MIT O PTICI…

tamoiovde-logo

Prvi deo

I

Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.

Foto ilustracija Bora*S / Izvor fotografije: mikaantic777.blogspot.com

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih – kad se primakne uho i oslušne –
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.

IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
baš tako – na početku.

V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.

VI
Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak žive i ipak su od nečega?
Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Možda smo mi njima: ništa.
Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

VII
Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno – svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.

Foto ilustracija: Bora*S

Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine.

VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.
Mislim da sam razumeo.
Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo
do – prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaže da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz budućnosti.
Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.

IX
Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.
Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.
Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!
Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.

X
Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao
za sadržine koje se mogu zarobiti
i sačuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
namerno, kao izložba.
Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.
Kako nisam imao ničeg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam švatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.

XI
Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.
Naiđu nepogode.
I on ih utiša svojom težinom.
Prolaze stoleća.
I on ih nadživi i zatrpa.
Niču i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Šta posle vredi najveća bina vekova,
ako okolo nema gledališta?
Smrt nije završetak predstave,
već nedostatak publike.

XII
Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.
Ko žuri – zakasniće. Široko začuđenih zenica
ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.

XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.

XIV
Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.
Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.
Ko nema takvo uho – nema sluha.
Ko nema sluha – nisam siguran da je živeo.

XV
I rekao sam sebi još i ovo:
naučio si napamet kako se događaju razlike
između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
niti ameba – medved.
Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
zašto je ličnost – ličnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.

XVI
Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.
Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako počinjem da razumem vajarstvo.

XVII
Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
to što su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim oči – tonem u nered i haos.
U unutrašnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa početkom života,
na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.
To je strašna samoća.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplašen.

XVIII
Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen
tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.
Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.

XIX
I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek čuvar smisla?
Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nečiji krajnji cilj?
Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda – sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj život – tuđ zadatak?

XX
Čija je ovo ptica?
Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
i da je oblik završen?
Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
i dodajem životu još života?
Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Čijih misli?
Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?

XXI
Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to što činim.
Odjednom, nisam znao šta sam:
čim upotrebim sebe, vidim – za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konačno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema – ovamo?

XXII
U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
šta sam bio pre mene,
šta sam sad dok sam ja,
i šta ću biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da činim žive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?

XXIII
Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reči,
– toliko je to crno usisalo govora
u svoje ćutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
– toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj čvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
– toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
Kako se postiže naše istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?

XXIV
Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.
Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.

XXV
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.
Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?
Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina?

XXVI
Naše učenje nije sistem, rekoše oni.
Ali može postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaćeno,
već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,
moraće da se uspnu do takvih domašaja
koji se zovu i: razumevanje.
Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.

XXVII
Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.
Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.
Ne kušati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.
Premnogo reči utrošeno je da se objasni
šta je sve potrebno ćutanju.

XXVIII
Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor.
I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore što usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnožavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo života,
to nelogično: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
odmah u nepogrešivom pravcu – prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskočili smo prvu reč.
Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.

XXIX
Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre
vičan plivanju čim se izmresti?
Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja,
ima već gotove navike?
Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost?
Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekoše, i završite svoje delo. 

. . .

Miroslav Antić


 

KRSTA, SRBA, LALA…

tamoiovde-logo

Kako će se zvati jedini orlić krstaš u Srbiji?

Mladučne jedinog para orlova krstaša u Srbiji, ptice sa nacionalnog grba, na svojim plećima poneće budućnost ove vrste u našoj zemlji.

Foto: Wikimedia Commons / AngMoKio

Orao krstaš (carski orao), ptica sa nacionalnog grba, kritično je ugrožena vrsta – postoji samo jedan odrasli par u Srbiji! Međutim, dobili su prinovu. Orlić se izlegao na severu Banata. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije pozvalo je građane da predlože ime za mladunca.

„Kada u celoj Srbiji imamo samo dve odrasle ptice, ovaj mladunac je više nego dragocen. Prošle godine smo uspeli da ispratimo i sačuvamo do izletanja dva mlada krstaša koja smo nazvali Duško i Lilika. Ove godine u Rusiji se održava Svetsko prvenstvo u fudbalu na kojem nastupa i reprezentacija Srbije, popularno nazvana Orlovi. Bilo bi nam izuzetno drago da ove godine mladunac krstaša dobije ime po nekom od članova reprezentacije, možda baš po selektoru Mladenu Krstajiću, čije ime i prezime nose veliku simboliku“, reči su Milica Mišković.

Dodala je da stižu razni predlozi, a prednjače KrstaSrbaLala. Poziv je otvoren do kraja juna.

Volonteri u misiji: Spasavanje orla krstaša

Od orlića zavisi budućnost ove vrste u Srbiji

Populacija orlova krstaša u Srbiji smanjivala se tokom 20. veka zbog gubitka staništa, nedostatka hrane i ubijanja. Početkom 21. veka poznati su bili jedino parovi na Fruškoj gori, ali su i oni nestali pre nekoliko godina. Krstašima su potrebna prostrana područja, sa dovoljno hrane, mirna i udaljena od naselja. Čuvari ih danonoćno čuvaju od uznemiravanja i proterivanja.

Sezona košenja je u jeku i, nažalost, naše ptice su jako osetljive na prisustvo čoveka na terenu u blizini gnezda, tako da smo mi ovde da obezbedimo da se ne prilazi previše blizu, da se ptice ne bi uplašile„, rekla je za RTS Miškovićeva, dok je Marko Tucakov iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode dodao: „To je jedna velika ptica, kojoj treba veliko stablo na kojem pravi veliko gnezdo. Ukoliko se potrudimo i obezbedimo takve uslove, imaćemo više orlova krstaša. Za sada imamo tog jednog i od tog jednog zavisi budućnost ove vrste u Srbiji„.

Ukoliko vas zanima kako izgleda svet iz perspektive orla krstaša, pogledajte video:

Autorka Aleksandra Kekić

Izvor:agroklub.rs

____________________________________________________________________________________________

LET U STRANU I UNAZAD…

tamoiovde-logo (1)

Kako kolibri leti i unazad?

Osim što se, u odnosu na druge ptice, kolibriji razlikuju po tome što mogu da lete i unazad, specifični su i po svom letu u stranu. Posebna građa, dobar raspored mišića i veći broj rebara, omogućava im da budu vrlo spretni, a u isto vreme i graciozni.

kolibridef

Kolibri poseduje osam pari rebara

Simpatični kolibriji, za razliku od ostalih ptica, bez problema lete unazad! Međutim, kolibri ima još jednu tajnu veštinu: može da leti i u stranu!

Za  izuzetnu pokretljivost kolibrija zaslužna je jedinstvena građa mišića, posebno u krilima.

Krila mogu da pokreću ne samo gore-dole, već i kružno, stvarajući „osmice“ u vazduhu. Smer osmica određuje i na koju stranu će se kolibri usmeriti u daljem letu. Lako kontrolišu telo i kada se u vazduhu zadržavaju na jednom mestu, posebno tokom hranjenja.

Te spretne ptice mašu krilima brzinom od petnaest do čak sto zamaha u jednoj sekundi, a pritom uvek ostaju graciozne u letu.

Najmanja ptica na planeti 

Kolibriji su uglavnom vrlo male ptice. Najmanja vrsta u familiji je i najmanja ptičja vrsta na svetu ‒ „Mellisuga helenae“ je, sa kljunom i repnim perajima, dugačka tek šest centimetara.

S druge strane, najveći kolibri je „Patagona gigas“, koji dostiže veličinu od oko 25 centimetara.

Kolibriji se ističu i po većem broju rebara ‒ dok druge ptice imaju najčešće šest pari rebara, kolibriji ih imaju čak osam.

Njihovo srce broji od 400 do 500 otkucaja u minuti, a za to vreme jedan kolibri udahne čak 250 puta!

Familija kolibrija broji više od 100 rodova i oko 350 vrsta. U prirodi naseljavaju Ameriku, u pojasu od juga Aljaske pa do Ognjene zemlje.

Autor: Maja Stojanović

Izvor: RTS

__________________________________________________________________________________

 

 

ZMIJE KOJE LETE…

tamoiovde-logo

ČUDO: U ovoj malezijskoj džungli zmije LETE, iako nemaju krila! 

Iako ne znaju koliko često i zašto lete naučnici pretpostavljaju kako tako, selidbom s drveta na drvo ove zmije beže od predatora ili love plen.

leteca-zmija-malezija-dzungla-600x372Za razliku od većine zmija koje se kreću gmizanjem po tlu, njih pet iz roda Chrysopelea koje žive u džunglama Azije mogu da se kreću i vazduhom.

Zbog toga ih nazivaju letećim zmijama. Najmanja naraste oko 61 cm, dok najveća doseže dužinu od 1,2 metra.

Većinu vremena provode skrivene u krošnjama drveća. Iako ne znaju koliko često i zašto lete naučnici pretpostavljaju kako tako, selidbom s drveta na drvo beže od predatora ili love plen.

Svih pet zmija su otrovne, ali ne za ljude, već za glodare, guštere, žabe, ptice i šišmiše kojima se hrane. 

Iako ih nazivaju letećim zmijama prema načinu kretanja ispravnije bi bilo reći kako je reč o jedrenju/padanju kroz vazduh.

Naime, one ne mogu da polete sa tla, već da bi „letele“ moraju da skoče sa više na nižu tačku i tako „prelete“ dvadesetak metara. Tokom „leta“ celo njihovo telo ponaša se poput krila, što im omogućava menjanje smera.

Iako sletanje izgleda poprilično grubo, ove zmije sleću bez povreda.

Izvor: vestinet.rs

___________________________________________________________________________________

 

BIOLOŠKI KOMPAS…

tamoiovde-logo

Srpski golub visokoletač, poznatiji pod stranim nazivima „tekir“, „arap“ ili „kaplan“, najprecizniji je radionavigator Evrope bez međunarodnog priznanja kao i Srpsko društvo visokoletača osnovano još daleke 1910. godine. Njegove osobine su jedinstvene, jer koristi vertikalne magnetne talase za razliku od pismonoše i ostalih golubova koji koriste horizontalne.

sdc10813-620x330Planeta zemlja plovi kroz kosmički okean u kome postoje kako mirno vreme, meteorologije, a jedan od najznačajnijih parametara je sunčev vetar čija snažna tako i bure. Bezbednost leta golubova zavisi od heliocentrične elektromagnetne geofrekventna pozicija nije povoljna za visokoletača.

Ona nosi elektro magnetne čestice (elektroni, joni, protoni) , čija je struja ponekad tako snažna da može da ošamuti goluba. To je nepoznati meteorološki faktor koji je do sada odnosio golube po meteorološki lepom vremenu. Izlaganje goluba jonizovanom zračenju menja njegov genotip, a može da dovede do steriliteta.

Dejstvo sunčevog vetra je nepovoljno i kod ljudi. Izaziva glavobolju ili naprimer pojavu katarakte, kako je objavila NASA u svojim istraživanjima.

Postoje tri nematerijalne energije u odbrani od sunčevog vetra: magnetno polje Sunca, magnetno polje zemlje ili svakog živog bića. Sva živa bića imaju svoje električno polje specifične frekvencije.

Srpski visokoletač je ptica sa najpreciznijom elektromagnetnom koordinacijom. Kružni let mu je definisan matematički sa polukrugom prečnika u čijem centru se nalazi linija vertikalnog magnetnog polja zemlje, koju koriste i grabljivice.

Jedna od sposobnosti srpskog visokoletača je upravo da pronađe uzlazno vertikalno strujanje. Jastreb mišar ne mora da vidi miša, ali ga „skenira“ pomoću njegovog elektro polja, kao što soko „vidi“ plen tako što detektuje promenu elektromagnetnog polja.

Pčela mahanjem krila stvara elektromagnetno polje modulisano određenim informacijama, o kodu pašnjaka, njegovom smeru, pravcu ili udaljenosti.

Čovek takođe, u telekokomunikaciji govor pretvara u elektromagnetno polje kao što to rade životinje.
Ovo prostiranje na daljinu, omogućava nematerijalni parametar celokupnog sunčevog sistema, a navedene numeričke vrednosti kod životinja su pogrešne u slučajevima pojačane geomagnetne aktivnosti.

Sve ptice imaju elektromagnetni kod od svog rođenja, a pomoću svojih elektromagnetnih sposobnosti osećaju telurske struje i zato se selice nepogrešivo okupljaju u tačno određen dan za seobu pred početak zime. One mogu da predvide i zemljotrese. Kao što pčele napuštaju košnicu, golubovi i ostale ptice, uzleću po Merkaliju na pet do trideset minuta pre zemljotresa.

U nematerijalnom svetu ne važe Ajnštajnovi zakoni brzine prostiranja, ali, zato heliocentrična metrologija omogućava dugoročnu prognozu vremenskih prilika, koje su posledica ponašanje magnetnog polja Sunca.

Priredio S. Filipović, iz knjige M. Stevančevića “Srpski visokoletač”
Izvor: vaseljenska.com

_______________________________________________________________________________________

LET U – BESMRTNOST…

tamoiovde-logo

NAJIZRAZITIji PRIMERCI PTICA ŠIROM SVETA I KROZ ISTORIJU

Do sada pronađeni i proučeni fosilni ostaci potvrđuju da je drevni gušter bio prva životinja koja se pojavila na Zemlji. Njegovo postojanje vezuje se za period od pre 256-208 miliona godina. Upravo od drevnih guštera su nastale sve druge životinje. Njihovi ostaci su pronađeni duboko u zemlji.

812-(6)Arheopteriks je izumrla ptica koja je živela u periodu Jure, pre 150 miliona godina. Arheopteriks je bila prelazna vrsta između gmizavaca i ptica. Imao je osobine i jednih i drugih. Dugačak rep i zubata usna duplja su bile osobine gmizavaca, a na pticu je nalikovao po perju koje je pokrivalo celo njegovo telo.

Najkrupnijom izumrlom vrstom ptica dugo se smatrao Teratornis. Raspon njegovih krila je bio 4 metra. Međutim, arheolozima je pošlo za rukom da pronađu skelet ptice sa rasponom krila od 8 metara.

Veličina malog aviona
Tu najveću pticu koja je ikada živela na Zemlji nazvali su: Argentavis magnifices. Taj leteći gignat dostizao je težinu od 70-80 kilograma, a raspon njegovih krila iznosio je 7-8 metara. Po mišljenju naučnika ta ptica se specijalizovala na lebdenje u vazduhu, a vertikalna vazdušna strujanja su joj pomagala da dosegne ogromne visine. Zahvaljujući vazdušnim strujanjima Argentavis magnifices je bio sposoban da se podigne u visine od 2-3 kilometara i da preleti rastojanja od 200-300 kilometara, a da pritom ni jednom ne zamahne krilima!

Najvećoj ptici na svetu bilo je teško da poleti i imajući u vidu njenu težinu to nije čudno. Njena veličina se može uporediti sa veličinom malog aviona. Kako smatraju specijalisti da bi mogla da poleti, ona je morala ili da se zaleti nizbrdo, niz padinu, ili da sa strmina skače u provalije.

Bio je ptica grabljivica i hranio se ne tako krupnim kopnenim životinjama. Živeo je na teritoriji današnje Argentine pre 6 miliona godina.

Ako se postavi pitanje koja je od današnjih ptica najveća na svetu, na to pitanje postoje nekoliko odgovora. Sve zavisi od toga kojim se parametrima mere.

Albatros je trenutno najkrupnija ptica koja leti. Njen raspon krila dostiže 4 metra. Može da savlada velika prostranstva koristeći nagnuto jedrenje. Albatrosi pronalaze plen koristeći svoje veoma razvijeno čulo mirisa, što je veoma retka osobina ptica. Osnovu ishrane albatrosa čine ljuskari, mekušci, ribe, planktoni i strvine.

Krupni noj i ara
Noj je najteža ptica na svetu i dostiže težinu od 180 kg. Osim toga noj ima najkrupnije oči među suvozemnim životinjama. Njihov prečnik je 5 cm.

Treba istaći da je noj najbrža kopnena ptica. U slučaju opasnosti može da trči brzinom od 80 km na sat!

Veliki zumbul ara je najkrupniji papagaj na svetu. Pojedini predstavnici ovog roda dostižu dužinu od 98 cm (polovina otpada na rep) i težinu od 1,5-1,7 kg.

Veliki zumbul ara živi na teritorijama Brazila, Paragvaja i Bolivije. Za staništa bira močvarna područja, šume i palmove gajeve. Nastanjuje duplje drveća i jame koje sam kopa kljunom i snažnim nogama. Staništa ovih papagaja prostiru se do 800 metara nadmorske visine. Poseduje veoma moćan glas koji se čuje i na udaljenosti od 1,5 km. Tokom sezone gnežđenja parovi žive odvojeno, dok van sezone gnežđenja formiraju jata od 10-12 jedinki.

Snažan kljun papagaja sposoban je da razdvoji palmove orahe. Osim oraha, hrani se jagodastim i svim drugim vrstama voća i puževima.
Glavni neprijatelj zumbul are, pored čoveka, je orao, mada su napadi orla veoma retki jer je ara sposoban da se uspešno brani svojim snažnim kljunom i kandžama.

Unikatna lepota dovela je ovog papagaja u stadijum iščezavanja. Krajem XX veka ostalo je oko 3.000 primeraka. Nakon preventivnih mera zaštite već 2002. godine brojčana populacija je dostigla 6,5 hiljada. Dužina životnog veka ovih papagaja je 50 godina.

Kondor džin
Andski kondor (Andean Condor)je najveća živa ptica među grabljivicama koje žive na zapadnom delu zemljine kugle. Njegov raspon krila dostiže 3,2 metra. Težina mužjaka je 15 a ženki 11 kilograma. Može da živi oko 50 godina.

Staništa ove ptice su planinski predeli do 5 km nadmorske visine. Bez obzira na težinu kondor veoma lako leti koristeći vertikalna strujanja toplog vazduha. Kad dostigne željenu visinu ptica nastavlja da jedri ne mašući krilima.

Kondor je strvinar i osnovna hrana su mu leševi uginulih životinja. Bez hrane mogu da žive nekoliko dana nakon čega u trenu pojedu i po nekoliko kilograma mesa. Pošto se dobro najedu kondori se pre poletanja dobro odmore.

Kondor ima veoma razvijeno čulo vida i bez problema sa velikih visina uočava i najsitniji plen. U potrazi za hranom tokom dana kondor može da preleti više od 200 kilometara.

Danas je u svetu ostalo nekoliko stotina ptica, pa je kao ugrožena vrsta evidentirana u Crvenu knjigu.

Leteći dinosaurus
Najkrupnija ptica koja je ikad živela na Zemlji je – leteći dinosaurus. U kineskoj provinciji Šanjdun otkriveni su fosili te najkrupnije ptice, koja je evidentirana u knjigu rekorda Ginisa kao najveći leteći dinosaurus.

Po mišljenju kineskih naučnika leteći dinosaurus je dostizao dužinu od 8 metara, a težio je 1,4 tone. Takve razmere on je dostigao za 11 godina života, koliko je imao primerak čiji fosilni ostaci su pronađeni. Ipak, najzačuđujuće je što ptica takve veličine je imala krila i bila sposobna da leti. Dinosaurus je imao neke sličnosti sa današnjim pticama: imao je sličan kljun bez zuba, a pretpostavlja se da su mu krila bila pokrivena perjem.

Najverovatnije da je najkrupnija ptica bila svaštojed jer je posedovala osobine mesoždera (snažne udove i velike kandže), ali i karakteristike travojeda (dugačak vrat i malu glavu).
Ipak, mnogi naučnici smatraju da ogromna ptica nije mogla da leti, već da je samo kao sve ptice bila pokrivena perjem.

Minijaturni kolibiri
Kolibri(Trochilidae)- je najsitnija ptica na svetu. Nastanjuje predele ostrva Kuba, Haiti i Jamajka. Težina ove minijaturne ptice je 1,7 grama, a dužina 5,5 centimetara. Osetni deo dužine odnosi se na kljun. Ta vrsta najsitnijih kolibrija dobila je ime Mellisaga minima (ptica- muva). Tokom leta njeno srce ima i po 500 otkucaja u minuti. U slučaju opasnosti broj otkucaja se povećava i do 1.300 u minuti. U sekundi najsitnija ptica izvede neverovatan broj od 80 zamaha krila. Kolibri su 50 puta aktivniji od čoveka.

Za normalno funkcionisanje tako brzog organizma potrebna je ogromna količina energije. Kolibri uzima hranu svakih 10 minuta. Tokom dana on utroši osam puta više vode nego što je njegova težina, a hrane više od polovine svoje težine. Ne čudi činjenica da ova ptica može da razvije brzinu od 80 kilometara na sat. Neobična je sposobnost kolibrija da leti u svim pravcima – napred, na stranu i unazad.

Poznato je više od 340 različitih vrsta kolibrija, koje uglavnom žive u Severnoj i Južnoj Americi. Staništa su im i planine do 5 kilometara. Bez obzira na veličinu, ova ptica može da živi dosta dugo i do 5 godina.

Kolibri ima slabe noge sa dugačkim noktima. Njihove noge nisu prilagođene za hodanje. Zato kolibri ptice nikada ne sleću na zemlju. Hrane se isključivo u letu, a spavaju viseći na granama sa glavom nadole. Osnovna hrana su im sitni insekti koje pronalaze u cvetovima ili ih skupljaju sa listova drveća. Interesantan podatak je da prilikom usisavanja tečnosti iz cvetova kolibri u sekundi uvlači jezik i po 20 puta.

Ljubiša Ž. Petrović
Izvor:zov.rs

_________________________________________________________________________________________