NARUŠAVANJE PRIRODNOG RITMA SNA…

PRELAZAK NA LETNJE I ZIMSKO VREME ŠTETNO ZA ORGANIZAM

Vodeći nemački hronobiolog Til Roneberg već duže vreme se zalaže za ukidanje prelaska na zimsko i letnje vreme u celom svetu, smatrajući da pomeranje skazaljki na satu ima izuzetno štetne posledice po organizam. Prelazak na letnje vreme za nemačkog hronobiologa predstavlja nedopustivo mešanje u prirodni ritam sna i budnosti.

Foto ilustracija: Bora*S

Na osnovu mnogobrojnih eksperimenata Roneberg dokazuje da taj, kako kaže „kolektivni dogovor da se sa radom počinje jedan sat ranije“ veoma negativno utiče ne samo na subjektivno osećanje ljudi, već i na njihovu produktivnost.

Nemački naučnik naglašava da je za usklađivanje „unutrašnjih“ časovnika sa „socijalnim“ pri prelasku na letnje ili zimsko vreme potrebno najmanje tri do četiri nedelje, pa i više ako proleće kasni ili se leto odužilo.

Opasnije od toga je samo smenski rad, kada se dan menja za noć, a noć za dan. Takvu dinamiku, međutim, diktiraju potrebe proizvodnje, a prelazak na letnje vreme je potpuna besmislica, zaključuje Roneberg.

„Muškarcu je potrebno šest sati sna, ženi sedam, a budali – osam“, rekao je jednom Napoleon, koji je spavanje smatrao za gubljenje vremena, i sam je spavao samo šest sati, kao i poznati pronalazač Edison. Ajnštajnu je međutim, bilo potrebno najmanje deset sati sna, a on kao što je svima poznato, uopšte nije bio budala.

Potrebe za snom, kao i vreme za uspavljivanje i buđenje su individualni i u velikoj meri genetski određeni, ukazuje u svojoj knjizi „Wie wir ticken“ (Kako idu naši unutrašnji satovi) vodeći nemački hronobiolog. „Ko rano rani dve sreće grabi“, „Ko pre ustane sve pečurke ubere, a pospan i lenj koprivu bere“ slične poslovice imaju skoro svi narodi, a njihov smisao je očigledan – ljudi koji spavaju više i duže smatraju se za lenjivce.

Til Roneberg, koji je vodio istraživanja u Nemačkoj, Španiji, SAD, Indiji, Brazilu, i analizirao detaljnu informaciju o 80.000 stanovnika na tri kontinenta, smatra da su slične „narodne mudrosti“ beznadežno zastarele, i verovatno su odgovarale stvarnosti kada se većina stanovništva bavila poljoprivrednom na predindustirjskom nivou.

Oko 60 odsto Evropljana se ubraja u takozvane noćne „sove“, što znači da ležu kasno, a kasno i ustaju, što nije uvek i moguće. „Unutrašnji“ biološki sat mora da se usklađuje sa „socijalnim“ tako da „sove“ po pravilu moraju ranije nego što im se to hoće da ustaju i odlaze na posao.

Posledice su poznate – teška koncentracija, razdražljivost, brzo zamaranje, teže podnošenje fizičkog, umnog i emocionalnog opterećenja. „Ševe“ u tom slučaju s visine savetuju „sovama“ da odu ranije na spavanje i sve će biti u redu. Međutim, dužina sna nije najvažnija, ističe Roneberg. Ukoliko je san u koliziji sa genetiski određenim bioritmom, slična korekcija režima sna i budnosti nije od pomoći.

Foto ilustracija; Bora*S

San je kopleksan proces: usporavaju se refleksi, postepeno se snižava temperatura tela i hormonska aktivnost, strukturišu se mećućelijski procesi… Ukoliko do buđenja dolazi protiv volje organizma u neželjeno vreme, sve ide „naopako“. Sem toga, pravilan san (i budnost) zavise od mnogo više faktora nego samo pripadnost „ševama“ ili „sovama“. Stepen umora, uzrast, pol, način života, godišnje doba, sve to kako tvrdi nemački hronobiolog, ima značajnu ulogu.

Mala deca, na primer, po pravilu su, a na užas roditelja, jutarnji hronotipovi, ali kasnije režim sna se pomera za kasnije vreme dana. Apsolutne „sove“ su mladi od 12 do 16 godina, omladina od puberteta do dvadeset godina, koja može do jutra da sedi ispred televizora ili kompjutera, šeta ili igra u diskoteci, ali ujutru ne može da ustane. Zato se nemački naučnik zdušno zalaže da se početak nastave pomeri za kasnije, jer prvi čas, pa čak i dva su uzaludni, uspavan mlad organizam ne usvaja gradivo. Takvi arugmenti izazivaju buru negodovanja, pa čak i podsmeh.

Pedagozi, političari, a i roditelji su ubeđeni da je 8,00-8,30 sati idealno vreme za prvo zvono u školi. A ukoliko školarci ne mogu ujutru da ustanu, neka ležu ranije. Ovaj snishodljiv savet, prema rečima nemačkog hronobiologa jednostavno ignoriše bioritmičku specifičnost uzrasta. „Ovde nije u pitanju disciplina već biologija“ naglašava Til Roneberg i ponovo upozorava da je „nemoguće odrediti univerzalan, za sve jedinstven ritam sna i budnosti“.

Kod muškaraca i žena na primer dnevni ritam se ne menja jednostavno sa uzrastom, već su promene različite i retko se podudaraju. Autor knjige, polušaljivo, poluzobiljno ukazuje da se upravo time može objasniti zbog čega se zreli muškarci često žene mladim devojkama. Velika je verovatnoća da će unutrašnji časovnici muškaraca od 40-45 godina i žena od 30-35 godina biti usklađeni.

Postoji, istina, još jedan faktor u „podešavanju“ naših unutrašnjih časovnika, a to je svetlost i to sunčana. Čak i u sobi sa lusterima, osvetljenost ne premašuje par stotnina luksa, dok je na ulici kišovitog dana nivo osvetljenosti 1.000 luksa, a sunčanog čak 100.000.

Poznato je svima da se leti lakše budimo nego zimi. Uprkos tome, i ovde postoje određene nijanse. Svako narušavanje prirodnog ritma, koji reguliše režim sna pogoršava stabilnost našeg unutrašnjeg časovnika, odnosno celog organizma.
(Tanjug)

---

 

JEZIK DRVEĆA…

Prema Dudenovom rečniku, jezik je sposobnost čoveka da se izrazi. Tako posmatrano, samo mi možemo da razgovaramo jer je taj pojam ograničen na našu vrstu. Zar ne bi, međutim, bilo zanimljivo saznati da li i drveće može da komunicira? Ali kako?

Foto ilustracija Bora*S

U svakom slučaju se ništa ne čuje jer je apsolutno tiho. Škripanje grana koje se na vetru međusobno taru i šuštanje lišća nastaju pasivno i drveće nema nikakav uticaj na to. Ali ono drugačije skreće pažnju na sebe: mirisima. Aromatične tvari kao sredstvo izražavanja?

To ni nama ljudima nije nepoznato: za šta se koriste dezodoransi i parfemi, ako ne za to? Čak i bez njihove upotrebe naš miris se obraća u podjednakoj meri svesti i podsvesti drugih ljudi. Miris nekih ljudi jednostavno ne podnosimo, dok nas drugi snažno privlače svojim mirisom.

Po mišljenju nauke, feromoni u znoju su čak presudni u izboru partnera s kojima želimo da začnemo potomke. Prema tome, ljudiimaju tajni jezik mirisa, ali i drveće može takođe da se pohvali barem time.

Pre četiri decenije je u afričkim savanama uočeno da žirafe brste akaciju-kišobran, što se ovoj vrsti nimalo ne sviđa. Da bi se otarasile velikih biljojeda, akacije za nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Žirafe to znaju i odlaze do sledećih stabala. Sledećih? Ne, najpre preskoče priličan broj i nastavljaju ručak tek posle oko sto metara.

Foto ilustracija Bora*S

Razlog je zapanjujući: obršćena akacija ispušta plin (u ovom slučaju etilen) kojim upozorava pripadnike svoje vrste u okruženju na preteću nevolju. Sve upozorene jedinke takođe uskladište otrovne materije da bi se pripremile na napad.

Žirafe znaju za tu igru i zato se upute malo dalje u savanu gde pronalaze stabla koja ništa ne podozrevaju. Ili brste uz vetar jer vazduh odnosi mirisne poruke do sledećih stabala, a ako idu uz vazdušnu struju, u neposrednoj blizini pronalaze akacije koje nemaju pojma o njihovom prisustvu.

Takvi procesi se odvijaju i u našim autohtonim šumama. Bilo da su posredi bukve, smreke ili hrastovi, svi bolno primete čim neko počne da ih gricka. Kada gusenica svojski zagrize, menja se tkivo oko tog mesta. Pored toga, ono emituje električne signale, na potpuno isti način kao ljudsko telo koje se povredi.

Istina, ovaj impuls se ne širi u milisekundama kao kod nas, nego samo jedan centimetar u minutu. Posle toga prođe još jedan čas dok se odbrambene materije ne natalože u listovima da bi parazitima ogadile ručak.

Foto ilustracija Bora*S

Drveće je jednostavno sporo, pa je to najveća brzina čak i u slučaju opasnosti. Uprkos sporosti, pojedini delovi drveta nipošto ne funkcionišu svaki za sebe.

Ako se, na primer, korenje suoči s teškoćama, ova informacija se širi po celom drvetu i može dovesti do ispuštanja mirisne materije kroz lišće. I to ne bilo koje, nego one koja je specijalno skrojena za odgovarajuću svrhu.

To je još jedna osobina koja im narednih dana pomaže u odbrani od napada, jer kod nekih insekata prepoznaju vrstu zlotvora.

Svaka vrsta insekata ima specifičnu pljuvačku i može se tačno odrediti čija je. I to tako dobro da drveće lučenjem materije koja privlači insekte može planski prizvati predatore, a ovi se onda poletno bacaju na napast i tako pomažu stablu.

Brestovi ili borovi se na primer obraćaju malim osama. Ovi insekti polažu jaja u gusenice koje jedu lišće. Tu se razvija osinji podmladak koji malo-pomalo iznutra izjeda veću gusenicu leptira – što nije lepa smrt. Ali tako se drveće oslobađa dosadnih parazita i može nastaviti rast bez oštećenja.

Uzgred, prepoznavanje pljuvačke predstavlja dokaz za još jednu sposobnost drveća: to bi značilo da ima i čulo ukusa.

Međutim, mana mirisnih materija je to što ih vetar brzo razređuje. Zato često ne dopiru ni sto metara daleko. Doduše, pritom odmah ispunjavaju i drugu svrhu. Kako se širenje signala u samom drvetu odvija veoma sporo, miris u vazduhu može hitro da prevali mnogo veće udaljenosti i daleko brže upozori druge delove stabla, udaljene nekoliko metara.

Foto ilustracija Bora*S

Ali često čak nije nužan poseban poziv u pomoć za odbranu od insekata. Životinjski svet po pravilu primećuje hemijske poruke drveća i zna da se tamo odigrava napad u kome sigurno učestvuju ofanzivne vrste. Ko voli da jede tako male organizme, biće neodoljivo privučen.

Ali drveće može i samo da se brani. Hrastovi, na primer, sprovode gorak i otrovan tanin u koru i listove. On ubija insekte koji ih nagrizaju ili im barem toliko menja ukus da se od ukusne salate pretvaraju u gorku žuč.

Vrbe proizvode kao sredstvo odbrane salicin koji deluje na sličan način. Ali ne i na nas ljude. Naprotiv, čaj od vrbine kore može ublažiti glavobolju i temperaturu i smatra se pretečom aspirina.
Za takvu odbranu je, naravno, potrebno vreme.

Stoga saradnja u oblasti ranog upozoravanja ima presudan značaj. Pritom se drveće ne oslanja samo na vazduh, jer u tom slučaju ne bi svaki sused bio obavešten o opasnosti. Radije šalje svoje poruke kroz korenje, koje je umreženo sa korenjem svih primeraka i funkcioniše nezavisno od vremena.

Iznenađuje što se poruke ne šire samo hemijskim putem nego i električnim, i to brzinom od jednog centimetra u sekundi. Priznajemo da je to u poređenju s našim telom veoma sporo, ali i u životinjskom carstvu postoje vrste, na primer meduze ili crvi, kod kojih se nadražaji prenose sličnom brzinom.

Kada se raširi novost, svi hrastovi u okolini smesta takođe počnu da pumpaju tanin kroz žile. Korenje drveća seže veoma daleko, u prečniku koji je dva puta širi od krošnje. Tako se ukršta s podzem¬nim izdancima susednog drveća i zahvaljujući srastanju uspostavlja kontakt.

Foto ilustracija Bora*S

To se, doduše, ne dešava uvek jer i u šumi postoje samotnjaci koji ne žele da imaju mnogo veze sa svojim kolegama. Da li takvi namćori mogu da zaustave alarm time što ne učestvuju?

Na sreću ne mogu jer se tu najčešće uključuju gljive da bi se obezbedilo brzo širenje vesti. One deluju kao optički kablovi za internet. Tanke niti prodiru kroz tlo i stvaraju nezamislivo gusto tkanje. Tako jedna kašičica šumske zemlje sadrži više kilometara ovih „hifa“.

Jedna jedina gljiva se tokom vekova može raširiti na mnogo kvadratnih kilometara i na taj način premrežiti cele šume. Ona prenosi kroz svoje vodove signale od jednog stabla do drugog i pomaže im da razmene poruke o insektima, suši i drugim opasnostima. U poslednje vreme čak i nauka pominje Wood-Wide-Web u našim šumama. Do danas je tek veoma malo istraženo šta i u kolikoj meri se razmenjuje u toj mreži.

Foto ilustracija Bora*S

Možda postoji i kontakt među različitim vrstama drveća, iako jedna drugu smatraju konkurencijom. Gljive, međutim, prosto slede sopstvenu strategiju, koja može biti izrazito posrednička i pomirljiva.

Kada su stabla oslabljena, možda ne posustaju samo njihove odbrambene snage nego i komunikativnost. Teško se drugačije može objasniti da insekti napadači planski biraju osetljivije primerke.

Moguće je da iz tog razloga osluškuju drveće, primećuju hemijska upozorenja i proveravaju neke pojedince tako što im gricnu list ili koru.

Možda je ćutljivost zaista izazvana ozbiljnim oboljenjem, a nekad i gubitkom spleta gljive, zbog čega je stablo odsečeno od priliva svih informacija. Ono više ne prepoznaje preteću opasnost, pa tako postaje švedski sto za gusenice i insekte. Inače, isto su tako osetljivi prethodno opisani samotnjaci, koji doduše deluju zdravo, ali ostaju neobavešteni.

Foto ilustracija Bora*S

U životnoj zajednici šume informacije ne razmenjuje samo drveće nego i žbunje i trave, možda čak i sve vrste biljaka.

Ali kada izađemo na obrađena polja, biljke postaju veoma ćutljive. Naše kultivisane biljke su zbog uzgoja uglavnom izgubile sposobnost komunikacije ispod i iznad zemlje. One su takoreći gluve i neme, pa su stoga lak plen za insekte.

To je jedan od razloga što savremena poljoprivreda koristi tolika sredstva za zaštitu bilja. Možda bi uzgajivači ubuduće mogli malo da se ugledaju na šume i ukrštanjem omoguće da žitarice i krompir postanu malo divljiji, a time komunikativniji.

Komunikacija između drveća i insekata ne mora da bude usredsređena samo na odbranu i bolesti. Verovatno ste i sami primetili, odnosno omirisali da apsolutno postoje mnogi pozitivni signali između tako različitih bića. Reč je o prijatnim mirisnim porukama cvetova. Oni ne šire aromu oko sebe slučajno ili da bi nam se svideli.

Voće, vrbe ili kesten skreću pažnju na sebe porukom koja se obraća čulu mirisa i pozivaju pčele da kod njih natoče gorivo. Slatki nektar, koncentrisani šećerni sok, jeste nagrada za oprašivanje koje insekti usput obavljaju. Oblik i boja cveta takođe su signal, kao reklamna tabla koja se jasno ističe u zelenom mnoštvu krošnje i pokazuje put ka zakuski.

Prema tome, drveće komunicira mirisima, vizuelno i putem električnih signala (preko neke vrste nervnih ćelija na vrhovima korena). A šta je sa zvucima, dakle sa slušanjem i govorom?

Premda sam na početku rekao da je drveće potpuno tiho, najnovija saznanja mogu osporiti čak i to. Monika Galjano sa Univerziteta Zapadne Australije, sa kolegama iz Bristola i Firence, prosto je osluškivala tlo. Drveće je nepraktično u laboratoriji, zbog toga su umesto njega ispitane klice žitarica kojima se lakše rukuje.

I stvarno – ubrzo su merni uređaji zabeležili tiho krckanje na fre-kvenciji od 220 herca. Korenje koje krcka? To ništa ne mora da znači, na kraju krajeva čak i mrtvo drvo krcka kada gori u peći. Ali zvuk koji je utvrđen u laboratoriji naveo je i u prenesenom smislu istraživače da naćule uši jer je na njega reagovalo korenje klica koje nisu učestvovale u eksperimentu.

Kad god su bile izložene krckanju od 220 herca, vrhovi su im se okretali u tom pravcu. To znači da trava može da oseti ovu frekvenciju i možemo mirno reći da može da je „čuje“.

Foto ilustracija Bora*S

Razmena informacija među biljkama preko zvučnih talasa? To budi našu radoznalost da saznamo više, budući da smo kao ljudi upućeni na komunikaciju preko zvučnih talasa, pa bi to možda bio ključ za bolje razumevanje drveća.

Nezamislivo je šta bi značilo kada bismo mogli da čujemo da li se bukve, hrastovi i smreke osećaju dobro ili im nešto fali. Ali do toga još nije došlo, istraživanja u ovoj oblasti su na samom početku.

Ipak, kada prilikom sledeće šetnje po šumi začujete tiho krckanje, razmislite da li je to zaista bio samo vetar ili…

Peter Voleben

Iz knjige Tajni život drveća

---

 

PODEŠAVANJE NAŠEG BIOLOŠKOG SATA…

PRELAZAK NA LETNJE I ZIMSKO VREME ŠTETNO ZA ORGANIZAM

Vodeći nemački hronobiolog Til Roneberg već duže vreme se zalaže za ukidanje prelaska na zimsko i letnje vreme u celom svetu, smatrajući da pomeranje kazaljki na satu ima izuzetno štetne posledice po organizam.

Prelazak na letnje vreme za nemačkog hronobiologa predstavlja nedopustivo mešanje u prirodni ritam sna i budnosti.

Na osnovu mnogobrojnih eksperimenata Roneberg dokazuje da taj, kako kaže „kolektivni dogovor da se sa radom počinje jedan sat ranije“ veoma negativno utiče ne samo na subjektivno osećanje ljudi, već i na njihovu produktivnost.

Nemački naučnik naglašava da je za usklađivanje „unutrašnjih“ časovnika sa „socijalnim“ pri prelasku na letnje ili zimsko vreme potrebno najmanje tri do četiri nedelje, pa i više ako proleće kasni ili se leto odužilo. Opasnije od toga je samo smenski rad, kada se dan menja za noć, a noć za dan.

Takvu dinamiku, međutim, diktiraju potrebe proizvodnje, a prelazak na letnje vreme je potpuna besmislica, zaključuje Roneberg.
„Muškarcu je potrebno šest sati sna, ženi sedam, a budali – osam“, rekao je jednom Napoleon, koji je spavanje smatrao za gubljenje vremena, i sam je spavao samo šest sati, kao i poznati pronalazač Edison. Ajnštajnu je međutim, bilo potrebno najmanje deset sati sna, a on kao što je svima poznato, uopšte nije bio budala.

Potrebe za snom, kao i vreme za uspavljivanje i buđenje su individualni i u velikoj meri genetski određeni, ukazuje u svojoj knjizi „Wie wir ticken“ (Kako idu naši unutrašnji satovi) vodeći nemački hronobiolog. „Ko rano rani dve sreće grabi“, „Ko pre ustane sve pečurke ubere, a pospan i lenj koprivu bere“ slične poslovice imaju skoro svi narodi, a njihov smisao je očigledan – ljudi koji spavaju više i duže smatraju se za lenjivce.

Til Roneberg, koji je vodio istraživanja u Nemačkoj, Španiji, SAD, Indiji, Brazilu, i analizirao detaljnu informaciju o 80.000 stanovnika na tri kontinenta, smatra da su slične „narodne mudrosti“ beznadežno zastarele, i verovatno su odgovarale stvarnosti kada se većina stanovništva bavila poljoprivrednom na predindustirjskom nivou.

Oko 60 odsto Evropljana se ubraja u takozvane noćne „sove“, što znači da ležu kasno, a kasno i ustaju, što nije uvek i moguće. „Unutrašnji“ biološki sat mora da se usklađuje sa „socijalnim“ tako da „sove“ po pravilu moraju ranije nego što im se to hoće da ustaju i odlaze na posao. Posledice su poznate – teška koncentracija, razdražljivost, brzo zamaranje, teže podnošenje fizičkog, umnog i emocionalnog opterećenja.
„Ševe“ u tom slučaju s visine savetuju „sovama“ da odu ranije na spavanje i sve će biti u redu. Međutim, dužina sna nije najvažnija, ističe Roneberg. Ukoliko je san u koliziji sa genetiski određenim bioritmom, slična korekcija režima sna i budnosti nije od pomoći.

Foto ilustracija Bora*S

San je kopleksan proces: usporavaju se refleksi, postepeno se snižava temperatura tela i hormonska aktivnost, strukturišu se mećućelijski procesi… Ukoliko do buđenja dolazi protiv volje organizma u neželjeno vreme, sve ide „naopako“. Sem toga, pravilan san (i budnost) zavise od mnogo više faktora nego samo pripadnost „ševama“ ili „sovama“. Stepen umora, uzrast, pol, način života, godišnje doba, sve to kako tvrdi nemački hronobiolog, ima značajnu ulogu.

Deca, na primer, po pravilu su, a na užas roditelja, jutarnji hronotipovi, ali kasnije režim sna se pomera za kasnije vreme dana. Apsolutne „sove“ su mladi od 12 do 16 godina, omladina od puberteta do dvadeset godina, koja može do jutra da sedi ispred televizora ili kompjutera, šeta ili igra u diskoteci, ali ujutru ne može da ustane. Zato se nemački naučnik zdušno zalaže da se početak nastave pomeri za kasnije, jer prvi čas, pa čak i dva su uzaludni, uspavan mlad organizam ne usvaja gradivo. Takvi arugmenti izazivaju buru negodovanja, pa čak i podsmeh.

Pedagozi, političari, a i roditelji su ubeđeni da je 8,00-8,30 sati idealno vreme za prvo zvono u školi. A ukoliko školarci ne mogu ujutru da ustanu, neka ležu ranije. Ovaj snishodljiv savet, prema rečima nemačkog hronobiologa jednostavno ignoriše bioritmičku specifičnost uzrasta. „Ovde nije u pitanju disciplina već biologija“ naglašava Til Roneberg i ponovo upozorava da je „nemoguće odrediti univerzalan, za sve jedinstven ritam sna i budnosti“. Kod muškaraca i žena na primer dnevni ritam se ne menja jednostavno sa uzrastom, već su promene različite i retko se podudaraju.

Autor knjige, polušaljivo, poluzobiljno ukazuje da se upravo time može objasniti zbog čega se zreli muškarci često žene mladim devojkama. Velika je verovatnoća da će unutrašnji časovnici muškaraca od 40-45 godina i žena od 30-35 godina biti usklađeni.

Postoji, istina, još jedan faktor u „podešavanju“ naših unutrašnjih časovnika, a to je svetlost i to sunčana. Čak i u sobi sa lusterima, osvetljenost ne premašuje par stotnina luksa, dok je na ulici kišovitog dana nivo osvetljenosti 1.000 luksa, a sunčanog čak 100.000. Poznato je svima da se leti lakše budimo nego zimi. Uprkos tome, i ovde postoje određene nijanse.

Svako narušavanje prirodnog ritma, koji reguliše režim sna pogoršava stabilnost našeg unutrašnjeg časovnika, odnosno celog organizma.  (Tanjug)

---

 

ČOVEK I NJEGOV IDENTITET…

Šta zapravo čoveka čini zrelom i celovitom ličnošću?

Moramo, najpre, poći od priznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti ili, kako se to stručno kaže, ličnosti koja bi bila potpuno integrisana. Postoje samo stupnjevi zrelosti koji se, više ili manje, približavaju ovoj zamišljenoj, idealnoj celini ličnosti. Dobro je ovom prilikom pomenuti stav da praktično nema granica čovekovog sazrevanja u toku čitavog njegovog života.

Efim Volkov

 Iako je nesumnjivo da su najvažniji uslovi u kojima ličnost sazreva, oni koje stvara roditeljska kuća u ranoj mladosti deteta, ipak i kasnije životne okolnosti, kao i endogena, verovatno konstitucijom i nasleđem primljena sposobnost ličnosti za doživljaje i transformaciju -imaju značajan udeo i svoj doprinos kako u naknadnom sazrevanju ličnosti tako i u mogućnosti plodnog menjanja i sve samostalnijeg razvoja ove ličnosti. Biografije velikih ljudi (ali ne samo njih) dovoljno ubedljivo dokazuju ovu pretpostavku.

Ukratko ćemo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja, odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava i njihov značaj. Čini nam se, čak, da svaki od njih ima približno podjednaku vrednost i podjednak značaj.

1. Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog

Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna porodica već ni skladno društvo.

2. Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa

Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum“ naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.

3. Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje

Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom svesnom kontrolom kako ne bismo. dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog (otud preterana upotreba medikamenata i zloupotrebljavanje komfora), karakteristika je našeg doba, koje i ovde pokazuje sve odlike infantilnog regrediranja.

4. Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti

Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i budnosti prema zahtevima svoga moralnog bića. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama strahu i osećanju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički. Onakvo čovekovo Nad-ja, koje je u detinjstvu izgrađeno pod uticajem preterano strogih roditelja, ili nije uopšte dovoljno izgrađeno zbog roditeljske zanemarenosti, ili što ovi i sami nisu u sebi izgradili svoju savest – stvara od ljudi mučitelje drugih ili neurotične mučenike koji zbog preteranog osećanja straha krivice traže svoje tlačitelje.

Nasuprot tzv. razvojnoj identifikaciji, koja je jedino normalna i kod koje ličnost unosi u sebe kao uzor osobe koje voli i ceni, u patološkim slučajevima tzv. odbrambene identifikacije ne postoji u osnovi ličnosti emocionalna privrženost, već potreba za osećanjem sigurnosti. U takvim slučajevima ličnost se oseća ugrožena, pa ne mogavši da se oslobodi straha na drugi način, počinje da se poistovećuje sa osobom koja je izvor strepnje. Iz takve identifikacije razvijaju se preterane maskuline ili feminine osobine ličnosti, koje onda delaju u pravcu sadističke ili mazohističke orijentacije u životu.

5. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti

Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bićima, ostaje neiskorišćena, divlja snaga koja se kad-tad mora da isprazni, i to najčešće u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.

6. Sposobnost da budemo nezavisni

Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je već uspešno u sebi razvila sve druge, ranije pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga ali i uslov slobode. Nema stvarne slobodne ličnosti nezavisne i samostalne, a koja time nije ne samo izolovana i usamljena već i na preteran, neurotičan način angažovana u društvu. Samo nezavisna, dakle slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje „Bogu Božije, a caru carevo“.

U najkraćim crtama izneli smo neke od najvažnijih kriterijuma po kojima savremena psihologija i psihijatrija procenjuju zrelost neke ličnosti.

Svako od nas treba da proceni koliko one vrede i koliko odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Svaki od nas mora najpre da odgovori na pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim talentima.

Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke za rad.

Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo već i samovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od samoodgovornosti.

 Iz knjige ČOVEK I NJEGOV IDENTITET, Zadužbina Vladete Jerotića, 2011.

Izvor orginalnog sadržaja: stokinblog

---

 

MREŽE I NITI…

Smatra se da je prvenstvena upotreba paučine bila za izgradnju kokona, pa tek kasnije da je počela da se koristi za pravljenje mreža. Mnogi paukovi koji se sakrivaju u pukotine stena, drveća i zemlje, svoje stanove oblažu paučinom. Neke kućice u zemlji imaju i pokretni poklopac, operkulum, napravljen od paučine, kamenčića, lišća i sličnog.

Mreže su svakako najčudesnija pojava kod paukova. Postoji više tipova lovnih mreža, najednostavnije su mreže nepravilnog oblika sa nitima razapetim na sve strane, a najsavršenije su okrugle, uspravne mreže kakve pravi pauk krstaš ili osaš. Izgled mreže se koristi u taksonomiji.

Tipovi mreža

Preuzeto i adaptirano iz Spiders (Hiliyard,1999)

Velika elastičnost, čvrstina i otpornost su osobine koje paučinu izdvajaju kao izuzetan materijal. Postoje podaci da se paučina kida tek nakon istezanja na dužinu koja je 5 do 15 puta veća od osnovne, što zavisi od tipa paučine, a kada bi se napravila velika mreža sa nitima debljine olovke, bila bi dovoljno jaka da u letu zaustavi Boing 747. Često se u literaturi ističe da je tanja od svile, a jača od čelika.

Izuzetno je otporna na bakterije i gljive, i ne rastvara se u vodi, tako da predstavlja savršen materijal. Može se naći podatak da je Plinije zabeležio kako su je Rimljani koristili za previjanje rana. Domoroci nekih tropskih ostrva koristili su paučinu za izradu torbi za strele.

Stanovnici Madagaskara bili su poznati po izradi zenskih čarapa i rukavica od paučine. Iskustvo u predenju tkanina od paučine imali su i Kinezi. Kineska delegacija, kada je dolazila u Evropu 1896. godine , poklonila je Kraljici Viktoriji haljinu (više kao plašt, ogrtač) napravljenu od paučine. Danas se naučnici trude da tehnikama rekombinantne DNK dobiju sintetički materijal takvih karakteristika koji bi imao široku primenu.

Sposobnost pravljenja paučine koristi paukovima i u mnogim drugim životnim situacijama. Tako na primer, pri kretanju, prave sigurnosne niti preko kojih se, u slučaju opasnosti, opuste i brzo skliznu na sigurnije mesto. Pored ovoga, ispuštanjem slobodne niti mogu da lebde u vazduhu pa tako koriste vazdušne struje za seobu (balooning).

Ima primera da su se, ovako putujući, spuštali na brodove udaljene od obale više od 360 km. Ove seobe postaju intenzivnije tokom toplih jesenjih dana kada se, uglavnom, mladi paukovi u velikom broju penju na vrhove stabljika i puštaju dugačke niti koje lelujaju na vetru. U trenutku kada nit postane dovoljno velika da izdrži pauka u vazduhu on skuplja noge i prepušta se vazdušnim strujama. U narodu se ova pojava naziva Bablje leto ili Marijine niti.

Upotreba paučine

Preuzeto i adaptirano iz Spiders (Hiliyard,1999)

Izvor: paukovisrbije.com

______________________________________________________________

 

PORUKE JESENJEG LIŠĆA…

Žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa karakterističnih za jesen, ali zašto drveće stvara crveno lišće?

Foto: Wikimedia

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja. Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, “odgovoran” za njihovu zelenu boju.

Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima. Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao “sudopera” za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

SIGNAL ZA INSKETE

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje.

Potencijalni primaoci “crvenog” signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Foto: Pixabay

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata.

Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

KOJE DRVEĆE PROIZVODI CRVENO LIŠĆE?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave.

Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Foto: Pixabay

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: “Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu.

Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.” Tako glasi teorija.

ALTERNATIVNE TEORIJE

Neadaptivno objašnjenje: Jesenje boje su usputni proizvod starenja listova, detoksikacije sekundarnih metabolita ili drugih biohemijskih procesa, ali se nisu razvile zbog neke posebne svrhe i ne donose nikakvu posebnu adaptivnu prednost biljkama. Prema ovoj teoriji, koja je prihvaćena kao standardno objašnjenje u mnogim udžbenicima, trebalo bi odbaciti sve adaptivne hipoteze o jesenjim bojama.

Fotoprotekcija: Jesenje boje štite od fotoinhibicije i fotooksidacije, i deluju kao direktna zaštita od sunca ili indirektno kao antioksidant, omogućavajući tako efikasniju resorpciju hranljivih materija pre opadanja lista. Prema ovoj hipotezi, listovi treba da prikazuju što više jesenjih boja (crvenu) da bi reapsorbovali hranljive sastojke. Crveni fenotipovi bi trebalo da budu otporniji na fotoinhibiciju ili fotooksidaciju, i trebalo bi efikasnije da reapsorbuju hranljive sastojke.

Otpornost na sušu: Prema ovoj teoriji, jedinke i vrste koje su izloženije većoj opasnosti od vodenog stresa trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Brojni činioci iz životnog okruženja izazivaju vodeni stres u tkivima biljaka a proizvođenje antocijanina predstavlja odgovor. Međutim, ne postoji evidencija o tome da biljne vrste izložene većoj opasnosti od suše prikazuju više jesenjih boja, ili da su crveni fenotipovi rezistentniji na vodeni stres. Kritičari ove teorije naglašavaju da je nejasno zbog čega bi rezistentnost na sušu bila posebno važna biljkama u jesen. Štaviše, često se događa da suša uzrokuje preuranjeno opadanje listova, bez prethodnog proizvođenja jesenjih boja.

Zagrevanje listova: Antocijanini konvertuju svetlost u toplotu kako bi zagrejali listove i povećali stepen transpiracije i metabolizam, ili da bi ih zaštitili od niskih temperatura. Prema ovoj teoriji, jedinke, odnosno vrste biljaka kojima preti veća opasnost od smrzavanja trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Crveni fenotipovi bi, prema ovoj hipotezi, trebalo da budu otporniji na hladnoću. Postoji evidencija o tome da su jesenji crveni listovi češća pojava u hladnijim klimatskim regionima, međutim nisu retkost ni u tropskim predelima. Kritičari ove teorije ističu da je nejasno zbog čega bi zagrevanje trebalo da bude važno za listove u jesen. Ova hipoteza nije relevantna za žutu boju.

Obeležavanje plodova: Boje privlače ptice i ostale organizme ka neupadljivijim plodovima omogućavajući na taj način bolje raznošenje semena.Prema ovoj teoriji, vrste sa jesenjim bojama trebalo bi da budu one čija semena raznose životinje i čiji plodovi dozrevaju u jesen, a stabla sa više jesenjih boja trebalo bi da privuku više životinja-prenosilaca semena. Ovu teoriju ne podržava nijedno istraživanje. Problem predstavlja i to što je relevantna samo za one vrste kod kojih plodovi dozrevaju u jesen, a kojima životinje raznose semena.

Kamuflaža: Jesenje boje čine listove manje uočljivim za insekte koji migriraju na drveće tokom jeseni. Crvena ne odaje bilo kakav kvalitet nekog stabla, već mu jednostavno služi za kamuflažu. Ova teorija veoma je slična koevolucionoj signalnoj teoriji, s tim što se od insekata ne očekuje da se drugačije ponašaju na stablima koja prikazuju različite jesenje boje. Prikrivanje podrazumeva da stabla koriste osobine percepcije boja kod insekata kako bi “sakrili” svoje listove, ali se pretpostavlja da će biti selektivnog pritiska na insekte da razviju kontraadaptaciju na okolnosti.

Antikamuflaža: Jesenje boje čine parazite koji borave na listovima upadljivijim njihovim predatorima i parazitoidima. Ovu hipotezu predložio je Lev-Yadun (2004) kao opšte objašnjenje boja (ili obojenosti) kod biljaka. Prema ovoj teoriji, vrste koje u jesen prikazuju najživlje boje listova jesu one koje je evolucija “spojila” sa parazitskim insektima i njihovim predatorima ili parazitoidima, a insekti bi trebalo da budu uočljiviji na jesenjim listovima. Još uvek ne postoji dostupna evidencija koja bi potvrdila ovu teoriju, koja u poređenju sa koevolucionom hipotezom podrazumeva složeniju vrstu interakcije.

Tekst: Ivan Umeljić*

* Tekst je originalno objavljen u nedeljniku Vreme 30. septembra 2010. godine.

Izvor:elementarium.cpn.rs

---

---

FotoPlus by Bora*S

ČUDESNI LAN – ČUVAR ZDRAVLJA…

Prevencija je najbitnija u očuvanju zdravlja, a laneno seme je moćan saveznik u prevenciji bolesti i u unapređenju zdravlja. Sve više je zastupljen u ishrani, a malo ko zna da lan zauzima deveto mesto na skali 100 najhranljivijih namirnica.

Lan (linum usitatissimum) je jednogodišnja ili dvogodišnja zeljasta biljka  visine od 30-80 cm. Plod je čaura sa mnogo semena. Lan se kosi ili čupa, a seme se odvaja mlaćenjem. Boja semena zavisi od vrste lana, a može biti smeđe ili zlatno žuto. Bez obzira koju boju seme ima, veoma je korisno i hranljivo.

Koristi lana bile su poznate još u Mesopotamiji, i već tada se koristio upravo zbog svojih semenki bogatih uljem, kao i zbog vlakana koja su se koristila u proizvodnji tekstila. Koristili su ga i stari Grci, Rimljani, a u Francuskoj je njegov uzgoj i upotreba bila i zakonom propisana.

Kao i sve semenke bogate mastima, i seme lana ima veliku energetsku vrednost. 100g semena lana sadrži 534 kcal na 100g namirnice i odličan je izvor biljnih vlakana.

Laneno seme je bogato zasićenim masnim kiselinama (oleinska) a jedan je od najboljih biljnih izvora omega-3 masnih kiselina (linoileinska, alfa-linoleinska i arahidonska). Redovno korišćenje malih količina lanenog semena u ishrani, utiče na regulaciju nivoa holesterola u krvi, kao i na odnos HDL i LDL holesterola. Omega-3 masne kiseline imaju i antiiflamatorno dejstvo, a kako ulje lana sadrži oko 55% alfa-linoleinske kiseline, odlično je u prevenciji bolesti srca i krvnih sudova.

Laneno seme sadrži i lignane, fitoestrogene koji imaju antioksidativno dejstvo i veliku ulogu u prevenciju karcinoma. Vitamin B17 (amigdalin).

Lan pomaže zdravlju debelog creva. Ima antikancerogena svojstva, a kao prirodni lubrikant i bogat izvor vlakana, smanjuje mogućnost pojave zatvora.

Lanena sluz je blago i neškodljivo sredstvo protiv zatvora, jer mehanički aktivira pokrete lenjih creva, često oboljenje mnogih ljudi. Vlažeći sluzokožu creva, ova sluz olakšava, ublažava i ubrzava čišćenje creva, ima laksantno dejstvo, jer unutrašnja površina creva postaje sluzavija. Zbog toga se lan sme davati svim osobama kao bezbolno i bezopasno laksantno sredstvo, čak i trudnicama.

Konzumacija lana može osnažiti imunitet. Jedna studija je pokazala da su upale respiratornog sistema ređe i manje ozbiljne kod dece školskog uzrasta koja uzimaju manje od kašičice lanenog ulja dnevno, nego kod dece koja ga uopšte ne uzimaju.

Lan sadrži masnoće koje su temelj za izgradnju mozga. To je posebno važno u razdoblju kada dečiji mozak najbrže raste – pre rođenja i u ranom djetinjstvu. Bilo bi dobro kada bi majke tokom trudnoće i dojenja uzimale jednu kašiku lanenog ulja dnevno.
Laneno seme je odličan izvor vitamina E. Pomaže zdravlju kože. Osobama koje imaju suvu kožu, ekcem ili preosetljivost na sunce, preporučuje se laneno ulje kao dodatak ishrani.

Sadrži i vitamine B kompleksa, i to riboflavin, niacin, tiamin, pantotensku kiselinu, vitamin B6 i folate. Minerale, kao što su mangan, kalijum, kalcijum, gvožđe, magnezijum, cink i selen.

Masnoće iz lana mogu doprineti gubitku viška kilograma.

Lan ima mnogo vrlina, ali ima i jednu manu: brzo postaje užeglo. Zdrave masnoće se po pravilu brzo kvare, sem maslinovog ulja. (Ulja sa dugim rokom trajanja su zapravo hidrogenizovane masti koje su, naravno, štetne.)

Laneno seme nam je dostupno tokom cele godine, i uglavnom ga možemo kupiti celo. Ako i nađete već mleveno laneno seme, ipak izaberite celo jer mleveno brzo užegne ako se ne čuva u odgovarajućim uslovima. Čuvajte ga na hladnom i suvom mestu, a ako sameljete veću količinu lanenog semena, obavezno ga držite u frižideru.

S bzirom da sadrži značajnu količinu biljnih vlakana i fitoestrogena, lan ne bi smeo da se koristi u ishrani u većim količinama. Naravno, slobodno možete dodati kašiku lana vašim pahuljicama, ili pojesti omiljenu lepinjicu za doručak.

Savetovalište za pravilnu ishranu ZZJZ „Timok“ Zaječar

Nenad Đorđević

Izvor: timocke.rs

______________________________________________________________

 

ČUDO U ZAPADNOJ MORAVI…

KRALJEVO – DŽINOVSKE ŠKOLJKE U ZAPADNOJ MORAVI

Tokom iskopavanja šljunka u Zapadnoj Moravi, u ataru sela Vrba sa dubine od preko tri metra, uz pesak vodu i mulj, kašika bagera iskopala je dve džinovske žive rečne školjke.

Veća je teška 650 grama i duga 19 centimetara, a manja je teška 150 grama. Poznati kraljevački biolog Živko Slavković kaže su u pitanju pravi kapitalci i možda najveće školjke do sada nađene u Srbiji.

“Vrlo je interesantno da se u ovo vreme nađe ovako velika školjka, ovako veliki primerak. Samo čovek da se divi”, rekao je profesor Slavković za Kraljevo Online.

Školjke vode težak način života, pričvršćene su za podlogu a hranu pasivno uzimaju, odnosno ono što im donese reka. “Skromnost ove životinje je toliko velika da ono što joj da priroda talsanjem vode to joj je sve”, dodaje Živko.

Ranije dok su reke bile čistije rečnih školjki bilo je više i u Ibru i u Zapadnoj Moravi a ova dva primerka su dokaz da su školjke opstale na ovim prostorima. “Ovo je svakako kapitalni primerak, i po godovima ima preko 35 godina”, dodaje Slavković.

Iako su jestive rečne školjke u našim krajevima se retko koriste za ishranu, u njima nema bisera ali su ih narodni lekari mleli, sušili i upotrebljavali za lečenje otvorenih rana, što je zabeleženo i u starim knjigama iz medicine.

Biolozi su zabrinutu, jer su zbog se zagađenije prirode pojedine biljne i životinjske vrste pred izumiranjem. Tako je broj slatkovodnih školjki i rakova u našim remama i jezerima sve manji ili ih uopte nema. Da su reke Ibar i Zapadna Morava ipak čistije nego što mislimo dokazuju i ove džinovske školjke koje će ukoliko se za njih ne zainteresuje neki biološki institut biti vraćene u korito Zapadne Morave na mesto iz kojeg su izvađene iz reke.

Izvor: kraljevo.biz /31. 07. 2017.

______________________________________________________________

REKORDER EVOLUCIJE…

Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima

Ruska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.

Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.

Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.

Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.

Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.

EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA

U istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.

Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.

Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.

Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta  pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.

Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.

Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.

Tekst: Jovana Nikolić 

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

RAJ NA ZEMLJI…

„Raj na Zemlji“: Naseljeno mesto na kojem nema komaraca

Island je jedno od retkih naseljenih mesta na Zemlji na kojem nema komaraca, a niko ne zna tačno zašto, piše Njujork tajms.

Foto: Thinkstock

Island nije ni približno hladan kao Antarktik na kojem komarci zbog niskih temperatura ne bi mogli nikad da prežive, niti mu manjka izvora i jezera koji komarcima prilično pogoduju za razmnožavanje.

Komaraca ima u svim susednim državama – Norvepkoj, Danskoj, Škotskoj, pa čak i na Grenlandu – što ceo slučaj čini samo još misterioznijim.

Najverovatnija teorija do sada je da ih na distanci drži okeanska klima – komarci ležu jaja na niskim temperaturama, a larve se izležu kada otopli. Na Islandu su međutim, zastupljene tri smene hladnih i toplih perioda godišnje, pa naučnici pretpostavljaju da bi takvi uslovi mogli da budu suviše nestabilni za opsanak ovih insekata.

Foto: Thinkstock

Prema drugim, moguće je da se uzrok ovog fenomena krije u hemijskom sastavu samog tla Islanda, ili u vodi, odnosno da postoje hemijska jedinjenja koja komarci ne tolerišu.

Ipak, globalno zagrevanje moglo bi da promeni sve – rast globalne temperature vazduha u poslednjih 20 godina prouzrokovao je naseljavanje oko 200 novih vrsta insekata na područje Islanda. Ukoliko se ovaj trend nastavi, komarce će možda biti moguće naći i na ovom mestu.

Ipak, to nisu nužno loše vesti – ribe bi u tom slučaju na raspolaganju imale još jedan izvor hrane.

Izvor: b92.net/nytimes.com sreda, 2.11.2016.

_________________________________________________________________________________

 

 

DRVO U BORBI ZA ŽIVOT…

Neverovatan prizor: Drvo u borbi za život

U Nacionalnom parku „Olimpik“ u Vašingtonu nalazi se drvo koje se još uvek održava u životu samo zahvaljujući nekolicini korenova uronjenih u liticu.

Veći deo drveta visi u vazduhu između dveju stena koje je razdvojio potok koji teče prema Kalejlok biču.

Iako deluje gotovo nemoguće, ovo drvo svakog proleća dobija novo lišće, uprkos tome što je veći deo njegovih korenova sasušen i visi iznad potoka.

U podnožju se formirala prostrana pećina, koja je dobila naziv Pećina drvetovog korena, dok se samo drvo najčešće naziva Drvetom života ili Drvetom koje beži.

Najzanimljivije je to što u ovom delu Amerike oluje nisu retke – pa ipak ovo hrabro stablo opstaje.

Izvor: nationalgeographic.rs/05. 11. 2015.

________________________________________________________________________________

ZORE PRONAŠAO DŽINOVSKE PEČURKE…

U Makedoniji džinovske pečurke težine 15 kilograma

Sakupljač pečurki u zapadnom delu Makedonije pronašao je dva ogromna vrganja, od kojih svaki teži više od 15 kilograma, objavio je na internet strani dnevnik „Nova Makedonija”.

Ilustracija

Prema navodima lista, gljive do sada neviđenih dimenzija pronašao je stanovnik sela Kosovo na području Poreča, Zore Slijanoski.

„Svake godine skupljam pečurke, ali nisam mogao da verujem svojim očima kada sam video ta dva velika primerka“, rekao je Slijanoski za Novu Makedoniju.

Prema njegovim rečima, koren jedne od gljiva bio je širok oko 60 centimetara.

„Morao sam da se vratim kući u selo da uzmem motornu testeru da bih presekao tu pečurku, dok smo drugu pečurku čupali nas trojica dok je nismo izvukli“, rekao je Slijanoski.

On je dodao da su džinovske pečurke izazvale veliku pažnju u selu.

„Sve komšije su došle u moju kuću da vide pečurke kakve u životu nisu videli“, istakao je Slijanoski.

Izvor: rts.rs/01. okt 2016/Beta

---

---

 

 

 

LET U STRANU I UNAZAD…

Kako kolibri leti i unazad?

Osim što se, u odnosu na druge ptice, kolibriji razlikuju po tome što mogu da lete i unazad, specifični su i po svom letu u stranu. Posebna građa, dobar raspored mišića i veći broj rebara, omogućava im da budu vrlo spretni, a u isto vreme i graciozni.

Kolibri poseduje osam pari rebara

Simpatični kolibriji, za razliku od ostalih ptica, bez problema lete unazad! Međutim, kolibri ima još jednu tajnu veštinu: može da leti i u stranu!

Za  izuzetnu pokretljivost kolibrija zaslužna je jedinstvena građa mišića, posebno u krilima.

Krila mogu da pokreću ne samo gore-dole, već i kružno, stvarajući „osmice“ u vazduhu. Smer osmica određuje i na koju stranu će se kolibri usmeriti u daljem letu. Lako kontrolišu telo i kada se u vazduhu zadržavaju na jednom mestu, posebno tokom hranjenja.

Te spretne ptice mašu krilima brzinom od petnaest do čak sto zamaha u jednoj sekundi, a pritom uvek ostaju graciozne u letu.

Najmanja ptica na planeti 

Kolibriji su uglavnom vrlo male ptice. Najmanja vrsta u familiji je i najmanja ptičja vrsta na svetu ‒ „Mellisuga helenae“ je, sa kljunom i repnim perajima, dugačka tek šest centimetara.

S druge strane, najveći kolibri je „Patagona gigas“, koji dostiže veličinu od oko 25 centimetara.

Kolibriji se ističu i po većem broju rebara ‒ dok druge ptice imaju najčešće šest pari rebara, kolibriji ih imaju čak osam.

Njihovo srce broji od 400 do 500 otkucaja u minuti, a za to vreme jedan kolibri udahne čak 250 puta!

Familija kolibrija broji više od 100 rodova i oko 350 vrsta. U prirodi naseljavaju Ameriku, u pojasu od juga Aljaske pa do Ognjene zemlje.

Autor: Maja Stojanović

Izvor: RTS

__________________________________________________________________________________

 

 

KAD TISA CVETA…

 Od 10-12. juna 2016. u Novom Bečeju

Tiski cvet je prastara vrsta insekta. Preci ove vrste nastali su pre oko 200 miliona godina.  Jedinke tiskog cveta su najkrupnije jednodnevnice. Danas je reka Tisa  jedno od retkih utočišta gde se Tiski cvet masovno roji svake godine.

Cvetanje reke Tise se odvija sredinom juna i traje 15-tak dana. Dešava se uvek u predvečernjim satima. Tada se na površini Tise na delu sa glinovitim koritom pojavljuju larve mužjaka, iz kojih se za par sekundi izlegu insekti.

Nešto kasnije se pojavljuju i larve ženki, a nakon toga počinje masovni “svadbeni let”, posle kojeg mužjaci brzo umiru.

Ženke još lete izvesno vreme uzvodno, a zatim se spuštaju na površinu vode i odlažu  6.000-7.000 sitnih jajašca (koje brzo tonu na dno reke) i umiru. Iz oplođenih jajašca za dve-tri nedelje izlegnu larve, koje se ukopavaju u glinoviti deo korita reke i tu rastu tri godine.

Novobečejska legenda kaže da se samo u vreme cvetanja Tise ostvaruju ljubavne želje zamišljene prilikom puštanja zapaljenih svećica u reku.

“Kad Tisa cveta” naziv je najromantičnije manifestacije u Novom Bečeju kojom se obeležava taj jedinstveni prirodni fenomen cvetanja reke, koji se odigrava samo na Tisi i reci Jang Cenk Jang u Kini.

Reč je o insektima čije larve žive 3 godine u mulju, a onda se u toku jednog predvečerja pojave na površini reke, obave ljubavni ples i odmah uginu, najpre mužjak, a onda i ženka pošto položi jaja. Tada Tisa izgleda kao da je uistinu procvetala.

U Novom Bečeju Tiski cvet, kako se naziva taj insekt prozirnih zlatnih krila, ima poseban značaj. Postao je zaštitni znak grada, pa je taj naziv dat i hotelu i spomeniku, suveniru…

Ali, u Novom Bečeju i legenda o ostvarenju ljubavnih želja je postala veoma primamljiva, pa je postala navika da se u Tisu puštaju svećice utisnute u čamčiće od liciderskih srca.

Zovu ih svećice želja, uglavnom ljubavnih. Svake godine domaćini se potrude da pripreme što bolji prateći program i sa gostima podele uverenje o ostvarenju želja. Tako, mnogi dođu na Tisu u Novi Bečej u vreme cvetanja reke da bi učvrstili svoju ljubav.

Izvor: agroinfotel.net

---

---

Cvetanje Tise u junu – Kanjiža

U narednih danima  pruža se prilika posetiocima da popodne između 18,00-19,30 časova uživaju u ovom  jedinstvenom prirodnom fenomenu  na šetališnoj stazi TISKI CVET na obali reke između rečnog graničnog prelaza  i  izletišta  na izlazu Kanjiže prema Horgošu.

Tri godine hibernacije za nekoliko sati života. Samo sa jednim ciljem – produžiti vrstu.

U neka davna vremena, ribari i žitelji okolnih, priobalnih sela nazvali su tu pojavu maglom – u suton, određenog dana tačno usred leta druga obala reke bi nestala na nekoliko sati uvučena u gustu mlečnu „maglu“.Verovatno su u ta davna vremena o ovoj pojavi ispredane priče i sigurno je ušla u nepisane anale neke pradavne „panonske mitologije“.

Ipak, to nije nikakva misteriozna pojava ili manifestacija onostranih događaja – reč je o prirodnom feno menu koji se skoro svake godine, u zavisnosti od temperature vode i vodostaja, odigrava na obalama Tise u okolini vojvođanske varoši Kanjiža i u narodu se naziva „cvetanje reke“.

Međutim, nije reč o vodenoj biljci već o insektu, zvanom tiski cvet ili Palngenia longicauda čije parenje predstavlja prirodni fenomen koji se događa celim tokom Tise, od Segedina do ukrajinske granice, pa i u nekim rekama koje se ulivaju u Tisu.

Slična vrsta insekata, Hexagenia Limbata, roji se još na reci Misisipi, na tromeđi država Minesota, Viskonsin i Ajova.

Autor: Mirko Miković

Turistička organizacija Kanjiža

Izvor: agroinfotel.net

---

ČUDESNE MOĆI PAUKOVA…

 

Čudesne moći paukova koje bi mogle da promene tok medicine

Još od stare Grčke, različite kulture lečile su rane tako što su ih trljale paukovim nitima, verujući da će na taj način sprečiti gubitak krvi i infekcije.

Foto: Profimedia

Profesor Fric Folrat drži paukove u luksuznom smeštaju na krovu Univerziteta Oksford. Desetine nezgrapnih zglavkara, pripadnika roda Nephila, prekrivaju tavanicu nekadašnje staklene bašte, baškare se pod tropskom vlagom i između bujnog lišća, a svojim složenim mrežama hvataju poslastice iz uvek prisutnih rojeva muva.

Posle 40 godina rada s paukovima, nemački zoolog razvio je duboko poštovanje prema njihovim gotovo čudesnim moćima.

Paukovi prave mrežu tako što upredaju tečni protein u svilu koja je čvršća od čelika, ali izuzetno fleksibilna.

Folratov cilj je da iskoristi paukove moći za upotrebu u ljudskom telu i proizvodi implantate od paukove mreže koji bi mogli da unesu revoluciju u regenerativnu medicinu.

Kao student Univerziteta Oksford 60-tih godina prošlog veka, Folrat je u početku proučavao golubove, ali ga je radoznalost ubrzo odvela do paukova i njihovim mreža, oblasti koja je bila prilično zanemarena u akademskim istraživanjima.

“Njihova mreža ima složenu, geometrijsku strukturu, a proizvode je od izuzetno prefinjenog materijala. Ne možete da se ne zapitate kako to funkcioniše i prema kojim pravilima”, kaže Folrat.

Prvu studiju o paukovima objavio je 1976. godine, nakon čega je usledilo niz revolucionarnih istraživanja u kojima se bavio jedinstvenim karakteristikama i funkcijama njihovih mreža. Istraživanja na terenu vodila su ga na razne strane, pa je tako stigao do Paname i Papue Nove Gvineje, gde je istraživao egzotične vrste s retkim kvalitetima.

“Mnogo vremena sam proveo samo sedeći na stolici u šumi i posmatrajući paukove šta rade kako bih razumeo njihovo ponašanje”, kaže on. “Ako otkrijete primerak sa neobičnom mrežom, možete da ga secirate kako biste videli žlezdu koja luči protein i vidite na koji način se vlakna upredaju.”

Posledica njegovih otkrića su različite saradnje.

Blisko je sarađivao sa arhitektama radi osmišljavanja zgrada zasnovanih na mrežama, a učestvovao je i u projektima za izradu mreža za hvatanje svemirskog otpada. Američka vojska ga je angažovala da ispita kako različite vrste droga, uključujući i LSD, utiču na paukovo pletenje mreže.

Primena u medicini

Primena u oblasti medicine možda najviše obećava. Još od stare Grčke, različite kulture lečile su rane tako što su ih trljale paukovim nitima, verujući da će na taj način sprečiti gubitak krvi i infekcije. Folrat je testirao ovu tradiciju tako što je u nizu eksperimenata sa životinjama pravio zavoje od paukove mreže. Tada je shvatio da se besprekorno stapaju sa tkivom domaćina.

“Paukove niti su biokompatibilne tako da ih rana ne odbacuje”, kaže on. Pored toga su i biorazgradive, što znači da zavoj naprosto nestaje kako rana zarasta. Čak i kada niti nisu bile očišćene, već su samo uzete iz mreže, zatvarale su ranu i posle toga nismo morali da ih odstranimo”, dodaje Folrat.

U sledećoj fazi, Folrat je analizirao same niti odmah nakon izlučivanja. On je otkrio jedinstveni raspored proteinskih struktura u njima, koje su, kako se ispostavilo, otporne na pritisak i deformacije. To je i razlog jedinstvene snage i elastičnosti paukove mreže.

Saznao je da paukovi iz roda Nephila (zlatosvileni pauk tkač) proizvode sedam različitih vrsta vlakana, pri čemu svako ima različitu namenu. Najčvršća su vlakna na kojima pauk visi i poslužila su kao model za novu vrstu biomedicinskog implantata.

Proizvodnja paukove svile u većim količinama nije bila moguća, zato što se od anesteziranih paukova može dobiti samo jedna nit, a uzgajanje arahnida je nemoguća misija zato što su kanibali.

Zbog toga je Folrat pokušao da iskoristi snagu svilenih buba, čije larve, u industrijskom procesu gajenja i izlaganja vrelom vazduhu ili pari, proizvedu ukupno više od 150.000 tona svile godišnje. Ova metoda se koristi za proizvodnju luskuznih tkanina više od 5.000 godina, prvi put u Kini, u doba neolita.

Vlakna svilene bube, međutim, nisu tako čvrsta kao paukova, osim toga, sadrže otrovni lepak zbog kojeg nisu najpogodnija za primenu u hirurgiji.

Cilj naučnika: Stvoriti implantat

Folrat je otkrio vrstu divljih svilenih buba, čije larve proizvode svilu sličnog proteinskog sastava kao kod pauka. Sekvencirao je te proteine i uporedio ih sa strukturom niti na kojoj visi pauk. Iz produkta ove vrste svilene bube uklonjen je toksični lepak, da bi zatim bio proizveden kao čvrst, čist materijal koji je Folratova kompanija Silk grup (pri Univerzitetu Oksford) nazvala Spidrex.

Njihov napredak je podstakao komercijalno interesovanje, pa je Folrat otvorio ogranak kompanije Oxford Biomaterials, koja se bavi razvojem za primenu u oblasti medicine. Analizirao je mogućnosti korišćenja “Spidrexa” za proizvodnju veštačkih kostiju, a takođe je testirao mogućnosti korišćenja za zavoje. Na kraju su istraživanja koncentrisali na zamenu za kolena. Osnovali su novi ogranak pod nazivom Orthox, koja se bavi primenom “Spidrexa” u proizvodnji materijala koji može da se oblikuje, a koji bi mogao da zameni hrskavicu i posluži kao biokompatibilna rešetka za tkivo koje se obnavlja.

Cilj naučnika je da stvore implantat koji bi u roku od pet godina zamenila originalna hrskavica.

Trenutno se ovi implantati klinički ispituju, a Folrat je zadovoljan rezultatima. “Zadovoljni su i pacijenti i hirurzi”, kaže Folrat i veruje da će implantati biti široko dosupni do 2018. godine.

Mnogobrojna primena paukove mreže

Sličan koncept Folrat primenjuje i u oblasti regeneracije nerava, preko još jednog ogranka kompanije, pod nazivom Neurotex. Tim se nada da će na ovaj način moći da izleči paralizu izazvanu teškim povredama kičme.

Gotovo svakodnevno se objavljuju rezultati novih istraživanja o mogućnostima primene paučine u regenerativnoj medicini. Naučni timovi širom sveta danas proizvode nove materijale koristeći niz kreativnih tehnika, kao što je ugradnja DNK pauka u koze, pa čak i korišćenje kvasaca za dobijanje svile.

Folratov tim radi na izradi kaciga za motocikliste, avionskih instrument-tabli i vojnih uniformi, a proučava i izuzetno efikasan proces tkanja paukove mreže radi korišćenja u hajtek-proizvodnji. Paukova mreža je već poslužila kao model za senzore zagađenja, a sintetička paukova mreža je sve popularnija u proizvodnji odeće.

Posle 40 godina rapidnog napretka, zoolog Folrat uveren je da je tek zagrebao po površini onog što bi stanari na krovu Univerziteta Oksford još mogli da pruže.

„Paukovi postoje milionima godina”, kaže Folrat. “Imamo još mnogo toga da naučimo od njih.”

Izvor: nationalgeographic.rs/Blic

---

---

USAMLJENA DAGLASOVA JELA…

Usamljeno drvo na površini jezera

Malo više od sto kilometara od kanadskog lučkog grada Viktorije, na ostrvu Vankuver, nalazi se „Jezero vila“, a na njemu se može videti jedan sasvim čudesan prizor. Jedno malo, usamljeno drvo, uprkos svim zakonima prirode, pronašlo je svoj dom na stablu koje viri iz ovog kanadskog jezera.

Foto: Profimedia

Jezero vila nalazi se, kako mu samo ime kaže, u udaljenom i nezagađenom predelu, blizu gradića Port Renfrju. Iz mira i spokoja kojim odiše jezero, izvire samo jedno duboko zaronjeno stablo.

Životom vezano za njega, na samom vrhu je tanko „drvo Daglasove jele“ .

S obzirom da je uronjeno stablo jedini izvor podrške i hrane zakržljalom drvetu, ceo prizor odaje utisak plemenite žrtve jednog skoro mrtvog starog drveta zarad opstanka mlađeg koje na njemu raste.

Za turiste, planinare i lađare, ova slika predstavlja jedinstven prozor u svet prirode i ponovnog rađanja.

Malo „bonsai“ drvo privuklo je mnoge fotografe koji su želeli da ovekoveče njegovu borbu za opstanak, a među njima i osvajača nagrade Nacionalnog istorijskog muzeja za najboljeg fotografa divljine.

Međutim, bez obzira na nagrade, svaka slika ovog drvceta, odanog svom mrtvom stablu, priča sopstvenu priču o simboličkom pregnuću za opstankom.

Izvor:nationalgeographic.rs

________________________________________________________________________________

PA, GDE SI BIO…

Nauka rekla svoje: Zašto su psi toliko srećni kad nas vide?

Ukoliko ste vlasnik psa sigurno znate o čemu govorimo. Vraćate se iz prodavnice u kojoj ste bili veoma kratko, čitavih 5 minuta, otvarate vrata, a vaš pas se zaleće ka vama kao da vas nije video godinama. Skakanje, lizanje, umiljavanje, lavež dočeka vas svaki put kada dođete kući…

„Gde si bio?“, „Zašto si me ostavio?“, „Obećaj da ćeš sledeći put i mene da vodiš!“ samo su neke od rečenica koje možete pročitati na tom srećnom licu.

Zašto je to tako? Zašto baš psi tako reaguju, dok druge životinje ne ispoljavaju tu sreću u tolikoj meri?

Nauka je odgonetnula ovu zagonetku, pa stručnjaci kažu da za to postoje dva razloga:

1. Psi su radoznali.
2. Preci pasa su vukovi.

Evo objašnjenja prvog razloga:

Pre nego što su postali naši ljubimci i verni prijatelji psi su bili mnogo sličniji vukovima. U svetu vukova lizanje po licu i pokazivanje emocija kada ugledaju sebi drago biće je pozdrav dobrodošlice.

-Za vukove je lizanje ono što je za ljude rukovanje. Ližući člana čopora koji od nekud dolazi vuk saznaje i da li je taj drugi vuk večerao i da li donosi nešto i za čopor. – smatra Gregori Berns, naučnik koji je proučavao ponašanje pasa.

On je istraživao kako psi vide ljude i došao do podatka da je za ovaj odnos miris veoma važan:

-Miris vlasnika je taj koji izaziva sreću u psu. Ipak nijedan drugi miris, čak ni miris drugog psa sa kojim živi ne izaziva toliku sreću kod psa. Psi nas doživljavaju kao nešto veoma vredno i za nas vlasnike imaju posebne emocije koje ne pokazuju ni prema kom drugom biću.

Drugi pomenuti razlog pseće sreće je njihova radoznalost.

Psi nas, po rečima Bernsa ne vole samo zato što ih hranimo, već i zato što im je sa nama život zabavan, nudimo im nova iskustva, vodimo ih na različita mesta, iznenađujemo ih a njihovoj prirodi to prija.

Psima je bez vlasnika dosadno pa je i to razlog njihove radosti kada se vlasnici pojave na vratima. Ipak, naučnici kažu da su psi i ljubomorni na svoje vlasnike jer “stalno negde moraju da idu”.

-Pas gori od želje da sazna gde ste bili, onjušiće vas da sazna da li ste bili sa drugom životinjom, da li ste ga izneverili, i naravno, na kraju – da li ste im doneli hranu! – kaže Gregori Berns.

Bez obzira šta je razlog te silne sreće, kad god dođete kući gde vas čeka pas, pomazite ga, izljubite i poigrajte se sa njim.

Pokažite mu da vam je sa njim ipak najlepše…

Autor: zivotinje.rs

---

ŠTA ZNAJU PAPAGAJI…

Čudesni svet ptica: Šta papagaj zna?

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima

Foto: Profimedia

Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude.

Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca.

U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica.

Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.

Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja. Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.

Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.

Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata. 

Prijateljstvo 

Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.

U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom.

Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.

Foto:Profimedia

U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke.

Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom.

Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.  

Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije.

Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.

AUTOR: Jovana Nikolić

za Elementarijum 16. 04. 2016.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________

ZMIJE KOJE LETE…

ČUDO: U ovoj malezijskoj džungli zmije LETE, iako nemaju krila! 

Iako ne znaju koliko često i zašto lete naučnici pretpostavljaju kako tako, selidbom s drveta na drvo ove zmije beže od predatora ili love plen.

Za razliku od većine zmija koje se kreću gmizanjem po tlu, njih pet iz roda Chrysopelea koje žive u džunglama Azije mogu da se kreću i vazduhom.

Zbog toga ih nazivaju letećim zmijama. Najmanja naraste oko 61 cm, dok najveća doseže dužinu od 1,2 metra.

Većinu vremena provode skrivene u krošnjama drveća. Iako ne znaju koliko često i zašto lete naučnici pretpostavljaju kako tako, selidbom s drveta na drvo beže od predatora ili love plen.

Svih pet zmija su otrovne, ali ne za ljude, već za glodare, guštere, žabe, ptice i šišmiše kojima se hrane. 

Iako ih nazivaju letećim zmijama prema načinu kretanja ispravnije bi bilo reći kako je reč o jedrenju/padanju kroz vazduh.

Naime, one ne mogu da polete sa tla, već da bi „letele“ moraju da skoče sa više na nižu tačku i tako „prelete“ dvadesetak metara. Tokom „leta“ celo njihovo telo ponaša se poput krila, što im omogućava menjanje smera.

Iako sletanje izgleda poprilično grubo, ove zmije sleću bez povreda.

Izvor: vestinet.rs

___________________________________________________________________________________

 

RITUAL UDVARANJA…

Simpatični Kakapo: Najneobičniji papagaji na svetu

Kakapo papagaji sa Novog Zelanda su jedinstvena bića na nekoliko načina. Ne samo da su najteži papagaji, teški i do 4 kg, već su jedini na svetu koji ne mogu leteti, kao i jedini noćni papagaji. Oni se takođe ubrajaju i među ptice koje žive najduže, u proseku – 90 godina.

Ako ugleda čoveka u divljini, preterano prijateljski raspoloženi Kakapo će mu odmah prići. A ako se prepadne, on nikada ne beži, već se jednostavno zamrzne u mestu.

Nažalost, ova simpatična i neobična stvorenja su kritično ugrožena vrsta, a krivci su ljudi (kao i obično) koji su u njihova prirodna staništa doneli pacove, a zatim i mačke.

Njihovo prirodno stanište se danas svodi na svega nekoliko zaštićenih ostrva Novog Zelanda gde ih volonteri redovno obilaze i koja su u potpunosti očišćena od uljeza koji su u poslednjih 100 godina smanjili njihovu populaciju na svega 30 jedinki.

Danas, njihova populacija u divljini broji manje od 150 jedinki (124, prema podatku iz 2012. godine) – toliko malo da gotovo svi imaju i svoje ime.

Ipak, napori da se ove simpatične i jednistvene ptice spasu od izumiranja urodile su plodom, jer se u poslednjih 10 godina njihov broj utrostručio, a nadamo se da će se pozitivan trend nastaviti i u budućnosti.

“Kakapo je ptica koja živi izvan vremena. Ako pogledate u njihovo veliko okruglo zelenkasto-smeđe lice, ono ima izgled nevinog nerazumevanja, zbog kojeg ih želite zagrliti i reći im da će sve biti u redu, iako znate da verovatno neće.” – Douglas Adams

Kada je reprodukcija u pitanju, Kakapo papagaji imaju više problema. Pored toga što su ženke poprilično nezainteresovane, mužjaci ne mogu razlikovati ženku od bilo koje druge životinje, pa se ponekad pokušaju pariti i sa predatorom, koji ih naravno pojede.

U slučaju da u blizini nema niko drugi s kim bi se Kakapo mogli pariti, čak i glava fotografa izgleda privlačno.

Nezainteresovanost ženki često dovodi do potencijalno smrtonosne muške seksualne frustracije.

Ali to nije sve. Kao što smo rekli, kakapo papagaji su jedinstveni na nekoliko načina, pa su tako i njihovi rituali udvaranja jedinstveni.

Sezona parenja obično počinje oko decembra, kada se mužjaci grupišu i penju na obližnje stene, te započinju sa svojim zavođenjem ženki. Svaki na svoj način pokušava da zadobije pažnju potencijalne partnerice.

Ovakvo ponašanje je poznato kao ‘Lek’, a Kakapo su jedina vrsta papagaja na svetu, te jedina vrsta ptica na Novom Zelandu sa ovakvim načinom udvaranja.

Tokom rituala udvaranja, svaki mužjak započinje sa ispuštanjem ‘Sonic boom’ zvuka koji se čuje na udaljenosti od 5 km, najavljujući svim ženkama u području da je on spreman za parenje. Nakon 20-30 bumova, mužjaci počinju ispuštati piskutavi zvuk, ili ‘Ching’.

Mužjaci koji se takmiče jedni protiv drugih mogu proizvesti na hiljade ‘bumova’ za jednu noć.

U stvari, ovo je za njih nešto kao puno radno vreme, jer njihove serenade traju po 8 sati dnevno, a ženke im ponekad ne prilaze i po 3 meseca, iako ih mužjaci svaku noć zovu bez prestanka.

Izvor: pixelizam.com

---

---