MALU SVETU GORU ČUVA 800 SELJANA…

tamoiovde-logo
Meštani Zabrege, nedaleko od Paraćina, godinama spasavaju srednjovekovnu srpsku baštinu. U kanjonu ostaci pet manastira i pet crkava koje su gradili monasi izbegli sa Sinaja i Atosa

Selo Zabrega sa 150 živih kuća i 800 duša čuva bez ičije pomoći dragocenu srednjovekovnu baštinu „male Svete Gore“ u klisuri reke Crnice!

pertus1-1-593x445

Foto: ucionicaistorije.wordpress.com

U njoj se nalaze ostaci pet manastira i pet crkava koje su vešto sagradili u 14. i 15. veku na malim proširenjima uskog kanjona monasi sa Sinaja i Atosa, izbegli pred Osmanlijama.

Naseobine kaluđera sinaita posvećenih tihovanju i prepisivanju knjiga štitila je moćna tvrđava Petrus, srce Petruškog krajišta, granične oblasti srpske države od vremena Nemanje.

Tu je bilo sedište petruškog vojvode Crepa Vukoslavića, koji je slomio tursku invaziju 1381. i koga knez Lazar u poveljama naziva bratom. Pretpostavlja se da su zajedno poginuli u Kosovskom boju.

Uspomene na veliku prošlost čuvaju žitelji Zabrege, ugnežđene u proširenju klisure pod obroncima Kučajskih planina, na 18 kilometara od Paraćina. Skriveno selo je ušlo u legendu u Velikom ratu, kad austrougarski vojnici nisu uspeli da ga nađu pa su raportirali štabu: „Zabrege na karti ima, a na zemlji je nema“.

Meštani kažu da bi selo bilo kraj sveta da nema Društva za negovanje tradicije, kulturu i umetnost „Petrus“, koje je uz pomoć skromnih sredstava i truda Zabrežana uspelo da očisti Stazu petruških monaha i organizuje umetničke kolonije i smotre narodnog stvaralaštva.

Osnivači „Petrusa“ Dragan i Vladan Vučković su entuzijasti koji pored svakodnevne borbe za preživljavanje nalaze vremena da čuvaju i promovišu srpsku nacionalnu baštinu. Ipak, brine ih da li će i u budućnosti imati šta da pokažu.

INSTITUCIJE zadužene za zaštitu baštine ne haju za naša upozorenja i molbe – kaže Vladan Vučković. – Ne samo što neke crkve i manastiri nikad nisu istraživani, već i one koje su otkrivene a nezaštićene, pa ih uništavaju kiše i snegovi. U Zavodu za zaštitu spomenika kulture kažu da nemaju para, pa su Zabrežani predložili da petruške svetinje sami stave pod krov. Iz Zavoda su upozorili da će u tom slučaju podneti krivične prijave protiv nas zbog uništavanja spomenika kulture.

Petrus_Kula_nad_klisurom-593x445

Ostaci kule nad klisurom Crnice.  Foto: sr.wikipedia.org

Zabrežani se vajkaju da su njihove svetinje ni na nebu ni na zemlji: zakonom zaštićene od onih koji bi da ih sačuvaju, ali ne i od vlage koja ih razara. Da bi nam pokazali lepotu petruške Svete gore i nebrigu koja je ugrožava domaćini su nas poveli drevnom stazom kroz klisuru.

Narod je vekovima čuvao sećanje na petruške svetinje, a retki naučnici koji su dolazili u naš kraj potvrdili su istinitost predanja – kaže Vučković.

Tako se od srednjeg veka održala tradicija saborovanja kraj ostataka manastira Petruše posvećenog Ognjenoj Mariji, podignutog na ogromnoj steni u podnožju tvrđave Petrus.

Do njega se stiže uskom stazom pribijenom uz liticu klisure i gaženjem kroz reku. Iako je u divljini, u crkvi Petruši često gore kandila koja pale meštani okolnih sela. Oni dolaze da se mole na mestu kome pripisuju isceliteljske moći, kao i okolnim izvorima.

PETRUŠU nazivaju i „malim Hilandarom“ zbog njene arhitekture specifične za Atos – kaže Vučković. – Crkva, zaštićeni spomenik kulture, nije se videla od šikare dok je Zabrežani, od najstarijih do dece, nisu sami očistili.

manastir-petrusa-593x445

Manastir Petruša Posvećeno Ognjenoj Mariji. Foto: paracin.autentik.net

Od Petruše vodi strema staza do vrha brda kroz žbunje koje krije tvrđavske zidine debljine i do 2,5 metra. Put se završava na platou gde se nalazi divovski megalit zvani Krstata stena okružen ostacima kula stražara nad ponorom. Na samom vrhu brega su ostaci velike vlastelinske citadele, zarasle u šipražje i pune rupa koje su iskopali tragači za blagom.

O ovoj važnoj tvrđavi, koja je čuvala granicu srpske države od upada iz moravske doline, malo je pisanih podataka, a sistematska arheološka istražovanja nikada nisu obavljena. Prvo sigurno svedočanstvo je povelja cara Dušana koji poklanja „Petrušku pustinju“ na upravu vlastelinu Vukoslavu i njegovim sinovima Držmanu i Crepu, koga docnije Knez Lazar imenuje za vojvodu. Vukoslavići su od nesigurne krajiške oblasti stvorili bezbedan prostor gde su utočište našli monasi sinaiti koji obnavljaju i grade manastire i isposnice.

Srednjovekovni grad prekopavaju divlji arheolozi, a i ono malo obavljenih pravih istraživanja napravilo je mnogo štete, jer otkriveni zidovi nisu konzervirani i ruše se – kaže Vučković. – Najveća šteta što malo Srba zna za grad vojskovođe Crepa koji je na Božić 1381. kod Dubravice porazio Turke u njihovom prvom pohodu na Srbiju posle Maričke bitke.

NAJVEĆI deo sinaitskih naseobina formiran je u bezbednoj klisuri uzvodno od tvrđave, kojoj je najbliži Manastir Jovana Glavoseka, kako narod naziva Svetog Jovana Preteču. Utemeljen je još u doba ranog hrišćanstva, a od njegove crkve raškog stila danas su ostali samo zidovi pocrneli od čađi bezbrojnih sveća koje vekovima pale vernici.

Sećanje na ovu svetinju takođe je vekovima održavao sabor – kaže Vučković. – Društvo „Petrus“ je 2010. našlo donatore i zajedno s opštinom Paraćin dalo novac Zavodu za zaštitu spomenika u Kragujevcu da iskopa ostatke manastira – Želeli smo da ga potpuno obnovimo i stavimo pod krov, ali sad kažu da ne može, jer je reč o spomeniku kulture.

Pecina_i_stena_iz_Jovana-593x445

Pogled na Krstatu stenu i pećinu ispod Petrusa. Foto: sr.wikipedia.org

Zabrežani su, čekajući institucije, sami uredili manastirski plato i sagradili mostić preko Crnice, pa iz sela sad lako stiže do Petrusa.

Obnovili su i srednjovekovnu seosku crkvu Petkovicu raškog stila, od koje se zabreški amfiteatar među bregovima ponovo sužava u klisuru koja počinje kod ruševina manastira Namasije, velikog srednjovekovnog duhovnog i zanatskog centra. Od njega su ostali samo delovi zidova, crkvica posvećena Svetom Nikoli i poslednji sačuvani srednjovekovni mutvak – višenamenska peć visine jednospratnice, koju opasno ugrožava vlaga.

Ipak mi ne odustajemo, posle nekoliko vekova probili smo staru monašku stazu kroz gornji deo klisure – naglašava Vučković. – Ona vodi pored ostatka još nekoliko crkava koje uopšte nisu istraživane do manastira Sisojevca, gde je iguman bio Sveti Sisoje sinait, po predanju duhovnik kneza Lazara.

VATRE ZA UZBUNU

Petrus je podignut na brdu gde se od gvozdenog doba podizana utvrđenja sa zadatkom sprečavanja vojski koje su marširale dolinom Morave da kanjonima prođu ka crnorečkom kraju ka Zaječaru ili dolinom Mlave stignu do Dunava.

Reč je o jednoj od najvećih brdskih tvrđava srednjovekovne Srbije, bio je praktično nepoznat široj javnosti dok entuzijasti iz Zabrege nisu sami raščistili šumske staze i počeli da dovode goste koji su ostajali bez daha na ostacima kula koje se nadnose nad ponorom klisure.

Legende kaže da su plamenovi paljeni na njima bili signal za uzbunu koji se prenosio preko Gradine na planinini Babe, kule Todora od Stalaća i grada Koznika dižući Srbiju na oružje.

Boris Subašić |  novosti.rs

Izvor:magacinportal.org

__________________________________________________________________________________________

Preporuka: MOJE VREME U SISEVCU

KAMENA GORA…

tamoiovde-logo

 Selo gde se legende dožive

U Kamenoj Gori od zemlje do neba, čini se kao da nema ni sto metara! Da to nije prazna izreka lako se uvere namernici koji pohode ovo selo u brdima iznad Prijepolja. „Skrajnuta“ od magistrale, koja od grada na Limu vodi do Pljevalja, cela Kamena Gora zapravo je živa bajka i jedinstvena čuvarka legendi, predela iskonske lepote i mesto gde žive domaćini čistog srca i „pitome“ naravi.

okolina-prijepolja

Foto: Turistička organizacija Prijepolje

Ime je, kažu, dobila po silnoj gori ponikloj iz kamena. Ali, umesto kamena, tamo oči i uši odmah „zarobe“ ostrva šume, prostrane zelene livade posute cvećem, neodoljiva himna tišine, očaravajući cvrkut ptica i magični žubor vode. Tako je, tvrde meštani, oduvek.

Još u Kraljevini Jugoslaviji, Kamena Gora je zvanično bila vazdušna banja, a i danas je oaza čistog vazduha, nezagađene prirode i planinske klime.

Kamenogorci nisu dozvolili da njihovu bajku naruše ni moderna turistička zdanja, pa su i novi objekti za smeštaj turista građeni po meri prirode – od kamena i drveta. A kada se u nekoj od tih planinskih kuća smesti u jedan od desetak apartmana ili idilični kamp, gostu jedino preostaje da duboko udahne i – put pod noge. Pravo ka otkrivanju kamenogorskih legendi.

Najveća i najstarija živa legenda ovog sela je Svetibor. Bor koji na jednom proplanku sa kog pogled leti preko gotovo cele Zapadne Srbije, stoluje bezmalo 500 godina. Meštani veruju da je sveto drvo i da se u Svetiboru nalaze voskom zapečaćeni spisi koji svedoče o putevima i raskršćima Srbalja. Tu su, pričaju Kamenogorci, sve tajne srpskih seoba – ko je odakle i gde krenuo.

Ipak, sve dok je Svetibor živ ta tajna je pohranjena u njemu i to se mora poštovati! Od bora se ništa ne odnosi – ni šišarka, ni slomljena grančica. Svetinja se, vele meštani, ne dira pred njom se samo skida kapa. A šta bi čovek drugo mogao osim da – pod gorostasom visokim 13 metara, sa prečnikom krošnje 18 metara i obimom stabla od gotovo 5 i po metara – oseti strahopoštovanje.

ScreenshotStotine puteljaka vode do kamenogorskih zaseoka i kuća smeštenih čak i na 1.496 metara nadmorske visine! Većina je skrivena, vidljiva samo sa vidikovaca i dostupna isključivo najupornijim šetačima.

U kamenogorskoj idili, ipak, svakako se mora otići do Milovče brda, vidikovca odakle pogled seže sve do vrhova Durmitora, Jadovnika, Zlatara, Zlatibora, Golije…

I šetnja po prostranim, cvetnim livadama Kamene Gore neponovljiv je ugođaj. U šarenilu poljskog cveća skriva se, kako tvrde farmaceuti, 250 vrsta lekovitih biljaka. Poseban izazov imaju i berači jestivih pečuraka koje narod ovde zove „gube“.

Kamena Gora je možda najpoznatija planinarima koji na nekoj od sedam markiranih staza, ukupne dužine 80 kilometara, osvajaju ovdašnje vrhove. Ne bi trebalo propustiti ni izlete do Crnog vrha i Petljanskih pećina na visoravni iznad kamenogorskih zaseoka. Sve pećine su bogate prelepim nakitom, a iznad brda Badanj nalazi se Kurtova jama, najlepša pećina-jama srednjeg Polimlja.

Otkrili su Kamenu Goru i ljubitelji planinskog biciklizma, koji do kamenogorske čarolije dolaze stazama od Beograda preko Valjeva, Debelog Brda, Bajine Bašte, Tare, Dobruna i Sopotnice. Ne zaobilaze je ni splavari Limom, Drinom i Tarom, ali ni paraglajdisti kojima je poseban izazov da se vinu sa 1.200 metara iznad mora, sa zaletišta kod čuvenog Svetibora. Oni sa viškom adrenalina oprobaju se i na mnogobrojnim oklinčanim stenama uživajući u čarima penjanja.

A, gde god da krenu, turisti u Kamenoj Gori vodu ne nose. Jer, kamen u svojim njedrima, zvanično-naučno, čuva oko 125 izvora zdrave i pijaće vode. Štaviše, oko 90 tih izvora nikada ne presušuju.

Trojan, jedan od najpoznatijih kamenogorskih izvora, čuvar je još jedne ovdašnje legende. Na izvor su došla tri mladića i jedan drugom otkrili da su zaljubljeni u istu devojku, koja je, zapravo, bila lepa vila. Sukob oko devojke-vile bio je poguban za svu trojicu. Otuda mu naziv Trojan, a nedaleko od njega je i izvor Krvavac nastao od njihove krvi. Kada je videla šta se dogodilo, devojka-vila popela se na vrh Pribojne i plakala sedam dana. Od njenih 27 suza nastalo je 27 izvora…

I preostalih stotinak imaju svoju legendu. Živu. Ipak je to Kamena Gora, mesto „opipljivih“ predanja.

STOGODIŠNJACI

borKAMENU Goru „bije glas“ i da je selo stogodišnjaka, gorštaka koji olako gaze i jedanestu deceniju života. Bilo ih je, kažu, toliko da oni što su dostigli desetu deceniju nisu mogli ni da konkurišu za mesto u knjizi starih Kamenogoraca. A, onima što su prevalili stotu, godine nikad nisu precizno određene, jer su u Kamenoj Gori starost predaka računali obično po istorijskim događajima.

Za neke se, na primer, samo pouzdano znalo da su uoči Prvog balkanskog rata bili stasali za školu ili vojsku, pa su godine, posle, lako zbrajali.

Izvor: srbin.info (Večernje Novosti)

____________________________________________________________________________________

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

tamoiovde-logo

Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.

Pedja-MilosavljevicZbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.

Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.

Preminuo je 1987. godine.

Izvor:galerijaslika.rs

___________________________________________________________________________

Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)

U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja. Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.


Sanjarenje (1938)

p-milosavljevic-sanjarenje-1938-szpb-78Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.

No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.


U parku (1944)

p-milosavljevic-u-parku-1944-szpb-79Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada. Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.

Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.


Bele ruže (1944)

admin-ajax.phpNakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi. Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti. Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.

Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.


Put slave (1952/53)

p-milosavljevic-put-slave-1952-53Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina. Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.


Dimnjaci i ruže (1937)

p-milosavljevic-dimnjaci-i-ruze-1937Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem. Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.” Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.

Izvor:pavle-beljanski.museum

___________________________________________________________________________

 

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________

P. S.

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924