TAMOiOVDE_________________________
Vrhovna komanda Srpske vojske, na današnji dan 1915. godine, donela je Odluku o povlačenju iz Beograda, u pozadinu fronta preko Crne Gore i Albanije, u Grčku.
Povlačenje srpske vojske 1915.
U naredbi je, između ostalog, stajalo:
„Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili„.
Prilikom povlačenja srpske vojske i naroda, jedinstvenom u istoriji ratovanja, život je izgubilo više od 240.000 ljudi.
Na ostrvo Krf stiglo je 135.000 vojnika, a u Bizertu oko 12.000.
Posle oporavka, ponovo oformljena srpska vojska, 1918. godine, probila je Solunski front, oslobodila Srbiju i druge teritorije od kojih je, potom, formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. (rts.rs)
Zašto se Srbija odriče grobova svojih poginulih vojnika, slavne prošlosti i istorije (II) – Otkud srpski vojnik u grobovima severne Afrike
Stupivši na obale albanskog primorja, Srbija je bila na istinskom raspeću. Našavši se u izgnanstvu, država je bila raspeta između teritorije i naroda koji je napustila i tuđine i neizvesnosti u koju se uputila. Vrhovna komanda bila je raspeta između rasutih pukova od Skadra do Valone, Bizerte, Soluna i Krfa, gde su se sve u jednom momentu našle njene jedinice. Na najvećem raspeću, ipak, bio je srpski vojnik koji je, zaglavljen u blato, tumarajući između Medove, Drača i Valone, u svojoj duši lutao između ognjišta i najmilijih koje je napustio i neizvesnog puta bez povratka, između posramljenosti i patriotizma. Premda deluje da se jedan deo Srpske vojske iskrcao u Bizertu pod spletom čudnih okolnosti, vojska na taj put nije krenula samovoljnom odlukom pojedinih komandanata niti stihijski, već po planu saveznika i na osnovu naredbe Vrhovne komande.
Srpski vojnik posle albanske golgote, napisano je
,,otac petoro dece, težak 27 kg”
KRVAVA 1915. GODINA
Posle neuspelih austrougarskih pohoda u 1914. godini, komandu nad snagama Centralnih sila na Balkanu i neposredno rukovođenje vojnim operacijama preuzima Nemačka. U nameri da ovlada balkanskom transverzalom do Carigrada, Nemačka je pripremila novi plan napada na Srbiju.
Poučena prethodnim iskustvima austrougarskih poraza, cilj napada ovoga puta bio je daleko radikalniji: totalno uništenje srpskog naroda, države i vojske.
U strategijskom pogledu plan napada je predviđao angažovanje tri carevine sa oko sto miliona stanovnika i njihov udar svom snagom na malu srpsku kraljevinu sa ciljem da se prokrčči kopnena komunikacija koja izvodi u Dardanele radi pomoći Turskoj i približavanja energetskim sirovinama. U početnim opreracijama neprijatelj angažuje oko pola miliona vojnika svrstanih u šest nemačkih i austrougarskih i četiri bugarske divizije.
(Prema podacima Marka Božovića u delu Trnovit put Srbije 1914 – 1918 (BIGZ, 1974. str. 226) brojno stanje Srpske vojske u oktobru 1915. godine je 420697 boraca od toga 8897 oficira i 411700 podoficira i vojnika.)
U taktičkom pogledu planiran je istovremeni napad na frontu od 1200 kilometara i to: glavninom snaga na Beograd i Smederevo, a na pomoćnom pravcu upad u Podrinje i Mačvu, prodor preko Višegrada ka Kragujevcu, a nakon pet dana ulazak i bugarskih trupa na teritoriju Srbije i zauzimanje Niša i Skoplja.
Medljika – srpska kob-kota
Na obode Kosova 11. novembra stiglo je svega 280 do 300 hiljada ljudi, što znači da su gubici u odstupanju od Beograda do Kosova iznosili oko 120 do 140 hiljada. Namera srpskih snaga bila je da i u tim uslovima, osloncem na severoistočne kosovske objekte (Prepolac i Merdare), pruže neprijatelju snažan otpor u odbrani pravca koji od Podujeva i Mitrovice izvode ka Kačaniku i dalje ka Skoplju. Trebalo je, istovremeno, odoleti snažnom pritisku nemačkih jedinica sa severa i ostvariti kontrolu nad Kačaniččkom klisurom koju su držale bugarske snage.
Padom Medljike i neuspelim pokušajem da preuzmu kontrolu nad kačaničkim i končuljskim tesnacom, plan proboja Kačaničkom klisurom doveden je u pitanje, a celokupna Srpska vojska, iskrvavljena i prepolovljena u teškim bitkama, našla se na Kosovu okružena i stešnjena, ali ne i uništena. Ovakvim razvojem događaja, izgubljena je svaka mogućnost povlaččenja Srpske vojske ka Skoplju i pala je u vodu i poslednja nada Vrhovne komande da će se povlaččenjem kroz Kačaničku klisuru i dolinom Vardara sastati sa saveznicima.
(Padom Kačanika Nemačka je obustavila dalja dejstva smatrajući da je rat na Balkanu za nju završen. Zato je 24. novembra naredila povlaččenje svojih trupa iz Srbije. Obaveštavajući da više neće izdavati kominikee sa balkanskog ratišta, ona je smatrala da su i poslednji bedni ostaci ostataka Srpske vojske uništeni, da je, osvajanjem Niša i uspostavljanjem kopnene veze sa Bugarskom i Turskom, ispunjen planirani cilj i da se u neutralnost Grččke ne treba mešati pa je dalju sudbinu ratnih dejstava prepustila uglavnom Bugarskoj i Austro-ugarskoj vojsci.)
U Vrhovnoj komandi Srpske vojske usledila su traganja za drugim rešenjima. Jedini izlaz, s obzirom na očajno stanje i položaj trupa, koje su bile opkoljene višestruko nadmoćnijim snagama na relativno malom prostoru, nazirao se u tom momentu u daljem povlaččenju kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko primorje.
Sudbonosna odluka
Nameru o povlačenju preko Albanije i Crne Gore Vrhovna komanda uobliččila je 23. novembra, a već 25. izdala je istorijsko i sudbonosno naređenje Obr. 24942 svim komandantima armija o povlačenju trupa iz Otadžbine. Naređenje je predviđalo povlaččenje vojske sa Kosova na jadransko primorje u tri pravca. O namerama i detaljima ovog manevra istog dana (23. novembra) obavešten je naš vojni izaslanik u Podgorici pukovnik Petar Pešić, a 26. novembra i vojni izaslanici Rusije, Francuske, Engleske, Italije i Rumunije.
Istorijsku odluku o odstupanju vojske Vrhovna komanda obrazlaže naređenjem Obr. 24971 od 25. novembra:
“Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država…Jedini je spas iz ove teške situacije, povlaččenje na Jadransko primorje…Ubedite sve, da je ovo povlaččenje državna potreba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnjem požrtvovanju sviju nas…”
Moral srpskih vojnika pao je na najniži nivo. Uz pretrpljene gubitke poččelo je naglo osipanje jedinica. Mnogi vojnici su se predavali neprijatelju. Starešine nisu mogle, a iz moralnih obzira nisu ni insistirale, da sprečavaju prebege. Otkazivanje poslušnosti bio je rezultat straha i panike pojedinaca i kod nekih manjih jedinica. Ako uporedimo zvanične podatke proizilazi da je Srpska vojska od 11. novembra do 1. decembra, izvodeći odbranu osnovice za povlaččenje preko Albanije i Crne Gore u uslovima gotovo potpunog okruženja, zabeležila gubitke od oko 80 hiljada poginulih, ranjenih i nestalih vojnika.
Foto: Albanska golgota;
Po zapisima Koste Stojanovića, profesora Velike škole i Beogradskog univerziteta, ,, od svih grešaka srpske vlade i njenog organa, Vrhovne komande, najveća je ona, koja je ravna zločinu, evakuacija srpske vojske i bekstvo izbeglica za vojskom, u Albaniju i Crnu Goru. Ne možemo još tačno znati kad je ova odluka doneta, da li se ovo sve slučajno dešavalo, da li je greška ili nesreća naša, koja je upropastila i odnela više života, no austrijski, nemački i bugarski kuršumi.”
ALBANSKA GOLGOTA – Odstupnica grobovima obeležena
Komandant 2. armije 1. decembra izdao je naređenje broj 10526 svim jedinicama za odstupanje u kome obrazlaže:
“Zbog promene situacije kod Đakovice i na frontu trupa Odbrane Beograda, konaččno je napuštena namera za ofanzivu i konačno rešeno da se produži povlačenje po naređenju Vrhovne komande”.
Vezan ljubavlju i dubokim osećanjima za porodicu i ognjište, srpski vojnik je pomišljao da će se duboko ogrešiti o svoju porodicu, svoje imanje i svoju otadžbinu ako je napusti. I tu, između patriotizma i poverenja – panike i straha lomila se duša Srbinova. Mnogi vojnici su govorili kako će svoje oficire dopratiti samo do granice, a da dalje ne žele da idu, jer se boje da će ih u tuđoj zemlji, po stupanju na albansko primorje, oficiri ostaviti na cedilu. Ipak, i u uslovima velikih prebega i predaja, nadvladalo je poverenje u komandu i starešine tako da ovo nije postalo pretežno razmišljanje i pojava, jer je najveći broj vojnika krenuo u odstupnicu.
Za ovaj marš, dug u proseku oko 150 kilometara, i prikupljanje na liniji Skadar – Lješ – Tirana – Elbasan, 2. armiji trebalo je 19 dana, Timočkoj vojsci 20, Odbrani Beograda 22, Trupama novih oblasti 13 (Kombinovani odred stigao je u Lješ 14. decembra, a odatle je upućen u pravcu Dračča (u raštbulski logor jedinice su pristigle 5. januara), a 1. armiji, koja je ulogu zaštitnice obavila do krajnjih mogućnosti i nečuvenog požrtvovanja, čak oko 70 dana.
U vojnim kolonama, pored 220000 starešina i vojnika maršovalo je i 200000 civila izbeglica od kojih se trećina nije spasila. Starci, žene i deca, uz sveže ranjene i obolele vojnike, koji su zaostajali, ali se nisu predavali neprijatelju već su odstupali od jedne do druge sanitetske stanice na maršruti, predstavljali su posebnu odgovornost i veliko opterećenje u organizaciji marša. Po strahotama i žrtvama, bio je to najteži marš koji je do tada istorija zabeležila.
A istorija nije zabeležila i još nešto. Nikada do tada nije se desilo da jedna vojska i cela državna struktura napuste svoju teritoriju i da se ista ta vojska i država, pod zastavom slave i pobede, ponovo vrate u svoju Otadžbinu i donesu joj slobodu. I u tome je zapravo odgovor na delikatnu dilemu u kojoj su posle boja svi generali pametni: da li je sve tako moralo i da li je cena smrti u odstupajućim kolonama i među civilnim žrtvama stanovništva koje je ostalo na svojoj zemlji, nadmašila cenu takve odluke.
Dinar i hleb
Posle napuštanja slagališta u dolini Morave i u Nišu i promene komunikacijskog pravca ka Solunu gde su bile preduzete mere za formiranje glavne baze za snabdevanje, Vojska je zapala u, do tada, najveću krizu snabdevanja. Da bi se situacija bolje razumela treba imati na umu potpunu iscrpljenost srpskog vojnika u tom momentu te da se znatna oskudica hrane kod vojnika osećala još tokom odstupnih borbi, a naročito nekoliko poslednjih dana na Kosovu. Uz sve to, deo zaliha predviđen za odstupnicu već je bio načet u iščekivanju i tokom organizacije marša.
Vojnici su, dakle, na ovaj put neizvesnosti krenuli bez odmora i – gladni. Ukupne zalihe trupa u hrani bile su svedene na najviše 4 do 5 dana. Taj problem konstatovan je na četvrtoj sednici komandanata armija 1. decembra popodne.
Posvećujući ovom problemu izuzetnu pažnju, komandanti armija su na petoj sednici, koja je održana 2. decembra ujutru, doneli jednu jedinu odluku:
“Da se za dalje, kad vojnici prime polovinu obroka hleba, izdaje svakom vojniku po pola dinara u vidu novčane hrane, a kad ne budu mogli da prime ni polovinu obroka hleba, onda da im se izdaje po jedan dinar dnevno.”
Ali, šta da uradi jadni srpski vojnik sa jednim dinarom dnevno? Arnauti za hleb traže samo suvo zlato, dukate i oružje, a prema predstavci Obr. 9947 koju je komandant 1. armije uputio 12. decembra Vrhovnoj komandi na pravcu kroz Crnu goru
“…Stanovništvo prosto globi vojnike naplaćujući proju od jednog kilograma težine po 15 do 20 dinara… sva težina, dakle, i sve zavisi od hleba… Stanje je takvo da su ljudi od gladi već počeli da umiru…”
Šta da uradi jadni srpski vojnik sa jednim dinarom dnevno kad mu stanovništvo kroz Crnu goru naplaćuje i prenoćište. Jedan od sudionika seća se:
“Hanovi kraj puta većina pozatvarani, a gde su otvoreni za prenoćište plaća se pet perpera za ležanje na daskama, a jedan za sedenje uz vatru. Po neki protest i preka rečč sa Crnogorkama i njihovim starcima i decom zbog takve bezdušne skupoće, ne izmenjuju ništa stanje. Jedni nas sažaljevaju, a drugi napadaju…što smo ostavili Srbiju…”
Šta da uradi sa bednim dinarom kad mu kroz albanske moččvare za prelaz preko reke Škumbe Arnauti naplaćuju jedan turski groš, a za prenos preko nabujale Maće vojniku uzimaju dva dinara.
I, koliko je para bilo potrebno srpskom vojniku da bi platio sve te besne ucene i isplatio svoj bedni položaj u koji je zapao!? Na ovom putu za proju se davalo sve: najpre izlišnije i teže stvari, onda oružje, pa šinjeli i odelo, sve do košulje i na kraju – goli život.
Obična računica jasno pokazuje da prosečan srpski vojnik na ovom strašnom maršu ka primorju nije video hleba očima najmanje 15 do 20 dana, a neki i duže – čim su istrošene četvorodnevne zalihe. O tome svedoče brojna sećanja boraca.
Treba istaći da su saveznici, razmatrajući pitanje kako da pomognu Srpskoj vojsci, za prioritete i red hitnosti u pružanju pomoći odredili organizaciju prihvata i ishrane na obalama albanskog primorja, a ne prevoženja. A upravo na problemu dopremanja hrane brodovima oččitavala se sva bezdušnost i nerazumevanje saveznika i njihove politike prema Srpskoj vojsci. Saveznici su pali na ispitu.
Da takav zaključčak o angažovanju saveznika ne bi ostao na nivou paušalnog iskaza i spekulacija lako ga je potkrepiti podacima o tome kako je teklo dopremanje hrane u pristaništa:
- Italija, koja je preuzela obavezu da u medovsko pristanište svakog drugog dana dopremi po jedan brod sa hranom, umesto transporta hrane, od 6. do 12. decembra, glavninu svojih pomorskih snaga angažuje samo za prevoz svog ekspedicionog korpusa iz Torina u Valonu. Zbog toga je za 26 dana, od predviđenih 13, u albanske luke stiglo samo pet brodova sa hranom od kojih je jedan (lađa “Malfeta”) bio potopljen. Nakon što su tih dana potopljeni i italijanski kontratorpiljer “Enterpido” i francuski sumaren “Fresnel”, prevoz hrane bio je potpuno obustavljen kad je to bilo najpotrebnije – između 6. i 12. decembra.
– Zato, kada su 16. decembra prve jedinice stigle u Skadar, nisu ih sačekale obećane savezničke lađe ni hleb nasušni, priželjkivani.
(Francuska i Engleska uveravale su Srbiju da su njihovim staranjem u Brindizi pristigle dovoljne količčine hrane, a da je sve zapelo oko Italije koja tu hranu nije pravovremeno i uredno dopremila do albanskih pristaništa. Ali ova pravdanja nisu ni u čemu popravile situaciju u Srpskoj vojsci.)
Istine radi, treba reći da su u Drač stigle sledeće količčine i transporti hrane: 12. decembra dva parobroda sa 700 tona hrane, 19, 20, i 24. decembra još 1400 tona, krajem decembra 400 tona i 5. januara 500 tona hrane; u Medovu 10, 16, i 24. decembra 1100 tona i u Valonu 16. decembra 400 tona, krajem decembra 500 tona, 5. januara 400 tona.
Dakle, u albanska pristaništa je od 12. decembra do 5. januara dopremljeno ukupno 5.400 tona hrane za Srpsku vojsku.
Ali, šta je sve to vredelo kad je za mnoge srpske vojnike sve već bilo kasno, jer su prve veće količine dopremljene u dračku luku tek 19. decembra. Situaciju je posebno otežavala okolnost da je i dopremanje hrane iz pristaništa išlo veoma teško i sporo. Izvodeći u jednom momentu raččnicu da bi se pristiglim količčinama mogla hraniti celokupna vojska punih 6 dana, glavnom intendantu Vrhovne komande nije preostalo ništa drugo, već da, u oččaju, i pismeno prokomentariše bednu situaciju u kojoj se nalazile jedinice:
“…Samo kad bi brašno bilo bliže vojsci, ili vojska bliže brašnu!”
Nastala situacija otuda nameće logičan zaključčak da: s jedne strane, u pogledu snabdevanja hranom i prihvata trupa, odstupni marš niti je realno isplaniran niti diplomatski pripremljen, a sa druge, da saveznici, koji su imali dovoljno i vremena i sredstava, nisu odgovorili obavezama koje su sami preuzeli, niti su postupali shodno dramatiččnoj situaciji koja je se tu pred njima odigravala. Zato će se ovaj pomor zbog nedostatka hrane nastaviti sve do ukrcavanja u brodove za Bizertu i Krf.
Na Hristovom putu
U neizvesnost do beskraja putuje čitava država, vojska i deo naroda. Odstupni marš isplaniran je precizno – stazama briljantnog nastupanja Srpske vojske u Prvom balkanskom ratu. Samo, junaci sa Zebrnjaka i Bakarnog Gumna sada ne nastupaju, već odstupaju, a ni dovoljno hleba ni smeštaja. Haraju glad, horde Arnauta i bela smrt. Zla kob nadvila se nad kolonama koje se s mukom probijaju preko snežnih vrhova Prokletija, zaleđenog Čakora, Paštrika i Koritnika. Sneg pokriva mrtve i umorne. Čopori kurjaka i Arnauta i jata zloslutnih gavrana postaju njihovi stalni pratioci.
I, dok kidaju meso sa promrzlih kljusina, srpski vojnici u isto vreme liju suze za uništenim topovima i pobijenim konjima i volovima, a u zaleđenim klancima dostojanstveno i ćutke razmičču kolone pred nosiljkom u kojoj su mošti Stefana Prvovenččanog i pred volujskim kolima sa Starim Kraljem. To izabran narod na putu izgnanstva, na Hristovom putu, raspet između otadžbine i neizvesne tuđine, u pobožnom redu samrtne tišine, u kolonama nalik na sprovod, ispašta svoja smrtna i istorijska sagrešenja. Odstupnicu grobovima obeležava, a smrznuti leševi postaju mu jedini putokazi.
Bio je to marš mučenika. I te muke neki porediše sa Hristovim, a Albaniju prozvaše Srpskom Golgotom.
Posle 19 dana nadčoveččanskih napora, podviga i neprebrojanih žrtava u savlađivanju albanskih tesnaca i vrleti i crnogorskih klisura i gudura, praćeni kišom, snegom i ledom, bosotinjom i golotinjom, vaškama, gadom i smradom i pljačkom divljih hordi Arnauta, junaci sa Cera, Drine i Kolubare bejahu strašnog izgleda, da otac nije mogao prepoznati sina, brat brata. Ličili su na pokretne senke, utvare, aveti i kosture – na propale prosjake pre nego na vojsku.
Od utegnutih snažnih i spretnih vojnika ostale su rite od šinjela, od trećepozivaca poderani opanci, pocepane šajkače, nagoreli zubuni i koporani. Bili su bosi, prljavi, vašljivi, promrzli, izmučeni, poluodeveni, gladni, neobrijani, oborenih brkova, stisnutih usana, upalih obraza, utonulih očiju.
(“Nikakva žalba nije se čula sa usana ovih ljudi koji su toliko pretrpeli; kao da ih je neka zla kob gonila, išli su ćuteći; samo bi po kadšto izgovorili “hleba”; to je bila jedina reč koju su imali snage izgovoriti. Ima nekoliko dana kako većina ne beše ništa okusila…”, opisuje ulazak srpskih vojnika u Skadar Ogist Bop u delu Kroz Albaniju.)
(I u tim najtežim trenucima srpski vojnik nije poklekao. On je u svojim njedrima sačuvao Srbiju, ljubav, veru i poverenje: ljubav prema otadžbini, veru u Boga i poverenje u svoje oficire da ih i u odstupnici iz rodne grude neće odvesti na put bez nade i povratka.
A o časti i čestitosti srpskog oficira tih dana i toga vremena svedoči jedan vrlo interesantan podatak. U pregledu gubitaka Srpske vojske u periodu od 14. aprila 1916. do 13. januara 1917. godine, koji predstavlja i zvanični izveštaj Vrhovne komande, navedeno je da se u naznačenom periodu od starešinskog kadra neprijatelju predao samo – jedan oficir).
U glibu diplomatije
U samom poččetku razmatranja pitanja kako da pomognu Srpskoj vojsci u ključnim trenucima njenog izbavljenja, saveznici nisu imali jasan plan kako sa tom vojskom postupiti. Zato, a i iz brojnih drugih razloga (nesloge i nepoznavanja situacije koja je nastupila i slabih procena šta će tek nastupiti) za prioritete i red hitnosti u pružanju pomoći odredili su organizaciju prihvata i ishrane a ne prevoženja. Odugovlačćeći sa procenama u kojima je kamen spoticanja bilo pitanje da li “bedni ostaci ostataka” zavređuju ma kakvu reorganizaciju, pitanje transporta, oporavka i reorganizacije naše vojske potisnuto je u drugi plan i ostavljeno za kasnije rešavanje.
A najveći razlog što kod saveznika nije postojao jasan plan o tome na koji način postupiti sa Srpskom vojskom ležao je u opreččnim procenama saveznika, koje su bazirane na njihovim sebiččnim političkim interesima.
Upravo su slabe procene celokupne vojne situacije na Balkanu i stanja Srpske vojske, kojima su saveznici raspolagali, dovele do toga da u ključnom trenutku budu izmenjeni i početni planovi evakuacije. Jer, da su procene bile realne, bilo bi jasno da nema te vojske koja bi se mogla reorganizovati tu, u Albaniji, u uslovima potpunog okruženja, a pogotovu ne one koja je pretrpila svojevrsni brodolom.
A da su saveznici uz brodove sa hranom privukli i transportne brodove radi hitne evakuacije Srpske vojske na sigurno, uz puno obezbeđenje prevlasti na moru za organizaciju nesmetanog transporta, to bi već značčilo da su njihove procene bile dobre, a namere nekih od njih iskrene pa bi i srpske žrtve bile neuporedivo manje.
Treba imati na umu da je odluka o povlačenju Srpske vojske kroz Albaniju i Crnu Goru, preko vojnih izaslanika upućena savezniččkim snagama istoga dana kada je i doneta. Odluka je, međutim, odmah izazvala sporenja među njima.
Engleska i Italija zauzele su stav da Srpska vojska ostane u Albaniji i da se tu, ako se to uopšte isplati, reorganizuje, dok su Francuska i Rusija uspostavili početni zahtev da se ona prebaci u severnu Afriku.
(Za englesku diplomatiju ovo je bila i prilika da uceni Srbiju zbog neustupanja koncesija Bugarskoj, pa je cinično još uvek postavljala pitanje opravdanosti odluke Vrhovne komande o povlačenju i same potrebe reorganizacije Srpske vojske.
“ Što se danas nalazite u teškoj situaciji, sami ste krivi. Tvrdoglavo ste odbijali da Bugarskoj učinite koncesije”, izjavljuje ministar vojni Velike Britanije.)
(Italijanska diplomatija nastojala je da iskaže sebične interese i pretenzije prema Balkanu, kao i prezir koji je gajila prema Srbiji kao istoččnom susedu. Nastala situacija išla je donekle na ruku francuskim težnjama za otvaranjem novog – Balkanskog fronta, jer se mogla uklopiti u njena nastojanja da rastereti zapadni front. Ali, njen zamah u tom pravcu kočio je sveže potpisani ugovor sa Italijom. Uz to i postojeće okolnosti nametale su joj potrebu dodatnog vojnog angažovanja, pa odluku nije bilo jednostavno doneti.)
Osim što su Italijani 8. decembra pohitali da sa jednim odredom vojske okupiraju Drač i Valonu (više radi sticanja svojih pozicija na Balkanu nego radi prihvata Srpske vojske i dostavljanja hrane u slagališta) od donetog rešenja o akciji na Balkanu, pa do prvih praktičnih koraka, prošlo je dvadesetak dana mučnog natezanja saveznika, slanja inspekcija, sagledavanja i procene stanja i analiziranja izveštaja, a da gotovo ništa nije učinjeno…
Posted on August 9, 2013 by Grey Carter
|
Srbija “izgubila” 1483 vojnička groba
Podaci do kojih je autor studije-knjige “SRBIJO, MAJKO I MAĆEHO” došao poređenjem pet vrsta spiskova, sa podacima iz drugih dokumenata, govore da je na tlu severne Afrike na 24 groblja ostalo da počiva 3226 srpskih vojnika. Od toga je evidentirano: 1 general, 88 oficira, 143 podoficira i 42 pitomca. U navedene podatke uključeni su i sahranjeni u grčko groblje u gradu Tunisu i nastradali brodolomnici u bizertsko-sicilijanskom prolazu i u blizini Malte, kao i grobovi i groblja u Alžiru, a koje retko koji autor pominje i o čemu postoje slabo evidentirani tragovi.
Od toga u Tunisu na 5 grobalja i u dubini bizertskog zaliva ostalo je da večno počiva najmanje 2769 srpskih ratnika, a u francuskoj koloniji Alžir na 18 grobalja u tri kolonijalna departmana (Alžir, Konstantin i Bon), svoje kosti rasulo je 457 srpskih vojnika.
|
|
Ko je Luka Nikolić?
Luka Nikolić je rođen je 29. oktobra 1954. godine u Zaovinama kod Bajine Bašte. Posle osnovne škole koju je završio u rodnom mestu, putevi daljeg školovanja vode ga u Sarajevo gde završava Srednju vojnu školu Kopnene vojske. Odličan uspeh omogućio mu je da odmah upiše Vojnu akademiju kopnene vojske u Beogradu, zvršio je sa odličnim uspehom. Zbog nesporaziuma sa mentorom oko izbora teme, odustao je od magistarskog rada na Fakultetu političkih nauka koji je studirao uporedo sa Vojnom akademijom.
Sa činom potporučnima raspoređen je na službu u 20. gardijski pešadijski puk u Valjevu. Od 1982. do 1991. godine radi kao novinar, urednik i odgovorni urednik lista “Vojnik”. Od prvog do poslednjeg dana rata na prostorima Jugoslavije obavljao je dužnost predsednika Komisije za identifikaciju poginulih Prve armije pri VMA. Po završetku ratnih sukoba obavljao je dužnost načelnika Doma garde u Topčideru. Penzionisan je u činu potpukovnika 1996. godine, a po izbijanju agresije NATO na SRJ dobrovoljno se prijavio na dužnost koju je obavljao u prethodnim ratnim dejstvima.
Njegov pradeda Sava učestvovao je u “Javorskom ratu”, deda Đunisije u Prvom i Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu, otac Radomir u Drugom svetskom ratu, a on u poslednjim ratovima na tlu Jugoslavije i odbrani od NATO agresije.
Ozbiljnim naučnim ratom poočeo je da se bavi tek po penzionisanju. Do sada je učestvovao na nekoliko simpozijuma iz oblasti vojne istorije i objavio više naučnih radova. Ova knjiga je njegov prvenac.
|
Autor: Vladan Dinić. ( tekst je objavljen u listu Svedok broj 889.)
Izvor: theremustbejustice.wordpress.com
OSTRVO SMRTI
http://www.europeanfilmgateway.eu/sites/all/modules/efgws/video.php?serial=YToxOntzOjM6InVybCI7czoxMDg6Imh0dHA6Ly9hcGkucGljdHVyZXBpcGUubmV0L2FwaS9odG1sL3dpZGdldHMvcHVibGljL3BsYXlvdXRfY2xvdWRmcm9udD90b2tlbj0yZGY3MzdiMDZjZjk0YmMyOWI0ZGUzYTI0M2YyYTNjYiI7fQ%3D%3D&KeepThis=true&TB_iframe=true&height=400&width=600
Priredio: Bora*S
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
