TRI NAJSTARIJA KNJIŽEVNA DELA…

Kao i u slučaju mnogih drugih pronalazaka, oblast drevne Mesopotamije kolevka je i najstarijih književnih dela. Koja od ovih ostvarenja, pisanih na glinenim pločama predstavljaju preteče svetske književnosti?

Foto: Profimedia

Sumerska civilizacija razvila je prvi poznati sistem pisanja 3,400 godina pre nove ere. Na klinastom pismu pisani su iz početka prevashodno administrativni i trgovački dokumenti da bi u trećem milenijumu pre Hrista postepeno nastajali i prvi eseji, himne, poezija i mitovi.

Himna hrama Keš i Instrukcije Šurupaka

Dva najstarija poznata literarna spisa bili su, kako piše History, Himna hrama Keš i Instrukcije Šurupaka. Oba dela u pisanoj formi datiraju negde od 2,500. godine pre nove ere. Prvi od ova dva teksta predstavlja odu hramu Keš i božanstvima koja u njemu obitavaju.

Drugi tekst pak pripada tzv. mudračkoj literaturi i pisan je u formi razboritih saveta koje sumerski kralj Šurupak daje svom sinu Ziusudri. Jedna od Šurupakovih poslovica upozorava dečaka da ne donosi odluke i ne sudi kada pije pivo. Drugi savet kaže da srce koje voli zadržava porodicu, a ono koje mrzi uništava porodicu.

Ep o Gilgamešu

Ipak, među pionirskim delima sumerske i svetske književnosti, posebno mesto zauzima Ep o Gilgamešu, prvo fikciono pisano ostvarenje. Mitski ep pojavio se prvi put najverovatnije u trećem milenijumu pre nove ere. Njegova radnja fokusira se mitskog kralja Uruka, Gilgameša koji je opisan kao jednom trećinom čovek, a drugim dvema bog. Na dvanaest glinenih tablica opisane su njegove avanture, borbe sa čudovištima, susreti sa bogovima i najvažnije, potraga za ključem besmrtnosti.

Sam spev je najverovatnije nastao sabiranjem različitih sumerskih priča i predanja,a njegovo prepisivanje i dopunjavanje nastavljeno je i kasnije da bi konačnu i nadaleko poznatu verziju dobio tek u 12. veku pre Hrista, u Vavilonu. Priča o sudbini najstarijeg epa ovde se ne završava. Pisani spev nestaje nakon 600. godine pre Hrista da bi bio pronađen tek u 19. veku naše ere od strane arheologa koji su vršili iskopavanja u blizini iračkog grada Mosula.

Upravo nakon ovog epohalnog otkrića, naučnici su proglasili ovaj 4,000 godina star tekst za utemeljivačko delo svetske književnosti.

Izvor:nationalgeographic.rs/3. 05. 2016.

Saznajte i: Pronađen jedan od izgubljenih delova „Epa o Gilgamešu“

_________________________________________________________________________________

ČOVEK KOJI JE POMERIO PLANINU…

Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.

Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.

Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.

Falguni je na putu ka bolnici umrla.

Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.

Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.

Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.

Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.

Foto: YouTube/Printscreen

„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“

Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.

Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.

„Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.

Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.

Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.

Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________

LEPOTA GRAVIRE…

TAMOiOVDE______________________________________________________

 VESTI KROZ UMETNOST

Nekad su predstavljale prve udarne vesti o važnim bitkama, a danas su čuvari, ali i istorijskih događaja nekadašnje lepote gradova

Ono što su danas razglednica, novinska fotografija i televizijska slika nekad je bila gravira. Vekovima, od pronalaska štampe do pronalaska fotografije, gravira je svetom širila lepotu gradova i obaveštavala o bitkama i sličnim događanjima. Bila je važno i veoma cenjeno sredstvo prenošenja vesti.

 I zahvaljujući njima danas znamo kako su izgledali gradovi, predeli, kako se ratovalo, živelo, odevalo. Ukratko, kako je nekad bilo. Naravno, to je istovremeno priča i o prošlosti grafike i štampe, o drvorezu, bakrorezu i litografiji, o razvoju tehnika pomoću kojih se pravi gravira.

 U Muzeju grada Beograda se, na primer, čuvaju mnoge gravire o Beogradu. Najlepše i najvažnije od onih nastalih između 16. i 19. veka pokazane su na izložbi „Breg za razmišljanje” i objavljene u istoimenoj monografiji. Autor izložbe i monografije Vladimir Tomić lepo i dokumentovano priča o njima.

  „Breg za razmišljanje”, našu prestonicu nekad su tako zvali u Carigradu. Gravire koje otkrivaju kako je Beograd izgledao i šta mu se događalo u vremenu pre nego što je pronađena fotografija štampane su u Beču, Amsterdamu, Nirnbergu, Veneciji, Frankfurtu na Majni, Augzburgu, Parizu, Rimu, Londonu, Beogradu, i drugim evropskim centrima.

Među njihovim autorima bili su značajni umetnici, a mnogi izdavači posvećivali su Beogradu ilustrovane monografije i albume. Ta izdanja su, zatim, često ponavljana i objavljivana u raznim gradovima što jasno ukazuje da Beograd nije slovio samo za izolovano utvrđenje na granici Osmanskog i Habzburškog carstva, nego za ključni grad ovog dela Evrope.

                                          Prvo posle Biblije
Najstariji podatak o Beograda sačuvan među gravirama Muzeja grada ujedno je i njegovi prvi poznati prikaz. Zahvaljujući drvorezu koji je 1522. godine izradio Zebald Beham u Nirnbergu, znamo kako je tekla bitka 8. avgusta 1521. godine zato što se na graviri jasno vidi da janičari nadiru ka Donjem gradu. Grad je bio nepripremljen za borbu, bombardovan je više od mesec dana, ali da je ipak branjen sve do tog 8. avgusta koji je zabeležio Beham.

Tri nedelje posle bitke, pritisnuti glađu i oskudicom, Srbi su predali Beograd a Turci su posle dve neuspešne opsade (1440. i 1456. godine) napokon otklonili prepreku ka hrišćanskoj Evropi. Bio je to prvi ratni pohod sultana Sulejmana Drugog Veličanstvenog koji je, osvojivši prostor od srednje Evrope do Indijskog okeana, obezbedio Osmanskom carstvu položaj svetske sile.

  Behamov drvorez otisnut je u radionici Volfganga Reša u Nirnbergu, brzo se proširio po ostalim delovima Evrope zainteresovanoj za osmansko napredovanje, i dugo je uticao na docnije grafičke predstave o Beogradu. Na primer, veoma sličan Behamovom je drvorez Jakoba Klauzera objavljen u četvrtom izdanju slavnog dela „Kosmografija“ Sebastijana Minstera štampanog u Bazelu 1550. godine, dela koje je imalo 46 izdanja na šest jezika. Posle Biblije bilo je najčitanije delo, a predstavlja prvi sveobuhvatni naučni opis sveta.

Do Velikog bečkog rata 1683. godine Beograd je bio česta tema gravira. Najčešće je predstavljan sa dunavske strane, tako da se jasno vidi njegovo pristanište. Gornji i Donji grad opasani su jakim i visokim srednjovekovnim zidinama. Bela (Temišvarska) kula branila je ulaz u dunavsko pristanište. U Gornjem gradu mogao se videti i zamak despota Stefana Lazarevića sa kulom Nebojšom. Na svim kulama istaknut je polumesec.

                                            Na poziv kneževa
Vest o habzburškom osvajanju Beograda u leto 1688. godine povećala je zanimanja Evrope za najznačajnije utvrđenje, kako je s pravom nazivan Beograd. Nastala je poplava ratnih hronika, putopisa i istorija ilustrovanih mnogobrojnim gravirama. Neke od njih rađene su prema skicama vojnih kartografa i inženjera koji su na licu mesta načinili brojne crteže opsednutog grada. Tako se, za vreme opsade, u štabu Maksimilijana Bavarskog nalazio i inženjer Johan Baptist Gump kome je naloženo da izradi veliku kompoziciju i celoviti prikaz tadašnjeg Beograda. On je predstavio tok opsade, plan grada i okoline i sam Beograd.

  Legendama je označio 41 objekat: tvrđavu, zamak despota Stefana, palatu velikog vezira, veliki karavansaraj koji je sazidao Mehmed paša-Sokolović, sudnicu, veliku mošeju i bolnicu, gradsko kupatilo i druge značajne građevine.

Gumpovo delo je u Minhenu objavio Mihael Vening, bavarski dvorski graver. Njegov bakrorez se sastoji od devet sastavljenih listova. Na njemu je prvi put prikazan detaljan plan grada, tačnije od prethodnih i od mnogih budućih.
    U 18. veku Habzburško i Osmansko carstvo tri puta je ratovalo na teritoriji Srbije, pa je Beograd opet bio u žiži interesovanja evropske javnosti. Za kratko vreme, u najrazličitijim evropskim štamparskim centrima, izdat je veliki broj planova, karata i ratnih scena vezanih za Beograd. Augzburški izdavač Kaspar Brehenmaher je 1717. godine celu knjigu posvetio Beogradu. U njoj su barkozeri Gotfrida Roga.

 Izgled Beograda iz tog vremena poznat je po mnogim gravirama rađenim po crtežima nastalim u samom gradu. Ovde je 1739. i 1739. godine boravio Fransoa Nikola de Spar, dvorski slikar princa Karla Aleksandra od Lorene. Slikao je Beograd iz raznih uglova, da bi 1751. godine u Beču izradio veliki atlas u kome je objavio nekoliko izgleda i dva plana. Srpska javnost je Sparove radove upoznala tek 1905. godine u časopisu „Nova iskra” koji je od avgusta do novembra objavljivao tekst „Beograd od 1717-1739. po arhivskim izvorima” istoričara Teodora Stefanovića Vilovskog i ilustrovao ga litografijama Petra Markovića urađenim po Sparovim crtežima.

  Poznati bečki slikar i pejzažista Jakob Alt na proputovanju 1821. godine naslikao je nekoliko izgleda Beograda. Jedan je, na primer, objavljen u petom tomu velike edicije „Mejerov Univerzum” Jozefa Mejera koja je izlazila od 1833. do 1861. godine u 17 tomova na 12 jezika sa više od 80.000 pretplatnika u celoj Evropi. Kneževi Mihailo i Milan Obrenović pozvali su u Beograd bečkog slikara Karla Gebela 1861. i 1881. godine.

Njegove radove pretvorio je u gravire 1863. godine bečki izdavač Johan Heler. U Srbiji je 1861. godine boravila i Julija Vitgens koja je naslikala zasedanje Preobraženske narodne skupštine u Kragujevcu i nekoliko scena i panorama Beograda. Ministarstvo unutrašnjih dela odbilo je njenu molbu da plati objavljivanje radova, ali je zato njena panorama objavljena u Beču.

Za vreme srpsko-turskih ratova svi veći evropski ilustrovani listovi poslali su u Beograd i Srbiju ratne dopisnike i crtače. Stoga se veliki broj novinskih drvoreza, ksilografija, sa izgledima Beograda i ratnim scenama iz Srbije istovremeno pojavio u Parizu, Londonu, Beču, Lajpcigu, Pragu. U Beogradu je 1876. godine boravio DŽ. Skot i nacrtao nekoliko slika grada (pijaca na Zelenom vencu, Dorćol, rezidenciju kneza Milana, tvrđavu, Abadžijska čaršija).  Njegovi crteži često su objavljivani u evropskim ilustrovanim listovima.

                                             Tramvaj na struju
Naši štampari i autori su , naravno, takođe bili zainteresovani za Beograd. U to vreme je na Dorćolu radio litografski zavod Vilhelma Kina, bio je agent Carsko-kraljevske dvorske veštačke štampe i artističkog zavoda Rajfenštajna i Reša iz Beča. On je 1878. godine objavio litografiju sa 13 izgleda grada. Karađorđevo osvajanje Beograda zabeleženo je litografijom objavljenom u prvoj od dve knjige „Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa” Konstantina Nenadovića, objavljenoj u Beču 1883. godine.
———————-
Snaga Evrope

   Jedan od najznačajnijih francuskih kartografa i izdavača, Nikola de Fer, kraljevski geograf trojice kraljeva iz dinastije Burbon, objavio je plan Beograda u osmom tomu svog znamenitog dela „Snage Evrope” iz 1695. godine. Plan je izradio Herman van Lon.
   Pomenimo i scene bitke kod Beograda koje je naslikao Jan van Huhtenburg, dvorski slikar iz pratnje Eugena Savojskog, a koje je bakrorezao Jan Vandelar, objavljene su u Hagu 1729. godine.
———————-

    Prvu geografsku kartu Kneževine Srbije u Beogradu je nacrtao 1843. godine Jovan Bugarski. Litografisao je Anastas Jovanović. U donjem desnom uglu naslikana je grupa Srba okupljenih oko hrasta na kome je srpski grb, s panoramom Beograda u pozadini. Bugarski i Jovanović objavili su kartu o svom trošku u Beču 1845. godine i posvetili je tada već bivšem knezu Mihailu Obrenoviću. Karta je objavljena u nekoliko varijanti pa i na francuskom jeziku. To je prva srpska karta koju je priznala tadašnja stručna javnost i na koju su se pozivali i mnogi strani sastavljači mapa Srbije.
    Novinski drvorezi na kojima je Beograd bili su vrlo česti u novinama objavljivanim u poslednjim decenijama 19. veka. 

   „Ilustrovane novine” su, na primer, objavile ksilografije nove pruge Beograd–Niš na osnovu crteža Karola Satmarija. Izgled novog dvora, srpskog ilustratora češkog porekla Vladislava Titelbaha objavljen je 1886. godine u rimokatoličkom ilustrovanom nedeljniku iz Regenzburga.

Za album fotografija „Grad Beograd” u izdanju Svetozara Velickog iz 1895. godine Petar Marjanović izradio je litografiju sa prikazom prvog beogradskog električnog tramvaja iznad pivare Đorđa Vajferta.
  А onda se krajem 19. veka pojavila fotografija i polako ali sigurno graviru iz svakodnevnog života potisnula u muzeje da dočekuje buduća vremena kojima će pričati o prošlim.

(Fotografije iz arhiva Muzeja grada Beograda)
Autor: Sonja Ćirić/politikin-zabavnik.rs/ broj: 3174    2012

---

MOJA HEROINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Bila je žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i u tri rata previjala borce

Nadežda Petrović.

Rođena je 11. oktobra 1873. godine u Čačku.

Njen otac otac Dimitrije-Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući očevu volju, od toga odustao. Postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata… a majka Mileva, rođena Zorić, bila je kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji.

Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, najistaknutiji borac za nacionalna prava Srba u Habzburškoj monarhiji.

Nadežda je bila je prvo od devetoro dece. Sva su bila darovita – najpoznatiji je Rastko, jedan od najomiljenijih srpskih pesnika. Umetnost i obrazovanje bili su sastavni deo porodice Petrović, koja se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića, u sadašnjoj Ulici Kraljice Marije, kući koja je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja. Nadežda je, podrazumeva se, sve to upijala.

Prve pouke o slikanju pružio joj je ujak Svetozar Zorić, profesor Velike škole, poznavalac slikarstva koji je i sam slikao. I to je, gotovo sigurno, bilo presudno da Nadežda postane slikarka.

Višu žensku školu Nadežda je završila u Beogradu 1891. godine, a sledeće položila ispit za nastavnicu crtanja. Kada je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod čuvenog slikara Đorđa Krstića, da bi 1896. god. upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Godine 1898. Nadežda Petrović nastavlja studije slikarstva u Minhenu, kod Slovenca Antona Ažbea.

U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.

Nadežda Petrović je 1903. godine morala da se vrati u Srbiju jer joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Ustvari, pravi razlog njenog povratka bio je sledeći: Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time je po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Mita je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu.

U sali „Kolarca“, 15. avgusta 1903. godine bio je održan do tada jedan od najvećih ženskih mitinga u srpstvu tog doba, kojem je prisustvovalo više hiljada žena. Tada je osnovana humana i patriotska organizacija „Kolo srpskih sestara“, a Nadežda Petrović je postala njen sekretar.

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Parizu i Rimu.
U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama.

Na jednoj od njih Nadežda piše: „…Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo… Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset…“

U knjizi „Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka„, Vojislava Latković piše:

„Posle svih napora, u pucnjavi i paljbi, jaucima beposmoćnih ranjenika, preteranoj vrućini, Nadežda se i sama razbole. Epidemija tifusa htede da je odnese. I dok je ležala i lečila se, pisala je svojoj dobroj prijateljici, koleginici, Kosari Cvetković, koju je kao vilu, u više navrata, slikala: „Mnogo sam ti se namučila, toliko da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh u postelju… moglo je biti da se više nikad ne vidimo…“. Objava rata 1914. zatekla je u Italiji. Oporavila se od tifusa preležanog u Skoplju za vreme epidemije 1913. i vratila odmah u zemlju.
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. Svojima piše: „Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120.

Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda …. imala sam nervnu krizu …. kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena … smestila sam ih u veliki šator … otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili… Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote …“

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, a u Vrhovnoj komandi je odlučeno da hrabra slikarka, neustrašiva, a ipak krhka, mora hitno da se povuče u mirnije područje, da radi u pozadini. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu.

Tada je Valjevo bilo „…velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav…“. Posle Suvoborske bitke ovaj grad je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta, zaraza je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta video ju je prijatelj slikar Branko Popović. „Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine.

Prva rezervna bolnica u Valjevu sutradan je izdala saopštenje sledeće sadržine:
„S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice.

 Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće“.
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju.

Nadežda Petrović je bila žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i previjala borce.

U tri rata je bila bolničarka. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala najistaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti.

Dela ove velike srpske likovne umetnice čuvaju se u zbirkama velikog broja muzeja i galerija u Srbiji. Ona najznačajnija predstavljaju dragulje kolekcija Narodnog muzeja u Beogradu, Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ u Čačku i drugih.

U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. god. svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom „Memorijal Nadežde Petrović“.

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.

mojheroj.com/M.H.(2009)

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S