FRANSISKO GOJA I KAJETANA DE SILVA…

tamoiovde-logo

Fransisko Goja, veliki španski slikar, crtač, portretista, grafičar, poslednji među starim majstorima i prvi među modernim, umro je na današnji dan, 16. aprila 1828. u Bordou.

Parasol (Suncobran), 1777. g.

Tokom dugogodišnje karijere predstavljao je istaknutog hroničara i komentatora svoje ere, te ga otud smatraju za najvažnijeg španskog umetnika s kraja 18. i početka 19. veka.

Fransisko Hose de Goja i Lusijentes, svoj životni put počeo je 30. marta 1746. godine u skromnoj porodici u zabačenom aragonskom selu Fuendetodos u Španiji.

Detinjstvo provodi u Saragosi gde dobija prva znanja o slikarstvu od lokalnog slikara Hozea Luzana. Njegovi „rani“ radovi su uglavnom imitacija radova velikih slikara poput Rembranta i Velaskeza. Nakon toga se preselio u Madrid gde uči i radi sa braćom Baje u njihovom studiju. Rad sa Frensiskom i Ramonom   pored napredovanja u slikarstvu, omogućava mu i susret sa Hazifom, njihovom sestrom i budućom suprugom, kojom se oženio 1775. godine. Te godine dobija i poziv da radi za kraljevsku porodicu. 

Goja je postao dvorski slikar na španskom dvoru  i ta rana porcija njegove karijere je obeležena portretima španske aristokratije i kraljevske porodice, i rokoko stilom tapiserijskih slika dizajniranih za kraljevsku palatu.

U privatnom životu, za razliku od slikarskog ne odvija se sve kako valja. U braku sa Hazifom rađaju se deca, ali i umiru jedno za drugim, njih šestoro. Tek jedno, sedmo po redu, sin Ksavier preživljava detinjstvo. Goja se teško razboleo 1792. godine, a posledica bolesti je bila potpuna i trajna gluvoća, koja opet donosi bitne promene u načinu života, ali i u izboru tema i stila slikanja.

______________________________________________________________________________________

Francisko Goja i Kajetana de Silva

(Ovde) PLATONSKA LJUBAV OŽIVLJENA U SLIKAMA…

Francisko Goja bio je dvorski slikar španskog kralja Karlosa IV i njegove žene, kraljice Marije Luize. Kraljevski dvor u ono vreme posećivala su mnoga poznata lica španske države, među kojima je bila i Kajetana de Silva, 13. vojvotkinja od Albe.

 

LJUDI MISLE DA JE LJUBAV JEDNOSTAVNA…

tamoiovde-logo

Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprečava da ovladamo njime

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek–delu „Umeće ljubavi“ da je ljubav aktivnost za koju je potrebno dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiče dugim i upornim delovanjem.

From piše:

„Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji olako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.

Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće. “

From smatra našu iskrivljenu percepciju ljubavi crno-belom:

„Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv.“

Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“

From pravi razliku između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi

Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.

Sve je lepše i čudesnije za osobe koje su bile zatvorene, izolovane, bez ljubavi. Ovo čudo iznenadne prisnosti je često olakšano ako je kombinovano sa, ili inicirano, seksualnom privlačnošću i odnosom. Međutim, ovaj tip ljubavi po svojoj pravoj prirodi nije trajan.

Dve osobe se dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi čudesan karakter, dok njihovi antagonizmi, njihova razočaranja, njihova zajednička dosada ne ubije šta je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku oni ne znaju sve ovo: u stvari, oni uzimaju osećaj slepe zaljubljenosti, „ono biti lud jedno za drugim“, za dokaz njihove ljubavi, dok to može samo dokazati stepen njihove prethodne usamljenosti.

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

From dalje piše:

Prvi korak koji se preduzima je da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje umeće; ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo postupati na isti način kao da želimo naučiti druga umeća, recimo muziku, tesarstvo ili umeće medicine ili inženjerstvo.

Koji su neophodni koraci u učenju svakog umeća? Proces učenja umeća može biti podeljen na odgovarajuća dva dela: prvi, umeće teorije; i drugi, umeće prakse. Ako želim naučiti umeće medicine, moram prvo znati činjenice o ljudskom telu i različitim bolestima.

Kad imam sva ova teoretska znanja, ja sigurno nisam stručan u medicinskoj umeću. Ja ću postati majstor ovog umeća samo posle dugotrajne prakse, dok se eventualno rezultati mog teoretskog znanja i rezultati moje prakse ne spoje u jedno – moju intuiciju, esenciju ovladavanja svakog umeća.

Ali pored učenja teorije i prakse postoji i treći faktor neophodan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zanteresovanosti; ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće. Ovo je istinito za muziku, za medicinu, za tesarstvo – i za ljubav.

I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi retko pokušavaju da uče ovo umeće uprkos njihovim očiglednim neuspesima: uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, novac, moć – skoro sva naša energija je korišćena da se nauči kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi.“

Izvor

Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović

Izvor Ovde:  kultivisise.rs/12/05/2017

Nadnaslov: Iz teksta izvojio Bora*S

_______________________________________________________________

KRVAVO ZLATO…

TAMOiOVDE-logo

Izložba „Đorđe Andrejević Kun u Boru“

Izložba grafika „Đorđe Andrejević Kun u Boru“, otvorena je u četvrtak, 4. septembra u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

172_4736-TamoiOvde

Otvaranje izložbe: Suzana Mijić, Mira Kun i Slađana Đurđekanović Mirić

Izložbu je otvorila Suzana Mijić, direktor Mizeja, o životu i stvaralaštvu umetnika sa posebnim naglaskom na njegov boravak i rad u Boru, govorila je Slađana Đurđekanović Mirić, viši kustos, istoričar umetnosti a otvaranju izložbe prisustvovala je Mira Kun, ćerka ovog majstora slikarstva.

– Izuzetno sam počastvovana i uzbuđena što se nalazim po četvrti put među vama uvek prezadovoljna vašim gostoprimstvom. Izložba mape grafika „Krvavo zlato“ je ovoga puta obogaćena reprodukcijama dveju slika, a ja sam se trudila da obogatim dokumentaciju Muzeja materijalom koji je u vezi sa nastankom grafike i uopšte sa biografijom moga oca. Želim kolektivu Muzeja da bere plodove uspeha i dalje, da radi na dobrobit mladih generacija, a onoliko koliko naša porodica može pomoći, mi smo tu – rekla je prisutnima Mira Kun, filolog, bibliograf i istraživač.

Tako su posetioci pored razgledanja, sagledavanja segmenta grafičkog opusa i upoznavanja sa  biografijom i stvaralaštvom Đorđa Andrejevića Kuna, imali ekskluzivnu priliku da se upoznaju i razgovaraju sa, ljubaznom i prijatnom gospođom Mirom.

______________________________________________________________________________________________

Autor: Bora*S ___________________________________________________________________________________________________

172_4745

Đorđe Andrejević Kun, autoprtret

Razlozi za ponovni susret, sagledavanje i čitanje segmenata grafičkog opusa Đorđa Andrejević a Kuna, majstora slikarstva, profesora, rektora Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i dopisnog člana Jugoslovenske znanosti i umjetnosti u Zagrebu, su mnogobrojni. Za ovaj čin, nije manje ni povoda u ovoj 2014. godini:

– 110 godina od rođenja u Vroclavu u Poljskoj, – 100 godina od preseljenja porodice u Beograd, –  80 godina od prve grafičke izložbeu Beogradu, – 80 godina od boravka i rada u Boru na materijalu buduće mape grafika „Krvavo zlato“, – 50 godina od smrti, – 10 godina od poslednje izložbe u Boru.

Izdvajanje nekoliko jubileja iz kratkog, ali veoma bogatog i sadržajnog života Đorđa Andrejević a Kuna dato je umesto uobičajenih bibliografskih podataka. Organizovanje izložbe predstavlja davanje omaža umetniku,koji je, osim kao autor, učinio i ljudski napor pomogavši da likovna zbirka muzeja u osnivanju u Boru dobije umetničko delo, koje je bilo jedno od obeležja stvaralaštva četvrte decenije 20. veka socijalne orjentacije u Jugoslaviji.

IMGP6991U istoriji umetnosti prihvaćeno je da 1934. godina predstavlja prelom u stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna, kada od poetskog realizma i intimizma, slikanja portreta, mrtvih priroda, pejžaža i sl. se okreće socijalnim temama, a kao sredstvo izražavanja slikanje zamenjuje grafičkim tehnikama. Počela je je organizacijom i učešćem na Prvoj grafičkoj izložbi u beogradu, održanoj od 04. Do 15. februara u Umetničkom paviljonu, na kojoj je izloženo šest drvoreza (Kosmajska ulica br. 13, Testeraši, Harmonikaš, Prosjak i Ulica) i dva linoreza (Podne i Fragmenti) a autor je i izložbenog plakata. Iste godine osnovana je i umetnička grupa „Život“, koja je, iako bez formalnog idejno-organizacionog programa, odigrala značajnu ulogu u razvoju socijalne umetnosti u Srbiji između dva rata.

IMGP6999-TAMOiOBDE-Bor-Kun

Borski rudnik, 1955. Ulje na kartonu kaširano na lesonitu. Otkupljena od autora 1956.godine

Preokretu u stilskom i idejnom stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna doprineo je i jednomesečni boravak u Boru, koji je tada bio najveći proizvođač rude bakra u Evropi i sedmi u svetu, a u vlasništvu Francuskog društva Borskih rudnika- Kompanija „Sveti Đorđe“. Cilj umetnikovog boravkau Boru bio je da zbeleži uslove života i rada rudara, ali lokalnog stanovništva. Dragocene podatke o Kunovom vremenu provedenom u Boru nalazimo u intrvjuu autora iz 1958, ali i izjavi supruge Nade Kun, date borskom novinaru tokom prisustvovanja otvaranju izložbe „Krvavo zlato“ 1979. godine u borskom muzeju.

Đorđe Andrejević Kun došao je u Bor bez najave i prethodne saglasnosti uprave rudnika za obilazak i rad u rudničkom krugu. Prvih nekoliko dana ulazio je sam u rudarske pogone, ali njegov blok i skice koje je pravio na terenu izazvale su interesovanje radnika, ali i podozrenje nadzornika, policije i uprave rudnika. Poznanstvo i odmah stečeno prijateljstvo sa bravarskim radnikom Krstom Petrovićem u pogonu drobilice olakšalo mu je izbegavanje kontrola prilikom ulaska u fabrički krug kao i susreta sa ljudima iz uprave.

172_4728Radio je svakodnevno, sve do prijave upravi od strane jednog nadzornika da bez dozvole obilazi pogone. Sutradan je Kun priveden u policijsku stanicu, saslušan i naređeno mu je da napusti Bor. Uz izjavu da je „Bor grad kao i svi ostali“ i da on kao slobodan građanin može da boravi gde hoće, Đorđe Andrejević Kun je ostao u Boru, ali je nakon narednog zahteva policije da napusti Bor bio primoran da zatraži saglasnost rudničke uprave dozvolu za obilazak rudnika u cilju slikanja. Dobio je jednodnevnu dozvolu, pa je u pratnji nadzornika posetio jamu i druge pogone. Posle toga napustio je Bor na tri dana prešavši u Zaječar, nakon čega se krišom vratio u Bor, smeštivši se kod prijatelja Krste Petrovića.

Taj drugi boravak u Boru u suštini je bio ilegalan, jer je izlazio jedino noću kada je sa Krstom Petrovićem obilazio rudnik da bi završio planirane crteže i skice. Za njega, kao slikara, najupečatljiviji su bili upravo ti noćni obilasci, kada su boje iz topioničarskih peći ili livačkih lonaca najupadljivije i naiupečatljivije.

172_4739malaU takvim uslovima neizvesnosti , policijskih privođenja, ilegalnih ulazaka u krug kompanije, promena mesta stanovanja, prekida u radu prelaskom u Zaječar, Kun je u periodu od oko mesec dana uspeo da uradi skice i crteže prepunjene tehnoloških i ambijentalnih detalja, grupa ljudi ili pojedinačnih figura i likova sa insistiranjem na psihološko stanje, gest ili detalj. Dramaturške preokrete postiže svedenijim kompozicijama, ili čak prikazivanjem iz ptičje perspektive.

Nakon povratka u Beograd, crteže i skice preneo je u drvene klišee, koje je u tiražu od 10 primeraka otisnuo u svom stanu u jesen 1936. na finoj japanskoj hartiji, jer je za tako očigledan kritički sadržaj, koncipiran po sistemu „romana u slikama“, zbog cenzure, nije se mogao lako naći štampar spreman da rizikuje kazne ili zatvaranje.

….. 172_4752Bor je delovao inspirativno na Đorđa Andrejevića Kuna, jer je već 1935. godine na Prolećnoj izložbi u Beogradu izlagao sliku rađenu uljanom tehnikom „U rudokopu“ (90 x 130 cm.). Sliku je kupio Dvor, ali se nakon toga ne zna njena sudbina. Takođe je 1955, po narudžbini Vlade nastala slika „Borski rudnik“ čija se sudbina, takođe, ne zna. Jedna slika Borskog rudnika nalazi se u Modernoj galeriji Narodnog muzeja Crne Gore na Cetinju.

Levičarsko opredeljenje i slobodarski duh Đorđa Andrejevića Kuna uticali su na njegove životne odluke, koje su opredeljivale njegovo stvaralaštvo. Po izbijanju Španskog građanskog rata 1936. godine, želeo je da se priključi borbi protiv fašizma. U Španiju je otišao ilegalno 1937. Naime, jula meseca iz Beograda je sa suprugom Nadom otputovao u Pariz na Svetsku izložbu, odakle je ilegalno prešao u Španiju. Po dolasku, prvo je bio u borbama na barikadama, a potom je priključen štabu 129. brigade kao kulturni radnik, gde je davao idejna rešenja za plakate.

Kada je maja 1938. dobio naređenje da se vrati u zemlju, ponovo je ilegalno prešao špansko-francusku granicu, u Parizu je oko mesec dana čekao zajednički pasoš sa suprugom, kojim je i doputovao u Francusku i legalno se vratio u zemlju. Skice i crteže, koje su nastale u Španiji, poslao je drugim kanalima u Beograd.

172_4765Već početkom 1939. iz štampe je izašla mapa „Za slobodu“ sa 20 drvoreza inspirisanih borbom španskog naroda. Međutim, rasturen je samo deo tiraža, a ostale i klišee zaplenila je policija. Mapa je zabranjena, a Kun uhapšen. U zatvoru je ostao skoro mesec dana, ali nije priznao da je bio u Španiji. Nakon oslobođenja, povodom Kongresa španskih boraca Jugoslavije, 1946. štampao je mapu „Za slobodu“ u tiražu od 350 primeraka. Mapa je već u julu ponovo štampana i to: 20 specijalnih primeraka, 1000 primeraka kartonirano, a 4000 popularno izdanje.

172_4761

Mira Kun, nakon otvaranja izložbe

Muzej rudarstva i metalurgije u Boru poseduje peto izdanje mape, kompjuterski skeniranih 12 drvoreza. Mapa je štampana uz pomoć vlade Kraljevine Španije u tiražu od 330 primeraka.

U muzejskoj zbirci nalazi se od 2008. godine zahvaljujući poklonu Udruženja španskih boraca i prijatelja (1936/39), a posredstvom ćerke Đorđa Andrejevića Kuna, Mire Kun.

Slađana Đurđekanović Mirić

Foto: Bora Stanković

___________________________________________________________________________________________________

SKLONI MI SE, VELIČANSTVO……

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U Novom Sadu, 28. januara 2006. godine, otputovao je na VELIKI KRAJ i pridružio se zvezdama.

U znak sećanja. I poštovanja.

Bora*S



VELIKI KRAJ

Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.

DcrnobeloUmro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.

Da vidiš prostranstva!
Samo —
odavde se nikuda ne može.


SVE MOJE ŽENE

Duško Trifunović o svojoj novoj zbirci stihova „Veliko spremanje“ — Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Pera Zubac nalazi da su, ove moje pesme ljubavne, i ja se sa tom žanrovskom odrednicom, slažem, kaže popularni pesnik.

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, „pospreme“ za sobom… Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina…

Pesnik Duško Trifunović je „raspremio“ proživljeno i doživljeno — stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova „Veliko spremanje“, u izdanju novosadskog „Stilosa“. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: „napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom“. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

– U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka…

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada.

Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponesto iz „Sok sobe“, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano „sveopšte ljuveno“, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.
„… Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom„.
Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa „Draga moja“ Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to „s tobom“, sa nekim dragim — njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

 – Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i žene — tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena – osa, oko koje se sve okreće. — Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne „zamišljene“, obraćam i sve su one moje…

Čitajući pesme objedinjene „Velikim spremanjem“, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:
  -Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest… koje umeju da ponize, povrede… Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo „između“, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje… Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim Njoj, Ženi):
Vidiš, Bože, kako ti se molim sačuvaj mi onu koju volim. Nastavite sa čitanjem