KLINA
Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori
Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin
Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor
Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori
Vasko Popa
DVADESET PRVI…
Nečisti mač i krst bogougodnika,
Već dugo iste ruke svetom pronose.
Tuđim se bolom hrane horde silnika
I svojom rukom plaste tuđe otkose.
Foto ilustracija Bora*S
U očima im siti vuci glad glođu
I kosti ratnika slobode izmišljene.
Drsko braneći krezubog zverinja vođu,
Ne plašeći se ni ljudi ni vaseljene.
Što sila biva veća čovečnost je manja.
Nebo bez oblaka, a dan noći sličan,
Svaki korak dalje porazom odzvanja,
Zverinju i plenu isto je bezličan.
Anđelko Zablaćanski
Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,
Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni;
Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,
Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni
Stevan Raičković
Iz zbirke istog naziva, kao i pesma, „Kamena uspavanka“, koja je objavljena 1963. godine.
SUTRA! SUTRA!
To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.
Salvador Dali
Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.
A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.
A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.
Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.
„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!
Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.
Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.
Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.
Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?
Ivo Andrić
Iz pripovetke Na stadionu
Izvor:kljucnekosti
Nosač
I Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost. To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Ilustracija: Bora*S
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom. Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene. Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.
II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog. Mnogima se to događa. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnoštvo. Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tugujes. Zato i ne volim sahrane.
Jedino sam si kad ostariš. Baš zbog te samoće u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili. Učitelj obično kaže: „Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom.“ Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da pođem sam za sobom. Prohodao sam na rukama.
III Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Zar to ne liči na slobodu? Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima. Zar to ne liči na slobodu?
IV Tu večnost sklupčana drema na pragovima kuća. Vidici su ti komšije. Stanuju preko plotova. Lepo ih možeš dodirnuti, baš kao i pun mesec što ti obično noćiva u saksijama u prozoru. Tu se večito govori davno sažvakan govor, vidi dogledan vid, dotiče dotaknut dodir i čuje doslušan sluh. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra prećutati. Zar to ne liči na slobodu? Tiho, da ne čuje drveće. Spava krošnja uz krošnju. Spavati u svom snu, to mora da je strašno siromaštvo.
V Strahovite se visine kriju u niskim stvarima. Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo u nečemu skromnom i nenametljivom. Eto, to su me učili da mislim i da osećam. U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar. U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kiše tinjaju okeani. Svet se, u stvari, sastoji samo od naših razmišljanja. Tako su mi govorili i ja sam verovao. Pa što sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopšte imao razloga da negujem i sumnje?
VI Sad vidiš zašto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Teško te je prepoznati u nečem što se ne umara, i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen. Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari. Stalno te uzalud traže na sasvim pogrešnim mestima. Porede te sa snovima. Ne znaju da bezazleno viriš bez mržnje i ljubavi iz nekog žumanca svetlosti, iz kog se svake zore legu ptice početka. Ipak, ti nisi samo posmatrač nečeg što mirno protiče. Zovem te besmrtnim imenom, jer učestvuješ u trajanju. Sličan vetru iz kosmosa, ne gasiš se u tami. Kao ni život u snu. I dublje od sna: u zemlji. Jedan nečitak potpis u dnu tvog desnog oka, potpis slučajne ptice koja je tuda proletela, to ti je dokaz da si ugledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju čistu misao.
VII Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, vraćao sam se kući kroz zamagljeni lazur rane martovske večeri i ugledao na drumu povorku istih dečaka, okrenutih naglavce. Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neoštro lebdeli kroz jedva providne slojeve svojih sanjivih svetova. Najbliži odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se približi sa blagošću u očima i reče mojim glasom: ‘Iz kakvog ste to čudnog, izvrnutog života, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa? Sigurno vam je tako prilično neudobno. Ko vas je to začarao?’ Ko bi mene začarao? Istraživači drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan. Neka poznija učenja svrstavaju me u igru. Ali to je još uvek daleko od svih madjija. To je kao u drveća. Nekakva glad za nebom.
VIII Da sam se uplašio i pobegao sa raskršća, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svačijem detinjstvu. Ali ja sam po prirodi bio odveć radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar. Savladjujući nemir, uzvratio sam sa osmehom: „Ja sam dečak iz stvarnosti.„
„Pa svi smo mi dečaci i svi smo mi iz stvarnosti“, reče on veoma blago kao da izgovara tajnu. „Svi smo iz iste igre. Izgleda da vas je neko naopako naučio kako se živi i misli, čim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima.“ I ovako je rekao: „Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim. Ne zapodevati kavgu, a osećati se pobednikom. Biti podnožje planine, a osećati se vrhom. Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvenog dodira. To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati.“
IX Mada sam se usudio da ga pažljivo saslušam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i shvatim. Moje kratkovido doba preteško je za učenje. Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenadjuju. Tako sam mu i rekao: „Postoje izvesne stvari za koje nisam uvežban. Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje vašeg govora.“ On me pogleda iskosa i potpuno se približi: „Vreme? A šta je to? Još nisam čuo za vreme.“
Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukčije uskladjen način hitrine razmišljanja. On je mislio prebrzo, jer mislio je svetlošću. Ja sam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim jedino tuđa učenja.
X Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali dečak je stvarno bio dodiriv i živ tog marta na tom raskršću. Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraća odjek mog sporog glasa za jednu misao brže nego što je izgovorim. Ovako mi je rekao: „Pošto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada kao slike na kartama. Vi ste gore, ja dole. Ko uspe sebe da pronađe, okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladaće neznanje i zaći u nove dimenzije: neće razmišljati pljosnato. Ovako, kako stojite, treba vam sto života da otvorite prostor i izadjete iz njega. Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve će ostati isto, i drveće, i trava, i oblaci, i sumrak. Jedino ćete shvatiti da ne postoji prolaznost i privremenost stvari.“
XI I Još ovo je rekao, pre nego što je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i njegova svetlost što je u obliku mehura već splasnula nad poljima: „Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret. Ali postoje drugi, mnogobrojni dečaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine. Jedan izgubljen dan uopšte nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se nižu do starosti, mogu da budu vaši. I vi u njima da ličite na večitog dečaka. Tako se zaceljuje umor u oparanim očima i ostaje nam delić naše skrivene čednosti izgubljene u zbilji. U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samoćom, savladaćete umeće kojim se prestižu stvari ne samo u pravcu budućnosti, već i u pravcu prošlosti.“
XII I još ovo je rekao: „I najveća je snaga samo drugima jaka. Samoj sebi je slabost. Zato vas upozoravam: ako nađete sebe i odlučite ovako da hodate na rukama, morate biti uporni i biti čudesno odvažni da prihvatite zemlju i držite je na rukama. Ako je ispustite, polomiće vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom strašnom težinom. Jer po zemlji se ne gazi. Treba je pridržavati i treba joj pomoći da bude mlečna i čista u ponorima bezmerja. Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade. To vam je najprostiji način da pronađete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda.“
XIII Možda su mnogi pre mene na tako nekom raskršću isto ovo doživeli i pobegli od straha. Možda će tek doživeti, jer svaki dan što dolazi nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce. Ja sam te martovske večeri zamolio dečaka iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost, da mi pridrži torbu. I spustivši se na ruke, odupro se o svemir. I primio sam u dlanove čitavu zemljinu kuglu. I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao kad te začikuju da nešto nećeš uspeti, a ti probaš i uspeš. Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti. A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.
XIV Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto. Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo misao kao čudo svih čudjenja. Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. I hodao sam na rukama. I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione. Eto to je moj život i moja biografija. To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.
Miroslav Antić
Izložba Muzeja nauke i tehnike „Tri veka pivarstva u Beogradu“ o nastanku i razvoju pivarstva otvorena je u Galeriji 51 (Skenderbegova 51), u Beogradu od 13. novembra 2019.
Foto: Moja Srbija
Zainteresovani posetioci imaju priliku da istu razgledaju do februara 2020. godine, svakog dana, osim ponedeljka.
Cena ulaznice je 200 RSD.
Priredio: Bora*S
TRI VEKA PIVARSTVA U BEOGRADU
GALERIJA 51, MUZEJA NAUKE I TEHNIKE – BEOGRAD
Muzej nauke i tehnike predstavlja izložbu Tri veka pivarstva u Beogradu, kustosa Nenada Lukića, posvećenu nastanku i razvoju pivarstva u Beogradu.
Ove godine navršavaju se tri puna veka od otvaranja prvih pivnica i ručnih pivara u Beogradu.
Beogradska industrija piva-BIP, proslavila je 180 godina postojanja, i još uvek je zaštitno ime pivarstva u Beogradu.
Pogon BIP-a na Mostaru je danas najstariji i jedini preostali industrijski kompleks u Beogradu u kome se još uvek odvija proizvodnja.
Katalogom izložbe i kroz izložbene panoe, autentičnim eksponatima, kao i dodatnim materijalom prikazan je razvoj pivarstva u Beogradu, od početka 18. veka, kada se u njemu otvaraju prve ručne pivare, pa sve do današnjih mini pivara.
Posetioci izložbe će saznati koje su to bile poznate beogradske pivnice u kojima se prevashodno konzumiralo pivo. Isto tako, saznaće koje su to značajne ličnosti važne za razvoj, ne samo pivarske industrije, već i srpskog društva u celini, kao što su familije Vajfert i Bajloni.
Posetioci će između ostalog moći da vide ručni aparat za pečatiranje čepova burića Vajfertove pivare, kako izgleda zlatna medalja koju je osvojila Parna pivara Ignjat Bajloni i sinovi na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, staru vatrogasnu pumpu koja je korišćena u Vajfertovoj pivari za prevenciju od požara, kolekciju BIP-ovih etiketa i krigli, BIP-ov marketinški materijal, tehnološku šemu proizvodnje piva, korporativni dokumentarni film o BIP-u iz 1970, televizijski prilog o prvom punjenju piva u limenke u SFRJ iz 1972, pivarski sitni mobilijar nekoliko savremenih mini pivara i dr.
Izvor:muzejnt.rs
SVAKA TVOJA REČ
Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović
Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.
Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.
Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.
Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.
Desanka i Sergej
I volela bih
da te tek sada volim prvi put.
Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.
Desanka Maksimović
FotoPlus
Brankovina
Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola (desno) u Brankovini
MOLITVA OČEVOM SRCU
Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.
Kako si otišao sa zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.
Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.
Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.
Grob Desanke Maksimović u Brankovini
NAŠA TAJNA
O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je,
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.
Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je
ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.
Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.
Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.
Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.
Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.
Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.
Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.
Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.
Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.
Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“
Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“
Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“
Život i rad Desanke Maksimović
Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.
Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.
Desanka Maksimović
U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.
Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.
Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.
U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.
Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.
Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.
Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.
Desankina poezija
Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.
Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.
U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.
Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.
Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:
„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“
Krvava bajka
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
Izvor: srednjeskole.edukacija.rs
Priredio: Bora*S
Džinovski opanak-muzej u čast Soluncima
Povodom veka od proboja Solunskog fronta i završetka Velikog rata, na Trgu oslobođenja u centru Požarevca postavljen je džinovski opanak koji su pre četiri meseca napravili članovi nacionalne asocijacije za stare i umetničke zanate i domaću radinost „Naše ruke“ iz Beograda.
Foto: FB stranica Naše ruke
U ovom svojevrsnom eksponatu s kojim krstare Srbijom otvorena je i izložba pod nazivom „Junaci u opancima“, a postavku čine autentična obuća ratnika iz tog slavnog doba i fotografije vojnika koji su porazili znatno opremljenijeg neprijatelja.
Ova nesvakidašnja limena atrakcija je dugačka šest i po, široka tri i po metra, a teška je čitavu tonu. Ipak, na samo nekoliko kvadrata je uspešno predstavljena vojna istorija ondašnje Srbije…
– Svi eksponati su autentični, uključujući i vojničku trubu, a izložba ukazuje i na to da opanci nisu bili samo obuća, već neretko i hrana solunaca, koji su ih jeli da ne bi umrli od gladi. Ovde su i panoi sa izjavama neprijateljskih oficira koji hvale hrabrost i izdržljivost srpske vojske – kaže kustos mini-izložbe Danica Veselinović i naglašava da, zbog izumiranja ovog starog zanata, centralno mesto zauzima figura opančara Milovana, iza kojeg je postavljena tezga sa autentičnim alatom.
Ovaj nesvakidašnji opanak-muzej, u koji se ulazi kroz vrata postavljena na peti, prethodno je bio postavljen u Guči, Beogradu, Smederevu, Tršiću i Valjevu, a projekat nacionalne asocijacije „Naše ruke“, koju predvodi opančar Dejan Milosavljević se realizuje od juna i – uz podršku Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija – trajaće do novembra.
Izvor: TuristickiSvet/ Novosti
Suđenice ili Suđaje i Usud su određivali život
Bogovi su našoj staroj veri bili nalik ljudima, čak su bili neka vrsta predaka. Pre su ljudi s ovih prostora živeli u skladu sa prirodom i poštovali su se preci. Međutim, nisu ljudi s ovih prostora verovali samo u bogove već i u natprirodna bića. Ponekad su naši stari imali vrlo fatalistički pristup životu. Jedni od demona sudbine bile su i Suđaje ili Suđenice i Usud.
U istočnoj Srbiji se verovalo u Suđaje. Suđaje su tri mlade žene koje su uvek išle zajedno, činile su trojstvo. Bile su odevene u belu odeću ili u narodnu nošnju. Suđaje su određivale sudbinu novorođenog deteta u prve tri noći po rođenju. Ta sudbina je bila nepromenljiva. Sudbinu koju su određivale Suđenice ili Suđaje niko nije mogao da promeni, nikakva sila, pa ni bogovi. Suđaje su u kuću novorođenog deteta ulazile kroz dimnjak.
Sudbinu su proricale treće večeri. Svaka od njih je mogla jedno veče da odloži određivanje sudbine novorođenom detetu. Reč najmlađe od njih je bilo od presudnog značaja. U nekim krajevima Suđenice se pojavljuju zajedno sa Rodom, bogom stvoriteljem univerzuma i jedino je on mogao da im naredi kakvu sudbinu da odrede detetu. Roda su neki etnolozi poistovećivali sa Usudom. Rod se javljao kod Rusa, zajedno sa Roždanicama što je ruski naziv sa Suđenice.
Prilikom dolazka Suđenica u kuću, gozbu im je spremala babica.
Za Suđenice su se spremale tri pogače premazane medom, tri čaše vina, tri čaše vode, tri kocke šećera i jedan zlatnik ili neki drugi zlatni nakit. Sve tri noći je trebalo da gori svetlo u kući, a majka i dete su spavali na podu. Pogače bi, posle toga, pojela tri muškarca ako je dete muško ili tri žene, ako je žensko.
Bosiljak
Treće veće bi se pod glavu deteta stavljao bosiljak i kolačić. Sve se ovo radilo da bi se Suđaje odobrovoljile i izrekle detetu dobru sudbinu. Postoje i priče o tome da je jedna majka pojela trpezu. Dete joj se onda razbolelo, međutim ona je nastavila da odobrovoljava Suđenicama, pa je dete ubrzo i ozdravilo.
Verovalo se da Suđenice pletu sudbinu.
Jedna je držala vlakno i svaki namotaj je bila jedna godina života. Na kraju bi presekle vlakno i koliko namotaja je bilo, toliko se verovalo da će dete živeti.
U zapadnoj Srbiji je bilo zastupljenije verovanje u Usuda. Usud je zamišljan kao čovek koji je svaki dan živeo život na drugačiji način. Ili je bio bogat i živeo u izobilju ili je živeo u velikoj bedi. Nekad je bio slavan, a nekad ne. Postojale su velike oscilacije u tom njegovom životu. Razlike u bogatstvu su se menjale svaki dan.
Verovalo se da kakav život živi Usudna dan kada je dete rođeno, takva će sudbina biti tom detetu. Mislilo se da će svi ljudi koji su rođeni istog dana imati sličnu sudbinu, ako ne identičnu.
U zapadnoj Srbiji se verovalo u „jednodance„’. Ovako su se nazivali ljudi koji su rođeni istog dana i mislilo se da će im život proći gotovo identično.
Ako bi nekog pratila nesreća u životu, verovalo se da je rođen u ,“zao čas„. Niko nije znao kada je „zao čas„, pošto niko nije mogao da zna gde i na koj način Usud u tom trenutku živi.
Bog Rod
Laički se može zaključiti da su Suđenice i Usud nespojivi, ali etnolozi su povezali ruske Roždanice i Roda.
Rodovu ulogu da može da naredi Roždanicama kakvu sudbinu da dodele detetu, preuzeo je Usud kod Srba.
Kod Čeha su se ova bića zvala Sudički. Verovanje u trojstvo koje plete sudbinu bilo je prisutno i kod Grka, koji su imali tri moire. Rimljani su imali tri parke, a Germani su imali norne.
U bajci „Uspavana lepotica“ braće Grim se pojavljuju tri vile koje određuju sudbinu deteta.
Suđenice, tako, nisu samo slovenska bića, već da su deo evropske prošlosti i tradicije, jer su gotovo svi narodi u Evropi imali bića sa sličnim osobinama.
Inspiracija – starisloveni.com
Fotografije: Pinterest – Ivica Stevanović, Wikipedia, lugvelesasrz.blogspot.rs, meettheslavs.com, inuria-godmode.deviantart.com, drevniebogi.ru, muzejslovenskmitologije.weebly.com – аутор DuszanB, sajt: duszanb.deviantart.com/art/Sudjaje-45281834
Izvor: rokselana.com
____________________________________________________________________________
Mira Adamović Njagojević, prva žena vozač teških vozila u RBM-u
U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom
Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.
Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.
– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.
Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.
– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.
– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.
Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.
Autor: Silvija Vukašinović
Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017
_______________________________________________________________
Portreti siromaha iz Indije pokazuju kako izgleda život u teškoj nemaštini
Fotografije siromaha iz Indije, koji žive sa samo 33 penija (ili 55 dinara) dnevno su zahvaljujući fotografu Robertu Paciju obišle svet. Među ljudima na slikama nalaze se i Indijci oba pola, i svih uzrasta, a najinteresantniji su možda indijski sveti ljudi Sadhu, koji se okupljaju u gradu Varanasi na reci Gang kako bi meditirali.
Prašnjavo i izborano lice govori svoju priču
Lica prekrivena borama na kojima se mešaju religiozni bol i prašina najbolje oslikavaju siromaštvo miliona Indijaca.
Indijske sveštenike obučene u prelepe turbane, sedokose žene koje mole za sitninu na ulici i druge građane na indijskim ulicama fotografisao je italijanski fotograf Roberto Paci.
On je proveo u ovoj zemlji tri nedelje kako bi napravio fotografije ljudi svih doba koji žive u predgrađima brojnih gradova, uključujući Nju Delhi, Džajsalmer, Džodpur, Udajpur, Džajpur, Agru, Varanasi i Kalkutu.
U Indiji, prema proračunu Svetske banke, 179,6 miliona ljudi živi na granici siromaštva.
– Napravio sam ove fotografije jer sam želeo da drugi steknu uvid u to koliko su građani Indije siromašni. Mislim da su njihova lica, oči, ruke i bore dovoljno ekspresivni da to pokažu.
Njihov izgled priča priču. Oni žive jednostavnim, srećnim životom, a njihov primer trebalo bi da prati celo društvo – misli Roberto.
Na svom putovanju po Indiji on je mnogo vremena provodio u tihim predgrađima u kojima je upoznao mnoge porodice i način na koji oni žive.
– Većina ljudi koje sam fotografisao nikada ranije nije videla foto-aparat. Jedan siromašni čovek koji je prodavao kikiriki bio je toliko ushićen kada je video fotografiju da je pozvao celu svoju porodicu da je vidi. Toliko mu se dopala da mi je ponudio kesu kikirikija, jedinu koju je imao, kao poklon – priča ovaj fotograf.
Svaku osobu je fotografisao pet puta kako bi što bolje prikazao njene odlike.
– Ljudima koje fotografišem uvek pristupam sa osmehom, što je najbolji način da neko pristane da sarađuje. Oni su uvek bili raspoloženi da mi pričaju o svom životu – što mi je bilo neverovatno – oduševljen je Roberto voljom ovih ljudi.
Daily Mail – V. T.| Foto: Profimedia.rs |
Više njegovih fotografija možete pogledati Ovde.
Izvor: blic.rs
Narodna verovanja: Saznajte šta znači kada vam treperi usna, oko, obrva…
Kao što postoje objašnjenja za brojne pojave na ljudskom telu koje su smišljali naši preci, tako su se očito rodila i ova verovanja.
Zanimljivo je kako su ljudi gotovo uobičajene svakodnevne pojave na ljudskom telu spojili s proricanjem budućnosti.
Šta znači kada zatreperi…
Vrh glave – pretkazuje dobit ili ćete dobiti sina
Zadnji deo vrata – doći će neki stranac i doneti darove
Teme glave s desne strane – bićete sudija
Teme glave s leve strane – lepo ćete se provesti u veselom društvu
Čelo – čućete loše vesti , ali neće biti velike štete
Potiljak – loše će vas vesti ožalostiti, no posle ćete se opet radovati
Čelo između očiju – ići ćeš na put i dobro se provesti
Teme iznad desnog oka – čuvaćete zadužbinu, koju ćete primiti
Teme iznad levog oka – sve što ste zamislili ostvariće se
Desno uvo – čućete dobru vest
Levo uvo – čućete lošu vest
Zašumi desno uvo – nadajte se dobrim vestima i veselju
Zašumi levo uvo – loše vesti će vam doneti tugu
Zatreperi gornji deo desnog uva – očekujte borbu i svađu
Zatreperi gornji deo levog uva – dobićete dobru vest od prijatelja
Desna obrva – vaš sin će biti na dobiti
Leva obrva – ove godine očekujte obilje u hrani
Obe obrve – očekujte veselje
Koža između obrva – prijatelj će vas obradovati
Desno oko – što poželite to će vam se ostvariti
Levo oko – pripašće vam neka čast, no to će vas rastužiti
Gornji kapak desnog oka – očekujte veselje
Donji kapak desnog oka – dobićete novog prijatelja
Gornji kapak levog oka – dobićete muško dete ili ćete imati srećan život
Donji kapak levog oka – dobićete lošu vest
Celi nos – čeka vas loša vest
Jedna strana nosa – biće vam ukazana čast ili ćete se jako truditi u nečemu
Gornja usna – doći će vam nepoznati gosti
Donja usna – pobedićete neprijatelje
Obe usne – ljubićete se s prijateljima
Brada – srešćete osobu koja će vas obradovati
Desno rame – bićete zdravi
Levo rame – bićete tužni
Mišić na desnoj ruci – bićete tužni
Mišić na levoj ruci – pronaći ćete izgubljeno
Desni lakat – postaćete važna osoba
Desni dlan – bićete milostivi
Levi dlan – izbegnućete lošu vest i biti veseli
Obe dojke – preuzećete neki posao
Desna dojka – ostaćete dugo na jednom mestu
Leva dojka – neko će vam učiniti neko dobro
Pupak – primićete počasti
Desno koleno – u kući ćete naći bogatstvo
Levo koleno – nešto loše će vam se dogoditi
List na desnoj nozi – rešićete se nečeg
List na levoj nozi – rastaćete se s prijateljem i više ga nećete videti
Desna peta – radovaćete se dobrim vestima
Leva peta – bićete ukoreni od starije osobe
Desni taban – bićete žalosni zbog neke vesti
Levi taban – dobićete veliko bogatstvo
Palac desne noge – ljudi za koje se brinete srećno će se vratiti s putovanja
Palac leve noge – izbeći ćete napade
Izvor: balkanspress.com/(Dnevne.rs)
Nadnaslov: Bora*S
Inteligencija deteta: Koju tajnu kriju dečji crteži
Kvalitet crteža u detinjstvu povezan je s inteligencijom deteta i deset godina kasnije, smatraju naučnici.
Roditelji se često smeju kada ugledaju crteže dece: glave u obliku balona i krivudave i prekobrojne udove, ali stručnjaci veruju da kvalitet crteža ukazuje na to kako se inteligencija deteta povezana s genetikom razvija.
Naučnici Kraljevskog koledža u Londonu sproveli su, naime, istraživanje u kojem je učestvovalo 15.504 četvorogodišnjaka.
Mališani su radili test „Nacrtaj dete“, kognitivni test koji se upotrebljava radi evaluacije dece i adolescenata u različitim aspektima.
Tema ovog testiranja bila je nasleđena inteligencija, odnosno inteligencija koja je povezana s genetikom, a učesnici su ocenjivani ocenama od nula do dvanaest.
Deset godina kasnije, ovi dečaci i devojčice su ponovo radili isti test, a naučnici su utvrdili postojanje veze između visokih rezultata i inteligencije u ova perioda života dece.
Foto: Facebook
„Ovaj test je osmišljen dvadesetih godina prošlog veka radi ispitivanja dečje inteligencije, pa činjenica da je utvrđena veza između inteligencije i crtanja u četvrtoj godini nije neobična“, objasnila je autorka studije dr Rozalind Arden iz Instituta za psihijatriju Kraljevog Koledža u Londonu.
„Ono što nas je iznenadilo jeste što to što veza postoji i čitavu deceniju kasnije.„
Ona naglašava da je veza, ipak, nedovoljno jaka da bi naučnici savetovali roditeljima da se zabrinu ukoliko su crteži njihove dece loši ili neprecizni.
„Sposobnost za crtanje ne određuje inteligenciju, već postoji bezbroj faktora – i genetskih i onih koji su tiču okruženja – koji utiču na inteligenciju i ukazuju na nju u kasnijem toku života„, kaže Ardenova.
Crteži su procenjivani na osnovu toga da li se na crtežu i u kom broju pojavljuju glava, nos, oči, usta, uši, kosa, telo i ruke.
Naučnici su, navodi se u izveštaju studije, izveli zaključak da je genetika bitan faktor za inteligenciju koja se ispoljava na crtežu, kao i da se ona ogleda u testovima inteligencije u četrnaestoj godini.
Izvor: yumama.com
Analiza dečjeg crteža
Crtež je prozor kroz koji možemo da zavirimo u detetovu svest. To je način na koji ono sebi objašnjava svet – kako ga vidi i doživljava
Foto: Shutterstock
Crtež je, takođe, pokazatelj detetovog razvoja i napretka. Mnoga čula su tu uposlena: čulo vida, motorika (za početak, i uhvatiti olovku je poduhvat), a crtež je povezan i sa razvojem govora. Kada su sve te funkcije u redu, postoji nekoliko faza razvoja crteža koje mogu da se kvalifikuju, razvrstaju i prate. Njima su obuhvaćeni gotovo svi elementi detetovog napretka – kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni.
Od trenutka rođenja, dete je svesno sveta oko sebe: vidi boje, oseća mirise, čuje zvuke – i na svoj način ih doživljava i utiskuje u svest. Kasnije ta imena, lica i zvukovi dobijaju jasniju definiciju i izraz (mama, tata, kuća, drvo…). U kasnijim fazama razvoja, dete ih „beleži“, pravi zapis o njima putem crteža.
Kako dete raste, rastu i njegovi crteži. Širi se obim pojmova koje primećuje, i sve to dobija mesto na papiru. Saznanje o svetu se uvećava, i crtež postaje bogatiji. Likovni izraz otkriva detetove talente i važne stvari koje ulaze u njegovu svakodnevicu.
Žvrljam, šaram, crtam
Već oko 15. meseca, deca uzimaju olovku – ti prvi pokušaji ne predstavljaju ništa osim radosti prvog šaranja. Saznanje da olovka na papiru ostavlja trag, podstiče dalju igru. Prvi crteži su, u stvari, vežba motorike, prelaska pokreta prilikom crtanja iz ramena i lakta na finije pokrete ruke i prstiju.
Oko 20. meseca, počinju da se pojavljuju prvi kružni oblici, koje dete prepoznaje i imenuje.
Prvi definisan crtež se javlja u uzrastu od dve i po godine, i obično predstavlja ljudsku figuru. Njen prikaz uglavnom podseća na crtež punoglavca. Za crtanje smislene figure, potrebno je da se steknu uslovi što se tiče zrelosti, odnosno razvoja deteta.
Prvi crtež čoveka je uglavnom isti kod sve dece: velika glava iz koje polaze ruke i noge. Oči, nos i usta su detalji koji dolaze kasnije. Budite oprezni sa usmerenjima i instrukcijama (koje ćete prirodno poželeti da pružite svom detetu) u ovoj, ali i ostalim fazama crtanja.
Jedna od prvih stvari koje dete nauči da pokaže na sebi i drugom – oči, usta, nos, i njihovo prepoznavanje – nije problem. Veliki zadatak čeka dete koje poželi da ono što vidi i zna prenese na papir. Da bi to nacrtalo, potrebno je da se seti rasporeda delova tela koje će da smesti u crtež, i da im odredi redosled – koji u početku neće izgledati isto kao u realnom životu. Crtež u ovom uzrastu je dobra vežba vizuelnih i opažajnih odnosa (percepcije) kao i usavršavanje pokreta ruke i prstiju. Uz sva znanja koja dete usvaja, crtanje je njegov prirodan i spontan izraz.
Prvi „pravi“ crtež
Treća godina života se uzima za prvu značajnu fazu u razvoju crteža.
Savet +
Možda ćete poželeti da sačuvate rane zapise svesti vašeg malog kućnog Pikasa. Pitajte dete šta je nacrtalo, šta likovi i predmeti na crtežima za njega znače, i na poleđini obavezno upišite datum kada je crtež nastao. Kada dete malo poraste zajedno ćete moći da gledate ta prva „umetnička dela“, da komentarišete i prisećate se detetovog detinjstva.
U tom uzrastu, motorika je dovoljno razvijena da se čvrsto drži olovka između prstiju, a dete pokreće šake umesto da prilikom crtanja kao ranije pokreće celu ruku iz ramena ne bi li napravilo željeni pokret.
Ali, ako se desi da povremeno pravi pokret iz lakta, to nije neobično, postepeno će da se izvešti u motorici – zato je u ovoj fazi crtež dobra vežba za to.
Veoma je važan momenat slušanja i obraćanja pažnje na ono što dete čuje – na primer, na zahtev da nacrta nešto, i trud da to obavi. Prvi crtež ljudske figure ima dosta veze sa crtanjem kruga, koje postaje interesantno mališanu u ovom uzrastu. Kružna žvrljotina prethodi sve veštijem obliku kruga – koji će da posluži kao ispomoć u prvim crtanjima ljudske figure, a kasnije će da predstavlja mesec, sunce, loptu… U ovoj fazi je važno da razgovarate sa detetom, koje će i samo biti raspoloženo za objašnjenje onog što crta.
Čovek i kuća kao teme
Ljudska figura je jedna od najčešćih tema dečjeg crteža – od najmlađeg uzrasta, pa sve do kasnijih faza, u kojima će se veština njenog prikaza usavršavati. Dete će češćom vežbom sve pravilnije da smešta delove tela na crtežu, tako da oni više odgovaraju realnosti. Svaka naredna faza u crtanju otkrivaće detetova nova znanja i veštine. Na rukama i nogama će se javiti, opet predstavljene krugom, šake i prsti. Deci je, takođe, zabavno da stave svoju šaku na papir i iscrtavaju njen oblik.
Sledeći tipičan crtež je crtež kuće, koji je nešto komplikovaniji i zahteva iscrtavanje pravih i kosih linija. Kako ruka postaje slobodnija, na papiru će se pojaviti talasaste linije, koje se formiraju u sliku drveta ili cveta. Najprostiji prikaz drveta, kombinovan sa uspravnim linijama iz kojih izrasta kružna krošnja – dete će, kao i prvi crtež čoveka, da obogati detaljima.
Izražavanje emocija
U periodu između tri i sedam godina, stvarnost i crtež još uvek nisu usklađeni, to jest delovi spojeni na crtežu – u stvarnosti ne stoje jedni pored drugih. Veličine i birane boje više zavise od detetovog raspoloženja nego od imitiranja pravih odnosa i perspektiva – zato je ova faza vrlo plodna za ispitivanje povezanosti dečjih emocija i likovnog izraza. Dete crta po sećanju, to jest po načinu na koji vidi i doživljava određeni predmet. Prisutan je i trenutak u kom uvećano crta stvari koje su mu privlačne. Može da bude prisutno i takozvano rendgensko prikazivanje stvari (providni zidovi, tela, kuće). Dete najčešće crta ono na šta usmerava pažnju, pa iz tog razloga crteži mogu mnogo da kažu o njegovom unutrašnjem svetu.
Izvor: yumama.com
Simbolika crteža
Kada posmatrate crtež vašeg deteta, važno je da obratite pažnju na ton celog crteža, naglašenost pojedinih delova i njihov raspored.
Ne namećite svoje mišljenje
U praćenju likovnog izraza, morate da budete oprezni sa savetima i usmerenjima koje dajete detetu. Treba ga usmeriti i razgovarati sa njim, ali se treba čuvati ideje da mu vodite ruku prilikom crtanja i namećete svoje modele, da ga previše kritikujete ili, čak, crtate umesto njega. Treba biti vrlo oprezan, jer je crtanje važan način učenja, koji se agresivnim pristupom roditelja narušava.
Veličina figura je važna, jer deca onom što vole daju najviše prostora na papiru, bez obzira na realne dimenzije nacrtanog predmeta ili osobe. Uložen trud i vreme na određenu figuru i predmet takođe mnogo govore o detetovom stavu prema njemu. Naravno, jedan ili dva crteža iz istog perioda neće biti dovoljni da se stvori kompletna, adekvatna slika o detetovom unutrašnjem svetu, ali zato ostavlja prostor da se izvedu pogrešni zaključci i brojne greške.
Simbolika boja je važna, ali je važnije naše znanje o tome koja je boja našem detetu omiljena, i koje figure tom bojom boji. Ne zaboravite da je mnogo značajniji razgovor sa detetom o crtežu i ono što znate o njemu, nego neki simbol koji zabrinjava – kao što je nedostatak stopala na nozi neke osobe ili zatvoreni prozori na kući.
Bube, pauci, čudovišta i insekti – u jednoj fazi mogu da budu ilustracija nekog straha, ali isto tako mogu da budu nacrtani pod uticajem skoro odgledanog crtanog filma, ili priče koje je dete čulo, ili događaja koji ga je zadivio ili uplašio. Kroz razgovor ćete najbolje zaključiti kako stvari stoje. Važno je uzeti više crteža deteta iz istog perioda i videti koji se motivi ponavljaju, kao i koja boja i emocija na njima dominiraju.
Postoje i profesionalne analize dečjeg crteža, kada stručnjaci analiziraju njegov sadržaj, i na osnovu toga i razgovora sa detetom mogu da vam pomognu savetom, daju smernice za dalje, ili ukažu na eventualni problem. Naročito je važan prikaz ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu analize crteža se vidi odnos deteta prema sebi i važnim ljudima u njegovom životu. On otkriva mnoge faze ličnosti deteta, njegove talente, interesovanja, a posebno njegov svet, kao i probleme koji ga muče.
Crtež porodice
Jedan od najčešćih zahteva koji se postavlja detetu je da nacrta crtež porodice, to jest ljude sa kojima živi. Ono ga obično proprati objašnjenjem i pisanjem imena članova porodice. Taj crtež je koristan u sagledavanju odnosa među članovima porodice i mesta koje im dete pridaje u svom životu.
Sunce i kuća
Sunce predstavlja oca. Da li je ono u centru crteža i sve obasjava, ili se krije iza oblaka, ili ga uopšte nema – govori mnogo o komunikaciji i stavu deteta prema roditelju. Kuća je simbol majke i sigurnosti koju ona pruža.kao i dominantnih emocija koje bude u njemu. Detetova objašnjenja nacrtanog treba pažljivo slušati, postavljati pitanja i usmeravati.
U psihologiji se i inače najčešće analiziraju crteži porodice, jer oni mogu dosta da otkriju. Najznačajnija osoba na crtežu porodice za dete se obično crta krajnje levo – ta figura može i veličinom da dominira crtežom. Deca crtaju afektivno, pa će predmete i ljude koji su im važni i koje vole da nacrtaju uvećane u odnosu na ostale delove crteža. Dete će obično da nacrta sebe pored te figure ako provodi dosta vremena sa njom. Ponekad će odbiti da nacrta pojedine članove porodice, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre, ali to ne treba da vas brine. Uglavnom je u pitanju mala doza ljubomore koju deca u tom uzrastu imaju. Nekada se može desiti da izostave jednog roditelja, najčešće oca, uz obrazloženje da je „na poslu“.
Kako dete doživljava sebe
Telo ili „ja“ je najintimniji detetov doživljaj sebe. Tokom crtanja, pravi se veza između nacrtanih delova tela i detetovih emocija, pa predstavlja nesvestan način prikaza sebe, svojih potreba i problema. Čak iz laičkog, roditeljskog posmatranja crteža, može dosta da se zaključi. Posebno obratite pažnju na naglašene delove tela, odeću i detalje koji su uz njih. Potom, da li dete sebe stavlja u centar crteža, da li je njegova figura velika ili mala u odnosu na ostale, gde je smeštena na prostoru crteža, kakva je linija crteža – da li je izreckana ili sigurno izvučena. Da li dete sebe crta kao srećno, povučeno, plašljivo, ili ljutito, ratoborno? Sve su to mali znakovi pored puta koji pokazuju informacije o budućem usmerenju deteta, osobinama ličnosti i eventualnim problemima.
Marija Jovičić u saradnji sa terapeutom Vesnom Tsitsivas
Izvor: yumama.com
Crtež čoveka
Jedna od prvih prepoznatljivih formi koju dete crta je ljudska figura. Ona predstavlja jednu od najpopularnijih tema dečjih crteža.
Najraniji crtež čoveka javlja se u proseku u uzrastu od tri godine. Sastoji se od kružne linije u kojoj su najčešće smeštene oči, nos i usta. Na kružnici ispod usta, nacrtane su noge u vidu dve najjednostavnije linije. Nekada će dete nacrtati dve linije koje idu iz glave, imenujući ih kao ruke. Uglavnom su figure vrlo jednostavne.
Ponekad se može desiti da imaju uši, kosu ili neka druga obeležja. Ova faza crtanja čoveka kod većeg broja dece traje u proseku oko dva meseca, sa obogaćivanjem crteža, jer dete dodaje i usložnjava elemente.
Osvajanje i utvrđivanje kruga u koji će se položiti elementi glave a okolo linijski i ostali delovi tela, zahtevaju dosta veliku pažnju koja je usmerena isključivo na predmet crtanja.
Dete uči da se celina sastoji iz delova.
U ovom uzrastu, dete počinje da crta uglavnom na sredini hartije, da bi zatim sve sledeće figure ili predmete crtalo oko te prvo nacrtane figure. Dešava se i da se figure ili sledeće nacrtani predmeti preklapaju. U ovoj fazi crtanja i na tom uzrastu, dete nema formiranu prostornu dimenziju.
Kompletan razvoj deteta odvija se dinamičkim redosledom.
Određene skupine posebnih kognitivnih sposobnosti se utvrđuju, dok se druge privlače. Ova činjenica je utoliko važna, što dete staro tri godine, može da kaže i pokaže na sebi i drugima mnogo više elemenata od kojih se sastoji ljudska figura, nego što ume da prikaže crtežom.
Tako, na primer, veliki broj dece nacrta pupak ili stomak unutar glave, što i kaže. Razlika između takozvanog punoglavca i čiča “Gliše“ je upravo dodata kružnica koja predstavlja telo, a veća ili manja tačka predstavlja pupak.
Razvojne faze u crtanju deteta
Sa 3 godine dete:
– sedi pravilno na stolici sa laktovima na stolu,
– drži olovku između prstiju,
– imitira pravilno horizontalnu i vertikalnu liniju,
– ume da nacrta više krstića,
– zna pravilnu upotrebu najmanje jedne bojice,
– uspostavilo dominantnost jedne ruke,
– crta po uzoru krug i krst naizmenično,
– linijski savlađuje osnovne geometrijske oblike
– priča dok crta samostalno ili u toku izvršavanja naloga i postavlja pitanja
– hoće da oboji geometrijske oblike ili crtež čoveka.
U daljem razvoju crteža čoveka, glava je i dalje mnogo veći krug od tela.
Predstoji učenje lokalizacije određenih delova tela, jer sva deca ovog uzrasta bez greške pokazuju sopstvene stomake i pupkove, kao i druge delove tela.
Razvoj crtanja punoglavačke figure, na tom uzrastu, odvija se u dva pravca:
1. Deca crtaju veliku glavu sa svim elementima glave, u kojoj se dodaje i manja ili veća tačka pupka; ruke i noge su predstavljene linijama;
2. Deca crtaju malu glavu koja sadrži osnovne elemente; produžene linije iz glave predstavljaju noge, između kojih negde u sredini deca nacrtaju veliku tačku da bi označili stomak ili pupak; ruke predstavljene linijama nalaze se u ravni stomaka ili nešto iznad stomaka.
Dete otkriva i uči koji se delovi obično crtaju a koji nisu neophodni.
Ono uči kako da nacrta svaki deo tela i da se tokom crtanja seti svih tih delova. Treba da ih nacrta odgovarajućim redosledom i da zna tačno gde dolazi svaki deo u odnosu na druge delove. Na kraju, treba sve te delove da uklopi i međusobno spoji. Da bi sve to spontano i simultano moglo da obavi, potrebno je da je razvilo dobru kontrolu finih pokreta šake i prstiju. Samo u tom slučaju će se njegova mentalna predstava poklopiti sa nacrtanim. Međutim, ako je opisana razvojna dinamika određenih sposobnosti narušena, onda nedostatak znanja i veštine kod deteta može dovesti do problema.
Dete možda ne zna kako da nacrta određen deo tela ili gde da ga smesti u odnosu na druge delove tela.
Moguće je da dete poseduje to znanje ali u trenutku crtanja ono razmišlja i o nizu drugih stvari koje treba da uskladi. Takva preopterećenost ga dovodi u situaciju da potpuno izostavi jedan deo figure ili da taj deo ne bude izdiferenciran tokom crtanja u odnosu na preostale delove tela.
U razvojnom smislu, dete se bori sa brojnim procesima savladavanja redosleda kod crtačke aktivnosti. Neki od tih procesa se odvijaju delimično u sledu, a neki simultano. Ova aktivnost se može uporediti i sa usvajanjem redosleda brojeva, prvo do tri a zatim do pet. Usvojenost redosleda brojeva, znači da dete sa punom pažnjom može da broji redom a da pri tom ne preskoči ni jedan broj predmeta koji broji. Može da pokaže na svojim i tuđim prstima broj tri, a kasnije i broj pet i da broji unazad.
Dete koje nije usvojilo redosled brojeva unapred i unazad, može da ima velikih poteškoća sa crtanjem figure čoveka kao i drugim predmetima
Lokalizacija i smeštanje delova tela na crtežu čoveka, usvaja se i izvodi u slično vreme kada se uspostavljaju i operacije redosleda brojeva. Svaki obuhvaćeni i savladani skup veština, pretpostavlja ulazak u takozvanu narednu fazu razvijanja i obogaćivanja crteža.
Dete voli da stavlja svoju šaku na list hartije i da je linijski kopira. Na taj način utvrđuje broj prstiju, veličinu i odnose.
Ovladavanje pravim i kosim linijama, navešće dete da nacrta kuću. Talasastim i isprepletanim linijama, kao najtežim elementima, dete će nacrtati razne cvetove i drvo. Crtež drveta nastaje od dve prave linije, tipa pravougaonika i najjednostavnijeg kruga. U kasnijoj fazi dete na sličan način kao i crtež čoveka obogaćuje drvo granama, listovima, rupom u drvetu za vevericu i drugim elementima.
Dr Neda Subota, klinički psiholog
Crtežom mališani teraju strah
Svako dete muče određeni strahovi, bez obzira na uzrast. Deca prolaze kroz različite faze razvoja u kojima su izuzetno labilna i podložna strahovima.
U prvih pet godina života proživljavaju pet oblika straha koji će ih pratiti tokom celog života: strah od gubitka fizičkog kontakta, strah od nepoznatih ljudi i strah od razdvajanja dominiraju do treće godine života.
Izvor: Blic
Oko treće godine života razvija se i strah od uništenja, a između četvrte i pete godine života strah od smrti. Roditelji ne mogu da spreče pojavu ovih strahova, ali mališanima mogu da pruže podršku u njihovom savladavanju i daju im sigurnost koja im je toliko neophodna.
Za početak otkrijte šta kod vašeg deteta izaziva strah. Pri tom se uzdržite od davanja bilo kakvih ocena! Dečji razlozi za strah su često – barem za njih – veoma realni, iako će se vama možda učiniti bezazlenim.
Deca se podjednako plaše čudovišta u ormanu kao i velikog psa na ulici ili malog grubijana iz obdaništa. Uopšte nije važno da li im objektivno preti opasnost, jedino što je bitno jeste da je subjektivno doživljavaju kao takvu.
Sada vi treba da se umešate: shvatite mališanov strah isto tako ozbiljno kao što ga i on shvata. Umirujući komentar „pa to nije ništa!“ sigurno mu neće pomoći.
Upotrebite svu svoju maštu i mnogo strpljenja da biste razumeli poreklo njegovog straha i zajedno s njim razvijajte strategije za borbu protiv opasnosti koje vrebaju iz mraka. Recite mu da opiše ili nacrta čudovište iz ormana, jer je deci potrebno da svom strahu daju konkretan oblik. Ponekad će biti dovoljno da pored njegovog čudovišta nacrtate zmaja koji će ga uplašiti i oterati iz dečje sobe.
Upravo kada je reč o irealnim dečjim strahovima, deca često imaju najbolje ideje šta treba učiniti. Obavezno prihvatite njihove kreativne zamisli! Na taj način ćete pomoći detetu da razvije poverenje u vlastite načine rešavanja problema i samo stekne uverenje da je hrabro i jako. Ne pokušavajte da problem rešite na brzinu, već budite strpljivi prilikom razvijanja strategije borbe protiv onoga što izaziva strah.
Pružite detetu osećaj da ćete zajedničkim snagama prebroditi situaciju koja ga plaši. Vaše poverenje u njegovu snagu prenećete i na njega, a to je početak uspešne borbe protiv strahova u budućnosti.
Izvor:yumama.com
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
Neverbalna komunikacija i govor tela
Osnovu međuljudskih odnosa čini komunikacija i sve što se u životu radi neodvojivo je od nje. Koristi se svakodnevno na različite načine, čak i kroz ignorisanje koje je, takođe, vid komunikacije.
Komunikacija se, međutim, ne vezuje samo za reči, već i za pokret, govor tela, izraz lica, ton glasa i druge elemente neverbalne komunikacije. Zato, možemo reći da čovek povremeno govori, ali neprestano saopštava.
Čovek povremeno govori, ali neprestano saopštava.
Facijalna ekspresija
Izrazom lica se postiže bolje razumevanje poruke koja se prenosi. Posmatrač traži emocije na različitim delovima lica. Strah i tuga se najčešće traže u očima, sreća na obrazima, iznenađenje na čelu i usnama. Ovi spontani, autentični izrazi emocija, vidno se razlikuju od onih koji se proizvode svesno, bez osećanja emocije koja se prikazuje.
Univerzalne facijalne ekspresije
Izrazi lica povezani sa nekim emocijama su biološki univerzalni, urođeni. Pol Ekman je naveo šest osnovnih univerzalnih emocija: strah, tuga, ljutnja, gađenje, sreća i iznenađenost. Na ovakav zaključak je došao sprovodeći interesantno istraživanje sa izolovanim plemenom, koje nije imalo kontakt sa drugim kulturama i uobičajnim facijalnim ekspresijama. Učesnici su, ipak, prepoznali sve ponuđene facijalne emocije i sami imali takve. Dakle, svaka od ovih ekspresija se isto iskazuje na svačijem licu, bez obzira na kulturu i poreklo.
Izrazi lica povezani sa nekim emocijama su biološki univerzalni, urođeni. Šest osnovnih univerzalnih emocija: strah, tuga, ljutnja, gađenje, sreća i iznenađenost se isto iskazuje na svačijem licu, bez obzira na kulturu i poreklo.
„Oči kao ogledalo duše“
Vizuelna komunikacija jedna je od najmoćnijih neverbalnih kanala komuniciranja putem koje se izražavaju i prenose emocije i stavovi.
Istraživanje među studentima Oksfordskog univerziteta pokazalo je da kontakt očima čini čak od 25% do 75 % interakcije između dvoje ljudi tokom razgovora; Usmeravanje je duplo veće u toku slušanje nego pričanja, dok je prosečno zadržavanje pogleda 3 sekunde. Još jedna interesantna činjenica ovog istraživanja ukazuje da uzajamno gledanje u oči čini 31% trajanja verbalne komunikacije, dok prosečno traje 1, 20 sekundi.
Trajanje ovog kontakta zavisi i od sagovornika i situacije. Na primer, kod obmanjivanja ljudi najčešće skreću pogled u levo i izbegavaju da sagovornike gledaju u oči, međutim, to ne isključuje obmanjivanje; Ukoliko je osoba uverena da može manipulisati neće imati potrebu da pogled skreće.
Možemo zaključiti da usmeravanje pogleda zavisi od više faktora, na ovaj način izražava se stav prema osobi u koju je pogled usmeren, ali je i manifestacija određenih odlika samog pojedinca.
Kontakt očima, takođe može govoriti o odnosu ekstrovertnosti i afilijativnosti. Osobe koje manje gledaju u svoje sagovornike ocenjuju se kao nedovoljno sigurne u sebe i ono što pričaju, ocenjuju se kao nervozne, napete, i kao introvertne osobe.
Sa druge strane, osobe koje više gledaju u svoje sagovornike ocenjuju se kao aktivnije i dominantnije.
Kontakt očima i kulturološke razlike
U razumevanju značaja kontakta očima, pogleda, ne treba zaboraviti i značaj kulturoloških razlika. Razlike zavise od normi koje vladaju u društvu.
Primera radi, kod Arapa, mnogih naroda Južne Amerike, kao i kod naroda sa juga Evrope, znatno je više usmeravanja pogleda, što je praćeno i učestalim telesnim dodirima tokom komunikacije. Kod stanovnika SAD, Japanaca i naroda Severne Evrope, usmeravanje pogleda se u nekim situacijama smatra nedoličnim, a suviše zagledanja je uvek neučtivo i znak nametljivosti. U nekim zemljama postoje i norme o usmeravanju pogleda, pa je kod nekih plemena u Keniji zabranjeno gledati u taštu, a u Nigeriji u osobe na visokom položaju i sa visokim statusom. U našoj kulturi, duže fiksiranje, posebno nepoznate osobe, smatra se nedoličnim, dok se neučtivim smatra ako ne gledamo u osobu kojoj se obraćamo.
Udaljenost i stav tela
Opažajući udaljenost između sagovornika možemo prepoznati osećanja i stavove koje imaju jedni prema drugima. U svakodnevnom životu ljudi koriste četiri zone udaljenosti.
Intimna zona predstavlja udaljenost do pola metra od našeg tela. Na ovoj udaljenosti lako možemo dodirnuti sagovornika i oni nas. Koristimo je sa bliskim ljudima izražavajući ljubav, privrženost, bliskost. Puštanje u naš intimni prostor je znak poverenja. Sa druge strane, kada neko u naš intimni prostor uđe bez dopuštenja, to budi osećaj neprijatnosti i ljutnje- osećamo se ugroženo.
Personalna distanca je udaljenost od pola metra do metar. Kontakt u ovoj zoni udaljenosti je i dalje blizak , ali manje ličan u odnosu na intimnu zonu. U ovoj zoni se rukujemo, a najčešće je koristimo sa bliskim prijateljima.
Socijalna distancaje udaljenost od 1.2 do 3.2 metra. Koristimo je u svakodnevnim socijalnim i poslovnim susretima. Bliže od ove udaljenosti (do 2 metra) koriste poznanici, kolege i prodavac i kupac. Udaljenost iznad dva metra koristi se za formalne i manje lične situacije, službeni razgovor i sl. Ali, ako želimo ostaviti više prijateljski utisak, moramo smanjiti tu razliku.
Javna distanca predstavlja udaljenost iznad 3.5 metra. Nešto veću udaljenost od 3.5 metra koristi, na primer, većina učitelja u razredu. Ako je udaljenost značajno veća, komunikacija postaje gotovo nemoguća. Osoba koja odabere ovu udaljenost, iako je mogla prići bliže, sasvim sigurno nije zainteresirana za komunikaciju.
Može se zaključiti da svi imaju svoj karakterističan stav tela koji najčešće zauzimaju. Zato i možemo nekoga prepoznati iz daljine pre nego što mu vidimo lice. Ono što smo mi na psihičkom planu vidi se i na našem telu.
Neverbalna komunikacija i intervju za posao
Neverbalnom komunikacijom izražavamo poverenje, nervozu, ljutnju, prijateljstvo, simpatiju i antipatiju kao i druga osećanja i stavove. Ona ima veliki uticaj tokom intervjua za posao dajući poseban ton procesu selekcije.
Neverbalna komunikacija ima veliki uticaj tokom intervjua za posao dajući poseban ton procesu selekcije. Voditelji intervjua višim ocenama rangiraju kandidate koji su pokazali doziranu i tačnu upotrebu neverbalnih znakova kao što su kontakt očima, otvoren stav tela, osmeh, usmerenost prema voditelju, lagano klimanje glavom i dr.
Kako pokazuju istraživanja, voditelji intervjua višim ocenama rangiraju kandidate koji su pokazali doziranu i tačnu upotrebu neverbalnih znakova kao što su kontakt očima, otvoren stav tela, osmeh, usmerenost prema voditelju, lagano klimanje glavom i dr.
Pozitivnim bodovima doprinosi optimizam, otvorenost, iskrenost u komunikaciji, struktuiranost i organizovanost.
Na otvorenost ukazuje fleksibilan otvoren stav, otvorene ruke, primicanje bliže sagovorniku, neprekrštene ruke i noge, osmeh, kontakt očima i klimanje glavom.
Telesna ukočenost, čvrsto prekrštene ruke i noge, pogled u stranu uz minimalan kontakt, stisnute pesnice i usne, ravan ton glasa, najčešći su znaci odbrambenog stava.
Nestrpljivost i dosadu prepoznajemo kroz lupkanje prstima, mahanje nogama, telo usmereno prema izlazu, gledanje na sat i predmete u okolini.
Entuzijazam se neverbalno ogleda u osmehu, široko otvorenim očima, uspravnom stavu tela i izražajnom i dobro moduliranom tonu glasa.
Nerazumevanjesagovornika lako prepoznajemo kroz naborano čelo, bezizražajan pogled, podignutu obrvu, usiljeno klimanje glavom, uz nestabilan kontakt očima.
Uticaj na utisak koji se ostavlja ima i paraverbalna komunikacija. Iako se glasom prvenstveno šalje verbalna poruka, glas služi i kao sredstvo neverbalne komunikacije. Ton glasa, spuštanje ili podizanje glasa, usporen il ubrzan govor, naglašavanje pojedinih reči, pauze u govoru i sl. služe za ostvarivanje funkcija neverbalne komunikacije.
Trema često oblikuje neverbalno ponašanje tokom intervjua. Ignorisanje iste retko dovodi do rešenja, a ostavlja utisak neprirodnosti i grča. Tremu ne treba ignorisati, rešenje za njeno prevazilaženje može biti i dobra priprema, odglumiti intervju kod kuće, vežbanje pred ogledalom.
Pripreme za intervju uglavnom se svode na spremanje razgovora, istraživanje o kompaniji, razmišljanju o mogućim pitanjima i sl. Verbalna komunikacija, zapravo, čini svega 7% pažnje sagovornika, što ne isključuje njenu važnost, ali treba imati u vidu da se ne komunicira samo na ovaj način.
Kako je pomenuto, neverbalnu komunikaciju čini telesni stav, ton glasa, facijalna ekspresija, telesni odnos sa predmetima iz okoline i dr. Obraćanje pažnje na stav, kontakt očima, rukovanje i druge elemente neverbalne komunikacije može značajno doprineti uspehu u procesu selekcije.
Tumačenje neverbalne komunikacije
Zanimanje i upoznavanje sa znakovima neverbalnog komuniciranja može biti od izuzetne koristi. Međutim, način na koji tumačimo te znakove je presudan za krajnje razumevanje.
Jedan gest može imati puno različitih značenja. Koje je ispravno zaključujemo uzimajući u obzir sve propratne signale. Tumače se skupovi gestova, a ne gestovi pojedinačno.
Jedan gest može imati puno različitih značenja. Koje je ispravno zaključujemo uzimajući u obzir sve propratne signale. Tumače se skupovi gestova, a ne gestovi pojedinačno.
Dalje, istraživanja pokazuju da se neverbalnoj poruci veruje čak pet puta više nego verbalnoj. Ako se verbalno i neverbalno ne podudara, znatno je veća verovatnoća da će se poverovati neverbalnom „govoru“. Primera radi, ukoliko neko kaže da nas pažljivo sluša, dok za to vreme gleda u drugom smeru, vrpolji se i sl. pre ćemo verovati neverbalnim znakovima. Slušanje i posmatranje je od podjednake važnosti.
Istraživanja pokazuju da se neverbalnoj poruci veruje čak pet puta više nego verbalnoj. Ako se verbalno i neverbalno ne podudara, znatno je veća verovatnoća da će se poverovati neverbalnom „govoru“.
Tumačenje u skladu sa kontekstom
Često se može čuti da je nešto „izvučeno iz konteksta“, pogledati neki upadljiv naslov filma ili knjige, a kasnije uvideti da je sadržaj manje senzacionalan u odnosu na naslov, da je nešto ponovo „izvučeno iz konteksta“.
Na ovaj način možemo posmatrati i neverbalnu komunikaciju. Prekrštene ruke kao gest ukazuju na zatvorenost i odbrambeni stav, ali i na to da je nekom možda hladno. Dakle, kako bi se izbegla greška, gestove treba tumačiti na osnovu konteksta.
Neverbalna komunikacija igra značajnu ulogu u sveobuhvatnoj komunikaciji, dok ovladavanje ovim znanjima i veštinom tumačenja značajno doprinosi unapređenju komunikacije.
Autor: Ivana Paunović / Autorka je Psiholog-master, OLI Psihološki savetnik/
Izvor: danas.rs/
____________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________
ČUDESNE LIVADE TRANSILVANIJE
Zemljoradnici su u Transilvaniji stvorili čitav krajolik od cvetnih livada. Da li takvi prizori mogu da opstanu?
Snimila: Rina Efendi
Ne možete a da se ne smešite dok početkom leta šetate kroz travnate transilvanijske doline.
One odišu nekom vrstom mirisnog blagostanja, mahom stoga jer ove doline u sklopu Karpata, u samom srcu Rumunije, poseduju jedno od izuzetnih blaga kultivisane prirode: neke od najizdašnijih i botanički najraznovrsnijih livada u Evropi.
Na samo jednom kvadratnom metru može se naći i do 50 različitih vrsta bilja i cveća, a na nešto malo većoj površini i znatno više od toga. Ovaj cvetni raj obdelava priroda uz pomoć ljudskih ruku. Obilje opstaje na livadama jer se one kose svakog leta.
Ukoliko bi se zapustile, za tri do pet godina zarasle bi u šiprag. A sada, ovakva kakva jeste, Transilvanija је divotni svet simbioze čoveka i prirode. Miris livada postepeno jača tokom čitavog dana, a kad sunce zađe, sa brežuljaka dopre medni miris noćnih frajli koje oprašuju noćni leptiri.
Dok šetate, cveće vam se upliće oko nogu. Obronci su ljubičasti od žalfije i ružičasti od slatke deteline, i to bez hemijskih sredstava i veštačkog đubriva, koje ovi siromašni seljaci ne mogu da priušte, a uzgred i nemaju u njih poverenja. Žutilovke, jedna vrsta krupnijeg ljutića, niču na vlažnom tlu poput minijaturnih japanskih svetiljki. Mali jarkonarandžasti cvetovi runjike rastu izmešani sa kiselicom i orhidejama, zvončićima i žutim petlovim krestama. Pred vama iskrsavaju i beže zečevi. Na nekim mestima trava je grubo zgnječena i razmaknuta – tu su prošli medvedi u potrazi za mravinjacima i pečurkama.
Ukoliko idete u društvu Atile Šariga – snažnog i rečitog tridesetogodišnjeg seljaka iz Đimeša u Transilvaniji, to iskustvo se produbljuje. Šarig povremeno promrmlja: „Aha”, i zastane da bi iz trave uzbrao lekovitu biljku: kiselicu, zevalicu, gorčicu, majoran, majčinu dušicu, livadsku žalfiju, a koje će sve sušiti u svojoj kući ili ambaru, da bi od njih tokom zime pravio čajeve. „Jasno mi je da svojim radom oblikujem ovaj krajolik”, kaže.
Etnoekolozi Žolt Molnar i Danijel Babaji otkrili su da svi žitelji Đimeša stariji od 20 godina mogu da prepoznaju i imenuju u proseku preko 120 vrsti bilja. Čak i mala deca prepoznaju 45 do 50 odsto vrsta. „To je zbog toga jer još uvek zavise od biomase”, kaže Molnar.
Ljudi neguju ovaj svet uglavnom bez učešća mehanizacije jer su obronci suviše strmi, tako da su vremenom naučili gde šta uspeva. Molnar naglašava da nigde drugde ljudi ne poseduju tako veliki broj odrednica za staništa u svom lokalnom govoru: senovito, vlažno, šumovito, mahovinasto itd. „Svugde na svetu prosečno postoji od 25 do 40 ovakvih odrednica”, kaže. „Na jednom mestu je otkriveno maksimalnih 100.
Ovde u Đimešu ima ih najmanje 148.”
Autor: Adam Nikolson/nationalgeographic.rs
___________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE____________________________________________________
Tokom vekova igraju jednu stalnu, glavnu i popriličan broj sporednih uloga…
Načinjene od kože ili dlake životinja, vune, pamuka, najlona, poliestera, akrila…U raznim bojama i uzorcima.
Nazuvice, sokne, dokolenice, natkolenice, hulahopke, samostojeće, do bedara ženskih, sa čipkama, gaćicama, halterima…
Greju stopala i noge, sprečavaju znojenje, predstavljaju statusni simbol, krase, oćvršćuju i podužu zadnjicu, uzbuđuju, paraju se u nezgodni ili pravi čas…
Čarape.
No, ovaj put sa namerom da upoznam čarape jedinstvene u svetu, odlazim u varoš Knjaževac.
Uz srtručnu pomoć Jelene Kurtić, etnologa, antropologa i kustosa Zavičajnog muzeja Knjaževac i Ljiljane Mihajlović, predsednice udruženja “Izvor”, upoznajem dve izuzetno bogate zbirke jednog od najlepših delova narodne nošnje knjaževačkog kraja.
Dakle, to su one. I takve su .
Bora*S
DVOPREĐNE ČARAPE TIMOKA
Raznovrsne u ornamenatalnom koponovanju i koloristički bogate, dvopređne čarape su izraziti predstavnici folklorne „naivne“ umetnosti.
Poznato je da je dvopređno pletivo rasprostranjeno na širokom evro-azijsko tlu, ali u poređenju sa ostalim područjima u našoj zemlji, posebno u knjaževačkom kraju, sačuvan je najveći broj raznovrsnih i bogatih ornamentnih motiva na dvopređnim čarapama.
U knjaževačkom kraju dvopređni ornamenti dostigli su vrhunac estetskog razvoja. Retko se mogu naći dva para čarapa na kojima su ornamenti i kompozicija šara isti.
Dvopređno pletivo su u Srednju Evropu i na Balkan doneli Sloveni za vreme Velike seobe naroda.Dvopređni ornamenti na čarapama, kao autentična narodna tvorevina, doživeli su svoj puni procvat u 18. veku, dok već sredinom 20. veka dvopređni ornamenti i pletivo nestaju.
Dvopređne čarape su rađene od domaće vune u dve boje, te su zbog toga i dobile taj naziv.
Osnovni delovi čarape su stopalo i gornjište.
Čarape se pletu od vrha stopla prema peti. Kada se isplete stopalo ili naglavak onda se pletivo nastavlja u gornjište. Stopalo i gornjište prostrano i ornamentno čine jedinstvenu celinu. Glavno mesto na gornjištima (prema kome se čarape dele na muške i ženske) jeste mesto za srednju šaru.
U većini slučajeva na ženskim čarapama oblik motiva je složen, većih dimenzija, ispleten u više boja, a na muškim čarapama preovlađuju šare jednostavnijih oblika, manjih dimenzija i samo u jednoj boji (npr. crvena šara na crnoj osnovi).
Najlepše čarape su bile tzv. „mladoženjske“, dok su najvrednije, koje su neke starice čuvale kao najveću svetinju – one odabrane, najlepše, „starinske“. U amanet bi ostavljale ukućanima da ih kada one umru ili njihovi starci, obuju, a one ostale stave pored njih u kovčeg.
Čarape se nisu plele za decu iz razloga što je svaka veća šara zahtevala gusto preplitanje dveju pređa, pa su čarape postajale krute i debele i kao takve neprikladne za nežnu dečiju nogu.
Ornamenti na dvopređnim čarapama su bogata riznica naše kulturne baštine.
Ovaj značajni etnografski i umetnički materijal je 1965. godine proglašen kulturnim dobrom Srbije.
Zbirka dvopređnih čarapa Timoka Vidosave (1902-1981) i Svetozara (1093-1982) Popovića, profesora književnosti knjaževačke gimnazije, dopunjena eksponatima iz fondova Zavičajnog muzeja u Knjaževcu, predstavla osnovnu građu jedinstvene zbirke „Dvopređnih čarapa Timoka“.
Zbirka Popovića sadrži: 675 etnografskih predmeta s kraja 19. i početka 20. veka.
41 par vunenih rukavica
40 tkanica
100 prtenih košulja
92 vunene suknje
18 pokrovica
308 dvopređnih čarapa
jedinstveni album u svetu sa 240 čarapa nacrtanih u originalnoj veličini i boji, od toga 426 kompozicija narodnih ornamenata u boji, album sa 800 tabli sa ornamentima u crno-beloj tehnici, rukopisnu građu i kartu istraživanja dvopređnih ornamenata i čarapa u oblasti Timoka.
Jelena Kurtić, iz kataloga „Dvopređne čarape Timoka“, Dušica Živković, Knjaževac, 1985.
|
ZAVIČAJNI MUZEJ KNJAŽEVAC |
Nа inicijаtivu učiteljа Nikole Micićа Lаnde, Knjаževаc 1970. godine dobijа istrijsko-muzejsku zbirku osnovаnu pri Mаtičnoj biblioteci, а od 1971. grаd preuzimа brigu o stаrinаmа i predmetimа sа obližnjih lokаlitetа. Muzejskа zbirkа nаlаzilа se u prostorijаmа Mаtične biblioteke nа Trgu oslobođenjа br. 19 sve do 1975. godine kаdа je, nаkon sistemаtskih аrheoloških istrаživаnjа nа rimsko-vizаntijskom lokаlitetu Timacum Minus u selu Rаvnа, otvorenа stаlnа muzejskа postаvkа u zgrаdi u Kаrаđorđevoj ulici.
Od 1971. godine zа potrebe čuvаnjа muzejskih predmetа oslobođen je jedаn deo objektа u Kаrаđorđevoj 15. Muzejskа zbirkа je u ovom prostoru i zvаnično otvorenа zа jаvnost 25. novembrа 1975. godine.
Kаo sаmostаlnа ustаnovа kulture počinje dа rаdi 1980. godine pod nаzivom Zаvičаjni muzej Knjаževаc. 1982. godine obezbeđen je objekаt zа potrebe muzejа, а nаkon istrаživаnjа praistorijskih nаlаzištа Škodrino polje i Bаrаnicа, koje je iste godine orgаnizovаo Centаr zа аrheološkа istrаživаnjа Filozofskog fаkultetа u Beogrаdu zbirkа je dopunjenа, te od 1985. dobijа novi izgled. 1987. godine аrhitektа Zаvodа zа zаštitu spomenikа kulture Simа Gušić, rаdi projekаt аdаptаcije objektа u Kаrаđorđevoj 15 nа osnovu kogа će se u nаrednih dvаdeset godinа rаditi nа uređenju prostorа muzejа. 1996. nаkon rаdovа nа sаnаciji i аdаptаciji jednog krilа ovog objektа, deo bogаtog fondа Zаvičаjnog muzejа, zаhvаljujući prof. dr Petru Petroviću, аrhitekti Simi Gušiću, kustosimа: аrheologu Svetozаru Jovаnoviću i etnologu Dušici Živković doživljаvа novu, modernu koncepciju i prezentаciju.
U toku nekoliko decenijа predаnog rаdа Zаvičаjni muzej Knjаževаc postаje kompleksnа celinа u čijem su sаstаvu odeljenjа zа аrheologiju, etnologiju, kulturnu istoriju i istoriju umetnosti, konzervаciju, fotodokumentаciju kаo i vodičkа službа, tj. mаtičnа zgrаdа Zаvičаjnog muzejа, Muzej grаdа u Kući Ace Stаnojevićа i Arheo-etno pаrk sа lаpidаrijumom u Rаvni.
Zаvičаjni muzej Knjаževаc je smešten u Kаrаđorđevoj 15. Zgrаdа je u sklopu grаdskog jezgrа, sаgrаđenа kаo dvojnа porodičnа stаmbenа zgrаdа u vlаsništvu porodice Sibinović, bivših vlаsnikа timočkih rudnikа „Dobrа srećа“. Podignutа je 1906. godine i pripаdа vrsti kulturnih dobаrа grаđаnske аrhitekture sа stilskim kаrаkteristikаmа secesije, znаčаjnim zа period sа početkа XX vekа.
Radno vreme Zavičajnog muzeja Knjaževac je svakog radnog dana od 8 do 16 časova, vikendom i praznikom po najavi.
Kontakt telefon: 019/731-407
„IZVOR“-UDRUŽENJE ZA NEGOVANJE TRADICIJE
Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“ je registrovano 2005.godine, broji više od 90 članova ( i muškaraca i žena ) starosti od 16 do 75 godina, različitih profesija i interesovanja.
Sedište Udruženja je lokal u ul.Trg Oslobođenja br.17 u Knjaževcu koji je prodajnog karaktera i sa stalnom postavkom.
U sklopu udruženja „IZVOR“ su:
• Izložbeno prodajni lokal sa sedištem • Izložbeni prostor – gradska postavka kraj 19. i početak 20. veka • Etno zbirka autentičnih predmeta – 19. i 20. vek sa prostora Budžaka – Selo Ćuštica • Etno prodavnica i suvenirnica “Izvor Stara planina” – Hotel „Stara planina“, Jabučko ravnište
Inače, Udruženje „IZVOR“ je tvorac Susreta etno-udruženja i asocijacija Srbije – „Tradicijom u Evropu“.
Pored velikog broja nastupa na gotovo svim manifestacijama u opštini i zemlji Srbiji, Udruženje se bavi i humanitarnim radom na šta je posebno ponosno.
Udruženje „IZVOR“ je dobitnik velikog broja zahvalnica, priznanja i plaketa kao i donacija iz naše zemlje i inostranstva.
Kontakt „Izvor“:
Trg Oslobođenja 17, Knjaževac 063 15 56 596, 019 730 660
Ljiljana Mihajlović udruzenjeizvor@yahoo.com www.izvor.org.rs
Priredio&Foto: Bora*S
//
Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira.
On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom.
O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli.
photo: muted-pain
Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci.
Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje.
On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote. On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima.
Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi?
Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike. Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja.
Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.
Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovan, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima. Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog.
– Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči. Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led, buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali. Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima.
Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije.
Tako će trajati dokle bude sunca i meseca.
I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi najzad njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. – Ali znaju to i mudri.
Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, ljudi od poleta, od sile, od vere u život u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja.
Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sja u pomračini njegovo neslućeno blago, i očajavao da nema njegove manije ni opsesije. – Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci.
Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem.
O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago.
O njemu sanjaju i Proroci , koji u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I, najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje.
O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih.
Svi ljudi traže jer su svi ludi!
Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru.
Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala!
Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon.
Sve oči ovog sveta uprte su u njega.
Jovan Dučić
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________
Levoruke osobe, kojima se zbog te osobine pripisuju mnoge specifičnosti, poput bržeg razmišljanja i veće temperamentnosti, obeležavaju svoj dan – 13. avgust, ustanovljen 1976. godine.
Pretpostavlja se da levoruki čine oko 13 odsto svetskog stanovništva, a prema procenama stručnjaka, u poslednjih 100 godina broj ljudi koji više koriste levu ruku povećan je skoro četiri puta.
Da li je neko dešnjak ili levak, zavisi od razvijenosti ljudskog mozga. Tako je kod dešnjaka razvijenija leva polovina mozga, a ako je razvijenija desna strana mozga, onda je ta osoba levoruka.
Desna polovina mozga, koja „gospodari” levorukim osobama obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno, a teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.
Prema istraživanju naučnika, levoruki ljudi su temperamentniji, nestrpljivi i često rade a da ne promisle, i imaju potrebu za smenjivanje aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.
Oni su u stanju da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su naučnici.
Među rezultatima uporednih istraživanja dešnjaka i levaka su i oni po kojima se levoruke osobe brže uplaše od onih koji više koriste desnu ruku.
Neke slavne osobe su bile levoruke, poput Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Betovena, Baha, Čarlija Čaplina, Pola Makartnija ili vojskovođe Cezar, Aleksandar Makedonski, Napoleon, kao i naučnici Ajnštajn, Maksvel…
Pored naučnika, koji se kontinuirano bave ispitivanjima psiholoških karakteristika levorukih, tom pojavom počele su da se bave i industrija i trgovina – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.
Levoruki, koji nekako prevazilaze teškoće sa kojima se suočavaju kod kuće – sipanje kafe iz džezve, otvaranje konzerve ili sečenje makazama, najviše problema imaju na poslu gde su, neretko, suočeni sa aparatima pravljenim za dešnjake.
Odnos prema levorukim osobama različit je širom sveta, pa se nizak broj levorukih ljudi u Aziji povezuje s diskriminacijom prema njima. U Indiji je tabu koristiti levu ruku prilikom jela, dok se u mnogim muslimanskim zemljama ona koristi isključivo za obavljanje „prljavih” poslova. (Tanjug)
KO TI JE KRIV KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU(ovde)
_____________________________________________________________________________________________________________________
|
Levoruki i šta sa njima…
|
|
Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas: ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak. Levorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“. Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti . U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom… Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela. Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu. Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli . Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja. Šta je sa ljudima ? Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd). Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka. Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti ? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna. Levorukost – desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca. Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine. Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti . U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti : Kojom rukom: Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom. Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista. Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti. Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu . Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta , pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću. Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno , pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja. Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju. Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih. Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu… mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo – desno… sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova. Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini. Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju. U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje. Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje: – Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti. Izvor:pedagog.rs/Vesna Janjević-Popović
|
Da. Levoruk . Ili pak, levak sam ja?
Bora*S
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________
Evo još jedne destinacije za zaljubljene parove!
“Tunel ljubavi”, koji se nalazi u Ukrajini, postao je jedan od najromantičnijih mesta na planeti Zemlji.
Ovaj tunel je, ustvari, deo privatne železnice kojom se do jedne fabrike dostavljaju drva.
Ali kada drveće koje je iznad šina olista u proleće, formira se pravi tunel koji oduzima dah, te ga je lokalno stanovništvo prozvalo “Tunelom ljubavi”.
________________________________________________________________________________________________________________________________________
________________________________________________________________________________________________________________________________________
Izvor:lepotaizdravlje.rs
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________
PROSTOR SNA
Foto: nsprogram.org
Vidite li zemlju kako nam se seli,
S prnjama i celom svojom sirotinjom
Kako se seli-
Na sever i na zapad?
A tamo gde se sunce rađa, i na jugu,-
Nje više nema.
Vidite li planine i reke, sela i gradove
I ukopane zadužbine
Kako se pokreću,
Premeštajući svoje oblike i imena,
Čineći sve da se u korenu izmene,
Da zatru svoje poreklo i svoj rodoslov,
Krećući uzbrdo i uzvodno,-
Suprotno zakonima fizike?
Vidite li opšte preokretanje stvari?
Preokretanje povesnice i vraćanje na
prapočetak.
Pogledajte i na ljude,
I oni su kao izvrnuti džepovi:
Uskoro će možda početi-
Da hodaju na rukama
I da dube na glavi?!
Vidite li izvore kako nam sahnu,
Snaga biljaka i životinja
Kako kopni i korenje kako se suši
Do poslednjih žilica u humusu?
I kako suvi škriljac i go kamen
Osvaja i gore i polja?
Ljudi sa zavičajem u srcu i očima,
Kreću u nove pustolovine,
Sanjajući uzaludno izgubljene predele
Predaka i detinjstva.
Sanjajući senku senke,
Što ostade u daljinama,
I zaboravu.
Smeštena u prostor čistog sna,
I kolevka sa detetom nam ostade
Da gine
U zaboravu.
POMEŠANE KARTE
Foto: Bora*S/Pomešane karte
Šta učinismo za toliku kaznu?
Koji li korak, koji li mrak
Toliko pogrešan?
Koji li greh, koja li pokora
Zbog koje ispaštamo?
Jeste li bar vi mirni
U dubini svog mraka,
Rasuti po zemlji?
Ili vam se kosti prevrću?…
Jesu li izravnani računi
Između vidljivog i nevidljivog,
Između bivšeg i sadašnjeg?
Pomešala se imena i reči,
Pomešalo se crno i belo,
Dobro i zlo;
Pomešale su nam se
Karte.
Čiji glas se sad jače čuje?
U dubini godina
Razaznaje se samo plač deteta,
Neutešan.
Tanasije Mladenović (iz knjige pesama Pomešane karte)
TAMOiOVDE 