da zadivim Pariz“

Pol Sezan transformiše impresionističku treperavost, tonove i svetlost u „mentalnu“ viziju plastičnih formi, modelovanih bojom. Razvio je jedan sasvim nov način slikanja predmeta u prostoru i posle dugog i mukotrpnog rada stvorio je slikarstvo ravnoteže i geometrijske stvarnosti.

Pol Sezan – Mrtva priroda sa sedam jabuka

Predmete iz prirode Pol Sezan je razlagao na osnovne geometrijske oblike koji su bili dovoljno veliki da boja dobije svoj puni zvuk, a dovoljno mali da ostvari punoću oblika. U njegovim delima predmeti i likovi imaju pojednostavljenu formu.

„Jednom jabukom želim da zadivim Pariz“, govorio je s ponosom Pol Sezan jer je znao da se i sasvim običnim temama bez ikakvog estetičkog sadržaja može ostvariti veliko slikarstvo.

Veliki broj njegovih mrtvih priroda prikazuje obične kuhinjske tanjire, čupove za vodu, keramičke vaze, činije i voće iz njegovog voćnjaka, breskve, kruške, višnje i dosta jabuka. Smatrao je da je slikanje voća najlakši način kada želi da se uspostavi volumen, ali i da se naglasi suptilna gradacija boja. Slike mrtve prirode su često uključivale beli stolnjak, što je unosilo dodir barokne ekstravagancije.

Mladi slikar Louis Le Bail pisao je o aranžmanima mrtve prirode koje je Pol Sezan postavljao: „Veoma polako je postavljao draperiju na stolu sa urođenim ukusom. Onda je aranžirao voće po kontrastima tonova, čineći na taj način da komplementarni tonovi vibriraju, zelene sa crvenima, žute sa plavima, pomerajući, isključujući, balansirajući voće onako kako je to želeo da bude. On je ovom zadatku prilazio veoma pažljivo i sa velikom preciznošću, a neko bi pomislio da je to bila svečanost za njegovo oko.“

U centru Sezanovih slika mrtve prirode bile su jabuke koje je brao u svom voćnjaku. On je bio privučen jednostavnošću i savršenošću njihove forme, kao i lepotom njihovih boja. Verovatno je postojao i praktični razlog, jer se jabuke ne kvare brzo, a on je slikao sporije.

Malim brojem predmeta Pol Sezan je ostvarivao monumentalne kompozicije mrtve prirode, zahvaljujući plastičnoj snazi predstava konstruisanoj isključivo bojom. Koristio je čvrste geometrijske oblike i jednostavne i jasne forme.

Na Sezanovim slikama mrtve prirode, kao što je Činija sa voćem, čaša i jabuke može se jasno uočiti zahtev za „solidnim i trajnim“. Pozadina sa ornamentima sjedinjena je sa tradicionalnim oblicima, a potezi četkicom stvaraju ritmički uzorak koje platnu daje svetlucavu fakturu. Oblici su uprošćeni i ocrtani tamnim bojama. Perspektiva je „netačna“ i na činiji za voće i na horizontalnim površinama koje kao da su koso postavljene.

Na slici Mrtva priroda sa jabukama. Osim jabuka i limuna prikazan je jedan neobičan mali predmet, metalna saksija za cveće ili bi to mogla da bude uvela biljka. Prisustvo ove saksije nije jasno, ali možda je Sezan uveo u svoju mrtvu prirodu drugu formu cilindar i drugu boju, sivu, stavljajući prigušene tonove sive oko jabuka i limuna.

.

Na slici Mrtva priroda sa jabukama i pomorandžama, usamljena jabuka je središnja tačka slike. Predmeti su prkazani na stolu na jednostavan način i daju utisak pokreta i života i raspoređeni su geometrijski u trouglu ili piramidi.

.

Pol Sezan se danas najviše povezuje sa njegovim živopisnim slikama mrtve prirode voća, naročito jabuka. Ali, Pol Sezan se sasvim približio modernoj estetici i njegovo slikarstvo će biti uzor fovistima, a i ekspresionistima, a inspiracija kubistima u XX veku. Pablo Pikaso je rekao o njemu: „Moj jedan i jedini učitelj… Sezan je bio kao otac za sve nas.“ Zato i Sezana često nazivaju „ocem moderne umetnosti“.

artnit.net

---

---

Pol Sezan – Velike kupačice

Tri velike slike kupačica u pejzažu bile su glavna preokupacija francuskog slikara Pola Sezana u poslednjim godinama njegovog života.

Najpoznatija je slika Velike kupačice koju je slikao neverovatnih sedam godina, i smatrao nezavršenom sve do svoje smrti 1906. godine. Slika se smatra remek-delom moderne umetnosti i nalazi se u Umetničkom muzeju u Filadelfiji.

Slika Velike kupačice prikazuje grupu nagih kupačica koje se opuštaju pored vode pod plavim nebom jednog toplog, blaženog, sunčanog dana. Njihovi likovi su bez izraza i mimike. Površna obrada anatomije, iako karakteristična za Sezanov stilski razvoj, možda je posledica njegovog ustručavanja da slika neposredno sa živog nagog modela. On je sam rekao slikaru Emilu Bernaru da bi mu bilo neugodno da u tim godinama koristi ženski model.

Malo jezero na slici je uokvireno oslonjenim stablima drveća koja stvaraju trouglastu strukturu, a kompozicija ljudskih oblika, nagih kupačica teži da prati ovaj trouglasti motiv, što pojačava ukupan efekat simetrije. Pejzaž je pojednostavljen, prikazan u čvrstim geometrijskim oblicima, strogoj arhitektonskoj strukturi.

Na slici preovlađuju plava i oker boja. Na samom pejzažu dominiraju plava voda i nebo u svetlijim plavim tonovima. Plavo jezero deli dve obale u oker tonovima sa obe strane. Kupačice su naslikane u tonovima žute i bele boje sa dodatim tonovima ružičaste boje.

Slika Velike kupačice je prvi put izložena 1907. godine. Ona je postala inspiracija za kubizam i uticala na mnoge generacije modernih umetnika. Pablo Pikaso i Anri Matis su pokazali veliko interesovanje za nju. Nage figure na slici kasnije su poređene sa Pikasovom slikom Gospođice iz Avinjona, što ukazuje na veliki uticaj Pola Sezana na slikare iz tog perioda.

artnit.net

---

---

Pol Sezan – Moderna Olimpija

Svoju poznatu sliku Moderna Olimpija Pol Sezan je naslikao 1873. godine.

Ovu temu je već obradio 1870. godine inspirisan slikom Olimpija Eduara Manea. Međutim, slika Moderna Olimpija se dosta razlikuje i ukazuje da se Sezanov stil sve više kreće prema impresionizmu. Danas se slika nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Pol Sezan je na prvoj impresionističkoj izložbi, koju je organizovao poznati fotograf Feliks Nadar, 1874. godine izložio tri svoje slike, uključujući i Modernu Olimpiju. Ova slika je šokirala javnost i istakla se, čak i među ostalim smelim i izazovnim slikama izloženim te godine. Smatrana je kontraverznom i bila dosta osporavana, kako od strane publike, tako i od strane umetničkih kritičara.

Po temi Moderna Olimpija je slična originalnoj slici Eduara Manea, Olimpija. Centralni zavaljen ženski akt, crna služavka, veliko cveće u kompoziciji i simbolični kućni ljubimac – svi su to motivi uzeti direktno od Manea. U Maneovoj kompoziciji Olimpija je suprotstavljena posmatraču, dok se kod Sezana posmatrač kreće korak dalje. Mačka iz Maneove Olimpije se ponovo pojavljuje, ali kao pas ovaj put. I dok je Mane bio zainteresovan za pojedinca, Sezana više interesuje drama koja se odvija između čoveka, služavke i žene čije lice ne može da se jasno vidi.

Slika Moderna Olimpija prikazuje nagu crnu služavku koja uklanja tkaninu sa kreveta, otkrivajući Olimpiju koja je takođe naga. Čovek sa bradom u prvom planu je verovatno sam Sezan. Bez obzira na identitet ovog čoveka, u pitaju je bogat čovek, što se može zaključiti po njegovoj odeći. Ovo prikazivanje onoga što je naizgled poseta klijenta prostututki naišlo je na mnoge kritike javnosti i kritičara umetnosti.

Kontrast golotinje žene koju otkriva crna služavka sa elegantnim odelom čoveka u crnom koji izgleda neobično i koji je gleda kao posmatrač doprinose erotskom i pozorišnom karakteru scene. Ovaj efekat je dodatno naglašen zavesom koja visi na levoj strani slike. Boje na slici su sjajne i raskošne.

Moderna Olimpija Pola Sezana ilustruje najveći uticaj na modernu umetnost jednog umetnika njegovog vremena. Sa slikom Moderna Olimpija rađa se ne samo nova predstava žene, već i sama moderna umetnost.

artnit.net

---

---

Francuski slikar, POL SEZAN se rodio 19. januara 1839 godine (Eks-an-Provans, 19.1.1839 – Eks-an-Provans, 22.10.1906).

Bio je jedna od najznačajnijih ličnosti francuskog i evropskog slikarstva, sa presudnim uticajem na njegov dalji razvoj.

 Priredio: Bora*S

---

---

---

---

BIOGRAFSKI PODACI

Obrazovanje

Rođen je na jugu Francuske u bogatoj porodici, kao vanbračno dete prodavca šešira i ćerke zanatlije. Osnovna škola Sv. Josipa bila je za Sezana prvi kontakt sa običnim svetom, jer se dotada njegov svet svodio na porodicu, sa snažnim uticajem oca, koji je u međuvremenu postao uspešan bankar. Od 1852. godine pohađa gimnaziju, a u internatu se sprijateljio sa Emilom Zolom koji će postati jedan od njegovih najvećih prijatelja i s kojim će kasnije razmenjivati pisma o umetnosti.

Godine 1857. se upisuje na besplatnu školu crtanja i tu se susreće sa mnogim umetnicima. Maturirao je posle drugog pokušaja te iako ga interesuje muzika, literatura i slikarstvo, posle mature se, zbog očeve želje, upisuje, na pravo koje nije voleo, ali ne prestaje da pohađa školu crtanja. Njegov otac je platio da ne ide u vojsku. Nadu da će jednog dana postati slikar potkrepila je pohvala njegove uljane slike u školi crtanja.

Put u Pariz

Godine 1860. pomoću majke i sestre Marije od oca dobija dozvolu da studira u Parizu umetnost. Kada je njegov otac ustanovio da nema talenat da ga nasledi u bankarstvu dozvoljava mu da ode u Pariz. Tu se susreće sa Kamij Pisarom i drugim impresionistima i upravo on utiče na Sezana, a ponekad su i zajedno slikali.

Iako je pohađao kurseve slikanja nije primljen na Školu lepih umetnosti u Parizu pa se vratio kući. Godine 1862. kupuje atelje u Parizu nakon čega se posvećuje slikarstvu. Tu se upoznaje sa Alfred Sisliem, Ogist Renoarom i Klod Moneom, međutim ni to mu nije pomoglo da se upiše na Akademiju lepih umetnosti.

Kao dvadesetpetogodišnjak prilaže svoja dela za „salon“ ali ih komisija, radeći po konzervativnim principima akademizma, nije prihvatila. Slična odbijanja je doživela i grupa ostalih impresionista pa ih je to podstaklo da osnuju svoj vlastiti „salon“.

Sa impresionistima se susreće na susretima „Salona nezavisnih“ 1863. godine, gde su njegove slike po prvi put izložene. Zvanični salon i dalje ne prima njegove slike. Godine 1874. i 1877. izlaže na izložbama impresionista ali su njegova dela neshvaćena i postaju izvori podsmeha kritičara. Sezan se povlači i distancira od svojih prijatelja i odlazi kući u Eks an Provans. Godine 1886. njegov otac se konačno ženi njegovom majkom i nakon toga umire, a Sezan i njegove sestre se dobijaju nasledstvo.

Sezan je sve više usamljen. Prodavac i skupljač slika Volard 1895. organizuje Sezanovu prvu samostalnu izložbu. Sezan i dalje živi samo za svoju umetnost. Godine 1897. umire njegova majka.

Kraj života

Sezan je kupio atelje u Eks an Provans i živi u njemu sam sa svojom sluškinjom, jer je izolaciju smatrao za uslov svog rada. Od 1900. ne napušta atelje i u ovo doba on konačno postaje poznat. Dana 15. oktobra 1906. godine je radio u pleneru i pao u nesvest nakon čega je ležao nekoliko sati na jakom pljusku. Posle osam dana je umiro u svojoj 67. godini života od upale pluća. Godine 1907. njegova dela postižu velike uspehe.

Delo

U svom delu je pre svega slikao pejzaže, portrete i mrtvu prirodu. Prirodu nije predstavljao verno već kroz igru svetlosti i senke dajući mnogo pažnje na strukturu slike. Pejzaže je pojednostavljavao na geometrijske oblike i upotrebljavao je neočekivane senke i zbog toga ga možemo smatrati prethodnikom kubizma. Njegovi likovi su bez pokreta i bez izraza i mimike.

Za svog života nije smatran za velikog umetnika i susretao se sa pogrdama i uvredama jer se razlikovao od dotadašnjih umetnika. Njegova umetnost je bila nova, neuobičajena i neshvaćena. Javnost je počela da voli njegove slike kada je prevazišla mišljenje da su nekompletne, fleke na slikama. On je spojio boju i prostor na novi način i time uticao na slikarstvo 20. veka.

Izvor:wikipedia.org

---

ZNACI VREMENA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________

KAKO VREME UTIČE NA ZDRAVLJE 

  Grmljavina donosi olakšanje

 Kiša i grmljavina donose olakšanje, i to ne samo zato što konačno podižu pritisak nakon teško izdrživog vremena u ciklonu, nego i zato jer je vazduh prepun negativno nabijenih jona.

 Oni čiste vazduh i popravljaju raspoloženje.

 Oblaci pogoduju ispitima

 Studenti tokom oblačnih dana više pažnje posvećuju akademskim dostignućima, dok su tokom sunčanih dana zaokupljeni društvom.

 Plavetnilo podiže samopouzdanje

Vedro nebo podiže raspoloženje. Samopoštovanje i sampouzdanje su znatno veći, ljudi odvažniji.

Hladnoća preti bolestima

Hladnoća povećava rizik od bolesti krvnih sudova jer je veća sklonost zgrušavanju, a hladnijih dana tokom leta troši se više antidepresiva.

Promene pritiska izazivaju migrenu

Migrena je povezana s vlagom, vetrom i naglim promenama koje se događaju u periodu od jedan ili dva dana. Migrenu može uzrokovati i nizak i visok pritisak.

Nesanica zbog vetra

Kod jedne od tri osobe vetar ima veliki uticaj na zdravlje. Uzrok je glavoboljama, depresiji i nesanici, a češće su i pojave prehlade, gripa i upala kože. Topli vetrovi pogubno deluju na raspoloženje. Niži pritisak vazduha usporava mentalne aktivnosti i skraćuje pažnju i pamćenje. Bolovi u zglobovima i simptomi osteoartritisa jači su kad su pritisak i temperatura vazduha niski, a tada raste i broj porođaja.

Topao vetar izaziva psihoze

Psihoze su veoma rasprostranjena grupa oboljenja koje predstavljaju veliki problem, kako u pogledu same karakteristike oboljenja, tako i u pogledu nepovoljne prognoze. Kod ovih ljudi je smanjena adaptacija na spoljašnje promene atmosferskih činilaca, što se manifestuje pojavom određenih simptoma.

Prodor toplog i vlažnog vazduha sa pojačanim južnim, toplim vetrom dovodi do nastanka psihomotornog nemira, pojačane aktivnosti i agresivnosti. Ovakvi iritativni faktori nadražuju vegetativne centre dovodeći do povećanja krvnog pritiska, napetosti mišića, pojačane refleksne aktivnosti, kao i razdražljivosti. Ovim se pogoršava osnovna bolest tako da pri takvim vremenskim uslovima dolazi do povećanja broja psihotičnih bolesnika i pogoršavanja njihovog stanja. Takođe je primećeno pogoršanje stanja bolesnika pri prelasku sa hladno – vlažnog na hladno – suvo vreme.

Moždani udari zbog niskog pritiska vazduha

Najveći broj moždanih krvavljenja nastaje kod povišene spoljašnje temperature, relativne vlažnosti iznad 40% i nižeg atmosferskog pritiska (ispod 1010 mbara). Utvrđeno je da preko 80% bolesnika sa povišenim arterijskim pritiskom i glavoboljom oseća tegobe i dva dana pre promene vremena.

Poremećaji krvotoka u mozgu- moždani udari javljaju se češće kod osoba preko 50 godine života, a u poslednje vreme sve češće kod mlađih čak i od 30 godina i to naročito kod povećane vlažnosti vazduha, pada temperature i pojačanog vetra, kada su i najčešći moždani udari koji se završavaju fatalno. Smatra se da je za pojavu moždanih udara najopasniji prodor hladnog fronta u letnjim mesecima.

Velike vrućine povećavaju nasilje i broj samoubistava

Velike vrućine, mogu kod ljudi prouzrokovati toplotni udar, a u najdrastičnijim situacijama i smrt. Zbog lošije termoregulacije teže ih podnose starije osobe i mala deca. Zato, za vreme velikih letnih vrućina treba smanjiti telesnu aktivnost, piti mnogo tečnosti i što više boraviti u klimatizovanim prostorijama. Vreme utiče i na ljudsko raspoloženje, emocije i ponašanje. Tako na primer rezultati stranih studija pokazuju da su za vreme velikih vrućina pozivi policiji zbog nasilja u kući povećani, a samoubistva učestalija.

Visok pritisak izaziva migrenu

Sunčani dani s niskom vlažnošću vazduha većini ljudi su najugodniji. Ipak, visok vazdušni pritisak koji se najčešće povezuje s vedrim vremenom i još vedrijim raspoloženjem, može izazvati migrene – naročito ako pritisak naglo poraste.

Oluja – kriza za reumatičare

Oluju će prvi osetiti reumatičari. Promene vremenskih uslova su karakteristične kod reumatskih oboljenja. Glavne tegobe ove grupe pacijenata su bol, ukočenost zglobova i mišića, smanjena radna aktivnost i nervna labilnost, što se najčešće javlja pod uticajem frontova, povećanjem vlage i pada atmosferskog pritiska.

Ovi bolesnici su pravi predstavnici meteoropata i oni prvi osećaju promenu vremena. Nagle promene vremena, prelazak sa toplo- suvog na hladno- vlažno vreme, toplo- vlažnog na hladno- suvo i toplo- suvog na toplovlažno deluju nepovoljno na ove bolesnike. Zbog toga, meseci u kojima su česte promene vremenskih prilika i česti prodori frontalnih poremećaja, kao maj i jun, na primer, nisu pogodni za ovu grupu ljudi. Slične probleme imaju i ranjenici, kod kojih intenzitet boli zavisi od vremenskih uslova – bol se pojavljuje pri padu atmosferskog pritiska uz istovremeni porast vlažnosti i temperature (tipična situacija prilikom približavanja oluje), a prestaje nakon prolaska oluje.

Atmosferski frontovi slabe koncentraciju

Poremećaj atmosferskog elektromagnetnog polja, do kojeg dolazi tokom prelaska atmosferskih frontova, slabi koncentraciju, odnosno produžava vreme reakcije (vrijeme potrebno da osoba reaguje na neki podražaj). Stoga su u takvim danima nezgode na poslu i u prometu češće. U nas je broj prometnih nezgoda značajno manji od prosječnog pri anticiklonalnim tipovima vremena ili kada je strujanje u visini sjevernih smjerova. Suprotno tome, dani s brojem nezgoda značajno većim od prosečnog, vezani su uz ciklonalne tipove vremena i generalno praćeni prelazom atmosferskih frontova preko naših područja.

Nagli porast pritiska otežava disanje

Za hronične bolesnike s respiratornim i kardiovaskularnim problemima nepovoljni su nagli prodori hladnog vazduha, praćeni jakim i mahovitim vetrom kao i naglim porastom vazdušnog pritiska.(meteosrbija.rs)

---

DETEKTORI ZA VREME

Da li vaš pas ili jato ptica koje preleću nebo mogu predvideti nadolazeću oluju?

Postoji li bilo kakvo naučno istraživanje koje potvrđuje ovakve tvrdnje? Još interesantnije pitanje je, da li ćemo, ako životinje zaista mogu predvideti promene vremena, prestati da slušamo meteorologe i umesto toga početi da promatramo ponašanje životinja u zoološkom vrtu ili u sopstvenom dvorištu?

Takvo otkriće bi sigurno imalo veliki uticaj na svakodnevni život ljudi. Ovakva predviđanja bi bila posebno dragocena za katastrofalne događaje kao što su zemljotresi, plimni talasi, cunami i sl.

  Iako naučno nepotvrđeno, činjenica je da od velikih plimnih talasa nije stradala gotovo nijedna divlja životinja, dok je istovremeno stradalo više od 200 000 ljudi. Čini se kao da životinje imaju ugrađen mehanizam upozorenja, bilo da su u pitanju sati ili sekunde, koji omogućava i njima i ljudima koji prate te signale da se spasu.
Preovlađujuće mišljenje je da životinje mogu otkriti neke događaje, zemljotres na primer, čim se dogode, čak iako je mesto događaja na velikoj udaljenosti. Štaviše, mnogi veruju da životinje reaguju na neke znake koji prethode samom događaju.

Čvrsti dokazi za ovo su ograničeni, većina se svodi na  priče i anegdote. Ako vaš pas uvek uđe u kuću pre nego što počne kiša, može vam se činiti da može da predviđa vreme.

Međutim, verovatno je tačnije reći da životinje reaguju na određene signale iz okruženja koja idu ruku pod ruku sa promenama vremena a ne na samu promenu vremena.
Oni koji se bave ovim fenomenom kažu da nije u pitanju neko šesto čulo ili natprirodne moći, već jednostavno da životinje imaju veće mogućnosti na osnovu postojećih pet čula ili ih bolje koriste u poređenju sa ljudima.

Najveće razlike su u čulu sluha. Pojedine zvuke životinje čuju a ljudi ne. To su, s jedne strane, infra-zvuci, sa niskom frekvencijom ispod 20 herca (Hz), a s druge strane zvuci sa visokom frekvencijom, iznad 20000 Hz. Primer za to je pištaljka za pse čiji zvuk psi naravno čuju a ljudi ne.

Slonovi, na primer, čuju zvuke u rasponu od 16 do 12000 Hz. Goveda takođe počinju da čuju zvuke od 16 Hz ali raspon doseže čak do 40000 Hz. Zemljotresi i okeanski plimni talasi proizvode infra-zvuke pa se veza sama po sebi nameće.
Pored sluha moguće je da slonovi, na primer, predosete pojavu zemljotresa zahvaljujući velikim stopalima koja osete potrese u dubini zemlje koji prethode zemljotresu. Ovi udaljena, nepoznata podrhtavanja zemlje ih plaše te oni počinju da se neobično ponašaju i traže sklonište.

Šta je sa manje ekstremnim događajima?

Može li ponašanje medveda da nas upozori na jačinu zime koja nailazi mesecima unapred? Mogu li ptice predvideti nailazak letnje oluje? Poznato je da se pred promenu vremena (nailazak fronta, letnja oluja i sl.) menja atmosferski (barometarski) pritisak i pritisak vodene pare u atmosferi (hidrostatički pritisak). U normalnim uslovima, promene ovih veličina su male ali moguće je da životinje osećaju promene koje izlaze iz okvira uobičajenih fluktuacija što im automatski pokreće mehanizam za preživljavanje i tera ih da traže sklonište od nevremena.
Istraživači su uočili da na primer morski psi, pre tropskih oluja, kada atmosferski pritisak opadne za samo nekoliko milibara, poniru dublje u vodu gde su sigurniji kada oluja naiđe.

Ptice i pčele takođe osećaju promene u vazdušnom pritisku i instiktivno traže zaštitu u svojim gnezdima i košnicama. Ptice takođe koriste svoju sposobnost detektovanja promene atmosferskog pritiska da odrede najpogodnije i najsigurnije vreme za seobu.

U SAD je rašireno verovanje da mrmoti mogu predvideti dužinu trajanja zime. Naime, svake godine, 2. februara, se proverava da li mrmoti jos uvek spavaju zimskim snom što ukazuje da će zima još dugo trajati ili su budni što znači da je proleće na vidiku. Međutim, čini se da mrmoti ipak nemaju tu sposobnost jer je hibernacija povezana sa prirodnim biološkim satom same životinje i količinom pohranjene masti za prezimljavanjem a ne sa sposobnošću predviđanja temperature.

Neki američki indijanci veruju da crni medvedi biraju različita mesta za spavanje u svojim pećinama u zavisnosti od toga koliko će zima biti hladna kao i da je krzno na zečijim šapama gušće ako će tokom zime biti puno snega.
Većina tvrdnji o predviđanju vremena se odnosi na promene u ponašanju životinja ali i na promenu izgleda.

Postoji mnogo  lokalnih verovanja ali većina se nije pokazala pouzdanim i korisnim za čoveka. Životinje često menjaju ponašanje i navike ali ne postoji pouzdan način da se ustanovi veza između tih promena i promena vremena

.(meteosrbija.rs)

---

 ZNACI VREMENA

Foto:Rob Palmer

  Predznaci lepog vremena na osnovu ponašanja životinja

 Pauci od ranog jutra  pletu mrežu
Pčele su vrlo vredne i odleću daleko od košnice
Mravi danonoćno rade
Svici uveče svetle u velikom broju
Žabe gatalinke izlaze na obalu i leže na lišću, uveče krekeću
Ptice se oglašavaju ugodnim cvrkutom, čak i uveče
Laste visoko lete
Uveče leti mnogo slepih miševa…

Predznaci lepog vremena na osnovu meteoroloških parametara

 Kazaljka na barometru tokom lošeg vremena počinje da pokazuje porast pritiska
Vedro nebo ili pojedinačni svetli oblaci
Magla na moru
Jutarnje magle koje silaze u doline
Oblaci koji silaze s vrha planina
Večernje rumenilo

Velika temperaturna razlika između dana i noći 

 Predznaci lošeg vremena na osnovu ponašanja životinja

Pauci ne pletu mrežu, a ponekad ih i kidaju
Mravi se ranije vraćaju u mravinjak
Pčele se zadržavaju u košnici ili njenoj blizini i ranije se vraćaju s paše
Insekti nemirno lete, zavlače se u skrovita mesta, razdražljivi su, glasno se oglašavaju i peckaju
Žabe gatalinke ne izlaze iz vode, a uveče se ne čuje kreketanje
Ptice su mirne i ne oglašavaju se
Laste nisko lete
Sova uz jako kreštanje, danju, umesto noću, odlazi u lov
Veverice besciljno skakuću po drveću i oglašavaju se posebnim zviždanjem
Krtice vrlo aktivno riju i izbacuju velike gomile zemlje…

Predznaci lošeg vremena na osnovu meteoroloških parametara

Postepen i dugotrajan pad pritiska uz visoku temperaturu
Duvanje zapadnih, jugozapadnih i južnih vetrova
Brzo kretanje visokih oblaka od istoka; to je ujedno je znak da najverovatnije severno od nas prolazi hladni front
Visoka relativna vlažnost vazduha kao i njen porast
Jednolični i tamnosivi oblaci pretkazuju dugotrajnu kišu
Halo oko Sunca i Meseca
Snažno jutarnje rumenilo
Magla koja je postojala dan pre, naglo se uzdiže i pretvara u oblačnost.

(meteosrbija.rs)

---

---

 Priredio: Bora*S

„MALI PRINC“ PUNI 70 GODINA…

GODIŠNJICA KNJIGE KOJA JE OBELEŽILA MNOGA DETINJSTVA

Francuska će serijom specijalnih izdanja ove godine proslaviti 70-godišnjicu romana „Mali princ„  Antoana de Sent Egziperija.

Foto: BetaPhoto/AP Photo/Francois Mori

   U čast proslave sedam decenija „Malog princa„, u Francuskoj će biti objavljena nova biografija poznatog pisca čiji je autor Viržil Tanaz, a biće reizdata i biografija „Sent Egziperi, Arhanđeo i pisac“ Natali de Valijer.

    Izdavačka kuća „Folio“ će objaviti ograničeno izdanje knjige za 24 crteža Sent Egziperija kao i verziju u vidu slikovnice.

    Među knjigama koje će tim povodom biti objavljene je i nova biografija slavnog francuskog pilota, tvorca u svetu čuvenog plavokosog vladara sićušne planete.

Roman „Mali princ“, o dečaku koji raspreda o svom životu među zvezdama, pilotu kome se avio pokvario nasred pustinje, prvi put je objavljen 1943. godine u Njujorku, istovremeno na engleskom i francuskom jeziku.

Od tada, prodato je više od 145 miliona primeraka širom sveta u prevodu na 270 jezika i dijalekata.

Sent Egziperi je misteriozno nestao 1944. godine tokom izviđačke misije.

Imao je 44 godine i nije doživeo objavljivanje svoje knjige u Francuskoj 1946.

(Tanjug)

---

„MALI PRINC“ U ANIMIRANOJ 3D VERZIJI

Francuski producenti Aton Sumaš i Dimitri Rasam pripremaju animiranu verziju „Malog princa“ u 3D formatu, objavio je Varajeti.

 Sumaš i Rasam su od porodice Antoana de sent Egziperija otkupili prava na ekranizaciju njegove knjige za 45 miliona evra, pa će „Mali princ“ po svemu sudeći biti jedan od najskupljih evropskih projekata ove godine.

Film će verno pratiti radnju knjige koja priča o prijateljstvu pilota izgubljenog u pustinji i dečaka sa čarobnim moćima. Knjiga koju je Sent-Egziperi napisao 1943. prevedena je na više od 180 jezika i prodata u svetu u više od 80 miliona primeraka. 

Izvor:smedia.rs (24.02.2010)

---

Priredio: Bora*S

DAN, KADA JE ROĐEN VELIKAN -FJODOR DOSTOJEVSKI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Миха́йлович Достое́вский), jedan od najvećih pisaca svih vremena, rođen je na današnji dan, 11. novembra,  (30. oktobra po starom kalendaru), 1821. godine u Moskvi.

Završio je vojnu školu. U dvadeset osmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru.

On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma.

Biografija